EP091: Mina Rakićević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 91. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naša podrška i u ovoj epizodi je kompanija Epson. A danas imam veliku čast da ugostim jednu fantastičnu damu, koja je na čelu jedne ne tako velike, ali zaista divne porodične priče, jedne fabrike koja proizvodi neverovatno kvalitetne proizvode, što je u toj industriji baš retkost – moja današnja gošća je Mina Rakićević iz “Kosmajske delikatesne radionice”.

Mina Rakićević: Jeste. Hvala. Hvala na ovako lepom uvodu.

Ivan Minić: Kako bi objasnila ukratko šta je ono što vi radite, odnosno šta je “Kosmajska delikatesna radionica”?
Šta je “Kosmajska delikatesna radionica”

Mina Rakićević: Pa, mi se bavimo proizvodnjom visoko kvalitetnih i jako ukusnih delikatesnih proizvoda od mesa. Znači, to najkraće, eto.

Ivan Minić: Ja, recimo, mogu da preporučim buđolu i kulen i svašta nešto.

Mina Rakićević: 🙂 Da, svako ima svoje favorite.

Ivan Minić: Mi smo se upoznali kroz intervju koji smo radili za “Moju Firmu”. Ja sam pre toga znao za vas i probao proizvode i sve, ali tom prilikom kada smo bili i u proizvodnji i prošli sve onako čudno obučeni, kako to sve već ide kad moraju da se poštuju standardi i propisi, zapravo smo se zaista uverili i od tada je to jedini izbor koji ja pravim kada su suhomesnati proizvodi u pitanju. Tada smo se zaista uverili u to koliko je ta priča neverovatno dobro i osmišljena i realizovana, sa koliko pažnje, ljubavi, i, pre svega, koliko znanja je celo to napravljeno. I potpuno mi je i tada i danas bilo neverovatno da neko pravi nešto na tom nivou kvaliteta u zemlji u kojoj u principu nema baš razumevanja za to previše, a nema ni nešto mnogo para. Pa, kako izgleda boriti se na tom tržištu?

Borba na domaćem tržištu

Mina Rakićević: Pa, svaka priča ja mislim da ima više uglova iz kojih može da se gleda. Mislim da smo mi zapravo pogodili pravu nišu. Jer je ona nepopunjena. Vi imate puno proizvođača, bave se od nisko kvalitetnog do nekog osrednjeg kvaliteta proizvoda. Svi se nešto trude da zapravo dobace do što većeg broja konzumenata. I u siromašnoj zemlji kakva smo mi, gde su primanja prosečnog potrošača, da kažemo, niska ili srednja, nuditi nešto je visoko kvalitetno i samim tim i skupo je skoro blesavo, je li tako. Ali je ta niša dobro pogođena, i ona zapravo nije proizvod moj. Ona je proizvod mog oca, koji je dugo radio u industriji – bavi se, u stvari, hlađenjem industrijskih pogona u mesarstvu, mlekarstvu, proizvođačima jaja, itd. I stalno se pitao zašto smo mi kao zemlja koja voli hranu, mi volimo da jedemo i volimo da proizvodima hranu, zašto mi, u stvari, nemamo visoko kvalitetne proizvode i zašto se nama prodaju italijanski, španski proizvodi kao jako visoko kvalitetni i mi se baš ložimo na to i spremni smo da za to izvadimo lovu. I onda je kad mu je valjda već dosadilo da radi to što je radio, ušao je u taj projekat i kad je on umro, mi smo samo nastavili taj talas. Ali mislim da je tada kada je to gađano gde treba da bude, mislim da je jako dobro pogođeno. I samim tim kad si mali ovako, a igraš sa velikim igračima, nešto im i ne smetaš pošto skuplji si, nije veliki obrt.

Ivan Minić: Ne upadaš u oči.

Mina Rakićević: Pa, nije da ne upadaš u oči. Oni svi znaju za nas. Mi se svi međusobno poznajemo. I prosto im ne smetaš, jer ne igraš njihovu utakmicu. Jednostavno oni igraju svoju neku utakmicu u kojoj ti ne učestvuješ. I mi stvarno ne učestvujemo, posmatramo šta oni rade i to je to, eto.

Ivan Minić: Sećam se nekoliko razgovora sa ljudima koji su, da kažem, u sličnim nišama, u smislu da u nekoj masovnoj industrijskoj proizvodnji, oni gledaju da gađaju top 1% za sve. I vrlo često je ta tema kao “pa, kako neko veliki ne kaže ovi mi samo smetaju i to sve”. “Kažu oni. S vremena na vreme nekome upadne u oči, onda krene da kopa, istražuje i sve, i dođu svi do manje-više istog zaključka – ovo je preveliko cimanje.”

Mina Rakićević: Jeste, da. Preveliko je cimanje. Zarada nije tako velika kakva na nekom drugom segmentu. Ja ne znam, ja vrlo poštujem svoju konkurenciju. I kažem ti, u dobrim smo odnosima. Nemali broj njih sam i upoznala, imala priliku s njima da razgovaram. Ja prosto mislim da je za velike kompanije da rade nešto ovako na ovakvom nivou – ne mogu to ni da postignu. Mislim, igra je velikih brojeva tamo negde, koje ja opet ne razumem. Ja razumem ove moje okolnosti. Tako da veliki je hustle da proizvodiš nešto u maloj količini. Nezadovoljava velike kompanije to. Oni žele mnogo brojeva.

Ivan Minić: Žele mnogo brojeva i neke ljude koji donese odluke imaju nekakve ciljeve u nekim Ekselima, gde je takvo nešto preveliko cimanje za beznačajan profit možda na kraju dana.

Mina Rakićević: Tako je.

Ivan Minić: Sećam se kada smo bili na tom intevjuu, osim što ste nas sproveli kroz pogon i što smo imali prilike da se upoznamo sa celim procesom proizvodnje, da vidimo kako funkcionišu i nabavka sirovina i pakovanje i sve, da probamo većinu tih stvari – ja najviše volim te intervjue na kojima ima da se proba. Svi znaju da su mi dva omiljena intervjua koja smo radili “Kosmajska” i “Mesara Jokić”. Jer ista je bila priča: “Da vi dođete malo ranije, da ostanete malo duže, da malo probate, da vidite kako je to sve.” Sećam se da je to otprilike tada bilo objašnjeno kao veoma – ne veoma, ali mala fabrika, odnosno mala proizvodnja koja je otprilike nakon više decenija rada tvog oca bila projekat kada je njemu otprilike se smučilo sve ostalo i rekao: “E, sad ću ja napravim kako to stvarno treba, da ga ja napravim idealno da bude kako treba.”

Mina Rakićević: Tako je.

Ivan Minić: I to će sigurno sa sobom povući određene rezultate. Što nije baš uvek sigurno u poslu, ali je makar postavljeno od starta da bude zaista idealno isplanirano i optimizovano, i pravljeno od nule, nije moralo da bude prekrajano nešto što već postoji. I tada mi je bilo potpuno fantastično način na koji je to sve organizovano, kako to sve izgleda, koliko je to sve uredno i koliko su ti neki ljudi koji su ključni u celoj priči da sve funkcioniše bili i emotivno i na druge načine investirani u projekat, koliko im je bilo stalo – da bi mi ti onda objasnila da je to u suštini porodični projekat.

Familijarna firma

Mina Rakićević: On jeste porodični projekat. On je nastao u glavi mog oca i želji da on to nešto napravi. Sad smo pre nego što je počeo intervju pričali o mašinskim inženjerima – to su ljudi koji imaju potrebu da stvaraju. I ta potreba očigledno živi u njima, kao i u slikarima, piscima, ta potreba za nekim izražavanjem. Samo se oni izražavaju na ovakav način.

Ivan Minić: Da reše problem. “Ja ću to da ti napravim! Šta ćeš s time posle… Ali ja ću da ti napravim to!”

Mina Rakićević: 😀 Tako je! A onda je na kraju tog projekta on uključio moju tetku u tu priču, koja je njegova sestra, nije mu rođena sestra, ali mu je sestra – imaju rodbinske veze – koja je sticajem okolnosti vrhunski prehrambreni tehnolog i dugo godina je radila u mesnoj industriji. Onda se tetka priključila i onda su oni zajedno pravili taj asortiman. A onda sam ja rešila da batalim rad posle 15 godina, što sam radila u različitim nekim firmama, da to napustim i da dođem, da se priključim ocu i tetki. Moj otac nije nešto bio mnogo srećan oko toga, jer to baš bio startap, pa nije bio siguran kako će to da funkcioniše. A na kraju sve u životu ima razloge – tata se razboleo, pa je na kraju umro i ja sam nastavila prosto da tu priču vodim, koja mi nije bila potpuno nepoznata. Tako da sada tu priču pričamo moja tetka i ja, a onda sa druge strana sa nama rade opet neki ljudi koji su porodica. Tako da smo mi zapravo familijarna neka firma, jer tu ima puno ljudi koji su nešto: ili muž – žena, braća, prijatelji, itd. I to je jedna drugačija atmosfera, znaš. Ali opet mi smo mala firma. Nas ima samo 30. Tako da ima neka priča koju mi je neko rekao da firma do 50 znaš kako se zovu i celu porodičnu konstalaciju, itd. A posle 50 prestaješ da se time baviš. Mi i dalje smo na tom broju na kome ja zapravo zaista nekako znam sve ljude koji rade kod nas i zajedno tu priču nekako gradimo.

Ivan Minić: Još jedna bitna stvar je da je vama proizvodnja u okolini Beograda, na Kosmaju, i da je zapravo lokalna zajednica prilično aktivna u staffu.

Mina Rakićević: Tako je.

Ivan Minić: Da ima dosta ljudi koji su tu, iz okolnih sela, koji rade u proizvodnji.

Mina Rakićević: Iz lokala, tako je. Ili su iz Sopota ili su iz okolnih sela koja pripadaju Sopotu i Mladenovcu. Pa, šta da ti kažem, baš sam ovo leto počela da se šalim sa Kosarom i sa Branimirom iz “Kabineta”.

Ivan Minić: Koji su pored.

Mina Rakićević: Tako je, koji su bili naše komšije. Nazvali smo Kosmaj – Kosmajvud. Pošto Kosmaj sad postao toliko neviđeni hit, i ljudi kupuju placeve i samo se doseljavaju. I videćemo šta će da se desi sa tim, sa tim Kosmajem, da li će on zadržati svoju lepotu zbog koje smo mi tamo i došli najpre. Došli smo zbog čistog vazduha, blizine tog Kosmaja Beograda, a sa druge strane opet si malo izdvojen i lepo je. Tako da eto.

Ivan Minić: Sad smo napravili neki mali uvod koji je dao ljudima pregled toga šta će biti tema, ali pošto je naš koncept intervjua takav da ispričamo i šta se dešavalo pre nego što se ovo dešavalo, ja moram da ti postavim pitanje koje postavljam svima, a to je šta si htela da budeš kad porasteš?

Studije u Engleskoj

Mina Rakićević: Jao, znaš šta, mnogo ti je nezgodno to pitanje za osobu kao što sam ja. Prvo zato što imam dosta slabo pamćenje, pamtim kao zlatna ribica, ali ja kapiram da sam ja tamo do tinejdžerskog nekog vremena prošla kroz sve faze kroz koja deca prolaze. Verovatno sam želela da budem i učiteljica i medinska sestra i sve. Ne mogu da zamislim šta je u raznim fazama odrastanja prolazilo kroz moju glavu. Kada je to nastupilo kao tema, a to je srednja škola otprilike, jer sam iz osnovne škole se upisala u gimnaziju, jer opet mislim da nisam znala šta bih nešto želela, pa mi je to bila dobra opcija. Jer opet nastavlja se osnovna škola.

Ivan Minić: To je dobra odluka, jer nije odluka. 🙂

Mina Rakićević: Nije nikakva odluka, sve smo odložili još malo. 😀 Ja znam – ja sam išla u razred sa nekim ljudima koji su danas svi jako uspešni, ali većina njih je lekari, stomatolozi, farmaceuti, i tako. Neki su profesori, psiholozi. Ali puno njih je otišlo na tu stranu. E, ja sam pripadala onima koji i dalje nisu znali šta hoće od sebe, ali mi je jako bilo zanimljivo to pozorište, ali ja nisam bila talentovana za glumu i znala sam da nisam talentovana za glumu, i nekako mi se dopadala ta produkcija. Imaš tu neku vezu sa tim što se stvara, ali ti nisi taj koji je…

Ivan Minić: Protagonista.

Mina Rakićević: Protagonista, ne slikaš se. Međutim, mene odvrate od toga. “To ti je potpuno bezveze.” I ja agoniji šta da studiram – dolazi taj trenutak, ili da radim ili ću da studiram, nema treće – meni otac kaže: “Ma, da ti kažem nešto, studiraj šta hoćeš. I ovako nećeš možda time ni da se baviš. Ko zna gde će život da te odvede. Bitno je da ti studiraš šta se tebi sviđa da učiš, da bi to bilo zapravo uspešno.” I ja tako upišem biologiju. Odem u Englesku, i tamo sam studirala i upišem biologiju. I to uspešno završim. Ali negde tokom tih studija mene je ono za šta sam ja htela da studiram – ta produkcija – mene je to i dalje privlačilo. I dalje sam ja to nešto cimala se oko toga, išla bioskopa, pozorište, itd. Ne možeš da zamisliš u Engleskoj koliko košta taj odlazak u pozorište, itd. Jedan moj prijatelj me prijavi na RADA-u. To je Royal Academy of Dramatic Arts. Prijavi me na njihov odsek produkcije kao na prijemni. I stignem meni to sve. I ja sedim, ja nikad to neću zaboraviti, mi sedimo i ja njemu kažem: “Zamisli šta sam dobila. Ovi me nešto ljudi pozivaju na prijemni. Otkud oni znaju da ja postojim?” I ovaj umire od smeha, i on kaže: “Pa, znaš kad sam te ispitivao…” On je mene stvarno ispitivao nešto, verovatno popunjavao taj… Mislim, to je prošli vek, tako da pisalo se rukom. 😀 I slalo se poštom. I ja sam otišla na taj prijemni i položila sam. I to sam studirala i mnogo sam to volela. I zapravo mislim da se danas na neki način time bavim. Neki…

Ivan Minić: Primenjeno. 🙂

Mina Rakićević: Primenjeni način, ali, da. 🙂 Ali mislim da mi je to. Ako bih morala da ti odgovorim na to pitanje, mislim da je to zapravo bila moja prva ljubav, neka ozbiljna ljubav.

Ivan Minić: Kako je tekla tvoja profesionalna karijera pre nego što si se vratila, ušla u porodičan biznis?
Profesionalni razvoj

Mina Rakićević: Pa, znaš šta, ja sam došla iz Engleske, tamo su nas nešto driblali kako je super kad volontiraš, jer tako ti sebi otvaraš vrata, upoznaješ ljude, pokazuješ svoje talente i otvaraš sebi vrata za eventualno neko zaposlenje. I onda sam ja ovde došla i počela sam da volontiram.

Ivan Minić: I ja mislim isto da je super da volontiraš u Engleskoj. 🙂

Mina Rakićević: Pa, da. 🙂 To sam sad htela da ti kažem. 😀 Ovde to ne radi. Ja sam ovde došla, i moje prvo volontiranje je bilo na BITEF-u. I to je bilo zabavno. To je BITEF koji je bio faktički pred 5. oktobar se taj BITEF odigravao. A ja sam se vratila nešto u julu mesecu. I upoznala sam tako te neke ljude, ali sam shvatila da zapravo koliko je fantastično kada zapravo odeš negde da studiraš, jer stvarno ti se otvori jedna rupa u glavi za koju nisi ni znao da imaš, toliko je taj povratak dosta tragičan. Zato što mi teško prihvatamo drugačije od onoga u šta verujemo da je jedino ispravno. I sad sam ja došla tamo naučena sa, takođe, nekim iskustvima. Ta akademija je jedna od najboljih akademija na svetu. Mislim, tako da studirati tamo i imati mogućnosti da radiš na nekim produkcijama koje su zaista vrhunske i da stičeš takva iskustva, i onda se vratiš ovde i shvatiš da to niko niti ceni niti hoće da te čuje niti ga zanima šta ti imaš da predložiš, itd. Tako da sam ja od volontirala taj BITEF, pa onda dugo nisam ništa radila. I onda sam se zaposlila u “PG Mreži”, koji su osnovali Zoran Ostojić, Lila Radonjić, Olja Bećković. Oni su zapravo otišli sa “Studija B” i osnovali su “PG Mrežu”. Ja sam tamo došla da radim kao organizator. I bilo mi je lepo. To je prvo iskustvo. Pa sam iz “PG Mreže” nešto otišla da radim na “Studiju B”. Odatle sam pobegla glavom bez obzira. I to sam tamo otišla da radim, jer je direktor postao Branimir Grulović. Ja sam njega nešto upoznala – mi smo nešto radili za BBC zajedno i upoznala sam čoveka. Bio je jedan ozbiljan čovek i onako kao neki father figure. Odnosno, nismo radili za BBC, nego smo radili nešto za Srpsku radio-televiziju u Banjaluci. On je tamo nešto radio. Ja sam nešto s njim radila, pa sam odatle nešto radila za BBC. A sve je bilo tako nešto u prolazu. Ništa nije bilo kao supstanca, kao nešto ozbiljno. I onda sam otišla na taj “Studio B”. Odatle sam otišla, otišla sam na “92”. Radila sam na “92” nekoliko godina. To je bilo baš lepo iskustvo. I onda sam odlučila da ne mogu više da to – nisam se snašla u tom sistemu u kome nema love. Naša televizija je – ne znam kako danas to izgleda – ali naše televizije tada kada sam radila na 92 oni nisu imali para. Bez obzira što su bili finansirani na-na-na, uvek je tu falilo za taj, kako ti kažem, to je skupa igračka, pa za taj izvršni deo – danas se snimaju serije, svašta se nešto radi – to tada kada sam se ja time bavila nije bio slučaj. I meni se to malo nešto sve nije dopalo. I bila sam pozvana da dođem da radim u nekoj marketinškoj agenciji, koja se zvala “Publicis”, ali da volontiram. I ja sam prihvatila taj izazov. I ja sam iz volontiranja ušla u radni staž. Znači, dobro sam to odradila. Ne mislim da sam pogrešila. I zapravo mislim da kada ti investiraš, kad nije investicija sa druge strane, nego ti investiraš, pa investiraš sebe, a pritom dodata vrednost zaista ne postoji, ti ništa ne daješ osim da učim šta treba da se radi – mislim da je to dobro. I šteta što se to ovde… Ne vidim da to ljudi danas rade. I nekako mislim da kad bi im ponudio da volontiraju, da mi pali u nesvest – “šta ja da volontiram, jesi li ti, bre, normalan?!” Ja sam izvolontirala, pa sam onda ušla u radni staž i lepo sam radila taj posao. Iz “Publicis” sam otišla u “Leo Bernet”. I iz “Leo Berneta” sam došla u porodični biznis. I tu sam se najduže zadržala. Evo, 11 godina sam već tu.

Ivan Minić: Šta bi, ako bi izdvojila uopšte nešto što su ti iskustva iz raznih prethodnih poslova koje si radila, šta ti je to donelo onog trenutku kada si ušla u nešto što je defakto preduzetništvo i što je mali sistemi, potpuno drugačiji, u tom trenutku veoma mali, sa nekim zdravim rastom, ali vrlo sporim, a ti dolaziš iz nekih velikih sistema, gde postoji i mnogo više resursa i svega. OK, postoji i ograničenja, ali kakva ograničenja postoje u malom biznisu, ovo ostalo je ništa. Šta su neka najvrednija iskustva koja bi izdvojila?
Najdragocenija pređašnja iskustva

Mina Rakićević: Pa, vidi, ja prvo ne mislim da sam radila u velikim sistemima. “92” je bila najveći sistem, a ona nije bila postavljena kao korporacija, bez obzira što je nas bilo baš puno, imali smo i radio i televiziju, izdavaštvo i internet, i svašta je tu nešto postojalo. Ali ja nekako “92” nikad – znači, radila sam prvo u Domu omladine, pa smo onda prešli u novu zgradu – ja nekako to nikad nisam doživljavala kao korporaciju. Zato što je imala taj, bila je proteža tom nekom strašću zaposlenih i zaista nekim toplim odnosima. Ja nekako korporaciju doživljavam vrlo hladno i…

Ivan Minić: Pa, onog trenutka kad je “92” izgubila to, prestala je da defakto postoji.

Mina Rakićević: Pa, faktički je prestala i da postoji. Tako je. I ostao je žal za tim zato što je bilo lepo. Ali zato i nije uspelo. Znači, ne može na velikoj skali da bude to što je esencija na maloj skali. A ove druge firme nisam doživela da su korporacije. A šta sam tamo naučila? Pa, mogu da ti kažem da sam svašta ponela iz tih firmi. Nešto su i odnosi – kako su se odnosili, šta je najplodonosnije, u stvari, kako odnos između ljudi ili sa zaposlenima – kako on da bude najplodonosniji – kada su oni zadovoljni, kako su nezadovoljni, šta im se daje, itd. Razvila sam neka divna prijateljstva, koja do dana danas traju, što posao nije za to, ali kod mene se tako desilo. Pa, ne znam, davno je bilo, Ivane, stvarno. Ali, eto, možda te dve stvari koje su odatle izašle – kontakte. Puno kontakta zaista.

Ivan Minić: Kada si se uključila u porodičnu priču, šta je bila tvoja uloga.

Priključivanje porodičnom biznisu

Mina Rakićević: Jao, ja sam se u porodičnu priču uključila tako što sam rekla mom tati: “Ja hoću da se odmorim. Ja hoću da ti mene zaposliš. Ja želim da budem tvoja ćerka. Ja želim da budem lepa i da dolazim na posao kada mi se hoće i da ništa ne radim.”, ne znajući da moj tata – nije tiranin, ali hard working.

Ivan Minić: Inženjer. 🙂

Mina Rakićević: Da, da, to moram da se radi od jutra do sutra. I ne znajući da to u startapu ne može. Može – ja ćerka Miškovićeva, pa ja lepa. A kapiram da i ona mrda, šljaka. Ali koncept taj – ja sam promašila temu. Znači, bukvalno sam promašila sve. On je bio u fazonu “ne, ne, ja mislim da nije trenutak”. Ja sam navaljivala, navaljivala, i on je rekao: “Hajde. Dobro. Ali ja mislim… -Ne, ne. Ja hoću. -To što tražiš to ne možeš da dobiješ… -Ma, mogu, mogu.” I onda je sve ispalo naopačke. Znači, sve ispalo kako ja nisam htela. Ja sam se najviše bavila to dizajnom, kako će da izgleda taj proizvod, koliko tanko ćemo mi to sliceujemo, kako ćemo mi to da ređamo. Znači, to kako će…

Ivan Minić: Kako će da bude spakovan proizvod.

Mina Rakićević: Kako će da bude upakovano – to je bio moj negde posao. Ali sam ja stvarno mislila da ću ja to da radim dva sata dnevno, a onda se pretvorilo u to da sam radila od jutra do sutra. I sećam se da sam ostala trudna i da sam rekla mom tati: “E, super je! Ja sam sad trudna. Ja sam idem na porodiljsko.” On mi je rekao: “Bože Gospode, pa šta će da radiš na tom porodiljskom? -Pa, neću da radim ništa. Šta rade ovi što odu u firmi na porodiljsko?” On kaže: “A, pa, oni su drugo. Ti moraš da radiš.” 🙂

Ivan Minić: “Ti si moje dete.” 🙂

Mina Rakićević: To, to, to, nema zezanja. A onda sam se porodila, onda mi je rekao: “Hajde, boga ti, dok dete spava odgovori na pet mejlova. Šta ti je!” Eto, tako je izgledalo. Došla sam sa idejom da ne radim ništa, da budem ćerka mog oca. Onda se ispostavilo da to tako ne može.

Ivan Minić: I da nije baš jednostavan zadatak biti ćerka.

Mina Rakićević: Ne, ne, nije. 🙂 Pa, mislim, u ovom slučaju nije.

Ivan Minić: Kako se cela priča sa “Kosmajskom” razvijala od početka pa do danas? Dakle, OK, osmišljeno je šta to treba da bude, proizvodni pogon je isplaniran, krenula je realizacija. Ali sve to nema veze ni sa tržištem, ni sa plasmanom, ni sa svim ostalim. Jako je bitno da ako praviš premium proizvod, on bude adekvatno izdizajniran i spakovan i sve. Ali, OK, rešiš sve te neke stvari sa checkliste i…?

Razvoj “Kosmajske”

Mina Rakićević: Jao, pa kod nas je sve to bilo malo zbrda-zdola. Iz raznih razloga. Za početak ta priča sa mojim ocem je započeta u partnerstvom, pa tu nešto zapelo, kako i sva partnerstva u Srbiji na kraju i završe, u stvari. Vrlo malo ih je da su uspešna i da su dugotrajna. Ovo se raspalo još nije ni počelo. Pa, onda smo promašili temu. Nama je prvi dizajn radio “Coba & Associates”. I napravili su nam zaista predivan dizajn i osmislili su ime. Mi smo se zvali “Kaza Majak”. Pa, imalo je priča zašto se zove “Kaza Majak”. I ja se sećam da je moja mama uzelo to pakovanje i da je rekla: “Vi niste normalni. Ovo niko neće hteti da kupuje. Ovo toliko skupo izgleda da ima da ga vide na polici da pobegnu od njega. Neće ni čitati šta piše.” Ispostavilo se da je ona žena bila u pravu. Znači, to je bio baš fail. I taj fail bi uspeo danas, ali pre 12 godina…

Ivan Minić: Nije bilo vreme za to.

Mina Rakićević: Nije bilo vreme za to. Išli smo, svi smo malo išli previše unapred. I moj otac sa tom pričom oko tom fabrikom i kako je on to osmislio, itd. I svi mi smo malčice bili off vremena u kome u tom trenutku živeli. I onda smo se tome faktički prilagođavali, a usput smo i učili. Imali smo zaista neverovatnu sreću, i danas ta žena zove Vera Raonić, ona radi u “Univereksportu”. Ja nju zovem kuma zato što ona je nama, zapravo, ona je prvi category manager – radila u “Merkatoru”, na kategoriji mesa i mesni prerađevina. I ona je bila prvi category manager koji nas je prihvatio da naše proizvode stavio na svoju policu. I nama je odatle okrenula priča. Faktički kad smo tu gurnuli nožicu, dobili smo pet objekata sa pet proizvoda, odnosno pet artikala. I bilo je “ako ne prodate, mi ćemo da vas izlistamo”. Odatle je zapravo sve krenulo da se odmotava. I danas ja mogu da se pohvalim i da kažem da smo u svim značajnim trgovinskim lancima u Srbiji prisutni. Nekima smo partneri, za neke proizvodimo i njihove peel proizvode. I nekako mislim da radimo dobar posao. Kažem, on nije veliki volumenski zato što vi ne možete sa takvim kvalitetom, odnosa kvaliteta i cena – znači, cena je tu, verovao ili ne, ali najvažnija. Potrošači, bez obzira na sve, oni cenovno jako, jako osetljivi. I on će nekada da kaže: “Ma, super je to što si ti kvalitetan, ali, brate, ovo je jeftinije.” Tako da put je za moje pojmove zaista bio težak, pogotovo kad uzmem i taj aspekt da mi je otac umro, odnosno da se razboleo pa da se lečio pa da je umro. Da smo mi to – ova industrija traži jako mnogo investicija, jako mnogo novca. Mi smo sticajem okolnosti – tada je bila isto svetska ekonomska kriza, moj otac je planirao da taj biznis zapravo finansira iz svog biznisa u kome je radio, živeo, bio prepoznat kao pojedinac. I to je sve stalo, jer firma se bavila velikim investicionim radovima. I nekako sve je krenulo traljavo. Ali stvarno mislim da kada čovek dovoljno želi i da je dovoljno uporan i da nije besan i da ne odustaje – mislim da on na kraju na neki način pobedi. Ja mislim da sam ja pobedila. Bez obzira, neko će da za to kaže: “Šta si pobedila? Imaš 30 zaposlenih. Turnover ovolicki. Dobit ti je ovolicka.” Ali za mene to jeste pobeda. Mi smo živi i radimo. Tih 30 ljudi hrani svoje porodice. Mislim, kako da ti kažem, dobra je priča.

Ivan Minić: Odlična.

Mina Rakićević: I nisam odustala od… Nisam nijednog trenutka odustala od ideje da proizvodim to visoko kvalitetno. To je imperativ svih imperativa. Znači, to nikad nije pitanje cene, nikada o tome ne razgovaramo. Da li kada bi mi samo malo to spustili, pa to bilo malo… Ne zanima me. Ako ne uspe, nije uspelo. Šta sad.

Ivan Minić: Obično ljudi koji bi rekli to nešto “šta si ti napravila, 30 ljudi, šta si napravila toliki, toliki obrt”, obično nisu napravili ni 5% toga.

Mina Rakićević: Pa, moguće. Ne znam.

Ivan Minić: Mislim, ima nas raznih. Ima i ljudi sigurno koji su to besni i koji ispod 500 zaposlenih to nije firma, ali verujem da je to mnogo manji broj. A isto tako verujem da nema baš previše njih koji bi možda odreagovali na taj način, a da ih nije sramota toga šta proizvode.

Mina Rakićević: Pa, da. Možda, ne znam. Ne znam… Ako sam nešto naučila, u se i u svoje kljuse, i da se bavim… Ovo je najbolje što ja mogu. Ja se, naravno, svakog dana trudim da budem sve bolja, ali ovo je najbolje što ja mogu. U uslovima u kojima se nalazim. Kako da ti kažem, da su bili neki drugi uslovi, neke druge okolnosti – ko zna šta bi bilo. A moglo je sve da bude još 15 puta gore, tako da I’m happy.

Ivan Minić: Hajde malo da se pozabavimo samim asortimanom, sirovinama i svim ostalim. Odnosno, da kažem, proizvodima konkretno. Zato što kad proizvodiš nešto što je visoko kvalitetno, ima sigurno isti problem koji imaju svi koji proizvode nešto tako, a to je da sirovina nema dovoljno, da kvalitet nije ustaljen, živa stvar, stalno varira, a ti kao neko ko proizvodi moraš da napraviš nivelaciju da to na kraju za kupca ne bude različit proizvod, itd. Kako taj deo funkcioniše? Odnosno uopšte kako je to sa vaše strane organizovano?
Kako zadržati standard

Mina Rakićević: Pa, sa naše strane je to moj otac zamislio kao firmu, odnosno kao proizvodnju u kojoj mi kupujemo već obrađeno meso po našim specifikacijama. I sad uvek se postavlja pitanje tog mesa – odakle je to meso, itd. Mi nešto, naravno, kupujemo iz uvoza, nešto kupujemo u Srbiji. Uvek se trudimo da kupimo u Srbiji sve što je to moguće. Međutim, mi zaista nikako da prihvatimo ozbiljne okolnosti u kojima se mi nalazimo, a to je da naš stočni fond poprilično devastiran na svim nivoima i da mi ne možemo da prehranimo ovu zemlju samo iz domaće proizvodnje. Drugi problem kad imaš ovakvu vrstu proizvodnje, gde ti nemaš i farmu i klanicu, itd. – je što ti ne možeš da uzmeš sve. Nego ti moraš stvarno da uzmeš – mi nemamo nož u svom pogonu. Znači, mi zaista moramo da dobijemo to onako kako je naša specifikacija. I sad mi već dugo radimo. Ovo je naša – pa, evo, završavamo 10. godinu postojanja i naši su dobavljači svi na nas navikli. Više se ne postavlja pitanje – ti kad nešto naručiš, ti dobiješ to što si naručio, jer on zna da ako ti ispostavi nešto što nisi poručio, da ćeš ti to njemu da vratiš. To je isto ta priča o ceni. Znaš, ja neću uzeti bilo šta. Kraj. I neću uzeti bilo šta po ceni… Mi nećemo imati proizvod. Nećemo ga imati. OK, ako ne možemo da ispunimo te parametre, nećemo ga imati. Imaćemo ga sa kašnjenjem ili ćemo ga imati za 6 meseci. I onda kad navikneš dobavljače – naravno, u početku je bilo “kako vi to sada nama vraćate, šta vas dve mislite ko ste vi”. I ti si u fazonu “ja ne mislim ništa ko sam, ja samo hoću da kupim to i to po toj i toj specifikaciji, ako može, ako ne može – uzmi svoje i nosi, sve je OK”. Tako da mi sad više te probleme nemamo. Ono što je, takođe, problem je što je naša… Ti tražiš dobavljače, i kad nađeš to jednog dobavljača koji će da ti da so takvu ili papriku takvu, ti se zakačiš za njega i ti više ne tražiš okolo. Nego imaš tog jednog. Može da bude opasno ako taj jedan iz nekog razloga to više ne može. Proizvodnja kao takva je dosta skupa zato što, video si u obilasku, da mi to maltene radimo sve ručno. Mi ispunjavamo sve industrijske uslove u smislu visoko higijene, svega što jedna industrija mora da ima, itd. – a mi ipak proizvodimo proizvode ručno. Znači, nema tu nikakve mehanizacije koja nešto pomaže.

Ivan Minić: Best of both worlds.

Mina Rakićević: Tako je. I kada mi neko kaže to: “Ali vaš proizvod je skup.” Ja se odmah uhvatim, samo kaže: “Pa, da, jeste. Ali ti dobiješ najbolje u tom proizvodu.” Bolje od ovoga bi bila organska proizvodnja. Kada bi sad otišli u organic, ali to bi bilo toliko skupo da za to… Ako smo mi ništa, onda je to niša niša niša. To je tačkica jedna u Srbiji za koju mislim da u ovom trenutku nema potrebe da se čovek cima.

Ivan Minić: Znaš šta, ti si mnogo fina. Imam ja neke prijatelje koji su isto tako pasionirani u svom poslu, isto prave proizvode koji su daleko iznad proseka i vrlo blizu samom vrhu i svemu tome. I njima isto tako kažu da je to skupo i onda oni dođu i kažu: “Je li skupo? Evo, ti ga napravi za manje!” 😀

Mina Rakićević: 🙂 To može da bude jedan od odgovora. I ja sam mnogo fina, pa ti sad ovako kažem. Ali, da, ja šizim od toga. I najviše šizim kad krenu da nas upoređuju, pa ti onda izvade najgoreg i kažu: “Ali kod njega…” I ja to stalno upoređujem sa kolima. Moj direktor prodaje sad već dugo, ja se time ne bavim, on se bavi uglavno takvim stvarima, ali on je umirao od smeha kad je počinjao da radi kod mene zato što sam ja njemu pričala kao: “Ti ne možeš ti da porediš BMW-a sa “fićom”. Prevešće te i jedno i drugo.” I on kao: “Gde si se uhvatila, majke ti, automobila? -Pa, ne znam kako da dočaram drugačije.” Ali to zaista jeste tako. I jedno i drugo će da te doveze na destinaciju, gde god se destinacija nalazi. Pitanje udobnosti, sigurnosti, sto stvari što će se desi na tom putovanju. Ali da će stići tamo, hoćeš. I ovde ćeš se najesti. Oba proizvoda su ista. Krajnji ishod je pun stomak. Ali sad se postavlja pitanje koliko je nutritivno vredno, na-na-na. Mi stvarno brinemo o tim stvarima u apsolutno svakom koraku. Od odabira sirovine do toga kako mi tretiramo to meso dok ono na kraju nije došlo kod nekoga da mu bude sastavni deo sendviča ili nekog pladnja predjela ili…

Ivan Minić: Znaš šta, opet ona anegdota sa prijateljima i sve ostalo. Ja sam u tom trenutku klinac, imam 22-23 godine i počinjem da spoznajem svet oko sebe, jer internet i sve to. I sad kao ovde odeš da gledaš satove i u tom trenutku nema ništa skuplje od 1000 eura u radnji. Odem nešto pre toga dok sam bio još mlađi, odem kod tadašnje devojke u Austriju i gledam neke satove u izlogu. I sat mi se mnogo svidi. Ona me pita šta mi se najviše sviđa, ja gledam i najviše mi se sviđa jedan sat. “Koliko je? -450.000 eura. -Dobro, OK.” I sad komentarišem to u nekom društvu prijatelja koji su stariji od mene i koji drugačije žive i sve ostalo. Ja sam tad tek kao krenuo, radio sam već duže, ali sam krenuo ozbiljnije da zarađujem i prosto krećeš da otkrivaš malo svet. Kad već može da priuštiš neke stvari, ali ne možeš baš sve. Ja kažem: “Brate, meni nije jasno kako to može da bude toliko skupo i to sve.” Moj drug Bojan me gleda i kaže: “Nije skupo. Samo nije za tebe. -Kako ti misliš nije za mene? -Nije za tebe. To je ono kao koliko košta jahta – ako te zanima koliko košta, nije za tebe.” Ako moraš da razmišljaš koliko te košta održavanje nečega, ili ne treba to da imaš ili ako baš stvarno voliš, OK, ali to je za ljude koji ne razmišljaju o tim stvarima. I uvek postoje ti neki top, top, top luxury brendovi, gde prosto je to neka suluda količina para. Kao i kad si inženjer, pa praviš farmu servera i treba da napraviš da nešto radi sa 99.99999% sigurnosti da će biti stabilno. Svaka devetka povećava sto puta cenu. “Sad da li ti je dovoljno 99%. -Koliko je to godišnje? -To je četiri dana da ne radi. -Uf, nije. A koliko je ako je 99.9?” U nekom trenutku dođeš do nekog odnosa šta ti je prihvatljivo. Neko me je prihvatljivo više, neko me je prihvatljivo manje.

Mina Rakićević: Jeste, mada ja imam neku teoriju koja ja nisam sigurna da li je ispravna, ali je moja teorija. Nisam je testirala. Ali sam u fazonu da svi ljudi znaju šta je dobro, samo ih razlikuju količina novca koje imaju. I da kada čovek ima novca, on ume da se odredi prema skupim stvarima i ume – u stvari, ne prema skupim stvarima, nego ume da se odredi prema kvalitetu. Kada on treba da preživi od danas do sutra, njegov fokus je potpuno na drugoj stvari, a to je kako da preživi. A kada ti imaš mogućnost da izabereš, jer pred tobom je izbor, onda je to zanimljivo i za šta ćeš se tada zakačiti. Ja nisam dosada srela nikoga ko je probao naše proizvode, koji nije pao u nesvest, koji nije rekao “ovo je stvarno vrhunska stvar”. Srela sam one koji kažu “ovo je vrhunska stvar koju ja sebi ne mogu da priuštim”. I to je to.

Ivan Minić: Dobro, to je potpuno OK. I pritom za male proizvođače cena je uvek veoma značajan faktor. I mnogi posežu za tim da spuste cenu po svaku cenu da bi mogli da dođu do što većeg broja ljudi. A kada sedneš da pričaš sa njima: “A što vi to radite? -Pa, da bi moglo da nas priušti milion ljudi. -Je li vi možete da proizvede za milion ljudi? -Pa, ne možemo. -Pa, što onda to radite?”

Mina Rakićević: Pa, dobro, ja mogu, Ivane, da proizvedem više nego što proizvodim. I volela bih. Ali opet ti kažem, ne bih pristala da proizvodim više, a da urušim kvalitet. Ne smem da rastem ni previše brzo zato što onda to ne mogu da ispratim. Znači, igrica je složena kada nemaš nekoga ko ti pomaže iz senke ili kad sam nešto ne ležiš na nekom rudniku, pa te baš briga odakle vadiš, jer uvek kad zahvatiš – ima. Onda je malo drugačije.

Ivan Minić: Pomenula si kako je izgledao ulazak u prvi sistem…

Mina Rakićević: Nisam ti samo to rekla – mi smo tada imali sreće zaista. Prvo, pojavili smo se sa niš proizvodom koji je bio drugačiji. Ja mislim kada bi se danas pojavio druga “Kosmajska”, drugi “Delikus”, ja mislim da je njima neuporedivo teže. Zaista. Zato što zasićenje je veliko. Mi smo sada dosta otvoreni, ti danas možeš na polici da nađeš i Špance, i to vrhunske Špance, i Francuz, i Nemce, i Italijane, itd. Svi oni zauzimaju tu teritoriju. I onda ti možda kad se pojaviš sa vrhunskim proizvodom, on kaže: “Šta će mi još jedan? Imam pet, šta ćeš mi i ti sad šesti?” A mislim da smo se mi pojavili baš u dobrom trenutku da popunimo tu rupicu sa domaćim proizvodom. Tako da smo u neku ruku imali i sreće.

Ivan Minić: Obično kada ljudi pričaju o saradnji sa velikim lancima, uvek je to onaj momenat da mali super sarađuju sa malim, a veliki super sarađuju sa velikim, ali mali i veliki ne funkcionišu baš uvek idealno. Kako je u vašem slučaju izgledalo širenje? Obično kada se ulazi – kada si mali, ulaziš u neke lance. Prvo se testira, pa se onda širi u okviru lanca na više objekata. Pa, možda u zavisnosti od toga kakav je dogovor, postoji i neki ekskluzivitet neko vreme, pa se onda možda širi i na druge neke objekte. Ali vi ste krenuli od malog broja objekata, relativno malih količina, gde sad to već je značajno, značajno veće. Kako je izgledao taj put u smislu kako je vama izgledao taj rast i organizacija interna? I drugo, koji su tu sve bili izazovi? Pošto, možda ne moramo da ih imenujemo, to je na tebi, ali postoji loš glas koji bije lance o uslovima plaćanja, kašnjenjima i svim ostalim stvarima, gde ti suštinski imaš skup proizvod, sirovinski skup proizvod, gde treba da kreditiraš nekoga ko je 100 puta ili 1000 puta veći od tebe. To baš i nije tako jednostavno.

Izazovi u saradnji sa lancima i njihov uticaj

Mina Rakićević: Dobro, i on kreditira potrošače. Mislim, sve je to vezano. Mi smo svi vezani k’o creva. Nisi ti – no man is an island. Tako da nije sam, usamljen u tome. Oni finansiraju potrošače, koji pišu čekove na 6 meseci da bi kupili hleb. To govori o ekonomiji ove zemlje, o društvu u kome mi živimo, itd. Tako da svi nešto nekoga finansiramo. Naravno, mi nekada finansiramo njihov rast. Ja nekako živim u bubbleu koji se zove da niko te ne maltretira baš ako ne mora.

Ivan Minić: Oh. 😀

Mina Rakićević: Da, ja sam naivna. 🙂 Ali moji odnosi sa lancima su dobri. Ja zaista radim sa fantastičnim mladim ljudima i imam dobre odnose sa njima. I zaista ih gradim na jednom drugom modelu. Njima bude jako interesantno kada mi dolazimo na sastanak zato što mi ne dolazimo iz korporacije. “Mi smo veliki, mi ćemo na-na-na.” Mi uvek imamo taj neki prijateljski nastup. I uvek nam se dobro vrati. Stvarno za sve ove godine ne znam da li sam imala dva neka incidenta ili neke dve neprijatne situacije koje nismo mogle da bude rešene na prijateljskoj osnovi. I pitao si me kako je to izgledalo – ja mislim da mi organiski rastemo donekle. U nekim trenucima nije organski rast kad ti imaš rast od 50% u toku jedne godine. To nije organski rast. To je ozbiljan, ozbiljan rast.

Ivan Minić: Kad ćelije u telu rastu tom brzinom, to je obično tumor.

Mina Rakićević: Tako je, tako je. Nama su se dešavale i takve godine, a uglavnom se dešavaju godine gde imamo 10-15% rasta. To neki sanjaju. Ali ti kad si mali, mala ti je i baza. Nešto se mi kao hvalimo, mi porasli 15% u toku jedne godine ili porastao nam promet pa tvoja bazica je ovolicka. Ovome što je baza ovolika, njegovih 15% je ozbiljan kolač i to je mnogo teško. Oni budu zadovoljni kad imaju rast 2%. Tako da mi smo, kažem ti, imali sreću eto kad nas je uzeo “Merkator”. Pa, pošto nas je uzeo “Merkator”, onda kad si otišao kod sledećeg, on je rekao: “Vi u “Merkatoru”? Ček’ da vidimo. Videli. Ček’, i mi ćemo da probamo sa vama.” Šta je bila dobra stvar naša? Što smo mi imali taj proizvod, on je bio dobar. I on je nalazio svoj put ka potrošačima. A kako ti ogranski rasteš, unutrašnje stvari ti isto tako rastu. Ti kad vidiš da tvoj zaposleni su dostigli svoj kapacitet i maksimum, ti dovodiš nove zaposlene, je li tako. Ja imam teorija da ja ne želim nikoga da ubijem. Ja sam imala priliku u životu da radim i za ljude koji nas nisu tretirali najbolje kao zaposlene ili su od nas očekivali da mi damo sve: telo, dušu, da budemo potpuno njihovi za koje god novce. Ja nekako mislim da moji zaposleni trebaju da imaju život. I to mi je parola. Pošto ja želim da imam život, onda sam u fazonu pošto ja želim da imam život, valjda i ovi žele da imaju život. I mi smo firmu organizovali tako da mi radimo da bismo živeli, da bi imali neke druge stvari i okolnosti. A sa druge strane, kad treba da se zapne, nikada mi niko nije rekao “ja neću”. Zato što oni znaju, ja ne zovem zaposlene van radnog vremena. Mi uglavnom ne radimo subotom i nedeljom. Znači, ja nekako se trudim da to bude dostojno čoveka. To, naravno, onda ima drugu cenu. Ja nemam zaradu, da sam milioner. Ali ja i dalje živim u tom nekom… Verujem da će to da mi se vrati u nekom tamo… Ako ne meni, onda mom sinu ili nekom petom. To je sa te strane. A sa ove druge strane, kao novčane – da, ti podižeš kredit da bi kreditirao. I mi imamo bliske odnose sa bankama. Nama su banke neophodne da bismo mi mogli da radimo svoj posao. Pogotovo kad je moj otac umro, pa posle nekog izvesnog vremena ja sam tu nešto uposlila bila neke ljude koji su trebali da mi pomognu da mi stanemo na noge. Međutim, izbor ljudi je bio pogrešan, jer su to bili sve fenomenalni profesionalci. Ali fenomenalni profesionalci za korporacije, a ne za preduzetništvo. To su tako različite stvari. Možeš da budeš u korporacijskoj nomenklaturi, da su ti fenomenalni rezultati, ali kad uđeš u preduzetništvo, da propadneš potpuno.

Ivan Minić: Nemaš resurse na koji si ovamo navikao.

Mina Rakićević: Tako je, tako je.

Ivan Minić: “Treba da se uradi ugovor. -Ništa, zovite pravnu službu. -Koju pravnu službu?”

Mina Rakićević: Tako je, tako je. Znači, ljudi se ne snalaze u preduzetništvu. Mnogo je teško. Mislim, mnogo je teško – sve je teško. Teško je i da imaš…

Ivan Minić: Drugačije, potpuno je drugačije.

Mina Rakićević: Tako je, potpuno je drugačije. I onda smo morali da, kako da kažem, uzeli smo finansijskog konsultanta. I on je posle 6 meseci meni rekao: “Ja se nikada nisam susreo sa težim biznis modelom.” I ja sećam da ovako sedim, da gledam u čoveka i kažem: “Izvini, Saša, ali šta je ovde tako teško?”, a on mi kaže: “Pa, ovo što ti radiš.” Ja kažem: “Bože, svašta!” Meni je to normalno. Za ne znam da postoji drugo. 🙂 On meni kaže: “Je li ti znaš da postoji proizvod koji ovde ubaciš, tamo nešto izađe. I to je spremno za prodaju. Prošlo između ubacivanja i spremno za prodaju 15 minuta. Ti imaš proizvod koji ti se proizvodi 90-100, a onda ga stavljaš na tržište i čekaš da ga naplatiš isto toliko. 6 meseci, lutko, ti je turnover između kupila si meso i naplatila si kilogram mesa.” Ja kao: “Aha. To je teško?” On kaže: “Pa, ne postoji komplikovanije za to što sam se ja… Ja se dosada nisam sreo sa komplikovanijim.” I tek sam tada počela da to kapiram. I imam sreću opet da radim… Trebalo mi je vreme da dođem do banaka koje to kapiraju. Da skapiraju biznis model, bre, da kapiraju u čemu se mi nalazimo, šta radimo, zašto je potrebno da oni nas finansiraju i da mi finansiramo naše kupce. I da oni plaćaju sve od… Pa, ne znam, niko mi ne plaća u 60 dana. Svi plaćaju 60+. Ne znam to plus ni da izbrojim na kraju. Ali to više nije ni važno. Važno je zapravo – mislim da će ti to svaki preduzetnik reći – nije uopšte bitno kad će da mi platiš, bitno je izvesnost tog plaćanja. Samo mi kaži dan.

Ivan Minić: Da, da.

Mina Rakićević: Je li to 90, 120, 150, 280? Samo kaži dan. Jer kad se jednom doguram do 280. dana, sve posle toga postaje piece of cake, jer svaki sledeći je 280. dan, a to vrlo brzo dolazi jedno za drugim. Problem ovde je neizvesnost.

Ivan Minić: Tako je.

Mina Rakićević: Ti zapravo ne znaš kada će to da bude. To može da bude od danas do nikad u celom tom spektru. I to je, u stvari, stvar koja mnoge ljude davi, i mnogi ljudi odustani i mnogi ljudi nemaju tu sreću da ih banka razume, da razume njihove potrebe, itd. Ali mi, na primer, ne bismo postojali da nema banke.

Ivan Minić: To je ono što ja tebi kažem sa inženjerima. Nije važno ništa osim toga da je ishod predvidljiv. 🙂

Mina Rakićević: Pa, da. Znaš, moj otac je tu fabriku pravio, ali majke mi, ja mislim da je tu uloženo svo znanje, svo iskustvo, mogu da kažem emocija i novac. I sad ti uđeš u tu fabriku i susretneš sa nekim stvarima koje stvarno nisu morale tako. Znači, on je birao deset puta skuplji model. “Ali to – tako ja sam to zamislio, to tako mora.” Sve je to možda moglo da bude jeftinije. I mislim da ima nekoliko stvari u biznisu koje teško mi padnu. Jedna je to: “Vaš proizvod – evo, baš sam kupio od konkurencije…”, pa onda uzme nešto najgore – ono dno. I, evo…

Ivan Minić: Ali dobra hemija. Baš dobra hemija. 🙂

Mina Rakićević: 🙂 Ili to: “Vaša fabrika – aha, vi ste uložili XXX… To vredi sada…” Kad mi dođe procenitelj, život mi se smuči. Znači, nekoliko njih ne znam kako su živi otišli iz “Delikusa”, bukvalno sam htela da ih ubijem. 🙂 Znaš, ti si ovo kupio za 100 dinara, ali kad ti dođe procenitelj, on kaže: “Molim? Ovo može da se razbije! To vredi dva dinara! -Ne, ne, ali ja platio sto. -Ma, kakvih sto, bre, čoveče! Evo, ja sad ovo srušim.”

Ivan Minić: “To je tvoj problem.”

Mina Rakićević: “To je tvoj problem, što si platio toliko!”

Ivan Minić: Par put sam u životu imao prilike da radim projekte do kojih mi je stvarno stalo. I kad mi nije stalo, ja projekat uradim kako treba zato što smatram da ako planiraš u životu da budeš profesionalac, to je jedini način. Ali kad imaš nešto do čega ti je stvarno stalo, kao što je bio taj pomenuti projekat “Moja Firma”, pare nisu bitne.

Mina Rakićević: Ali to je odličan… Ovo je bio odličan projekat. Jedan od mojih omiljenih.

Ivan Minić: Jeste, i ne postoji. 🙂

Mina Rakićević: Da, nažalost. 🙂

Ivan Minić: Ali, dobro. “Komercijalno to tako, tako, tako. -Pa, to se ne isplati uopšte. -Pa, ne isplati se. -Pa, što vi to tako radite? -Zato što to tako treba. -Pa, što ti misliš da to tako treba?” Zato što se ja, što isto nije normalno, u 30. godina vodim time čime se tvoj otac vodio malo kasnije u životu, da ja ovo 20 godina sam radio, 15 godina sam radio pre nego što sam počeo to da radim. Svo znanje koje sam skupio – sve, sve, sve, sve moje strast, sve moje želje, sve je u to projektu. Ja to gledam kao životno delo. I to je to.

Projekat je vaše čedo

Mina Rakićević: Na kraju dana ti iza toga stojiš. To je kao čime se vi bavite. Znaš, ja stojim iza ovoga. Ja stojim iza ovoga… Ovo nije samo način da ja zaradim novac. Mi ovim hranimo ljude. Mi dolazimo tim ljudima na trpezu, idemo im u stomak. Nisam baš sigurno da bih mogla ja da živim sa tim da sam nekome prodala soju umesto mesa. I da mu to nisam rekla. Nekako sve je to devojački san. Kako da ti kažem, biznis tako ne funkcioniše. On ne funkcioniše uvek na 100% iskrenom modelu. Ali za mene je to. I za mene je to na kraju krajeva sećanje na mog oca, kojeg ja na ovaj način čuvam od zaborava. Zato što njegova ideja je bila ta. I mi danas izbacujemo neke nove proizvode, itd. – ali su oni uvek u toj liniji. Mi nikad iz toga ne izlazimo. Imala sam ja ponude raznorazne. Od toga “hajde nam napravi nešto da malo na-na-na”, ispostavilo se da mi to ne umemo. Ima neka… Da ti ispričam skorašnju neku anegdotu. Moja tetka kada napravi proizvod, pošto je ona, u stvari, taj glavni šef – iz njenog iskustva mi se tu dogovaramo otprilike šta bismo mi voleli, na-na-na, ali ona na kraju upakuje – i tetka kad god napravi neku probu koja izuva, otvori vrata i kad uđe unutra, kao paun ima lepu… Ona dođe, “čekaj da probaš ovo”. I sad je radila neki proizvod – nebitno, neko nas je pitao da li bi mogli nešto da uradimo, neki test – i prolaze sad tako nedelje, meseci. Prošlo je jedno tri meseca, i meni sine da smo mi pre tri meseca nešto pojačali. Ja kažem: “Je li, bre, a šta je bilo sa onim što smo probali da napravimo?” A ona onako sedi: “Pa, to se završilo…” Ja kažem: “Aha, i? Kako je ispalo? -Pa, spakovano je. -Dobro. Mislim, je li dobro?” Ja je ovako pogledam i kažem: “Pa, u stvari, uopšte to verovatno ne valja čim ti nisi otvorila vrata i ušla unutra! :D” To stvarno jeste na nivou strast. I kad to nije – ona je to nama donela da mi to probamo. I to je, u stvari, skroz korektno. U redu je. Samo nije…

Ivan Minić: Po njenom standardu.

Mina Rakićević: Nije standard na koji se mi ložimo. Za average… je možda i bolje od average, ali pošto to nije to na šta nas pali, ona je bila u fazonu “pa, dobro, spakovali smo”. Oni su to završili pre, na primer, četiri nedelje i šteknuli negde, jer kao ako se niko ne seti, biće super. 😀

Ivan Minić: To, i da ne vidi niko noću se iznosi. 🙂

Mina Rakićević: I onda sam se ja šalila i rekla sam: “Pa, da. Mi ne umemo, u stvari, da napravimo proizvod koji nije spektakl.” I sve manje od spektakla nama je pa dobro.

Ivan Minić: Ja se sećam – mislim, moram da podelim to, imaju čak i slike toga – mi prolazimo kroz proizvodnju, i u svakoj od komora postoji to sve i postoji komad koji je za testiranje, da se vidi i sve to. I prolazimo, a ona komanduje, a mi smo fini, umotani onako i to sve. I ona: “Hajde, zini!” Seče.. “Ne, ali ne mor… -Ćut’! Zini! -Brate, šta je ovo? -Kulen. -Ovo kulen? -Pa, da. -Ali ovo nema veze sa… -Pa, naš kulen, šta…” I onda tako redom, redom, i na kraju si oštećen za ceo život i ne možeš jedeš druge stvari. Ali, dobro. 🙂

Mina Rakićević: Pa, jeste. Imam sina od 8 godina, koji neće ništa drugo da jede. Ništa. To je do te mere da sam ja pre neki dan objašnjavala: “Hej, bre, Relja!” Neće dete… “Ja sam tu izvadio, ovo izvadio sam odavde, ono sam bacio, ovo mi je bljak…” Ja: “Čekaj, bre! Sedi da ti nešto objasnim.” I ja ne jedem baš svaki put, iako volim da jedem – vidi se – ali ne jedem ni ja svaki put nešto što je spektakularno. Prosto nisi ni u situaciji uvek. Tako da je to ono strast je mnogo važna i šta te vodi. Nekoga stvarno vodi to sad ću da zaradim lovu, sad ću da kupim kuću, sad ću da kupim jahtu, sad ću… Mene, na primer, to ne loži. Meni bude srce puno, majke mi, ja sam doživela da meni konkurenti i to ozbiljni konkurenti me zovu da mi kažu da smo napravili fenomenalan proizvod, da su oni probali, da jedu samo taj proizvod. Ne mogu da ih imenujem zato što bih ispalo – možda bih napravila čak i neki problem. Ali znači ti to. Nekada nazovu da nas pitaju za savet. Znači, ti veliki, koje ti, u stvari, gledaš i fazonu si “vau, kako ste vi strava”… Zamisli ovog što je pravio “Tesla” auto, verovatno je gledao pre toga ne znam šta…

Ivan Minić: Ako je napravio nešto tako, verovatno ga je nekad neko negde iznervirao. “Šta ne može? Ko ne može?” Još ako je Srbin, to je uvek taj momenat. 🙂

Mina Rakićević: 😀 Tako da lepo je to, znaš, lepo je kad to radiš. Jedino što se mi nalazimo u mesnoj industriji, što kad kažeš da radiš u mesnoj industriji, ljudi uglavnom prevrnu očima.

Ivan Minić: Pa, zato što tu najmanje ima mesa. Uglavnom.

Mina Rakićević: Pa, ne znam. Valjda. Nemam pojma. 🙂

Ivan Minić: Sećam se, pre X godina ima smo saradnju sa – ima sigurno 6-7 godina – saradnju sa jednim klijentom, koji je isto tako pravio proizvode koji nisu top-end, ali zaista jesu objektivno dobri u nekom komercijalnom sektoru, vrlo dobri. I on je bio jako ponosan na to što radi. Posebno što je on uspeo optimizacijom i organizacijom da napravi da to bude po nekim vrlo pristupačnim cenama, da može da bude masovno i to sve. I pričamo šta da radimo za neki promo video i to sve. Niko to tad bilo kao sad da ti sa relativno jeftinom opremom snimiš 4K video, koji izgleda kao filmske kamere i sve ostalo. Nego kao nešto, ali već je video krenuo da bude bitan. “Šta da radim? -Šta su vam aktivnosti u narednom periodu? -Pa, ne znam, idemo na neki sajam, idemo na… -OK, hoćete li da imate na sajmu testiranje proizvoda, tasting i to sve? -Da, da, da. -Uzmi telefon, uzmi kameru, bilo šta, i snimaj reakcije ljudi.” I ti proizvodi nisu kao što danas to ima i slatkih i slanih i ovakvih i onakvih, koje kad vidiš – ti se razboliš. Onda ih pojedeš, pa još raspodija ukusa i svega ostalog. Nije to tad, nije izgledalo toliko spektakularno. Nije bilo baš ono – nije bila “mečka”, bila je više “dačija” ili u mom slučaju, omiljena “oktavija”. Ali bilo je sasvim OK. Ali nemaš taj utisak da taj proizvod može da bude fanstatičan. Onda ljudi probaju, i ti kad vidiš da je on probao, pa zažmurio, pa krenuo da se uvija, pa… I ti to snimiš. I pitaš ljude “je li možemo da iskoristimo ovo što snimili”. Svi kažu “može”, jer su u tom trenutku, ono, svi hormoni su podivljali, sve je ludo. Da pitaš je li možemo da uzmemo prvorođeno dete – “ako mi daš još jedan kolač, može sve”. Mi to nešto snimimo, smontiramo i njima to postane jedan najboljih alata za konverziju novih korisnika. Jer veliki problem sa prehrambenim proizvodima, bar se meni tako čini, je što mora da se proba.

Mina Rakićević: Mora da se proba, i svi… Svi furamo tu priču kako smo najkvalitetniji. Ne znam da li postoji neka druga reč koju mogla to da dočara. Ali svi kažu da je kvalitet njihov imperativ. I kako ti u šumi kvaliteta, jer niko neće reći ja, u stvari, malo varam i nisam baš stavio puter, stavio sam margarin i šta već…

Ivan Minić: Nije baš krava. 🙂

Mina Rakićević: I nije od krave nego… Znaš, kako da ti tu pronađeš, kao look at me. Čudno je vreme, šta da ti kažem, a stvari se stalno menjaju. Evo sad sam… Bilo je ono da je margarin super, sad je puter super. A sad poslednje što sam pročitala, super je svinjska mast. Ona je zdrava… Vratili smo na svinjsku mast.

Ivan Minić: Da, opet. To je ciklus. Da, da, to su ciklusi.

Mina Rakićević: Koja, by the way, jeste zdrava. Mislim, samo što ne znam zašto je ikada postala nezdrava, ali evo sad je novi talas…

Ivan Minić: Pa, iz nekih komercijalnih razloga verovatno. Možda, ne znam.

Mina Rakićević: Pa, moguće. Moguće 😀

Ivan Minić: Čisto razmišljam naglas, možda, eventualno.

Mina Rakićević: Pa, dobro, veliki diktiraju kako se svet vrti. To je stvarnost.

Ivan Minić: Taj momenat da probaš nešto novo, opet se vraćamo na isto, kao za inženjere i preduzetnike i sve ostalo. Predvidljivost. Čovek će da proba, u normalnim okolnostima, će da proba nešto novo samo isključivo ako se razočarao onim što tad radi. Mislim, ne bukvalno, ali značajan broj ljudi će se osloniti na poznato i predvidljivo pre nego što će probati nešto drugo. To se sad lagano menja. Pre 10 godina u Beogradu si ima tri vrste hrane u restoranima. Sad imaš sto vrste hrane u restoranima, i sad, naravno, da se lagano otvaraju čakre i ljudi probaju razne stvari, kapiraju da postoji – da piletina može da se pripremi osim na ova četiri načina na još hiljadu i po u zavisnosti od toga koji je deo sveta. I koliko god konzervativan bio, ako si malo uspeo na piramidi potreba da prevaziđeš prve dve-tri, onda lagano ulaziš u te nove ukuse, nova iskustva, nova sve…
Navike se teško menjaju

Mina Rakićević: Dobro, ali ljudi teško menjaju sve navike ja mislim. To vidimo u prometu… Znaš šta je najprodavaniji suvomesnati proizvod?

Ivan Minić: Kod nas?

Mina Rakićević: Mhm. Odnosno fermentisana kobasica, hajde. Čajna. To je tuča na polju čajne. Oni toga ne mogu da naštancaju ja mislim koliko Srbi mogu da kupe. I ne može da prođe ništa što nije standard. To što nije standard, ono ima nišicu. Ali za nišicu se ne vredi da… Ja to znam, jer pričam sa ljudima koji se time bave, koji su sa druge strane kupci koji treba to da plasiraju. On neće da zauzima mesto za nešto što nema frekvenciju, što nema dovoljnu frekvenciju. Ta frekvencija ne mora da bude u tonama, ali mora ipak da bude neka frekvencija. I jako teško ih učiš da pređu na nešto novo. Evo, naš kupac “Deleze” je postavio u ovoj godini sebi kao zadatak da uđe u onu pre-sliceovanu varijantu – da ti kad priđeš vitrini, već je nešto isliceovano. Pa, ja ne znam kako su oni ljudi preživeli prvi talas, jer su hteli da ih linčuju. “Šta ti meni… Prodaješ mi nešto što si sliceova juče.”, a ovi jadni imaju gubitke neviđene. Oni sve bacaju u kantu, jer apsolutno ono samo da je sveže, samo da je uvek najbolje. Oni se bore isto za svakog potrošača da im ponovo dođe, je li tako. Vrlo smo nepoverljivi. Iako to neki modeli funkcionišu u belom svetu. Imaš primer odakle si to i preuzeo. Ništa nisi izmislio. Tako da meni se čini da smo mi baš nepoverljivi i teško odustajemo od onoga, a imaš evo kao ja. Ja sam idealna za nove proizvode. Meni samo stavi na policu nešto novo, eto moje oči i odmah uzimam i odmah stavljam u korpu. Zeznuto je ako ne prođe test. Ako prođe test, ja ću doći i ponovo ću kupiti. Ali ako ne prođe, ako sam ja slučajno uzela seriju koja nije bila dobra, ali je taj proizvod u standardu dobar, samo je nešto se desilo – ja se nikad neću vratiti. I nema Boga, možeš da mi pričaš šta god hoćeš. Tako da mislim da ima različitih potrošača. Ima tih, ne znam kako ih – u moje vreme su se zvali neki kruzeri ili već kako god, ti što tako biraju.

Ivan Minić: Dobro, u zemlji u kojoj je standard ovakav kakav je, imaš mnogo populacije koja je price sensitive u svakom smislu. Ali sada već čini mi se da postoji, opet za manje proizvođače i one koje se ne vode isključivo principima economy of scale, gde moraš da prodaš milion nečega da bi to imalo smisla – da može da se napravi prostor, a mislim da upravo to što si rekla, da je tajming možda slučajno, ali bio idealan…

Mina Rakićević: Slučajno.

Ivan Minić: Zato što… Baš to smo pričali kad bio i Faške iz “Dogme” i kad su bili ljudi koji su pričali o vrhunskim vinima, rakiji, kafi i svemu ostalom. Da ovih 10 godina, 15 godina, hajde da kažemo 15 da je neka odrednica, se toliko toga desilo. Ti pre 15 godina mogao si da kupiš vrhunsko vino ako si baš znao gde da odeš da ga kupiš. Pivo, imao si pet vrsta piva u prodavnici – dva strana i tri domaća – i to je to. Sad odeš u “Tempo” i imaš 140 vrsta piva. Uključujući i gomilu domaćih kraft pivara, domaćih kraft vinara, gomilu ovih koji sad rade kraft kafu koja isto nekakav miks i sve ostalo. I sad s jedne strane imaš pomodarstvo koje sve to prati, ali imaš i ljude koji zapravo se investiraju i emotivno i vremenski u to da zapravo istraže šta je dobro i onda su nakon toga promoteri tih stvari. Preduslov za to je da to sebi možeš da priuštiš. Ali čini se da lagano dolazimo na to na jedan određeni ne beznačajan deo populacije može, i da apsolutno ima smisla praviti proizvode za te ljude.

Mina Rakićević: Znaš šta, ja mislim da mi u Srbiji stvarno imamo da ponudimo toliko toga dobrog što nije iz uvoza da bi mogli lepo da živimo i da se hranimo samo na tome. Znači, da nam nije potrebno da nam neko prodaje neki vrhunski kvalitet, ali je opet na masi taj broj je mali, u stvari, tih čega god – kraft pivara, o čemu smo sada pričali, čokolada, znaš…

Ivan Minić: Prvi put kad sam pričao sa vašim komšijom Branimirom…

Mina Rakićević: Oni kad su to otvorili, to je, bre, bilo…

Ivan Minić: Oni su bili čudaci. Sve je OK.

Mina Rakićević: To! Šta se tamo gradi neka pivara? 🙂

Ivan Minić: Mislim, ti ljudi generalno koji su u kraft pivarstvu su i sad čudaci, ali nije važno, imaju divne proizvode. “A ne smetate vi ovim velikima?” Isto ta priča, kao ne znam, hajde da pitam. Deluje mi da je to vrlo problematična industrija i sve. On kaže: “Pa, vidi konkretno velika pivara ta i ta proizvodi deset brendova, puni deset brendova. Jedan njihov brend, koji nije ni najprodavaniji i sve, za jednu smenu spakuje više nego mi za godinu dana svog našeg piva. I apsolutno ih baš briga što mi postojimo.” Jer kao što sam i rekao na početku, to je cimanje. To niko neće time da se bavi. I za to mora da dođe neki čudak da startuje i pokrene priču, neko ko ludački veruje u to, da bi se sama stvar razvijala. Ali vremenom se ustoliči kao možda ne kao standard, svakako ne, ali kao mogućnost, koja – kao, ne mogu ja to sebi da priuštim, ali onda kažem sebi u nekom trenutku – mislim, OK, ja mogu – ali ne možemo to sebi da priuštimo. Hajde da ne priuštimo sebi deset puta mesečno, hajde dva puta mesečno da priuštimo, ali da bude vau.

Mina Rakićević: Ceo business case nam je napravljen na tome da jedan potrošač kupi 200 g mesečno. Ne 2 kile mesečno. 200 g.

Ivan Minić: Dobro, ja vadim prosek. 🙂

Mina Rakićević: Pa, ti si van proseka. Zato mi i radimo, zato što si živ. 😀

Ivan Minić: Ima nas. Ima nas dosta. 🙂

Mina Rakićević: Ali hoću da kažem, na tome je napravljen case. Pa, ti ne možeš očekivati da ljudi se prešaltaju samo na šta god, na “Dogmu” ili na “Kabinet” ili na “Kosmajsku” ili na koje god vino. Znači, to je nije realno. Naravno da će izbor možda da bude češći, ali mi… Mislim, kad bi jeo “Kosmajsku” svaki dan po ceo dan, ne bi je jeo. Što kažu… Nama kad dođu gosti, ja mislim da kad si ti bio, da ja nisam ni probala. “Pa, što ne probaš? -Pa, ne probam zato što mi je to… Daj, ti donesi čokoladu neku dobru, pa ću ja da probam.” Zato što ja to imam available svaki dan i meni je to dostupno, i ja posle određenog vremena… Ali volim, znaš, jedanput u tri meseca kad probam nešto, ja padnem u nesvest. Kažem: “Yeah, kako je ovo dobro!” 😀 Znaš, stvarno je super. Ali ne mogu da jedem svaki dan, stvarno ne mogu. Bez obzira što mi to proizvodimo.

Ivan Minić: Challenge accepted. 🙂

Mina Rakićević: 😀

Ivan Minić: Pa, mogu da ti kažem da sam u jednom periodu, ti znaš da je moj omiljeni proizvod buđola, da sam u jednom periodu bukvalno svaki dan, ali kako sam ja to – to je opet bio neki period kada sam vodio računa o ishrani, ne baš ovako ekstremno, ali vodio računa o ishrani – gde je to meni bio… Ja sam to koristio kao znači.

Mina Rakićević: Kao treat, da.

Ivan Minić: Da, OK. Imam uvek 200 g. To stoji nedelju dana u frižideru. Ja nedelju dana jedem tih 200 g. tako što ujutru pojedem par listića, pa popodne pojedem par listića. Meni to, što kažu u dobrim kafanama, da se zasladimo nešto. 🙂

Mina Rakićević: Mene zove moj prijatelj jedno veče i kaže: “Samo da ti kažem nešto! Ovi vaši proizvodi su ekonomsko neopravdani. -Što? Šta je sa bilo? -Čoveče, bre, otvorim ovu buđolu, pojedem je za pet minuta, nema više ništa! Onda pređem… -Hej, uspori. Znači, ne možeš da pojedeš toliko proizvoda za jedan obrok.”

Ivan Minić: “Diši!”

Mina Rakićević: “Oladi. -Stvarno su super, k’o kokice! -Pa, mislim, hvala ti. Jesu, znam. Bez lažne skromnosti, stvarno sve najbolje se nalazi u tom proizvodu. Sve što smo mogli da napravimo najbolje da bude jeste, ali nemoj da jedeš toliko. Mislim, nema potrebe. -Pa, vuče me.” Tako da interesantno je. Čovek kada se nalazi, kada ti živiš… Pre neki dan nas je jedan kupac odbio. Hteli smo da otvorimo jednog novog kupca i odbio nas je kupac. Nije odbio mene, odbio je mog direktora prodaje. I on sedi, i ja ga pogledam i kažem: “Tebi kao da je neko umro, čoveče. -Pa, on nije hteo da kupi naše… -Pa, ti si se meni smejao kad si počeo ovde da radiš. Ja sam tebi bila smešna kad mi neko nešto kaže, ja raspadne se. -Majke mi, ovo mi kao treće dete.” Ima dvoje dece. “Ovo k’o treće dete postalo. Kad mi kažeš nešto ružno, ja se razočaram.” Moraš srcem, ako ne radiš srcem, neće da ti radi. Ako si tu zbog love, neće da radi. To je posledica. Ja mislim da to dođe na kraju. Ne dođe kao prva, inicijalni razlog zbog čega ujutru ustaješ, i ideš na posao i radiš, itd.

Ivan Minić: Samo da kažem svima koji slušaju, zahvaljujemo se na specijalnim efektima komšijama koji sviraju simfoniju na brusilici. Ja ne znam šta je, ali već deset dana ne mogu da se iskuliraju da nešto ne majstorišu. Tri godinu nisu pipnuli ništa, ali dobro. OK, šta god.

Mina Rakićević: Sad je trenutak. 🙂

Ivan Minić: Voleo bih za kraj da napravimo neki presek stanja. Prvo da mi kažeš kako je cela situacija sa pandemijom uticala na vas. I generalno prvo kako su vam izgledali prethodnih, recimo, dve godine, a onda šta vam je donela situacija sa pandemijom, koja nikome nije prijala svakako?

Presek stanja i uticaj pandemije

Mina Rakićević: Pa, mi smo bili baš u ekspanziji. Kad ti pričam o ekspanziji, bili smo u toj organskoj ekspanziji. Rasli smo poslednje dve godine po 15%. I dobro nam je bilo, bili smo napaljeni i na posao i na to što se tako dobro razvijaju stvari, što taj rast je, kako da kažem, nije nezaustavljiv – evo, zaustavio se. Dođe nešto pa te zaustavi. Nego što smo prolazili svoje kanale da budemo sve prisutniji i prisutniji, što smo animirali više ljudi, itd. A opet poslednje dve godine su bile jezive, pogotovo sa akcentom na 2019. Cena mesa je i na svetskom i na domaćem tržištu samo rasla. Ona nije padala. Najbolja stvar koja se dešavala je da stoji i da ne raste dalje. I mi smo nekako ušli u ovu godinu, tamo negde u februaru smo morali da promenimo cenovnik, jer više nije bilo ekonomski isplativo da prodajemo proizvode po cenama po kojima smo ih prodavali. Mi smo već dotakli bili našu tu crvenu zonu, a tendencija je bila da stvari idu, da rastu, što je uvek jako nezgodno. Kažem ti, u zemlji u kojoj si ti i u kojoj ti je potrošač novčano osetljiv na hranu, to je katastrofa. Drugo kad je on osetljiv da hoće da kupi patike ili neće. On će da kupi patike, ali neće imati šta da jede. I to je… Kod nas su vrednosti…

Ivan Minić: Onda će da kupi “ajfon”. 🙂

Mina Rakićević: Kod nas su vrednosti pogrešno postavljene. Bitno je šta je spolja, a ne šta je unutra. Stalno se bavimo time kako da fasciniramo druge, ono, look at me. Pa, to i vidiš na ulici. I februar nam je bio baš težak mesec. I taman smo krenuli nešto tu da se bavimo kako da spasemo mesec i ušli u pandemiju. I šta nam je donela? Donela nam je… Ja sam nekako – ja imam 45 godina, i mnogo poslednjih 15 godina baš dosta nekako radim na sebi. I nekako sam rešila da – pošto ta cela situacija tata bolestan, pa tata umro, pa ja preuzela tu priču, nikad neću zaboraviti da mi kolega dolazi da mi kaže: “Znate mi treba da platimo PDV.” Ja mu kažem: “Platićemo.” I on dođe sutra: “A taj PDV?” Ja kažem: “Platićemo.” I on dolazi treći put i kaže: “Znate, taj PDV…” Ja kažem: “Hoćeš ti da prestaneš da pričaš o tome PDV-u? Platićemo. Ako ne platimo… Kad to mora da se plati?” On kaže, na primer: “10.” Ja kažem: “Pa, dobro, ako ne platimo 10., platićemo 15. 20. 10. sledećeg meseca! A nekad ćemo platiti!” A on mi kaže: “Ne, vi ništa ne razumete. PDV mora da platite. To nije pitanje izbora. Za to pare moraju da postoje.”

Ivan Minić: Samo za to, ni za šta drugo, ali za to mora. 🙂

Mina Rakićević: Ni za šta drugo… 🙂 Ja sam morala da naučim business from the scratch. Ja zaista ništa o biznisu kao takvom nisam – ja sam znala da radim, ali ne znam kako funkcioniše biznis, to zaposleni, prava, neprava, tralala. Tako da sam rekla sebi: “Kul, šta god da bude – biće. Šta god mi je namenjeno – tako će da bude. Ja sad ne mogu da izgubim nerve zato što smo ušli u pandemiju koja je veća, bre, ne od mene nego veća i od ove države i od svih ljudi na ovom svetu. I mi smo sad svi u istom džaku. Svi nama je isto. Meni i ovom u Danskoj, mi se kao nešto razlikujemo. Pa, svi smo u problemu. Završićemo godinu, imaćemo neki pad. Malo smo morali nešto da se reorganizujemo, pretumbamo, da budemo efikasniji. Ja sam, naravno, kao svaka dobra devojčica nabavila svega! Maski, rukavica, alkohola. Ispunila sve uslove koji treba i koji ne treba, koja sam sama izmislila da treba u frci da će neko da mi se razboli u firmi, ne daj Bože. I da kucnem u drvo, razbolela sam se samo ja. 🙂 I moj kolega iz prodaje, sa kojim ja delim prostor. Svi ostali su zdravi i pravi. I, eto, nadamo se dobro. Kao nešto sam u fazonu dobro se dobrim vraća. Mi smo dobri ljudi i dobro radimo, i trudimo se da budemo dobri Samarićani, pa kao valjda će nam se vratiti dobro. Nemam neke planove, pošto sam shvatila da čovek pravi planove, Bog mu se smeje. Radimo najbolje što možemo u okolnostima u kojima se nalazimo. Eto, to je plan. I plan je da možda sledeće godine izbacimo jedan do dva nova proizvoda. Radili smo neke probe. Zadovoljni smo kako je to ispalo. Sad je sirovina trik,ali videćemo šta će da bude.

Ivan Minić: Na koliko ste proizvoda sada?

Mina Rakićević: Mi sad imamo 10 proizvoda.

Ivan Minić: OK. Ja bih voleo da verujem da se dobrim ljudima koji prave dobre proizvode dešavaju dobre stvari.

Mina Rakićević: Pa, i ja želim da verujem u to.

Ivan Minić: Ako moja reč nešto vredi, mogu da garantujem za prve dve stavke u toj izjavi. Hvala ti što si bila, što si podelila priču.

Mina Rakićević: Hvala tebi što si me pozvao.

Ivan Minić: Probajte. Treba da probate. Probajte buđolu. 🙂 Možete da probate i sve ostalo. Možete da probate i kulen. Ali probajte. I podržite one koji se zaista trude da naprave sjajne proizvode, i da možda ne mogu da pomere industriju, jer mali teško da mogu pomere nešto što je toliko veliko, ali mogu da naprave opciju, mogu da naprave mogućnost za sve nas koji smo konzumenti da zaista probamo nešto što je vanserijski. A jednom kad probaš nešto što je vanserijski, onda ti nije baš lako da se vratiš na nešto što je obično i prosečno.

Mina Rakićević: Hvala ti, Ivane, na lepim rečima i na pozivu.

Ivan Minić: Hvala Vam što ste na slušali. Hvala kompaniji Epson što nas podržava u ovom našem poduhvatu. Kao i dosada, sve svoje predloge, komentare, pitanje ostavite u komentarima na Jutjubu i na društvenim mrežama. I vidimo se sledeće nedelje.