EP089: Nemanja Blažić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 89. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je i ovoga puta kompanija Epson. A danas imam neverovatnu čast da ugostim jednog izuzetnog mladog čoveka, koji se bavi nekim veoma neobičnim i kreativnim stvarima. Primetili ste u poslednje vreme da zovemo ljude koji su odlučili da se bave nečim nešto je možda prepoznato javno kao uobičajna stvar, ali to rade na malo drugačiji način nego što je uobičajno. A pored toga, razlog zašto sam želeo da dođeš zato što za razliku od većine influensera, jutjubera, ja zapravo za tebe razumem čime se baviš, i jasno mi je, i interesantno mi je. Dobro došao, Nemanja Blažić Tricky!

Nemanja Blažić Tricky: Kako mi je čudno kad mi neko kaže “Nemanja Blažić”, ali hvala puno na pozivu i baš si lepo uveo zasad ovu emisiju. 🙂

Ivan Minić: Ti si, ako bih trebao nekako to da posložim, ti si se baviš fristajl košarkom.

Nemanja Blažić Tricky: Tako je.

Ivan Minić: Baviš se Jutjubom, praviš razne vrste sadržaja. Sada imaš i svoju televizijsku formu. Radiš i razne vrste javnih nastupa povodom svega toga. Ali vrlo mi je interesantan taj put kako si ti uopšte došao do nečega što u tom trenutku ovde apsolutno nije postojalo. I uspeo u tome prvo sebe da pronađeš, a onda da od toga napraviš neku karijeru. Ali doći ćemo do toga. Prva stvar koju moram da te pitam je stvar koju pitam sve svoje goste: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Od malena sa loptom u rukama

Nemanja Blažić Tricky: Kengur. Šalim se. 🙂 Pa, ne, definitivno košarkaš. Uvek su me vukli: “Jao, da li želiš da budeš doktor zato što ti je mama doktorica?”, ja rekoh: “Ne, ipak ja više volim košarku.” Zato što mi je otac u sportu i u košarci, i on mi je bukvalno stavio loptu u ruke i to je bila ljubav na prvi pogled. Ja sam želeo da budem košarkaš. I onda kad sam video Ajversona, nisam želeo da igram u NBA, nego sam želeo da imam samo krosover kao Alen Ajverson. I bukvalno, nisam imao neke jasne ciljeve šta bih voleo da budem kad porastem, ali sam težio ka tome da na neki način budem u sportu zato što sam večito bio hiperaktivan, i kao dete, i sada. Nemam mira. I sport mi je jedina bila želja kad porastem da se time bavim, zato što me što me to jedino čini srećnim.

Ivan Minić: A kažeš, imao si porodično kontakt sa košarkom.

Nemanja Blažić Tricky: Da.

Ivan Minić: Ali u kom trenutku si krenuo da se baviš košarkom, da je treniraš? Kako je to izgledalo?

Prvi košarkaški koraci

Nemanja Blažić Tricky: Pa, krenuo sam u Kikošu. To je nekadašnji klub u Kikindi, koji je osnovao moj otac. I krenuo sam 8-9 godina, tako nešto. Nisu hteli roditelji da me upiše na košarku baš, baš rano. Jer sam ja kao klinac insistirao, ne znajući da prvo treba da se razvijem od glave do pete. Onda su me upisali na plivanje. Onda sam išao na plivanje. Bukvalno dogovorio sam se sa njima – ići ću i treniraću plivanje sve dok ne osvojim prvu medalju. I tako je i bilo. Bio sam treći negde u Novom Sadu, na Spensu je bilo neko takmičenje. I osvojio sam treću medalju i to je bio kraj. I bukvalno već sutradan sam se prebacio na košarku. I onda sam do neke, hajde da kažem, 10-11-12. godine baš bio uporan, ali mi je na neki način košarka postajala ne dosadna nego dete kao dete hoće nešto kreativno. Uvek hoće da proba nešto nenormalno. Dosadno mu je sad ti tu radiš trostruku pretnju, da gradiš loptu, pa kad ideš na polaganje. da gradiš sa levom rukom na desno polaganje. Ja sam voleo, ja sam želeo atrakciju. A nismo tad toliko imali mogućnosti da pratimo NBA. I onda sam čitao, ako se sećaš časopis “Košarška”, i tu sam video Ajversona prvi put. I onda mi je otac rekao: “Ovaj igrač – taj nije normalan šta radi. Taj ima najbolju promenu prednju na svetu.” I on je čak bacio Džordana dva puta na isti krosover. I to je i pisalo tada. Imam i dan-danas taj časopis, baš sa tim člankom. Ja rekoh: “Ko je sad ovaj?” I, naravno, mi tad nismo imali Jutjub da ukucamo odmah, instant da ti vidiš, kao luksuz ovog vremena što jeste, da možeš da gledaš sve u određenom periodu kada ti želiš. I ja sam čitao, istraživao donekle. Tad smo imali dial-up internet, ali to je bilo ono – jedna slika ti se ovako učitava na Guglu. Čitao sam tako neke članke, pratio sam, i onda, ne mogu da se setim ko je prenosio u tom periodu kad su igrali Lejkersi i Filadelfija finale. To je bilo 2003. ili…

Ivan Minić: Bila je B92 ili BK, ako je i dalje postojala.

Nemanja Blažić Tricky: Uglavnom, tamo sam prvi put video Ajversona, i to je baš bila ta utakmica protiv Lejkersa kad je on izdominirao u Los Anđelesu. I to je bila jedina dobijena utakmica u finalu od strane Filadelfije. Ja sam se oduševio kad sam video da je takav, sitan, mršav igrač, koji opet ima svoj stav. Ne drži se dress codea, koji, između ostalog, promenio dress code NBA – da se ne nose kravate, košulje, sakoi, nego durag na glavi, tri dresa po 4XL, itd. To se meni sad svidelo, zato što sam video da je svoja ličnost. I jednostavno sam težio ka tome. I onda sam ja prvi u svom gradu krenuo da nosim kačkete naopačke, i one pegle “Nju Erine”, ne one pecaroške, što bi se reklo, što saviješ ovako. I uvek sam imao strah da će neko iza ćoška da mi dođe, da mi kaže: “Alo, klinac, šta se glupiraš? Okreni taj kačket kako treba.” Imao sam strah da će me neko prebiti. Jer sam voleo da nosim baš zbog toga, baš zbog Ajversona, duže stvari, veće. Taj početak 2000-ih je bila široka nošnja i sve živo, i tada je došao AND1. I onda bukvalno sam se prešaltao sa Ajversonovog krosovera, jer to mi je bila najveća želja da naučim, da ja mogu nekog da bacim, da ga ponizim, da on padne, da bude on skates, ankle breaker, sve živo. I kad sam to naučio – mislim, naučio – za taj određeni uzrast naučio, kasnije sam samo unapređivao – tada sam sa svojih 12-13 godina video prvi put AND1 mixtape. I to da ne veruješ na koju foru. Dražen Dalipagić je držao radnju u Bel… Ne u Bel, kako se zove ona zgrada sa crvenim stubovima?

Ivan Minić: YUBC.

Nemanja Blažić Tricky: Jeste. Tamo je držao, tamo je otvorio AND1 radnju, jer je Zvezda tada potpisala ugovor AND1. I, koliko sam ja čuo, to im nije nešto sad išla ta prodaja generalno po Srbiji. Ja sad ne znam gde su oni sve imali radnje, ali ne verujem da su imali svuda. Možda su imali par gradova. I oni su bili zadovoljni, i kao šta će, tamo-vamo, oni su dobili AND1 tim 2005. godine. Jer ovde se nije znalo ni ko su, ni šta su, ni zašto je AND1 popularan u Americi. A oni su u tom momentu bili popularniji nego većina nekih NBA igrača. Čak se radila analitika da je Hot Sos u njegovom prime timeu bio popularniji nego Stiv Frensis i ostali plejmejkeri koji su tad bili All-Star igrači. I tako dalje, i tako dalje. I posle nekog određenog vremena, stigli su AND1 Mixtape CD-ovi. I to narezani, naravno. Ne u originalu, nego narezani. I ne znam koliko je stiglo CD-ova, ali to je bio jako mali broj. Jako mali broj, možda je stiglo jedno 4-5 CD-ova. I jedan od tih CD-ova, koja je Srbija posedovala, je stigao i Kikinde u radnju od mog drugara, koji je random izabrao, tačnije njegova majka je random izabrala da uvozi AND1 brend, ne znajući ni šta je, ni ništa. I oni su dobili taj jedan CD, i preko tog CD, taj CD završi kod mene. I nastanem ja. 🙂 Mislim, razumeš – nekad tako legnem da spavam srećan, ispunjen. Lupam, snimao sam, bio sam u Kini. Znaš, basket me odveo tamo. Upoznao sam ceo svet, obogatio sam svoj duh preko te lopte. I onda tako nekad kad mi se desi neka velika stvar koja me baš učini srećni, legde i razmislim kako je sve to došlo do toga. Taj početak, taj početak je meni najbizarniji od svega. I onda sam ja, naravno, krenuo da gulim sa basketom. I bio sam totalni čudak u svom gradu zato što nisam birao ni mesto ni vreme gde ću da vežbam, nego jednostavno sam u po noć – u po noć izlazio da vežbam. Gledam taj CD od početka do kraja, studiram ga bukvalno. Čitam ga kao Bibliju, po dvesta puta, i gledam šta sam promašio. Zato što ti – kako je sad to snimljeno iz tog ugla, i kako ti vidiš taj trik iz tog ugla da je snimljeno – to ti je jedina šansa da ti preko tog određenog kadra nešto izvučeš, ako možeš da izvučeš, kako se taj neki trik radi. A to mi je bio prvi trik, bumerang, od Hot Sosa, gde bukvalno protivniku iznad glave baciš loptu i ona ti se vrati, a ispadne kao da si dodao nekome ili bacio ka košu. I protivnik se okrene, naravno, ako uradiš kako treba. I to je bio prvi trik koji sam pokušao da uradim i da naučim, jer mi je izgledao najlakše, kao najlakši. A zapravo je jedan od najtežiš. Samo zato što moraš nekako da uradiš to izbacivanje lopte iznad glave kao da si ti bacio napred loptu. Jako je teško to. Mislim, to dok ne probaš… Pokazaću ti jednom kad budemo išli na basket. I ja sam to pokušavao, ne znajući da li radim kako treba. I sutradan – to pet sati sam pokušavao taj trik od tog trenutka kad sam ja to video. I kad sam otišao sutra na trening, posle treninga kad smo trebali svi već da pokupimo lopte i da idemo u svlačionicu da se presvučemo, ja sam samo zvao jednog svog drugara, saigrača. “Hej, hajde dođi samo da pokušaš da odigraš odbranu, da mi uzmeš loptu, da pokušam nešto.”, i on kao: “Hajde.” Ja sad ono klasično što imaš, ono statično tapkanje kroz noge, kako bih hipnotisao protivnika. Tup-tup-tup-tup par puta, i ja bumerang, on se okrenuo, a ja… Ja sam zanemeo zato što sam mislio da je to donekle, kad sam gledao te mixtapeove, izrežirano, kao Harlemovci što imaju izrežiran šou od početka do kraja, gde znaš šta će u kojoj sekundi desiti. I ja kad sam uradio taj bumerang, pošto sam isto mislio da je slučaj sa AND1-om, i kad se on okrenuo i kad sam video da to nije zapravo namešteno – gotovo je! Od tog trenutka, ja sam trenirao, pored škole i treninga, svako moguće slobodno vreme sam izdvajao da treniram napolju u dvorištu. Čak su mi roditelji par puta govorili i urlali na mene zato što sam tapkao napolju u dvorištu ispod njihovog prozora spavaće sobe. I to je bilo nekad do dva ujutru, zamisli. Ja nisam uopšte gledao vreme, ništa. Mene je samo bilo interesovalo, ja to moram da naučim. Jer ja sam rekao sebi: “Ovo sam ja, to je to. Ja sam se pronašao u životu.” I prvu tetovažu sam istetovirao “streetball is my job”, da nikad ne bih mogao da pogazim tu tetovažu. I to je tako išlo svojim tokom, dok nisam postao Tricky, i evo sedim tu sa tobom i pričam o svemu tome.

Ivan Minić: Pazi, svako od nas ko voli košarku i voli košarku ne samo da je gleda, već i da se bavi njom u određenom obliku u kom može, svako od nas je imao taj neki momenat u kome je skapirao da je nešto gde želi da pokuša. Svi su verovatno malo stariji od mene su imali taj momenat nakon Huventuda. Ja nisam imao nakon Huventuda, ali sam imao nakon trojke Hrvatima, naravno.

Nemanja Blažić Tricky: Da, da.

Ivan Minić: I naravno da sam izašao posle 15 minuta napolje i naravno da sam pokušao 50 puta to. I ušlo 7-8 puta.

Nemanja Blažić Tricky: Jesi li baš sa iste pozicije gađao? 🙂

Ivan Minić: Da, da, naravno. Ali nije ono varijanta kao dođeš tu – ne, ne, pretrčiš ceo teren! Šta, sad dođeš tu?! Svako može da dođe tu. Ne, ne, pretrčiš ceo teren. Sad bih bio efikasniji ovako stariji. 🙂 Sad bih se nacrtao gde treba, eventualno dva koraka. 🙂 Ali imaš tako nešto… Nisam siguran da to više klinci doživljavaju na taj način, ali i meni se dešavalo više puta u sadašnjem kraju gde živim dok sam igrao, da ako bude previše vruć dan, ako bude prevelika gužva na koševe – to je bio jedan od cenjenijih terena, tu nije baš bilo lako dođi na red. Ja sam imao sreću dok sam igrao malo ozbiljnije, kad dođem na red, obično ne može niko da me skine.

Nemanja Blažić Tricky: Da, da.

Ivan Minić: Pa se bar izigraš. Ali ako hoćeš da vežbaš, nemaš kad. I onda ja tako dođem u dva ujutru da šutiram. I tu sam imaš nekoliko ogromnih, dugačkih solitera okolo, u kojima žive bukvalno hiljade ljudi. I jednu noć ja šutiram, čak nisam nešto preterano agresivno, nego vrlo sam šuterski trening napravio, ništa posebno, ali kad udari u obruč…

Nemanja Blažić Tricky: Scena iz “Jedan na jedan”, bacaju teglu sa krastavcima. 😀

Ivan Minić: Pa, nije bukvalno bila tegla sa krastavcima, ali u nekom trenutku je neko, da li izašao na terasu ili samo na prozor, i rekao: “Hajde, idi, molim te.” 🙂

Nemanja Blažić Tricky: Dobro je što ti je rekao “hajde, idi, molim te” u ono vreme. Pošto ja sam čuo ranije da bilo svega i svačega kad su terali klince…

Ivan Minić: Po blokovima na Novom Beogradu, da.

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to, upravo.

Ivan Minić: Vojna lica i to sve. “Ne mogu da spavam.”, onda izvadi “tetejac” i tako… Ali, dobro, da. 🙂 Tebe je navukao Ajverson, mene je navukao Barkli. Zašto je mene navukao Barkli? Prvo zato što ja generalno u životu nikad nisam mogao da se identifikujem sa nekim ko je savršen, kao što je Džordan. Ja njega beskrajno cenim, mislim da je greatest of all time, naravno, sve to.

Nemanja Blažić Tricky: Jasno.

Ivan Minić: Ali, naravno da sam navijao za Finiks protiv Bulsa, i naravno da mi je mnogo bilo žao kad se sve to završilo tako zato što…

Nemanja Blažić Tricky: Tačno znam trenutka kad si zamrzeo Džordana. Kad je zakucao preko Barklija, verovatno. 🙂

Ivan Minić: Mislim, to ti je momenat u kom ti vidiš čoveka sa kojim možeš da se identifikuješ, koji je nesavršen, ali svojim voljnim momentom, svojom pripremom, svojim radom uspeva da napravi sebi prednost, uspeo da sebi izgradi poziciju koja za njega ima smisla. I ja nisam bio preterani fan Ajversona, ali uvek kada smo imali neke diskusije o tome, moj stav je bio on je najbolji košarkaš koji je igrao košarku po kilogramu ili po centrimetru. Zato što to što je on uspeo da uradi je potpuno neverovatno. I sad ti imaš takvih primera i po Evropi, imaš igrača koji su neobičajno izgleda: niži, slabiji fizički, koji uspevaju nešto da urade. Ali nikad nemaš taj utisak je to na toliko visokom nivou sve protiv čega se oni bore da kao nije bitno, može da bude sitan, ali ako šutira jako dobro ili ako ima jako brz prvi korak – da, može on da ima neko svoje mesto. Ovaj Ali Muhamed ili kako već. Znači, možeš ti da imaš neku svoju priču, ali sa tim što je on radio u to vreme u toj Filadelfiji u onakvoj ligi, da ti postaneš pretedent na titulu ozbiljan – to je bilo potpuno neverovatno. I mislim da je ta situacija sa njih – mislim, ja sam odrastao i Magzi Bougz, on je bio još manji i sve, ali nije bio prva, druga, treća zvezda lige.

Nemanja Blažić Tricky: Nije bio tolika klasa, da.

Ivan Minić: Mislim da je to otvorilo prostor da danas imamo Stefa Karija, da danas imamo igrače koji fizički ne izgledaju kao kvorterbekovi…

Nemanja Blažić Tricky: Pa, meni je Kemba Voker najbliži sad trenutno Ajversonu na neki način. Zato što on ima te ankle breaker momente, znaš.

Ivan Minić: Da, da. Ali otvorilo je mogućnost da ti iako možda nemaš to, ali imaš nešto – znaš kao kad igrici gledaš, pa ima nešto, neku zvezdicu negde za nešto – nađeš svoje mesto. Meni je sad, recimo, bilo najveće u zadovoljstvo u plej-ofu da gledam kako izgleda Portland.

Nemanja Blažić Tricky: Da.

Ivan Minić: Zato što to šta Lilard radi trenutno je meni fascinantno.

Nemanja Blažić Tricky: To je nerealno, da.

Ivan Minić: Ja sam veliki navijač Golden Stejta, u ono vreme kada je sve to bilo kako treba.

Nemanja Blažić Tricky: Uf, zašto si mi to rekao. 😀

Ivan Minić: Pa, dobro. Znaš zašto, zato što je meni ta košarka prelepa. Oni jesu bili supertim, sve to.

Nemanja Blažić Tricky: Da, divljaci i sve.

Ivan Minić: Ali meni je prelepo to kada ti ne moraš kroz fizičko nasilje da dođeš do koša.

Nemanja Blažić Tricky: Jeste, jeste. Ja za to i cenim Stefa Karija, baš zbog toga. Zato što ima tu neverovatno kontrolu, i onda još kad na sve to stavi šlag na tortu i šutne neki nerezonski šut, što mu je specijalnost i najjače oružje, i kad da – to je to. To kao kad je kroz Kliperse ono prošao, znaš na koju situaciju pričam.

Ivan Minić: Da, da, sa Polom.

Nemanja Blažić Tricky: I nekako 180 stepeni on se okrenuo, i šutno, i ušla je lopta kao da je slobodno bacanje šutnuo.

Ivan Minić: Znači, kad sam gledao Golden Stejt – Sakramento, Sakramento je dobio utakmicu. To je bila 2018. Bili su povređeni svi osim Grina u toj utakmici. Znači, bukvalno ljudi koji nisam znao da igraju u Golden Stejtu su igrali. Dobio je Sakramento, recimo, devet razlike. Ali ja sam došao tri i po sata ranije, sam imao press pass pa sam mogao da uđem. I ja sam gledao zagrevanja. I na treningu su bili i Klej i Kari.

Nemanja Blažić Tricky: To je strašno.

Ivan Minić: I, brate, nakon tog treninga si u fazonu…

Nemanja Blažić Tricky: Idem kući da odspavam. 😀

Ivan Minić: Ne treba da se bavim košarkom nikad, ni rekreativno. Mislim, imao sam sličan zapravo utisak par meseci nakon toga sam imao priliku da gledam Portland – Hjuston, u Hjustonu.

Nemanja Blažić Tricky: Dobro.

Ivan Minić: To je bila prošla sezona, odnosno… Da, prošla sezona…

Nemanja Blažić Tricky: Je li to ono kada je Lilard dao…

Ivan Minić: Kada je Hjuston… Bio je najbolji skor u ligi, a onda su krenuli sezonu sa 1-6.

Nemanja Blažić Tricky: Jasno, jasno.

Ivan Minić: I imali su Mela tad i to, ali Harden nije igrao. I sad zagrevanje, to sve, i svi oni su tu. Lilard i Mekalum rade svoje.

Nemanja Blažić Tricky: Klasika. Znači, duo neverovatan.

Ivan Minić: Ali u tom trenutku – pošto sam sa njim kasnije imao intervju – u tom trenutku na jednom košu su svi niži igrači, na drugom košu je Nurkić. I na drugom košu Nurkić kreće redno, od zicera i toga svega, i samo se odaljava, odaljava, odaljava, odaljava…

Nemanja Blažić Tricky: Kad će stati… 🙂

Ivan Minić: I u jednom trenutku staje na trojku…

Nemanja Blažić Tricky: Stigao do tebe, daje ti intervju i šutira. 😀

Ivan Minić: Kreće da daje trojke. Mislim, OK, trening je, niko ga ne čuva, ali tipa šutira 70%. I onda kreće, pomera se još korak iza, još jedan korak iza. Ja kao – ne razumem…

Nemanja Blažić Tricky: To ti je dokaz koliko je košarka napredovala. Nekad nije bilo trojke, sad centri šutiraju trojke.

Ivan Minić: I to je bilo impresivno. E sad, on u igri to i dalje ne koristi toliko. Ali, recimo, sa Vučevićem kad sam pričao, Vučević koji realno igra u klubu u kome nije prioritet rezultat, verovatno što ne može…

Nemanja Blažić Tricky: Nema veze, ali evo opet su lepo dogurali.

Ivan Minić: Jesu, ove godine da. Kad smo pričali, on mi je rekao – on ima dabl dabl prosek, sve je to u redu…

Nemanja Blažić Tricky: All-Star igrač, ima onaj klasičan dabl dabl.

Ivan Minić: Ali šta se promenilo? On je već zreo igrač, nije on više klinac. On kaže: “Pa, u razgovoru sa trenerom – imali smo neki period priprema i to sve – i on mi je rekao: “Hajde ti da probaš da šutneš. -Pa, nemoj da šutnem. Nikad nisam. -Da probaš ti da šutneš.” Probao sam, i to je krenulo da ulazi. I sad deo treninga posvećujemo tome. I kad postoji mogućnost za to u igri, potpuno je u redu da ja odapnem 5-6 šuteva iza linije za tri tokom utakmice. I dobar je prosek, sve je OK.” I potpuno se igra transformisala od nečega što je već bilo impresivno 90-ih, a mislim da je to što je donelo tu priču zapravo mogućnost tih nekih neobičnih karaktera da uđu u priču i ljudi koje ti na prvi pogled kada vidiš nikad ne bi rekao da su košarkaši. Kao, recimo, Miloš Teodosić, o kome smo pričali pre nego što smo počeli da snimamo.

Atipični među nama

Nemanja Blažić Tricky: To ti je Profesor u AND1-u. Profesor je prvi belac koji je 2000 – jao, nemoj me sad držati za reč – 04. ili 05. godine ili 03… Izvini, 03., osvojio mesto u timu. Jer AND1 je zapamćen po tome da je to jednostavno tim crnaca koji su vanserijske atlete. I tu svako ima svoju ulogu. Dribleri imaju ulogu driblera, ne trebaju ništa drugo da rade na terenu, eventualno ako im se pruži prilika da idu na polaganje, ako ih ne isprati neko od ovih dunkera, da im baca alley-oop i da pokidaju obruč. Profesor je prvi belac u AND1 Mixtape timu koji i meni i ostalim belcima otvorio oči i ulio neko poverenje i u veru u to da ti možda možeš da završiš u istom timu zato što je on prvi belac, razumeš. I jednostavno posle toga, posle tog turnira – pošto tamo imaš klasične one open round turnire, gde regrutuju oni razne igrače koji će igrati protiv AND1 Mixtape tima, gde bi birali eventualno posle utakmice određene ljude koji se njima sviđaju – i slali su ih onda busevima u naredne gradove, gde tu ideš na nokaut ako ne odigraš jednostavno dobru utakmicu. Svestan si da ideš kući, biramo drugog igrača. I posle tog turnira, kad je Profesor osvojio, sledeće godine neverovatan broj belaca se prijavilo na te tryoutse, da pokušaju da uđu u AND1. Znači, samo zbog njega! I on je napravio neverovatan influence na belce da krenu uopšte sa basketom i da krenu sa tim trikovima. Ne samo u Americi, gde je bio jedan jedini AND1 Mixtape turnir, nego i kasnije po Evropi, gde su razne države pravile svoje timove, ne sad da ih oni nazovu AND1 Mixtape tim Srbije ili Francuske ili ovo ili ono – nego su ih zvali nekako po svojim imenima, razumeš. Lokalna neka imena, nemam pojma, svog jezika. Na primer, Kanađani su imali Zanotik, retko ko zna. A oni su isto jedan veoma interesantan tim, koji su napravili dva svoja mixtapea, i koji su veoma popularni u Kanadi, pa i šire. Pa, i po Americi. Oni su čak igrali protiv AND1 igrača, ali jednostavno nisu imali oni toliko sad jakih igrača, kao što su ovi bili. Zato što su jednostavno AND1 Mixtape bili…

Ivan Minić: Imali su tanju klupu. 🙂

Nemanja Blažić Tricky: Ne, ali bili su na neki način kao neki državni projekat, razumeš. Zato što oni su popunjavali košarku na televiziji leti zato što je tad bio slobodan period između sezona u NBA-u. I onda hajde, AND1 Mixtape će da popunjava ta tri meseca turneje po celoj Americi, tako što će se praviti epizode na ESPN 2. I to je buknulo. I to je buknulo. I to jednostavno nije moglo da stane. I, nažalost, 2008. ili 09. godine došli su novi vlasnici. Ranije, AND1 brend su osnovala tri belca, zamisli. Nikad ne bi rekao s obzirom koliko je daleko otišao AND1 i koliko ima tu, hajde da kažem, crnačku priču, razumeš – hip-hop, rep, basket, sve živo što jednostavno podudara te pravce. To su sve napravila tri belca, koji kao da su bili neki programeri. Uopšte nisu delovali kao da su likovi iz sporta. Još su pritom nosili sve 3XL, žutaći oni klasični Ameri, sa pegama na glavi, i debeli čak neki. I onda su oni prodali 2008. ili tako nešto firmu novim vlasnicima. Tačnije, brend su prodali novim vlasnicima. Ali ih nisu uveli u priču AND1-a. U čega se ulaže, zašto se ulaže, da se ne ulaže toliko u NBA, da se potpisuju ugovori sa novim igračima – zato što nisu oni naši glavni influenseri koji prodaju brend. Nego su basketaši. Koliko je to bilo bizarno svakom velikom, imućnom čoveku koji uzima tako veliku firmu u svoje ruke i kupuje je za brdo miliona. I oni su prodali za nekih 290 miliona tada AND1 toj novoj trojci, koji su ukinuli AND1, nisu ulagali. Nisu jednostavno formirali budžet za AND1 Mixtape, koji je najviše donosio. I najveća prodaja se desila zbog toga, zbog tog turnira. Meni nije to jasno, da neko nije bio donekle upućen u nešto što kupuje za ogromne pare. I to je samo počelo da se gasi, i maltene 2010 to je bio kaput, i tada su se pojavili Kurt Kingzi i Bol Ap, koji su preuzeli. Napravili su dva tima od jednog. Još su uzeli tamo neke igrače koji su ranije bili na AND1 tryoutsima, samo što jednostavno… Znaš, jedna utakmica im nije bila kako treba, nije im se podudaralo, nisu mogli da daju ništa. Ili da urade neki trik koji im je bio klasična rutina. Ispadali su, ali su ih pamtili oni AND1 igrači, i maltene su ih već ubrajali kao u svoj tim. I onda su ih zvali, napravili su ta dva tima, i sve to ja sam prvi Evropljanin koji je završio u Kurt Kingzima ikada, sa Boun Kolektorom na čelu. Znači, strašno. 🙂

Ivan Minić: 🙂 Najviše me podseća ta cela priča, koju je AND1 pokušavao da progura, najviše me podseća pristup koji koriste energetska pića u svojoj promociji. Jer oni generalno se ne opredeljuju za mejnstrim sportiste iz mejnstrim sportova. Zato što je to najčešće preskupo.

Nemanja Blažić Tricky: Da, jeste.

Ivan Minić: I vrlo je teško tu boriti se sa nekim od brendova koji su već zauzeli to tržište, globalno su jako veliki i ozbiljni. Ali kao taj neki stil koji ti pokušavaš da proguraš kroz svoj brend – imaš mnogo bolji reprezenata toga koji te neće koštati ni izbliza toliko. I onda mi je to negde bila emocija. Ja sam sad kad sam bio Americi kupio AND1 patike. Na Amazonu.

Nemanja Blažić Tricky: Ozbiljno? Ja sam sad postao veliki kolekcionar AND1 Mixtape dresova. Jer to je sad jako teško naći, a ja ih sigurno imam preko desetak i to jako, jako retkih modela. Iz, na primer, najtraženijih godina – 2003-04-05-06. Pogotovo 03. i 04. Ja imam dva Hot Sosova dresa koja sam tražio 10 godina. I evo pre neki dan mi je stigao taj drugi. 🙂

Ivan Minić: Kaži mi, taj koncept nije bio nepoznat. I generalno ta andergraund scena u košarci u Americi je prilično cenjena. I imaju sve te priče o…

Nemanja Blažić Tricky: Raker Park pogotovo.

Ivan Minić: Tako je. O terenima gde su veliki igrači igrali godinama, gde imaš gomilu ljudi koji su izgradili karijere na tim terenima, ali nikad nisu u mejnstrim košarci napravili nikakav rezultat. Nisu imali ili ni priliku ili kada su je dobili su napravili…

Nemanja Blažić Tricky: Pa, dobro. Znaš kako se kaže i za profesionalne košarkaše? Nije profesionalni košarkaš nije postao profesionalni košarkaš dok nije otišao na basket bez sudija, i dok se nije potukao sa pravim basketašima. Jer tako se postaje profesionalac.

Ivan Minić: Pa, tako kaže i većina naših ozbiljnih igrača.

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to, upravo to.

Ivan Minić: Da je to bilo u njihovom razvoju, da najvažnije bilo to – kad dođeš i neko te prebije. 🙂

Nemanja Blažić Tricky: Jeste, i tučeš se. Tako je.

Ivan Minić: Ali imao je pandan tome, odnosno preteča svega toga kroz Harlem Globtroterse.

Nemanja Blažić Tricky: Tako je.

Ivan Minić: Koji postoje i danas, ali koji su imali potpuno drugačiji pristup. I neki utisak je da iako su 50-ih, 60-ih, 70-ih oni zaista bili globalno veliki zvezde.

Nemanja Blažić Tricky: Da, nenormalno, nenormalno velike.

Ivan Minić: I apsolutno gomila igrača je i bila deo Globtrotersa u pauzama NBA-a ili pre NBA karijere ili posle.

Nemanja Blažić Tricky: To je ta razlika AND1 i Globtrotersa.

Ivan Minić: Meni se čini, meni je glavni utisak to da je upravo problem u tome što je sve nedovoljno autentično. I 60-ih godina to nije bio problem zato što to nisi imao gde to da vidiš.

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to.

Ivan Minić: Ti dođeš, vidiš nešto, i to što vidiš tih sat i po-dva, koliko sve to traje, tebi je to impresivno.

Nemanja Blažić Tricky: Ali te vremenom smori to.

Ivan Minić: A ti sad dođeš i ti si video sve. A vidiš isto…

Nemanja Blažić Tricky: Tako je. Tako je bukvalno! To ti kažem, oni imaju izrežiran šou. I oni – ja sad ne znam da li imaju dva-tri programa koji oni konstatno vrte, i sad smenjuju sa dovođenjem i odvođenjem novih igrača. Pa, možda ubace nešto novo što određeni igrač može da uradi. Ali sve se to bazira na istom. I znaš u jednom momentu da će neko šutnuti sa poluhorug. Znaš da će se neko popeti na koš. Znaš da će te neko istripovati od igrača sa onom kofom, kao navodnom punom vodom, nego konfetama gde ih kao baca na publiku. Sve se to zna i sve to očekuje. A ovo je stvar koja se nije očekivala, i zato je dobila toliko na značaju, razumeš. I zato su ljudi to voleli, zato što su želeli da vide uživo kako izgleda kad ti nekoga okreneš. Ja imam slučaj bukvalno svaki put kad igram basket ili kad sam sa nekim na snimanju, svi mi govore: “Hajde, Tricky, baš da vidim! Znači, gledam te tvoje klipove, ali nema šanse da ćeš meni da probaš jednu foru, a kamoli kroz noge! Uvek ću te zatvoriti!” I ja onda sam imao jednu opkladu sa jednim dečkom, gde sam se kladio da svaku proteranu loptu kroz noge ti meni daš 10 evra. Ja sam mu proterao 12 puta kroz noge u toku basketa do 11. I on je zanemeo. Zato što razvijajući se kroz tu AND1 priču i te vrste basketa, ti moraš da imaš to neko treće oko gde znaš kroz određenu tvoju kretnju kako će odbrambeni igrač da pozicionira noge gde ti možeš da mu uradiš nešto ili sa promenama kroz noge i onda da mu proturiš loptu, ili sa prednjom ili sa zadnjom, ili da ga okreneš ili da mu uradiš neki određeni trik gde će njega da zabuni, ili sa hypnotiser – hypnotiser je, inače, stvar gde navlačiš ljude: “Hajde da te vidim kakav si odbrambeni igrač.”, navučeš ga, sad će on da ti pokaže. I onda se on zalepi flaster uz tebe, ti ti-ti-ti-ti, tapkaš kroz noge, navučeš ga, baciš loptu iza leđa u momentu kada tapkaš kroz noge – i to je jako bitna poenta da imaš takav osećaj da možeš jako nisko da driblaš loptu jako brzo. Znači, da imaš jednostavno neverovatan osećaj. Kao da je lopta deo tebe, kao da je treća ruka ili ne znam ja šta. I u tom momentu ti njega toliko hipnotišeš zato što on jako blizu tebe, da je baciš iza leđa, i odjednom tapkaš loptu u prazno – nema lopte, razumeš. Tapkaš neku nevidljivu loptu, a ovaj gleda – pa, gde je sad lopta.

Ivan Minić: Da, on prati telo, on ne prati uopšte…

Nemanja Blažić Tricky: I svaki put pomisle da je ovde, u majici, iza leđa. Da sam je stavio nekako u majicu, ispod majice. Međutim, oni nemaju pojma da sam ja prebacio loptu preko njih. Tačno uz kičmu je išla ta lopta, iza glave, da se u tom momentu ne vidi kad on gleda ka meni. I to isto treba vežba i procena. I onda, naravno, iznerviraš tu neku određenu osobu. I to samo… Većina ljudi sa kojom igram samo želi da ja njih razbijem taj mit, razumeš. Da oni vide da li je to stvarno tako ili ja kao nameštam i dogovoram se sa tobom: “Hej, Ivane, hajde kroz noge da ti proturim loptu.”, i te stvari. I to je ta razlika Harlema i AND1, i zašto su ljudi više zgotivili AND1 kad se pojavio i zamrzeli Harlem. Baš zato što je postao dosadan i na neki način neoriginalan šou više.

Ivan Minić: Predvidljiv. Vrlo predvidljiv. Oni su dolazili…

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to. Znao si… Ali opet tamo prodaju, oni prave turneju. I to je meni fascinantno.

Ivan Minić: Ali je poluprazno. Ja sam baš gledao skoro je bilo. Bili su oni kod nas pre nekoliko godina.

Nemanja Blažić Tricky: U Pioniru su bili nedavno, da.

Ivan Minić: I bila je posle toga priča – čitao sam nekog, zvučaće čudno, ali čitam nekog mađarskog novinara koji povremeno piše o košarci…

Nemanja Blažić Tricky: Dobro, ako ti je to inspiracija, dobro napreduješ. 😀

Ivan Minić: Imao je jako zanimljive tekstove. Mislim, nisam ni skapirao da je Mađar. Piše na engleskom.

Nemanja Blažić Tricky: To poštujem, nije ni bitno koja je nacija.

Ivan Minić: I jedna od stvari je piše svoje iskustvo kako je vodio klinca na Globtroterse u Budimpešti. I kaže: “Malo mi je bilo dosadno.”

Nemanja Blažić Tricky: To je jako bizarno.

Ivan Minić: Meni je bilo dosadno. Meni je jako brzo bilo dosadno. Oni su skapirali šta je njihov doseg, pa idu u male dvorane relativno i to sve. Sve je to OK, ali čini mi se da ta priča više nema nekog daljeg smisla.

Nemanja Blažić Tricky: Izumire na neki način, da.

Ivan Minić: I baš je – celo to iskustvo kako opisuje je baš… Jer ti sada dobar deo tih atraktivnih stvari možeš da vidiš i na ozbiljnim terenima. Ti sada možeš da vidiš i Big Tri možeš da gledaš s vremena na vreme, ali možeš ponekad da vidiš neke snimke iz Dru Lige, itd.

Nemanja Blažić Tricky: Tako je, tako je.

Ivan Minić: I ti stvarno… Izbor kvalitetne košarke koju možeš da vidiš je impresivan.

Nemanja Blažić Tricky: Jeste.

Ivan Minić: Na stranu što sada koliko god to nama, jer smo mi razmaženi činjenicom da je naša zemlja košarkaška – brate, gledaš ligu Filipina i to nije isti sport. Ali je i to što oni rade jako zanimljivo. Sad oni ne mogu u kompetitivnoj košarci da naprave bilo kakav rezultat iz, pre svega, razloga fizikalije.

Nemanja Blažić Tricky: Naravno, nisu rođeni za to.

Ivan Minić: Ali napravili su oni nešto od toga što je zanimljivo, dinamično, interesantno. I ako ćemo da pričamo o tome, to sam baš pričao sa kolegama koji prate to više i zbog kladionice i zbog svega, oni su košarkaška nacija.Oni košarku vole najviše na svetu.

Nemanja Blažić Tricky: Kao i Kina isto. Znam da i oni obožavaju.

Ivan Minić: To što oni ne mogu…

Nemanja Blažić Tricky: Da postignu te određene rezultate, to je druga stvar. Da, da. Genetika je čudo.

Ivan Minić: Nije bitno. Ljubav prema tome je ogromna. I onda vrlo često su to neka mesta koja su utočišta za posrnule Globtroterse.

Držati korak sa vremenom

Nemanja Blažić Tricky: Znam, ali oni… Kad pričaš sad već o njima i o istoku, oni imaju generalno razne podžarnove u košarci, razumeš. I 3×3, i basket i fristajl, i ovo i ono. A meni smo ovde jako zatvoreni. I to mene jako iritira. Zato što mi tvrdi da smo mi uvek najpametniji u svemu i ne možemo nikako da prihvatimo ništa novo što eventualno može da pomogne. Jer ne treba da se uzima ceo kolač, cela torta od nečega. Uzmi parče kolača, i dopuni na svoju tortu. I napravićeš još bolju, razumeš. I to je problem kod nas.

Ivan Minić: Ima tu problem, znaš…

Nemanja Blažić Tricky: Evo ti problem sa trenerima. Zašto klinci više ne treniraju i nemaju želju da treniraju toliko određene sportove? Ne samo košarku. Prvenstveno košarku zato što sam u tome, pa znam. Zato što treneri ne menjaju svoje taktike već godinama. I ponašaju se isto tako kao i ti Harlemovci, koji imaju izrežiran program i način treniranja određenog uzrasta. I to se ne menja godinama. I to je meni neshvatljivo. Pogledaj samo NBA početkom 2000-ih ili hajde da idemo na 90-e. Kad su bili Detroit Pistonsi, Bed Bojsi i ostali, sa Dumarsom i Ajzea Tomas kad je bio… To su sve drugačiji igrači u odnosu na današnjicu. A naša košarka se danas svodi isto po nekom programu tamo iz 90-ih zato što smo tada osvajali zlata, ne znam ni ja šta. Ne znam kako, ja ne znam kako to funkcioniše, nije mi jasno. Ali sam jako zabrinut za to, i znam da je to jedan od razloga zašto deca danas neće da treniraju. Zato što dosadno im je, znaš. Dosadno im je. Treneri ih uče neke stvari u određenom uzrastu koje ne trebaju. Dete kad dete ne trebaš ti, tj. ne smeš ti dete da učiš akcije, razne neke taktike koje se uče prvotimci, razumeš, i gde oni trebaju da nenormalno pamte nešto i da mozgaju. Kao neki… Kao sistemski nešto jednostavno moraju da nauče. Ako ne nauče, ti si katastrofa, ti ćeš biti ni za šta, razumeš. Uče te kao na trafici, razumeš. Mislim, uče tako nekim nenormalnim stvarima, da ti radiš i samo da ih ponavljaš, što trebaš tek kasnije da naučiš, kada tek razviješ ti kreativnost u određenom sportu, izgradiš sebe kao ličnost i pronađeš se na poziciji. Oni ne rade na tome. Nisu uopšte kreativni sa decom. I to je ono što mene jako boli. Dete prvo treba da razvije tu kreativnost, da shvati tu igru na neki svoj način, jer tako… Šta misliš, da bi Teodosić postao to što jeste da su mu zabranili da radi to što radi? Ili Jokić. Razumeš? Hajde, naravno, možda su mu u nekim momentima branili nešto. Ali ja kad sam gledao snimke Nikole Jokića kad je bio klinac, kad je igrao u Somboru, on je maltene isto trčao, isto bacao te frljoke od paseva, razumeš. Meni bi sigurno trener kad sam bio taj uzrast. da sam zavukao tako loptu preko celog terena, opalio po ruci i rekao bi mi: “Ako to još jednom uradiš, ostaćeš bez ruke! Šta radiš?! Uzmi loptu, zagradi, prenesi sa pola, dodaj loptu desno, idi u blok levo.” To je klasika koju sam ja učio. To sam zamrzeo jako kod košarke. Zato što smo učili tako neke stvari da mi bežimo, da mi radimo neke akcije, da ovo, da ono. Niko nije smeo da uradi… Ja sam bio – svaki drugi trening su me treneri izbacivali zato što imao višak driblinga. Ali, pazi, uspešnih! Da meni se lopta pobegne, razumeš. Ja uspem, ja pređem protivnika. Ali uradim možda dva-tri driblinga više. Šta tu smeta, razumeš? Zašto to tebe koči? Zašto ja moram da uradim jednu promenu i da prođem? Ako ne prođem, moram da dodam – zašto? Jer košarka… Bukvalno, mislim, robotska neka igra, gde ti je sve zacrtano u glavi. Ako ne uradiš kako treba, brzo se reši lopte, jer gotov si – letiš napolje na klupu. I to se sa mnom dešavalo. I ja sam zato batalio košarku i krenuo da treniram sam. Ja sam sam onda ćutao i trenirao u isto vreme kada su moju saigrači trenirali u hali, ja sam trenirao napolju bez reflektora zato što tad nisu uključivali u toj školi, jer nisu hteli da troše struju. Od 21 do 22.30. Jer ja sam zamrzeo košarku u jednom momentu zbog toga, zbog tih trenera koji su mislili da su Fil Džeksoni i ostali.

Ivan Minić: Vidi, u nekom trenutku taj konzervativni i vrlo striktan pristup je dao rezultate.

Nemanja Blažić Tricky: To je meni jako strašno.

Ivan Minić: Ali je prestao da ih daje.

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to!

Ivan Minić: I sad je trenutak da to nadogradiš time što ćeš mu dati nešto više. Znaš, meni je strašno da ti imaš situaciju i dan-danas sa svim ovim da naši igrači uglavnom fizički se razviju tek onog trenutka kad odu odavde. To nije komplikovano, to je nešto što apsolutno svako može da nauči. Da li bi Miloš Teodosić bio bolji igrač da su ga terali da ide u teretanu?

Nemanja Blažić Tricky: Pitanje je.

Ivan Minić: Miloš Teodosić se rodio i upao u čarobni napitak. I Miloša Teodosića pustiš. I Nikolu Jokića pustiš. Ali većina ostalih igrača bi imala vrlo ozbiljne benefite da je pripremljena fizički kako treba. Za početak, ne bi se svi povređivali od 20. godine pa nadalje, i završavali karijere pre 30. Jer su preforsirani, a nisu pripremljeni.

Nemanja Blažić Tricky: A zamisli sad, na primer, koliko je reprezentativaca možda koji bi postali reprezentativci, koliko je tih klinaca kao što Teodosić dobijao te benefite od trenera da može da radi šta hoće – koliko je to ugašeno od strane drugih trenera kod tamo nekih igrača iz ne znam ni ja, Čuruga i ostalih mesta, gde možda se izrodio još neki Teodosić koji je bolji od ovog Teodosića, samo što mu je trener rekao: “Ne smeš to da radiš.” To je ista situacija, kao što se kaže u Njujorku, da imaš deset Džordana na svakom ćošku, samo što ih je odnela ona crna strana života, razumeš, droga i sve ostalo. Ali opet, jednostavno za neke stvari moraš da budeš… Za mnoge stvari da uspeju da tom vrhunskom nivou trebaš da imaš sreće, i trebaš da vežbaš nenormalno i da veruješ u sebe, ali to trebaš jako rano da shvatiš. I to je problem što svi današnji neki ljudi koji dođu u neke godine bi voleli da se vrate samo par godina unazad i razmišljaju o tom glavom kakvu sad imaju, razumeš. Samo zato što su ranije, pre dve-tri godine možda bili neverovatno klinci, koji su se kroz te tri godine ubuduće razvili u normalne ljude, koji razmišljaju mozgom, a ne drugim stvarima. I to isto – to su isto velike razlike profesionalca i klinca koji u isto vreme dok trenira ima veliki potencijal, ali izlazi u grad, ne legne da spava pre 4-5, itd. I ko zna koliko je takvih talenata propalo, i ko zna koliko je talenata probalo tako što su se možda zainatili nekim ljudima kao što su treneri ili roditelji koji su ih terali da ostvaruju svoje promašene snove, koje nisu ostvarili, da leče komplekse drugih ljudi, da ih teraju od 3-4-5. godine da treniraju određeni sport, da ih uvode u taj profesionalizam, i onda to dete kad dođe do puberteta zamrzi taj sport i onda se ovom još više raspadnu snovi roditeljima ili ne znam ja kome. Jednostavno, poruka svim roditeljima – trebaju da pusti svoje dete da traži svoj put, i da se on gradi kako on misli da treba. A da ga oni samo usmeravaju oko nekih stvari, da li je ovo dobro ili loše, zato što su oni jednostavno iskusniji, zato što su roditelji. Ja imam tu sreću da su mene roditelji pustili da uopšte stupim u nešto što nije poznato ovde. A to je ovaj basket.
Ivan Minić: A kako je to izgledalo?

Potvrda uspeha

Nemanja Blažić Tricky: Jako jezivo. Za divno čudo, majka me je prva podržala. Koliko god je ćale čovek iz košarke, što me na neki način logično. Zato što majka – majka k’o majka.

Ivan Minić: 🙂 Samo da sin bude srećan.

Nemanja Blažić Tricky: Ne da budem srećan, ali: “Pazi, sine, šta radiš. Studiraj, završi školu. Obrazovanje na prvom mestu.”, što i stoji, naravno, gde svako treba da završi nešto, da kaže da je akademski građanin, itd. – kako bi osiguran neku vrstu posla. Ne želim sad o toj temi, ali u svakom slučaju, majka me je prva podržala, ne znajući šta je to. Otac, on je rekao: “Da li si ti normalan, sine? Šta ti… Jesi li ti normalan?”, u tom nekom smislu. Mislim, šta čovek da očekuje od nečega što nikad nije video, niti čuo, niti da je bilo ko u Srbiji napravio neke pare od toga, niti živeo, niti napravio neku priču – kao, ja ću da budem prvi! Hajde! To je ta priča.

Ivan Minić: Samo tebe čeka. 🙂

Nemanja Blažić Tricky: Ma, važi. Ma, važi. 🙂 I nije sad to bio neki inat. Ja sam samo rekao da ja uživam u tome, volim, vidim da mi ide. I onda kad je došao Derik Rouz u Beograd, ako se sećaš, ispred Ušća, ja sam dobio poziv tamo da budem. I za mene su, hajde da kažem, ljudi znali ovde kod nas zato što sam imao te neke viralne klipove po Fejsu. Ja sam na Fejsu tad kačio na svojoj stranici. I Fejs je bio tad jako uticajan, kao Jutjub danas, ili Instragram. Ne znam kakvo poređenje sad da napravim. I tu sam imitirao te razne, tačnije sam rekreairao razne poteze najjačih highlight od AND1 igrača, i gledao sam rekreiram Kajri Irvinga, kao BDot što je radio imitacije, samo što sam ja malo drugačije to radio i malo originalnije. Zato što sam ipak znao bolje to da naglasim, jer je on bukvalno pravio budalu od sebe dok je imitirao te neke trenutke nekih NBA igrača po kojima su oni prepoznatljivi. I onda se to krenulo da se širi. I onda mi je jedan klip, gde sam bukvalno iz određenog ugla snimio – rekreirao Hot Sosa, kao što je prešao protivnika, u istom bukvalno momentu, uradio tu promenu, bacio na bumerang protivnika i još dodatno bacio alley-oop saigraču, gde je on zakucao preko tog čoveka, koji je na kraju nastradao tako što je čuveo Hot Sosa, okrenuo se i još je bio dunked on od strane onog kome je bačen alley-oop. Ja sam to isto uradio sa trojicom – dvojicom drugara. I to je jednostavno buknulo na Fejsu. I skupilo je, ne znam, oko 5-6 miliona pregleda. Zato što je ono išlo share, share, share, share. I došlo je i 9GAG-a i VorldstarHipHopa, itd. – tih najjačih platformi. I onda su krenuli oni mene da kontaktiraju, krenuli su da me prate više. Svaki klip maltene koji sam snimao su oni shareovali. I onda je došao taj momenat sa Derik Rouzom, jer tako su me oni skontali. I tek posle tog momenta, kad se završio taj nastup sa Derik Rouzom, gde mi je Derik Rouz prišao i rekao: “Brate, svaka ti čast! Slučajno da nisi batalio ovo zato što ti odlično ide!” I to su bile reči koje su mene toliko kupile zato što sam Derika Rouza u tom momentu obožavao kad je bio mlađi ruki, gde je imao krosover, znaš i sam kakav, dok se nije povredio. Jer on je došao u Beograd posle te njegove…

Ivan Minić: 2011., ja mislim.

Nemanja Blažić Tricky: Od oporavka posle prve povrede. Ja sam bukvalno gledao njega ovako. I sad zamisli da čovek kojeg ti gledaš i donekle skidaš te njegove krosovere ludačke, ti kaže tako nešto. Da li postoji kritika ili da li postoji osoba koja može da te na neki način odstrani sa od tog sporta ili čega već? Ne! Ali je to bila i dobra odskočna daska, jer su tu bili svi mediji, i što je najbitnije, ćale rekao: “Sine, svaka ti čast! Imaš zeleno svetlo i props od mene!” I jednostavno, to je onda krenulo nekim svojim tokom.

Ivan Minić: To je negde, ako se dobro sećam, to je negde 2011. godina bila otprilike.

Nemanja Blažić Tricky: Tako nešto, 10., 11. Ne mogu ni ja da se setim tačno.

Ivan Minić: Sećam se, sećam se kad je bio. I to jeste negde prvi put da sam ja skapirao ko si ti. Ja sam video neke od tih snimaka koji su bili viralni.

Nemanja Blažić Tricky: Sa belim duragom, da. 🙂

Ivan Minić: Ali, kao ono, OK snimak. Mislim…

Nemanja Blažić Tricky: Meni je jako žao… Pazi, znaš šta je poenta, što pre tih snimaka i pre tih silnih zakucavanja i skills challengea i ostalo, ja sam sa svim tim klincima – jer to su bili talenti iz cele Srbije. Najveći talenti, ne znam koja je to generacija, koji su dovedeni tu da se predstave. Tu je bio i Žarko Paspalj i Bogdanović, i… Radmanović, on je bio malo sa strane, u pozadini. Nije hteo da se gura u prvi plan. Ali to su bili kao žiri Paspalj, Bogdan i Derik Rouz. I jednostavno, ja sam pre uključenja svih tih kamera igrao sa svim tim klicima 1 na 1. Zato što mi je taj određeni trener koji je tu njih predvodio, rekao: “Hajde, malo ih tu…”

Ivan Minić: “Provozaj.” 🙂

Nemanja Blažić Tricky: “Bacaj.” I publika ranije, koja je sedela tu, nije videla to u Srbiji. To što sam ja radio njima tada. A to je ista situacija, kako se zove, ista situacija bila i verovatno kad je AND1 došao u Ameriku. Niko nije očekivao to. Niko nije video tako nešto ranije dok oni nisu napravili tu celu ekspanziju. E, i tako je krenula priča oko Trickyja, i zato sam u jednom momentu u klipovima gde je bilo takmičenje u zakucavanju čuje: “Hoćemo Trickyja! Hoćemo…” Pazi, ja tad nisam baš bio niko u poređenju sa trenutnim vremenom i sa sadašnjosti. Ja kad sam čuo to skandiranje, ja sam se naježio. Znaš, jako mi je bilo lepo. I, neverovatno, nisam uopšte imao tremu na tom eventu. Znači, ni u jednom momentu kad sam ja video Derik Rouza, ja sam svestan da ja njega vidim. Znaš, logično… Evo, ja se sad ježim. Ali ja tad nisam imao tremu, ja ne znam kako, šta. Zapitao sam se je li sve ovo normalno. Ali zato kada sam došao kući, ja nisam mogao da jedem, jer se meni ruka tresla. Ja nisam mogao da jedem. Tad sam nešto jeo, nešto kuvano, nisam mogao da držim kašiku. Ja sam se od uzbuđenja tako tresao, ja nisam verovao šta se meni desilo.

Ivan Minić: Pa, tad si skapirao šta se desilo.

Nemanja Blažić Tricky: E, bukvalno! I onda kad sam ja krenuo da vraćam film, to je bilo neverovatno i to mi je na neki način bila lična karta, odskočna daska kod medija, hajde da kažem, da se oni upoznaju sa mnom. I tad me većina zvala za intervjue, da ispričam ko sam, šta sam, itd. I maltene su me svi zvali u roku od nedelju dana.

Ivan Minić: A šta ti je donelo to, osim činjenice da si postao prepoznatljiv, da si dobio potvrdu, što je vrlo bitno, od nekoga ko ti je autoritet apsolutno, dobio si podršku ćaleta, which is also nice.

Nemanja Blažić Tricky: To mi je…

Ivan Minić: Ali kako se razvija priča nadalje? Zato što već dosta dugo vremena ti radiš razne neke interesantne stvari. U nekom trenutku si skapirao da osim snimanja samih poteza i svega toga treba da se napravi i neka priča oko toga. Napravio si Jutjub kanal, gde ima svašta nešto interesantno da se vidi.

Nemanja Blažić Tricky: Sa Jutjubom je cirkus, znači… Hajde, izvini, završi.

Ivan Minić: Samo bih hteo da uvedemo se u taj deo priče. Sad si dobio potvrdu, i fazonu si: OK, sad ovo ima smisla. Nije samo ja volim i to sve. Nego možda od ovoga može da bude nešto.

Više od hobija

Nemanja Blažić Tricky: Pa, to je taj trenutak sreće, što sam pričao, da svako ko uspe u nečemu, nekom svom hobiju da napravi neku priču i da neki način živi od toga kasnije, potreban je taj trenutak sreće. I mene je stvarno pratila karma, ta pozitivna, i vraćala mi je te krvave dana na košarkaškim terenima, gde su me u Kikindi gledali kao ludaka sa loptom, koji tapka loptu u dva ujutru. I kasnije u Novom Sadu, itd. Jer nisam birao ni mesto ni vreme nikad ni nigde. Ja sam na neki način sve te društvene mreže gledao samo kao platforme gde ja mogu da postavim neke svoje stvari i da budem u toku. Ja sam uvek imao želju da budem deo tog AND1 Mixtape turnira. Da se ja nađem na tom Mixtapeu, vol. 35, ako treba. Zato što ima 10 tih volumena. I ja svaki put kad sam gledao te Mixtapeove, ja sam uvek zamišljao sebe u tim Mixtapeom. Čak sam i sanjao jednom da sam u Mixtapeu i da igram utakmicu sa AND1 igračima, gde sam probudio i razočarao. Ali sam imao, kako se zove, imao sam one momente kad sam na treningu, bukvalno u tom mrklom mraku, na terenu, u toj školu, i gde imam u glavi sad ispred mene Hot Sos, kojeg upravo bacam na burek i provlačim mu loptu kroz noge. Vidim publiku koja ustaje na noge, razumeš. Ja bacam loptu u publiku i svi misle da sam car. Ja sam uradio nešto što niko nikad nije uradio. Zato što Hot Sos nikad nije bio ponizan. Imao sam tripove, kao što si ti išao da gađaš trojku posle Đorđevićeve trojke, itd. A te platforme – ja Jutjub, na primer, nikad nisam shvatao ozbiljno. Do momenta kada nije doživeo ekspanziju kod nas. Ja čak sam imao – znaš kako je to bilo, prvo Fejs. Imao sam Majspejs, u stvari. Tu sam stupio prvi put u kontakt sa Hot Sosom, tako što sam završio u Dajm magazinu, u Americi, i to mi je bio prvi intervju. Pazi, prvi intervju pre naših intervjua, ja sam završio prvo u Dajm magazinu, koji je bio jedan od najjačih sportskih magazina u Americi.

Ivan Minić: Na osnovu čega si završio tamo? Videli su neki snimak?

Nemanja Blažić Tricky: Tako je! Videli su snimak, i uporedili su me sa Hot Sosom. Zato što sam donekle imao isti način izvođenja svih tih trikovao kao on. Isti stav. Isto ovo, isto ono. I Hot Sos je preko neki snimaka došao do mene, i preko tog Dajm magazina, zato što je naslov – ja imam taj naslov i dan-danas, to ću ti pokazati kad završimo – naslov je išao “Tricky Serbian Hot Sauce”. I tako su mnogi došli do mene, i tako je Hot Sos došao do mene. Zato što “Serbian Hot Sauce”, ko je sad ovaj. Garant nije pročitao “Serbian”, nego “Siberian” – zato što većina misli da smo Sibir. Ali, nebitno. Ja sam tako stupio u kontakt sa mojim, hajde neću da kažem idolom, Ajverson mi je bio idol, ovaj mi je bio kasnije, razumeš, uzor. I ugledao sam se maksimalno na Hot Sosa. To je bukvalno Ajverson u basketaškom svetu. I onda smo stupili u kontakt gde je on meni govorio šta ja da radim, kako da treniram. “Stani ispred ogledala.” Ja sam video u mixtapeovima da on stoji ispred ogledala u teretani i da tapka loptu. Ja sam mislio ko zna, otkud znam. Nije mi delovalo tako ozbiljno, da on iz nekog baš ozbiljnog razloga sad stoji ispred ogledala i tapka loptu i radi sve te trikove. Ja sam mislio da on samo gleda sebe, možda je narcis ili šta već. Ne! On je meni rekao: “Stani ispred ogledala i pazi na svoj stav dok tapkaš loptu kroz noge.”, što je onaj statični stav kad tapkaš loptu kroz noge u basketu. “Gledaj da ne stoje noge ovako dok tapkaš, nego ovako. Zato što ćeš imati bolju eksplozivnost ka toj nekoj određenoj strani u zavisnosti koja ti je noga ispred, koja iza.” Ja onako jeb… Znaš ono, zanemeo. I onda mi govorio još tako neke stvari koje da vežbam. “Uzmi rukavice, tapkaj loptu sa rukavicama. Vežbaj sve te trikove. Radi što brže možeš sa rukavicama, zato što sa rukavicama nemaš osećaj. Naravno, što debljim.” U ovom slučaju, ja sam koristio zimske rukavice, jer to su baš debele rukavice. Nisam imao osećaj, bežala mi je lopta nenormalno. Kasnije, kad skineš rukavice, to je neverovatno. Tebi se lopta lepi, lepi za ruke. I tako neke stvari. Dobio mi je bio prvi neki kontakt sa Majspejsom, i generalno internetom i tim nekim društvenim mrežama i šta već. Kasnije sam prešao na Fejs. Opet, ja sam tu tražio kako ja sad sebe da prezentujem na Fejsu. Onda sam napravio stranicu, i onda krenuo da radim te rekreacije tih svih poteza i igrača. To je buknulo. Šta dalje? Uporedo se pojavio Instagram. Ja hajde sad idem na Instagram. To mi je drugar napravio Instagram, zato što je Instagram ranije bio aplikacije gde ti stavljaš jako kul slike iz života.

Ivan Minić: Lepe, sa filterima.

Nemanja Blažić Tricky: E, upravo to! Gde je to kasnije umrlo, prešlo u neki drugi svet od kojeg sad živimo. I onda sam ja to isto krenuo da kačim, i tu je postojala ta mogućnost taga ili šta već, ali u descriptionu. Ne znam ni čak da li je postojala u… Nije, nije postojala direktnom videu, nebitno. I onda je VorldStar mene kontaktirao i svi ostali, i ja sam tu potpisao neke ugovore sa tim jakim, kako se zove, medijskim kućama, koje su uzimale te neke viralne klipove od raznih ljudi, i kačile ih i promovisale ih. I tako su došli mnogi do mene. Tako mi je Redmen napisao da nisam normalan, Naz mi je – kad sam video Naza, koji mi je jedan od omiljenih repera, u prva tri repera svih rekao – kad me je on kontaktirao, kad mi je lajkovao post, itd. I tako su i ovi ostali AND1 igrači došli do mene. I generalno ljudi iz sveta basketa iz celog sveta. I onda sam ja shvatio – moram i na Jutjub da pređem. Ne zato što sam ja bio fan vlogova i ostalih stvari. Ne, ja sam samo hteo da budem aktivan, i da jednostavno ljude updateujem što češće šta ja radim i kako igram basket. Jer sam imao stvarno gomilu, hajde da kažem, kvalitetnih svojih highlighta, koje sam želeo da predstavim, ali u malo dužem formatu. Zahvaljujući Jutjubu, gde sad ako ne snimiš klip duže od 10 minuta, ništa nisi uradio. I onda sam ja krenuo sa Jutjubom. I prvo što sam okačio na Jutjubu, pored toga što sam kačio bezveze klipove ranije na Jutjub zato što ga nisam smatrao ozbiljno, prvi ozbiljan video kada sam ja shvatio Jutjub ozbiljno je “Tricky škola basketa”, gde sam objašnjavao neki trik od Hot Sosa koji je najprepoznatljiviji, koji se zove “Sauce 2K”. I ja sam dobio nenormalnu podršku od strane ljudi kod nas, iz ove konzervativne sredine, ali to je bila strana klinac koji gledaju Jutjub, a ne strana ljudi koji će ti na ulici prići, reći: “Alo, majmune, mani se tih stvari! Igraj basket normalno!” Ja sam video tu nenormalnu podršku, i mene je za taj prvi ozbiljan klip zapratilo 500 ljudi. 500 subscribera sam dobio preko noći. Ja rekoh: “Brate, je li moguće ovo?” I to je tako krenulo svojim tokom da ide da je to bilo nenormalno. Ali u jednom momentu je stalo. Ne stalo, nego jednostavno shvatio sam da ne mogu jednom nedeljno da izbacujem video. Moram još nešto da ubacujem. Prvo je bila ta škola basketa. Posle sam shvatio da moram da izbacujem što češće ako hoću da dobijem, hajde da kažem, više pratioca, šta već, da dođem… Nisam ja tad ni znao šta to sve znači, razumeš, itd. Ali onda sam shvatio da mi je potrebno još materijala. I onda sam krenuo da snimam i baskete, i šutiranje trojki, i HORSE challenge, i razne neke košarkaške igrice. Uglavnom samo košarkaški content, što me je generalno samo činilo srećnim. I to su prepoznali mnogi. Razni klipovi su buknuli. Čak šta više, najviše je buknula jedna reakcija na Profesorov jedan video, gde sam želeo da kažem svoje mišljenje o Profesoru i o načinu igranja odbrane protiv takvih igrača. Zato što on na tom jednom klipu na kom sam odreagovao i ispričao svoju priču, on je bio tu, hajde da kažem, ishtejtovan od strane tog nekog defanzivca koji ga je prozivao konstantno i pljuvao, gde ga je on na kraju izblamirao i bacio na dupe. I tu su bile razne reakcije ljudi. Ali u svakom slučaju, uveo sam ih u to nešto novo što ću ja da radim od sada na svom Jutjub kanalu i da promovišem ovde kod nas u Srbiji – tu vrstu basketa isto, razumeš, ta neka kreativnija vrsta basketa. I to je jednostavno krenulo svojim tokom. Neverovatno je prošla ta reakcija glupa, gde sam ja samo dao svoje mišljenje, i posle toga sam nastavio samo da radim i nikad nisam stao. Nikad nisam stao. I nikad nisam napravio pauzu, lupam, od mesec dana, kao što neki prave zato što jednostavno hoće pare. Ti ako radiš zbog para od samog starta, pozdravi se s tim. Nikad nećeš stići do tog cilja ako nisi krenuo iz ljubavi. Ja sam najsrećniji. Ja sam rekao sebi: “Ja ću se baviti košarkom bukvalno dok me noge nose i dok ja mogu da zaradim da imam za hleb i mleko.”, lupam. Jer ja sam stvarno neverovatan zaljubljenik u košarku, i ja uopšte ne gledam ni te brojke na Jutjubu niti bilo šta slično. Mene čini samo srećnim ta lopta, i da se ja sa njom zabavljam, a sve to sam dobio uz svoju tu neku harizmu ili ne znam ni ja šta. Mislim, svestan sam da imam tu neku harizmu, da vole ljudi stvarno da pričaju sa mnom o svemu i svačemu. Ja volim da pričam sa ljudima o svemu i svačemu. Raznima sam pomogao, i koji su me razočarali, itd. Brdo, brdo nekih stvari koje mene čini srećnim, razumeš, mnogi su to ugasili zato što su mi koristili i kroz basket, i kroz razne životne stvari. Ali jednostavno, nikad nisam stao. Samo sam učio na to kao neku životnu lekciju. I dalje gazim, i osećam se kao da imam 18 godina. I tako izgledam. Imam taj baby face, to mi svi kažu. Šokiraju se kad im kažem da imam 29 godina. Sad ću 22. novembra 30, ali meni je to samo broj, kao i subscribe – broj je, tako da…

Ivan Minić: Fascinanto mi je, mislim, i to je jedan od razloga zašto sam hteo da ispričamo priču. Preko 10 godina je delovalo potpuno nezamislivo da imaš momka iz Srbije koji je fristajl košarkaš, koji je zbog toga proživeo neke neverovatne stvari, privukao pažnju nekih fantastičnih ljudi.

Nemanja Blažić Tricky: Pa, evo, tebe sam upoznao u Kini. Zamisli, na metro stanici sa Šarencem. Koja je to situacija!

Ivan Minić: Pa, kad imaš Šarenca pored sebe, dosta je lakše. On je 30 santima viši od svih ostalih. 😀

Nemanja Blažić Tricky: 😀 Nebitno, nebitno. Ali opet, vidiš, mene je odveo basket tamo, u tu Kinu, i tebe sam upoznao tamo, u Kini, razumeš.

Ivan Minić: Ali ne samo pojedinačni primer. Nego ti kao imaš najboljeg centra sveta, NBA, koji je iz Sombora, i sve je to OK, ali to je vrlo konvencionalno. Imamo tebe, imamo Đotu, koji u fudbalu, takođe, otišao u fristajl stranu, i, takođe, ima neke lepe rezultate iz svega toga.

Nemanja Blažić Tricky: Tako je, tako je. Stefan Bojić isto mali.

Ivan Minić: Imamo Stefana Bojića, fristajl tenisera. Ja kad sam video prvi put šta on radi, pošto tenis isto jako, jako dugo pratim i volim, meni je to sve bilo zanimljivo…

Nemanja Blažić Tricky: A na svet to, zamisli, on je prvi ikada. Znači, on je to izmislio.

Ivan Minić: I, znaš, kao ti istražiš njegovu karijeru i to sve, ATP lista.

Nemanja Blažić Tricky: Ako to možemo da nazovemo karijerom.

Ivan Minić: Imao je on konvencijalnu tenisku karijeru, koja nije nešto preterano dugo trajala, ali ITF i ATP imaju… Zeka Milioner ima rezultat registrovan na ITF.

Nemanja Blažić Tricky: Daj, nemoj zezati! Toliko duboko idu u to… 🙂

Ivan Minić: Baš svaki fjučers, svako sve. I ti kod Stefana vidiš da je on imao neke rezultate, ali to jednostavno nije bilo značajno. On je našao svoj način, i kroz taj način je postao globalno prepoznat u nečemu što, naravno, do tog trenutka nije postojalo. Imaš najboljeg igrač 3 na 3 na svetu.

Nemanja Blažić Tricky: Da, Bulut, koji je…

Ivan Minić: I ne samo najboljeg igrača, nego od deset najboljih na svetu, osam je…

Nemanja Blažić Tricky: Su iz Srbije.

Ivan Minić: Da.

Nemanja Blažić Tricky: Zemunci, Novosađani, Liman i… Ima ih.

Ivan Minić: Jeste. I sa te strane je to sve potpuno impresivno i daje tu jednu novu dimenziju celoj priči, koja – znaš, ja volim da pravim te paralela između različitih industrija. Ti danas možeš da postaneš muzička zvezda bez da imaš ugovor, da imaš studio, bez da imaš bilo šta zato što imaš društvene mreže i možda ćeš se proširiti kroz to. Nije to jednostavno. Nikad te stvari nisu jednostavne. Ali mogućnost postoji.

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to, da.

Ivan Minić: I postoji mogućnost da te neko primeti. Ako to što ti radiš zavređuje nečiju pažnju, sigurno će te neko primetiti. Ima sad tu i drugih stvari. Imaš i Rebeku Blek, i može te primeti i ako ih nerviraš i onda ima to svoje posledice.

Nemanja Blažić Tricky: Ne, jasno.

Ivan Minić: Ali otvorena je mogućnost za nešto što nije postojalo. I onda mi je fascinantno prvo ono što svako ko je gledao tvoje klipove malo duže, a pritom voli košarku i sve, vidi da si to ti. To je tvoja autentična priča. Nisi ti sad uzeo, proučio algoritam, i bio u fazonu “ovo najbolje radi, sad ću ja samo to da radim, jer to…”

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to što radi većina.

Ivan Minić: Ne, ne. “Ja to pravim.”, i zato sam želeo da ispričamo to sve.

Nemanja Blažić Tricky: U prevodu, ne pravim majmuna od sebe koji je uporan da istraje u tom majmunisanju i da bi zaradio, razumeš. Mislim, na to sam najviše ponosan na sebe. Zato što nikad nisam izašao iz sfere košarke. Zato mirno spavam, i zato sam jako srećan i ispunjen, baš zbog toga.

Ivan Minić: E, šta bih voleo – voleo bih, sada dao si neke primere, ali voleo bih da ispričaš kroz anegdote šta su neke najznačajnije stvari za tebe i neka najlepša sećanja i mesta i situacije gde te košarka dovela.

Ostvarenje sna

Nemanja Blažić Tricky: Pa, evo, to se desilo upravo nedavno. Tačnije prošle godine, i to krajem. To je bila Venecuela. Znači, to mi je bukvalno ostvarenje svog sna. Ostvarenje sna da sam udario, što si reklo, u zid taj. Kao košarkašima što je NBA, tako mi je nekadašnji AND1, sadašnji Kort Kingzi. I ja sam dobio poziv od njih, gde je Hot Sos bio nosilac godinama. I Profesor i Boun Kolektor, i svi ti igrači na koje sam se ugledao. I dobio sam poziv od njih da idem sa njima na turneju po Venecueli u novembru. Od 1. novembra do 1. decembra, a pritom mi je 22. novembra rođendan. I sve se tako lepo uklopilo da je bilo neverovatno. I to je… To je bukvalno mesec dana koji su mi delovali kao da je jedan san od 5 sekundi. Jer ja se tačno sećam momenta kad sam ušao u taj avion na aerodromu Nikola Tesla, kad sam ušao u taj avion, ja nisam bio svestan gde idem, ali sam bio svestan. Ne mogu da ti opišem – to je bio šok. Koliko god sam ja bio svestan gde ja idem, sad ću ja tamo te ljude da vidim opet, nisam bio svestan. I onda 30 dana kasnije iliti 5 sekundi kasnije, ja sam u avionu nazad za Srbiju. To je već prošlo, jer to je neverovatno kako je to otišlo brzo sve i nestalo. A mi smo za tih 30 dana, ne samo što smo se upoznali i što smo izgradili neko neverovatno prijateljstvo, mi smo videli neverovatne stvari. Pre svega smo blejali sa predsednikom u Venecueli kod njega kući zato što smo mi senzacija tih 30 dana u Venecueli s obzirom kako je stanje u Venecueli, gde je prosečna plata 15 dolara, a ti šetaš napolju u “Džordankama”, razumeš. Ne znajući da ako imaš dva dolara u džepu mogu da te eventualno ubiju zato što si morao da imaš jedan dolar, jer sa dva dolara u džepu čoveka ubijaju, itd. I nama su skrenuli pažnju na to. I pritom nisi smeo da ideš negde napolju, pa čak ni preko puta hotela gde je bila prva prodavnica, gde si išao da kupiš vodu, neke grickalice, itd. Mi smo morali da zovemo obezbeđenje da ide sa nama zato što možda ima neki potencijalni pljačkaš ili, ne daj Bože, ubica. Na sve smo spremili zato što je stvarno tako. Išli smo po favelama, koja mafija drži. I taj čovek koji organizator je jednostavno toliko poštovan u Venecueli da ga i mafija poštuje zato što ko zna kako oni šuruju tamo i diluju, i s kim sve sarađuju, itd. Da je on toliko poštovan u favelama, da smo mi jedini ušli u tom kvartu, u favele, gde ne može ni jedan drugi imućan čovek da uđe, jer bi ga odmah roknuli. Zato tamo sve ograđeno. Mislim, tamo ti u određenim kvartovima vlada određeni, hajde da kažem, pas tog kvarta, razumeš, koji je najjači. Tamo politika nema veze sa životom. Tamo politika samo postoji zato što jednostavno država mora da ima politiku i to je to. I onda smo igrali po tim favelama, videli sve te ljude oko nas, i te živote zagrađenim sa metalnim šipkama na prozorima, metalnim vratima – kao u zatvoru. I onda vrhunac svega je jedna utakmica od 17 utakmica koje smo imali u tih 30 dana, jedna utakmica nam je bila u zatvoru. Najtvrđem zatvoru u Venecueli. Gde smo išli i igrali protiv najboljih basketaša iz zatvora. Oni se zovu Voriorsi, imaju grb Golden Stejt Voriorsa na sredini tog terena. Teren im je žuto-plavi, i imaju dresove sa Golden Stejt Voriorsima, tj. Golden Stejt Voriors logom i natpisom na leđima i na prednjem delu. Šorceve, sve su im obezbedili upravnici. I sad priča u zatvoru – znači, nikad ne bi pomislio da ću ući u zatvor s obzirom da nisam grešan i da nikad nisam bio indijanac, nikad nisam imao tuču u životu – jako je jezivo kad ti uđeš prvi put u zatvor bez ikakvog povoda. I pritom prolazili smo prvo neka dva kordona, gde oni moraju da te proveravaju, tamo-ovamo, daješ pasoš. I nisu mi dali da unesem kameru zato što su rekli “morate da se presvlačite u autobusu zato što šta god da unesete, jako je velika verovatnoća da više nikada nećete videti zato što će vam nestati brzinom svetlosti”. Bukvalno kao oni profesionalni lopovi koji ti izvuku iz tesnih farmerica telefon, a da ti ne osetiš. I onda dobro, šta je – tu je. Svestan sam, neću imati najjači mogući video na svetu, ali doživeću ga. Nema veze. Ispričaću bukvalno storytime. Mi smo ušli u taj zatvor, prošli smo te kordone, tu policiju, te provere. Ostali smo pasoš, i ušli u zatvor. Ti nemaš pojma. Znači, to što si gledao po američkim filmovima, spotovima – to ne može da se opiše. Pre svega, ne može da se uporedi. Uopšte. Jer ono sve znaš da je izrežirano. Ovo nije izrežirano. Ti ulaziš u zatvor sa svojim saigračima, upravnikom i tim čovekom koji je organizovao celu tu turneju, bez ijednog policajca u zatvoru. A, ljudi, zatvorenici, ovako šetaju oko nas, kao s tobom ovde na metar i po, razumeš. Možeš da mu se javiš, pozdraviš. A kojim pogledom oni tebe gledaju, to je nešto strašno. Ti u očima vidiš kakav je on čovek, a ne dao ti Bog da čuješ šta je uradio i zašto je ovde završio. To je onda situacija bila gde šetaš i samo ovako gledaš i ne veruješ šta gledaš. I onda smo prolazili ovako dugačak deo, gde smo ulazili, taj početni deo zatvora, kao neki hodnik ogroman. I taj zatvor je bio kao favele, sve je bila nabacano. Sve te kućice, sobe, gde su oni bili, sve je bilo nabacano jedno pored drugog. I što je fascinantno, oni su imali telefone. Oni su imali svoje bašte gde su gajili voće, povrće. I onda desno od tog hodnika je bila jedna dugačka kao pijaca, sa tezgama i sa leve i sa desne strane, gde su oni prodavali bukvalno sve i svašta. Ali to je bila donekle njihova proizvodnja i njihov, kako se zove, materijal koji su oni pravili. I pored svega toga, imali su kučiće i mačiće. Ne zaklane. Prodavali su ih kao kućne ljubimce. Ne znam odakle im, kako su ih unosili, ali je jezivo da vidiš takve nekve stvari zato što ti nije jasno odakle to tu. Pored toga što su oni pravili neke svoje kolače, hleb. Prodavali su meso. Pacovi su na svaka dva metra bili, tako jasno ti je koje je meso prerađeno.

Ivan Minić: OK. 🙂

Nemanja Blažić Tricky: Imali su neki štand gde je bilo neko bareno meso. I to je smrdelo. Znači, sve ti je bilo jasno kakvo je meso, razumeš. I da je to pacovsko… Katastrofa. I onda kraju tezge su sa narkoticima. I sa leve i sa desne strane. I mi onako, kao šta se dešava, znaš. Pazi, ti si mogao da vidiš sve vrste droge na jednom mestu – u zatvoru. To mi je van svake pameti bilo. I ništa, na kraju ti zaboraviš na sve to. Zato što previše stvari vidiš odjednom da ne možeš da uopšte sadiš sebi u glavi da si to video i da se pomiriš s tim. A već u narednom periodu vidiš nešto što opet ne možeš da veruješ šta si video. I onda vidiš tako neke ljude bez nogu, neki se tuku za majicu, zato što nemaju majicu, šorc. Ali čim vide upranika tog, jako ga se plaše, poštuju ga… I, naravno, stigli smo do tog terena. To je sve bilo na otvorenom. I iza nas su bile te neke zgrade, kuće, odakle su oni gledali tu utakmicu. I svi su bili onako oko terena. Tačno onako uz liniju. Tačno su bili uz liniju da nisi mogao da izađeš u aut. Nego bi se verovatno odgurnuo kao od ovog, razumeš, i vratio se nazad na teren da si kojim slučajem zapeo ili ispao s terena. I nikad nisi znao da li će neko tu da ti dođe. Znaš, bili smo stvarno uplašeni. Bili smo stvarno uplašeni, ali opet, kada je krenula utakmica, kad smo krenuli da igramo – na neki način opustili smo se zato što smo radili ono što znamo da radimo najbolje. I oni su uživeli u svakom momentu te utakmice kad smo pravili neki highlight. I sad, kraj utakmice, bio je taj fristajl momenat. To sam jedino izvukao taj video. Ne znam ni ja kako. Poslao mi je jedan čovek iz Venecuele koji je bio sa nama i koji je igrom slučaja snimao to telefonom. I posle dva meseca mi je on posla taj snimak. I ja gledam i ne verujem. Znaš, toliko sam bio srećan. I tu su bukvalno sve kamere bile uprte u mene s obzirom da su ti zatvorenici imali telefone, imaju kontakt sa svojom porodicom. To su mi neverovatne stvari. I taj neverovatan momenat gde sam ja na sredini terena radio fristajl je, eto, zabeležen, gde sam pozvao jednog lika od tih zatvorenika iz publike, koji nije imao nogu i koji je izgubio tu nogu u nekom sukobu – ne znam ni ja šta, kako smo čuli. I ja sam mu dao ono na kraju da završim svoj fristajl nastup, nije fora, daj njega da dovodem. Čisto da mu ulepšam taj trenutak u zatvoru, šta već, da može da pamti to. Ja sam mu dao hemijsku dok vrtela lopta, i on je zagrizao zubima tu hemijsku dok se vrtela lopta. I svi su mu aplaudirali, i on je pusti suzu. Zaplakao je zato što nije doživeo taj momenat, ne samo zbog tog šta sam ja njemu radio, nego što su mu svi aplaudirali, znaš. I tad su i meni proradile neke emocije. I onda na kraju svega toga – pazi, samo zapamti, tu je bilo 7000 zatvorenika, nijedan pandur, nijedan policajac sem toga upravnika. I sad završila se utakmica, oni su imali neku svoju molitvu, koju su pevali Bogu. Naravno, ne razumeš šta govore, ali su pevali kao jedan. Znači, to mi najveća jeza bila. Tačno osetiš da se mole Bogu, razumeš, za svoje greše, itd., da izađu što pre, da su im svi živi i zdravi od familije, itd. “Amin.”, to je sve što smo razumeli. I posle toga, kada se završila ta molitva, svi smo morali da se držimo, kao da napravimo vozić, da se ne bi neko izgubio i nestao u tom moru zatvorenika. I svi smo se držali, a oni su u tom momentu, zato što su skontali da idemo, krenuli da nas čupaju. Da nas čupaju i da nam skinu, da imaju nešto za uspomenu – dres, majicu, šorc, patike. I onda sam ja tom bez noge dao svoju narukvicu. I on je odmah stavio to, i iskreno se nadam da i dan-danas ima. I to mi je bilo drago zato što jednostavno nismo mogli da im dajemo te dresove, jer smo imali tri-četiri garniture različitih dresova, koje smo morali da vrtimo non-stop kroz utakmice. I mi smo donekle isto na kraju opustili. Nismo imali taj strah da će oni nas da… Znaš, ono nožem kada padne mrak, da nas zabodu ili ko zna šta da nam urade. Oni su nama čak na kraju davali njihovu rakiju koju su pekli, njihove neke stvari. Čak su nam nudili i drogu. Znaš ono, smeješ se budalama, ali hoće da ti se zahvale za taj momenat koji si ti njima učinio srećnim da oni pamte do kraja života, samim tim što si ti došao tu i napravio šou, koji oni u životu nisu videli niti su razmišljali da će bilo šta slično videti. Razumeš. I onda kada se završilo sve to, pitali smo upravnika kad smo pokupili pasoše, pozdravili se sa svima tamo-ovamo – pritom jedan pacov je mogao da me ujede, sećam se da sam odskočio kao indi… to su pacovi bukvalno dve kile komad, kao zec, stvarno se vide da ih hrane kako bi ih kasnije prerađivali, razumeš. I na kraju smo otišli pod velikim utiskom i šokom u autubus. Znaš, nisu verovali šta nam se desilo samim igranjem u zatvoru i to u jednom od najtvrđijih zatvora u Venecueli. I pitali smo tog upravnika zašto nije bilo policije. “Kako ste mogli da verujete nekome koje osuđen ne znam ni ja čega, šta je radio u životu, ubio čoveka tri puta, šta već, kako ste mogli da verujete tim ljudima, još 7000 zatvorenika?” I onda je on nama rekao: “Slušajte, mi smo pre vašeg dolaska”, možda dva sata pre dolaska, imali su okupljanje na njihovom određenom mestu, gde se on preko megafona njima obraća, i rekao je da će doći ti i ti, daće biti to i to, daće se igrati košarka pet na pet. Ako nekom zafali dlaka sa glave, taj će posle tog eventa biti likvidiran. I mi onako… Jezivo je kad se ti pomiriš sa tim rečima, da je to stvarno moglo da se desi nekome. I na svu sreću, nije, sve je bilo OK. Ali, opet, kako ste bili sigurni da niko neće skočiti na teren dok mi budemo igrali da nas – razumeš. Ipak je padala noć, mi smo igrali samo tri četvrtine. Zato što je padala noć, i nisu smeli da nas puste da igramo i četvrtu, jer je već bio mrkli mrak. Nisi siguran ti sa njima. I onda su oni nama rekli: “Dok ste vi igrali, po svim tim zgradama su bili snajperisti.” I sad ti na sve to što se desilo, ovaj ti to kaže na kraju. 🙂 Što ti još začini priču, da tek sada ne možeš da veruješ šta se tebi desilo u zadnjih sat i po-dva vremena dok si ti bio u zatvoru. I to mi je definitivno najbizarnije, i u isto vreme najlepše i šokant… To je bukvalno pomešanih emocija, iskustvo koje desilo u životu. Ali stvar koja ne može da se desi čoveku dva puta u životu, i pitanje kome to uopšte i može da se desi s obzirom da ja znam da smo mi jedini tim koji je ikada igrao u zatvoru, a da to nije bilo namešteno da ti ideš na set neki gde su zatvorenici, kaskaderi, itd. Eto, ja sam doživeo to u životu. Znači, ovi crnci, Boun Kolektor, koji je priznao pre te utakmice, koji nam je pričao motivaciju, moramo sad da pokažemo jake face, bez obzira što smo mi usrani bili čim smo ušli. Ne smemo da pokažemo da smo slabići. Moramo da im priđemo kao ljudima, kao da ništa nisu uradili, kao da su oni ovde na izletu, a ne u zatvoru zato što su uradili to, to i to. Pritom, tu su bila i deca, koja su počinila razne pljačke. Jedno dete je počinilo i ubistvo. Dete, 15-16 godina. I oni su isto tu. Tu je bilo raznoraznih ljudi. I bio jedan Srbin, ali, nažalost, nisam uspeo da dođem do njega. Jer on nije bio – nije ga interesovala košarka ili šta već. Nebitno. I u svako slučaju, Boun Kolektor nas tu motivisao, tamo-vamo. I na kraju krajeva, pričao sam sa raznima i o Jokiću. Mi smo posle te utakmice pričali sa zatvorenicima što nešto malo. Kažem ti, opustili smo se maksimalno. I stvarno te neke stvari, znači, ja i dan- danas ne mogu da verujem da sam bio u Venecueli, a kamoli u zatvoru. To mi je definitivno najjače iskustvo u životu. Zato što sam tad bio u timu koji sam nekad gledao i maštao sam da ću biti tu, deo njih. Bukvalno sam sanjao, pričao sam ti. I sutradan, 6 godina kasnije, sutradan, ja sam sa njima u Venecueli, u zatvoru igram. Pazi ti, da mi je neko rekao!

Ivan Minić: A i kroz ovaj sadržaj koji sada redovno proizvodiš imao si prilike sa raznim nekim veoma interesantnim ljudima da dođeš u kontakt i da radiš.

Nemanja Blažić Tricky: Tako je. Sa Jokićem je bio cirkus u Somboru. Snimili smo nešto za neku kanadsku firmu što drži naš čovek. I bio sam kod njega u Somboru. I znali smo se preko Miškovih… Bilo je 20 godina “Beobasketa”, tako nešto.

Ivan Minić: Sećam se, bili smo.

Nemanja Blažić Tricky: E, ja sam tamo bio, zajebavao sam se sa njima. Ali nisam poznavao Nikolu, znaš. I nisam ga nikad lično upoznao do tada. I onda on je skontao ko sam, šta sam, još kad je skontao da sam iz Vojvodine, to je bilo još bolje, znaš. I još me više izgotivio. I ništa, to je bilo posle prve sezone njegove NBA. Ja sam tad došao u Sombor, i snimali smo to nešto, kako se zove, za tu neku firmu. Nebitno. Bili smo na terenu tamo gde je on odrastao, na onom tartanu kod škole, gde mu je i mural sad nacrtan. I tu je bio i Strahinja. Ali u svakom slučaju, zezali smo se i snimali smo tako neke momente, nemam pojma, zakucavanja, trikove, ovo-ono. I u jednom momentu igrali smo basket. Jedan na jedan. Ja rekoh: “Pa sad…”, znaš, ne zanima me! “Sad ćeš, Nemanja, uraditi ono što najbolje znaš da radiš.”, bez obzira što se već videlo da će Jokić da bude… Niko nije verovao tako brzo da će da postane ovo što je postao, ali verovalo se posle prve sezone da mu karijera ide na bolje.

Ivan Minić: Naravno.

Nemanja Blažić Tricky: I ja pau, pau, pau, pau – trik! Proturim mu kroz noge, vratim loptu. Strahinja, burazer, ovako se smeje! “Hajde, uzmi mu loptu!”, a Nikola se dere: “Ja ti dođi! Šta ti misliš, da ja mogu ovo da stignem?!” A ja vrištim! I ja njega bum, trik tamo-ovamo. Igrali smo tu malo basket, i to je bio baš cirkus. Zato što su se njih dvojica prepucavali. Ovaj ga proziva što ne može da mi uzme loptu, što ga zajebavam, a Jokić mu vraća tako što ga zove “hajde ti, hajde”. To je bio cirkus. Ja nisam verovao. Ali tad sam skontao koliko on, pre svega, dobar dečko, i koliko je prizeman, i koliko uopšte nema taj ego – da je on nešto postigao ili zaradio neke pare. Tačno se vidi da čovek voli košarku, i da uživa na terenu maksimalno, i da nema pristup visokog ego manijaka, razumeš, koji je ostvario sad neke svoje snove, i izlečio neke svoje komplekse, i sad će on da se bahati. Ne, stvarno je dečko na mestu. Kao i većina košarkaša koje sam upoznao. Bogdan je isto jedan od njih. Bogdan me je prvi podržao u tome da snimam klip sa profesionalcem. I to sa jednim ozbiljnim profesionalcem, koji je sigurno pored Jokića najbolji igrač u našoj reprezentaciji. S njim sam igrao HORSE, trojke, gde me je dobio trojke prvo sa desnom, a onda sa levom rukom. Ali sam posle toga uzeo da vežbam. Posle sam pobedio kasnije sve redom sem njega zato što on sad treba da mi dođe na red, da mu vratim to. I tako dalje. I tako su, eto, kroz sve te neke stvari koje sam ja izbacivao skontali ljudi da nisam indijanac, da se ne glupiram i da na neki način, što mi je najveći cilj, motivišem decu da se vrate na ulice, ako moram tako da kažem, zato što su ih ranije roditelji, tj. nas uvodili u kuću zato što nismo mogli da se skinemo sa ulice, jer smo se non-stop igrali napolju. A sad se dešava situacija gde jednostavno teraš decu napolje zato što ne možeš da ih skineš sa računara.

Ivan Minić: Pričao sam nedavno sa kolegom Strahinjom Ćalovićem, “Aca informacija”, itd., “Tatin dnevnik” i to sve. I on kaže, baš fenomen koji je primetio, kaže: “Brate, klince ne zanima sport. Klinci deset puta bolje reaguju kada im kažem da ću da strimujem kako igram “Fifu”, nego kada zapravo komentarišem nešto što odigralo u nekoj Ligi šampiona ili u tako nečemu.” Klince – klice uopšte ne zanima sport. Oni nemaju, moj utisak je, nemaju mogućnost nikakve identifikacije. A postoji i taj momenat, baš smo nešto pričali u neku društvu skoro, gde ulazna barijera u to što hoće da se baviš košarkom ili bilo kojim sportom je da ti moraš određeni broj godina da radiš kao konj na tome da bi mogao nešto da postigneš. A ulazna barijera da postaneš dobar gejmer je da kupiš konzolu od 400 dolara, i ti si dobar gejmer. Mislim, ti si gejmer koji može da proba da se takmiči. Pa, postaćeš vremenom dobar, ali svakako nije toliko naporno, zahtevno, itd., i naći ćeš negde neku svoju mogućnost.
Bavljenje sportom danas nije “in”

Nemanja Blažić Tricky: A zapravo kakve su posledice, to oni ne shvataju u tim godinama zato što se tada tek razvijaju, a posledice su, pre svega, kičme, koja će i te kako da ti strada. I to ne možeš da vratiš – zdravlje jedina stvar koju ne možeš da vratiš.

Ivan Minić: Naravno.

Nemanja Blažić Tricky: Ovo ostalo sve, tu i tamo možeš, ali zdravlje ne možeš nikako. I znaš i sam koliko je teško – koliko je lako ugojiti se kilo, a koliko je teško smršati kilo.

Ivan Minić: Ma, za kilo se i čovek snađe, nego je problem kad se to akumulira.

Nemanja Blažić Tricky: To sam dao jedan glup primer, ali, ne daj Bože, da ti kičma ode i lumbalni deo, koji najviše strada ako sediš nenormalno dugo, i ako igraš igrice profesionalno 10 sati, što je meni nezamislivo. Volim ja da odigram, naravno, i smatram da svako dete treba da razvija svoju kreativnost igrajući igrice, i da ne treba to da se oduzima deci od strane roditelja. Ali jednostavno… Mislim, napravi neki dogovor sa detetom ili ih jednostavno upiši – nek idu na plivanje. Ja bih svakom roditelju preporučio da prvo upiše svoje dete na plivanje, jer se kroz plivanje razvija celo telo, od glave do pete. Kasnije ćeš videti i sam za šta je tvoje dete i šta voli i kuda hoće, itd. To je ono što govorim – pusti dete da traži svoj put, ti ga samo podrži u tome. I samo ne želim da se jednostavno toliko preteruje i da se priča, pre svega, da je gejming sport. To me nekako jako ubija u pojam. Ja volim da odigram NBA, ali ja igram te kratkoročne igrice, koje traju 10 minuta i to je to, razumeš. Ja ubijam vreme igrajući igrice samo kada čekam da se nešto završi, kao što je render videa ili neki proces koji treba da – na primer, skidanje nekih stvari koje mi trebaju za montažu ili tako dalje. Nikad nisam preterivao s tim igricama, koliko god da sam ih voleo i koliko god da ih i dalje volim. Ali sam najveći fan “Super Maria”, razumeš. Čak sam i snimao klip gde ja rekreiram “Super Maria”, i gde bukvalno rekreiram prvi nivo “Super Maria” i kasnije igram basket. Opet na neki način sam tu svoju strast prema tom “Super Mariu” završio sportom, razumeš. Opet na neki način govorim gledaocima indirektno “trenirajte, bavite se sportom”. Ne zato što ćeš ti biti faca sada ako ti treniraš košarku, pa će te devojke gledati kao “jao, ja sam sa košarkašem ili fudbalerom”. Zato što sad imaju klinci taj mentalitet da ako treniraju neki određeni sport, voleće ga… Ne, radi to zbog sebe, da te čini srećnim. I opet treba ti neki izduvni ventil. Šta ćeš ti kad dođeš kući iz škole, gde su ti svi tamo drmali kavez, gde si isfrustriran, gde si iscrpljen zato što si jednostavno morao da pratiš nastavu. Ja sam imao problem s tim zato što imam migrenu, i svaki put se toliko iscrpim zato što koncentrišem se da pratim nešto, i jednostavno zbog te koncentracije malo lošije i slabije vidim na daljinu, i onda čkiljim dosta često, razumeš. I svaki put maltene kad se vraćao iz škole, kad sam bio osnovna i srednja, ja sam imao glavobolje. Kasnije sam tu migrenu nisam izlečio, ali popustio sam je da me ne muči toliko. I zato na neku ruku meni nisu privlačile te igrice, razumeš, da preterano ih igram zato što posle nekog izvesnog vremena osetim da mi nije dobro, boli me glava. Nije mi dobro, znaš. I ja sad ne shvatam kako klinci danas mogu da igraju po 10-12 sati. Hajde ti to meni objasni. Kako?

Ivan Minić: Navika je čudo.

Nemanja Blažić Tricky: I to svaki Božji dan. I kako tim roditeljima to ne smeta?

Ivan Minić: Navika je čudo. Ni njima verovatno nije jasno kako neko može da provede 7 sati ili 8 sati na košu.

Nemanja Blažić Tricky: Ali opet sam aktivan, znaš! 😀 Sve to ja razumem. Ja nisam ni u jednom momentu rekao da ću ja da se bavim basketom roditeljima. Ni u jednom momentu. Ali sam samo želeo da im opravdam to što želim da radim donekle, da se bavim, da pokušam da radim – ne da radim,da živim od toga, nego da pokušam. Da im opravdam to što volim, da ja od toga mogu da napravim priču. Ali opet, to je kroz sport, i zato su mene roditelji podržali u tome, razumeš. Naravno, otac malo kasnije, jer trebao sam da mu dokažem to. 🙂 Ali majka me je podržala, razumeš. I za to sam im zahvalan. Tako da svima preporučujem da ti – bave se sportom, igrajaju igrice, sve umereno, uči škole, završavaju faks, šta već, ali da ih roditelji podržavaju u onome što vole da rade. Jer tako se neće zainatiti, tako neće otići onim drugim tokovima, razumeš. Sad mnogi ako im roditelji nešto zabrane – “e, sad zato što su mi zabranili, sad ću ja da uzmem da radim ovo, ono što znam da oni najviše mrze da ja radim”. I šta si ti dobio time? Niko nije dobio u tom slučaju, ni roditelji ni ti.

Ivan Minić: Naravno, naravno. Još jedna od stvari koje su mi uvek simpatične sa vama koji ste kreatori sadržaja je da u suštini opet pre X godina, ne čak ni toliko mnogo, pre 10-12 je delovalo nezamislivo da ti sam možeš i da snimiš dobar video, i da ga izmontiraš, i da ga opremiš nekakvom grafikom. OK, Jutjub kultura sa sobom vuče da je to na nekom nivou koji je pojednostavljen.

Nemanja Blažić Tricky: Da, to je neki ležerniji format.

Ivan Minić: Ali, znaš, i dalje je to posao.

Nemanja Blažić Tricky: Jeste.

Ivan Minić: I dalje je to da od gomile nekog materijala koji si snimio, koji si osmislio kako ćeš da snimiš, itd., da ga spakuješ u neki format, da ga izmontiraš, da napraviš da to bude interesantno, objaviš, pratiš i sve to. Ima dosta više posla nego što je samo bavljenje tvojim poslom. I osmišljavanje sadržaja i svega toga. Kako to izgleda iz tvog ugla? Upravo zato što si – Galeb kad je bio, rekao si mi da nisi još gledao, neću da ti spojlujem previše…

Nemanja Blažić Tricky: Nikako, nikako. 🙂

Ivan Minić: Galeb je u jednom trenutku rekao: “Ako ste se opredelili da pravite sadržaj, najvažnije je pravite i nemojte da stajete nikad. Pravite, nalazite način da uvek izbacite. Ne mora svaka epizoda da bude savršena, ne mora sve da bude perfektno, ali mora da izađe.”

U konstatnosti leži ključ

Nemanja Blažić Tricky: Tako je. Ja sam ti rekao, ja sam krenuo da snimam za Jutjub, posle te prve epizode, ja nikad nisam stao. Nikad nisam napravio pauzu veću, lupam, od nedelju dana, ako odem sad na neko putovanje, razumeš, gde stvarno ne mogu da izmontiram nešto ili želim da uživam ili pravim neki break, neku pauzu da ne bi doživeo, kako vi to stručno kažete?

Ivan Minić: Burnout.

Nemanja Blažić Tricky: Burnout, da. Da ne bi doživeo neki burnout, da jednostavno zamrzim to i da batalim. Ne, nalazio sam uvek vremena da stignem sve, i privatno da odradim, i ovo vezano za posao, ako mogu to da kažem, za posao. Tako što sam dogovarao uvek neke baskete, i na svu sreću, meni snimanje ne traje toliko dugo od onog glavnog sadržaja, razumeš. Jer sam basket do 11 da odigraš treba ti nekih 10 do 15 minuta. I sad, ti između toga moraš da snimiš uvod, moraš da snimiš razradu i moraš da snimiš zaključak. A između toga imaš pokrivalice. Naravno, ako ti želiš da se baviš pokrivalicama kako bi ulepšao taj video i kako bi na neki način stavio još koji ukras više na jelci. I jednostavno uvek – na neki način kada ustanem, prvo što uradim jeste pogledam svoje mejlove, odgovorim na mejlove, popijemo kafu. Uz kafu volim da pratim, na primer, dosta strane sadržaje američkih basketaša i celog tog communityja. I da na neki način uzimam, ne uzimam, ali pozajmljujem neke stvari koje oni rade. I uradim ih ne identično kako oni urade, nego ih uradim na svoj neki način da bih doveo i ja tu neku basketašku kulturu ovde kod nas, na Jutjubu, i eventalno napravio neki community ako je to uopšte i moguće s obzirom da smo mi zemlja košarke i da verujem da će mnogi pokušati da snime košarku. I dalje se oko toga bori zato što ja ne mogu da verujem da ja jedini košarkaški jutjuber. Ne mogu da verujem i meni je to nestvarno baš zbog toga što smo zemlja košarke. Ali to je neki početak mog dana. Onda gledam da eventualno doručkujem, mada jako retko na neki način doručkujem, ukoliko sad ovo možda i bizarno gledaocima. Pojedem nešto jako malo zato što ujutru nikad nisam gladan. I najveći problem je što popijem kafu na prazan stomak i odem na snimanje, gde, na primer, igram basket dva-tri sata nevezano što mi snimanje traje samo 15 minuta od kad snimam taj prvi basket, koji mi je jako bitan, koji ću plasirati kasnije na Jutjubu. Naravno, tu se nastavi, igraš basket, pa ovo, pa ono. Pa da se družiš, pa pričaš, pa onda još jedan basket sa tim gostom ili šta već. I oduzme mi to nekih dva-tri sata. Dođem kući, tu sam sa devojkom, sa Simonom. Gledam šta s njom treba da odradim, da li treba da idemo negde, ručak, večera, tamo-vamo, po kući ako treba nešto da se sredi. I onda uveče, naravno, jer tad kreativci najviše rade zato što im kreativnost tek klikne posle 12 sati, i onda uživam. Uživam noću, na primer, da snimam, da montiram. Ali gledam da to ne bude baš sad, naravno, jako, jako, jako kasno. Ali ako moram neki materijal da dostavim još plus pored svog Jutjub kanala na neku drugu stranu, pošto sam sad krenuo i ja televizijom da radim. E, to mi je sad malo, malo dupliran posao oko montaže i snimanja, jer moram da razmišljam na dve strane odjednom. Jer moram do određenog vremena ispoštujem rok, koji treba da dostavim televiziji. I moram da gledam šta ću da okačim na svoj Jutjub kanal. Ali opet ne gledam da uradim najgluplji mogući video gde ću samo nešto bla-bla-bla-bla iz jednog takea kažem, i maltene raw footage okačim na Jutjub. Nego gledam da to uvek bude basket, gledam da to uvek bude nešto što će da podstakne te mlade, hajde da kažem, ljude koji me prate da zbog tog nekog poteza ili zbog te neke rečenice ili zbog te neke stvari koje sam okačio kroz taj video da se oni motivišu da treniraju. I uvek im pričam to, u vezi tih stvari oko motivacije, da moraju da treniraju, da rade na sebi, da ne odustaju, kao što je Galeb rekao, da ti moraš da izbaciš video. Ko zna kakav ti je dao – ja sam milion puta sa migrenom i glavoboljom montirao video, gde bukvalno na jedno oko ono mi blica, razumeš, crno i belo, koliko me boli glava od slepoočnice. A sa drugim jedva vidim, a pogotovo kad ti imaš migrenu, tebi jedino tišina i mrak spašavaju i smiriju donekle. I onda ja imam tu neku svoju alternativnu, kako se zove, medicinu, gde uključim, kako se zove, nemam pojma da li riglu ili nešto, jer toplotom popušta mi bol.

Ivan Minić: Da, da.

Nemanja Blažić Tricky: Ili se istuširam, gde se naparim, pa mi opet popusti bol. I to je strašno. Ali na neki ruku svestan sam da ja to moram zato što sam se ja opredelio za taj način života, razumeš. Ja sad ne bih mogao da se naviknem na drugi način života, gde ja sedim u nekoj kancelariji, da radim nešto što ja ne volim, samo zato što jednostavno moram da platim na kraju meseca račune i da moram od nečeg da živim, razumeš. Ali opet svakog podržavam, i cenim svaki mogući posao. Samo što kažem za sebe, ja sam toliko hiperaktivna osoba da jedino kancelariju koju ja vidim jeste košarkaški teren. I zahvalan sam Bogu što sam pored toga naučio da montiram videe. Ne zato što sam ja prvo želeo, nego zato što sam morao, jer niko nije mogao da meni montira te videe, koji su košarkaškog sadržaja, zato što na neku ruku ja najbolje znam koji potez treba da ubacim i stavim u taj određeni kadar, i koju muziku treba da provučem, i koji klip možda treba da uporedim s tim iz, nemam pojma, nekih meme varijatni, da ubacim neki NBA klip ili bilo koji drugi iz filmova nešto ili “He Got Game”, na primer. Mislim, to retko ko da bi od tih odrađenih montažera, koji su milion puta, naravno, veći montažeri od mene, mogli da uklope zato što čisto sumnjam da bi se oni setili te neke određene scene. Jer ja možda uradim neki trik na basketu, koji ću kasnije da provučem kroz montažu, gde već vidim šta će ići na taj određeni trik u montaži. Koja podloga što se tiče muzike, i koji klip sa kojim mogu da uporedim.

Ivan Minić: Da, ne može niko drugi da ti pročita misli. To je tvoja priča.

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to, upravo to! Time barem shvatiš, ti si čovek iz košarke i sporta. I, na kraju krajeva, šta sam hteo da kažem, jedino što ne preporučujem ako već neko želi da se bavi ovakvim načinom života i ako stvarno nekom sad već krene ovakav način života, što se tiče interneta i Jutjuba i montaže, nemoj da radiš da bi svaki dan ispoštovao nekog i nemoj da obećavaš subscriberima i pratiocima da ćeš svaki dan da u osam sati izbaciš video. Jer ti si gotov. Znači, tu ćeš da pukneš i tu ćeš da burnoutuješ totalno zato što će ti se desiti, možda već i sutra, da nećeš ispoštovati to vreme, i onda će svi da krenu da te pljuju. Ti si obećao, nisi ispoštovao, i onda ćeš imati potrebu da im se pravdaš. I to su takve gluposti. Ja, na primer, izbacujem klipove svaki treći dan. A između toga, ta dva dana, koja imam slobodno između klipovima, radim na narednim contentima, koji će mi samo doprineti tome da ja, na primer, samo treba da odradim montažu u narednom periodu, a da ne moram da se toliko koncetrišem na snimanje za sledeći dan zato što sam već nasnimao dosta toga što ću tek da kačim za, lupam, nedelju dana. I onda se bavim totalno drugim nekim stvarima, koje su mi u vezi svog privatnog života, i koje, naravno, ne govorim ništa javno. Zato što se bavim samo košarkom…

Ivan Minić: Tako je, ti si se opredelio za to.

Nemanja Blažić Tricky: Upravo to! I ne želim da fanovi, kad moram to da kažem, ne želim da ti pratioci koji me prate imaju toliki uvid u moj privatni život, i generalno u moj život. I da oni znaju sa kojom rukom perem zube, kako se i u koliko sati umivam, šta radim, koja je moja dnevna rutina, itd. Razumeš šta ti govorim?

Ivan Minić: O, da.

Nemanja Blažić Tricky: To baš ne želim, ali podržavam svakoga ko to radi ako…

Ivan Minić: Ako on to želi.

Nemanja Blažić Tricky: Ako je napravio bukvalno takav content da ga ljudi jednostavno pamte po tome, po tim nekim pričama. Mislim, to su uglavnom devojke na Jutjubu, ali svako ima svoj neki žanr i content na Jutjubu.

Ivan Minić: Ako neko želi od svog života da pravi rijati, to je legitimno.

Nemanja Blažić Tricky: Što prave. Znači, sve više i više prave rijaliti na Jutjubu, ali o tom potom.

Ivan Minić: Može i drugačije.

Nemanja Blažić Tricky: Može. Može drugačije, ali to drugačije je mnogo teže i duže. Zato što ovo skočiš sa prve stepenice na stotu, a ovo, kada se baviš nečim što ima neku pouku i neku priču, to ipak ideš stepenicu po stepenicu. I sad pitanje samo koliko ti imaš živaca da ideš tim stepenicama dok ne stigneš do tog nekog nivoa, koji ćeš osetiti kao što ovi osete sa prve na stote stepenice preko noći, a toliko im to i traje.

Ivan Minić: Tricky, hvala ti što si podelio svoju priču.

Nemanja Blažić Tricky: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala Epsonu što nas podržava. Ako imate neko pitanje, neki komentar, neki savet ili generalno neku ideju oko toga kako da ovo radimo bolje, a i ako imate neko pitanje za njega, ja ću ga iscimati da on pročita komentare. Postavite to, i ako imate neko dete koje nije sigurno šta da radi sa sobom, a ima nešto što voli, a ni vi niste sigurno da li ima nekog smisla, pošalje mu ovo.

Nemanja Blažić Tricky: Dajte mu šansu.

Ivan Minić: Pošaljite mu ovo. Dajte mu šansu. Ne treba to da bude možda jedina stvar za koju se opredeli u životu, ali kad porasteš postoji taj jedan momenat kad skapiraš da su te dečačke želje mnogo, mnogo važne. I da ponekad, bez obzira na to što si konjina od 35 godina u mom slučaju, moraš da ispoštuješ tog malog dečaka. Zato što je on razlog što si danas takav kakav si.

Nemanja Blažić Tricky: Jeste.

Ivan Minić: I treba i on ponekad da bude srećan, a i ti. Jer malo ko…

Nemanja Blažić Tricky: Ja to shvatam na svom primeru i zato i pričam ovu priču. Samo iz svog primera. Ne iz drugog ugla.

Ivan Minić: Zato sam te i doveo. Hvala ti još jednom.

Nemanja Blažić Tricky: Hvala i tebi.

Ivan Minić: Hvala Vama. Čujemo se i vidimo se sledeće nedelje.