EP085: Dušan Uzelac

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 85. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Nas i u ovoj epizodi podržava Epson. A danas imam to zadovoljstvo da ugostim čoveka koji mi je napravio prvi šablon za fakturu, jer ja sam mislio da znam da ga napravim, poslao fakturu njemu, a onda je on rekao: “Vidi, vidim da si na početku. Dobar si dečko. Da ti ja to ipak napravim, pošto ne možeš ovako da šalješ ljudima.” Moj današnji gost je Dušan Uzelac, koga mnogi od vas možda znaju kao osnivača sajta “Kamatica.com”, i osobu koja u prethodnom periodu dosta nekih interesantnih stvari objavljuje na svom Linkdin profilu. Dobro došao, Dušane.

Dušan Uzelac: Zdravo, bolje te našao. Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Razlog zašto si ti ovde, osim činjenice da vodiš “Kamaticu”, i da to traje neko duže vreme i da ima svoje rezultate, da je i u startu bilo jako simpatična ideja, ali da sad to već ima neku ozbiljnu trakciju, je i to što si ti, kao i manje više svi moji gosti, dosta čudan. Imaš taj neobičan razvojni put: ti si jedan od onih ljudi koje ja najviše volim, a to su ljudi koji probaju svašta. Pa, možda nešto od toga i uspe. Ali i tebi, kao i sve ostale, na početku moram da pitam šta si hteo da budeš kad porasteš?

Ja, preduzetnik

Dušan Uzelac: Preduzetnik.

Ivan Minić: Kad si hoćeš da budeš preduzetnik?

Dušan Uzelac: Najkraće rečeno, preduzetnik, i to sam skapirao u srednjoj školi. Bile su tu naznake. To te usput pitaju svi, svja šta ćeš da budeš kad porasteš. Nikad nisam hteo da budem ni doktor, ni pilot, ni ne znam ni ja šta. Bio je neki automatizam školovanja, koji se dešava zbog okruženja, i sad mi smo ta generacija koje su u škole upisivali roditelji u maniru “nastavi, u ovom si dobar”. Znaš, nije bilo opredeljenja, “hajde da vidimo šta ti najviše paše”. Ne mogu da kažem da sam ja tu nešto mnogo pogrešio, ali ja se dan-danas sećam, recimo, mojih sveska iz srednje škole, gde sam ja upisivao imena svoje firme, gde sam ja isprobavao kako će da izgleda logo, gde će to da bude. Sad kad uzmemo u obzir da je to nekih 16-17 g., da prosto tada ni preduzetništvo nije bilo na nekom nivou razvijeno, a ja opet od roditelja koji su nepreduzetnici se opredeljujem u tom nekom putu. Sad ja to opredeljenje delimično i pripisujem time što se nigde druge nisam ni prepoznao. Ja sam prosto nisam imao u glavi sliku da me prosto neko zaposli. Mislio sam niko nije lud. Niko nije dovoljno lud da zaposli nekog ko prosto ima problem sa držanjem u mestu, problem sa nekim konceptima koji nisu jasno objašnjeni, problem sa, recimo, ustaljenim okvirima. I to je onda, da kažem, kad sam počeo da osvešćujem te neke poglede na svet, bilo opredeljenje – preduzetnik. I onda su se dešavale te manifestacije, preduzetničke aktivnosti, hajde da tako kažem. U srednjoj školi sam radio grafičke radove za novce. Znači, to je bila prva tezga! 😀

Ivan Minić: Molim lepo, molim lepo. 🙂

Dušan Uzelac: Kada imaš neko znanje da nešto odradiš. Pa, onda sam vrlo brzo i napredovao u tom poslu, jer sam otkrio fotokopirnicu na pausu. 😀 Tako da je samo jednom bilo potrebno da se uradi grafički rad. Onda je samo trebao da se fotokopira. To su bili slatki novci, u to vreme pogotovo. Onda su krenuli mobilni telefoni. I to kao rastuće tržište je meni bilo zanimljivo, pa sam tu našao sebi prostor u onim, ako se sećaš, sećaš sigurno, oni data kablovi.

Ivan Minić: Da, da.

Dušan Uzelac: To je bilo prebacivanje imenika, ringtonova, sličica, onih logoa na ekranu. I za sve to je bio potreban taj data kabl koji se kupovao. Ja sam trgovao, i onda sam našao i šemu da ga napravim. Onda sam ušao i u proizvodnju. Sad to proizvodnja teška reč za taj oblik – lemilica na stolu, i komponente koje se skupe na gomilu. Ali pravio sam data kablove, od tih data kablova sam posle pravio i opremu za dekodiranje. Hajde, to je na kraju krajeva, interfejs koji komunicira sa telefonom. Samo je softver pitanje šta radi telefonu. Tako da prodavao, naravno. Nisam to radio onako… For fun je bio da to se napravi, jer je taj izazov da li ja to mogu, ono što je meni oduvek bio pokretač. Kad sam video da mogu, onda kažem: “Dobro, ovo je tako zabavno. Da vidim da li ja mogu od ovoga neke novce zaradim.” I onda su tu krenule, da kažem, sve te preduzetničke manifestacije kroz tada “Halo oglase”. To je bila preduzetnička Biblija, ja je zovem tako.

Ivan Minić: To je tad bio “Kupujem-prodajem”. 🙂

Dušan Uzelac: Pa, apsolutno. Mislim, u to vreme je to meni bilo stvarno izvor svih informacija. I ja sam to bistrio na poseban način.

Ivan Minić: Research.

Dušan Uzelac: Potpuni research, i ta statistika… I danas je to na neki način moguće. Dovoljno je – ja sam to koristio da bih se opredilo za industriju kojoj ću se prikloniti, da kažem. Brojao strane u različitim kategorijama. Jer najveći broj strana u kategoriji automobilizan, nekretnine, je, recimo, značilo da tu ima novaca, da se tu nešto dešava, i da to tržište ima, da kažem, potencijal i prostora za preduzetničke aktivnosti. I onda se desio internet. I onda je ta pažnja, recimo, tih nekih aktivnosti se preselila na internet, i na sve to što se u to vreme, da kažem, dešavalo. Internet je bio, sad iz ove distance gledamo, prilično glup u tim prvim godinama upotrebe. Što je danas i nekako logično. Jer tehnologija kao: “Vidi šta ćemo s njom. Niko ne zna. Da otvorim mejl? Šta će mi mejl kad nemam ni faks.”, i to je onako bio učestao odgovor. I nisu ljudi ni doživeli taj internet dok nisu imali sadržaj za internet.

Ivan Minić: Pa, to, i ja nekako mislim da za jedan deo ljudi to bilo vrlo značajno, jer im je omogućavalo da se suštinski besplatno čuju sa ljudima koji su u Kanadi, Americi – čega je tada bilo dosta. Taj deo negde mogu da razumem. Da pismo ne čekaš mesec dana, nego ono zapravo stigne. Ali sve drugo: niti si imao sadržaje, niti si imao način da jednostavno pretražiš taj sadržaj na adekvatan način.

Dušan Uzelac: Jeste.

Ivan Minić: Jednostavno, mnogo manje je toga bilo. Posebno, ako pričamo o sadržajima na srpskom jeziku, toga je bilo bukvalno u tragovima.

Dušan Uzelac: Ja sam imao problem, recimo, onda sam počeo da istražujem internet. Naučio i osnove, da kažem, tada HTML-a, i počeo da programiram sajtove da bi to kasnije pokušao i da prodajem. I ono što je bila tada mantra je: “Šta će mi sajt kad nema nikog na internetu.” A to je taj začarani krug koji je teško objasniti ljudima. “Pa, naravno, da nema nikoga na internetu kada nemaju ništa da vide na internetu.”, i to je upravo to što si maločas rekao. Dok se nije napravio momentum…

Ivan Minić: Dok se nije desila Severina. 🙂

Dušan Uzelac: 😀 Da, ona je postavila tutorijal, i onda je krenula sa svim stvarima. Čak se to i provlačilo kao, eto, digitalizacija. “Šta se desio na grafikonu? Skok? Skok se desio sadržaj.”

Ivan Minić: Tako je, uvek postoji nešto što ljude povuče da krenu da rade stvari koje do tad nisu radili. Da li je to izbor muzike, mada za to ti opet treba infrastruktura – na dail-up ne možeš da skidaš muziku, možeš da skineš jednu pesmu i onda uživaš u njoj neko vreme, pa tako u krug.

Dušan Uzelac: Jeste.

Ivan Minić: Ali, da, onog trenutka kad je razne vrste sadržaja postale dostupne, onog trenutka kada si, da kažemo, umrežavanje je pojednostavljeno na način da ne moraš da budeš inženjer da bi mogao da se umrežavaš sa ljudima, tada su stvari počele da postaju i masovnije, i o tome je počelo mnogo više da se priča. I dobili smo to što imamo danas.

Dušan Uzelac: Jeste. I stvarno taj period, to je – mislim, aktivnost se svodila na to da je postojao “Halo oglasi”: znači, moj oglas “radim internet stranice”. I sećam se jednog perioda kada me u jednom danu – i to je tako bilo retko da te neko pozove i kad te pozove, to je bilo više na nivou hobija nego neke posebne delatnosti, u smislu organizacije. Jedan dan, sećam se, odjednom me zvalo desetoro ljudi. Ja rekoh šta se desilo, neko čudo desilo kad me zovu deset ljudi. A to je taj momenat interesovanja, koji je probudio… Dominantno su me zvali ljudi koji hoće da prodaju bubreg na internetu.

Ivan Minić: Dobro.

Dušan Uzelac: Verovao ili ne…

Ivan Minić: Jer je bila neka vest negde.

Dušan Uzelac: Tako je! Znači, na televiziji je bio prilog o tome kako je neko prodao bubreg za 20.000 maraka tada. I sve što su oni tada čuli je 20.000 maraka i internet. Pogledali, kažu: “Imam dva. Jedan može da bude ovih 20.000 makara.”, i onda su tražili, “Dobro, koga da pitam za taj intenet.” I onda su našli, jelte, traženje po oglasima je bio put za te koji su mene zvali. I onda kaže: “Meni treba sajt.”, zamisli sad tu komunikaciju: “Dobar dan, šta vam treba? Koja poslovna aktivnost u pitanju? -Ja bih da prodam bubreg!”, i sad ono ja, “Pa, ne… Ne znam šta bih vam rekao.” To je sad prvi. “Ne znam šta bih vam rekao. Nemam ja… Nije to ni način, da napravite sajt “prodajem bubreg”. Mislim, to treba neko da vidi. To se ne radi tako.” Kaže ovaj: “Je li to možeš da uradiš. -Pa, mogu, ali neću. Nije to ni poenta.” Šta više, ni etički nisam bio sa sobom da, eto, pomognem u toj suludoj ideju. Mislim, nisu to ljudi koji su promislili odluku. Nego su oni, ne znam, hteli da zamene deo tela za 20.000 maraka. 😀 I onda je došao momenat – ja završim s njim, zove sledeći i kaže: “Ja bih da prodam bubreg preko interneta. -Druže, čuli smo se malopre… Šta ti nije jasno ponovo? -Ne, nismo se čuli.” Zove treći: “Ja bih sajt, ali da ne pričamo telefonom. Je li možemo da se vidimo? -Može da se vidimo.”

Ivan Minić: “Da nećete možda da prodate bubreg?” 😀

Dušan Uzelac: Ja došao, on kaže: “Ja bih da prodam bubreg.” Ja… I onda s njim, pošto me on dovukao u kafić, i sedeli smo i pričali smo, nisam mogao da se okrenem i odem, nisam mogao da prekinem vezu. Rekoh: “Šta se dešava? Mislim, je li to neki… Je li imate viška bubreg ili šta je pa me svi zovete danas?” Kaže: “Pa, bio sam… -Kako si došao do informacije da može da se proda bubreg?”, i onda on ispriča. To tako ja i saznam da je došlo do spoznaje da može da se menja bubreg za 20.000 maraka. 😀 Na kraju krajeva, ja se konsultovao i zakonskim odredbama. Ne može da se proda deo tela u Srbiji, tada bar nije moglo. Moglo je samo da se donira. I to njima, naravno, nije bila neka prepreka, jelte. Ali barem je meni bilo dovoljno za odgovor na sve sledeće koji su me zvali, a bilo ih je još 5-6. Tako da, eto, prodati internet i internet stranicu, sajt, i te neke usluge u to vreme je bio priličan izazov. I sećam se još jednog primera da me je zvao čovek neki, kaže: “Ja bih da prodam neke slike pre interneta. -Pa, dobro. Mislim, super, sjajno. Dobar je način.” I ja sad sve zamišljam to su ulja na platnu, to je ne znam ni ja šta. Kaže on: “Pa, da, ali slikama smo žena i ja. I ako može da se to ne vidi u Srbiji!” 😀 I ja kažem: “Gospodine, je li to pornografski sadržaj? -Pa, recimo, erotski.” 😀 Ja rekoh: “Pa, nažalost, ne mogu vam pomoći. Ovo je stvarno za memoare.” I sad, hajde, vreme to stvarno te natera na preispitivanje.

Ivan Minić: Galerija frikova se popunjava. 😀

Dušan Uzelac: Da, da. Da li radiš to što treba da radiš? Da li to radiš na način na koji treba da radiš? Na kraju krajeva, svi ti preduzetnički momenti formiraju te da prepoznaš i sebe: jesi li za to ili nisi, da li ćeš izdržati ili nećeš, da li ćeš prešlatovati ili odustati, pisati CV. Ja, inače, nigde nisam radio. Ja prvo što sam uradio – otvorio sam firmu. To je isto zanimljivo kao put. Dosta glup put. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro. Nisam ni ja, ako ćemo iskreno.

Dušan Uzelac: Ali razumeš celu tu dimenziju.

Ivan Minić: Dijagnozu, razumem dijagnozu.

Dušan Uzelac: 🙂 Imamo istog doktora. Ali, eto, odrazilo se na našim frizurama. To je cela verovatno priča.

Ivan Minić: Dobro, znaš kako kažu, nedostatak kose, testosteron. Muškarci su sa viškom testosterona muževniji, itd. Samo sam hteo da te vratim: formalno obrazovanje, i u kojim godinama pričamo? Kad si ti krenuo sa tom pričom sa vebom?

Potraga za preduzetničkim studijama

Dušan Uzelac: Pa, ja sam sa 25 g. otvorio firmu. I tada su počele već aktivnosti… internet aktivnosti.

Ivan Minić: Koje su to godine?

Dušan Uzelac: Pa, to je recimo 2000. Sredina 2000-ih, znači. Formalno obrazovanje: završio sam Tehničku školu “Petar Drapšin”, beogradsku. To su te lude godine, ne onako zabavno iz imena filma “Lude godine”, nego stvarno su bile godine koje su iznedrile generacije… Posebno kola, ne mogu da kažem, to bi bilo otporne, da sad neke etikete lepim, ali slični smo tu sa generacija ’78. godište. I tih godina šta smo sve proživeli. Kako su nam zamenili detinjstvo za te brige: pazi šta gledaš na ulici, ići ćeš u školu ako naiđe tramvaj. Sećam se odlaska u školu – češće smo išli na tramvaju, nego u tramvaju. Mislim, to se iz Blokova išlo – dođe dupli tramvaj, spakujemo nas dvoje-troje između dva tramvaja i stigneš do Dorćola, gde je bila škola. Ali ceo taj, da kažem – mi nismo znali da li je to normalno ili nenormalno…

Ivan Minić: To je tako.

Dušan Uzelac: To je tako, prosto – it is what it is. Niko nije mogao da ti kaže to je nešto drugačije nego što bi trebalo, ti patiš ili ne patiš.

Ivan Minić: Čeličiš se.

Dušan Uzelac: Zato kažem, nije nam ništa to teško palo. Jer nismo znali ni za bolje ni za lošije. Tako je kako je bilo. I posle toga, po tom automatizmu, ono što sam rekao na početku, sam upisao Mašinac, u kome sam uporno pokušavao da izvučem tu neku preduzetničku aktivnost. I nisam uspeo. Tu sam dve godine bio na Mašincu bez nekog ličnog uspeha – davao sam ja ispite, i to je bilo efikasno u smislu tih brojki, ali ja sebe nisam pronalazio. Ti kompjuteri su mi bila uvek strast od malih nogu, a onda dođeš tu gde…

Ivan Minić: Sve analogno.

Dušan Uzelac: Da, prilično outdated, bez neke ideja da to treba nešto da se osavremeni. E sad, to su opet buntovnički stavovi. Mislim, na kraju krajeva…

Ivan Minić: Nisu to samo buntovnički stavovi. I ja sam Mašinac koji nije upisao faks, ali je išao u srednju školu mašinsku. Imao sam neke kontakte sa fakultetom, i neke ljude, prijatelje, koji su tamo i predavali, itd. Ja se sećam priče o strugu koji postoji u podrumu fakulteta, koji se i dalje koristi, koji je tipa iz 1912. g.

Dušan Uzelac: To su najbolje serije. 🙂

Ivan Minić: Koji je fabrika htela da otkupi za muzej. Zato što, ljudi, to je jedini koji je i dalje u upotrebi. Sad, da li su baš unutra svi delovi originalni – vrlo verovatno nisu, snalazili su se ljudi kako god. Ali, to je i dalje u upotrebi. Sećam se još jednog primera, nije baš sa Mašinca, ali je sa Šumarskog fakulteta, koji su, inače, gomila ljude koje znam jako hvalili. Recimo, nekoliko ljudi koji prave fantastičan nameštaj su kompletan svoj inženjerski background pokupili na tom fakultetu, i sjajni su. Tamo je u jednom od udžbenika, za koji, inače, kažu da je fantastičan i generalno sve te stare knjigu su bile jako dobro, ali taj udžbenik iz tipa ’40. godine – stoji u udžbeniku rečenica: “Očekujemo da će u narednim decenija krenuti masovnija mašinska obrada drveta.” Ja, kao, dobro.

Dušan Uzelac: Nema više gleta. 🙂

Ivan Minić: Ali suština je da su oni naučili sve o materijalu, o prirodi materijala… I posle onda kad dođe mašina na to, to rešava stvari. Ali taj sam – samoopredeljenje je mnogo manuelnije, mnogo analognije od ovoga što smo mi negde hteli kao Mašinci.

Dušan Uzelac: Jeste, jeste, i ja sam na sve to… I ja sam mindsetom inženjerski opredeljen, otac mi je bio isto inženjer i sistemaš. Ja sam sve morao da otvorim da vidim kako to radi. I ta radoznalost moja – ja sam sa 7 g. dobio Sinkler Spektrum tada, sa 8 sam ga otvorio da vidim šta ima unutra. To možete u današnjoj dimenziji zamisliti – dati detetu, ne znam, Mekbuk i on ga sledeće godine otvori da vidi šta je unutra.

Ivan Minić: I jesi li ga imao i nakon toga? 🙂

Dušan Uzelac: Jesam, jesam. Meni je to bilo zanimljivo samo da vidim šta ima unutra. Naravno, nisam razumeo sve to unutra, ali sam morao – ta radoznalost… Sestra je patila sa igračkama, jer sam sve otvorio da vidim šta ima unutra. 🙂 A ta radoznalost me je vozala sve vreme, i kada, recimo, na tom formalnom obrazovanju nema zadovoljene te radoznalosti kada su to koncepti i nešto što je temeljno obrazovanje, na kraju krajeva, to jeste taj fakultet. On ti temeljno izgradi neke stvari koje ti dan kasnije daje da unapređuješ. Onda stižu ta razočaranja koja te opredeljuju, vozaju, preispituju. I sad da se vratim na taj put, nisam izdržao na Mašincu, i onda sam se prebacio na Ekonomiju.

Ivan Minić: Kao moj otac.

Dušan Uzelac: Ali sve vreme je to potraga za upotrebnom vrednošću mojih unutrašnjih pobuda, preduzetničkih pobuda. Znači, ja sam sve vreme tražio preduzetničko obrazovanje, i nisam ga našao ni na Ekonomiji. I tu sam došao do 2. godine, i sećam se jedne iste situacije – bila je skriptarnica ispred Ekonomskog fakulteta, i kupovale su se knjige. Upisao sam drugu, kupovao se set knjiga. Ja prepoznam knjigu “Ponašanje potrošača”. Meni je jako zanimljivo u to vreme bilo. I svakom preduzetniku ne znam da li postoji nešto bitnije od špijunke od mozak potrošača: način ponašanja, kako funkcioniše sve to. Meni je toliko bilo zanimljiva knjiga. Ja sam je uzeo, rekoh: “Uzeću ovaj komplet za 2. godinu. I uzeću i ovu knjigu, “Ponašanje potrošača”.” I ovaj čovek što prodaje knjige, to je sad jako bitno za priču, on prodaje knjige, ja sam njegov potrošač. I uzme mi knjigu iz ruke, i kaže: “Nije to za tebe, to ti je tek 4. godina!”, tada u opredeljenom nekom smeru već, kaže: “Tebi treba ovaj set.” I ja sad uzimam nazad onu knjigu, i kažem: “Jesi li ti pročitao ovu knjigu? Potrošač – ja. Ti sad od ovoga živiš, je li treba nešto više da ti objasnim da trebaš da mi prodaš ovo?” Nisam uspeo da mu objasnim. Kupio sam knjigu, čitao sam je. Nju sam pročitao pre bilo koje od ovih koje su mi bile obavezne. Ova je bila neobavezna. Ali, eto, tako nekako sam se formirao sa tim nekim stvarima, i onda sam vremenom shvatio razliku između znanja i zvanja. Nekako danas, nažalost, postoji jedna degradacija celog tog obrazovnog sistema u Srbiji. Degradacija je u raznim esnafima, od svih industrija – ima tu pogotovo u obrazovnom sistemu se razdvojio taj momenat znanja i zvanja. Nekako češće ljudi biraju papir od konkretnog znanja. Ja danas kao već neki poslodavac, koji sam zapošljavao, i vremenom ima te konkurs za posao sam prepoznao to. I to je sad, da kažem, empirijsko iskustvo, gde dođe sa celom tom paletom svih tih papira, ali nema upotrebljivu sposobnost u nekoj poslovnoj aktivnosti. Znači, neformiran… To je sad neka druga priča, ne bih da otvaram to kao temu – kompleksna je, nije to tako sve crno-belo. Ali poenta priče je da sam ja bezuspešno tražio preduzetničko znanje u sistemu koji nije čak gajilo preduzetnika ni u široj slici, a kamoli namenskoj, obrazovnoj kategoriji. Jer kada je jedno društvo želi da gaji neku struku, jelte, gaji prvo od ambijenta pa do formiranja tih kadrova. Kod nas je preduzetništvo – sad, to su posledice nekog okruženja u kom smo. Ja to često vezujem i za taj komunizam koji je dugo bio ovde, socijalizam gde kaže “svi smo tu zajedno”, gde su te neke mantre zamenile – “bratstvo, jedinstvo, jednakost”. Sve te mantre su stavile neka drugačija – pokvarile su sliku društva ne namerno, nego u tom pogrešnom tumačenju.

Ivan Minić: Meni se nekako uvek činilo kad sam analizirao te stvari i kad sam pričao sa drugarima koji su moderni komunisti, meni se uvek činilo da dobar deo principa suštinski nisu loše zamišljene. Samo ne mogu da funkcionišu u praksi zato što mi smo bića kojima kad daš mogućnost da nešto urade, a da to može da bude i dobro i loše, da može da ima ishod koji je i pozitivan i negativan, neće baš mnogo ljudi da kaže: “Ej, OK, ja ću sad radim više nego što moram zato što znam da ima onih koji ne mogu da rade onoliko koliko bi trebalo. Ali ja ću da radim malo više jer mogu, pa će to da se izniveliše.” Ne, ne. Niko neće da radi ništa zato što to tako može.

Dušan Uzelac: Tumačile su se drugačije stvari. Mislim, hajde da ne ulazimo u te socio-političke teme, to je debata bez kraja, i na kraju se svodi na percepciju onih koji debatuju. Ali poenta da su ovde zamenili jednakost i jednake šanse. Nešto što je bila pretpostavka da svi imamo jednake šanse, što jeste jedan postulat civilizovanog društva, ne znači da smo svi jednaki. I tu se nešto umrsilo. Mi danas – ja imam jednu uzrečicu da nas je pokvarilo to što nije lepo glupom reći da je glup. I to što se mi sudržavamo da korigujemo oko sebe je posledica, recimo, i tog pravoslavlja – “budi dobar” – i tog socijalizma, gde kaže “svi smo mi kolektivno tu; ako imaš ti, imaću i ja”. I to gaji tu neku sliku koja iza paravana ne izgleda tako. Jer tu se onda pojave neki koji kaže: “Ljudi, ja sam možda glup, ali niko ne sme to da mi kaže. Što ja to ne bih iskoristio, pa postao šef, direktor?”

Ivan Minić: Znaš šta, ja zaista nisam neko ko misli da je suštinski preterano bitno da budeš mnogo inteligentan, ne mislim da je bitno da budeš mnogo talentovan, ukoliko si svestan sebe, svojih ograničenja i ako si spreman da radiš na tome.

Dušan Uzelac: To je upravo i definicija, to si lepo objasnio. To jeste pametan čovek, koji je svestan sebe. A glup je onaj koji misli da je pametan. I to je ono sad inteligencija – ja tu razvijam termine, meni je…

Ivan Minić: Inteligencija postoji u mnogo raznih smerova.

Dušan Uzelac: Da, inteligencija jedna od karakteristika: neko je visok, neko je nizak, neko ima kognitivne sposobnosti ovakve, neko onakve. To je prosto set koji smo dobili u ovoj igrici.

Ivan Minić: Kao fudbalera kad dobiješ, pa šta da radiš.

Dušan Uzelac: Da, da. I onda je samo pitanje – to kad je čovek svestan sebe, i to su stvarno… Ja poznajem dosta, ne mogu da kažem neinteligentnih, ali prosečne inteligencije koji su vrlo pametni, i koji su svesni svojih sposobnosti, svesni svojih nesposobnosti. To je ono gde kada neko… Ima dosta istraživanja, mene to potpuno okupira. Danas su i objasnili to Daning-Krugerov efekat. To je iluzija superiornosti. Kada imate osobu koja misli da nešto zna, sa druge strane, okruženje mu ne kaže: “Slušaj, možda ima neko pametniji od tebe.” On zloupotrebi sistem.

Ivan Minić: Dobro, i okruženje ne mora uvek da zna. To je onaj momenat, baš kao na krivi Daning-Krugerovog efekta, gde ti kad znaš malo, misliš da znaš sve. Ali za nekog ko ne zna ništa, i to malo što ti znaš je mnogo. Ja nekako stvarno verujem kad razmišljam o svemu tome da je jedan veliki problem u kome ponekad i sebe uhvatim, naročito sa ljudima koji su mi veoma važni, dragi – imao skoro baš sa bliskom prijateljicom i ozbiljan razgovor na tu ceču temu – a to je da moramo da prestanemo da procenjujemo i ocenjujemo ljude na osnovu toga šta bi mogli da budu. Jer to šta bi oni mogli da budu, ne znači da će ikad doći i blizu toga. Jer da bi došli od onoga gde su, gde mogu da budu, na tome mora jako mnogo da se radi. Jer često, mislim da sam i u podkastu rekao više puta, ja lično, posebno kao neko patološki prati sport godinama, ja sam, bre, vremenom skapirao da je talenat problem. Talenat je problem, talenat čini to da ti je ulazna kriva 50 puta bolja od svih ostalih. I ti onda u jednom trenutku udariš u plato toga što je samo talenat. Znači, prvih 3 m. ti je lakše nego bilo kome drugom, i ti misliš da to tako funkcioniše. A onaj što je morao da se cima, on je posle 3 m. u fazonu “ej, vidi, ovo ide, i ja ću sad da pokidam”. A ti kad prvi put udariš u nešto, si u fazonu “jao, ko će sad ovo da radi”. Ako gledam jedan kvalitet, ako moram sve svoje rezultate u životu da banalizujem na jedan razlog, jedan kvalitet – to što mi nije problem da budem loš u nečemu. Jer to je polazna osnova. Niko nije dobar u nečemu kad krene. I ja nemam blam po tom pitanju.

Talenat vs ambicija

Dušan Uzelac: Ja talenat doživljavam kao mašinu koja ti je data, a gorivo za tu mašinu je ambicija, koja upravo onda i menja – čini nas različitim. Neko ko ima manju mašinu, može dalje da stigne jer ima više goriva od onoga ko ima veći mašinu, ali on nema ambiciju – to je bačen talenat. Mislim, imamo mi te izraze da opišemo te situacije, ali ja sam nekako, slažem tu s tobom, to je crta preduzetništva da nije problem da ispadneš glup, nije problem da zajebeš jednom-dva-tri-pet puta. Dokle god ne odustaješ i ne izvlačiš poentu – boli to, to strašno ume da boli. Ima sad tu i ta dimenzija što si jači, više možeš da izdržiš. I ne izvačiš poentu. Više ćeš izdržati pogrešan put, i onda kad te stigne, onda ćeš da se olupaš. Znači, tu ima dosta potrebe za nekom analizom, procenom, unutrašnjim procenama snage. Preduzetništvo – imao sam prilike, neka predavanja sam držao pa te preduzetničke finansije i sve to što… Da kažem, imam neki mandat da mogu da ispričam nešto smisleno. Pa su došli tu preduzetnici zeleni. Nekako se setim onog perioda kakvi smo bili: prvi posao, onda to završiš, penzija, da se ne cimaš. Sad vremenom sam sveo to – preduzetništvo je ono da ti jedinica mere bude dan, da ga potrošiš kvalitetno, da te ništa ne boli, da imaš egzistenciju – to je… Ako to ostvariš, to možeš da ostvariš sa time što radiš ono što ti nije teško da radiš, jelte. Znači, vremenom postaneš slabiji, manje možeš da izdržiš teret, pa onda sa tobom situacijom dolazi mudrost da kažeš: “Pa, dobro, što ja ne bih radio ono što mi je lakše.” Da bi se ispostavilo da ono što ti je lakše je nešto što voliš da radiš. I onda kada spojiš te neke stvari da iz toga možeš i da zaradiš – to je par ekselans priča. Jer to onda generiše i egzistenciju i zaradu. Zarada je manifestacija. I novac je ovde…

Ivan Minić: Posledica.

Dušan Uzelac: Posledica, baš tako. I precenjen je kao roba. Čak nije ni roba, ali tako ljudi to doživljavaju zato koristim taj termin. Novac ne postoji, nema upotrebnu vrednost bez nas. On je kondenzovan rad. Znači, ono što mi radimo, to se rezultira u novcu. I taj novac je često zabluda. Što ja pitam ljude: “Je li bi pre voleo da imaš milion evra ili znanje kako da zaradiš milion evra?” I to menja perspektivu te preduzetničke aktivnosti, koja je, po meni, zamajac. Ide polako. I to je mali točkić. I vremenom ti treba da ga zavrtiš. I kad ga zavrtiš i daš mu inerciju…

Ivan Minić: Može da sruši svašta. 🙂

Dušan Uzelac: Onda imaš kinetičke energije dovoljno za… eto, potencijalnu energiju da iskoristiš da uradiš šta god hoćeš. Tako da sa mnogo manje uložene energije nego na početku. I to je ono što kada ljudi svesno krenu u taj poduhvat, i shvate da će to biti – da se to sve svodi na dnevne lekcije koje će se učiti, neke lepše, neke manje lepe – onda se onako rasterete. Onda dođe: “Šta, nije mi platio? Zatvorio firmu?” Znaš, ne hvataš se za glavu, kažeš: “Dobro je, živ sam, zdrav sam.” Ja sad ovako posle – već 17 g. imam preduzetničko zvanje – kad vratim film kroz šta sam sve prošao, i kao i dalje živ. I, znaš, taj neki momenat osvešćivanja, kažeš: “Pa, to nije bilo tako strašno.” Sećam se, ja sam ulazio u apoteke po table ranisana, to su bile kao žvake danas. Znači, želudac i šta te sve stigne. Ne možeš da se izboriš. Ne znaš – toliko si duboko u tome, znaš, imaš i ličnu borbu, da kažeš: “Kako ću pred druge?” Sad, zavisi kome je šta teže. “Kako ću pred druge?” Ja sam ovo probao 7 g., ne ide. “Kako ću pred sobom?” Šta si radio dosada? I to su najteži momenti preduzetnički, i tada se i postaje preduzetnik. Po meni, to je momenat kada osvestiš. Mislim, tu ne postoji knjiga, predavanje, savet prijatelja, roditelja, nekog ko je to prošao. Mislim, ovo sve što ja pričam može da opiše i da stvori sliku tog momenta kako to izgleda. To ne može niko da doživi…

Ivan Minić: Umesto tebe.

Dušan Uzelac: Umesto tebe. I to je ono što menja perspektivu, menja svest, ojačava čoveka. Opredeljuje ga, ne moramo da kažemo ojačava. Opredeljuje ga. Nije čak pogrešno reći: “Nije ovo za mene, nemam ja za ovo želudac. Spalio sam ga. Ja bih nešto drugo, da ne moram ovoliko da mislim.” Fair enough.

Ivan Minić: Mislim, i ja često pričam ovde da je potpuno OK zaključak nakon preslušanih X epizoda, pročitanog svega i svačega – “Nije to za mene, ili nije to još za mene.” Više bih voleo da nije još za nekog, nego da nije uopšte, ali bolje da ne ulaziš u to ako će posledice po tebe biti dalekosežne. Naročito, ako o tome ljudi razmišljaju u nekim zrelim godinama, sa porodicom, sa svim. To više nije zezanje. Ja sam baš u fazonu kad si klinac treba da probaš sve te stvari, jer kao u principu – mala deca, mala, mala nisu lomljiva. Oni padnu i ne bude im ništa. Mi kad bi pali, ne bi nas sastavili nikad kako to dete padne. Tako isto nekako mislim da mlad čovek – OK, to jesu nekad traumatične stvari, ali mislim…

Dušan Uzelac: Ima i druga dimenzija, tu si u pravu. Ali vremenom se taj preduzetnički zanat, da ga nazovem, razvijao. Danas je mnogo lakše biti preduzetnik. Danas je lakše, ono što ja kažem, umočiti nogu u vodu da vidiš da li ti to prija ili ne. Znači, možeš ti da budeš preduzetnik jednom mesečno, jednom nedeljno. Ne moraš da se opredeljuješ – možeš da budeš u paketu sa njih sedmoro, da budu co-founderi neke aktivnosti. U moje vreme otvarao se firma u privrednom sudu, otvaranje je trajalo mesec i po dana. Morao si da položiš 5000 dolara. Taj prvi momenat da kreneš u neku preduzetničku aktivnost, iako je birokratsko-administrativni, je bio prilično visok prag za opredeljivanje – kaže neko: “Ja ću sad da budem preduzetnik.” I dobro je sve te stvari isprobati sa manje godina – kao mlad. Ali, nije pogrešno – mislim, ja stvarno savetujem ljude da… Sporadično mi postave pitanja. Prepoznaju se iz ovog drugog domena. Ne kažu: “Ja bih da budem preduzetnik.”, nego kažu: “Ja bih da budem ovo što sam sada. Osećam odbojnost iz sistema. Ne prija mi ovo. Nešto bih radio, a nemam šta. Ne znam šta.” I ja sam tu sa vremenom i profilisao svoj odgovor, već ga imam spremnog iz rukava: “Ako ćeš da se zapošljavaš, moraš da imaš znanje koje ćeš da prodaš. A ako ćeš da radiš preduzetništvo, moraš da imaš znanja o prodaji.” I poenta je onda na kraju radi ono što znaš da prodaš, u preduzetničkom smislu, jer tu postoji… Iako većina nas kreće tim putem – “aha, znam da napravim sajt, hajde da napravim agenciju koja pravi sajtove”. Napraviti sajt i prodati, izradu sajta su potpuno dve dimenzije. I to ljudi brzo osveste. Onaj ko zna da šiša, hajde ti, ne znamo te ljude. 🙂 Ali, postoje te struke – frizeri.

Ivan Minić: Čuo sam.

Dušan Uzelac: Čuo sam i ja. 🙂 I frizeri otvaraju frizerske salone. To su delatnosti koje su lokalnog karaktera.

Ivan Minić: Dobro, kad god je u pitanju nešto što prvo zanatska stvar, drugo esencijalna stvar – znači, ljudi moraju da se šišaju.

Dušan Uzelac: Jeste, neki. 🙂

Ivan Minić: Ne moraju svi. 🙂 Ali, čak i ja idem kod istog frizera 15 g. zato što me mrzi da se ja šišam, a drugo, ne umem da sredim bradu, jer ona raste u sve moguće smerove. Ali i tu kad pričaš, ista je varijanta. Moj frizer Deki, koga ja obožavam, kod koga idem skoro 15 g., ne može da nađe ni jednog klinca koji će da radi zajedno s njim. I svi klinci koji dođu budu super 3 m. i onda pomisle da oni znaju sve. I otvore svoj.

Dušan Uzelac: I zatvore. 🙂

Ivan Minić: I skoro svi propadnu.

Dušan Uzelac: Da. Mislim, i to je upravo preduzetništvo opisano. To je maraton, nije trka na 100 m. I treba rasporediti tu snagu, uzeti i u obzir i sve ono što nas čeka. Mislim, neko ko se opredeljuje za taj put, a nema porodicu, mora da uzme u razmatranje i to – da će doći momenat i sa porodicom, i da neće moći da…

Ivan Minić: Ako se opredeli za preduzetništvo, možda neće nikad dođi momenat, jer neće biti vremena. Ali, znaš šta hoću – šta bi negde moje razmišljanje bilo – uopšte nisu važne godine u kojima si. Ali kada kasnije ulaziš u to, kada imaš eko-sistem oko sebe: porodicu i sve ostalo; moraš da u uđeš u to pametnije. Kad si klinac, ne moraš. Kad si klinac, možeš da uđeš all-in, uopšte nije bitno.

Dušan Uzelac: Da, da. Skuplje su greške, definitivno. Mislim, i to je onda opreznost. A to je ono što, u stvari, preduzetništvo najviše… Gorivo preduzetništva je sklonost ka riziku.

Ivan Minić: Proračunatom riziku.

Dušan Uzelac: I to je sad rizik svih, ja kažem… Proračunat rizik je – kad me pitaju “u šta da investiram”. Ja rekoh: “Investiraj u ono u šta razumeš kako funkcioniše. -Da investiram u bitkoin? -Je li razumeš to? Je li ti to rizik? Je li nije? -Pa, ne znam ništa. Pročitao sam da su zaradili. -Pa, to je onda tebi lutrija, nije investiranje. Da li ćeš ti dobiti ili nećeš.”

Ivan Minić: Odeš, staviš na crveno ili crno.

Dušan Uzelac: Apsolutno. Ali, šta hoću da kažem, ta sklonost ka riziku je najveće gorivo preduzetništva. Onaj koji ima, da kažem, omeđan je sa time da mora svaki mesec da ima stabilne prihode, ako ima porodicu, ako ima već porodičan život i neke finansijske zahteve koji mu već – ne mora ni finansijski da budu, mogu dovoljno da budu energetski, vremenski zahtevi koji ga ograničavaju već suženog manevarskog prostora za pronalaženje one sweet spot. To je onako preduzetnički sweet spot, gde se na kraju svede na to da ti radiš ono što si interno ti. Znači, ti ne bi mogao da vodiš ovo u ovom medijskom formatu da nemaš – i uvek si oko medija – da nemaš dozu medijskih gena koji te vode. Jer preduzetnik je i onaj koji pravi čarape, i onaj ko… Ja sam imao proizvodnju isto neku elektrokontaktnih materijala na bazi srebra. Zvuči stvarno tako, a i to je jedna aktivnost sa tatom. Ja sam već imao firmu, on je predložio da to nešto radimo. Rekoh “što da ne”. Zato što prosto sam open-minded preduzetnik, pa sam ja uronio se u celu tu priču, i tehnologiju, i kupio mašine, i obračunao… preračunao tržište, napravio neke iskorake te preduzetničke. Na kraju se ozbiljno olupao o tu celu priču, jer to je… Poenta priče je da je sve moguće, i meni je to bilo jako dobro iskustvo da shvatim šta neću. Jer sve vreme sam razmišljao: “Pa, čekaj. Ima nekih – ti kompjuteri, taj internet, to programiranje – to će rasti, to neće manje biti.” A to bih radio i džabe. Ja sam, recimo, često stvarmo imao problem da odredim cenu za neke stvari. Pitaju koliko to košta, ja u glavi: “Joj, pa ja bih ovo radio i džabe kad je neki izazovan projekat.” I stvarno tako mislim. Meni kada je tu novo znanje, primenjena kreativa, kombinacija nekih stvari, sloboda projekta – onda kažem, meni novac samo čist plus. Ja već imam zaradu u formatu znanja, iskustva, odgovorenog nekog novog poglavlja. I to je ono što ja mislim da mene održava na površinu. Ali da ne tumačim da li je to uspeh ili neuspeh. Kažem na površini, da momenat prestrojavanja mi nikad nije problem.

Ivan Minić: Kaži mi – dakle, pričali smo o početku tvom, ulasku u veb-priču, “Halo oglasima”, marketplaceu za bubreg koji nisi hteo da napraviš, ali ti si nastavio da se razvijaš u tom smislu. Jedan od krajnjih produkata toga je i “Kamatica”, i pričaćemo i o njoj. Ali kako se to od nečega što je hobi stvar razvilo do ovog nivoa da… Odnosno, kako se u stvari suštinski ta cela priča razvijala?

“Kamatica”: Vodič za finansije

Dušan Uzelac: Pa, imao sam proizvodnju. I ta proizvodnja, ovo što sam maločas rekao, je bila vezana onako, neki poluproizvod za elektrokomponente, elektrogalanteriju. I to je lepo krenulo. Bila je stabilna priča, recimo, šest meseci do godinu dana. Nakon toga su umesto para počele kompenzacije. I to je ono: dođem ti, dođeš mi. Nije bitno šta košta, ionako neću da ti platim. Pa, onda kažu: “Nemam da ti platim. Hajde uzmi robu. -Šta ću ja sa robom? Ja da znam da prodajem tu robu, ja bih bio prodavac. Ja znam da napravim onaj proizvod koji nema nigde u Srbiji, nema nigde u regionu. Sve se uvozi.” Ja sam napravio i momenat uvoza mašine da pokrijem, recimo, te bimentalne zakovice, kao proizvod, da bi na kraju se svelo na to da sam ja u zamenu dobijao bukov parket, čips, šoder, naftu. Ne znam šta mi sve nisu nudili.

Ivan Minić: Viljamovka Takovo – ja sam, recimo, svojevremeno dobio opal i Viljamovka Takovo. Kao, šta da radim s tim? 🙂

Dušan Uzelac: Eto, znaš celu priču. 😀 I to su te godine kada stvarno kompenzacija je bila prva reč.

Ivan Minić: Majka. 😀

Dušan Uzelac: “Koliko to košta? Je li može kompenzaciju? -Šta, kompenzacija?” I ja sam shvatio da dogovori se stvaraju i prave u kafani. Čak ne u kafani, u kafani se jede i pije. Prave se na parkingu kad se ide kući. Ja rekoh: “Pa, ne. Ne mogu to baš da se uklopim. Ne prepoznajem sebe u tom maniru.” Sve je otišlo u propast. Mislim, dugovali su mi bogaoca. Ja, sa druge strane, suv keš davao, gotovinu za bakar i srebro. To su bile sirovine, berzanski proizvodi. Nema tu – neko te sačeka za te stvari. I ja stavim prst na čelo i kažem: “Čekaj, bre!” Znači, to je taj moj “Halo oglasi” mindset. Rekoh: “Daj da ja izaberem neku industriju gde su klijenti likvidni, gde ja mogu nešto da uradim što oni ne mogu sami, i gde ja mogu da napravim nešto što će imati temeljni momenat, da nešto ne zavisi kad se to zaleti kao priča – ne zavisi od mog prisustva, i da li sam ja na odmoru ili nisam, da li će to raditi.” I tako to ispade industrija: bankarstvo – finansije, nije bankarstvo bilo isključivo, nego finansije u celini. I tako je nastala “Kamatica”. Hteo sam da je nazovem “Kamata.com”, ali registrovao je domen jedan Japanac, Kamata. 😀

Ivan Minić: Ovo je mala. 🙂

Dušan Uzelac: Ovo je kamatica. Na kraju, stvarno sam se naslušao pitanja: “Pa, što “Kamatica”? Zašto je ta tako ružna reč u tako deminutivu, i simpatična ispala. Prosto nam je neprijatno da to doživljavamo simpatično!” To je bila kolizija na prvu loptu, gde sam ja rekao onda: “Što, neko lepo živi i od kamatice.”, aludirajući na štediše. Neko aludira na zelenaše. Ali cela priča je bila u pravcu toga da sam ja napravio sajt agregatnih ponuda. Znači, nisam ni tu ništa izmislio u industriji koja je bankarstvo. Inače, “Kamatica” je jedna u nizu iz tih “Halo oglasa”, zaključak je bio: “Automobilizam.com”, moj domen koji sam gajio, i gde sam pravio sajtove. To je… Današnji “Polovni automobili” su, da kažem, to što sam ja zamišljao tada – marketplace. Onda “BerzaNekretnina.com”, to mi je isto bio domen koji sam tek skoro pustio niz vodu. To su isto posebni preduzetnički momenti, kada ideju pustiš niz vodu. To je onaj fail, što ja kažem jednom drugaru, kaže: “Hoćeš ćeš da ideš na fuckup night? -Meni treba fuckup month da ispričam sve što imam.” 🙂 Ali, “Kamatica” je jedna u nizu tih sajtova, koja je uhvatila neki momentum. Sećam se kad sam je napravio, mesec dana nakon puštenja “Kamatice” me zovu iz Kabineta guvernera. Ja rekoh: “Šta sam sad napravio, čoveče?” Radovan Jelačić je tad bio guverner. On čovek proaktivno posmatrajući tržište, kaže… Mislim, sad u toj nekoj našoj kasnijoj komunikaciji sam ja shvatio – on je hteo da vidim ko sam, šta sam, ko stoji iza mene, čije interese zastupam. I onda kad je shvatio da je to neki klinac, koji hoće da napravi neki sajt, jer mu neki duguje pare i hoće da se opredeli u vebu, gde tu nema nekih momenata regulatornog ugrožavanja, da nisam iz neke industrije, da neću da mešetarim nešto po tržištu. Onda je stvarno i meni bilo iznenađujuće podrška i njega kao guvernera, i NBS-a, koji je rekao: “Ti radiš moj posao. Radiš na edukaciji i infomaciji građana. Kako možemo da ti pomognemo? Samo nemoj da tražiš pare. -Pare nisu problem.” Pare nisu ni bile neka prva zamisao. Ja 5 g. kasnije nisam znao pravi način monetizacije svega toga što imam. Danas je “Kamatica” mediji, marketplace u nastajanju. Imamo jedan servisni deo koji tek počinje. Dakle, budućnost “Kamatice” je neka posredovanja, priča agenture, ono što je logičan sled aktivnosti. I to je vrlo snažno krenulo da se razvija. Ali, evo, tek 13 g. kasnije.

Ivan Minić: Ima vremena.

Dušan Uzelac: Da.

Ivan Minić: E, ja moram da kažem samo jednu stvar. Generalno, svi biznisi i svi onlajn servisi koji u svom logou imaju prase ne mogu da budu loši. Tako da to sam samo hteo da primetim. 🙂

Dušan Uzelac: 😀 Ima jedna anegdota: u jednoj banci su imali kasice-prasice. I sad, hajde, možda sam ja – ne mogu da kažem da sam oteo taj logo. Kasica-prasica je oduvek i pre “Kamatice” postojala kao simbol, jelte, štednje.

Ivan Minić: Ja se samo sećam jednog momenta kad sam bio baš mali, to je bilo običaj da dete ima kasicu-prasicu u koju se ubacuje. “Jugobanka” je imala kasicu koja je bila čizma! 😀

Dušan Uzelac: Čizma? Kasica-čizmica! 😀

Ivan Minić: Brate… Ali, dobro. 😀

Dušan Uzelac: Pričali su mi u jednoj banci anegdotu, kaže: napravili su kasice-prasice kao promo-materijal – otvoriš za nedelju štednje onaj račun – prebaciš depozit i oni ti daju te kasice. I, kaže, podelili su oni to po ekspoziturama, i iz ekspoziture Novi Pazar se vraća kao ceo kontigent. “Šta radite, ljudi?! Kako da delimo prasiće ovde, u Novom Pazaru?!”

Ivan Minić: Čizma, čizma. 🙂

Dušan Uzelac: Zabavno je religioznu temu, nije ništa pogrdno. Ali bilo je, eto, zabavno kako je tu bila greška u koracima na temu logoa i praseta. Ima i gde ne uspeva prase, to sam hteo da kažem. 🙂 Tako da vremena “Kamatica” stabilizovala se kao biznis, i počela je da pravi taj biznis momentum, i onako ponavljajući model, jelte, šta se tu prodaje, šta se tu…

Ivan Minić: A u suštini, kad pojednostavimo sam početak, to je bila agregirana ponuda, kao što si rekao, kredita i svih banaka. Odnosno, u suštini da čovek dođe na jedno mesto i vidi uslove, koji su svuda, da mogu da uporede.

Dušan Uzelac: Jeste, jeste. Pet stavki sam ja imao u zamisli, to su: banke, lizing kompanije, osiguranja, investicioni fondovi i penzioni fondovi. Znači, nešto je petorka nekih finansija koje se tiče običnog građanina, i to je neki, i dan-danas je na kraju krajevu, set tema koje pokriva “Kamatica”. Ali zbog, da kažem, atipičnosti tržišta, ovde su banke dominantni igrači, gde se novci vrte, i tako je “Kamatica” postala kao bankarski portal. Ali, da, agregatna ponuda svih banaka, gde je to bilo postavljeno u tabeli. Na neki način sam ja tu tabelu napravio tako što sam ja gledao kredit za sebe, i daj da izaberem. I to je sad najčešće pitanje: gde da idem, šta da radim. “Sad ću ja to. Nisam baš toliko glup da izračunam gde mi je najbolje da idem.” Napravim ja to na papiru. Ne može na papiru, daj to u Ekselu. Ne može ni u Ekselu. Daj ti to baza, i ubaciš skriptu da ti to izračuna sve koja je najpovoljnija kada se uzmu obzir i prateći troškovi, i sitni troškovi, sve ono – EKS, NKS tada još nije postojao. A da bi imao, da kažem, ispravnu odluku, trebalo je da imaš decision-making tool. E, to je bio osnov “Kamatice”: moj pristup da nađem najbolji kredit, koji se pretvorio u skriptu koja je bila i baza podataka i skripta, i koja je bila na kraju upotrebljiva i za mase. Kad sam ja rešio svoj problem, rekoh “pa pomoći će ovo još nekome”. I sad mogu da kažem da je bila instant hit u smislu tajminga, teme koje pokriva. Ja, moram da priznam, nisam bio uopšte dovoljno stručan da pokrivam teme. Ja ništa nisam znao ni o bankarstvu, ni o finansijama. Ali vremenom, što ja kažem, se piše. I ta moja želja i radoznalost da to otkrijem i da ne ispadnem glup, mene su već mediji počeli da pozivaju misleći da ja nešto znam o tim finansijama. A ja onako u grču, prosto sam morao da savladam finansije kao…

Ivan Minić: Ali imao si 13 g. 🙂

Dušan Uzelac: Imao sam 13 g… Bogami, to je počelo ranije da se dešava. Nije vam svejedno kad napravite nešto, i onda vas zovu u Narodnu banku Srbije, koja je regulator tržišta, da pričate nešto, i da vi kažete: “Ne znam ja. Ja sam to samo napravio. Nemoj ništa da me pitaš.” Malo bi bile greške znoja, barem ja imam taj stav, pa je onda krenula cela ta ofanzivna samoedukacija. O tome, o svim tim mehanizmima – o bankarstvu, o kreditima, o EKS-u, o NKS-u, o dubini cele te priče, da ne pričamo o formatu novca, ko izdaje novac, a šta je novac… Mislim, sad je to već onako…

Ivan Minić: Filozofska.

Dušan Uzelac: Više je dosadno zato što “Kamatica” bavi se time na površnom nivou, jer to sublimirano je kredit, građani to video kao kredit. Ali pozadina cele te priče ja nisam mogao da to prikazujem i o tome da mislim, a da ne znam celu strukturu – to su finansije. U globalu, svet – kretanje novca od sveta do… od postanka, od Feničana do blockchaina. I kad sam to savladao, onda sam sam sa sobom…

Ivan Minić: Onda ti se otvorilo sve. 🙂

Dušan Uzelac: Onda kreće primena. Onda se igraš s tim. To je koncept razvoja svake veštine. Ti kada savladaš kretanje sa loptom, kažeš što ni bi ovu loptu ubacio u neki obruč, pa što ne bi ubacio sa malo dalje razdaljine, pa što ne bi se provukao između dva igrača i ubacio u obruč. Znači, to su sad već…

Ivan Minić: Finese.

Dušan Uzelac: Finese, igranje. Iako, sad to moram da napomenem, moja suštinska težnja je preduzetništvo. Imam ozbiljan chunk savladan, a to su te finansije, koje hteli mi ili ne su ozbiljan deo biznis. Biznis je money game. Znači, tu se upravlja resursima. Neko misli da se upravlja mašinom, i sa repromaterijalom, sa zaposlenima – jesu to resursi, ali na kraju se sve svodi na money game, na to kako su alocirao novac da bi te resurse pretvorio u proizvod da bi opet alocirao novac u prodajne aktivnost pretvorio proizvode u novac koji perpetuum mobile za sebe. I taj deo koliko god bio – finansije su dosadna stvar. Na ovim prostorima je čak postoji jedna rezigniranost prema novcu usled nekih pogrešnih uverenja, koje su nam nametnuli: “Novac nije bitan. Novac je prljav”.

Ivan Minić: “Sramota je biti bogat.”

Dušan Uzelac: Ja to vezujem i za onu jednakost – mi smo svi jednaki. I sad ako ja imam više nego ti, neće se reći ovde “ovaj je sposobniji nego ovaj drugi”. Reći će se “odakle mu novac”.

Ivan Minić: Lopov.

Dušan Uzelac: Mislim, možda ne baš lopov, ali biće: “Čekaj, što ja nemam, a on ima.” Ne sudim ja, ne bavim se time. Ali vidim u bezbroj situacije te zablude – pogrešno ustanovljene poglede na novac. I to se vidi i na nivou čak i običnog zaposlenja, gde ljude imaju koliziju. Ja to stvarno imam anegdotu jednu: zove me čovek, hoće da refinansira kredit. Mi imao taj “Kamatica savetnik”. Damo mu analizu tržišta, kažemo možeš ovde, možeš ovde, možeš ovde. “Ušteda na rati bi ti bila 260 dinara. -260 dinara? Pa čemu vi služite?” Mislim, malo sad sarkastično, “pa, šta mi to znači”.

Ivan Minić: Pa, šta ti očekivao?

Dušan Uzelac: Ja rekoh: “Pa, je li biste vi voleli povišicu plate?”, a imali smo neku komunikaciju blužu, pa sam mogao i ja da ga preispitam. “Je li bi ti voleo da ti podignemo platu 260 dinara? -Bi. -Pa, ovo je tih 260 dinara, a ti ih nećeš. To ti je kosmički konflikt.” Sad ja to dižem na viši nivo, ali rekoh: “Ne možeš ti u istom momentu i da želiš i da ne želiš.” I zato taj odnos naš prema novcu, koji je “neka, u redu, zadrži kusur”. Onako, često se na ulici nađe novac, kolektivno je – ima čak i ogromna zabluda ovde kod nas – zabluda, ugrađena greška sistemska, koja je toliko očigledna, mi i dalje gajimo one decimale na računima. Mi imamo pare na papiru. Znači…

Ivan Minić: Samo on ne postoje.

Dušan Uzelac: Ne postoji čist račun u Srbiji. Zato što i čist račun u dinar, što kažu da bude tačno u dinar, nije tačan u paru. A imamo decimale, gajimo ih, sistemski ih gajimo. I to je uračunata greška. To meni bode oči zato što iz tih stvari se diže temeljni odnos prema novcu, prema tom dinaru koji se nađe na ulici. I sada to se često amnestira sa izjavama kao “pare nisu bitne”, “pare potrošim više nego što zaradim”, i tako te neke stvari koje su pokazatelj da su finansije dosadna stvar, da se ljudi njima bave kad su u problemu. I te neke stvari koje sam vremenom prepoznao, sad hajde to što sam kroz taj momenat “Kamatice” savladao, savladao sam i finansije, ali savladao sam i tržište. Ja sad znam kako ljudi funkcionišu, šta znaju, šta ne znaju, šta im možeš objasniti, šta im ne možeš objasniti. I sve to onda dosta mi pomaže. Ja sad razvijam već neke modele da tu veštinu upravljanja novca pojednostavimo. To stvarno nije teško, to je veština koja je krucijalna za srećan život. I ne uči se teško, i uči se jednom za ceo život. Ja to stvarno često poredim sa vožnjom bicikla: kad se nauči, ne može da se zaboravi. A ovde – ovde, to je i u svetu je svugde slično – ne postoji momenat da su nas negde time naučili, i da su nam objasnili bitnost. Nego, eto, naučili su nas da… Čak i u kući, samo je lutrija kod kojih ste roditelja zapali. Ako je neko upravljao novce efikasno od roditelja, vi ste imali, stekli ste ispravne okvire. Ja sam rastao u porodici gde je majka vrlo efikasno vodila i kućni budžet sa svim onim godinama izazova i plata tri marke, i to nekako njeno manervrisanje je temelj sa kojim ja raspolažem i kasnije nadograđujem. I objašnjavam da kažem ljudima. Nekako sada preuzimam tu ulogu edukativnu, da prosto tu veštinu upravljanja novca pojednostavimo i objasnimo. Znači, sad to prevazilazi okvire “Kamatice”, i to su neki projekti na kojima se sada radi. I biće to vidljivo, a možda i neće. Ako se sledeći put budemo sreli, pričaću ti da li je bio fail ili nije. Ali, šta hoću da kažem, da mi je neko rekao da će ovo biti put – bledo bih ga pogledao. Rekao bih: “Ništa ja to ne verujem.” Ali to je prosto onako – za preduzetništvo je potrebno… Pričali smo, pa ne znam koji je termin adekvatniji, glupavost ili hrabrost. Pa smo definisali: ako si istrajan u glupavosti, to se pretvori u hrabrost. I to na neki način se kod mene desilo. Znači, istrajao sam, olupao sam se, podigao sam se, olupao sam se… I danas mi je ta jedinica mere dana preduzetničkog mnogo lakše nego što je bila, i uživam u pozivu koji sam izabrao.

Ivan Minić: Mislim da si pronašao baš dobru stvar kao argument tu celu situaciju koliko zapravo se kroz naše obrazovanje ni danas, a nekad naročit, ali ni danas, zapravo ne uče te suštinske veštine koje moraš da imaš da bi mogao da živiš neki pristojan život. Vrlo često… Baš pre neki dan si objavio video na tu temu: da svi mi znamo ljude koje žive iznad svojih mogućnosti, a pritom u velikom procentu slučajeva te mogućnosti uopšte nisu male. Ali njima je apsolutno nezamislivo da iako je to možda petina njihove plate koju imaju da za slučaj da crkne frižider, jer frižideri crkavaju, to ne bude neki preteran strest. Niko ne voli kad mu crkne frižider, sve je to u redu. Ali ja znam mnogo ekstremnije slučajeve od toga, i to mi nikad neće biti jasno. Mislim, ja nisam studirao ekonomiju, ja sam taj neki inženjer u pokušaju – nadamo se uskoro diplomirani, obećao sam, jer Linkdin objavio, kako to već znaju moji slušaoci – ali taj momenat kao: “Ej, znaš, pa kao ovaj mesec, pa… Pa, brate, mora da se registracija!” Je li ti stvarno ne znaš kad će da bude registracija? To na lotou se izvlači kad je registracija?

Dušan Uzelac: Želja i potreba – to je ono što ljudi ne razvajaju, i iz tih… Ima i taj momenat civilizacijski, koji je ja to doživljam – egzistencija je skinuta sa stola, danas nije teško preživeti. Znači, postoje tužni naslovi koji su češće tužni naslovi nego suština. Ja ne mogu da zamislim čoveka kome treba pomoć, a da neko od nas neće njemu da pomogne. Znači, to se nije desilo i ne može da se desi, ali ćete često čuti paušalni komentar – “ljudi umiru od glasi”, ljudi ovo, ljudi ono – koji je više neki povod za priču, i neke kolokvijalne objave, a opet ja koji sam u ovom “Kamatica”, da kažem, scope aktivnosti upoznao ljude koji imaju i 3-4000 evra platu, zaduženi su 20 na kartici, i ljude koji imaju 20.000 dinara primanja, a imaju 500.000 dinara štednje. I samo to je odgovor na pitanje je li moguće. Moguće je! Mislim, ljudi često zanemare – ja kada mi dozvole diskusiju, ja stvarno ne sudim, i kada mi dozvole diskusiju, uspem da objasnim. Ali tu su najčešće oni: “Objasni meni, kako ja sa ovim, sa ovim, i sa ovim, i ovo ovoliko… A plata mi ovoliko, kako ja da preživim mesec?” I sada to ti je onako bolesnik kome znaš koja je dijagnoza, ali ne želi da je čuje. I on želi da to je teorija zavere, i da su neki drugi krivi za to. I bio sam gost na nekom – neki dokumentarni film se davao, i onda je jedan uzeo mikrofon iz publike, i kaže – tema su bili oni švajcarski franci – i kaže: “To nam sve radi Rotšildi.”, uzeo mikrofon i drži banku, “To nam rade Rotšildi, Rokfeleri, iluminati…”, nabroja ih on sve. Ja ga pitam, i presečem ga, bili su uljudni pa nisu hteli da ga prekidaju, a on im uzeo bank već pet minuta pričao…

Ivan Minić: Je li pomenuo ljude guštere? 🙂

Dušan Uzelac: Nije. 😀

Ivan Minić: To mi je ipak omiljena grupa, moram da priznam. 😀

Dušan Uzelac: Ne. I ja ga pitam, rekoh: “Da vas pitam ja nešto.”, i sad on kao dobio je prvi put pitanje od onoga kome se on obraća, ja rekoh: “Koji od njih su vas naterali da vi danas dođete ovde? Ako oni upravljaju vašim životom i upravljaju to na dnevnom nivou, koji vas je probudio od njih i rekao dođite ovo i slušajte? Ili je to neka slobodna volja vaša?” I, naravno, nije razumeo. Mislim, ovo je totalno filozofski kako zvuče. On ništa nije razumeo šta sam ga ja pitao. Ali je stao sa tom debatom. Ovi koji su bili tu su me podržali, u smislu objasnio sam suštinu bar njima, i zaustavio sam taj momenat njegove priče koja nije imala nikakvu svrhu. Ali, šta hoću da kažem, radije bi oni koji su u problemu da kažu: “Daj, reši mi problem.”, ne, “Ja bih da ga rešim.” A njihov je, problem se ne prenosi. I to je, recimo, sa bankama je česta zamka – mislim, banke ne brinu o vašim finansijama. Banke su prodavnice, kao i svake druge, one će vam prodati ono što one imaju na rafu iza sebe. Ako vi ne upravljate o vašim finansijama…

Ivan Minić: Banke brinu o svojim finansijama.

Dušan Uzelac: Tako je. I kad kažu ono “briga o korisnicima”, to je briga o korisnicima svih prodavnica – banke sada su na temi – ali svih prodavnica je u službi profita. Znači, ne postoji briga o korisnicima, a da je neprofitna, da se ne dešava profit. Znači, briga o korisnicima je rezultat profitne aktivnosti.

Ivan Minić: Mislim, ima tu jedan momenat. Baš sam skoro nešto radio neku analizu. I sad pričaš sa nekoliko kolega, baš je priča e-commerce, i to toliki je problem customer care kod nas u e-commerceu, i na globalu, ali generalno. “Znaš, to je cimanje, to je vrlo teško organizovati. Ljudi su nezadovoljni.” OK, to je aktivnost kojom se baviš zato što statistika kaže da je neuporedivo lakše prodati ponovo nekome ko je kupio, nego dovestii novog kupca. Da su novi kupci jeftiniji, niko se ne bi bavi podrškom. Ne bi ti bilo bitno da li ti je kupac zadovoljan. Ali ako je zadovoljan, ti nećeš prodati jednom nego trideset puta. Mislim, možda ne trideset, zavisi, naravno, od biznisa. Ali i tri puta da prodaš pa je super, i da on preporuči to još neko pa je super. I to je jedini razlog zašto se taj deo priče radi. Nije to zato što je neko dobar, a neko nije dobar, nego zato što to u konačnici daje onaj rezultat kome se teži. I ja, mislim, bez obzira na to što postoji to uvreženo mišljenje kod raznih ljudi da sam ja ili dobar ili jako loš čovek, ja u principu nemam neki stav povodom svega toga. Ja se trudim da budem koliko je to moguće ispravan. Ali ja nemam taj momenat, i ja ne mogu da razumem taj momenat kad sednemo i pričamo – nova biznis ideja – dosta pričam sa ljudima koji imaju biznis ideje i hoće nešto da rade: “A što ti to hoćeš da radiš? -Pa, zato što će svet biti bolje mesto.” OK, u redu. To je lepo, ali biznis se pravi zbog profita. Pa, ti kad imaš profit, onda možeš da praviš od sveta bolje mesto koliko hoćeš. Ja se trudim ceo život da od sveta napravim bolje mesto, ali ne gledam to kao posao. Nije moj posao da pravim od sveta bolje mesto. Moj posao je da budem samoodrživ, da bih onda mogao da pravim od sveta bolje mesto.

Briga o novcu

Dušan Uzelac: Tako je, tako je. I upravo je to – najviše oni koji najmanje mogu da urade se busaju da će uraditi najviše. To je ono kao kad kažu: “Ja da imam tolike novce, ja bih ih delio.” Ali…

Ivan Minić: Postoji razlog zašto ih nemaš.

Dušan Uzelac: 🙂 Da, baš je to kolizija. I ja imam onaj termin, i njega sam redefinisao, objasnio sam ga u nekom od videa. Ljudi koji ne znaju šta će s novcima, i to najčešće izgovara onaj – “on ne zna šta će s parama”. Zna, jako dobro zna. Znači, taj momenat da neko ima pare, a da ne zna s parama – to ne postoji! Mislim, to je kao košarkaš koji ne ume da vodi loptu. To ne postoji. Ako je košarkaš, već je savladao…

Ivan Minić: Ima slučajeva, ali to su anomalije. 🙂

Dušan Uzelac: 🙂 To su… bolji i lošiji u odnosu na druge. Ali… Kod nas je cela priča oko tih finansija dodatna otežana iz ovog prethodnog perioda. Ja to viđam na raznim mestima. Recimo, ta prodaja je ovde – znaš, da prodaš nešto za novce… Jedna anegdota: neki naš čovek otišao kod kolege, kod kuma je išao u Ameriku. Građevinac, arhitekta. I kaže: “Hajde da te izvedem ovde na gradilište da vidiš kako radimo to ovde.” On kaže: “Šta vi radite tu? Sve od drveta? Nije to… Ali, hajde da vidim.” I sad dođe na gradilište, zagleda ono. Deluje – prilično je zanimljivo, i kad gledaš u struci nekog ko se bavi istim poslovom.

Ivan Minić: Jašta.

Dušan Uzelac: Kaže on: “Ovde ti je kontranagib, tu ide vode i skuplja se dole. Ovde niste predvideli ovo.” Kaže on: “Kontranagib? Sve smo radili po crtežima.” Kaže: “Hajde ti kod ovog glavnog project managera.”, ovaj je bio nadzor na gradilištu, a ovaj project manager. Odvede ga, arhitekta isto, kaže: “Ovde imaš ovo, ovde imaš ovo. Kontranagib. Desilo se ovo.” I ovaj kaže: “U pravu si. Koliko sam dužan?” I ovaj naš čovek, kaže: “Ma daj! Hajde, bre, popij, plati pivo! Nemoj zajeb…” Sad ovaj Amerikanac: “Što bih ja tebi plaćao pivo?” To su sudari kulture. “Što bih ja tebi plaćao pivo? Koliko sam dužan? -Ma daj, može da plati večeru! Hajde da se nađemo, večera i pivo, i to je to!” I taj sudar kulture je ono što u stvari pokazuje nas kakvi smo, znaš. Nesebični smo, to doživljavamo kao “učinio sam ti”, i dalje smo na nivou plemenskog uređenja. Nije to ni dobro ni loše. To je ima neke manifestacije loše, ali to…

Ivan Minić: Ali, ima i neke dobre, naravno.

Dušan Uzelac: Naravno. Dobro je to što smo stvarno dobri. Kad dođe taj Amerikanac ovde, on se oseća dobro. I to vidite po strancima koji dolaze ovde. To nije opisivo u rečima. On to ne zna da… Neko elokventniji, razumljiviji bi mogao to možda da elaborira, ali ovde se svi osećaju lepo. Taj kolektivizam ima tu dobru stranu. I mi iz tih nekih stavova nismo vešti prodavci. Lakše nam prodaju nego što mi prodamo. Mi kao: “Aj, što ja da ti to nudim?” I ja isto: “Meni je, bre, zabavno, čoveče, i to da ti pravim. Što bi ti naplaćivao?” Sve su to momenti kada kažeš skromni smo, nismo nešto preterano alavi. Taj neki materijalizam što ide sa kapitalizmom još nije ovde uhvaćen. I dalje ljudi koji mogu da kupe “ferari”, razmišljaju šta će reći narod, šta će reći selo. I to je…

Ivan Minić: Dok neki kupe baš zato što će selo reći.

Dušan Uzelac: Naravno, to su posebne dijagnoze. Ali toga uvek ima, ima ih svugde. Cela rep scena iz Amerike je ambasador tog načina ponašanja. Ali, ne umemo da prodajemo. Ja to viđam na automobilima. Kaže: “Prodaje se.”, i ništa. I broj telefona. “Prodaje se. Cena dogovor.” Viđamo to i na Instagramu. Znači, sve su to neki momenti koji… Ja kažem: “Je li prodaješ ili ne prodaješ? -Dogovorićemo se.” Ali, vidiš da je u stvari taj grč. Nije prodavac, ne bi da prodaje. Smatra prodaju onim momentom koji ga spaja sa novcem koji nije tako lep u njegovom načinu razmišljanja. I onda ta cela kolizija je potpuno rašrafljena.

Ivan Minić: Ima tu isto jedan momenat, što je OK negde na nivou jedan na jedan, manupulacije negde, pokušaja da izvučeš više novca i to sve, ali imaš dosta ljudi koji su, recimo, posebno oni koji su u kreativnim industrijama – “OK, treba mi to, to i to. Nije za mene, za klijenta je. Treba mi to, to i to. Koliko košta? -Ko je klijent? -Šta tebe briga ko je klijent?! Koliko košta?”

Dušan Uzelac: Gde to baš najskuplje? 🙂

Ivan Minić: “Pa, nije isto ako je ovo ili ako je ono? -OK, koliko to košta?” Pa, ti možeš da kažeš ako je klijent velika banka: “Uf, znaš, ne možemo to da radimo tako. Iz tog i tog razloga.” To je u redu. Ili ako je klijent mala zanatska proizvodnja džema, kažeš: “E, ovi ljudi su super, simpatični su mi. Neću da radim po punim cenama. Radiću ili po nekim minimalnim ili ću mu raditi džabe ili ćemo kompenzovati.” Nije ni bitno, to je tvoja stvar. Ali, brate: “Koliko košta?”

Dušan Uzelac: Da, to je čest… Ja mislim da je to stvarno podloga cele te neusaglašenosti je taj odnos prema novcu, odnos prema vrednovanju ličnosti nas kao samih, gde se to manifestuje i sa platama i sa… Kako ja kažem, imaš platu onoliko koliko vrediš. I sad je to vrlo teška izjava za one koji smatraju da zaslužuju više.

Ivan Minić: Vidi, ja sam zbog izjave koja je malo ekstremnija od toga, ali se suštinski svede na isto, u kojoj kažem: “Vrediš onoliko koliko je neko spreman da te plati. Ako niko nije spreman da te plati, ne vrediš ništa.”

Dušan Uzelac: To je to!

Ivan Minić: Trenutno. To ne mora da bude konačna stvar, ali trenutno…

Dušan Uzelac: Ali momenat osvešćivanja tog mehanizma – to je mehanizam. Nije to postavka stvari sad, za vjiek i vijekova, nego je mehanizam kako funkcioniše. Ako ti vrediš više, ako tvoja usluga vredi više, ona će biti više plaća. Ako misliš da vrediš više, postoji prost način da – sad ja to pričam iz domena industrije.

Ivan Minić: Možeš da probaš. I trebaš da probaš.

Dušan Uzelac: I treba.

Ivan Minić: Ljudi vrlo često nisu spremni da probaju, da izlaze iz zone konfora. Kada probaju, ispostavi se to može.

Dušan Uzelac: Ja mislim da je to kolizija tog novca. On želi da ima veću platu, ali ne bi da ima više para. Zašto? Zato što pare su, ne znam, neki…

Ivan Minić: Ima i taj momenat, što ne mora uvek da bude 100% linearno povezano, ali najčešće jeste: više para – veća odgovornost. “Ne bih ja.” OK, ali kako ćeš onda da dođeš do toga. Znači, uvek postoji neko rešenje. Znaš, ja često, recimo, kad radimo neke – pokušavamo u slučaju malih biznisa gde ima mesta za mnogo unapređenja uvek – ne baš uvek, ali skoro uvek. Hajde da probamo da primenimo neke stvari koje radi neki veći, bolji i drugačiji. “Znaš, mi smo videli kako”, ne znam, lupiću, uopšte nije važno, “Znaš, “Epl” to radi ovako. -Dobro. Možete i vi to da radite isto tako kad budete “Epl”.” Postoji razlog zašto je “Epl – Epl”, zašto je “Tojota – Tojota”. To ne znači da vi ne možete da nauči ništa na njihovim stvarima, ali morate da ih adaptirate i primenite na svoje okolnosti. Najjednostavnije je da kažeš: “Ej, sad ćemo mi da uzmemo da iskopiramo šta radi neko ko se samo time bavi 30 g. i mi ćemo da radimo to isto.” Pa, nećete, oni imaju 30 g. iskustva.

Dušan Uzelac: Ali, to je odličan put preduzetnički. Olupati se, videti gde su vrata, gde je zid, videti da li može da se prođe.

Ivan Minić: Gde je pod, isto pod je vrlo bitan.

Dušan Uzelac: Znači, po meni je, to su oni momenti gde često reči nemaju upotrebnu vrednost, gde objašnjavanje, saveti nemaju upotrebnu vrednost. Ja stvarno kad me pitaju da li preduzetništvo ili ne. Da, što pre! Što se pre olupaš… Jer ja ti ne mogu reći da li da ili ne. Mogu ti reći samo probaj, ali to kažem udri. Vidi jesi li otporan, je li znaš, je li možeš, je li možeš da se adaptiraš. I mislim da ovaj prostor toliko ima talenta što se preduzetništva tiče. Još uvek – još uvek, ambijent je možda može da bude bolji. Ali opet ja to doživljavam kao pravilima igre. Ovde su, neko bi nazvao to, nedostatak finansiranja, korupcija, neko će reći, nameštanje, recimo, poslova. Neko će se žali na to – “neće ti dati ovi da počne to da radiš, čim počneš malo da radiš doći će ovi drugi.” I sve su to neke unapred već izgovori da se ne krene ništa. Ali to je prisutno na svim tržiština. I u Americi, recimo, ne možete – pošto sam ja jedno vreme i živeo i radio, i često imam komunikaciju sa tim tržištem, ono je tržište potpuno druge dimenzije – ali tamo su prepreke, ono što bi neko rekao kao izgovor, to ne možete da probate ništa bez 100.000 dolara.

Ivan Minić: Baš to… Kako sam u jednom tekstu koji sam napisao, ali ga nikad nisam objavio. Sad mi malo žao, ali objaviću ga nekad. U jednom tekstu sam ja napravio jednu postavku koja mi se super čini kao ilustracija – ti ćeš mi reći tvoj utisak nakon što čuješ – otprilike izgleda ovako: nije ovde idealno, ali mnogo više ovde ljudi misle da ovde nešto ne valja nego što je to zapravo tako. Znači, suštinski niko ne zna kako stvari funkcionišu. Reći će ti: “Ne možeš otvoriš firmu, to je komplikovano.” Ne, to je, brate, deset klikova i za dva dana je sve gotovo i sve funkcioniše. Znači, taj deo uopšte nije problem. Ali mi smo na neki način na ovo tržište je postavljeno kao jeftina pozorišna predstava. Jeftina pozorišna predstava ima jako jeftinu kartu. I nisu to baš najbolje stolice, nije to ni baš najbolji kostim. Na kraju dana, predstava može da bude fantastična. Verovatna takva kakva je nikad neće da dođe na neki Brodvej, a možda i hoće ako je baš vanserijska, jer “Nordeus” je došao na Brodvej i razni drugi primeri su došli na Brodvej. Ali ono što je jako važno, ako voliš pozorište, karta je mnogo jeftina. I, mislim, OK, glupo je kad mi pričamo “treba ti par hiljada evra da nešto probaš”. Postoje ljudi kojima to deluje nedostižno. Postoje ljudi kojima to možda i jeste nedostižno. Ali šta je tek na nekom drugom tržištu. On kao ima, ne znam, 10.000 evra platu u Nemačkoj. Super, je li ti znaš koji su njemu troškovi života u toj Nemačkoj? Znaš li ti koji su njemu troškovi životu u tom San Francisku ili Njujorku ili bilo čemu.

Dušan Uzelac: Dobra ti je paralela. Ja imam sličnu, i tu se onako gađamo. Ja ovo tržište doživljavam kao kad učiš vožnju, i dobiješ “jugića”.

Ivan Minić: “Jugića”. Jer posle možeš bilo šta.

Dušan Uzelac: “Jugića”, brate. I moraš međugas da menjaš brzine, moraš i da prepoznaš u kojoj brzine je – vrtiš ga onako u krug. 🙂 I da držiš sauh dok je hladan, i da držiš kočnicu, gas, sve je to – ali suština vožnje je ista kao i na automatiku, koji ima sve to napravljeno da ti što manje distractiona pravi.

Ivan Minić: Ali, ako si naučio na automatiku, kad sedneš u “jugića”, nećeš se snaći.

Dušan Uzelac: To je ono što ovde pravi taj otpornost. Resilient je dobra reč engleska, ne znam adekvatnu ovde, a da znači ovde. Tu žilavost koju ti napravi. Ti kad naučiš na “jugiću” da sve duva na sve strane, da se trese na 90.

Ivan Minić: Možeš, bre, raketu da voziš posle njega! 🙂

Dušan Uzelac: Posle je stvarno sve mnogo lakše, a ja sam pobornik opet tog ugla percepcije. Vrlo često se vraćam na to da nije ovde teško, nego su ti neki ispričali da ima nešto lakše. Primera radi, kad sam bio na fakultetu, rekli su: “Ovaj ti je težak, ovaj ti ovaj… -Ali, ako ja ne znam ni jedan kakav je, šta ja znam šta je teško?” Ja, recimo, motor kupio tako što sam jedno jutro ustao, i rekao: “Meni se vozi motor. Idem da kupim motor.” Pogledao u oglasima, otišao, našao motor. Vozim drugara sa sobom, u Pančevu momak prodavao. I ja kupim motor – ne znam da vozim. Ja u životu nisam seo na motor. Kaže: “Sale, daj provozaj ovo da vidim da li valja. -Pa, valja. Ide pravo. Nije iskrivljen.”, šta se tu već gleda. Ja rekoh: “A ovo, mehanika dole, je li radi kako treba? -Ne znam ja. Ja sam za moj zvao mog mehaničara. -Jaka si mi pomoć!”, ali, dobro, ide pravo. “Je li može? -Može.” Znači, ja nisam seo na motor koji sam kupio. Ostavim ja kaparu pošto nije bio registrovan. “Hajde da završim ostatak papira, i razmenu za 5-6 dana.” Zove ovaj posle 10 dana, kaže: “Hoćeš ti ovaj motor ili nećeš? -Pa, hoću, nego tražim kombi da ga prevezem iz Pančeva u Beograd. Ja ne znam da vozim.” Ja, u stvari, nemam prevoz pošto on nije bio registrovan. Kaže: “Pa, je li to problem? -Jeste. -Sad ću ja da ti ga dovezem za pola sata.” I on stvarno bez tablica doveze ga tu sa kolegom koji je vozio njegov motor, i vratiše se oni. Bajkeri, ali trguje sa motorima. I razmenimo pare, papire, sve. On kaže: “Uzdravlje da ga voziš! -Čekaj, samo da pitam. Ovde na levo je kvačilo? Ovde je kočnica, dole je prva, gore su ostale brzine?” On me ovako gleda, kaže: “Dečko, je li ti znaš da voziš? -Ne znam, brate, ali naučiću. Šta je tu problem? -Pa, jesi li kupio “dukati monster” da naučiš da voziš? -Pa, kakva je razlika? Ja ne znam da vozim pa ne znam. Ne znam ni na ovom manjem koji je za tebe lakši. I ti si naučio da voziš.” Ništa on to, naravno, nije razumeo. Imam ja te filozofske ispade gde nema potrebe, nema svrhe. On sad čovek, vidiš unutrašnju borbu, k’o veli: “Prodao sam motor, zaradio sam neke novce, obavio sam posao. Ali, dečko ne zna da vozi.”

Ivan Minić: Poginuće. 😀

Dušan Uzelac: 😀 Polomiće se. Ja rekoh: “OK, vidimo se. -Hoćeš ti moći sad? -Pa, brate, imam Jutjub! Sve je u redu” 😀 I da ubrzam priču, mic po mic, naučio sam da vozim na zadnjem točku. Šta je… Je li neće gledati ovo moja mama? 😀 Zadnji točak je nebitna stvar. Ali, šta hoću da kažem, ako već imate te spoljašnje pesmističke izjave: “Ovo je teško. Ovo nije.”, bar izanalizirajte druga strana ko je, da li ste lineovani sa sistemom vrednosti, sa percepcijom šta je teško – šta nije, sa sklonostima. Neko će ti reći da je nemoguće da zakucaš. Ti ćeš reći: “Nije nemoguće, znam da mogu i znam da hoću.” I sad je to, u stvari, ono što nas sve vozi, ta spoznaja sebe, i ono ako si rešen, bre, nešto da uradiš, nema tu trika da te neko pokoleba. I tako sam na neki način ulazio u razne avanture. Mislim, to je anegdota koja opisaju moj ulaz u tržište, u to da otvorim firmu. Ja sam otvorio firmu iz potpunog neznanja. U ono vreme kada nisi imao koga ni da pitaš kako se to otvara. Ja sam dobio prvu kaznu 15 dana nakon što sam otvorio firmu. Tada su bile neke poreske izjave, ja nisam ni znao da to treba da se vraća, da se dokumentuje da nisi to… Pošto malverzacije su razne bile s tim, oni su uveli rekuriv, ja nemam pojma. Tap, kazna. “Kažnjava se odgovorno lice, kažnjava se firma.” Ja rekoh: “Šta je, bre, ovo?” Nisam odustao. Evo, i dan-danas sam tu. Ali, šta hoću da kažem, ulazak taj – najgore što može da se desi je ništa, vreme će ionako proći – je stav koji mene vozi, koji mi pomaže. Ne mogu da kažem, živ sam, zdrav sam, sve oko mene funkcioniše. To olupavanje nije tako strašno. Pa sam tako, eto, išao i na “Kikstarter”. I tamo sam se lepo olupao. Znači, vratiš film, vidiš koliko si para bacio. Ne mogu da kažem da si bacio – neka lekcija u životu je skuplja, neka je jeftnija.

Ivan Minić: Šta si radio na “Kikstarteru”?
“Kikstarter” izlet: Različite kulture i mentaliteti

Dušan Uzelac: Pa, imao sam neki hardver. Ja sam to sve lepo zamislio, osmislio, neki uređaj za… Hardver mi je isto, inače, sfera u koju se još nisam odvažio kompletno. I dalje sam neki biznis softver. A na “Kikstarteru” sam imao uređaj koji…

Ivan Minić: Trading, je li to beše?

Dušan Uzelac: Kako?

Ivan Minić: Trading.

Dušan Uzelac: Nije trading. Ovo je bio uređaj koji je lični vodič. Znači, “Guruist” se zvao, i neki tvoj lični guru, koji je, u stvari, uređaj koji je u mojoj zamisli trebalo da bude za tvoj neki cilj. Ako imaš cilja, bilo da je to ishrana, bilo da je to kilaža, bilo da je to sport, bilo da je to vežbanje klavira, gitare, bubnjega. Znači, da imaš onog sa druge strane guidea, koji će da te vodi, a da taj uređaj bude dedicated uređaj za tu namenu. Opet sad filozofski je postavljeno, a možda i prerano. Mislim, ja sam to koncipirao. Prvo pitanje je bilo: “Što to nije telefon? Parče ekrane, šta će ti dedicated?” Telefon je distraction, to nije… On je odvlačenje pažnje, hajde da ne koristimo ove reči, ali razumemo se. Telefon nikad neće biti fokus. Neuspešan je pokušaj svakog ko hoće da se fokusira na nešto i da za to koristi telefon, jer je telefon sve osim fokusa. I zato je moj nastup bio da je to dedicated uređaj, koji ti kad otvoriš oči, vidiš šta ti je činiti. Da imaš onaj plan koji ti je vođen plan, sa druge strane koji kaže: “Danas ti je ovo cilj.” I taj micromanagement sa rutiranjem kroz neke priče je ta cela ideja koja nije poletela. Mislim, avion koji k’o ono u crtaću, to ti nikad neće poleteti. I stvarno nije poletelo, u crtaću je poletelo. To je prosto meni bilo – nisam bio živ dok nisam probao. Znači, morao sam da probam, i cela ta priča – to je sad ovo što sam maločas rekao: to tržište ogromno je, ogroman je potencijal, ali skupo je igranje tamo. I tamo treba ozbiljno da se naoružaš, što sa znanjem, što sa ljudima, što sa novcima, sve je to onako… I ono što je dobro je ta pozornica gde je ta vertikalna prohodnost, gde je… fenomenalna. Ako napraviš nešto je smisleno, to se lansira vrlo brzo. S tim što, da pokažeš tu smislenost, i to je toliko skupo zato što je ogroman red ljudi koji hoće da pokažu šta imaju. I zato kažem, ne doživljavam to kao neuspeh, nego kao jednu od skupljih lekcija.

Ivan Minić: Mislim da taj momenat kada razmišljaš o bilo čemu, da to testiraš na maloj skali, ovo tržište je idealno za tako nešto. Mislim, OK, ono možda nije relevantno uvek u svakoj situaciji, ako je to proizvod ili usluga koja ovde nema smisla, ali u Americi ima, onda ne možeš da testiraš ovde. Ali u gomili drugih situacija, da, čak i veliki koriste za različite stvari. Fejsbuk ima preko 70 aktivnih verzija po celom svetu na kojima testira različite stvari, jer ne koristi se na isti način ovde, u Australiji, i Venecueli. Onda oni uzmu kad puštaju novi feature, kao što je bio Explore Feeds svojevremeno, kao odabaru par zemalja koje su možda – geografski nisu povezane nikako – ali po modelu ponašanja koji korisnici imaju, oni izaberu te zemlje, i kažu: “OK, naš test je u ovih pet zemalja.” Ako se ispostavi da to ima smisla, možda će to da se roll-outuje na ceo svet. Ali u svakom trenutku ima tako 50 stvari koje se testiraju u po pet zemalja. Vrlo malo toga se testira na američkom, kanadskom, UK tržištu.

Dušan Uzelac: Da, da. Ja što sa godinama, što sa iskustvima, hajde, i jedno i drugo je potrebno. Znaš i sam, na kom god ćošku sveta, gde god da si bio, upoznao si neke nove načine funkcionisanja kulture. Vidiš da tu ima šablona koji su nam svima slični. I taj momenat je nešto što… što kaže, ima jedna i statistika, čak malo je i filozofska: distribucija pametnih i glupih, hajde tako da nazovem, ali ono kao kognitivno sposobnih i manje sposobnih, inteligentnih i manje inteligentnih. Ta, recimo, dimenzija se gledala, je svugde na svetu, u svakoj zemlji ista. Što je ono kao i logično. Ako uzmeš big data, i kad imaš ogroman uzorak, i da uprosečiš sve te stvari, ako imaš milion ljudi na jednom mestu – isti je raspored, po slojevima. I u tom smislu se ne razlikujemo mnogo. Ono što nas, hajde, na nivou nacije ili na nivou države razlikuje, ima čak i izreka, kaže: “Videćeš u kom pravcu ide država kada vidiš šta rade sa njihovim najpametnijima.” I to je meni, recimo, nešto što mi je žao ovde šta se dešava. I to nije pitanje aktuelne političke situacije. To često ljudi hoće na to da okrive. To je pitanje mentaliteta i kulture, jer Tesla nije mogao ovde da ispliva. Mihajlo Pupin nije mogao ovde da ispliva ovde. Znači, naš neki odnos – to je ona loša strana: mi smo svi ovde plemenski, jednaki, svi smo isti, i nemoj ti da budeš pametniji da ne bi ja ispao gluplji – je neki momenat koji možda je kočnica razvoja, gde ja sad često u celoj toj priči pomislim: “Zamisli sad da dođe Tesla, i da je on aktivan, da je tu negde, da je u Srbiji, i da smisli to i da pokaže svoj kapacitet, i da dođe ovde i kaže nekome – šta, kome, gde. Da li bi ga razumeli?” I to je, recimo, ono što mi se ne sviđa. Ne znam kako je to, da li je to na nivou kulture ili tradicije. Nekako doživljavamo da nam je sve spolja lepšte, bolje. To su sve neke pogrešne stavke, koje su destruktivne na duge staze. I sad, hajde, mislim da će se razgraditi na kraju, što ja volim jedan lep zaključak je da ne rastu više Nemci, Finci, Srbi. To su sad sve već Instragram generacije, to su sad već TikTok generacije. Razvodnjava se taj neki identitet koji opet ima dobru i lošu stranu. Dobra je to što čim se razvodni neki identitet, razvodne se i potencijali za sukobe, jer su ti identiteti ono što su generisali sukobe. Gubi se i onaj romantični deo tradicije…

Ivan Minić: Individualnosti.

Dušan Uzelac: I te cele priče ono što je opet… Ali mislim da tu mi držimo i te kako poziciju, i to je nešto što je lepo kod nas, to neće iščeznuti tako lako.

Ivan Minić: Ima taj jedan momenat, baš se snalanja na to što ti kažeš gde distribucija je ista, ali to kako se realizuje potencijal se drastično razlikuje od tržišta do tržišta, od zemlje do zemlje, i zato su neka…

Dušan Uzelac: Ali, i to uzmi po industrijama, da tu ne budemo isključivi! Kod nas se potencijal košarkaški i te kako iskorišćava i forsira. Mi smo nacija košarke. Voleo bih, ako hoćeš, da zajedno uradimo istraživanje. Ja sam hteo da napravim – ta analitičnost mi je jača strana – pa, recimo, odnos broja stanovnika prema potencijalu i kapacitetu sportskom. To ne može da se uporedi. Ti imaš jednu ogromnu zemlju sa 200-300 miliona stanovnika – sa 60, hajde da kažem – i sa budžetima. Sad svi misle budžet. I onda dođe tu neko, što kažu, bosi igrali, bosi trenirali. Znači, tu mora da postoji neka viša sila. Znači, neki drugi mehanizam koji se tu sprovodi, a to je opet ta kultura, tradicija. To je koš ispred svake zgrade, to je prepoznavanje kvaliteta, i ulaganje u izgradnju, i prosto korišćenje tog talenta sa ambicijom koja se gaji.

Ivan Minić: Ali imatu još jedna stvar, možda grešim. Inače, ja mnogo volim te momente statistike u sportu, i uvek mi je bilo to interesantno – broj medalja na Olimpijskim igrama po glavi stanovnika. I mi smo tu, recimo, u top 20 u svetu ili u top 10 na svetu. “U, 20.” Jer smo u još nečemu 20. na svetu? To nije beznačajno. OK, Slovenaca ima manja, slično medalja uzmu. Mađara ima isto, uzmu dosta zahvaljujući nekoliko sportova. Ne znam, Bahami, Karibi, generalno uvek imaju atletiku dobru i sve uz to što ide. Ali ima taj jedan trenutak, s tim što to nije uvek pravilo, ali se dešava. I dobar zato što, je li, završava se NBA sezona. U Americi Jokić može da bude Jokić. Ne može da pije baš tri flaše “Koka-kole” dnevno i da ima 30 kg viška, ali može da bude on. Sad, OK, možda Teodosić ne može da bude Teodosić zato što nema ko da igra odbranu. Ali ovde Jokić ne bi mogao da bude Jokić. Ovde bi Jokić morao da bude nešto što je neko zacrtao da to morao da funkcioniše na taj način. Skoro je nešto izašao… Moj kolega sa RTS-a, Marko Ljubimirović je snimio dokumentarac o čačanskoj košarci. I, opet tragedija da mi nemamo dokumentarac o tome, ali nije čudno, jer kod nas je to relativno uobičajna stvar. I sad imaš za jednim stolom Radmila Mišovića, Kiću i Željka Obradovića, koji svako je od onog drugog mlađi 10 ili 15 g. Predstavljaju generacije koja jedna je završavala, druge se pojavljivala, i suštinski su jedan drugog odškolovali. I postoji neverovatno poštovanje između njih. Postoji sve to, i potpuno je fascinantno kad ti vidiš sa kakvim momentima su se oni suočavali. I to kad je takođe… Nama su se mnogi uspesi desili uprkos mentalitetu. Škola je bila fantastična, ali škola te dovede donekle, a profesionalizacija je ono iznad. Neki su tu napravili dobre priče, neke nisu. Ali ima ta priča za Radmila Mišovića, koji je bio pet puta najbolji strelac lige bivše Jugoslavije, da je odigrao pet mečeva za reprentaciju. Zašto? Zato što Ranko Žeravica, naš najuspešniji trener i koji imaju olimpijsko, svetsko i evropsko zlato, je čuo na treningu da je ovaj nešto dobacio, i rekao: “Ti si završio.” I ti kad pogledaš, poslednjih 50 g. naše reprezentacije, i u svakom sportu, uvek ima nekog ko je završio. A kad razmišljaš nakon toga, nije baš da nikad nije trebao više taj čovek. Sad, OK, u nekim sitaucijama kad imaš nekog ko je zaista toksičan i pravi problem celoj ekipi, ima smisla da ga otkloniš.

Dušan Uzelac: Ali to je upotreba… Inat je ovde jako zanimljiva kategorija. Ako je ispravan… To se svodi…

Ivan Minić: Dobro usmeren. Ako je dobro usmeren, to je čudo.

Dušan Uzelac: To je sirova energija. I ako je menadžer energije, sad je to stvarno menadžer energije, u sportu je to trener, selektor, u biznisu je to menadžer – poenta je izvući maksimum. I taj resurs iskoristiti. I to je meni, recimo, sad u poslednje vreme imamo i neke transformacije na poslovnom planu, i taj momenat je sve evidentniji. Znači, izvući maksimum iz resursa koje imaš. Ono što osoba može najbolje da radi, fokusiraj ga. Usmerena energija pametno vođena vodi i prema rezultatima.

Ivan Minić: Prema konstruktivnim stvarima.

Dušan Uzelac: Da, da. Meni je, kako bih rekao, taj sportska… Ima jedna zanimljivost isto što sam ja ukačio u toj mojoj analizi: kako su se promenili sportovi gde postojemo sve jači. Ja sad samo mogu da zamislim da je, recimo, onaj period ratova i agresije na ovim prostorima nama doneo zlatne medalje iz pucanja i iz tekvondoa, je li tako. 🙂 To mi je bilo jako zanimljivo. Ja sam to odmah povezao – pa, šta može da iznedri ovo stanje nego generaciju koji pucaju i idu da biju. Šalu na stranu, to je bio fun fact. Ali stvarno mislim da smo na prostoru koji je blagosloven, ja to stvarno – sad ovo su krupne reči – ali stvarno doživljavam tako. Nekako tu smo na sredini istoka i zapada. To je možda izlizana priča, ali, evo, sad se baš posle ovih kriza i ekonomskih kolapsa pitali me – gostovao sam na jednoj televiziji – pa, kažu “kad će ekonomije da se vrate na prethodno stanje”. Ja rekoh: “Pa, neće nikada. Nikada zato što stanje nisu ni zaslužile. Vi imate jedan hvalospev materijalizmu u poslednjih 10-ak, 15 g.” To je ono, egzistencija skinuta sa spiska, šta ćemo sad? Pa, ništa, sad ćemo…

Ivan Minić: Da budemo nezadovoljni. 🙂

Dušan Uzelac: Da uživamo u svim mogućim čulima koje imamo. I to uživanje ima svoj danak, koji onda podigne onu drugu industriju, koje se zove farmaceutska industrija, koja kaže: “Radi ti sve šta hoćeš, imamo mi za tebe šta god ti treba. Rešićemo te. Samo ti nastavi sa svim mogućim stvarima.” I tako se taj momentum tog potrošačkog društva zavrteo to basnoslovnih brzina, i stade. Stade, i sad ovaj period – negde to još uvek traje – ali to je sad civilizacijski prst na čelo, gde on kaže: “Pa, je li mi treba nov auto? Je li mi treba nov telefon? Šta fali ovome? Pa, ništa mu ne fali. Pa, što sam kupovao dosada? Pa, ne znam, izašao je novi. Pa, šta je razlika od prethodnog? Pa, ne znam ni da objasnim.” Šta hoću da kažem, razgrađuje se taj momenat gde, recimo, kažu ljudi: “Zatvoreni smo u kutiju silom prilike.”, i onda kaže: “Pa, da. Sad bih da livadu neku, sad bih malo i u prirodu, da cenim i volim.”

Ivan Minić: “A koliko si često išao u prirodu pre toga?”

Dušan Uzelac: “Nisam išao nikako.” Ali u mašineriji svakodnevnog gašenja požara kojim barata, on nije ni shvatio da je sam pristao na tu kutiju. A onda je prepoznao da ima i neke druge porive. I meni deluje da će ovaj svet biti samo lepše mesto. Mi smo stvarno tu na poziciji geografskoj, ali ne bez razloga geografskoj, i to je sudar kultura sa jedne strane zapada, koji gaji taj materijalizam, individualizam, kapitalizam – sve su to neke osnovne ideje koje tamo dominiraju; istoka, koji opet ima potpuno drugu dimenziju. I nije ni jedno ni drugo dobro, nije ni jedno ni drugo loše. Balans je ono što je oduvek bio – balans i od ličnih potreba, od jela, pića, uživanja, rada – balansa svega toga, to je suština. I mislim da vreme pred nama će biti najlepše vreme za živeti. 🙂

Ivan Minić: E, pa, dobro. Završili smo sa nekom pozitivnom porukom. Hvala ti, hvala ti što si bio, što si podelio priču. Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala Epsonu što nas podržava. I hvala Vama što ste nas slušali, što nas trpite generalno iz nedelju u nedelju, mene pre svega. Kao i dosada, sve svoje predloge, pitanje, komentare ostavite na društvenim mrežama i na Jutjubu. Ako imate neko konkretno pitanje za Dušana ili bilo kog prethodnog gosta, ostavite i to. Ja ih uvek podsetim kada ima neko pitanje da pogledaju, da odgovore ljudima. Vidimo se naredne nedelje u novoj epizodi. I hvala Vam još jednom što nas pratite i što nam redovno dajete neke konstruktivne predloge i ideje.