Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 84. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a naš sponzor je i ovoga puta kompanija Epson. A ja imam jednu vrlo neobičnu situaciju, mislim da je to prvi put dosad da u gostima imam kolegu podkastera. Galebe, dobro došao!

Galeb Nikačević: 😀 Bolje te našao! Hvala ti što si me pozvao! Super mi je bilo – sećam se kad sam prvi put video Pojačalo, bio sam u fazonu: “Vidi, bre, neko sa produkcijom i kvalitetom koji ima smisla!” Znaš, i to je bilo super.

Ivan Minić: Hvala, hvala. Ja moram da kažeš odmah u startu da veoma ozbiljno pratim sve što radiš, posebno otkako si samostalni autor, samostalni umetnik. I zaista mislim da si ti osoba koja je nedostajala podkasta sceni. Da kažemo da postoji frotmen svega, osoba koja je dovoljno vidljiva, dovoljno mejnstrim da može da povuče sve one ostale. Jer generalno podkasta kao primarno audio format – OK, mi imamo i transkripte i video, i vi imate video – video jeste nešto da se približiš masovnoj publici, ali podkasta kao audio format, kao manje-više svi audio formati kod nas – kod nas ni audio knjige ne funkcionišu i dalje kako treba – je vrlo, vrlo u problemu.

Galeb Nikačević: Videćeš polako, imam plan sa time. 🙂

Ivan Minić: Mislim da si ti osoba koja može da napravi taj – mislim, to jeste malo velika odgovornost uvek – ali ti si osoba koja može da utera podkast u mejnstrim dovoljno da ljudi skapiraju: OK, kod tebe čuju neke interesantne priče, neke ljude vide interesantne. Ali, što je možda najvažnije, skapiraju, brate, da im taj format leži, jer kod nas se nikad nije zapatilo to da ljudi gledaju mnogo nešto Džo Rogana i slične stvari. Nego kao… Mislim, kao preteča podkasta u Srbiji je “Balkan INFO”, a ne bih baš voleo da se asociram toliko sa takvom pričom. Ovo što ti radiš je fantastično, i svaka čast na tome.

Podkast kao format u povoju kod nas

Galeb Nikačević: Hvala puno, hvala puno! I tu vidiš dosta ljudi mi u poslednje vreme govori kako sam im ja zapravo bio ulazna tačka u svet podkasta. Kao čuli su mene, ovo-ono, pa su onda otvorili te built-in aplikacije i shvatili da tu nešto postoji. Posebno to kad je, recimo, Epl ušao ovde, i onda sad ima smisla tražiti, jer vidiš top-listu najslušanijih, jelte. I da su mi se zahvaljivali u tom kontekstu: prate sad svašta nešto drugo, ali da sam im ja bio negde ulazna tačka – to je s jedne strane. I s druge strane, postoji ta ong – gde zapravo osećam odgovornost je prema tom eko-sistemu i poslovnom modelu. Jer kako sam ja počeo da radim, tako su počeli neki komercijalni sponzori da se javljaju. I sada je stvar u tome da moramo da budemo ona prva linija odbrane, da postavljamo poslovni model tako da objasnimo i komercijalnim klijentima na koji način treba da budu prisutni kada je podkast sfera u pitanju, a koji način nikako ne bi trebalo da budu prisutni, jer će upropastiti i podkast sferu, a i same sebe, jer je to kontraproduktivno. Jer oni i dalje posmatraju poslovni model podkastinga kao, recimo, komercijalni televizijski model. I onda bi oni da uđu na taj način, a ne shvataju da je to jedan vrlo osetljiv sadržaj koji se strahovito oslanja na poverenje slušalaca, i da je specifičan što se tiče same publike u konteksu niša, i posebno kada je u ovako osetljivoj razvojnoj fazi, uslovno rečeno, je beskrajno važno ostati beskompromisan na određenom nivou, u određenim segmentima, da bi se stvorila zdrava dinamika između komercijalnih klijenata i onoga što je sadržaj koji pokušavamo da napravimo. I onda kada mi postavimo te modele, nas nekoliko koji radimo već neko vreme, kada postavimo te modele da to onda bude blueprint, odnosno da to bude matrica, prototip za sve one druge koji budu dolazili nakon nas. I da onda negde zapravo prokrčimo stazu koju će onda oni da utabaju, a onda neka tamo skroz iza generacija će tu da prođe jednim “ferarijem”.

Ivan Minić: Ja mislim da je jako bitna stvar da se, a to je krenulo generalno sa content marketingom kod nas koji postoji 5-6 g. kod nas, u svetu mnogo više, što su klijenti možda počeli da kapiraju, mada neki ne kapiraju i dalje, da prisustvo ne mora isključivo da bude na onaj izuzetno agresivan, vulgaran gotovo način, reklamni adverdajzerski, već to što si ti asociran sa nečim što je fanstično je obično sasvim dovoljno. Mislim konkretno “Red Bul” koji je tebi negde vrlo brzo nakon početka odlučio da podrži, što mislim da je sjajna priča, to je potpuno normalno za “Red Bul”. “Red Bul” stalno, i generalno energetska pića, stalno rade takve neke stvari, podržavaju i asociraju se sa neverovatnim ljudima i neverovatnim stvarima.

Razumevanje formata podkasta od strane klijenta

Galeb Nikačević: Da, super je u tome, recimo, u saradnji sa “Red Bulom” je dobra stvar što su u pitanju ljudi koji, takođe, to je ono gde je poslovni model dvosmerna ulica. Nije dovoljno samo da ti proizvodiš sadržaj koji je OK, nego je važno i da taj klijent koji je zainteresovan za taj sadržaj razume prirodu sadržaja, razume šta je to što je dobro za njih i za tebe, i onda imaju zdrav odnos prema tome da možete da komunicirate. Ja se nalazim u poziciji gde sam, recimo, gro nekih klijenata potencijalnih odbijao, a treba mi lova. Nije da ja sad zarađujem basnoslovne pare, pa sam u fazonu “ćao, ne zanima me”. Nego zaista treba nam lova, sve ovo samo deluje jeftino, posebno ukoliko želiš da živiš od toga. I moraš da imaš održiv model, i moraš da imaš nešto što će u slučaju kada se desi neka rupa, a to se dešava u preduzetništvu non-stop, da imaš da se pokriješ. Da imaš nekakvu vrstu stabilnosti, usidrenja, sigurnosti koja će ti biti odskočna daska za napredak. I onda odbijaš potencijalne klijente zato što oni potenciraju nešto što nije moguće. “OK, daj da sad vi da sedite tu, malo pričate, pa onda malo da jedete, pa malo da popijete, pa… -Čekaj, ti znaš da podkast mora da se sluša? Znaš kako izgleda kad neko mljacka za stolom? Hajde da počnemo od toga.” Pa, onda agresivno prikazivanje ovamo-onamo. Pa, hajde sad ovo. Pa, hajde da uradimo neku akciju ovako. Pa, hajde da uradimo neku akciju onako. Ali, ja kažem ljudima: “Ali, ne razumete. Podkast mora da očuva…”, za početak mi imamo digitalnu audio distribuciju, i gro ljudi nas sluša. Samo sluša, ne gleda. Tako da sve ovo što se vidi mora nekako da se pretoči u izgovoreno, s jedne strane. I onda sa sagovornicima uvek tako kada sede, pa ih ja zaustavim u nekom trenutku i kaže: “Hej, ali ima ljudi koji samo slušaju. Opiši šta si sad pokazao.” “Hej, ja bih doneo neke fotografije da vidiš, ako može? -Ne trebaju mi nikakve fotografije. Sve o čemu možemo da pričamo ćemo da pričamo, nećemo da pokazujemo ništa. Nećemo da ubacujemo nikakve priloge, nećemo montažu…” Znaš, i onda moraš da objašnjavaš ljudima zato što još uvek im nije do kraja jasno šta je to zapravo podkast, i ovde je to dosta nova stvar. Dosta nova stvar, govorim prvenstveno o tom nekakvom poslovnom ambijentu, govorim o tom nekakvom eko-sistemu gde imaš sad 100% love na medijskom tržištu, gde 70% ode na televiziju, i onda ne znam koji procenat ode na bilborde, radija, ovo-ono, pa onda ne znam koji deo ide na internet, pa onda ne znam koji deo ide influenserima, društvenim mrežama, itd. I onda ne znam koji procenat, vrlo mali celokupnog godišnjeg budžeta za marketing odlazi sada polako u sve podkastinga. I tu je ono gde mi sad moramo da se laktamo i borimo za svoje mesto pod suncem, ali je beskrajno važno da za to mesto pod suncem borimo pod svojim uslovima, na svom terenu, da ne upadnemo u zamku tradicionalnih medija, jer ćemo onda bolovati od bolesti tradicionalnih medija, i onda ćemo da završimo kao tradicionalni mediji.

Ivan Minić: Da, ja sam generalno u advertajzingu već 15 g., primarno digitalnom, i prošao sam sve te neke stvari koje su bile, da kažemo, dečje bolesti različitih formata, različitih medija i svega toga. I taj jedan momenat kada kao: “Ej, sad je došao video na internet?!” Znaš, sad, kao ljudi makar na računarima mogu da konzumiraju video-sadržaj – hajde, na telefonu nisu odmah mogli, ali kasnije su mogli na telefonu. “Šta ćemo sad? -Pa, ništa guraćemo TVC-jeve. -Zašto? -Pa, znaš, produkcijski je to komplikovano.” Ja mogu da razumem da uvoznik automobila kaže: “Jebiga, brate, ne isplati mi se. Guraćemo TVC-jeve. Ja ne mogu da proizvedem novi video za taj automobil, jer jednostavno ne mogu.” Ali, kao ovi neki FNCG brendovi kojima najviše ima smisla da se tu oglase, kao: “Ne, ne, ne. Mi ćemo isto da guramo TV reklame. -Zašto?” I onda kažeš: “OK… Samo da probamo. Napravimo eksperiment: uradite jedno kako, da kažemo, mediji, platforma nalaže; i drugo pustite TVC. Da vidimo šta će da ima bolji efekat. -Kako misliš efekat? -Znate, na internetu može da se meri sve to. -‘ajde?” I onda probaš, i kao: “Znaš, 14 puta više ljudi je kliknulo na ovo.” Jeste li razmišljali da probate nešto tako? OK, brate, ima i reklama koje su fantastične, engaging, zabavne, sve to u redu. Ali, vrlo često sa takvim stvarima generalno ne razmišlja, ljudi se ne udubljuju. I potrebno je jako puno vremena kad se pojavi nešto novo, čak i ako postane popularno, da tržište oglašavanja odreaguje uopšte na to. Nekad je to bio period godina dana najmanje. Sad mi se čini da je manje, zato što sada svi – nekako klasično oglašavanje je već postalo skupo, onda svi gledaju neku varijantu: “Uf, ako ovde uđem kao early adopter, možda ću da uštedim nešto, pa da zajašim neki talas… Pa, jahaću na ovom Jutjuberu narednih tri godine dok je on mejnstrim, ali ću ja prvi da krenem, pa će to da bude kul.”

Influenseri: novi način oglašavanja

Galeb Nikačević: Pa, postoji taj faktor zaista, to je jedna od stavki u komunikaciji sa potencijalnim klijentima jeste: “Ako sad uletite, vi ćete biti kul. Jer ćete biti kompanija koja je prepoznala.”, to je dosta važan faktor. S druge strane, počele su kompanije da primećuju i tu inflanciju mejnstrim sadržaja i onlajn, posebno preko društvenih mreža kao što Instagram i slično, gde sad imaš te ljude koji u zemlji od 6 miliona stanovnika imaju milion ljudi koji ih prati, znaš, što je potpuno sumanuto. OK, kapiram da je veliki deo toga i dijaspora svakako, ali postoji činjenica da sad ti ljudi su nabili ogromne cene. Nemam ništa protiv njih, svaka im čast. Ljudi rade svoj posao. Samo postoji taj faktor da baš činjenica da su toliko veliki nama otvara prostor za specifičnu vrstu direktnog targetiranja. Jer ako neko ima milion ljudi koji ga prate, i onda naplaćuje po jednom postu ne znam koji basnoslovni novac, koji mi mesečno uzimamo, ali onda oni naguraju u jednom danu u jednoj fotografiji ili u jednom snimku ili ne znam čemu 50 neki različitih stvari, i onda imaju inflanciju tog sadržaja. I sami klijenti mislim da su počeli da primećuju, barem oni kojima je važno, koji su tzv. data-driven, kojima je baš važan direktan rezultat tog njihovog plasiranja, primetili su da se oni ne vide u moru tih stvari. To mogu samo ti major veliki brendovi zaista kojima to nije problem da priušte, i koji hoće da budu prisutni, da bacaju široku mrežu…

Ivan Minić: U nekim slučajevima je to i samo show-off na kraju dana.

Galeb Nikačević: Da, i na kraju dana je samo show-off, šta god, hvalisanje, i sve je to deo poslovnog modela. Kod njih ima smisla. I onda oni, naravno, uzimaju velike pare velikim klijentima. Ali, onda imaš ove manje, koji možda imaju skromnije budžete, koji bi pametnije da potroše taj novac, i koji bi da imaju to, kako se kaže popularno, value for money – da bude vrednost za novac koji si uložio. I tu na scenu bi trebalo da stupa mi, gde možemo zaista da mu ponudimo te stvari. I onda je dobra kombinacija što sa razvojom tehnologija, jelte, omogućeno je nama da proizvodimo sadržaj zato što je tehnologija postala napredna i dostupna dovoljno da možeš u kući da radiš sve to što ti je nekada bila potrebna televizija, velika produkcija, emiter, prostor, itd., s jedne strane. A sa druge strane se nalazi – se razvijaju same kompanije, pa sad silni startapi funkcionišu, pa sad ovi-oni, koji su, takođe, data-driven, koji pokušavaju, takođe, da se probiju sami na tržište, i onda smo mi negde prirodna simbioza. Pored toga što je sve vrlo lako proverljivo, što se odmah vide rezultati, pored toga, takođe, postoji i taj segment da možemo da imamo nekakvu vrstu aktivacija, od kojih je i slušalac dobar. U podkastingu je to, recimo, uvek supermodel: “Ej, iskoristite kod sa našim bla, bla, bla… Dobićete popust 10%-20% pri kupovini ovoga ili onoga.” I onda em publika dobija popust, koji je uvek značajan, em ti imaš sponzore koji ti daju lovu, a em sponzori na svojim proizvodima u toj maloprodaji, u retailingu, kom god, tačno vide koji broj ljudi u toku meseca je iskoristio i koliki je reach, odnosno koliki je konkretan efekat za njihove poslovanje u odnosu na to koliko su tebi dali love da se promovišu kod tebe. E sad, to je dobar stvar. Ona, naravno, ima jednu otežavajuću okolnost, a to je što taj novi svet i ti novi modeli donose novu vrstu odgovornosti. Ne može da se potpiše tek tako ugovor na godinu, nego to obično bude iz meseca u mesec pa dok nam radi posao. I tu je sad onaj momenat – OK, ti moraš da napraviš model kako ja mogu za tih nekoliko meseci da zaradim dovoljno love da sutra kad odu ti sponzori mogu da prezupčim period neki dok se ne pojave neki novi, ukoliko ne nabaviš neke nove u međuvremenu. Ali, opet je idealna varijanta kako da komuniciraš sa klijentima da ti porasteš tako da ne moraš ni ti sad da se pretvoriš u neki telešop, prvih pola sata rokamo – kao što Džo Rogan kad ga pustiš na audiju, prviih 10 min. on samo nabraja sponzore, toga nema na video formatu njegovom. E, i tu sad dolazimo do onoga što si malopre pominjao, a to je da bi podkast bio podkast, moraš da ga praviš tako da zvuk bude dobar, da imaš kontinuiranu proizvodnju, i da imaš audio distribuciju. Jer super je ovo što mi radimo video, i vrlo je moguće da će budućnost podkastinga definitivno biti video. Evo, Spotifaj je u ugovoru baš sa Džo Roganom uveo video-podkasting. Ti sad na aplikaciji možeš da pustiš podkast i da gledaš video. I sad kad su ta vrata otvorena, ona se sigurno neće zatvoriti. I sigurno neće ostati samo na tome. Samo je pitanje trenutak kada će početi da se pojavljuju i drugi koji će na tim digitalnim platformama biti video. Što je sa jedne strane dobra stvar zato što će ući direktno u dvorište Jutjubu, Guglu tj., koji monopolista toliko veliki na svakom tržištu bukvalno video formata, pa i na ovom, i stvoriće malo zdraviju konkurentnost na tržištu, koja će verovatno rezultovati i ekonomski bolji… A videćemo, vreme će pokazati, znaš.

Ivan Minić: Generalno sve te striming platforme nose sa sobom neki momenat koji vrlo često za autore nije baš održiv. Jeste održiv ako si ekstremno veliki, ali vrlo mali procenat njih jeste ekstremno veliki. Ali, ono što je, recimo, vrlo interesantno – nadovezaću se, pa ćemo završiti sa ovom temom – ali ima taj jedan momenat kao znaš, “OK, je li pratite rezultate? -Pratimo rezultate. -A koliko pratite rezultate? -Pa, pratimo, znamo koliko ljudi je došlo. -A znate ko su ti ljudi?” Zato što nije isto kada imaš influenserku ili influensera, nebitno, koji ti dovede 50 ljudi na tvoj promo kod, koji kupe jednom i nikad se ne vrate; i kad imaš ljude koji zato što je to Galeb dođu, kažu: “OK, hajde da koristimo ovo.”, i potroše – imaju 10 kupovina u narednih mesec dana. I prosečna vrednost korisnika po kanalu sa kog je došao može da varira drastično, a to ima jako veze sa tim što oni kažu: “Pa, dobro, ova aplikacija za dostavu ili ova servis za šta god – mislim, svi su oni isti. Ali, ovi nisu isti, zato što ovi podržavaju nešto što je malo drugačije, nešto je kvalitetnije.” Mislim, mi smo u jednom dužem periodu radili projekat za koji duboko verujem da cela ekipa smatra da je najlepši projekat koji smo radili, to je projekat “Moja Firma” sa Telenorom. “Koji je konkretan benefit za Telenor? -Pitaj Telenor.” Osim što je Telenor dobio sve moguće nagrade u okviru grupacije, što mislim da se nikada nije desilo da nešto iz Srbije dobije nagradu u Norveškoj na takmičenjima – kao brand affinity, koji se relativno lako meri i postoji metrika kako se određuje, brand affinity kaže da su oni u svojoj primarnoj grupi korisnika koja im je bila najvažnija, a to su mala i srednja preduzeća, preduzetnici, postali najvoljeniji. Iako možda njihovi usluge za taj deo publike se nisu razvijale u skladu sa tim, ljudi su ipak bili u fazonu: “Ej, znaš, sve probleme koja sam imao u poslovanju sam rešio tamo. Mislim, oni su to omogućili da se desi. Pa, dobro, jest’ malo me nerviraju što nema interneta u paketu koliko treba, ali, znaš, ne možeš sve da dobiješ, ali se cimaju oko mene.” I dobra brendova je krenulo kao da razmišlja na taj način. Moram da te pitam – sad skačemo sa teme na temu – ali, ja moram da te pitam zato što je to pitanje koje ja postavljam svim gostima, i to mi negde je uvod za to što se desi posle u životu. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 🙂

Sanjar o boljem sutra

Galeb Nikačević: 😀 Kad sam bio klinac, želeo sam da budem biolog. Odrastao sam na Atenboro, i odrastao sam na “Opstanku”, i odrastao sam na celoj toj ekipi. I kao klinac sam bio fasciniran živim svetom oko sebe. Provodio sam baš mnogo vremena napolju, u prirodi. Neobično mnogo čak i za jedno dete. I nekako nisam se baš najbolje uklapao u sredini u kojoj sam odrastao, znaš, a ni situacija u kući nije bila baš divna. I to je bilo neko moje bekstvo od malih nogu. I druga stvar koja me je oduvek fascinirala je bio svemir. I živeo sam, imao sam sreću da sam živeo u kraju koji ima malo svetlosnog zagađenja, koje je na dosta velikoj visini, kod Avalske šume, u blizini Spomen-park “Jajinci“, gore u Kumodražu 1, kod Torlačkog visa, i da sam živeo u kući sa dvorištem. To je malo kasnije u našem životu, ali bez obzira, gde sam provodio puno vremena gledajući u zvezde. Zvuči totalno kliše, ali sam stvarno to radio. Noću sam bio često budan, i čitao sam puno o tome i zanimao sam se. Nekako sam uvek sebe zamišljao u tom… Maštao! Nisam sebe zavaravao da je to nešto čime ću moći da se bavim u životu. Prosto bilo je potpuno evidentno da su okolnosti životne bile takve da se nikad neće desiti. Jer, baš u vezi sa time kako sam to znao: pre nekoliko godina kada sam snimao u Americi, sećam se da sam sedeo sa likom, kamiondžijom, koji se zove Mile Banjac, i onda sam ga pitao – koji je došao 95. u Ameriku, i koji je tamo i odškolovao i decu, itd., i nikada se nije vraćao – i onda kada sam ga pitao zašto se nikad nisi vratio u bivšu Jugoslaviju, on je rekao: “Zato što mi nedostaje zemlja koje više nema.” A onda kad sam ga pitao zašto si ostao ovde, tu gde god da je bio, on je rekao: “Zato što ovde ukoliko možeš da obezbediš određene uslove životne, deca mogu duže da budu deca.” Ta rečenica me je dosta pogodila na ličnom nivou zato što negde osetio sam je duboko lično jer tad mi je pred očima pukla istina koliko je meni zapravo to detinjstvo bilo oduzeto. Ja ga nisam imao. I bio sam svestan sve vreme da ga nemam. I onda sam voleo da mislima bežim u te daleke svetove, tako sam zavoleo naučnu-fantastiku, koja me je uvukla u svet književnosti koja je posle postala veliki deo mog života. I kao dete, jelte, maštao to: ili da budem taj lik koji putuje po svetu i istražuje nepoznate životinjske vrste po Amazonima, itd., Sibirskim stepama, Antartik, Artik, to znaš sve, Afrika, velelepan Magadaskar, šta ti ja znam. Kasnije me to odvelo u smer razmišljanja o prirodi ritualnog i kulture, i onda sam i tu eksprerimentisao svašta nešto. Valjda me je ta vrsta interesovanja probudila to neko radoznalost duha, koja me je onda vodila u dalja istraživanja. Ja sam nekako večito na tom putu traženja sebe i traženja stvari, i pokušavanja da dam odgovore na gro pitanja koja su činila život besmislenim pre toga. Ali, da, to su bile dve stvari koje sam želeo da budem kad porastem, ali se nisam nikad zavaravao da ću to da budem zapravo.

Ivan Minić: Znaš kako… To jedno pitanje koje postavljam skoro svim gostima. I kod svakog od njih vrlo često su to stvari koje se kroz odrastanje menjaju, znaš. “Htela sam da budem učeljica, pa sam onda htela da budem medicinska sestra, pa sam onda skapirala da hoću da budem ovo…”, nebitno. Ili: “Hteo sam da budem kamiondžija.”, je l’, imaš kamion kad si mali.

Galeb Nikačević: Imam drugara koji je želeo da bude kamiondžija, ali nikada to nije postao.

Ivan Minić: 🙂 Imam drugara koji je položio za kamiona, ali ga nikad nije vozio, jer mu to nije bilo interesantno. Ali, taj momenat kad vidiš kako se ta stvar razvijala i gde su ljudi stigli, to bude interesantno. I, mislim, iz ovoga što ti pričaš – OK, nisi postao astronaut i nisi posao biolog, ali si uradio toliko nekih priča koje se naslanjaju na te stvari, i približio si to mnogo većem broju ljudi nego što bi možda mogao da uradiš da se zapravo bavio time.

Galeb Nikačević: Da, moguće.

Ivan Minić: Ja sam isto… Mene su pitali – imao sam 7 g., i čitao sam “Dečije saznanje”, jer “Dečije saznanje” najvrednija stvar koju možeš da imaš kad imaš manje od 7 g.

Galeb Nikačević: “1000 Zašto 1000 Zato”.

Ivan Minić: Recimo, da. I sećam se traume moje učiteljice u drugom razredu kad je ona mene pitala šta to crtam, i sam rekao “dezoksiribonukleinsku kiselinu”. Zvala roditelje da pita je li sve OK. 🙂 Ali, ti momenti, i ti onda vidiš – ja sam rekao: “Ložim se na dinosauruse i hoću da radim u NASA-i.” Zašto sam hteo da radim u NASA-i? Zato što je bio neki crtani film u kome je bila priča o tome kako funkcionišu u NASA-i. Ja sam rekao: “To.” I bila varijanta u nekom trenutku kad sam ja skapirao da idu meni super matematika, fizika i to sve, ali znam jedno pet ljudi pošto sam išao u “Arhimedes”, sa kojima sam ja dugo godina bio na istom nivou, nekad sam bio bolji od njih na takmičenjima i to sve, ali u jednom trenutku su se oni samo odlepili od mene četiri stepenice, i mi smo ostali super prijatelji, sve je to u redu, ali stvari koje oni razumeju na intuitivnom nivou ja ne razumem kad mi objasniš. Mogu ja to na silu to da naučim. OK, ali dokle treba i koliko sebe treba da silim. U nekim stvarima koje su esencijalne verovatno treba malo više čovek sebe da natera da neke stvari nauči kako treba. A ovde skapiraš da to nije za tebe. I onda kad sam rekao: “Ja planiram da odustanem od toga. -Pa, kako ćeš onda da radiš u NASA-i? -Pa, dobro, može da se bude i čistač u NASA-i.” Ali si čistač u NASA-i, kao i posle bio…

Galeb Nikačević: Imaš bedž.

Ivan Minić: I film i sve… Odnosno ta vrsta priče je bila u raznim nekim filmski scenarijima zloupotrebljavana, gde domar dođe i reši zadatak na tabli koji niko nije mogao da reši, itd. Zanima me – rekao si kroz naučnu-fantastiku, a do naučne-fantastike si došao kroz interesovanje vezano kroz svemir…

Galeb Nikačević: Malo i kroz strip, između ostalog.

Ivan Minić: Kul. Ušao si priču sa književnošću – ja se sećam, pričali smo o tome pre nego što krenuli da snimamo, ja se sećam perioda kada si ti neredovno pisao, ali je to što si pisao meni zaista bilo fantastično. Posebno što ti si tad bio kul gradska faca, klinac u suštini, MTV lice možda i pre MTV-ja, ali to je prototip šta očekuješ, i potpuno mi je bilo nespojivo da iako si apsolutno i elokventan i vrlo lepo i retorički stajao i sve, nemoguće čovek ovako piše. Onda skapiraš da čovek tako piše, dobro, OK. I onda su krenuli ti neki poslovi u kojima se to malo više i videlo. I autorski tvoj pečat se mnogo više primećivao. Kad radiš emisije u koje zabavnog karaktera ispunjava neke forme, OK, nemaš ti tu nešto previše prostora. Ali kad je došlo do toga da možeš da iskažeš sebe autorski, to je zaista bilo fantastično.

Pisanje: vid uspuhavanja i sticanja dragocene veštine

Galeb Nikačević: Znaš šta je fora? Jedan od mojih dražih citata jeste baš Selimovićev iz nekog intervjua, nije ni iz kakvog romana, pošto sam jedno vreme baš bio opterećen Selimovićem, i onda sam sa njegovim unukom radio neke stvari.

Ivan Minić: Džonijem. 😀

Galeb Nikačević: Tako je. Za koga niko ne zna da je unuk Meše Selimovića, to je najluđe od svega. Pozdrav za Džonija Momčilovića! On je rekao: “Postoje dva razloga zašto neko želi možda da postane pisac. Jedan je zato što je to prirodan nastavak eruditskog života koji je živeo.”, kao što je doktorirao, postao istaknuti član društva, akademija, nauka, čega god, i onda je prosto pisanje dolazi kao prirodan nastavak tog jednog života, bilo to prozno ili naučno pisanje to je sad manje važno. A drugi je, i to je divna misao, kaže: “Ima potrebu da krikne u prostor ono što ga muči.” I ta misao se toliko duboko vezala za mene zato što u okolnostima, hm – u okolnostima u kojima sam ja živeo bilo je veoma teško, čak i dan-danas je veoma teško razumeti te okolnosti do kraja. Veoma je teško osvrnuti se, osvetliti ih dovoljno jako, obasjati ih dovoljno velikom količinom svetlosti ne bi li mogao da vidiš celokupnu površinu. Ima dosta stručna sintagma, ali vrlo precizna, koja mi se sviđa, to se zove heliotropna misao – znači, koja je kao sunce, jelte, obasjava tako da ti se, ono što ti nazivaš kako tvoji drugari intuitivno prosto znaju stvari, to su ti duboki uvidi zapravo u neke dublje istine. I svi mi imamo te neke trenutke u života kada nam istina pukne pred očima, jer je nešto podsvesno sazrelo u nama potpuno neočekivano, i u pola gutljaja kafe, na pola koraka, u razgovoru sa nekim dok voziš auto na semaforu i samo ti pukne nešto što je kao potpuna očigledna istina u vezi sa nekim aspektom tvog života koji su do tada bili nedostupni. Razlozi zašto su nedostupni je ono zbog čega idemo kod psihijatra na terapije da bismo mogli upravo da omogućimo sebi dostupnost tim stvarima koje će posle da nas osveste. I ja sam u životu, nažalost, nisam imao gde da se obratim da dobijem odgovore na svoja pitanja, s jedne strane. Nisam imao kome da se okrenem i da se obratim za uzor u životu, i onda su moje potrebe obično bile ta bekstva u stripu, filmu, gledanje u zvezde, u svemiru, biologiju, šta god. Ali, to sve u jednom trenutku više nije dovoljno, jer ti kako rasteš, i kako odrastaš, i kako sazrevaš, počinju sve više da kuljaju ta pitanja u tebi, da te more, i ona postaju sve teže – sve teže ih izbegavaš. I onda odjednom odem u šumu, blejim tamo, ali ne mogu da se isključim. Ne mogu. Nosim svoju glavu na ramenima, i sad više nemaš tu dečju naivnost kojom možeš samo da se isključiš iz svega. I sad počinju te posledice da te stižu. I kako te one stižu, one te preplavljuju, i vode te u druga psihološka i emotivna stanja. I ta psihološka i emotivna stanja postaju onda triggeri za brojne probleme u životu – a kakav si čovek kad ustaneš ujutru, kakav si čovek kad legneš uveče, kakav ćeš čovek biti u toku dana. I tačno je postojao trenutak, to neću nikada zaboraviti, ta zima 2007. g. kada sam shvatio da jedini način da nastavim dalje, a da ostanem iole normalan, je da probam da shvatim šta mi se dešava. I tada sam počeo da pišem. Jer nisam znao kako da formulišem tu svoju misao. To su bile ne kontrolisane misli potpuno u glavi, koje su me dovodile u anksiozne napade, napade panike. Znaš, dišeš plitko i brzo, i krećeš se kao zver u kavezu od zida do zida, i držiš se za slamčicu neku da ostaneš normalan – baš u tom trenutku strahuješ da ćeš izgubiti zdrav razum. I potrebno da je izbaciš nešto iz sebe, a ne znaš ni šta je to, ni odakle to dolazi, ni koliko je. Ne znaš kako da se odnosiš prema tome. Tada sam počeo da pišem. Samo da izbacujem misli. Samo da desi nešto, fizički da se desi nešto, da nekako simbolički barem to što je u meni izađe iz mene napolje. Da više nije tu, samo da me pusti te muke. To je bilo rudimentarno i potpuno bezveze. I tada sam počeo da kapiram da je – tu je ono gde je naučna-fantastika veoma važna: čitao sam Filipa K. Dika u to vreme, čitao sam… da li je to bila “Tecite suze moje reče policajac” ili “Tri stigmate Plamera Eldriča”, zaboravio sam šta je od toga bilo. Ili je možda čak “Čovek u visokom dvorcu”. Da, tu se radi o knjizi. Kaže: “Reči su najmoćnije oružje na svetu. Jer ljudi koji kontrolišu reči i njihovo značenje, kontrolišu ljude koji moraju da ih koriste.” To mi je ostalo urezano duboko. I tada sam, ne pitaj me zašto, počeo da čitam – posle sam ja upisao i faks, pa je tu krenulo da se uči teorija – upisao sam književnost, i onda je krenula silna neka teorija da se uči, i onda je bila ta “Kritika moći suđenja” Kanta… I onda je tu bilo: da bi nacrtao liniju, moraš prvo da je zamisliš. Ne postoji ništa u mislima čega prethodno nije bilo u iskustvu. Te sam neke transcendentalne ideje, i… Ali, fora je u tome da sam skapirao da da bi nacrtao liniju, moraš prvo da je zamisliš. Da bi je zamislio, moraš da imaš jasnu ideju o njoj. To je jako čudno, znaš. Moraš da joj daš ime, moraš da imenuješ stvar, da bi stvar postala stvarna. Kao u preduzetništvu kada radiš. Ja to uvek govorim ljudima: kada počinjete – recimo, sad me stalno pitaju za podkaste – kada počinješ podkast, pravilo broj jedan: samo proizvodi kontinuirano, nemoj da staješ. Nemoj da staješ! Šta god da se dešava, izbacuj epizodu… Loša epizoda? Izbaci epizodu! Desio ti si privatan problem? Izbaci epizodu! Ostao si bez love? Izbaci epizodu! Otišao si na letovanje, na zimovanje? Ne zanima me, izbaci epizodu! Snimi unapred, pa idi!

Ivan Minić: Napravi plan.

Galeb Nikačević: Napravi plan, izbaci epizodu! Kontinuitet broj jedan. Broj dva: moraš da budeš spreman na činjenicu da ćeš da praviš greške, i da ćeš da praviš katostrofalne greške, da će ljudi svašta govoriti o tebi. Budi spreman na to. A jedini način da na to budeš spreman jeste da znaš tačno šta želiš i da veruješ u svoj proizvod. To su dve stvari koje moraju da se dese kao preduslov da kada te napadnu, ti budeš spreman da se braniš, jer imaš iza čega da staneš, ispred čega da staneš. A da bi mogao da imaš jasnu ideju, moraš da artikulišeš svoju misao jasno. I sad je ta artikulacija misli dugo pre toga bila proces koji sam ja počeo onako neuhvatljivo, labavo da nazirem negde tamo u daljini. I onda sam shvatio najvažnija stvar sa problemima koje imaš jeste da ih imenuješ. Moraš da im daš ime. Ali nije jednostavno imenovati, moraš da im daš ispravno ime. Jer ako im daš pogrešno ime, onda ćeš ih materijalizovati na pogrešan način, njihova priroda će biti pogrešna, njihova struktura će biti pogrešna, i onda ćeš stvoriti odnos prema njima u odnosu na to šta ti misliš da oni jesu time što si ih imenovao, a ne ono što zaista jesu. Nećeš stvoriti odnos prema njima, i počećeš da ih rešavaš u odnosu na to što ti misliš da oni jesu…

Ivan Minić: Naši ljudi generalno najčešće nazivaju posledicu, a ne uzrok.

Galeb Nikačević: Tako je. Ti možeš da imaš milion različitih posledica, a da je jedan uzrok. Adresiraj taj uzrok. Ali da bi mogao da ga adresiraš, moraš da ga razumeš. I to je to. I onda daju pogrešno ime, stvore pogrešan odnos, i onda stiču iluziju o tome da su problem rešili, a on zapravo transgresira ispod na ostale aspekte tvog života, a da ti toga nisi ni svestan. E, kada je to meni postalo jasno, tada sam ja polako nesigurnim koracima krenuo na to putovanjem da probam da razumem prirode tih problema, i da pokušavam jasno da artikulišem misao o stvarima koje me muče. Ali nisam znao kome da se obratim. Nisam znao kome da se obratim. Gde ću ja to da vidim? A onda mi je neko jednom pametno rekao – išao sam na neke kurseve kreativnog pisanja, i profesor naš na kurs je naš jedan poznati pisac, da ga ne pominjem sada, mi je rekao: “Najbolji način, najbolja lekcija kreativnog pisanje vam je kreativno čitanje. Nemojte da se plašite da čitate druge autore, ako mislite da ćete da počnete da ličite na njih.” Ako čitaš Franca Kafku i počneš da ličiš na Kafku, brate, to je do jaja! Znaš, to je do jaja! To znači da si jebeno talentovan! To znači da si jebeno talentovan, a vremenom ćeš naći svoj glas. Ali pritom da pronaćeš taj prozni ili poetski glas u sebi ukoliko želiš da pišeš. Ali, čitaj, čitaj puno zato što ćeš shvatiti da su ljudi pre 500 g., pre 300 g., pre 1500 g. pisali o istim stvarima o kojima ti danas misliš. I probijaćeš ledove koji su probijeni pre 500 g. Ima već ljudi koji su jasno artikulisali – znaš kada sretneš nekoga koji u jednoj rečenici ti sažme ono skup nekih problema koji su ti lutali po glavi, i kažeš: “To, brate! To, jebote, bravo! Kako si lepo definisao ono što ja ne umem već 10 g. unazad!” Takvi ljudi u knjiženosti ima koliko hoćeš. Kada je Frojd ulazio u psihoanalizu, pa kad su ga pitali: “Molim vas, recite nam, vi ste tvorac psihoanalize, te nove, radikalno nove oblasti, revolucionarne oblasti – recite nam nešto više o psihoanalizi.”, a on je odgovorio: “Ja sam samo ušao tamo gde su pesnici oduvek bili.” I to je zapravo velika istina. I puno toga može da se nauči iz priča, iz pričanja priča. I onda sam se ja njima okrenuo, okrenuo sam se tim autorima koje sam znao, tim velikanima o kojima ceo svet stalno bruji, govori o tim potraga za spasenjem duše, za čime god. Znaš, morile su me te stvari, morili su me intimni problemi, morile su me porodični problemi, morili su me društveni problemi. Morilo me je svašta nešto što ja nisam znao da objasnim, nisam umeo da mu dam ime. I tako je počelo: počelo je tako što sam što sam pokušavao da pronađem odgovore na pitanja koje sam imao. Naravno, prave odgovore nisam – to shvatiš vremenom, shvatiš da je putovanje poenta, a ne cilj. Kad kreneš na put, važan ti je cilj. A kad stigneš na cilj, shvatiš da ti je bio važan put. I tako je počelo to neko moje interesovanje. U tom periodu to što si ti čitao, znam tačno na šta misliš zapravo, štoviše sva sreća nije dostupno onlajn 🙂 već godinama, doduše. To su bili trenuci kada sam radio to – imao sam potrebu da kriknem u prostor ono što me muči, i to je kumulativno izlazilo. Dakle, ja sedim i nemam pojma, i u jednom trenutku to sazri, i ja imam potrebu to da izbacim i izbacim. I to su stvari o kojima ja razmišljam i dalje. I postoje planovi da se time možda ozbiljnije posvetim u jednom trenutku svog života. I svakog dana kažem sebi: “Budalo jedna, već 10 g. govoriš kako će doći trenutak da se posvetiš tome…”, ali zaista se nadam da će to da se desi u nekom trenutku samo što mislim da nisam još uvek spreman. Mislim da još uvek nisam spreman, mislim da nisam još uvek dovoljno vešt, mislim da nisam još uvek dovoljno dobar. Zato što nekako književnost je umetnost trećeg životnog doba. I najtalentovaniji muzičar na svetu može da bude glup – ne mora, naravno, autorska muzika i muzička kultura je nešto što mene formiralo u tolikoj velikoj meri. Ali kažem, prosto talenat čini veliki deo toga. Prosto, da li imaš sluha i ne umeš, da li imaš moć produkcije ili nemaš, da li si sluhista ili nisi – to nije nešto na šta možeš zaista baš da utičeš. Ukoliko imaš pecler, možeš da ga razvijaš: trud, rad su ogroman deo toga. Ali činjenica je da moraš da imaš to. Za slikarstvo isto, za druge aspekte… Fizički, recimo, uspeh u sportu – ti moraš da imaš nekakve genetske, nekakve predispozicije koje te čine takvim. Književnost je nekako umetnost trećeg životnog doba, ti moraš nekako da sabereš neko životno iskustvo, ti moraš da razumeš to šta je to o čemu pričaš. Ti moraš da imaš nekakav ogroman korpus znanja da bi mogao da pristupiš tome tako da to nosi nekakvu vrednost. I ja mislim da još uvek nisam tu. Ljudi ne razumeju koliko je teško napisati jednu dobru rečenicu. Ne priču, ne tekst, ne roman… “Ja sam napisao roman!”, danas je svako napisao roman.

Ivan Minić: I to je tačno.

Galeb Nikačević: Napiši jednu dobru rečenicu, i vrati joj se nakon tri dana, nakon pet dana, pa vidi koliko je zapravo dobra – pa, shvatiš da nije. Ima ta misao Oskara Vajlda o protestu pisanje, kaže: “Danas sam ceo dan sedeo, i stavio sam jednu zapetu. Dva dana kasnije – uklonio sam je.” 🙂

Ivan Minić: Nije baš adekvatna lično da se pojavi u kontekstu svega ostalog, ali jeste interesantan u svakom smislu – Džordan Piterson, koji kaže za knjigu koja je postala bestseler na globalnom nivou, čak postoji kod nas, “12 pravila”…

Galeb Nikačević: “12 pravila za život” ili tako nešto.

Ivan Minić: I, OK, ima vrlo interesatne neke poente, ima neke poente sa kojima ne možeš da se asociraš, nebitno. Ali taj momenat gde on kaže – pričamo o čoveku koji je priznati univerzitetski profesor, koji je priznati autor stručne literature i svega ostalog – “Ja sam ovu knjigu pisao 15 g. Zato što sam svaku stvar koju sam pisao challengeovao do trenutka do više nisam u fazonu “OK, sad je ovo stvarno kako treba”.” I suštinski, inženjerski je pristupio pisanju knjige, što ja lično veoma cenim. Nekad mi jako prija i da imam nekog ko samo izbaci iz sebe nešto na način koji je fantastičan, to je isto super, ali nekako mi se čini da u većini slučajeva, baš pararela koju si ti napravio i sa sportom i sa muzikom i sa svim ostalim. Sport je nešto što je za jedan kratki životni period najčešće, imao sportova i gde možeš duže da se baviš, a u principu baviš se 15-20 g. 10 se pripremaš, 10-15 se baviš i posle toga živiš od stare slave u suštini. U muzici to ne mora da bude tako, ali ljudi koji su postali globalni fenomeni sa 20, nema ih mnogo koji su ostali globalni fenomeni i sa 60. Ima ih, ali to je zaista nešto vanvremenski. Ali sve te neke stvari koje gledaš tako, bilo da je u pitanju umetnost, gluma ili bilo šta drugo, vremenom ako ne evoluira, ako ne sazri su nešto veličanstveno, prestane da bude značajno. Vremenom nestane.

Galeb Nikačević: Ne moraju… To je još jedna stvar o kojoj sam puno razmišljao: šta znači taj pojam veličanstvenog, taj pojam fenomenalnog, taj pojam genijalnog? Zapravo je veoma malo tema, posebno u savremenom svetu, koje su to. Jer na svetu to više nije neophodno. Znaš, mi ne živimo više u svetu epoha kojima je neophodan monstruozni gigant umetnosti da ti nešto izgovori. Mi živimo u jednom radikalno individualizovanom svetu u kojem smo toliko povezani da smo svi ostali usamljeni. I tzv. priče malog čoveka, tzv. naizgled svakodnevne, obične priče su ono što nam je važno. To je ono gde podkast sfera dolazi. U velikom broju slučajeva podkast je nešto što je ljudi kao nekakva kompenzacija za ljudski kontakt, za dobra atmosfera, prijateljski razgovor, druženje. Ne mora nužno to da bude samo da smo mi rekli nešto strašno pametno, i da smo rekli nešto strašno korisno. Nekada je samo ono vozim se od Beograda do Gornjeg Milanovca sat i po vremena, i treba mi neko da mi pravi društvo u kolima.

Ivan Minić: Drugarica mi je poslala meme danas u kome kaže – sin priča sa mamom ili šta god: “Imam novog prijatelja! -Je li prijatelj ili podkast host?” Dobro.

Galeb Nikačević: 😀 E, baš to.

Ivan Minić: Slažem se sa svim što kažeš. I mislim da postoji taj momenat da te tople ljudske priče, ali artificijalne…

Galeb Nikačević: Kako ih na “Radio Beogradu” zovu TLJP. 🙂

Ivan Minić: Otac modernog advertajzinga, Vilijam Bernbah iz DDB-ja, je uvek insistirao na tome da tih 60-ih godina – mislim, to je vreme i okruženje u kome je nastao “Mad Men” – mislim, “Mad Men” je izmišljen, ali dosta stvari se naslanja na te stvari.

Galeb Nikačević: Nisam nikad gledao “Mad Mena”.

Ivan Minić: Interesantno je, ali je mnogo zapravo interesantnije… Mislim, interesantno je – kompletna ikonografija je fantastična, sve to izgleda vau, i te priče su super, i ti karakteri su meni nekako vau, ali mnogo je zapravo interesantnije kad istražiš ko su stvarno bili ti ljudi i kako je to stvarno funkcionisalo. Deo toga možeš da vidiš u seriji, naravno, ali serija je komercijalna serija sa svim svojim momentima. I on je to vrlo insistirao na tom momentu šta čini najuspešnije kampanje toliko uspešnim. “Simple, timeless, human truths.” To se nije promenilo 2000 godina.

Evolucija čoveka i tehnologije ne idu ruku pod ruku

Galeb Nikačević: Da, zato što se čovek nije promenio 2000 godina. Evoluirali smo – mi evoluiramo zapravo sporo u odnosu na progres tehnološki koji se dešava. Zato imamo te silne zdravstvene probleme, jer nismo uspeli da evoluiramo dovoljno brzo koliko se industrijska revolucija hrane promenila u međuvremenu. Nismo uspeli dovoljno da evoluiramo duhovno koliko se tehnološki napredak desio, pa onda imamo situacije od atomske bombe na ovamo. Mislim da se tehnološki, mislim da se industrijski, mislim da naš odnos prema svetu oko sebe i samima sebi da se to brže mnogo menja nego što se mi u genetskom kodu evoluitivno menjamo. Mnogo, mnogo brže. I da imamo puno toga da sustignemo da bismo mogli da utilizujemo sve ovo oko nas na ispravan način. Zato se i nalazimo između ostalog tu gde se nalazimo. A te male istine su važne zato što – to je sad i onaj opet jedan tako kliše od rečenice, iako je u jednom od najvećih književnih umetničkih dela, jelte, “Ani Karenjini”, kad kaže: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu. Svaka nesrećna nesrećna na svoj način.” Šta to zapravo znači? To znači da u sreći nemaš tema za umetničko stvaranje toliko, koliko zapravo imaš u problemima, koliko imaš u nesreći. I to je Čak Palanik, tvorac “Fight Cluba”, jelte, itd., je isto rekao – ja mislim da je to u knjizi “Invisible Monsters”…

Ivan Minić: Fantastična knjiga.

Galeb Nikačević: Rekao je… Jeste “Invisible Monsters”. Rekao je – sad da ne kažem na engleskom, sad pokušavam da prevedem, pošto sam čitao to na engleskom, pa mi je tako i ostalo, pa da prevedem na srpski – “Nemamo ožiljke da pamtimo srećne trenutke. Učimo tako malo iz blagostanja.” To je zapravo istina. I te male ljudske istine, i ti obični svakodnevni ljudski životi su važni, jer oni mogu simbolički, alegorijski ili kako god hoćeš, zapravo da budu most preko kojeg mi adresiramo teme koje na taj način mogu da budu važne. To je nešto što stalno ponavljam. I mislim da ne mogu dovoljno puta da ponovim, a to je da bi se desila empatija, mora prvo da se identifikacija. Nema empatije bez identifikacije. Moramo da razumemo tu relaciju. Jer kad postoji ta kulturološka tačka identiteta, nešto sa čime se mi i možemo da se identifikujemo, nešto što zapravo toliko blisko našem svakodnevnom životu. Mi imamo utisak ne samo familijarnosti, već imamo utisak da nas neko u tome zapravo razume. A onda kada se na sve to doda taj sloj gde vidiš da je prosto to je ono ljudsko što ne može da se opipa, što ne može da se objasni, onaj faktor nepoznati u jednačini, onaj X u jednačini. Kako ga zovu – X faktor ga zovu u rijalitijima, što čini star quality, jelte, nešto što čini nekoga zvezdom jeste kada na sve to dobiješ taj sloj da je neko iskren u svemu tome, da je to zaista…

Ivan Minić: Autentično.

Galeb Nikačević: Autentično, tada se otvara taj most poverenja između tebe i ko god da je autor. A onda taj autor, ukoliko je dovoljno dobar kroz to može da ti provuče neke velike životne istine. Imaš, recimo, te čuvene epistolarne romane, ovakve ili onakve romane, u kojima, na primer, naizgled se dešava ništa. Imaš scenu ručka, gde sede dve porodice, i oni ručaju narednih 20 strana.

Ivan Minić: Ali je đavo u detaljima.

Galeb Nikačević: Ali to je – ko pored koga sedi, kako, šta je to što izgovaraju, šta su te formalne ljubaznosti ovako-onako. Ali ti trebaš da budeš dovoljno pažljiv čitalac, pa da to pročitaš na tom sledećem nivou, ne na nivou samo onoga što je kao radnja napisano. E sad, kako se te stvari učitavaju u filmskoj umetnosti, sad je to nova tema. Kako se oni čitavaju u popularnoj kulturi, u muzici. I na kraju dana, kako se one iščitavaju kada, recimo, radimo podkast ili bilo šta drugo. Jer to je onaj faktor nepoznatog koji privlači ljude određenim ljudima, platformama, temama. Znaš, nešto gde se ti identifikuješ. I to je ono što zapravo ljudi u marketing pokušavaju da eksploatišu. Reči broj jedan poslednjih nekoliko godina u svetu marketinga je narativ. Znači, ako sam nešto čuo na brifinzima i sastancima i brainstormovima i šta god, to je bio narativ. Narativ, narativ, narativ.

Ivan Minić: Dobro, pre toga je bilo viral. Ali ne viral u smislu “hajde da osmislimo nešto što će biti viralno”, nego “evo, mi smo ovo napravili, je li možete da ga učinite viralnim?”

Galeb Nikačević: 🙂 To je taj pogrešan način razumevanja stvari, da. I taj narativ je nešto što – mislim, “Koka-kola” je na tome izgradila brend ceo, prosto celo svoje nasleđe korporativnu su izgradili upravo na tome. “Najki” sa svojim reklamama upravo na tome, s tim da oni vrlo često odlaze i u sentiment, koji je vrlo često patetičan, ali oni znaju vrlo dobro svoju publiku pa im to prolazi.

Ivan Minić: Vidi, ne znam da li si ti ispratio, ali jedna kao od bitnijih stvari tokom pandemije, pošto sam ja bio zaglavljen u Teksasu, jedna od bitnijih stvari koja se za mene desila je da je izašao “Last Dance” i 10 epizoda Džordanovog dokumentarca, s tim vrlo je diskutabilno koliko ono može da se nazove dokumentarcom, ali OK. Jer je to nešto što mene vraća u jedan izuzetno težak, ali lep period odrastanja, i on nikad nije bio moj heroj, jer nikad, upravo to, nisam mogao da se asociram sa njim. Jer on je savršen. Ja ne mogu da se asociram sa nekim ko je takav. Kao što, koliko god izuzetno cenio, a patološki pratim tenis 35 godina, ja ne mogu da se asociram sa Novakom Đokovićem. Jednostavno ne mogu, jer ne mogu sebe da zamislim, bez obzira na količinu rada koja je uložena, da mogu da funkcionišem na taj način. Ja nađem nekog otpadnika, koji ni po kom kriterijumu, fizičkom, ne bi trebalo da bude u top 100, ali on je 12. na svetu ili 8. – i on je moj čovek. Tako je Janko Tipsarević konkretno moj omiljeni igrač bio godinama, i pre toga su uvek bili neki takvi. U Džordanovo vreme isto. Sad ti gledaš te stvari, i kao potpuno je iz ove perspektive neverovatno šta se tu dešava… Ja se sećam skoro svega toga sa fronta, ali se ne sećam i ne znam šta se dešavalo nazad. To je bilo vreme kad si mogao da pročitaš u “Tempu” dva meseca nakon što se završila “All-Star” utakmica kako se završila. Mislim, moglo je po novinama, ali ništa dalje od toga. Niko nije imao tu informaciju. I sad to prvi put vidiš. I ono što mi je, recimo, neverovatno bilo, dosta sam razmišljao o tome jer je to bila tema o kojoj smo mnogo pričali u tom periodu: pričao sam i sa bivšom devojkom malo, pričao sam… ali sa gomilom prijatelja koji imaju neka slična interesovanja, vrednosti i to… Sad sedimo, pričamo, i sad kao svi smo gledali istu stvar, ali uopšte nemamo ni slične doživljaje toga svega. Mislim, OK, ja sam onako vrlo logičan i vrlo spartanski postavljen, i ja sam u fazonu – moj zaključak nakon gledanja dokumentarca, zaključak broj jedan, on je najveći košarkaš svih vremena i on je verovatno najveći sportista svih vremena. Zaključak gomile nekih drugih ljudi primarni je “on je psihopata”. OK, on jeste psihopata. Šta je važnije, to što je on psihopata? “Ima sto miliona psihopata, i on nije najveći od njih, ali ovo je predominantno. -Pa, da, ali znaš on je…”, ovakav ili onakav. Zašto sam krenuo to, pominjao si “Najk”. “Najk” je bio suštinski potpuno beznačajan igrač, koji je odigrao na njega i dobio nešto što nezabeleženo u istoriji marketinga i advertajzinga. Imali su neke situacije u kojima su se upucali u nogu‚ gde izaberu brend ambasadora koji nakon toga napravi skandal i od toga ispadne problem. Takve stvari se dešavaju. Ali u tom periodu kada su oni porasli toliko da im se to nije desilo, danas ne bi postojali ili bi bili potpuno beznačajni proizvođač iz nekog malog mesta u Aragonu.

Podkast “Agelast”: platforma za (ne)privilegovane

Galeb Nikačević: Znaš kako, svaki čovek koji govori o razlozima sopstvenog uspeha, a da ne navede sreću, laže sebe i druge. Moraš da imaš sreće, moraš da se rodiš, budeš, da ti se dese stvari na pravom mestu u pravo vreme. Da, ali stoji tu, naravno, i stepen lične odgovornosti i prepoznavanja prilike, korišćenje te prilike, hrabrosti da se upustiš, one juneće upornosti da istraješ, itd. – svega toga, ali svako u toj čorbi postoji faktor sreće.

Ivan Minić: Naravno.

Galeb Nikačević: To je jedan od razloga zašto ne igra nikada igre na sreću. Nisam nikada igrao igre na sreću. Ne znam da igram nijednu igru kartama. Ne igram nijednu igru gde se bacaju kockice. Imam neki patološki odnos prema tome zato što mislim da je suviše malo sreće u životu da bih je trošio na te stvari, a to sam zaista iskusio na sopstvenoj koži. I svestan sam od malih nogu, od malih nogu sam svestan tog faktora. Jer ljudi moraju da razumeju u tom kontekstu onda i odnos privilegija. I meni zato nikada nisu bili bliski profesionalni sportisti. Nikada… Sad je to i malo moj – verovatno to više govori o meni, nego o profesionalnom sportu i o njima. Ali ja nikada nisam mogao da se identifikujem zato što sam uvek posmatrao iz svog malog, skučenog sveta koji je bio ispunjen nepravdom u velikoj meri. I onda još od malih nogu sam ja imao to rezignirano “što oni, a ne ja”. Jer nisam nigde druge imao nekoga ko će da mi kaže “sve je u redu”, šta god. I to je jedna od stvari koje trudim sad kroz vreme, kroz ove malo zrelije godine da razmišljam o njima i da se vraćam u njih. Kada bih mogao da se vratim unazad, kroz 30 g. unazad i da sretnem tog malog dečaka koji sam nekada bio ja, voleo bih da ga zagrlim i da mu kažem da će sve biti u redu. Ljudi ne razumeju da ukoliko – šta god da se dešava u okruženju u kojem živimo, čime god da smo okruženi, šta god da se dešava, opet negde treba da gajimo to osećanje odgovornosti prema sebi i prema drugima. Ali ono ne dolazi – znaš, sad imam 38 g. i sad ja pametujem iz ovog ugla. Da čujem ja sada ja od pre 10 g. – ne, od pre 7 g. – ja da čujem sad sebe šta govorim, ja bih…

Ivan Minić: Koji je ovo matorac. 🙂

Galeb Nikačević: Koja je ova budala, brata. 🙂 Da upotrebimo neki eufemizam. I to je ono što mene zanima kad god pričam priče. Zato što ja znam kako je stajati na obe strane. Znaš, bio sam neprivilegovan, bio sam privilegovan. Imao sam oba iskustva. I znam koliko je velika razlika ta dva sveta, koliko se oni ne dodiruju…

Ivan Minić: I koliko je teško preskočiti iz neprivilegovanog u privilegovani, a koliko je lako pasti iz privilegovani u neprivilegovani.

Galeb Nikačević: Tako je! I u kojoj meri to sačinjava dinamiku društvenih odnosa danas. I društvo uopšte. I ono što bih ja najviše voleo kroz delovanje da radim jeste da nekako pokušam da otvorim ta vrata, da otvorim taj portal, da izgradimo taj most. Da nekako ko je bio žrtva svega toga i na jednoj i na drugoj strani, i neko ko je spalio toliko mostova u životu, generalno bih voleo zaista da izgradim neki. Znaš, da ostavim u amanet. 🙂 Da prosto omogućim ljudima da postoji platforma na kojoj mogu da čuju takve priče. Na koju može da dođe i ovaj i onaj, i da bude najrazličitiji spektar likova…

Ivan Minić: A kod tebe stvarno ima. Baš ima.

Galeb Nikačević: Da, da… Da, baš najrazličitiji spektar likova, i da oni su svi kad tu dođu ravnopravni. I onda vidiš: “Jebote, bio i ovaj, bio i ovaj.” Neko koga bi možda smatrao, ne znam, bitangom i vucibatinom, ispostavi se da je neki kul tip. A neko koga smatraš možda, ne znam, mitskim bićem, dođe i sad se ispostavi da je jedan sasvim običan tip. Sad počinjem da zvučim kao hipi: da nema razlika među nama, da smo svi mi jedno, i svi smo mi isti ljudi… Ali tu ima zapravo neke istine. Nisu ni ti hipici potpune budale. Ima i tu zaista istine. Isto kao što ima istine velike životne u onome čime se bave ljudi iz korporativnog sveta, u onome čime se bave ljudi iz preduzetničkog života. Jednostavno moraš da iskusiš sve te stvari, pa da upoznaš te sisteme, i da vidiš da i u njima postoje dobri ljudi koji imaju – kreativni ljudi, pametni ljudi, dobronamerni ljudi. Prosto uvek postoji ta neka šira slika nekog sistema, koja je možda nepravedna prema nama. I znaš o čemu sam isto razmišljao posle vreme baš dosta? Razmišljao sam o inteligenciji kao formi. Kao biću. Sad malo apstraktnija kategorija, ali da li je inteligencija zapravo biće za sebe? Jer ukoliko imaš nekakvu organizaciju, nekakvo društvo, nekakvo telo – da li je to sad, recimo, Vlada, da li je to nekakav strust banaka, korporacija, ovoga ili onoga. Sve te šire sisteme zapravo ipak sačinjavaju ljudi, koji imaju ljudske osobine, imaju ljudske probleme, imaju ljudske atribute, imaju sve elemente onoga što ga čini ljudski, i onda su oni možda u kolektivnom stanju svesti zapravo jedna inteligencija, jedno biće: da sad neki institut za nešto koji sačinjava 3000 ljudi su možda jedno telo, jedna inteligencija, koja ima sve osobine čoveka – samo što je kolektivno. I da na taj način, kao kolektivno biće, možda da ga tretiraš i da može da se kreće kroz određene društvene promene, i to se dešava sa svim tim velikim, da li političkim organizacijama, sportskim klubovima – nije važno, imaju uspone i padove, imaju vek trajanja, imaju sve ono što čini jednog običnog čoveka. Mislim da veliki deo identiteta i poistovećivanja između ostalog sa timovima, itd. – kada kažemo “mi smo pobedili”, a ti si sedeo kod kuće i gledao TV, šaltao kanale, ali “mi smo pobedili”. Taj identitet kao kategorija proizilazi verovatno iz toga ili sačinjava deo toga zašto to nešto jeste. Možda je čak i ono “sine qua non”, nekakva uzajamna nužnost – jedno bez drugoga ne može da postoji: kao noć i dan, kao dobro i zlo. Isto tako kao što je identitet iracionalna kategorija, artificijalna kategorija, ne možeš da mi izvadiš krv i da mi utvrdiš nacionalnost ili šta god. Ali, bez obzira što nije fizička kategorija kao takva, ona je nužna kategorija za razvoj naše ličnost, nas kao pojedinaca i društva. I čini ogromnu ulogu u upravljanju našim životima, i načina na koji posmatramo sebe i svet oko sebe. Stvarnost koja je kreirana u našoj svesti uslovljena je upravo velikoj meri tim identitetskim tačkama. I onda ono što sam ja kroz život prošao u nedostatku pripadanja, upravo toga, jer nisam pripadao nigde – bio sam obožavan i prihvaćen oberučke, i bio sam apsolutno prezren – nikada nisam bio ravnopravan, znaš. To je krilo tu dinamiku koju živim i dalje, gde sam ja zapravo kao nekakav turista u mnogim oblastima. Ja se zainteresujem za to čime se ti baviš, uletim u to, provedem dovoljno truda i vremena, dam da razumem zaista šta je to čemu se ti vraćaš, zbog čega ti to voliš. I čim sam ja to razumeo, počinjem polako da gubim interesovanje, idem dalje. I to je ono što je možda odredilo moje pričanje priča kroz različite formate u kojima sam učestvovao. Zanima me određena tema, dovoljno duboko uronim u nju da je razumem. Čak se i sam – uvek sam sebe dam: ja učestvujem, ja probam na sebi…

Ivan Minić: Sećam se. 🙂

Galeb Nikačević: Da, to. 🙂 I kada to shvatim, “aha, shvatio sam”, ispričam tu priču, spakujem je, pustim je, i idem dalje. I ono što je meni oduvek nedostajalo jeste koji je to format u kojem bih ja mogao da se zadržim, da sad krenem – počnem s time, i da to bude celoga života. Uvek su me fascinirali ljudi koji rade – koji se uvek celoga života vraćaju jednoj stvari. Znaš, ljudi, ljubitelji, sad ću da lupim nešto, oldtajmera – od 15. g. do svoje 93., do kraja svog života, se bavio samo oldtajmerima. Postoje određene mudrosti životne koje rezervisane isključivo za ljude koji su jednu stvar radili celoga života. Tako sam fasciniran i ono – u japanskoj kulturi toga baš ima mnogo. I onaj “Jiro Dreams of Sushi”, ne znam da li si gledao, lik 74 g. pravi samo suši. Prvi suši restoran koji je dobio 3 “Mišelin zvezdice”, proglašen nacionalnim blagom za života, itd. Nije izašao iz te male metro stanice, gde je proizvodio. I kod njega kad dođeš da budeš apprentice, jelte, kako se kaže to…

Ivan Minić: Pripravnik, šegrt.

Galeb Nikačević: Pripravnik, jelte, to šegrt, prvih 10 g. samo masiraš hobotnicu. Ne da ti čak ni da olupaš jaja! 🙂 Znaš, sad je to jedna druga vrsta ekstrema. Ali to je nešto što me beskrajno fasciniralo, čemu nisam znao, jer nikad nisam mogao da se zadržim na tako nečemu toliko dugo. I negde ja ako bih sebe to definisao, ja bih bio turista. Ja sam taj koji putuje kroz te različite identitete, kroz različite svetove, i pokušam da ih upoznam što više. I onda je podkast kako se pojavio kao format meni bio vau. Imao sam taj vau efekat zato što odjednom sad imaš platformu na kojoj mogu da se smenjuju ljudi iz najrazličitijih sfera, a da nekako cela stvar ostane organski zapravo jedinstvena. Da se ona nije raspala, razumeš. Da možeš da šaraš kroz najrazličitije teme, a da zapravo se format kao takav ne menja, i da to može da bude portal u upoznavanje drugih svetova. I tu je ono gde sam se ja kad sam skapirao šta je podkast zapravo, tu sam se ja zalepio i bio u fazonu “vau, brate”. Pričam k’o konj, toliko sam ljudi upoznao, toliko stvari doživeo koje neke ne mogu da se ekranizuju, još uvek nemam dovoljno, kako bi moja pokojna majka govorila, imam crve u dupetu, znaš, ne mogu da sednem dovoljno mirno da zapišem, tako nešto, ali uvek mogu da sednem i da se ispričam sa nekim. I to je zbog čega podkast kao format sjajan, zato što – i trenutno, iskreno, jedinstven. Jer tradicionalni formatizovani mediji su to potpuno izgubili.

Ivan Minić: Moram da kažem jednu stvar. Jedna moja veoma draga prijateljica, koja je između ostalog psihoanalitičar i psihoterapeut, mi je rekla, jer period korone iskoristila da odsluša dobar deo emisija Pojačalo koje nije stigla da odsluša pre toga. Mi smo snimali i tokom korone, iako sam ja bio u Americi, ali to su bile neke malo drugačije epizode, negde malo kraći formati gde nemam goste, nego sam ja sam. Nisam hteo da radim remote epizode, nego ja sebe snimim tamo nešto. I to je ljudima bilo interesantno, dobro je prolazilo, ali želeo sam da se vratim svoju true formi. Nebitno. Taj period, umesto da slušaš sat i po razgovora, slušaš 15 min. razgovora i fali ti. I onda slušaš nešto staro. I ona mi kaže, između ostalog, kad sam se vratio, videli smo se, i ona kaže: “Znaš šta, ovo što ti radiš je fantastično. Ja uopšte nisam bila svesna toga koliko je to sjajno, jer sam uvek birala šta ću da slušam po onome što me interesuje. Nisam slušala redom, nisam pratila nešto. Ima razlog zašto si ti to tako snimio. Ali najveće otkrovenje u celoj priči je da sam ja u suštini tek sad upoznala tebe. Ja sad razumem tebe.” I to jedina zajednička stvar koja vezuje i za sve tvoje goste – to si ti. I, OK, ti nisi dominantan tu, ali si to ti. To je tvoj duh. Svi ti ljudi, ako bi gledali na nekom grafikonu, postoji jedan node koji sve te ljude spaja. Možda ih ne spaja ništa drugo. Možda neke od njih spajaju razne stvari, ali svi oni međusobno su povezani kroz jednu tačku, a tačka si ti. A mislim da razlog zašto si se prepoznao toliko u tome, i razlog zašto je to zaista toliko sjajno koliko jeste je što čini mi se prvi put u životu si mogao da radiš stvari na način kako ti zaista hteo. Nisi imao nikakvo suštinsko ograničenje.

Pronaći sebe: korak u nepoznato

Galeb Nikačević: Da, nije samo da sam mogao kako sam zaista hteo. Da, ima delimično istine u tome. Ali ta istina je samo ukoliko eliminišeš faktor konvencije, znaš. Faktor konvencije se vezuje za konformizam, strah od rizika, od otkrivanja, razgolićavanja, jer ja sam ti dugo kao nekakav društveni kameleon. Adaptiram se okolnostima da bih ispunio nekakve svoje nesigurnosti. Znaš, mogu da blejim sa ne znam kojom “elitom”, šta god elita značila; sa klošarima, šta god to opet značilo; prosto samo dajem nekakve opozicije kolokvijalno da bih dočarao ljudima. I da se ponašam kao da apsolutno pripada i ovamo i onamo. Ja sam naučio vremenom da se adaptiram nepripadajući da ne bih imao problema.

Ivan Minić: Naravno.

Galeb Nikačević: Znaš, i onda sam se izveštio u tom adaptiranju, što se pokazalo kao dobro za istraživanje procesa priča, jer kada mene ljud pitaju: “Jao, kako si, brate? Sigurno si lažirao ono s onim dilerima! Što tebi tamo neki dileri pustili da snimaš kako se kuva droga! To su bili statisti! -Ne, ne, ne! Nisu, ljudi, morate da razumete.” Ne možete nikada da podcenite ljudsku potrebu da ispričaju svoju priču. Ali da bi je oni ispričali, mora da se desi nekoliko stvari pre toga. Jedna od tih stvari je da se stvori taj odnos poveranja. Ti moraš da radiš na tom odnosu, da se stvori odnos poveranja i poštovanja. Da oni vide da ti njih zaista – ne da se pretvaraš da bi ispričao priču, nego da oni vide da ti njih zaista poštuješ i da ti zaista imaš poverenja prema njima. Da mogu da računaju s tim da ti njih nećeš zajebati. I oni kad vide to, kad to postane evidentna, očigledna istina, tada oni imaju prostor – ti njima otvaraš slobodan prostor da se oni otvore, a da se osećaju sigurno dok to rade. Jer i njima je značajno da ispričaju na neki način priču o sebi i da ostave… Čime god da se bave, to je sad manje važno, ali čime god da se bave, ma koliko da je svetlo ljudima, koliko da je mračno, ljudi žele da ispričaju svoju priču.

Ivan Minić: Naravno.

Galeb Nikačević: I nekako sam ja uvek bio portal kroz koji su drugi ljudi pričali svoje priče, a nikako ja da ispričam nešto o sebi. I to je deo javnosti kojima nisam bio simpatičan, kojima možda nisam ni dalje, to je sad manje važno, je upravo bilo to nešto što im je verovatno smetalo. Zato što kao prisutan sam, ali zapravo ne znaš ništa o meni. Znaš, imaš neku sliku o meni…

Ivan Minić: I čim je to tako, automatski neko to stavlja nekakvu labelu koja kaže on je “fejk”.

Galeb Nikačević: “On je fejk, i kraj! Gotovo! On je fejk, i nervira me. Mnogo, brate nervira ovaj lik, ne mogu da ga gledam!” A to je sve zapravo iz ličnog osećanja nesigurnosti, iz ličnog osećanja – kao, znaš, naučio sam da se krijem iza tih paravana, da dobijam ono što mi treba u kontekstu nekakve javne potrebe, da mi neko dođe da mi kaže kako sam ja super. Jer ja jesam odrastao sa duboko usađenim osećanjem nesigurnosti, koje negde i dalje nosim sa sobom i borim se sa njima, i moje istupanje u javnu sferu je zapravo bilo udžbenički primer skrivanja na otvorenom. “Daj recite koliko sam super! Dajte da vidimo koliko sam ja do jaja! Recite mi kako sam divan!” I to, naravno, ima vrlo kratak rok trajanja. Kako odrastamo, kako starimo, kako prolazimo životna iskustva i dobra i loša, shvatimo da… počneš drugačije da posmatraš te stvari u životu. Devalviraju te vrednosti vrlo brzo, ti viškovi otpadaju jako lako. Posebno kada se ti razvijaš kao karakter, kao ličnost, kada ti počneš da osvešćuješ sebe, svet oko sebe, kad posle oformiš sopstvenu porodicu, itd. Svi ti viškovi počnu da otpadaju kada ti više nisi centar sveta, kad svet ne počinje i ne završava se sa tobom, tada – hajde, kad počneš da postaješ svestan konačnosti, kad odjednom kosti počnu da bole…

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Galeb Nikačević: Pijanstvo, mamurluk više nije mamurluk, nego tri dana bolest, znaš, i to. I onda počinješ…

Ivan Minić: Dakle, posle 30-e. 🙂

Galeb Nikačević: Posle 30-e… To, to! 🙂 Ima prijateljica, koleginica moja draga, mi je rekla: “To se kaže, Galebe, lom između 33. i 35.” Tako je otprilike kod mene bilo, oko 35. otprilike. Što znači da je to zapravo bilo nedavno, pre jedno tri godine, nije to tako davno. I kada su te stvari sazrele, u tom trenutku sam ja skapirao: “A možda ja više ne bih morao da se krijem. Možda bi trebalo da ispričam neke priče zato što mislim da su važnije od mene. Jer možda postoje neki ljudi koji prolaze kroz slične stvari kao ja. I možda se oni baš kao što sam se ja osećao usamljeno tada, beznadežno i bespomoćno, što je onda triggerovalo druge aspekte tvoje ličnosti u potrazi za opstankom, koliko bi meni značilo da sam tada nekada davno imao nekoga ko bi zapravo podelio i shvatio da nisam sam.” I bio sam na nekom festivalu umetničkom, dosta progresivnom, gde se pričalo o tim nekim novim teorijama u umetnosti i kreaciji, itd., gde kroz neke eskperimente sa društvenim mrežama jedan umetnik, teoretičar, nazovimo kako god hoćeš, rekao: “Stidljivost je određena forma sebičnosti. Jer nikada ne možeš da znaš kako ono što znaš samo ti može da pomogne nekome drugom. A zbog svoje stidljivosti, zbog svog straha to ne deliš, i neko drugi ne može sebi da pomogne.” To kad sam čuo na tom predavanju, bio sam u fazonu – koliko god da je nategnut odnos između toga, ali sam ja ga protumačio tako što onda govori o nekom možda mom podsvesnom…

Ivan Minić: Koliko god neočekivao da ćeš tako nešto čuti na takvo mestu… 🙂

Galeb Nikačević: Sačekalo me je malo nespremnog, i neke duboke procese je pokrenulo. Ima tako nekoliko tačaka u prostoru i vremenu koje svaki put malo su me gurnule napred ka toj ivici, i onda staneš na tu ivicu: s jedne strane ličnih, intimnih potreba; s druge strane iskoraka u preduzetništvo u kontekstu “neću više da radim za platu, hoću sad ja da iskoračim”. I onda stojiš na toj ivici, i, brate, teško je – treba skočiti. Kao kad staneš zaista na ivicu i hoćeš da skočiš, pa skoči, skoči, pa ono “3, 2, 1… Jump, jump! Bungy, bungy, bungy!”, to, znaš. “Brate, trebaš da skočiš, trebaš da skočiš.” I to je ono što… I kad sam skočio, zamisli – poleteo sam! Nisam ljosnuo.

Ivan Minić: Promašio si zemlju. 🙂

Galeb Nikačević: Promašio sam zemlju, tako je. 🙂 I sada jedan od evanđelista te vrste promene, koje stalno govore ljudima: “Usudite se da skočite.” Ne možete da shvatite koliko je oslobađajuće. Čak i da tresnete, usudili ste se. Jebote, koliko je to oslobađajuće. Jer sada, tek sada, sa nepunih godinu dana otkako sam se usudio na taj korak toliko mi se život promenio. Ne mogu da prepoznam sebe od pre godinu dana. I sedim i razmišljam – jebote, tome nas niko nikad nije učio u životu. Ti za celo svoje škovanje niko ne sedne dva minuta u odeljenju da vam kaže nešto o tome kako izgleda individualni, lični napredak u poslovnom svetu. Šta znači tvoja plata: da na tu platu idu neki porezi‚ neki doprinosi, da tvoja plata nije samo 300 ili 500 eura nego plus onaj porez, pa da tu ide neki knjigovođa, pa da tu idu neki ugovori, pa koliko je neko zaradio na tome što je tebe zaposlio. Da dobiješ svesnu sliku o tome koja je tvoja vrednost, i šta je to što ti donosiš na tržište, jer niko te nije zaposlio, čime god da se baviš, zbog toga što si samo ti, ko god da si, i šta god da je to čime baratiš. I da je to nešto zapravo bi možda mogao na neki način – mogla/mogli da učinite i sami. Ali opet se vraćam na to: moraš da znaš šta želiš, s jedne strane; i moraš da veruješ u to šta želiš; a da bi to moglo da se desi, moraš neke unutrašnje procese da rešiš da bi mogao da stekneš dovoljno samopouzdanja. Ne mora nužno to da bude do kraja, zato se uvek tako divimo tim mitskim likovima u mejnstrimu čega god. Kad neko kad postigne određeni stepen uspeha, postaje mejnstrim čime god da se bavi: da li je osnivač Gugla, znaš…

Ivan Minić: Čak i ako je geek, da.

Galeb Nikačević: Čak i ako je geek ili automehaničar, nije važno šta je, kad dođe do jednog stepena uspeha, on/oni postaju mejnstrim. I svi ti ljudi kada ih pogledaš sve, uključujući i tog Majkla Džordana, šta im je svima zajedničko? Samopouzdanje koje je veće ono… Neko će reći ego, neko će reći sociopata, psihopata, ali to samopouzdanje je magnetski privlačno. To je ono što čini deo njihove harizme. Jer je ono ogledalo tvog nedostatka baš tog istog samopouzdanja. I onda rad na tome je zapravo pravi ozbiljan rad na sebi, i neverovatno je koliko je moje upuštanje u samostalno poslovnu delatnost zapravo terapeutski dobro delovalo na mene. 🙂 Znaš koliko, ne znam, 10 g. psihoanalize nisu učinile – učinilo je 8 m. podkasta.

Ivan Minić: Moram da kažem jednu stvar. Moj dragi prijatelj Srđan Erceg je bio u jednoj epskoj epizodi pre nekoliko nedelja. I na kraju svake epizode izvučemo neke zanimljive citate koje objavljujemo na društvenim mrežama. Prosto da bi se dodatno ostavio taj neki trag komete za svaku epizodu koja ide da bi možda povukli još nekog da posluša. I sad, mislim, Srđan je dosta šizofrena ličnost po mnogo osnova, čovek koji je…

Galeb Nikačević: Je li mi veruješ da sam danas bio s njime na sastanku isto? 😀

Ivan Minić: OK. 🙂

Galeb Nikačević: Jutros smo se našli. Dakla, dva lika koja smo pominjali danas pre podkasta sa obojicom sam se danas video. 🙂

Ivan Minić: Svet je mali, a nekako verujem da smo i mi postali dovoljno veliki i da smo došli do toga. Uglavnom, ja često kažem kad me ljudi pitaju: “Srđan – kakav je on? -Srđan je čuvar galaksije. -Pa, ne, znaš, on je neodgovoran. -Pusti ti to što je Srđan neodgovoran. Nije Srđan neodgovoran, nego ti imaš od Srđana očekivanje koja ne treba da imaš od Srđana. Malo je problem i u tebi. Malo je problem i u njemu. Ali Srđan je čuvar galaksije. Kako se postaje čuvar galaksije?” Znaš koji je prvi citat koji smo izvukli iz njegovog intervjua?

Galeb Nikačević: Koji?

Ivan Minić: “Ja nikad nisam mislio da nešto ne mogu.” E, ja kapiram da za 90% ljudi je to problem. I da ceo život odrastaju sa idejom da nešto ne mogu.

Galeb Nikačević: Brate… Sad ću reći, to je potpuno obrnuto od mene. Ali bukvalno dijametralno. Jer sve što sam postigao u životu postigao sam zato što sam mislio da ne mogu. I činjenica da sam mislio da ne mogu, da sam toliko jadan, glup, nesposoban, da to nije za mene, da ima toliko drugih i boljih, da niko to neće želeti da vidi, da čuje, da će mi se smejati, da će me ponižavati, i sva ta… I onda tonem u to, tonem, tonem u to dok se ne smučim sebi, dok ne postanem odvratan sebi. I onda kad postanem sebi toliko jadan i odvratan da ne mogu sebe više da podnesem, onda to uradim u inat samo da se tako više ne bih osećao. 🙂 I onda je zapravo kod mene proces kako sam dolazio do toga bio potpuno obrnut. Ne zato što sam mislio da ne mogu, nego zato što je moja želja da savladam svoj strah od gubitka, od neuspeha, bila veća od samog neuspeha. S druge strane, ono što mi je kao gorivo pomagalo jeste kad god sam se usuđivao da probam – kad me neko pita za ajavasku koju sam snimao. Brate, znaš, ja sam pio haluciogen na nacionalnoj frekvenciji, razumeš, i valjao se tamo i povraćao u devet uveče na TV-u. 🙂 Znaš, onda sam išao sa ovima gde kuvaju drogu, pa sam se kačio na one kuke, pa sam išao…

Ivan Minić: Sećam se.

Galeb Nikačević: Pa sam išao sa švercerima nafte kad su išli da pljačkaju neki brod, itd. “Da li si lud?! Odakle tebi hrabrosti?!” Kad bi ti znao da sve to prolazi iz toga što sam se ja svega toga plašio, i da taj push je zapravo bila da je moja radoznalost bila veća od straha. Samo to. Strah je bio ogroman, samo je radoznalost bila veća. Ali kroz sve – a razlog zašto sam neke stvari možda uradio dobro jeste zato što sam temeljno vodio računa o njima zbog straha da ne ispadnem budala. Ne znam, čudno je, ali mislim da je tačno. Iz ovog ugla sada, danas, 2020. g. Mislim, pitaj me 10 g., pa ću ti možda reći: “Kakva budala onaj Galeb nekada davno!” Ima jedna fascinantna predstava, koja se zove “Krapova poslednja traka”, odnosno “Krapp’s Last Tape”, koju je pisao Beket, Semjuel Beket, koja je zapravo bila taj eskperiment sa formom – taj odnos forme, sadržine, to je taj postmodernizam, ali da ne ulazimo u to. Zašto je to fascinantno? Zato što kada čitaš “Krapovu poslednju traku” to je scenario, odnosno drama koja ima sve svoje elemente – ne sve svoje elemente drama, jer se tu igralo sa forom, pa su se oni uništavali, kao što je bilo, između ostalog, sa čuvenim “Čekajući Godoa”, gde se tematizuje čekanje, nemaš činove, nemaš ništa, odnosno dva čina mislim da tu ima. E sad, fora je kako funkcioniše “Krapova poslednja traka”: znači, Krap je neki lik – sad sa engleskog, Krapp kao sranje, jelte, je neki lik koji za svaki svoj rođendan ili za svakih 10 g. ili za svaki svoj rođendan, nisam siguran, snima na kasetu, na kasetofon šta misli o sebi iz prethodne godine, razumeš. I šta je mislio o sebi u prošlosti, razumeš. Analizira sebe do tog trenutka. I onda imaš situaciju u kojoj on starac sluša kasetu sebe kada je bio u srednjim godinama kako komentariše sebe iz mlađih dana. To je zapravo premisa. Sad na pozorišnoj sceni to izgleda sasvim drugačije. Tu se vidi zapravo koliko se forma svodila na minimalizam, jer je sceni zapravo imaš isto kao ovde – backdrop jedan crni, jedan stoj isto ovako crni na kome je kasetofon, i jedan spotlight na njemu i jednog lika koji samo šeta pored toga, i mi zapravo – predstava cela je slušamo kasetu. Nema glume, nema ništa! Znači, svi elementi su oduzeti, sva forma je oduzeta, ali predstava i ono što suštinu predstave čini je tu – cela dramaturgija je tu, ali se odvija u našim glavama. To je ta veličina jednog umetnika: da nemaš ništa na sceni, da si doživeo celokupnu pozorišnu predstavu u svoj njenoj punoći. Ali je fascinantno onda kad taj sadržaj posmatraš, odnosno posmatraš sadržaj gde imaš jednog istog lika koje su zapravo tri potpuno različite osobe, samo zato što su tri različite tačke u vremenu koje sačinjavaju jednu ličnost. I onda ti imaš čoveka koji razmišlja na tri potpuno drugačija načina, koji se ponaša na tri drugačija načina, koji donosi tri drugačije vrste zaključaka, gde zapravo opet ni iz čega formi dobiješ jednu lepezu gde se postavlja pravo ultimativno pitanje: Šta znači ja? Šta znači čovek? Šta znači individualitet kao takav uopšte? Znaš, koliko smo mi ono što mislimo da jesmo, i koliko je sve ovo što smo mi sad pričali zapravo tačno ili nije.

Ivan Minić: Ja samo mislim da je ovo jedan presek u vremenu, i mogu da ti kažem nakon snimljenih 84 epizode da mi je ovo bila jedna od najinteresantnijih, iako se uopšte nismo bavili onim što je uobičajna tema, a zapravo smo se apsolutno bavili time. Jer sve ovo je uvek challengeovanje sebe da uradiš nešto. Ti si rekao: bio si više radoznao nego što te je bio strah; ja uvek kažem malo drugačije, ali se svodi na istu suštinu: nema veze koliko se plašiš, bitno je samo koliko ti je važno. Ako ti je važno, naći ćeš način da prevaziđeš to koliko se plašiš.

Svaki trenutak je pravi trenutak

Galeb Nikačević: Da, može se reći, ali isto tako je važno prepoznati šta ti je važno. Jer to je ono što je veliki deo našeg intimnog putovanje. Jer veoma često ne prepoznajemo važne stvari dok ih ne izgubimo. Veoma često ne prepoznajemo težinu i ozbiljnost onoga do čega nam je stalo, ne prepoznajemo stvari koje nas formiraju kao ličnosti, dok možda nekada ne bude prekasno. I zato je svaki trenutak pravi trenutak da se baviš sobom, jer nikada ne možeš da znaš u potpunosti šta je to čega nisi svestan o sebi, o svetu oko sebe, što utiče na tebe na načine na koje ne možeš da prepoznaš da utiče. I onda, kako je Jung rekao: “Moramo da osvestimo podsvesno, jer će u suprotno upravljati našim životima i nazivaćemo ga sudbinom.” Tako da moramo – a to je proces, tu nema konačnog cilja kad kažeš “e, sad sam sve otkrio, i sad više nemam šta da otkrijem”. To ne postoji. To prosto ne postoji. Ali to ne treba da bude zastrašujuća stvar, iako jeste veoma često u brojnim trenucima, ali treba je prihvatiti kao sastavni deo života. Jer na kraju cele balade, znaš, šta je to što nosiš sa sobom, šta je to što ćeš ostaviti nekome sutra u amanet, šta je to što će drugi ljudi pamtiti, i kako ćeš se ti na kraju osećati kada se probudiš jednoga dana u određenim godinama, u određenom stanju, i pogledaš unazad. Znam da zvuči kao kliše, ali to jeste život. I to jeste ono što nas sve, čak i ukoliko imamo dovoljno sreće u životu, čeka kad se probudimo kao stare osobe jednoga dana, ako uopšte doživimo tu starost.

Ivan Minić: Ja mislim da je tu taj jedan momenat da ljudi ne vole da ulaze u teme koje su potencijalno neprijatne. Ako se ne varam, Helen Keler je rekla: “Ljudi ne vole da razmišljaju, zato što razmišljanje dovodi do zaključaka, a zaključci nisu baš uvek prijatni.” I mislim da je to negde osnovna blokada kod ljudi. A ono što ljudi ne kapiraju, da kao i svim ostalim stvarima u životu koje su teške – teške su prvi put. I drugi. Pet put više nisu toliko teške. Deseti put je to prosto neka stvar koja je prosto sastavni deo tvog dana, i nešto što je neophodno da bi dostigao sledeći nivo.

Galeb Nikačević: Ali opet tako treba isto znati da i ukoliko se pretplatiš na začarani ciklus loših stvari, one se dešavaju prvi, drugi, pet put, pa ti posle petog puta opet više nisu tako teške, ni tako strašne, ali su posledice strašne. To je ono što treba osvestiti, treba prepoznati. I u vezi sa tim što si malopre rekao, Hemingvej je isto rekao dobru misao – kakav sam pun citata danas – kaže…

Ivan Minić: Skoro pa kao u tvom podkastu. 🙂

Galeb Nikačević: Tako je. “Šta je najređa stvar koju zna na svetu? Sreća u inteligentim ljudima.”

Ivan Minić: 🙂 Naravno. Galebe, hvala ti što si bio.

Galeb Nikačević: Hvala tebi puno što si me zvao.

Ivan Minić: Hvala ti za to što radiš, na način na koji radiš. To je sredstvo kako neki drugi ljudi mogu da dođu do toga da možda rade stvari koje oni žele. Ja radim sličnu stvar, ali se obraćam mnogo manjoj publici. Tvoja publika je, i zbog tebe, i zbog toga kako vodiš podkast, vrlo raznovrsna i mislim… Ja nisam neko ko ima bilo kakvu vrstu interesovanja prema karijeri Sare Jo, ali sam je gledao kod tebe, i bio sam u fazonu: “OK, ovo je jedna veoma interesantna osoba. Mnogo interesantnija nego što je neko… nekakav doživljaj.”

Galeb Nikačević: Nego što je naša predstava o njima.

Ivan Minić: A zašto sam je pogledao? Pa, zato što verujem da ti ne bi pozvao u goste nekog ko nije OK, na neki način.

Galeb Nikačević: E, pa, to je ono što se zove kultura slušanja podkasta na kojoj moramo da radimo. Da eliminišemo elemente estradne kulture, u kojoj: “A, vidi, prepoznajem osobu! Sad ću da je gledam i slušam! A, vidi, ovo ne znam ko je! Neću ni da im dam priliku da ih čujem ili vidim!” Nego, verujem tebi i tvojoj platfomi. “Hm, nikad nisam čuo za ovu osobu. Hajde da vidimo šta ima da kaže, možda je zanimljiva čim si je ti zvao.” I to je ono što je potencijalna moć podkasta kao platforme, jer kao rade svi svetski poznati podkasteri. Koliko ljudi smo saznali zahvaljujući njima, znaš.

Ivan Minić: Kao i pomenuti Džordan Piterson.

Galeb Nikačević: Između ostalog, Džordan Piterson ne bi postojao da nije bilo tih ljudi. Oni su ga lansirali u orbitu. Tako da nadam se ćemo to uspeti ti i ja jednoga dana – lansiramo ljude u orbitu. Možda nisam astronaut, ali…

Ivan Minić: Ali možeš da lansiraš. 🙂

Galeb Nikačević: Ljude u orbitu, to, to, to. 🙂

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala Epsonu što nas podržava. Kao i dosad, sve svoje predloge, ideje, komentare, pitanje ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama. Ostavite komentare na Jutjubu. Čak i ako imate neko pitanje za ovog gospodina, ja ću ga iscimati da odgovori na to. Hvala Vam još jednom, i čujemo se i vidimo sledeće nedelje.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Galeb Nikačević

Galeb Nikačević Hasci-Jare rođen je pre 38 godina u Beogradu. Sedeći i gledajući noću zvezde sa crepova svog doma maštao da je postane biolog, no na kraju je upisao i studirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Gotovo polovinu svog dosadašnjeg života proveo je radeći u raznoraznim medijima. Prvi korak načinio je 2001. godine kada se formirala prva muzička televizija “Metropolis”, gde je Galeb na poziv čelnika postao voditelj. Njegov stav i javni nastup bio je kao krojen za “MTV” i njihov regionalni kanal “Adrija”, načinvši ga svojim zaštitnim licem.

Redovno, bez izuzetka, upoznavao nas je sa najzanimljivim pričama i ljudima današnjice kao novinar i urednik srpskog izdanja “VICE-a”. Nakon pet godina bivstvovanja na toj platformi, postaje glavni i odgovorni urednik “NOIZZ Srbija”.

Svega pola godine kasnije prelomio je, i odjavio sa tog i svih drugih poslova kako bi se posvetio sopstvenom čedu – podkastu “Agelast”. Za veoma kratko vreme podkast se vinuo među najpopularnije i najslušanije u Srbiji.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.