EP083: Ana i Veljko Nešić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 83. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a nas i u ovoj epizodi podržava kompanija Epson. Imam jednu neobičajnu situaciju, danas imam dvoje gostiju, bračni par. Obično smo išli na varijante da imamo jedan na jedan razgovor, ali ovde imamo razne neke razloga zašto oboje gostiju treba da budu tu. Moji današnji gosti su Ana Nešić i Veljko Nešić. Ako ste iz Srbije i zainteresovani ste za to šta jedete, onda vrlo verovatno ste član ili bar znate da postoji njihova grupa na Fejsbuku – “Mali proizvođači hrane”. A oni imaju i neke druge zanimljive stvari koje mogu da podele sa vama, i pričaćemo kao inače celu onu našu priču o razvojnom putu i o onome gde se danas nalaze. Hvala vam što ste prihvatili poziv, i dobro došli.

Ana Nešić: Hvala na pozivu. Zadovoljstvo je naše.

Veljko Nešić: Hvala, i bolje vas našli.

Ivan Minić: Kako biste vi opisali vašu trenutnu poziciju? Dakle, uvek imamo taj momenat razliku između formalnog obrazovanja i onim čime se neko bavi. Za šta ste se vas dvoje obrazovali, i čime se trenutno bavite?

Formalno obrazovanje i trenutna pozicija

Ana Nešić: Ja sam završila FON. Završila sam da budem menadžer, i definisano jesam menadžer. FON možda mi nije pružio to neko formalno znanje ili mi je pružio pa sam pozaboravila sve te stvari koju su se učile na faksu, ali definitvno mi je dao širinu i da mi je kontakte da krenem u te sve neke avanture, koje sam ja zamišljala, koje sam htela. Ti si nas pitao malopre…

Ivan Minić: Šta sad radite?

Ana Nešić: Da, šta sad radimo? Ja sam menadžer prodaje u jednoj danskoj firmi, koja se bavi eco-friendly proizvodima, proizvodi i dizajnira, u stvari eco-friendly proizvode. A kao hobi, kao neko usput zanimanje, Veljko i ja imamo tu grupu “Mali proizvođači hrane u Srbiji”, gde se trudimo da okupimo ljude koji vole domaću hrane i proizvođače kojima treba tržište. Tako da mislim, i tu sam neki, može da se kaže da sam menadžer. Mada, menadžer si svega živog u životu. Zato šta god da radiš moraš da nešto da menadžuješ. Tako da administriramo grupu, i menadžujem prodaju. 🙂

Ivan Minić: A ti?

Veljko Nešić: Da, Ivane! Ja sam, zdravo još jednom, ja sam advokat po profesiji. Tako da završio sam Pravni fakultet, i bavim se, takođe, kao i Ana, poslom za koji sam se školovao. Radim, odnosno bavim se advokaturom već duže vremena u jednoj od većih kancelarija u gradu. Bavimo se privrednim pravom. I to je jedan profesionalni put kojim sam izuzetno zadovoljan, koji je otprilike ono što sam i tražio. A, evo, kao što je Ana rekla, dakle, kao van nastavna aktivnost se bavimo administriranjem naše Fejsbuk grupe “Mali proizvođači hrane u Srbiji”, i svime onim što je povezano sa njom, sa veb-sajtom, koji je, takođe, pokrenut i sa celom pričom o poručivanju i dostavi domaćih proizvoda.

Ivan Minić: Generalno jedno od prvih pitanja koje uvek postavljam gostima, moram da ga postavim i vama: šta ste hteli da budete kad porastete?

“Kad porastamo, bićemo…”

Ana Nešić: Joj, pa baš razmišljam sad o tome. Imala sam razne momente. To može više da se gleda kroz to šta si hteo da studiraš kad si bio u osnovnoj, kad si bio u srednjoj školi. Prvo, ja sam htela da studiram engleski zato što je moja sestra studirala engleski, pa kao njenim stopama, ali nije to – to bili. Pa sam htela da studiram arhitekturu, jer nešto to mi to zvučalo mnogo kul, da pravimo zgrade, koje niđe veze sad sa ovim što sad radim. Međutim, razmišljam šta sam volela kad sam bila mala i šta je me pratilo kroz te moje – ja nisam nikad se bavila sportom. Ja sam osoba koja je krenula da ide u teretanu sa 25 g. kad su počela da me bole leđa od sedenja. 🙂 Nikad pre toga, nikakav sport, ništa, ali oduvek sam volela knjige. Oduvek sam volela da čitam kao luda, i oduvek sam volela da pišem. Tako da mislim da možda moja prva ljubav je bila to pisanje. Možda je trebalo da nekim pisac. Eto. Išla sam kad sam bila mala na neku književnu radionicu i pisala sam neke priče za decu – mislim, za decu, tad sam već i pričala neke maštovite stvari. Baš su bile kul, i bila nadarena za to. Tako da ko zna, možda jednog dana kad završim sa svim ovim nekim projektima, sednem pa počnem da pišem knjige. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro. Mislim, pisanje ima svoju primenu u raznim delatnostima. Storytelling je najlepši alat u marketingu i u prodaji. Tako da ima sve to neku svoju vezu. Zato i pričamo na ove teme. Vrlo često da vidimo kakav bi bio tok misli, jer kod ljudi se često menja to tokom razvoja šta su hteli da budu i šta ih je interesovalo, i da vidimo negde u kojim godinama su sazreli. A i da vidimo taj momenat gde kod ne tako malog broja ljudi ima situacija da oni dođu već u te neke, da kažemo, zrelije godine kad treba da se odlučiš za fakultet ne znaju šta će, onda upišu nešto što može da prođe u svakoj varijanti. I prosto negde volim da otkrijem momenat kada se triggeruje to nešto zbog čega ti kažeš: “E, OK! Ja sam sad našao nešto što mislim da mi je životni poziv.” Možda nije, ne znam, videćemo, ali volim da krenem od tako nečeg. Kako si ti završio sa pravima?

Veljko Nešić: E, pa, ja sam verovatno kao većina dečaka, klinaca, naravno, voleo sport kad sam bio mali. I da se igra, i da se, naravno, prati na televiziji, pa posle malo kasnije putem odlaska na utakmice: fudbal, košarka. Međutim, znao sam još kao klinac da tu neke karijere nema ništa. Mislim, nisam se nikad nikakvim sportom nešto posebno ozbiljno bavio. To je bilo samo kliknački, rekreativno i slično. Jako sam voleo da još kad sam bio baš mali sam voleo da dosta gledam i fudbal i košarku i sve ono što je kod nas popularno.

Ana Nešić: Što kad je bio mali. 😀

Veljko Nešić: I to je ostalo i do danas, tako je. 🙂 A što se tiče ove neke moje profesije kojom bavim, negde u nekom trenutku u gimnaziji se to onako kliknulo. Malo uz neka raspitivanja, i slušanje iskustva nekih ljudi, malo uz gledanje nekih serija američkih – tad je “Advokatura”, čini mi se da je kod nas prevedena serija kao “Advokatura”, bila aktuelna, posle onaj “Boston Legal”.

Ivan Minić: “The Practice”.

Veljko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: Dve najbolje serije na tu temu.

Veljko Nešić: I u svakom slučaju, malo eto kroz neko praćenje tih serija, neko onako pasionirano, ali dovoljno da se malo dotakne cela tema, a sam se odlučio za pravo. Čak i ne u tom trenutku konkretno ni za advokaturu, već samo za pravo kao fakultet i kao obrazovanje. A onda je nekako kroz početak rada u advokatskoj kancelariji, koji je došao potpuno slučajno još pre završetka fakulteta, jednostavno to se nadovezalo i došlo do zaključka da se u toj korporativnoj kulturi vidim. I, eto, taj zaključak me i dan-danas šest i nešto godina kasnije drži. Inače, smatram se prilično srećim što mi se čini da sam, kao što si i sam rekao, ubo to nešto što mi jeste poziv. I mislim da je to baš super kad čovek uspe da se pronađe u nečemu, čemu god. A još pre tog vremena sam nekako imao, ali to je bukvalno bilo na nivou nekih maštanja i diskusija, kako bi bilo super da se pokrene nešto što otprilike liči na ovu našu Fejsbuk grupu koju imamo. Kako bi bilo dobro da imamo neku direktnu povezanost između proizvođača, ljudi sa sela, i kupuca u gradovima. I kako to može na mnogo bolji način da se uredi nego što je prost odlazak u super-market i kupovina tu šta treba. I, eto, drago mi je što posle toliko nekog vremena smo sada, a, naravno, ne samo mi, nego mnogi drugi od vas koji je time, takođe, bave – smo uspeli da za makar jednu crticu nešto uradimo na tom polju.

Ana Nešić: Da, pričamo smo mi o tome… još smo na fakultetu bili. “Jao, vau! Kako bi bilo kul da postoji, da možeš da poručiš od nekoga ko je na selu.” Vodila nas je ta ideja, ali, u međuvremenu se pojavile razne druge platforme – “ma, nema veze, već to postoji, naruči već na drugim sajtovima.” Tako da pauzirali smo sa idejom nekom vreme, i, eto, dosta godina kasnije…

Ivan Minić: Koliko ono – dakle, oboje imate završeno formalno obrazovanje, i, da kažem, napravili ste relativno logične odluke u odnosu na to čime se danas bavite – ne relativno, prilično logične odluke. Ali, uvek postoji ta razlika između očekivanja i onoga što nas zapravo sačeka kad krenemo nečim konkretnim da se bavimo. Sad neki fakulteti te više pripreme na to šta te čeka u realnosti, neki te pripreme manje. U nekim slučajevima ti možda da dobiješ dobru osnovu, ali od tebe se očekuje da se u moru opcija za nešto opredeliš, i opet i u tom opredeljenju može da bude i razlog zadovoljstva, i razlog nezadovoljstva. Kako je to kod vas izgledalo? Koliko vam je bila jasna slika o tome šta vas čeka kad završite fakultet dok ste studirali, i koliko ste bili svesni realnosti, a koliko ste imali možda neku ulepšanu ili pogoršanu sliku toga šta se dešava nakon fakulteta?

Realnost nakon fakulteta

Ana Nešić: Pravo da ti kažem, upisala sam FON zato što mi je zvučalo kul. Nisam imala blage veze šta ja to upisujem, ni šta to znači, ni čime bih se ja bavila. Znala sam kad završiš FON, postaneš neki menadžer, bićeš u nekom korpo-svetu, radićeš u nekoj kancelariji. To mi je zvučalo skroz OK, nemam pojma. Međutim, tek kad sam krenula da studiram, posle par meseci na fakultetu sam stvarno shvatila koliko ja blage veze nemam šta sam upisala, i nisam imala pojma da li ja to hoću, da li neću. Ali, hajde, upisala sam, guram sad, nije bilo nešto tragično dosadno niti bezveze, i eto. Pokušavala sam sve vreme da se pronađem, da vidim šta se tu meni sviđa. Moj fakultet je bio takav da ti stvarno ostavlja mnogo prostora za razmišljanje, odlučivanje šta ti to stvarno hoćeš. Što meni predstavlja, u stvari, ogroman izvor frustracije, jer… 🙂 Da, kao super imaš gomilu varijanti. “Joj, ja ne znam šta ja hoću. Ja nemam blage veze, kako ću ja sad da odlučim. Svi ovi ljudi znaju šta hoće. Vidi, ova osoba hoće da se bavi finansijama. Kako on zna da hoće da se bavi finansijama? Veljko, koji isto zna, “ja hoću da budem pravnik”. Kako, brate? Kako to sve sad znaš tako?” Ja volim, pošto sam spomenula, volim da pišem, ja ceo život pišem neke dnevnike, i baš sam našla neki dnevnik sa fakulteta. Bukvalno, 50% stvari o kojima ja pišem, “kako sad ja da odlučim šta ja treba”. Tako sam sebi možda bez razloga nabijala neki pritisak da ja moram da smislim šta ću da uradim. I to ja moram sad kad završim faks, ja moram da znam da li ću da se bavim HR-om, salesom, marketingom, ovo-ono. Međutim, kao što to biva u životu, neki tako spletovi okolnosti te dovedu do toga da skapiraš šta ti se sviđa, šta ti se ne sviđa. Pa sam ja krenula da se bavim marketingom: prvo sam bila u tom digitalnom marketingu, što premda velika većina ljudi koji završavaju ove fakultete kao moj krenu sa time. Pa, nekako opet put me – uvek me vodio ka komunikaciji sa ljudima. Non-stop u tako tim pravcima, ali su me ljudi gurali u to koji su mi bili poslodavci ili kolege. I na kraju sam zapravo završila u priči gde mi je – gde god, u stvari, da se nađem, ja uvek nešto komuniciram sa ljudima, uvek nešto mi je zadatak da vodim neke klijente, da se nešto s nekim dogovaram. Tako da, eto, mislim, u skladu sa tim mojim obrazovanjem, koje mi je opet dalo neku širinu, dalo mi je da mogu da steknem utisak o tome kako funkcioniše, kako izgledaju organizacije, ali sve ostalo je nekako bilo na osnovu tog nekog mog puta koji se tako bilduje kako ideš, pa ti se dešavaju neke okolnosti, i usmeravalo me je to koje sam ja neke suštinske moje karakteristike ličnosti imala. Kroz to me je vodio put. Tako da ne znam, ne mogu da kažem da je to sve nekako zahvaljujući fakultetu. Više je to zahvaljujući, naravno, fakultet i da neku priliku da se zaposliš negde, a onda ispliva to šta si ti, pa kao…

Ivan Minić: To je onaj problem kad ono osoba, koja je prilično svestrana, ode na testove na profesionalnu orijentaciju, završi ih, i kažu: “Možete sve.” E, baš ti hvala! Najbolje utrošenih tri sata u mom životu. OK, ti si opredelio za vrlo konkretnu stvar. Mislim, a ideja sa kojom si došao – mislim, ja bih voleo da se bavim advokaturom kad bi to izgledalo kako izgledalo u Americi. Mislim, potajno svi mi želimo da budemo Deni Krejn u nekom trenutku, ili makar Alan Šor.

Veljko Nešić: Ili Harvi Spektar. 🙂

Ivan Minić: Ili. Ali, to zapravo izgleda potpuno drugačije. I, generalno, tvoj fakultet važi za ne naročito interesantan. I ne naročito aktuelan. A opet to čime si opredelio da se baviš je nešto što je prilično aktuelno, moderno i sofisticirano u današnje vreme. Kako ide ta tranzicija?

Veljko Nešić: Pa, mislim da je pre svega bitno da se Pravni fakultet shvati kao jedna zaista osnova za ono što ide dalje, i zaista baš, baš početak. Neki drugi fakulteti možda i pruže za nijansu veću upotrebu po nekom mišljenju u praksu, u nešto što čeka studenta posle studija. Ja sam Pravni uvek doživljavao kao osnovu, kao nešto što je neophodno. Zato što za razliku od nekih drugih oblasti gde formalno obrazovanje nije nužno, nije nešto što je neophodno da bi se nekim poslom bavilo – u pravu, u pravosuđu je, naravno, potpuno suprotno od toga. Moraš formalno da imaš fakultet pravni da bi mogao da budeš advokat, sudija ili neka druga pravosudna profesija. I mislim da je bitno shvatiti fakultet na taj način – dakle, kao jednu osnovu koja treba da se pre svega teorijski, ako se uspe malo čapnuti neke prakse, tim bolje, postaviti, dakle, osnove za ono što želiš da budeš dalje, a onda kad izađeš na to neko tržište, u taj neki pravosudni sistem, zavisno, naravno, od opredeljenja, onda se dalje usavršavati onime čime želiš da se baviš. Konkretno, ova moja korporativna advokatura zaista ponekad može da malkice zaliči na ono što se gledalo po serijama. Dobra stvar toga je što je saradnja, dakle, sa stranim advokatima, pa čak i tim američkim koje smo gledali na TV-u u nešto što se dešava manje ili više redovno ili često. Tako da se i od tih ljudi, od tih ogromnih sistema može nešto naučiti, pokupiti, pa videti kakav je to pristup poslu, pristup kolegama, klijentima i slično, kakvi su to dani i noći koji se ponekad provode na predmetima. I moram da kažem da ta naša advokatura malčice ponekad i ume da zaliči na ono što se može videti u serijama, i da se nekako, naravno, kome lepo i zanimljivo, ko to voli, a to svakako nije ogroman broj ljudi – može biti nešto izuzetno, izuzetno uzbudljivo i prijemljičivo. To je moj stav.

Ivan Minić: Fakultet je vrlo često kod nas doživljen kao nešto što se studira, završi se i onda se traži posao. Jedan moj jako blizak prijatelj koga mnogo volim je završio privatni fakultet, ali još u ono vreme kad to baš nije bilo toliko rasprostranjeno i kul, itd. I negde mi se možda čini da dok nije bilo toliko rasprostranjeno i kul, jer možda koncentracija kvaliteta bila bolja, i da su postojali neki, ipak, neki malo jači kriterijumi koji su neophodni bili da se završi. Sećam se razgovora, mi smo slična generacija, i da mi je objašnjavao kako jedna od najvažnijih stvari koju je on naučio u životu, a studirao je menadžment na privatnom fakultetu, je čuo na prvom predavanju na kojem je bio iz menadžmenta, gde mu je jedan poznati profesor i veoma cenjen u struci njemu i ostalim kolegama na kraju svog predavanja rekao: “Deco, jednu stvar samo trebate da imate u vidu, odnosno kolege verovatno, jednu stvar trebate da imate u vidu: ako studirate ovo i imate sve te prilike koje se dešavaju od druge-treće godine sa praksama i sa svim ostalim – ako studirate ovo i nakon fakulteta treba da tražite posao, negde ste nešto pogrešno uradili.” Već tada treba da se pozicionirate, i od start treba da razmišljate o sebi kao proizvodu koji je na tržištu, i treba da gradite kontakte, treba da gradite – vi treba da se opredelite gde ćete da radite, ali bi bilo super ako ne morate da jurite posao, nego da imate opcije od kojih birate.

Ana Nešić: Da, to jeste slučaj bio, makar sa mojim fakultetom, da kad radiš, kad su ti kolege ljudi koji rade u apsolutno svim firmama koje možeš da zamisliš: imaš i ljude u startapima, imaš ljude u korporacijama, imaš ljude u državnim službama, u trista hiljada čuda. To mi je mislim najveći kapital od fakulteta bio. Ja ne znam – dobro, Veljko – struka je takva, kao što on kaže, osnovo ti da fakultet jer ti kroz fakultet proučavaš zakon, koji koristiš kasnije, ako ja to dobro razumem. Kod nas je to bilo opet da samo nekako skapiraš šta sve postoji od varijanti, tipa: znaš da postoji ljudski resursi, znaš da postoje finansije, znaš kako funcionišu te finansije otprilike. To ti pokupiš neke te stvari tako otprilike. Ali, pravi kapital su ti ljudi. Sad u svim ovim mojim projektima koje non-stop kroz neke ideje, non-stop se nešto dešava, radi, šta god – uvek imaš nekako ljude koje možeš da iscimaš i kažeš: “Ej, treba mi to i to. Je l’ možeš da mi pomogneš?” Meni je stvarno u 90%-99% slučajeva ljudi koji su studirali FON, moje kolege sa generacije su mi uvek izlazile u susret. To baš nije mala stvar, da imaš – kad razmišljaš o tome – kad će ti zatrebati možda nekad neka podrška u poslu, da imaš ljude na koje možeš da se osloniš. To uopšte nije sad nešto kao – to ljudi često kao “joj, preko veze, pa ovo-ono”. Nije uopšte to veza, to je mreža ljudi, to je… Nije čak ni kao trange-frange, nego jednostavno ako si u prilici, pomogneš ti sad. Pomogne tebi neko kasnije. Ne mora da ti pomogne u budućnosti, samo bukvalno se tu nađeš za ljude.

Veljko Nešić: Da, prvo ja mislim taj deo “preko veze” i cela ta negativna konotacija tog pojma, naravno, kod nas vuče pojmove iz nekog prethodnog doba, iz doba gde privatni sektor jedva da je postojao, ako je uopšte i postojao, i gde su onda vukli konci tako tim rodbinskim zapošljavanjem po javnim preduzećima, državnim institucijama i slično. Pa, verovatno negativni kontekst se vuče odatle. Naravno, networking je nešto je potpuno svima neophodno.

Ana Nešić: A često se te dve stvari… Smatraju kao istim.

Veljko Nešić: Tako je, tako je. Možda samo ima smisla da samo rečenicu-dve da ja kažem kao predstavnik nekoga ko je privatni fakultet završio. Dakle, završio sam prava na privatnom fakultetu u doba kada privatne fakultetu eto… ne verovatno ono doba kao primer tvog prijatelja, kada je to zaista verovatno bilo samo na začetku, ali ne i u sadašnje doba kada je cela priča oko privatnih fakulteta takva kakva jeste, kakvu svi znamo.

Ivan Minić: A i oko državnih, da se razumemo.

Veljko Nešić: Naravno, naravno. Moj fakultet je na moju sreću nešto što je makar u tom trenutku mogao da da dobro obrazovanje i dobru osnovu za sve ono što pravnika čeka posle završenog fakulteta. Naravno, u slučaju da ti kao student hoćeš i želiš da nečemu budeš posvećen i da zaista od tog fakulteta nešto primiš i naučiš. Ako želiš da hvataš krivine, to je verovatno moguće svuda, i moguće izaći sa fakulteta bez da se znaju iole osnovne stvari o bilo kojoj profesiji. A moguće je eto, ipak, povući nešto odatle i izaći sa nečim smislenim, što onda posle može da iskoristi sutra na tržištu, u profesiji, u biti.

Ivan Minić: Vrlo je jednostavna stvar: ukoliko si ti – mislim, jedan od mojih najboljih prijatelja i gost u našoj 1. epizodi, Žarko Ptiček, je završio Pravni fakultet Univerziteta Union – ukoliko si ti na tržištu dovoljno interesantan da te vrhunska advokatska kancelarija izabere u svoje okrilje, ja ne vidim nikakav problem koji govori bilo šta negativno o svemu tome. Ja, takođe, znam gomilu fantističnih ljudi sa privatnih fakulteta, kao što i znam sa državnih, s tim što u nekim, prevashodno inženjerskim disciplinama, ljudi koji su završavali državne fakultetu su oštećeni u procesu, jer to bilo neuporedivo napornije bez ikakve realne potrebe. Najčešće su gubili gomilu vremena na nešto što suštinski 2020-19-18-15. više nema nikakvu primenu, jer neko insistira na nekim formalnostima, koje vrlo verovatno nisu važne. No, dobro. Fakultet je, dakle, nešto što ti samo daje možda bolju ulaznicu za neku priču. E sad, kada krećete, to traje, naravno, i tokom fakulteta: razmišljate šta biste, gde biste, kreću neke prakse, kreću neki projekti na kojima učestvujete. Šta je bio vaš prvi posao? Ne mora čak da bude ni konkretno zaposlenje, nego šta vi doživljavate kao prvu stvar koju ste radili, a da vam je bitna.

Prvi radni dan

Ana Nešić: Moj posao je bila – prvi put kad sam iskusila, u stvari, radno vreme od 9 do 5 🙂 i zbog toga mi bilo bitno zato što sam prvi put to tad osetila i shvatila da to nije za mene je bio rad u jednoj PR agenciji, agenciji za odnose sa javnošću. I baš se sećam da mi je jako stresno bilo prvo to – da trebaš da sediš negde od 9 do 5, to mi je baš bilo “kako ovi ljudi ovo rade”.

Ivan Minić: Ali, imaš pola sata pauze za ručak! 🙂

Ana Nešić: Da, odeš preko puta da kupiš u brzoj hrani nešto. A druga šokantna stvar mi je bila to kako često funkcionišu ti neki međuljudski odnosi, kako se ljudi ponašaju u timovima, kako komuniciraju, kako ne možeš sve da kažeš, nego ponekad malo, znaš, uvija, ovo-ono.

Veljko Nešić: Balansira.

Ana Nešić: I sećam se baš sam bila tad – mislim, stvarno sam bila mala, to je bila možda 3. godina fakulteta, prvi mesec dana u tako nekoj agenciji. Agencije baš umeju da budu hevy stvar. Baš se – radi se, što se kaže.

Ivan Minić: Mašina za mlevenje mesa.

Ana Nešić: Da. I sećam se svaki dan posle posla, ja izađem i šetam prvo pola sata, da se malo izduvam, da vidim đe sam, pa tek onda idem na bus kući. Tako da to je moje prvo vredno iskustvo. Mnogo sam bila – mala sam bila, bila sam stidljiva, sve mi bilo frka od svega: “Joj, kako ću ja da pričam sad sa ovim ljudima! Šta ću sad da kažem dok napišem mejl? Šta sve treba, kako da se ne izblamiram i ostalo.” Ali, pre toga sam imala neku iluziju da bih ja volela da se bavim PR-om, to mi nešto zvučalo kul na tim predavanjima. I onda sam shvatila da ipak neću da se bavim PR-om. Tako da, eto, to je moje prvo vredno iskustvo. I tako je nekako išlo to, izvinjavam se što nastavljam, ali moj put ka tome da otkrijem, na primer, da volim da se bavim komunikacijom sa ljudima, u smislu tim vođenjem klijenata i prodajom i tako to – išao je kroz to da sam maltene metode eliminacije: probam PR – sviđa mi se; probam marketing – ne sviđa mi se; probam ovo – ne sviđa… I onda dođeš, i kao ovo mi je OK. 🙂

Veljko Nešić: Kao u kvizu nekom. 🙂

Ivan Minić: S tim što malo kad ideš metodom eliminacije kad ponestane opcija, već počinješ “nadam se bar jedna od preostale dve da proradi”. 🙂

Ana Nešić: Da, malo počneš da paničiš.

Ivan Minić: Ti si tokom faksa krenuo sa praksom?

Veljko Nešić: Tako je. Ja sam imao neke mini-prakse u toku fakulteta, ali još pre završetka fakulteta sam počeo da radim u kancelariji gde sam i danas, kao neki pred-pred-advokatskog pripravnika. I jedan od glavnih utisaka mi je bio, baš što ona kaže, od 9 do 5 radno vreme. Prvi radni dan kada sam otišao na posao bio je petak. Možda pomalo neobičajno, sam imao neki ispit u četvrtak, i dogovorili smo da dođem u petak na posao. I utisak posle tog radnog dana mi je bio, pošto je potpuno drugačije sistem – fakultet, pa malo si slobodniji, pa učiš kad odgovara i to; ovako od 9 do 5, pojedeš 8-9 sati u kancelariji. I utisak mi je tad bio “čoveče, hvala Bogu što je bio petak, što ide sad vikend, a nije se radilo vikendom, da se malo regenerišemo od ovoliko vremena u jednom prostoru, da se malo saberu utisci i slično”. Pa je onda posle toga došla prva puna nedelja, pa je… Ali taj nekako prvi radni dan i prvi vikend nekako mi je značio da se – “čoveče, vidim gde sam došao, hajde sad polako da idemo dalje”. U svakom slučaju, jednostavno taj neki razvojni put je relativno tipičan i počinje se sa nekim bazičnim zadacima, sa tehničkim, sa upoznavanjem sa profesijom, sa odlaskom do raznih državnih organa, sa radom na nekim bazičnim dokumentima. A posle u kasnijoj fazi pripremništva, i pogotovo, naravno, posle u advokaturi, naravno, donosi mnogo zahtevnije, izazovnije stvar, i, naravno, svi učimo svakog dana, kao i u svakoj profesiji.

Ivan Minić: Dobro, ako prođeš taj test sa tim izuzetno napornim i besmislenim zadacima, čekanjem u redu, i hakovanjem šalterskih službenika, onda dođeš na sledeći novi.

Ana Nešić: Nošenjem pošte.

Veljko Nešić: Tako je, baš tako. Upravo tako. Ljudi odustanu nekad u toj fazi, nekome to bude toliko frustrirajuće da ne može da se bavi time, ali, eto, ono što dođe posle toga ipak vredi sačekati.

Ivan Minić: Dobro. Znaš, kroz gomilu nekih stvari kad prolaziš, postoji razni nivoi filtracije. I kao u prodaji što imaš fanel, pa oni koji dođu zaista do kraja i završe kupovinu su vrlo mali procenat onih koji su uopšte ušli u tu celu priču. Svo vreme se trudiš da povećaš svaki od tih krugova da na kraju ipak dođe što više ljudi, jer nekad to prosto nije realno. 100% razmišljaš da li ti se to isplati ili ti se ne isplati. I ovde u suštini razmišljaš isto: da li je ta vrsta žrtve vredna ili nije. Konkretna, dobra strana posla u kome si je da ti možeš da razmišljaš: OK, to razvojni korak, i ja ću to morati da radim, ali to je oročeno na godinu-dve, koliko god, i nakon toga me čekaju neke druge stvari. Doći će neki novi mladi koji će nastaviti tu gde sam ja stao. Kako se tvoja karijera razvijala? Kad si krenula da radiš nešto više od mesec dana u traumatičnoj PR agenciji?

Dalji razvojni put

Ana Nešić: E, pa, posle toga sam, isto pred kraj fakulteta sam zaposlila u agenciji za digitalni marketing koja se zove “Degordian”.

Ivan Minić: Dobro.

Ana Nešić: To mi je bilo jedno baš, baš lepo iskustvo. Baš sam volela da radim tamo. Krenulo sam kao, naravno, praktikant koji smišlja objave za Fejsbuk. Pa sam onda prešla da se bavim malo oglašavanjem, i tako to. I onda usled nekih raznih prilika koje su mi se pružile, otišla sam odatle, i radila sam nakon toga u firmi koja se zove “Catena Media”, koja se bavi affiliate marketingom, gde sam vrlo brzo nakon što sam došla u firmu počela da se bavim account managementom, odnosno vođenjem klijenata. Tu sam radila dve godine. I nakon toga sam ima priliku da radim i u startapu: sa jednim drugom sam pokrenula “Share Square”, coworking prostor u Savamali, koji, nažalost, više ne radi. Ali tu sam stekla to iskustvo ludila startapa, odnosno pokretanja nečega što nije čak ni startap kako se vidi često – ovih dana kad kažeš startap, gomila ljudi vidi, ne znam, praviš neku aplikaciju, pokrećeš nešto što je baš bio gigantski fizički prostor u kom ti moraš da sediš, da radiš, uređuješ događaje…

Veljko Nešić: Prvo da ga pripremiš, da ga okrečiš… 🙂

Ivan Minić: A i da ga održavaš.

Ana Nešić: Da, mi smo bukvalno sve radili sami, od nula: lepili pločice i krečili. To je baš bilo jedno ludo iskustvo.

Ivan Minić: Sećajući se kako je taj prostor izgledao, svaka čast – dobro lepite pločice i dobro se bavite enterijerom! 🙂

Ana Nešić: Veljko i ja ne moramo da zovemo majstore kad sređujemo stan. Sve radimo sami! Tako da tu sam stekla to neko ludo iskustvo, istapirala svoje živce, isfiltrirala šta želim da radim, šta želim da me pogađa uopšte, u kojoj situacije želim da ulazim, u koje ne. Tih godina dana u “Share Squareu” je baš bilo onako preludo. I nakon toga sam se bavila u neke freelance vode. Počela sam da tražim klijente individualno, bez zapošljavanja konkretno u neku firmu. Jer zapravo kroz taj rad u “Share Squareu”, ljudi su tu dolazili, freelanceri, da rade, da sede – “što da ne radim i ja to, kad već… šta bi mi falilo”. I krenula sam preko “Upworka” da tražim klijente, i trenutno radim… To je bilo kad sam krenula, pa sam imala više nekih klijenata, i tada za svoje klijente sam vodila klijente, odnosno bavila sam se tim customer successom ili sales managementom. I sada isto preko “Upworka” sam našla sadašnjeg klijenta, koji se zove “LastObject”. To je jedna danska firma u kojoj radim sad više od godinu dana i baš, baš mi je kul s njima. Remote radim iz Beograda, oni su u Kopenhagenu, ali imaju tako tim po celom svetu, u stvari.

Ivan Minić: Ako ste čudni kao ja, to su oni divni ljudi što su na Kickstarteru napravili onu kampanju, znate, onu za uši, oni štapići – e, ovo su ovi što se ne bacaju, nego mogu da se operu, imaju i futrolicu. To je mnogo jedna divna kampanja. Ja sam zapamtio ime firme koja je to pokrenula. Ja imam te momente da pamtim razne, često beskorisne stvari, i onda sam to povezao. Kada sam prvi put video uopšte, još mislim da čak ni nije krenula priča sa “Malim proizvođačima”, nego je bila ona varijanta, onaj prvi profil…

Ana Nešić: “Ručak za 200 dinara”.

Ivan Minić: “Ručak za 200 dinara”, gde je to meni negde iskočilo. Možda i nije, možda je bilo i kasnije. Nije ni važno. Ali kada sam video to: “Jao, ja bih baš voleo da upoznam te ljude!” Šalim se, naravno! Ali jako mi je interesantno kad vidim – znaš, kad čitaš nečiji CV, otprilike stekneš neku sliku, i ta slika može da bude iskrivljenja, može da bude realna. Ali kroz tvoj CV kada sam ga prvi put video, odnosno kad sam video LinkedInu profil, bilo mi je jako interesantno to kroz šta si sve prošla i šta su sve veština koje si usput pokupila da bi na kraju to sve sabrala u ovo što danas radiš.

Ana Nešić: Baš jeste. Baš je sve to koristilo.

Ivan Minić: Mislim, što kaže pokojni Mirko Alvirović, ja sam to više puta citirao u podkastu: “Vožnja je skup predviđanja događaja.”, e, tako isto – mi smo svi suma onoga što smo preživeli kroz svo ovo vreme. A ti? 🙂

Veljko Nešić: Moj CV je predosadan. 🙂

Ivan Minić: CV, kao ono gde si, šta si radio, jeste dosadan, odnosno koje si pozicije zauzimao. Ali šta si kroz vreme? Kako ti je to prosto izgledalo? Znači, rekao si kako se ulazi u celu priču: ulazi se tako što – kao u velikoj korporaciji kad uđeš u mailroom, pa ti je to početka stanica. Nije baš tako, ali je slično. Ali šta su stvari kojima si se bavio u tom nekom periodu napredovanja pa do danas.

Veljko Nešić: Moj početak tu je suštinski bio u advokatskoj kancelariji u kojoj radim, “Prica i partneri” je kancelarija. Došao sam na jedan, kao što sam već rekao možda jednom ili dvaput još na studijama. Došao sam, i stvarno i sad kad gledam unazad mi je utisak da taj početak nije bio čak ni od nule, nego je bio iz minusa nekog, bez ikakvog radnog iskustva. I sam početak i neki period dalje od samog početka je bio pun kako upoznavanja sa sistemom rada jedne kancelarije, naše konkretno, odnosno sa kolegama, odnosa sa klijentima, i tu se onda polako nadovezivali neki bazični zadaci. E sad, u advokatskom pripravništvu je to onako često odlazak do različitih državnih institucija, sudovi, agencije za privredne registre, katestri, itd. Kao što si rekao sam, borba sa šalterskim službenicima, često izuzetno naporna, teška, ponekad deluje besmislina, ali nekako ipak izađe neki rezultat iz toga – dobiješ taj papir koji treba tebi ili koji treba klijentu, kojim ćeš onda da se hvališ, da budeš srećan što si izbunario tako nešto. A onda je polako na to nadovezuje i nešto ozbiljniji rad, pre svega u smislu komunikacije sa klijentima. Ja sam imao tu sreću da sam, za razliku od možda nekih drugih sistema, počeo relativno rano da ulazim i u direktnu komunikaciju sa klijentima, prvo pod nadzorom starijih kolega, onda u nekom trenutku i samostalno. I to je nešto kroz šta se i te kako može naučiti kako i sam posao tako i generalno te veština ophođenja koje su neophodne u praktično čime god da se baviš. Posle toga se na to nadovezalo polaganje pravosudnog ispita. Nama, dakle, posle dve godine prakse u advokaturi sleduje polaganje pravosudnog ispita. To je jedan onako zanimljiv i živopisan događaj u životu svakog advokata. 🙂 To je ispit koji je onako borba – zaista boriš se sam sa sobom suštinski. To je ispit koji je toliko obiman da se nikako ne može savladati u potpunosti i držati svaka crtica u glavi. I nekako je jednostavno bitno da ti sam sa sobom, pogotovo generalno kad radiš imaš nešto imaš želju da znaš što više, budeš što spremniji za neki ispit, za neki razgovor za posao i slično. Ti jednostavno moraš da postaneš sam sa sobom da ne možeš u toj situaciji da budeš baš takav, ne možeš odjednom da znaš sve te stvari koje se od tebe traže, i da jednostavno napraviš sebi neki sistem u kom ćeš reći: “OK sam, trudim se maksimalno što mogu. Izaći ću pred tog ispitivača, dobiću pitanja, reći ću ono najbolje što umem, i daj Bože da to bude što je približnije dovoljno moguće.” I nekako to uglavnom izađe na nešto OK, iako ljudi prođu kroz različite stresove. Ja se sećam, to mi je bio jedan od najstresnijih perioda u životu. Čak ne ni samo zbog pravosudnog ispita kao pravosudnog ispita, nego zato što te on toliko oduzme, i obuzme, zapravo, i onda neke druge stvari koje te malo muče krenu da te bockaju sa strane, i onda…

Ana Nešić: Nemaš dodir sa svetom.

Veljko Nešić: A ne možeš da se odvojiš od tih knjiga koje su ti tu na stolu. Ali se sve to da proći, preživeti, a nagrada je to što postaješ ipak nekako svoj čovek, svoj profesionalac, i onda možeš dalje nadovezuješ na svoju karijeru na to.

Ivan Minić: I kada si položio, šta su bile neke – mislim, OK, nećemo da ulazimo sad preterano detaljno u samo pravo, jer ne verujem da ima mnogo pravnika, i oni koji su pravnici oni verovatno slušaju neke podkaste sa pravnikim. Ali šta su neke najinteresantnije stvari koje si radio? Šta ti je stvarno bilo kul kad si već došao u poziciju ne sad baš, zvuči to malo pogrešno, ali razumećeš šta hoću da kažem, ne sad da nešto biraš – radiš ono trebe da se radi i što je klijentu potrebno. Ali šta ti je nešto što ti je najinteresantnije? Jer zaista u tom pravu ima fantastično zanimljivih stvari.

Veljko Nešić: Ima sjajnih stvari. I najinteresantnije mi je definitivno bilo to što sam imao priliku da budem deo nekih od ozbiljnih i na nivou naše zemlje poznatih transakcija i poslova koji su se dešavali. I onda je mnogo zanimljivo, hajde ne moram sad imenovati konkretne caseove, konkretne poslove, ali mnogo je zanimljivo videti ceo taj proces od samog početka: dakle, od kad se dođe želja, da li sa strane države koja hoće da proda svoj udeo ili akcije u nekoj firmi koju poseduje, da li od strane privatnog vlasnika, da li od strane nekog kupca; kako to ide da se taj proces izlaska na tržište, pronalaženja potencijalno zainteresovanog kupca, pa onda rad na analizi – to su ti tzv. legal due diligence reportovi. Dakle, analiza sveobuhvatne dokumentacije koja se učini dostupnom od strane, na primer, kompanije čiji se udeo kupuje ili kojoj treba da se da kredit ili nešto slično. I onda iz te sveobuhvatne analize, ti, dakle, kao advokat dobijaš neku gomiletinu dokumenata koje gledaš, i iz koje ti trebaš da proanaliziraš, i da staviš na papir osnovne podatke o svemu tome, ali opet podatke, takođe, treba da pretočiš u nešto čitljivo, u nešto smisleno, i u nešto što posle može da se odrazi u dokumentaciji koja će se dešavati i koja će se potpisivati vezano za tu transakciju. Dakle, taj jednostavno posao, to da radiš s jedne strane nešto što je popularno i što se tiče firmi za koje svi znaju i koje može čak da utiče na život manje ili više svih nas, s jedne strane. A s druge strane, opet rad kroz gomilu dokumenata, i pokušaj da iz toga se nešto smisleno proizađe i proizvede, i da se pretoči u neki jezik opet možda razumljiv svima, i koji će da ima neku konkretnu pravnu vrednost, a, naravno, sve to u komunikaciji sa velikim brojem ljudi različitih profila i različitih profesionalnih opredeljenja, koji svako ima neku svoju ulogu u tome – to je stvarno nešto što je nezamenljivo i nešto što je meni omiljeni deo ovog posla kojim se bavim.

Ivan Minić: Mislim, moram da priznam da i ja, iako me suštinski nikad nije zanimalo da ulazim ni u pravo ni u finansije sam morao to jer se bavim, i ako bih morao da se opredelim za nešto toga, to bi bio M&A, jer jeste jednostavno najživotnija je stvar, toliko toga ima. Mislim, mene lično bi tu najviše zanimao – OK, vi nemate toliko možda dodira sa time, ali taj proces pregovaranja koji tu postoji. I ono što isto mislim da je dosta bitno nešto što kad nas je vrlo često karika koja nedostaje, a to je: “OK, ja želim da prodam firmu, on želi da kupi firmu, a moja firma realno nije spremna da bude prodata zato što se nikad nije razmišljalo o tome na sistemski način.” Kao, to u suštini nije biznis, to je jedan čovek koji vodi sve i bez tog čoveka ta firma ne postoji. I dok Nemci, što kaže moj dragi prijatelj Luka Pejović, Nemci imaju izraz, a to se zove “nachfolge” – i nasleđivanje firme i priprema firme za sve što – nasleđivanje i u okviru porodice i nasleđivanje u smislu novog vlasnika – kod nas je to najčešće misaona imenica, čak i za velike firme. Pa je ta priprema ista interesantna stvar.

Veljko Nešić: Tako je, tako je. I praktično se i taj deo pripreme, je li, po pravilu čak, što kažeš, i u ogromnim sistemima, a pogotovo u nekim iole manjim, se radi, naravno, dosta dugo i detaljno pre nego što se izađe na tržište i pokuša da se nešto uradi u M&A transakciji.

Ivan Minić: E, sad ćeš ti malo da budeš u drugom planu, zato što sad pričamo o Ani influenserki! 😀 Jer, mislim, cela priča u suštini počinje od tog profila koji si otvorila, koji je relativno brzo privukao prilično veliko interesovanje, i generalno sam koncept je bio super zato što kod nas mislim da ne postoji dovoljno jasna svest posebno kod mlađih o tome da hrana u suštini ni ne mora da bude skupa – hrana je skupa ako kupuješ gotovu hranu, spremnu za konzumaciju. Ali ukoliko si spreman da se malo potrudiš, čak ne ni previše, jer ima gomila stvari koje ne zahtevaju previše vremena, to može da bude neuporedivo povoljnija, vrlo verovatno i daleko bolja za tebe.

Ana Nešić: Ne bih ni ja bolje mogla da predstavim! 😀 Bukvalno moj tok razmišljanja kad sam pokretala “Ručak za 200 dinara”.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo? OK, znamo iz ovoga što sam ja najavio kao moj doživljaj ispostavilo se i tvoj, znamo šta je ishodište, ali kako je zapravo izgledalo raditi na tom profilu? Mislim, on je relativno brzo negde uhvatio trakciju i došao do toga da sad već značajan broj ljudi to prati, i mediji i sve ostalo. Kako je to prosto tebi izgledalo?

“Ručak za 200 dinara”: stranica od nule do mase pratilaca

Ana Nešić: Pa, pazi, taj blog sam pokrenula negde pred kraj mog angažmana u “Share Squareu”. Veljko i ja smo često zajedno ručali tu u kraju, on je radio na Kosančićevom vencu, ja tu u Savamali. “Gde ćemo na ručak? Idemo u “Proleće”, idemo tako tu neke restorančiće što su tu.” I ja, inače, oduvek volim da kuvam. To mi je baš jedna od omiljenih stvari. I sad, na primer, jedem u proleću jedno jelo, koje košta, lupam, 1000 dinara, ja ga spremim kući za 60. Bude mi sezona… Mislim, što ne nosimo hranu da jedemo u “Share Squareom”. Tamo smo imali stolove, možeš da doneseš bilo šta. Stvarno je skroz opušteno bilo, takav je prostor bio. I tako u zilion varijanti, ja kao neka baka: “Eto, vidiš! Ovo smo platili 70 dinara da skuvam ja!” Da smo jeli u “Proleće”, da smo jeli ovde, da smo jeli onde – platili bismo ko zna koliko. Uglavnom se to nekako svodilo da bude do 200 dinara za nas dvoje. I tako ja: “Ha-ha, ručak za 200 dinara.”, Veljko me sprdao što non-stop računam koliko šta košta. I ništa, u jednom trenutku, sećam se, sedela sam baš, radila nešto, rekoh: “Što ne kupim ja taj domen – “ručakza200dinara”?” I kupila sam domen, to je sad, na primer, bilo neko leto, i to je tako stajalo. Ništa nisam radila sa njim. Rekoh: “Pa, neka. Kad budem imala priliku, praviću neki sajtić, otkud znam.” I onda sam dala otkaz u “Share Squareu”. Imala sam slobodno vreme, htela sam malo da iskuliram posle svega toga pre nego što krenem u neku novu akciju. Kući šta radim? Kuvam i kačim recepte, tj. smišljam neke recepte. Kačila sam uglavnom na svoj lični profil, i ljudi uglavnom se oduševe kad ja tako nešto okačim, kažem neki recept i tako to. I opet: “Što da ja ne pravim profil gde ću da kačim samo tu hranu, nazovem ga “Ručak za 200 dinara”? Vrlo je jasno šta je u pitanju. Pa, otkud znam, možda se svidi ljudima.” I tako ja poučena tim svojim iskustvima iz marketinške agencije, krenem. Pa, nisam baš odmah jednu stvar, nego sam okačila jedno pet recepata, da to izgleda profi.

Ivan Minić: Bogato. 🙂

Ana Nešić: Bogato. Da ne bude sad kad dođe na profil da ima samo jedna stvar, da budem neozbiljna. Nego odmah bude konkretan content, onako neko meso. Pa sam lep opis napisala, pa tako to. I tako je krenulo da oni lajkuju te moje recepte. I imala sam – od starta sam otprilike znala kako bih to volela da izgleda. Znala sam da hoću da napišem koja je cena po porciji za svako jelo. Znala sam da hoću da imam neki opis, gde ja kažem šta ja mislim o tom jelu. I znala sam da želim da vidim jasnu strukturu toga kako izgleda recept. Jer me je uvek smaralo kod tih gastro-blogova svi nešto tako – gomila neke retorike, a onda moraš da klikneš na link da odeš na sajt da vidiš kako su oni to napravili. Ja hoću sad to da bude: dođeš, vidiš recept, pročitaš, ako ti se sviđa – znaš koliko košta, znaš šta ti treba; ako ti se ne sviđa – ideš dalje, tražiš šta ćeš da spremaš za ručak. I kad sam videla da ljudi bez da sam išta ikom nešto sad i pričala i oglašavala se to ljudi su krenuli da se interesuju. Rekoh: “Hajde da stavim neki dinar na oglase.”, i to je bilo ne znam sad, ljudi koji se bave marketingom, odnosno tim društvenim mrežama znaju, ali to je bilo, na primer, ja sponzorišem objavu na nekih, na primer, 3 evra – 3 dana po evro ili dolar na dan – i ja dobijem, na primer, 1000 pratilaca! Ja kao: “Vou!” Mislim, ne znam koliko je to sad tačno, ali 0.01 po lajku po followu stranice. I meni je to dalo onako vetar u leđa da krenem dalje da objavljujem. A kad je hrana u pitanju, stvarno imam nepresušno mnogo inspiracije, i stvarno mi ništa nije problem da smišljam. Svi kao: “Joj, otkud tebi te ideje? -Brate, kako vi nemate ideje?! Hrana, baš je super!”

Ivan Minić: Dobro, hrana je jedna divna stvar koja mora da se konzumira svaki dan, pa… To dosta forsira da imaš ritam. 🙂

Ana Nešić: Jeste, tako je. Tako da fast-forward, ja sa tih, na primer, 30 evra ulaganja sam već stigla do nekih 5-6000 pratilaca, sad se i ne sećam baš tačno kako je to išlo, neki timeline. Ali u jednom trenutku počele su da me cimaju novine. Zainteresovali su se za to što ja radim. Svima je to bilo interesantno to što može da se spremi ručak za 40 dinara ili za 70 ili 100 – “kako to može?” Uglavnom ljudi ni ne veruju u tu priču, jer uvek sve te sastojke koje imam, pa sračunam, pa podelim sa brojem porcija za to koliko sam spremila. “A, ne, ne, ne može to tako! Ti možeš za 50 dinara da jedeš? Nema sile!”, a, u stvari, stvarno može! Ozbiljno može! 🙂 U međuvremenu, moj jedan drug koji radi na BBC-ju za srpski je bio “hajde da snimimo neki video, da ispričaš priču, biće ljudima interesantno”. I otad je to krenulo, ljudi su baš masovno… 5000 pa 10000 pa 15000 pa 20000. Tako da nekako je to onda jako brzo poraslo bez da sam nekako… niti sam ulagala, niti sam ikad zamišljala da mi to bude neki posao. Ali, eto, ispostavilo se da sam stvarno dobila publicitet koji sam mogla da iskoristim dok sam htela, a htela sam da ga iskoristim tako što ću da promovišem neke prave stvari, za mene makar prave stvari. I, eto, sad već prošlo je možda dve godine otkad, iako to nekako meni deluje mnogo više nego te dve godine, je li dve godine?

Veljko Nešić: Mislim da su dve godine. Sad već možda malkice jače.

Ana Nešić: Nije, dve godine. Tačno mislim da je isto neki oktobar je bio. I s obzirom na to šta sve drugo radim, i “Male proizvođače”, i što imam svoj posao, i što bih volela da imam malo i privatni život… 😀

Ivan Minić: E, sad!

Ana Nešić: Jednostavno ne stižem da se bavim više tim blogom. Mislim da ću uskoro verovatno da zaokružujem tu neku priču sa “Ručkom za 200 dinara”. Ostaće sve tu, naravno. Ali dosta lepih stvari je izašla iz svega toga.

Ivan Minić: Mislim, nekako ovo što je došlo nakon toga mi deluje kao nekakav logičan evolutivni korak u toj celoj priči dalje. Kako si došla na ideju, odnosno kako ste došli na ideju da krenete tu priču sa malim proizvođačima?
“Mali proizvođači hrane iz Srbije”: Fejsbuk grupa koja je okupila preko 200 proizvođača i doživela bum tokom pandemije

Ana Nešić: Pa, taj moj publicitet koji sam stekla zahvaljujući blogu “Ručak za 200 dinara” , to je – mislim, kad si tako kao neki influenser, stvarno osetiš koliko te ljudi u tim trenucima veruju za te tvoje preporuke i koliko zaista gledaju tebe, i, iskreno, sve što ti preporučiš oni su u fazonu: “Da, probao sam. -Probala sam.”, odnosno velika je odgovornost šta je ti zapravo da preporučiš, makar meni je bilo. Znaš, 40.000 ljude te prati, i sad ne možeš baš ni da lupaš.

Ivan Minić: Eh, neke druge ne sprečava, ali u redu, razumem. 🙂

Ana Nešić: I sad tu se javilo dosta nekih i velikih firmi koje su htela da sarađuju sa mnom – velikih bredova koje ja nekako nikad nisam videla, niti sam mogla da povežem moju priču sa njihovom, niti sam videla da se to zaista isplaćuje meni. To koliko bih zaradila da promovišem neke brendove nije mi bilo – nekako sam se više osećala kao da se prodajem da bih to radila. I onda sam bila u fazonu: “Ako već imam toliki publicitet, daj da napravim nešto što ima smisla.” Moja želja velika oduvek bila da na neki način pomognem ljudima koji su poljoprivrednici, pošto sam ja sa sela. Moja mama je iz Dragačeva, i tamo ljudi jako teško žive. Ja sam tu celo detinjstvo – mislim, nisam živela u Dragačevu, ali sam provodila dosta vremena kod babe i dede, i uvek sam viđala koliko je muke potrebno da se proizvede hrana, koliko je teško prodati, koliko se oni muče stalno. I nekako to je uvek bilo kao kako je moguće da mi svi ljudi živimo tako te neke relativno lagodne živote u kancelarijama i blejimo, kako je moguće da dopuštamo da ima tamo neka gomila ljudi koja se stvarno muči kroz taj svoj život. Sad, naravno, tu je uvek razlika – svako ima neki svoj stil života, svako na nešto navikne. Ali ja sam uvek osetila potrebu da nešto po tom pitanju uradim. I bukvalno davno je bilo kad sam ja krenula da pravim neku svoju listu malih proizvođača. Videla sam ih Instagramu, popišem ih…

Ivan Minić: Da, bilo je i na blogu – je bio spisak. To je krenulo u suštini od toga.

Ana Nešić: Bilo je na blogu spisak. Nešto tako sam ja stalno pokušavala nešto tog tipa da uradim, međutim, pravi bum se zapravo desio sa tom grupom na Fejsbuku, koja se ispostavila da je odličan kanal komunikacije između proizvođača i kupaca. I to se desilo tako što sam ja imala jedno užasno iskustvo u jednom super-marketu: htela sam da kupim nešto da spremim za posao sutra. Bila je nedelja. Jedino je taj market radio na Karaburmi, kao hajde da odem da kupim – htela sam da pravim, tačno se sećam, grašak sa piletinom, a nemam piletinu. I otišla sam da kupim, znači, sirovo meso. I kako to biva, nije bilo baš najboljeg kvaliteta, niti su higijenski uslovi. 🙂

Ivan Minić: Piletina? Nikad ne bih rekao!

Ana Nešić: I ja onako potpuno polupano u toj situaciji koja mi se dešava gledam prodavačicu kako golim rukama ovako gnječi ono meso. Ne znam ni da li treba da pričam ovako eksplicitno. Ali, shvatila sam da neću pojesti to meso, čak iako sam ga kupila na kraju. Znaš kad ti se desi nešto tako što te potpuno šokira, ne umeš da reaguješ u tom trenutku? Umesto da sam rekla: “Izvinite stvarno, predomislila sam se, neću da kupim ovo meso.”, ja sam to uzela, platila i bacila pored kontejnera neko kuče da pojede ako bude prošlo. I onako šokirana tim svojim iskustvom, jer cela atmosfera tog marketa, i sve to što se dešava, i kao sve što znamo o hrani – i ništa mi ne ide u glavu! Zašto se ovo dešava? Zašto sam uopšte u prilici da kupujem na ovakvom mestu? Zašto je ovo dozvoljeno? Zašto ne postoji neka druga varijanta? I sad ja podelim tu priču na blogu, na “Ručku” na Instagramu. I napravim onako, baš ga zabiberim kako sam ga predstavila ja.

Ivan Minić: Što ti je PR i marketari, jao! 🙂

Ana Nešić: 🙂 I počnu da mi se javljaju ljudi sa svojim utiscima, sa svojim iskustvima iz takvih marketa.

Ivan Minić: Traumama. 🙂

Ana Nešić: OK, hajde potrošači, pa ovde je bilo bezveze… Ali, ljudi koji rade, koji su radili u marketima, koji ti kažu ovako se prave ćevapi, kako se čuva to meso, šta se rade sa njime.

Ivan Minić: Pravi ljubitelji kobasica i viršle se nikad ne pitaju šta ide u nju. 🙂

Ana Nešić: Da. Pravi ljubitelji nikad ne kupuju. 🙂

Ivan Minić: OK. 🙂

Ana Nešić: I ništa, to je bilo pred našu svadbu. Znači, svadba je bila 20. oktobra, nije mi stvarno palo na pamet tad da krenem da se bavim malim proizvođačima, ali sam osetila pravu priliku da se nešto pokrene. Tačno je bio to taj implus koji će voziti neko vreme tu priču. I ja rekoh: “Hajde sad! Znači, treba da se spremam za svadbu, a pokrećem novi projekat.”

Ivan Minić: A klot grašak – to nikom ništa? 😀

Ana Nešić: Ma kakvi. 😀

Ivan Minić: Šalim se. 😀

Ana Nešić: I ništa, suštinski nisam ni tad planirala da pokrenem grupu na Fejsbuku. Međutim, bila je sezona: “To je to, sad mora da se pokrene neka baza. Sad ću to da objavim na sajt.” Pošto sad imam sajt svoj u Vordpresu, nije sad nekako najjednostavnije napraviti tabelu. Jer nisam imala pojma, ni neko da mi preporuči plug-in, da li to treba nešto da se kodira, otkud znam. Ima ova grupa “Upwork Srbija”, i ja tu okačim ideju da hoću da pravim tu tabelu na svom sajtu. “Je li može neko da mi pomogne?”, bla, bla. I sad, javi mi se hiljadu ljudi, svi hoće nešto da pomognu. Jedan od komentara je bio – sad ne znam ko je to bio, možda bih mogla da nađem osobu koja je, u stvari, idejni tvorac “Malih proizvođača” – lik koji napisao: “A što ti ne napraviš grupu na Fejsbuku? Ako ti ne napraviš sad, napraviće neko drugi. Glupo ti je da praviš to na sajtu.” Ja rekoh… U suštini, isprozivao me je, “što praviš na sajtu, što ne napraviš grupu”. I ja umesto da se naljutim zato što me je isprozivao, ja napravim grupu na Fejsbuku koja se zove “Mali proizvođači hrane u Srbiji”. Krenem da pozivam te ljude sa moje stranice, sa bloga, sa Instagrama da se priključe. I sad, u startu to bude, na primer, 3000 ljude se odmah priključi. I sećam se, prvi momenat je bio neka žena koja je proizvođač: “Evo, ja ću sad prva da krenem! Ja ću da ponudim džemove, imam ovo-ono!”, ja: “Joj! My little baby!” 😀

Ivan Minić: Ljubav! 🙂

Ana Nešić: I, eto, the rest is history.

Ivan Minić: Generalno za većinu biznisa tog tipa, uključujući i jedan od biznisa u kojima sam ja partner, kao što je “Moja Pijaca”, cela ova situacija sa koronom je drastično pozitivno uticala, jer su ljudi morali da promene neke svoje navike, a dobar deo ljudi je i krenuo malo više da razmišlja o tome šta zapravo unosi u sebe, jer odgovor imunog sistema nije isti kada se on svaki dan bori sa nečim iz hrane što ne bi trebalo unositi, i kada imaš relativno kontrolisano poreklo svih namernica koje unosiš. Poseban problem je uvek taj momenat što navika je uvek nešto što ide prvo, i ljudi nisu navikli na ukus hrane koji možda nije ono što se kupuje u marketu. Ja se sećam kao klinac, isto sam išao na selo, i taj momenat gde prvi put jedeš piletinu tamo, i skapiraš da su to dve potpuno druge životinje. I sad, ova je možda bolja, ali si ti navikao na onu i to je problem. Isto tako, recimo, razlog zašto sam ja odlučio da pokrenem “Pijacu”, iako je “Pijaca” pre svega ideja mog partnera Veljka, razlog zašto je to meni bilo – zato što ja 6 m. nisam mogao da kupim greni smit jabuke nigde koje su bile dobre. Jer nema. S vremena na vreme naleti, tad kad naleti, ja jedem greni smit dok se ne onesvestim, ali onda 6 m. ne možeš da nađeš nigde da to liči na nešto. Stoji, ista stvar piše, ali to nije isto voće. Verovatno jer nije uvezeno sa istog mesta.

Ana Nešić: Samo ću da kažem dve stvari: prvo, da ljudi, takođe, imaju loš imunitet na čekanje u redovima – ne vole da čekaju u redovima, pošto je bila jedna od stvari koja se desila kad se desila korona, i to mislim da je bio jedan razloga zbog kojih su ljudi počeli da traže alternativne načine da kupuju namirnice.

Ivan Minić: Pa, dobro, nisu ni mogli da čekaju u redovima, jer je bilo ograničeno koliko zapravo možeš da budeš napolju.

Ana Nešić: Da, još jedan od razloga. A druga stvar je što – ne navike samo u ishrani, odnosno možda ljudima… jedan je stvar da si ti navikao na nešto, druga je stvar da uopšte imaš priliku da probaš nešto drugo; ali više navike u načinu kupovine. Znaš, jer čini mi da nije bilo korone ne bi ljudi uopšte iscimali, ne bi uopšte izašli iz svoje zone komfora da probaju neku alternativu. Jer uvek će biti entuzijasta koji će da probaju tako i druge dobavljače, i druga načine kupovine. Ali sada ih je onako priteglo bilo, malo se napravila neka kritična masa da prebaci da onda i ostatak ljudi vide da može to da se radi na neki alternativni način, što je u ovom slučaju direktna kupovina od proizvođača. Naravno, i dalje smatram da to nije najsrećnije rešenje, s obzirom na to da je u pitanju Fejsbuk grupa koja je opet poprilično nestabilno – slabo možemo da kontrolišemo štošta, ali zasad šljaka, nije loša varijanta. Možda Veljko može da ispriča kako je to izgledalo za vreme korone, kako je uopšte…

Veljko Nešić: Pa, da… Ja moram da budem potpuno iskren da priznam da nisam očekivao da će efekat biti takav kao što si ti sad super sumirao korone. Moram da priznam da sam mislio da će ljudi u tom potpunom ludilu na svim osnovama biti “daj, samo da odem u market da kupim ono što mi treba”. To su bili oni redovi u prodavnicama, ono pražnjenje rafova sa toalet papirom i slično – “daj da pokupujemo sve iz hiper-marketa, da imamo u frižideru, zamrzivaču, i pusti ti sad i male proizvođače i ljude sa sela, itd.” Međutim, stvarno se desilo nešto potpuno drugačije, a desilo se da je naša grupa eto u tom trenutku buknula zaista. Znači, ona je ima neki normalan rast u tih svojih prvi 5-6 m. do korone. Bilo je nekog prometa, kupovali smo mi, kupovali su neki drugi ljudi. I onda se desila korona. E, onda se desilo, pre svega, to zatvaranja pijaca, što je malim proizvođačima bio blokiran jedno veliko tržište. A, naravno, eto, očigledno su i kupci suštinski reagovali tako da su suprotno onome što sam sad rekao i što sam ja mislio, a kao što si ti rekao, hteli da – “Čoveče, tu je ta korona. Hoću da se potrudim da se zdravo hranim, da budem što zdraviji, da i ako me zakači to, rešim kako treba. Hajde da vidim šta mi se tu nudi kao neka alternativa.”, i spoj tih par stvari, pusta osnova koju smo u toj Fejsbuk grupi već napravili, došla toga da se zaista za tih nekoliko meseci korone – u martu, aprilu, maju – sve umnogostručilo na grupi: i broj proizvođača, i broj kupaca, i uopšte broj članova, i cela ta komunikacija i promet. I tu su praktično postavljene osnove i u našem, kao i u nekim drugim biznisima i platformama, koje, eto, i sada kada je korona makar malo utihnula, makar što se tiče te medijske prisutnosti, a samim tim prisustnosti u ljudskim umovima, da se ne lažemo, traje i dalje. Dakle, grupa je i dalje tu, postoji ozbiljan promet preko nje. I nekako želimo da verujemo da su te navike koje su možda i silom prilika stečene u tom martu i aprilu sa tim zatvaranjem da će potrajati i na dalje.

Ivan Minić: Meni je taj jedan momenat tu bio vrlo značajan, pritom ja sve gledam iz neke prilično iščešene perspektive, jer sam ja zaglavljen u Teksasu, u kome u principu sve funkcioniše: ne možeš da ideš u restorane, ali može pick-up u restoranima; marketi rade do devet; dugo vremena se nisu ni maske nosile, u nekom trenutku su postale obavezne. Mislim, Teksas ima tu jednu lepu osobinu da je mnogo veliki, i da u principu social distancing je po defaultu – svako ima svoju ogromnu kuću, ogromno dvorište, ogromni auto, i nemaš kad da se družiš s ljudima. Zato se nije širila korona ni izbliza toliko brzo koliko na nekim drugim mestima. U Njujorku što se korona širila? Pa, zato što žive kao mravi bukvalno u zgradama. Ovde to ne postoji. Ali gledaš to sa strane, naravno, s jedne strane i zbog cele priče sa “Mojom Pijacom” i sa svim ostalim, i vidiš nekoliko stvari koje su potpuno neverovatne. Prva, OK, zatvorene su pijace. Nije to dobro, ali nije ni neočekivano u datim okolnostima. Ali onda vidiš velike sisteme koji apsolutno nisu bili spremni da odreaguju na to ni u nekom minimalnom obimu. Naravno da ne možeš ti ako ti nije osnova bila da radiš dostavu, a imao si i to kao opciju da neko naruči nešto, ne možeš ti sad da povećaš broj dostavljača sa tri na sto u roku od dva dana. Ali 3 m. ti si i dalje na ona tri dostavljača, od kojih su se dvojica razbolela. I kao veliki lanci nijedan ne radi, gomila nekih rešenja tog tipa, takođe, ne radi. Znam i za neke slične biznise, kao što je “Pijaca”, da je to bilo, takođe, vrlo velika ekspanzija, i mi smo i iz ličnih razloga što shvataš da se baviš esencijalnim stvarima koje su ljudima neophodne za život, pa onda ćeš da ostaneš i duže na poslu i svi će da poginu samo da se sve to izdešava kako treba i na vreme. Ali mi je potpuno neverovatan izostanak sposobnosti velikih da se adaptiraju u odnosu na bilo šta. Isto šta su mi rekli, recimo, dosta proizvođača, koji hajde nisu toliko mali čim su prisutni u lancima: “Onog trenutka kad je krenulo sranje, tog trenutka su prestala sva plaćanja. Za svaki slučaj. Hajde mi da vidimo, sačekamo jedno 3-4 m. pa ćemo onda da vam pustimo te sve fakture.” I bukvalno ti si kao proizvođač u toj celi priči paralisan.

Ana Nešić: Na više strana. 🙂

Ivan Minić: Da, ovi koji su po Srbiji i koji imaju, da kažemo, razne opcije, pa se zajedno udruže, pa teraju to na pijacu zajedno, pa imaju neku varijantu. Sad sve to može da funkcioniše i peer-to-peer, odnosno bukvalno sa fizičkim licima, ali je mnogo teže i potpuno je drugačija organizacija. Ali su ti ljudi našli način. Jer alternativu nisu imali. A veliki sistemi su potpuno ono kao: “Pa, dobro. Nama je OK.”, pritom pretpostavljam da je njima dobro išlo prodaja svakako i za ta kratka vremena koja su radili, jer su ljudi i dalje morali da kupe istu količinu. Jeste mnogo više ljudi krenulo da kupuje na alternativne načine, ali to je i dalje, daj Bože, 20% populacije, ako i toliko.

Veljko Nešić: Ako mogu ja samo da se nadovežem malo na taj komentar koji si dao oko dostave iz ugla velikih lanaca – ali našim malim proizvođačima je ta, koji prodaju, dakle, nama kao direktnim kupcima, je ta dostava proizvoda je nešto što im je generalno možda i najveći problem.

Ivan Minić: Naravno.

Veljko Nešić: Makar nekim od njih, vrlo moguće i gotovo svima. Sa jedne strane, oni su često te proizvode šalju kurirskim službama, što je po više osnova problematično. Prvo, same te kurirske službe često pružaju neadekvatnu uslugu. A drugo, proizvodi su često kvarljivi, i ne bi ni smeli, niti bi trebalo da se šalju kurirskim službama. Onda sa samom tom dostavom često bude da li si kod kuće, da li će kurir da se potrudi da te sačeka ili kako već. Drugo opcija im je bila da oni dođu sami u Beograd ili u neke druge veće gradove gde imaju dosta kupaca, a to je opet, makar iz ugla Beograda, često nesrećno rešenje, izgube ceo dan, vožnja po Beogradu je u odnosu na sva druga mesta, pogotovo na selu odakle su proizvođači, pa kao… 🙂

Ivan Minić: Suptilno, suptilno. 🙂

Veljko Nešić: Za njih je to često zaista jako, jako, jako problematično. I nekako smo mi radom u ovoj našoj grupi videli da tu postoji problem, i pokušali da nešto uradimo oko toga. I, evo sada kako pričamo ovde, u povoju je jedan naš projekat koji radimo u saradnji sa nekoliko ljudi koji su nam izašli u susret, a koji su voljni time da se bave, a to je vozilo sa hladnjačom koje trenutno imamo na korišćenju…

Ana Nešić: Da se zahvalimo Pavlu iz “Organele” što nam je pozajmio.

Veljko Nešić: Velika zahvalnost “Organeli”, Pavlu iz “Organele” koji nam je ustupio “fijat skudo” hladnjaču na korišćenje. Dakle, da odlazimo do malih proizvođača, oni kojih imaju šta da ponude kupcima u Beogradu, da uzimamo njihove proizvode i da ih dostavljamo direktno na kućnu adresu beogradskim kupcima. To je nešto, sada kako pričamo, u samom povoju, na samom početku, ali mi se čini da bi moglo da ima zanimljivu perspektivu, jer je to jedno od tih karika koja u tom lancu čini mi se da je bila najslabija.

Ivan Minić: Generalno uvek je taj deo distribucije najveći problem. Ja verujem da ni ovima sa velikim lancima nije problem da neko zapravo spakuje tu porudžbinu. OK, i to je posao i to je cimanje, ali, OK, spakuješ, ali neko to treba da isporuči i treba da to isporuči u neko vreme koje će biti predvidljivo. Da kažeš ako je u 11, nije frka ni ako je u 11.20, ali ako dođeš u 16, a rekao si u 11, to je problem. Hajde, svi su sad ljudi bili zatočeni kući, pa nije da su baš imali izbora. Ali u okolnostim koje nisu u toj meri vanredne, to je problem. Ti ako si rekao ljudima biće isporuka do 9, mora da bude do 9, jer on od 9 ide na posao i ne može da sačeka više. To je predstavlja veliki problem.

Ana Nešić: Ali da ti kažem sad kad gledaš, pošto već imamo baš onako dosta tih ljudi koji su proizvođači na grupi, kako se oni snalaze i kako su oni fleksibilni koliko to oni svašta nešto naprave. A čini mi sad kad su krenuli otpočetka, kad sad ljudi koji prodaju na pijacama zeleniš, i povrće i tako, i sad zamisli situaciju, baš družimo se mi – družimo se, poznajemo se sa Jordanovićima, to je jedno gazdinstvo, blizu Obrenovca su oni – i sad zamisli njih ceo život prodaju Banjičkoj pijaci, i odjednom moraju da spakuju svoje proizvode, da razvoze po Beogradu. Zato što nema te tezge na Banjici. Moraju nekako da prežive u tom periodu. Moraju da prodaju svu tu silnu salatu, koja je nenormalno rodila, šta će sa njom. Tako da oni spakuju se u svoj neki auto, krenu da dostavljaju to po Beogradu. Pa, onda vide i druge neke, pa kako su oni mogli, možemo i mi. Pa sad, uzimajte porudžbine, pa se pogube po Beogradu, pa se opet sledeći put snađu. Znaš, sve se nekako bilduje, i sad već kao da se u grupi napravila neka standard operating procedure: vidiš kako to drugi rade, OK. Nekako su malo ti ljudi koji su prvi krenuli da to rade tako su uteli put i ovim ostalima da mogu da se snađu lakše. I sad, ja pomažem mojim rođacima iz Dragačeva da prodaju krompir ovde u Beogradu, i veruj mi ništa nisam morala da sam smišljam. Znači, odem na grupu, bude mi sezona, kucam nekog ko znam da dostavljao na par nekih lokacija, to je isto jedna od fora kako ljudi dostavljaju – ne dostavljaju na kućnu adresu, nego imaju par lokacija, i sad kao…

Ivan Minić: Kao pick-up points.

Ana Nešić: Pick-up, dođeš, pokupiš i odeš dalje. Ne moraju ljudi koji se ne snalaze po Beogradu baš da idu po kućnim adresama.

Ivan Minić: I ljudi koji žive u Beogradu se ne snalaze po Beogradu. 🙂

Ana Nešić: Apsolutno. I, odem na grupu, vidim tamo, ne znam, Miljana iz Banatskog Karlovca je imala taj neki fazon dostave na nekim pointovima u Beogradu, prekopiram njeno, proverim gde je to, da li mi odgovara, da li mi ne odgovara. Pitam Miljanu: “Kako si ti skupila te porudžbine?”, ona mi kaže. Pitam drugu: “Kako si ti uradila…”, bukvalno za 15 min. ja osmislim sve to, celukupnu tu distribuciju, samo javim ujaku koji u Rtima iznad Guče da treba da ostavi u subotu od tad i do tad, tu i tu da imamo. Mi im pomogli malo sa – pratili su nas po tim lokacijama. Sad sledeći vikend znaju sami kako da dostave taj krompir. Milinica. Mislim, opet kažem, nije to sad savršeno neko rešenje, ali on već ove godine da proda svoj krompir po ceni od 40 dinara po kilogramu u odnosu na otkupnu cenu koja je otprilike 15 dinara po kilogramu. Neće morati da se bakće sa kašnjenjem novca, sa tonama bačenog krompira, nego će opet da zaradi da može da makar jednu sezonu ne razmišlja šta će i kako će i da li će da mu propadne taj silni rad. To je težak fizički posao, baš bavljenje poljoprivredom. I zamisli sad ti lomiš svoja leđa cele sezone, rodilo je ludilo, i sad ti te sezone: “Joj, mnogo je rodilo! Ovako ću da padaju cene!”, umesto da budeš: “Uh, rodilo! Super, sad ću da zaradim neki dinar!” Ne, ti si u fazonu, šta ću, kako ću! Gledaš u pasulj kako ćeš da se snađeš.

Ivan Minić: Ili u krompir. 🙂

Ana Nešić: Ili… 🙂

Ivan Minić: Ali, da, postoji taj jedan momenat, naročito problematičan za kulture koje su vrlo krakoročno dovoljno dobre da se prodaju – mogu one možda da se prerađuju još neko vreme, ali su veoma osetljive i na vremenske uslove i na sve.

Ana Nešić: Kajsija, na primer.

Ivan Minić: I onda je to baš, baš noćna mora. Taj momenat koji ste opisivali je u suštini momenat zajednice. I takve stvari se dešavaju. I sad, konkretno ja i mladi gospodin se znamo iz prethodnog života, i mog i njegovog, iz tog nekog perioda zajednice – Veljko je bio aktivan na “Bureku” pre 15 g. Ono što bih voleo za kraj da podelite – mislim da smo lepo priču ispričali, mi smo da ljudima zagolicali maštu kako da razmišljaju o svim ovim stvarima – ono što bih voleo da podelite je neke najlepše priče koje su se desile na samoj grupi. Neki najzanimljiviji proizvodi, a možete da podelite malo i o tome koliko je to zapravo ozbiljan zadatak održavati tako nešto, održavati zajednicu koja je sad već postala toliko velika.
Velike priče malih proizvođača

Ana Nešić: Pa, ja ću da kažem meni najdraži momenat, prvi momenat kad sam shvatila da to sve ima smisla, a Veljko može da priča o administriranju zato što on najviše time bavi. 🙂

Ivan Minić: Pravnik! 😀

Ana Nešić: Ima jedan pčelar, zove se “Pčelarev sin”, koji nam se u jednom trenutku javio, i rekao da je celu količinu svog meda prodao preko naše grupe pojedincima, znači, fizičkim licima, jelte. Da je prvi put tako prodao celu količinu meda, da nije morao da da u izvoz po nekoj dosta nižoj ceni, nego je mogao da proda celu količinu ljudima sa grupe, koji su mogli onda da mu kažu da li im se sviđa med, da im kažu: “Joj, kako je ukusno! Kako je super! Mnogo je bolje nego sve što smo probali!” I kaže on: “Ne samo taj momenat što sam zaradio više, nego sam i upoznao te ljude, i dobio sam povratnu informaciju da to stvarno što mi radimo ima nekog smisla, nije sad otišlo u cisterni.” Tako da taj momenat kad sam to prvi put – posle toga, naravno, bilo je još dosta tih priča, da su ljudi zaista zahvalni što imaju priliku da tako prodaju – ali to je bio baš prvi momenat, makar ja kad sam skapirala kao: “Vau! Baš lepo. Baš ima smisla što se trudimo, što se bavimo time.” Tako da eto.

Veljko Nešić: Ja bih hteo jednu, možda kažemo i anegdotu, da podelim u vezi sa jednim drugim proizvođačem. U pitanju su “Sirevi Stručna Pomoć” iz Pirota, jedan sjajan bračni par koji se bavi proizvodnjom proizvoda sireva i drugih proizvoda od mleka, tamo iz pirotskog kraja. Mi smo imali jednu malu porudžbinu od njih. Poručili, na primer, kilo i po nekoliko vrsta sireva. Oni nam to dostave, sve je bilo super. Negde u tom periodu su napisali oni nama jedan poduži mejl u kome nam objašnjavaju kako grupa utiče na njihov biznis, kako uspevaju sad da podignu na jedan mnogo viši nivo, što mi je generalno možda i najdraža stvar kada čujem da neko uspe na svoje poslovanje zahvaljujući grupi da podigne na viši nivo, da počne da proizvodi neki novi proizvod ili da proširi proizvodnju i slično. I u svakom slučaju, jedan od zaključaka tog mejla je bio da oni hoće nama da pošalju jedan mali paket zahvalnosti za grupu. Poslali su poštom, “Post Expressom”. Mi taj dan nismo bili kod kuće, i sačekao nas je obaveštenje da nas, dakle, čeka paket u pošti. Ja sutradan ujutru odem u poštu. Žena – tek su stigli ženi koja je radila na šalteru paketi od juče, njih je bilo 20-ak, 30-ak, i nije ih još razvrstala. Tako da to što sam ja rekao ime i broj nije značilo ništa, jer nije i dalje imala tu razvrstane. I pita ona mene koliki je taj paket. Ja prepostavim, poslali su nam tri-četiri proizvoda, rekoh: “Pa, verovatno kilo-dva.” I žena gleda, gleda pakete te veličine, i ne može da nađe. I onda ona mora da ih počne da ih razvrstava, da ih sortira tamo. I sad, to što ja čekam, nema veze. Ona žena kreće po paketima, daj im one brojeve, pečatira. I samo u jednom trenutku posle 15-20 min., pri kraju cele te priče, dođe do jednog paketa onako jedan kubni metar.

Ana Nešić: Metar sa metar! 🙂

Ivan Minić: To je to! Dođe viljuškarom do jednog paketa! 😀

Veljko Nešić: I kaže: “Pa, šta ti meni, jedan-dva?!” Ljudi su nam 11 kg sira, kajmaka… Različite vrste mlečnih proizvoda. Mi smo to, naravno, odmah…

Ana Nešić: Zamisli da dobiješ 10 kg. kačkavalja, čoveče!

Veljko Nešić: Ja idem na posao, nosim ljudima u kancelariju, nosimo roditeljima, komšijama. Ostavili za nas par kila, da ne propadne to.

Ana Nešić: Pola u humanitarne svrhe, pola poklanjaš, pa i dalje imaš.

Veljko Nešić: Eto, kao jedna anegdota. Kažem, taj deo gde ljudi svoj biznis podignu na viši nivo zahvaljujući nečemu što smo mi, eto, makar malo doprineli, mi je neopisivo drag. A administriranje grupe, naravno, suludo je da u ovom društvu ja pričam o tome, jer si ti neko ko je… 🙂

Ivan Minić: Dobro, ja sam mator. Nisu stvari kao nekad. 🙂

Ana Nešić: Bore se. 😀

Veljko Nešić: Koji je pionir toga, je li tako, na našem internet nebu. Ali, u svakom slučaju, eto, ja sad malo bavim tim administriranjem Fejsbuk grupe: odobravanje, objava, čitanje komentara, i gledanje da li tu nešto možda što ne treba da bude na grupi. Posao je onako pipav, stresan, za nekog manje, za nekog više.

Ana Nešić: Za mene više. 🙂

Ivan Minić: 😀

Veljko Nešić: Ali, eto, nekako trudimo se da pustimo komentare i diskusiju kada god je to moguće. Komentarisanje cene proizvoda je nešto što je nekako najpipavije od svega. Ljudi to nekad urade možda i ne u lošoj nameri, i možda onako iz neke potrebe ljudske da kažu: “Hej, čoveče, ovo ti je prejeftino! Ovo ti je preskupo!”, i slično. Ali se iz toga toliko često izrodi loše diskusije da mi sad imamo pravilo da su cene proizvoda, osim u nekim situacijama gde sam proizvođač možda hoće da čuje utiske ljudi o ceni proizvoda i mišljenje, gde mi to ne dozvoljavamo. Jednostavno proizvođač je slobodan da formira cenu, a sama grupa i samo tržište će mu reći da li je ta cena OK ili nije, na kraju dana.

Ivan Minić: Najvažnije da ne bude cena “inboks”, jer onda… 🙂

Ana Nešić: Da, to ne dozvoljavamo.

Veljko Nešić: Naravno, i to je deo pravilnika.

Ana Nešić: Ne dozvoljavamo to.

Ivan Minić: E, pa, hvala vam ljudi.

Ana Nešić: Hvala tebi.

Veljko Nešić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Super je priča koju ste nam ispričali, i nadam se da će više ljudi krenuti putem ljudi koju su se već navukli na grupu. Hvala vam još jednom na tome što ste podelili. Hvala Vama što ste nas slušali i gledali. Hvala Epsonu što nas podržava. Kao i dosad, sve svoje predloge, komentare, ideje ostavite na za to previđenim mestima na društvenim mrežama, iskomentarišite na Jutjubu šta Vam je najinteresantnije. Ako imate neka pitanja za goste, takođe, možete ih postaviti na Jutjubu – ja ću ih pojuriti da odgovore na njih. I to je to. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.