EP082: Marko Ilić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 82. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor i u ovoj epizodi je kompanija Epson. A ja danas imam u gostima jednog kolegu veterana, dinosaurusa. Moj današnji gost je moj drag prijatelj i kolega Marko Ilić, direktor razvoja, ali u suštini, devojka za sve u “Dijaspora Shopu”. Dobro došao.

Marko Ilić: Hvala puno, i hvala na ovako predivnoj najavi. 🙂

Ivan Minić: Često kada analiziramo šta se dešavalo, a da kažemo glavna tema današnjeg razgovora će biti elektronska trgovina, ali to je nešto do čega ćemo doći kad prođemo neki razvojni put. Generalno svi gosti ispričaju sve te neke bitne stvari – geneza bolesti, kako je došlo do ovoga što je danas. I svima je prvo pitanje “šta si hteo da budeš kad porasteš”, pa razmisli o tome dobro. Ali razlog zašto sam baš želeo da te dovedem i zašto si mi manje-više od početka na spisku, pa gledam da doziram, je upravo to što tvoje iskustvo u elektronskoj trgovini koja je danas značajnija nego ikad, a verujemo da će s godinama koje dolaze biti primarni kanal prodaje za većinu stvari, tvoje iskustvo je izuzetno raznovrsno i neobično i zanimljivo, i mislim da možeš da daš perspektive koje suštinski gotovo niko ovde ne može da ponudi. Hvala ti na učešću, i što ćeš podeliti svoju priču, a šta si hteo da budeš kad porasteš?

Vaterpolista u marketingu

Marko Ilić: Pazi, sad kad si me pitao, svakako kao dete sanjao o nekim planetama, zvezdama, i tako nešto slično tome. Ali početkom škole, i u prvom dodirom ozbiljnim sa matematikom i fizikom sam shvatio da to neće biti. Kasnije igrom slučajeva počeo sam da treniram sa nekih 10 g. vaterpolo, i onda do neke 20. g. sam želeo da budem profesionalni sportista, tj. vaterpolista. Hteo sam da dam kao Igor Milanović go u poslednjoj sekundi na Olimpijskim igrama. Međutim, unutar porodice su bile dve struje: otac koji je bio zadovoljan time što sam ja stalno na treninzima, na bazenu nekom, putujem negde sa ekipom ili sa reprezentacijom; a sa druge strane sam imao nesrećnu majku koja je rekla “neće živeti od vaterpola nikad – uči školu”. Na njenu nesreću sam ja čak vanredno upisao 3. i 4. godinu srednje škole, koju sam završavao – hajde da kažem, 3. sam razred bio završio vanredno, ali 4. sam završavao dve i po godine. I jednog dana jednostavno, da ne govorim sad iz kog razloga, sam odlučio da više ne idem na bazen. Kad sam otišao u školu su mi rekli u toj školi već nisam upisan već godinu i po dana, da moji već završavaju prvo godinu fakulteta – tu su, hajde da kažem, svi moji astronauti, super sportisti pali u vodu. I jednostavno sam tog dana odlučio da potražim nešto drugo šta ću biti u životu. Ono što mi je interesantno tad bilo je jedna moja bivša devojka koja je počela da studira marketing, i to je prvi put sam čuo za marketing. I ono što je prvo bilo pomisao moja “gde mogu da naučim ja to”. Pošto tad nije bilo ni škole, ni čega, nego samo par agencija jakih tad u Beogradu koje su radile. Jednostavno sam iz svoje te sportske neke discipline i hrabrosti otišao u tada najveću marketing agenciju “IMS Studio 6”, 29. novembra. Kucao na vrata, i rekao: “Dobar dan. Ja bih hteo da učim nešto o marketingu. -Je li znaš nešto? -Ne znam ništa.” Pitali, ovako me pogledali: “Imaš kola? -Imam. -Evo ti ove kasete…”, tad je bio “Melrouz Plejs”, kaže: “Idi na RTS, odnesi te kasete.” Ja uzeo kasete, stavio u kola, odneo tamo, predao, vratio se, i seo i čekao. Na kraju dana mi prišao menadžer i kaže: “Ti stvarno hoćeš da naučiš nešto?”, ja rekoh: “Da.” Tu negde je krenulo moje prvo iskustvo u toj agenciji. Kasnije u toj istoj agenciji, gde vlasnik bio Goran Takač, sam naučio o prvim programima, prvi veb-dizajn, kropovao patike za “Najk” tada, naučio da radim u “Fotošopu”, naučio finansije, naučio čak i neke prve sajtove koje su tada pravili da nisu u svrsi samo, hajde da kažem, prezentacije, tj. neke vizit-karte, nego da u pozadini imaju neki biznis deo. Kasnije tu se nasložio SAP, kao neki EPR, i onda sam video tu da postoji neka tehnologija koja može da vodi firme sve. I na kraju, hajde da kažem, poslednji neki… tamo što sam radio je bilo upravo kreiranje veb-sajtova, i prva onlajn prodavnica “E-dućan”. I tu je, hajde da kažem, što konjari vole da kažu, “progutao konjsku dlaku pa se zarazio sa konja” – tu sam ja negde progutao prve e-commerce fore i totalne se zarazio e-commerceom. Prvi neke prodaje, prve aukcije uspešno završene su mi bile, hajde da kažem, neke prelepe stvari, više nego Partizan kad pobedi Zvezdu u 90. min. gol. 🙂

Ivan Minić: Dobro, ti i jesi došao u provokatorskoj majici. To je sve u redu, ali ja tolerišem i predstavnike drugih tabora, i to je sve OK. Mislim da je dosta važna komponenta cele priče taj sportski background zato što on mnogima…

Sportska disciplina i timski rad

Marko Ilić: Apsolutno, apsolutno, apsolutno. Dosta puta sam se “izvukao” iz nečega zarad tog sportskog, spartanskog mentaliteta koji sam imao. Više mi značilo ta podloga u poslu i u nekim stvarima, i u životu, i u poslovnom životu ta sportska podloga nego edukativna. Mislim, ja i dan-danas učim, i to smo svesni sami. Napretkom tehnologija, da bi pratili taj neki ceo ciklus i eko-sistem mora da učimo i mnogo više nego što smo učili pre. Ali sam taj spartanski način života, disciplina, odgovornost ka nečemu da moraš da uradiš, da završiš, je upravo došla iz tog – da sam imao dobru školu, hajde da kažemo.

Ivan Minić: Verujem da je tu jedna od ključnih stvari je zapravo ta činjenica da ti kroz sport naučiš da rezultati ne dolaze odmah. I da je potrebno jako puno uraditi da se minimalno pomeriš da bi kroz vreme došao da se popneš jedan stepenik, pa još jedan stepenik… I, mislim, posebno verujem da je to interesantno i za ljude koji su bili aktivni u timskim sportovima. I individualno, naravno, disciplicina je tu izuzetno važna. Ali u timskom sportu ti moraš da naučiš da radiš sa drugim ljudima, gotovo uvek sa ljudima koje nisi ti birao.

Marko Ilić: Apsolutno se slažem sa svim što si rekao.

Ivan Minić: A kroz sve ovo što radiš vrlo retko dolaziš u poziciju da baš ti možeš da izabereš sve ljude u svom timu, i da za svaku poziciju, što kažu, biraš prvog pika na draftu. Nego prosto od onoga što je na raspolaganju praviš najbolje rešenje.

Marko Ilić: Ja ne mogu da kažem da nisam probao, ali nisam uspeo u tom. Čak jednom, hajde da kažem, u avanturi mojoj poslovnoj u “Ringier Axel Springer”, vlasniku “Blica”, smo sedili ja i glavni urednik Marko Stepanović, i gledali – to je bio jedan ogroman RG, integrisana redakcija sa 300 radnih jedinica, i tu u jednom malom zabačenom ćošku je bio “NonStopShop”, tj. e-commerce. Gledali smo taj neki monitor koji je izveštavao bukvalno sve u trenutnim, real-timeu posetama, članci koji se čitaju, šta se prodaje na “NonStopShopu”. Bili smo u fazonu mi sedimo, napravimo softver, sve namuljimo tu, nas dvojica sedimo, samo gledamo lova kako ide, posete i baneri koje se menjaju. Naravno, to je ono naučna-fantastika. Samim tim kako se usložavala tehnologija mi smo provodili još više vremena ispred tog monitora sa još više ljudi. Tako da ovi ljudi su ključ svega u bilo kojem poslu.

Ivan Minić: Pričaćemo kasnije o tome koliko je zapravo održavanje ozbiljnog market placea kompleksna stvar, i koliko toga mora da se pravi, i na koliko stvari zapravo mora da se reaguje jako brzo da bi iskoristio pun potencijal te situacije. Ali hajde da krenemo od prve priče u kojoj si bio. “E-dućan” je, takođe, bio – samo ćeš mi reći koje su to tačno godine, ja mislim da je to negde 2002-03…

Marko Ilić: Početak 2000-ih, tako je.

Ivan Minić: Kako je tačno funkcionisao? Šta je bio “E-dućan”? Kako je to bilo zamišljeno? Pričamo o vremenu kada realno bilo koja vrsta onlajn trgovine ovde ne postoji, a naručivanje proizvoda iz inostranstva je misaona imenica.
“E-dućan”: izgled i način funkcionisanja prve elektronske trgovine.

Marko Ilić: Ja da kažem… pošto sam završavao studije u Francuskoj, u Parizu, u prvi put sam video da neko iz svoje sobe naručuje laptop, da preko interneta mu donese. To je meni bilo fascinantno. Kad sam se vratio u Beograd, to je bio treći projekat za g. Gorana Takača koji sam radio. On me je pozvao kod njega u kancelariju i rekao: “Slušaj, probao sam da kupim preparat za rast kose.”, on je živeo u Lozani, došao u Beograd. Iz Švajcarske došao u Beograd da živi, da pokrene neki biznis. Kaže: “Kad sam krenuo da naručujem, opšte nije bilo Srbije.”, tada Srbije i Crne Gore, kako već, “Na listi zemalja. Pošto sam ja stalni klijent, zvao sam telefonom njihov call centar, support. Javila mi se žena i rekla: “Uključićemo zemlju, zemlju dostave.”” Na kraju posle dva dana kad je probao, postojala je zemlja. Ukucao je svoju adresu, međutim, kad je krenuo da plaća platnom karticom, nije moglo da prođe. Na kraju su ga zvali iz banke i rekli da mu je kartica scamovana u Srbiji, da neko pokušava s njegovom karticom da izvrši kupovinu. On kaže: “Pa, ja!”, oni kažu: “Pa, nažalost, Srbija je nama na crnoj listi. Ne možete da izvršite plaćanje karticom.” I tu se završio njegov proces, bezuspešni proces kupovine. Na kraju on je zvao svoju ženu tamo da kupi odande, da spakuje u poštu švajcarskoj da pošalje njemu na adresu, 29. Novembar u Beograd. I negde njemu se tu upalila lampica. Kako mi da omogućimo, pošto sigurno postoji još ljudi kao što je on, da znaju šta im treba, da možda ne znaju jezik, da verovatno ne znaju da koriste računar i da sigurno nemaju platnu karticu. Ispričao mi taj slučaj i rekao: “Hajde, vidi, razmisli da li postoji tu neki način da mi napravimo nešto da omogućimo ljudima takav vid usluge.” Ja sam, hajde da kažemo, bukvalno dva dana razmišljao o tome kako da se napravi. Došao kod njega, rekao: “Imam plan ceo.” Ispričao mu. To je bio, hajde da kažem, trenutno sad gledajući možda i prvi neki dropshipping koji je urađen ikad u Srbiji. Jer mi smo s raznih portala, uglavnom američkih, dovlačili proizvode ovde. Čak i proizvode koji su bili odrađeni samo za američko tržište, na primer: dosta gardarobe se kupovalo – tad je “Lakosta” u Knez Mihajlovoj bila 50 maraka, a tamo je bila 10 dolara. Zato što je “Lakosta” tražila proboj na američko tržište. Znači, od početak kupovine do formiranje, u stvari, firme u Americi koju smo otvorili, hajde da kažem, za dan i po – za šest dana smo dobili pečat i memorandume odštampano na našu adresu u Beograd, otvaranje PO boxa, hajde da kažem, predstavništva kolektivnog centra na “DŽ.F.K.” aerodromu u saradnji sa jednim čovekom iz Rijeke, koji je uglavnom vraćao nameštaj od Srbi i Hrvata, hajde da kažem, nazad kući kad završe u penziji, da otpreme kuće – do organizovanja tih paketa da uđu u avione od “Er Austrije” u kargo prostor, da slete u Beč, da kamion sa Surčina preuzme robu tamo i da putuje kao pošta bez carinjenja na carinski terminal u Surčin, gde izlaze carinski inspektor od celog tog leta ocarini po jedinstvenoj carinskoj tarifi, i da mi prikupimo tada sve bez kurirske službe i dostavimo ljudima na kućnu adresu je bila avantura velika.

Ivan Minić: Mislim, to sada zvuči kao SF. 🙂

Marko Ilić: Meni jako žao, “E-dućan”, nažalost, ne radi. Ali taj model na kraju kad smo napravili, imali smo upite upravo iz zemalja gde je u opticaju bilo dosta keša, i gde ljudi nisu hteli iz straha… Kad se kupovalo – čak ljudi plaćali kredite deci za igrice onlajn koje su igrali, jer nisu hteli da stavljaju svoje platne kartice, niti mogli tad iz Srbije da se uplati. Do raznih donwloada, do diskova za učenje. Baš Igora Milanovića spominjenog, on je kupovao diskove da uči da svira gitaru preko nas tad. Do knjiga nekih koje nisu bile stručne neke literature koje nije bilo dostupno ovde. Model je bio fantastičan iz tog razloga što nije skroz onlajn, nego, kako ja volim da kažem, bio click and mortar objekat. Postojala poslovnica naša na Kosančićevom vencu, u jednoj predivnoj kući u prizemlju postojalo je četiri operatera, gde ste vi bukvalno mogli da dođete i kažete: “Treba mi onaj “Er Maks”.”

Ivan Minić: Na šalter! 🙂

Marko Ilić: Na šalter! I bukvalno vama se okrene monitor, vi kažete: “Hoću ove patike sa “Zaposa”, taj broj, poručite mi.” Tu ste plaćali u kešu, plaćali ste cenu proizvoda plus carinske stope koje su bile. Negde u dogovoru sa carinom, što dan-danas ja mislim da sigurno niko nije uspeo, sa kojima smo mi imali jedinstvenu carinsku tarifu za naše proizvode koji su dolazili preko nas. Tako da ste vi na jednom mestu u kešu plaćali sve, i dolazilo vam posle nekih osam dana. Čak brže i nešto kad naruči neko iz Srbije – Srbiju da mu se isporuči – stizalo je vama na kućni prag, bez ikakvih naknada, dodatnih plaćanja. Nažalost, taj model nije uspeo. Pokušan je u Bugarskoj, Rusiju, Kinu – čak pokušani ti modeli. Ali, sigurno da bi dan-danas funkcionisao taj “E-dućan”. Nažalost, ja sam otišao na druge neke projekte, hajde da kažem, više sam srcem išao neke stvari. Kolega koji je ostao tu je nastavio da radi razvoj trenutno prvih pet gatewaya koji su bili u bankama. G. Goran je ostao, pokušao da radi neko vreme i nekako je ostalo u prašini – dijamant u prašini je ostao.

Ivan Minić: Dobro, to jeste nešto što je, možemo da kažemo, vreme pregazilo jer sada jeste za većinu stvari moguće naručiti ih ovde, ali i dan-danas vrlo je čest slučaj da postoji neki problem. Vrlo je čest slučaj…

Marko Ilić: Jeste, mi smo tad prvi imali – ja se sećam – prve affiliate ugovore sa “Amazonom”, Mi smo se direktno… neke ljude od ljudi koje sad čitamo mi smo se dopisivali sa njima u to vreme, gde su nam se javljali na imejlove, davali nam naloge. Svet je bio spreman tada, da kažem, Srbiju primi u to okruženje, da ih nekako ugura, kako god da je trebalo da nam omogući da radimo.

Ivan Minić: Vrlo je bitno da se probije barijera koja postoji, na koji god način. Da li je to idealan način? Pa, nije. Idealan način je da isklikćeš i da ti to bude sutra ujutru na pragu, ali to nije moguče. Hajde da vidimo šta je moguće, pa da u okvirima toga napravimo neku priču. I jedan od načina na koji prevazilaš barijeru straha koji ljudi svakako imaju prema novim stvarima je što im omogućiš da to prođu kroz nešto što je njima bliska. Jeste, mene užasava ideja da idem na šalter da kupim nešto na internetu, ali znam puno ljudi kojima bi to i dan-danas bilo prihvatljivije. I znam ljude koji i dan-danas idu da plate račune u poštu, jer ne veruju u to kad isklikću da će sve to da bude kako treba.

Marko Ilić: Mi smo već tada dosta slušali kupce. Na primer, imali smo jednog kupca koji je hteo da kupi sa “Ibeja” britanskog, hajde da kažem, bukvalno da opremi kuću svoju ogromnu u Surčinu. I bukvalno smo širom Engleske – mi smo radili aukcije za njega. On nam je rekao koje stvari hoće da kupi do koje cene. Dešavalo se meni da čekam u poslednji sekund kada dignem za cent da bih uzeo proizvod. 🙂 I onda posle smo to sve organizovano prikupljali po Engleskoj, doneli njemu tu u Surčin, isporučili sve: neke kapetanske stolice, tepiha nekih unikatnih, nekih antikviteta britanske svojestveno samo ostrvu tamo. Tako da tu negde smo osetali te aukcije, svašta smo tada radili. Sve neko smo slušali ljude, oni su videli, nisu znali kako da odrade to niti su imali mogućnost da odrade, na primer: karticom da otvore nalog koji valja da bi mogli da im se isporuči. Svašta, svašta nešto smo radili.

Ivan Minić: Pričamo… Ja baš pre neki dan imao sastanak sa nekim prijateljima bliskih prijatelja, gde pričamo na neke teme, i ljudi žive u civilizovanom svetu i njima je potpuno nerazumljivo da neke stvari i dan-danas ovde ne funkcionišu na uobičajan način. Da, recimo, ovde i dalje suštinski lokalno nemaš afilliate gotovo nigde da funkcioniše. I niko prvo od shopova ne razmišlja u smeru da bi to možda moglo da bude modalitet, a drugo portali – nikog to ne zanima, svi žele da budu plaćeni po prikazu ili kako god. “Ali, mi to radimo već 20 g. na gomili drugih tržišta. -Pa, super, ali ovde to ne funkcioniše. Ne znači da ne može da se proba, ali morate da budete svesni da ćete da edukujete ljude o tome šta je u pitanju.” Ako nije onaj prvi ešalon medija koji je najveći i koji ima svoje departmane za prodaju i sve ostalo, ti možeš da plasiraš tako nešto, jer ovi koji su manji, a i dalje ih ima dosta, imaju dosta poseta, njima znači svaki dinar koji mogu da zarade od svega toga. Ako je to stimulativno za njih, apsolutno – što da ne. Ali gomila nekih stvari koje su malo naprednije, jednostavno još uvek nisu došle kod nas. Da li zato što je tržište malo ili par tih velikih diktira igru na malo drugačiji način. Tek stvari koje bi neko rekao kad dođe iz civilizacije da su uobičajne, ovde i dalje nisu. Mi evo baš kad se dotaknemo teme e-commercea, u 90% slučajeva ljude se žale na jednu te istu stvar vezano za e-commerce: kurirske službe.

Marko Ilić: Sada, da.

Ivan Minić: Pričamo o 2020. Kurirske službe? Ja u Americi bio sam zaglavljen, kao što većina slušalaca zna, bio sam zaglavljen tokom onog prvog talasa korone i svega toga tamo. Ti tamo u principu već 5 g. ne razmišljaš kad ti treba nešto da odeš u prodavnicu da to kupiš. Isklikćeš i sutra ujutru ti je na pragu. Nebitno gde. Sutra ujutru bukvalno, najkasnije do podne ti je to tu. Trebaš da kupiš produžni kabal. Jeste da bih razmišljao – OK, tu imamo blizu par radnji, pa odeš u najbližu i sve to. Kad bi to moglo tako, ja isklikćeš i to se desi – pa ne bih razmišljao o tome. Meni se u 90% slučajeva kad kupujemo nešto onlajn danas, dešava da ja pozovem i zamolim da ja preuzmem u radnji da se bih jurio sa kurirom. Jer kad mi kaže: “Je li možete da siđete?”, znaš, bude neprijatno, a to je…

Marko Ilić: Pa, istina je. Sad kad si spominjao “E-dućan”, mi smo tad dosta pričali o tehnologiji, uzimali source code, prekucavali. Danas ima mnogo souce platformi, gotovih rešenja i svega na dohvat ruke. Tada nije bilo, morali smo sami da krojimo sve to, aukcije i sve. Kasnije smo pričali o plaćanjima: ko može da ima plaćanja, ko ne može da ima plaćanja, da li je prihvatljivo. Sad ima lepeza banaka koje nude payment gateway kao svoja rešenja. Sad pričamo o kurirskim službama. Znači, za vreme “E-dućana” nismo pričali o tome, jer nije bilo. Mi smo to radili. Danas pričamo o kurirskim službama. Hajde da ne ispadne da ih branim, ali negde sa razlogom, hajde da kažem, iskakanjem same “Pošte” i sistema je prouzrokovao, hajde da kažem, potražnja da prihvate privatne kurirske službe i državne kurirske službe sav taj posao koji apsolutno nije mogao da se sažvaće. Ne može ni dan-danas. Tako da ne želim da ih branim, ali opet kažem… Evo, na primer, mi kao “Dijaspora” prvo šta smo radili sa rastom prodaje i porastom prometa kojeg smo imali poslednjih par meseci, nismo pare podelili između sebe ili vratili našim finansijerima. Nego smo kupili kamione. Kupili smo pik-ap, kupili smo kombi i kamion jedan koji se sa platforme saobraća po Srbiji. Upravo nismo hteli da čekamo da kurirske službe srede svoje poslovanje, nego smo mi uleteli u to. I sad se desi da, na primer, neko kod nas poruči u 11 da u 3 popodne na Novom Beogradu mi mu isporučimo proizvod. I reakcija tih ljudi – planiramo da snimamo i da odnesemo kurirskim službama da vide šta propuštaju.

Ivan Minić: Sada je pojavljuje gomila nekih dodatnih mogućnosti koje ljudima mogu da budu interesantne, i ove razne vrste instant kurira kroz “Glovo” i slične aplikacije, i “Potrčko” pre toga, naravno. Sve to negde otvara mogućnosti, i ako je nekome baš hitno, ako nečega ima na stanju, da to završe relativno brzo. No, dobro, vratićemo se…

Marko Ilić: Upravo, upravo – super, mi trenutno i pričamo sa jednom firmom, da ne objavljujem niti da dajem reklamu, gde ćemo raditi, po nazivu možete prepoznati ko je, “Batler” dostavu – gde ćete određene proizvode da dobijete instant, što bi rekli. U trenutku da će da dođe neko da preuzme i da donese vama. Za početak, naravno, teritoriju Beograda samo, da vidimo hoće li će da funkcioniše sistem. A upravo je u razgovoru, i ovo što si spomenuo ti, da Srbiji fali to udruživanje, da se firme zajedno udruže, da zajedno rade. Ipak, nije ovo ni veliko tržište, a niti kao što smo videli – pandemiju niko nije mogao da stavi u biznis plan. Što je pokazalo da smo svi ranjivi, a da jedino zajedno svi ako se udružimo ili znanjem ili tehnologijom ili resorsima samim se ispomažemo, potpomažemo – opet u nekom normalno smislu, normalnoj saradnji – da možemo da uspemo svi. I upravo je taj način, samo shvatanje – prihvatanje novih tehnologija i primena njena u savremenom životu Srbiji, da kažemo, u svetu je totalno drugačije, ali se nadam da će mlađe generacije od nas totalno drugačije to raditi, da će to biti sastavni deo života.

Ivan Minić: Dešavaju se promene na bolje, dešavaju se iskoraci. Ali, da, da postoji i dalje gap koji je značajan – nažalost, postoji. Šta si radio nakon “E-dućana”?

Gambling industrija: mesto gde se obrću veliki novci

Marko Ilić: Nakon “E-dućana”, hajde da kažemo, imao sam malu ekskurziju prvo privatnu – veliki sam ljubitelj trkačkih konja, i na poziv tada… Tada se promenila uprava na Beogradskom hipodromu, i objedili su se – tu se udružili konjari na jednom mestu i napravili su sami svoju organizaciju. Mene su negde pozvali da budem organizator tog sportskog dela, i to mi je bilo drugi put u životu zbog konja da se nešto totalno svoj život promenio: prvi put sam se vratio iz Francuske, drugi put sam napustio odličan posao i otišao da organizujem trke na Beogradskom hipodromu. Možda bih to radio i danas opet, ali ‘ajde. Imao sam kratku ekskurziju posle s konjima i sa gambling industrijom. Onlajn gambling industrija – tu, hajde da kažemo, prvi put sam došao u susret sa ogromnim ciframa. I tu prvi put sam dobio sede. 😀 Prvi sede su mi odatle, nisu od “E-dućana”, niti od žena, to i dece. Tu prvi put koliko jedna onlajn industrija može da obrće novce u danu jednom.

Ivan Minić: A kojim godinama pričamo?

Marko Ilić: Znači, to prićamo negde 2010. g. Ne, 2008-2010. g. Hajde ne mogu tačno da se setim, ali znam da sam uhvatio Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Da li je to 2008. ili 2010. – ne mogu da se setim sad tačno. Tu sam prvi put video da ljudi igraju onlajn, platnom karticom stavljaju desetine hiljade evra na rezultat meča, što je meni bilo nepojmljivo. Prvi put sam video da se prima svesno uplata na neku kvotu koja, hajde da kažemo, je meni bila realna. Ja sam bio u fazonu ko igra protiv svoje kuće. Na kraju to nije došlo. Gledao sam gde legnemo sa stotine hiljade evra u kasi se probudim ujutru posle NFL, NBA, sa Japancima se negde ujutru probudimo, nekim trkama u Novom Zelandu, gde nemamo dinara u kasi. Dok raznih nesretnih slučajeva gde bukvalno ljudi – pošto ozbiljna firma, švedska je bila u pitanju, gde je imalo u pozadini support service za ljude odvikavanja od kocke – gde su oni videli u odnosu na uplate da neko pokušava ili da će biti nesretan slučaj, pa svakoj kladionici je bitan konstatan igrač, a ne neko ko će da istovari pare odmah. Gde se kasnije javlja, hajde da kažem, terapeuti od tih ljudi, traže da se zatvore ti nalozi, da taj čovek više neće da igra. Naravno, posle mesec dana se desi taj čovek opet preko druge IP adrese da dođe da otvara pošto vidimo da je ista kartica u pitanju. Tako da do jednog trenutku nisam naučio da to nisu moje pare, da su to pare od ljude koji su došli tu da se zabave, da pokušaju da “zarade”. Prekinule su sede da mi izlaze, i da je moj posao bio da što više ljudi dovedem tu da igraju: da li da se sportski klade, taj je bio hit “Texas Hold’em”, da li da otvore naloge za “Texas Hold’em” i da se otvore turnire, ili najluđa stvar mi je bila taj virtualni kazino, softverski, hajde kažemo, elektronski rulet i one voćkice što idu, što padaju. Negde ovde sam, u stvari, shvatio kroz – ja sam bio zadužen za akviziciju igrača, za Rusiju, za EU ruske zemlje, bivše, hajde da kažem, te ruske zemlje ka Evropi, ovde eks Ju zemlje, do negde Izraela. I tu sam shvatio da svako tržište – da drugačije ljudi žive, da drugačije moraš da im prilaziš. Tad je još Fejsbuk bio otvoren kao društvena mreža koja otvorena dosta za oglavašavanje tog sadržaja, gde sad trenutno ne može. Dosta kroz neke male fan grupe, pageeve smo dosta ljudi dovlačili tamo, i to jako uspešno. Ali za svaku bi trebala, morala neka druga priča, drugačiji pristup da bude. I na kraju kad negde shvatio da, u stvari, najviše para ti onlajn kazinima donose, u stvari, na ove velike igrače koji dođu, igraju “Texas Hold’em”, pa vi im to naplatite procenat ili igraju utakmicu za 5-6-10-40 hiljada evra singl, pa vi mu uzmete te pare. Da kazino onlajno ne živi od toga već živi od domaćica. Od, hajde kažem, ljudi koji dođu da se zabave tu, koji otvore nalog i koji, hajde kažem, drže tu disciplinu da na tom “Texasu” ili na tom virtualnom kazinu, tim voćkicama ostave tih 5 evra mesečno. Znači, oni nisu došli da zarade, oni su došli da se zabave. I onda sam shvatio da, u stvari, ceo taj koncept treba tako da bude komuniciran ljudima – da uđu da se zabave, da se druže tu, hajde da kažem, svakve posle grupe su se pravile na tom “Texas Hold’emu”, ljudi su se druži. Posle neke intervju smo radili sa pobednicima, što je jako zanimljivo – profil tih ljudi iza: prodavca pljeskavica do profesora matematike, svakakvih likova je bilo. Ali, uglavnom, svako tržište je priča za sebe, da pare ne mogu odmah da se uzmu, i da treba ljudima pružiti vrhunsku uslugu, zabavu da bi opet došli da ostave pare tu kod tebe. To je negde, hajde da kažem, iskustvo koje dan-danas imam, i na koje vodim dosta računa.

Ivan Minić: Meni je, recimo, posebno interesantno bilo kad sam pričao sa par nekih ljudi koji su u marketingu ovih naših velikih kladioničarskih kuća, koje sve pokušavaju da izađu van tržišta Srbije i da rade nešto i na drugim tržištima. I, OK, ja što sam to nešto išao po inostranstvu, ja se baš i ne sećam da je bilo nešto mnogo kladionica. Ima zemalja u kojima jeste, u kojima je slično to kod nas, gde je kladionica i kafić i kafana i tu se skupljaju da se gledaju utakmice i sve. Ali onda shvatiš da zapravo gomila zemalja uopšte ne radi to na taj način, i da imaš dosta zemalja gde je to bukvalno to mali šalterčić negde ili nije ni šalterčić, nego je nešto što liči na vendomat, i tu je sve dešava i da se zapravo većina toga preselilo na onlajn. I kad ulaziš negde, moraš da razumeš te stvari. Mislim, gde god da ulaziš ne možeš da ulaziš na način na koji si ti navikao, nego na koji je tržište naviklo, i da se prilagodiš tome. Ako hoćeš nešto da menjaš, i to je OK, ali ne možeš da kreneš sa nečim što ljudi ne prepoznaju, sa čime ne mogu da se asociraju. Sada, OK, sada je došlo do toga da zapravo za dosta nas taj onlajn betting kao default način klađenja koji je, da kažem, svima prihvatljiv i interesantan. I upravo u toj varijanti gde ti to nije – ne baviš se time svaki dan ceo dan, čitaš liste, čitaš vesti – ne, brate, nego isklikćeš k’o kad igraš “Top Eleven” ili igraš nešto. Igraš 5 min. nedeljno ili pola sata nedeljno, i to je to. Ili upravo to što si rekao: da imaš, ako je nekakav onlajn community, da imaš svoje ljude sa kojima si se nekad, pre 30 g. nalazili da igrate jamb ili šta god, a sada se nalazite tu. Samo što sad više ne morate da budete iz komšiluka, sad možete da budete iz celog sveta ako ti je OK. I nekako mi se čini da je taj momenat građenja zajednice postao veoma, veoma značajan, a da je nemoguće doći do toga bez upoznavanja tih ljudi i razgovora sa svima njima. I mnogo mi je drago što si taj primer dao. Zato što većina ljudi u tim situacijama pretpostavlja. I, OK, kada ne možeš da pitaš, u redu je da pretpostavljaš, u redu je da meriš pa donosiš neke zaključke. Ali kad možeš da pitaš – pitaj! Šta je najgore što može da se desi? Da ne dobiješ odgovor? Pa, dobro. Ali ako pitaš 100, dobićeš od 80 odgovor. Još ako daš neku motivaciju da to učine, super.

Marko Ilić: I u najavi samoj kad sam rekao “veteran-dinosaurus”, ljudi možda steknu… 😀 a ja više volim da kažem pionir, nekako bolje se osećam. Ljudi dosta kažu kad neko pitanje se pokrene, oni kažu: “Zovi Mareta! Mare zna sve!” Ja baš negde i ne volim to, više volim da kažem: “Mare zna od svega po nešto.”, jer je i dan-danas učimo. Dan-danas na nekim najnovijim projektima, što kažem, ovo je najbolje u ovom trenutku što sam smislio. Dosada, iskreno, nisam ubo nijedan projekat 100% da je takav bio. Ono što je bio u prvobitnom biznis planu ili na bilo kojem parčetu papira napisano da će se desi. I, upravo ovo što ti kažeš, da dosta, dosta stvari kroz, hajde da kažem, start i jedno je ideja, drugo je da kažem taj roll out i, hajde da kažemo, nešto danas što je… Na projektu danas kojim radim, kad se vratim pre dve godine, na početku šta smo pisali – ja bih rekao: “Koje su ovo budale pisale!” Zato što smo mi mislili da će da bude. Sve je totalno drugačije. Jer smo mi upravo, hajde da kažem, učili od – dotakli smo se tada, hajde da kažem, ciljne grupe koje nam nije baš bila bliska. Nego smo čitali, razumeli, pitali neke koje, u stvari, je sve bila, hajde da ne kažem, tabu tema, ali negde niko dovoljno pažnje tim ljudima nije pridao, niti se zna kako su oni kreću, niti koji je to profil ljudi. To trenutno pričam za “Dijasporu”. Tako da danas sa ovim iskustvom, koje imamo danas na tom projektu sam siguran da bi dosta vremena i novca uštedeli nego što smo imali, hajde da kažem, u samom startu. Jer upravo taj, kao što si ti rekao, taj početak i svega toga, nismo imali gde da pitamo. I nismo imali gde da pročitamo. Pročitali, videli, pratili… Videli smo taj tok novca, to nas je, hajde da kažem, povuklo. Te pare koje dolaze iz, hajde da kažem, iz inostranstva u naše migracije u Srbiju. I tu negde nismo gađali sad ćemo sve – 0.1% da uzmemo, bićemo super.

Ivan Minić: Da, naravno. U principu, generalno pratiti novac je dosta dobra praksa kada razmišljaš gde bi moglo da se napravi nekakav biznis. Nakon gamblinga ili, što oni vole da kažu, gaminga… 🙂

Marko Ilić: Da, mekše zvuči. 🙂

Ivan Minić: Kako se priča razvijala dalje? Bilo je tu još nekoliko baš interesantnih priča koje su te uvele možda i u malo korporatizaciju na nekom lokalnom nivou.

“NonStopShop”: rad u korporativnom svetu

Marko Ilić: Pa, jeste. Sledeći poziv sam dobio od mog drugara Igora Radinovića. Igor je dinosaurus! 😀 Eto, Igor je dinosaurus u našoj industriji. Dobio sam poziv, on je išao na porodiljsko umesto žene. I treba neko da ga zameni 6 m… Da, Igor je poseban čovek. 🙂 Trebao je neko da ga zameni 6 m. na projektu “Ringierovom” “NonStopShop”. On je mene zvao, videli se. Opet po preporukama neki smo se našli, popričali. Njemu je tu bilo super kako razmišljam, šta mislim. Trebao je praktično, hajde da kažem, da čuva njegovo mesto dok se on ne vrati sa porodiljskog. Imali smo razgovor tada sa direktorom digitala, Jovan Protić je bio direktor digitala tada u “Ringieru”. Onako me pitao – sećam to pitanje bilo: “Šta bi sad ti prvo uradio?”, pa ja kao: “Ne znam.” Znam ovog drugara što… Igor je stvarno napravio super okruženje, prvi put da sam došao u susret da neko napravi nešto da možeš da sedneš i da radiš. 🙂 Igor je, hajde da kažem, pozadina njegova je kombinacija – završio je Mašinski fakultet i programer. I kad sam došao, video samo da fali taj prodajni trenutak, gde je on mogao da ima – u svemu tome da se napravi super priča. I Joca kad me je pitao: “Šta bi ti prvo uradio? -Pa, ne znam. Zvao bih Saleta u “Intesu” da ga pitam koga su odbili sve oko banka za payment gateway, da zovem te ljude da dođu da prodaju kod nas.” On kao: “Vau, čoveče! Strava ideja!”, ja kažem: “Pa, daće mi to… Nudimo uslugu. Mi smo market place. Treba nam firma.” I tu za 6 m. sam napravio ozbiljan rast “NonStopShopa”. Da kad je Igor trebao da se vrati, Joca nije dao da ja idem. Ja, naravno… 🙂 Igor je mene doveo tamo, tako da nisam hteo… To mi je prvi kontakt bio korporativni, hajde tako da nazovemo. Prvi put sam, hajde da kažem, došao – kad kažem “korporacija”, meni je uvek slika mašine za mlevenje mesa. Zaista sam mislio da je korporacija samo to. Na kraju, Igor je preuzeo “Nekretnine”, “Moj auto”, “Super odmor”. Ja sam ostao od šest meseci još jedno dve i po godine na “NonStopShopu”. I tako da “NonStopShop”, hajde da kažem, tada, uz prvi put da sam imao da radim, hajde da kažem, i pušku i municiju. Da imaš i da se naslanjaš na medijsku kuću, kao što je “Ringier”, da pametno koristiš njihove, hajde da kažem, neprodate prostore i neke druge, da kažem, stvari za bildovanje linkova na određenim stranicama “Blicovim” za određene kategorije na “NonStopShopu”. Onako, predivno iskustvo je bilo. U tom trenutku switch grupe “Ringier Axel Springer” je počeo da se okreće ka digitalu. Jer u jednom trenutku 330 zaposlenih u kompaniji u Srbiji, nekih 30 ljudi je pravilo neke dobre pare, gde ostali, da kažem, print i ostala izdanja ta su išla na dole, mi smo išli na gore. I tako da jako dobra iskustva sam tamo, hajde da kažem, stekao korporativno što se tiče, hajde da kažem, Eksela i pravljenja nekih, hajde da kažem, biznis planova, budžeta… Tu prvi put sam išao u, hajde da kažem, dodir – “Napravi budžet za projekat. -Kakav budžet? Imate lovu, daj lovu – ima budžet.” 🙂 I onda, ne znam, do pravdanja nekih stvari, sredstava, zašto su potrošena, do ulaganja u neke stvari koje su potrebne: da li će to direktori da odobre, na koji način ćeš ti to da prezentuješ. Tako da video sam i lepe i loše stvari korporacije.

Ivan Minić: Sećam se baš kad je Jovan došao na tu poziciju, mi se preko zajedničkog prijatelja videli i upoznali. Ja sam tad samo vodio “Burek”. OK, radio sam tu i tamo neki konsalting za…

Marko Ilić: Samo vodi “Burek”, da. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, da… Radio sam konslating za neke klijente koji su uglavnom internacionalne kompanije, koje nikad ništa ovde nisu radile na digitalu, i onda je neko u nekom trenutku rekao: “E, sad morate da radite nešto, pa nađite nekog nek vas posavetuje šta i kako.” I to je OK išlo. Ali mi je bilo neverovatno tada kad smo sedeli i pričali što on čovek bukvalno ima viziju 5 g. ispred svog vremena. I danas je tu gde jeste, a dosta je visoko u hijerhiji upravo zbog toga.

Marko Ilić: Da, nivou grupe.

Ivan Minić: Tako je. Upravo zbog toga što je video stvari mnogo ranije. Nije bilo to toliko teško videti. Mislim, samo je trebalo da gledaš šta se radi na razvijenijim tržištima. Ali zamisliti da to zapravo možeš da napraviš ovde je bilo potpuno bilo kome od nas nezamislivo. I taj momenat gde “Ringier” od nečega što je suštinski medijska grupacija koja ima pre svega u printu primat, ali ‘ajde ima i u onlajnu već neke portale koji imaju već sad neku značajnu posetu. Ali ništa ne radi sa tom posetom, odnosno prodaje oglasni prostor – OK, to ide, to ide nekim tempom i to lagano raste, ali šta još možemo da uradimo? Prvo, ne možemo nikad da prodamo 100%, naravno. Drugo, imamo neke resorse, imamo neku publiku, šta možemo da uradimo sa njima? I onda napraviš market place. Da se razumemo, u to vreme daleko je to bilo od vrhunskog sajta kad je počelo sa radom. Ali se jako lepo razvijalo i jako lepo si ti imao tu momente da se neke sezonske stvari guraju u prvi plan. To nešto što gomila prodavaca danas ne može da skapira da treba da uradi, a mi pričamo o periodu od pre 10 g. Pa mi je s te strane potpuno neverovatno – znaš, imaš nešto što funkcioniše, ali vidiš da ne funkcioniše baš kako bi trebalo, i onda tražiš alternativne revenue streamove kroz ono što možeš već da daš, a to je ta publika. Ti već imaš publiku. I akvizicije koje su radili, i stvari koje su razvijali – nisu sve bile uspešne.

Marko Ilić: To kažem. Da, bilo je, nažalost, projekata koji nisu ni lansirani, neki koji su lansirani, i vrlo brzo, hajde da kažem, bio je minut ćutanja kad su otputovali na digitalno nebo. 🙂 To smo se tako smejali. Joca je imao, hajde da kažem, fantastičnu tu viziju, ali imao je jednu neopisivu energiju, koju je znao da podeli s tim projektima. I čak neke projekte na kojima smo mi, hajde da kažem, bili project manageri, i radili na to da iznesemo, kad nam je zafalila, da kažem, da smo počeli da se saplićemo, da štucamo – on je uleteo tu da podigne. Za dosta projekata danas koji dođu do mene, hajde da kažem, ne prvo, ali negde drugo ili treće pitanje “ko će da bude nadređen za to”. To je nešto što sam naučio u “Ringieru”. Koliko neki projekti ne zažive ili ih, hajde da kažem, firme, te korporacije sažvaću ili ih nagaze u svom tom velikom tabanjanju je upravo što nemaju podršku od čoveka iznad. Znači, odozgo.

Ivan Minić: Da, najčešće nemaju razumevanja uopšte toga.

Marko Ilić: Ili to. Ili čak mi bavimo se nekim stvarima – znaš koliko, na primer, baš “Ringier”, bio problem objasniti ljudima koji su tad radili neko tradicionalno novinarstvo da treba tekst u nekom elektronskom formatu da se iskuca da bi se video onlajn, a ne samo na mašini da se iskuca ili da neko prekuca u štampariji ili poslože da se ištampa to. Naravno, tu je bilo ljudi koji su prihvatili i znali, bilo je ljudi koji, hajde da kažem, možda i dan-danas nisu prihvatali taj način rada i ne veruju u to.

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće, ali apsolutno verujem da je realno.

Marko Ilić: Da, ali apsolutna je istina. I, na kraju, nažalost, neki ljudi – dešavalo se da u danu ode po 20 novinara, dovede se 20 mladih koji su tu spremni da uče, da rade. Ne pričam sad o kvalitetu sadržaja koji su davali jedni i drugi, ali jednostavno taj gap se napravio. Hajde da kažem, nije to zato što naša država, naši ljudi nisu pratili to, nego jedostavno je težak način switchovanja da se prihvati to. Izvini, mog oca dan-danas kad pitaju: “Gde je Marko, šta radi?”, on kaže: “Eno ga, vara ljude na internetu.” Dan-danas to priča, upravo iz toga dok ga sad nisu zatvorili pošto je bio 65+ – zatvorili ga, i onda je zvao i pitao: “Ej, šta imaš ti kod sebe na sajtu? Je li ima hrane? Je li ima ovo, je li ima ono…”, ja rekoh: “Ima. -Jao, pa video sam super frižider mi treba, pa video sam ono… Pa, ja nisam znao! Pa, kako to?” Ja kažem: “Ništa, naručiš. Ako ne znaš da naručiš, zoveš call centar. Ima tamo super devojčice…”, pošto on voli da flertuje sa prodavačicama, sa svima. Kažem: “Možeš da pričaš malo s njima. Eto, one mogu da naprave narudžbenicu za tebe, i za dva-tri dana ti stigne kući. -Pa, ko će da unese? -Pa, unećemo ti mi. Mi ćemo ti doneti, unećemo ti to, izbacićemo ti ovaj star. Znaš, staviće ti. tu će da ti poveže sve, i to je to.” On kaže: “Ja nisam znao da to tako radi, da se ti time baviš.” 😀 Eto, tako da ima ljudi…

Ivan Minić: Neka dobra stvar i od korone. 😀

Marko Ilić: Dosta, dosta slučajeva… Sad smo pustili na “Dijaspori” transfer novca. Ali, i dalje ljudi vole da odu na šalter od “Money Transfera” da tamo pričaju sa Miletom, da popričaju za šta će mu pare, na šta će da potroši, kako je bilo prethodnih mesec…

Ivan Minić: Još ako nekog sretnu nekog usput, pa se ispričaju.

Marko Ilić: To je navika. Ali, to sigurno… ono što mi ne možemo sada, hajde da kažemo, ovim svim stvarima, čak i tvojom emisijom da promenimo, ne uspemo da dopremo do tih ljudi, da će vreme da prođe i da će doći novi ljudi. Moj sin danas – ja kad sam mu otvorio laptop prvi put, on krenuo da bode u monitor. Na slici od “Žurnala”, gde je bio printscreen Jutjuba, on je pritisnuo novinu da mu krene plej. Te generacije – mi ćemo da budemo, da kažem, u njima u dinosaurusi. Neke stvari koje smo radili kazaće verovatno: “Al’ ste bili glupi da ste radili to, na taj način.”

Ivan Minić: Svako vreme nosi svoje, ali jeste upravo taj momenat koji je kod nas vrlo čest u raznim domenima – mi smo generalno gubitnici tranzicije, a tranzicija je upravo prelazak između takvih stanja. Ja se sećam, bio sam baš klinac, to je bila možda 2003-04. g. Imao sam neku saradnju sa nekim ljudima koji su imali neki radio koji je bio za dijasporu i sve, i negde u Beogradu su imali kancelarije. I ja dolazim, i tri pisaće mašine, tri čoveka koji nisu deke, ali imaju 60-ak g. I gleda onako i kaže: “E, to ti je novinar!” Ja ga gledam, napolju je 40 stepeni, on sedi u sivom mantilu, prsti žuti od pljuga… Znači, bukvalno ne znaš da li je mazano jodom ili samo je od pljuga ili da li žutica. 🙂 I pali cigaru za cigarom, piksla na kojoj je mali vulkan.

Marko Ilić: Piramida. 🙂

Ivan Minić: Piramida. “Znaš, e, to je novinar! -Kao, dobro.” Tad sam kao razmišljao da se možda bavim novinarstvom, i skapirao da ja ne bih mogao tako da se ponašam. Srećom, to se vremenom promenilo. Ali, recimo, mislim da sam to pominjao u nekoj od prethodnih epizoda, ali 2007. kada sam ja prodao udeo u “Bureku” investicionom fondu iz Mađarske, išao sam tamo da se upoznam, da vidim šta sve oni imaju, ko su ljudi sa kojima ću sarađivati, itd. I tada 2007. g. ulazim u redakciju portala “Index.hu”, koji je najčitaniji portal tamo u tom trenutku bio. Oni su imali i print i sve, ali njihova redakcija ima 107 ljudi koji rade onlajn. Samo onlajn. Znači, deo toga što oni pripreme – ima petoro ljudi koji pakuju u novine koje se štampaju. Ali, njihova redakcija 2007. g. je kompletno onlajn. I jedno sedam godina kasnije sam sličnu stvar doživeo kad sam došao u “Ringier” u kancelarije one nove, gde je sada već dominantno ekipa bila za računarima i sve što uz to ide. Ali, znaš, to nije gap u odnosu na UK, to nije gap u odnosu Sjedinjene Države ili Kanadu. To je gap u odnosu na Mađarsku, ona je prva iznad gore kad kreneš ka civilizaciji. I to je nešto što mi je nekako uvek bilo užasavajuće. Znaš, i budžeti – kada smo pričali koji je ad span godišnji tamo, u tom trenutku mi imamo 8 miliona, to je bila jedna od onih prvih godina kada se ad span merio – mi imamo 8 miliona evra, oni imaju 120 miliona evra. “Dobro.” Meni…

Marko Ilić: A to je za sat i po vremena. 🙂

Ivan Minić: Meni kolege pričaju pošto je njima Christmas period uvek super, i nama je bio. Mislim, čim je krenulo malo ozbiljnije oglašavanje, i nama taj decembar kad se troše budžeti i kad se idu novogodišnje kampanje i sve, uvek bio najbolji, naravno. Ali, mislim, kao imaju kampanju koja jedan dan floater koji se pojavljaju, koja je 75 hiljada evra. Ja za godinu dana ne napravim 75 hiljada evra na svim oglasnim pozicijama, na svemu. I onda skapiraš da prosto za mnoge stvari moraš lagano da ideš da bi do toga došao. I ima ta priča: Hrvati imaju tu sreću da je kod njih internet zaživeo zato što su imali Severinu, pa je domaći proizvod progurao internet. 🙂 Mi nismo imali tu sreću.

Marko Ilić: To je super vic. 🙂

Ivan Minić: Ali s jedne strane, imala je Severina, a imalo je i taj momenat kad su ljudi skapirali da je Fejsbuk super i za staro i za mlado, pa je to krenulo da se širi. To jesu neke godine ekspanzije.

Marko Ilić: Pazi, sigurno je da su društvene mreže, na primer, dosta doprinele tome. Jer fascinantno je sada da penzioneri, super potrošačka ciljna grupa u Srbiji sa stabilnim, da kažem, redovnim primanjima, da ne kažem, velikim – su postali ciljna grupa na Fejsbuku. Samim tim što su oni počeli između sebe da prave svoje grupe, da se druže, da pišu… Ja kažem Fejsbuk je dosta da doprineo, hajde da kažem, razvoju digitala, hajde da kažem, samo u Srbiji.

Ivan Minić: Da, mi nismo imali tu sreću da to bude domaći proizvod, ali bitno je da se lagano desilo da mi to svake godine imamo ozbiljan rast.

Marko Ilić: Dešava se, dešava se.

Ivan Minić: Kad razmišljaš danas iz ove perspektive, mnogo nekih interesantnih stvari si doživeo kao deo “NonStopShopa” i deo “Ringiera”, ali šta ti je nešto što ti je najvrednije što si kasnije preneo na sve dalje projekte koje si radio? Jer to je prvi put da ti e-commerce na ozbiljnoj skali radiš na ovom tržištu, i okrenuto ka ovom tržištu. Jer “E-dućan” nije bio takva priča, “E-dućan” je bio…

Šta se može pokupiti i primeniti iz korporacije

Marko Ilić: Pa, nije… “E-dućan” nije mogao u tom trenutku da bude ta priča. Jer dosta stvari, hajde da kažemo, u “Ringieru” ja prvi put sam imao pristup – to, na primer, retko ko zna da troje ljudi je držalo sav digital, tri programera, sve one njihove: i “Blic.rs”, i “NonStopShop”, i “Moj auto”, i “Nekretnine”, i “Super odmor”, “Blic žena”, i “Sport”; da je to sve bilo…

Ivan Minić: “Makonda”. 🙂

Marko Ilić: “Makonda”, i tri čoveka u pozadini: jedan menadžer njihov, koji je vodio dva PHP programera. Na primer, dosta sam shvatio koliko kvalitetan jedan programer koji može prodajno da razume biznis koliko znači. Da nije to sad on master ili ne znam čega, PHP super senior, a ukoliko on ne zna… ti si sa poslovne strane, biznis prodaje strane šta hoćeš da on napravi. On ukoliko to ne razume, uglavnom ispadne šest puta vraćate i bude preskup razvoj. A pritom sam shvatio tehnologija, na primer, koliko znači. Koliko je bitan taj stabilan kod na jednoj platformi. “NonStopShop” je pravljen od nule, hajde da kažem. Jedan dečko koji je trenutno u Španiji je radio za gaming industriju, tamo je otišao, isprogramirao to za dve nedelje ceo “NonStopShop”, i čak je imao u pozadini kodove neke za koje mi nismo znali. Tek posle 3 g. nam palo na pamet da možemo to da radimo, on je projektovao tada – na primer, isprogramirao to da radi. Nekako, hajde da kažem, osim tehnologije i svega, i, hajde da kažem, to nekog prodajnog dela – da ne mora ono da znači: što se oflajn prodaje da mora i onlajn da se prodaje. Nekako sve se svelo, hajde da kažem, na ljude. I nekako sam shvatio da sam tim na projektu je, u stvari, srce sistema. Da nije to ERP, da nije kod nekog shopa, nego sami ljudi koji rade na tom projektu. Ja dosta volim da citiram vlasnika “Alibabe”. Kad su ga pitali: “Investirano… Je li “Amazon” toliko? Vi duplo manje ljudi, sa 10% tih ljudi ste ostvarili veće promete u tom startnom periodu.”, i on kaže: “Pa, mi smo, na primer, imali – Amazon je imao 1000 ljudi, mi smo imali 100 ljudi, ali 100 ljudi koje je verovalo u projekat.” I tu negde, na kraju, vidim samu jačinu. Znači, u ekipi koja radi, bukvalno. Namerno kažem u ekipu, timu. Hajde da se vratim na onaj sportski deo, gde neko kad neko pogreši, da drugi može da uskoči da zameni. Kad se jedan povredi, da imaš na klupi igrača koji može da nastavi njegov posao. Tako da svašta se dešavalo, na kraju je sve spalo, hajde da kažem, na ljude i kvalitet ljudi.

Ivan Minić: I uvek je to da ljudi po defaultu ne doživljavaju stvari svojim. A ako ih ne doživljavaju svojim, onda je to samo posao. A ako je samo posao, to je OK kad si korporacija, gde realno efikasnost u principu nije preterano bitna zbog ukupne količine ljudi i svega. Ali kad je to startap u okviru korporacije i startap nezavisno od korporacije, taj deo posvećenosti i toga da ljudi to osećaju kao svoje, da im je stalo do toga što se dešava – to ne može ništa da zameni.

Marko Ilić: Da, dosta ljudi sada, dosta njih zovu, hoće da krenu e-commerce. Moje prvo, naravno, pored toga ko će da radi na tome, je pitanje “da li ste vi spremni da živite ovo naredni period dok to ne zaživi”. Znači, da li ste spremni svoj život da date u to 24 sata. Jer e-commerce nije – ja dosta ga poredim sa rudarskim poslovom. Uglavnom neke nepreviđene stvari, što se tiče tehnologije, se dešavaju noći. 🙂 To je svima poznato da tad gremlini izađu i kvare sve. Ali, jednostavno, mora da živite. Ja sam odabrao najteži taj mogući vid e-commercea kao market place, gde kažu “super, ne radiš sa svojom robom”. Jeste, ali ti na kraju s tuđom robom moraš da napraviš pare za sebe i za ljude koji rade na tom projektu. I ta komunikacija…

Ivan Minić: I da kvalitet same usluge, isporuke i svega ne trpi, što je vrlo izazovno.

Marko Ilić: Ne trpi, naravno. Naravno. Neke stvari ne kotrolišete, na primer: sam taj trenutak isporuke na kućnu adresu kurira koji unosi to, donosi – da li je bio raspoložen tog dana ili nije. Na to ne utičete, ali opet cela slika, hajde da kažem, pada na vašu uslugu. Tako da… E-commerce – nekad ljude volim da obeshrabrim da ne ulaze u e-commerce. Da nema potrebe, da bi pokvarili sami svoju priču, doživeli neko loše iskustvo. To dešavalo se dosta velikim kompanijama, koje su mislile “‘ajde sad tu nešto pored, pa ćemo da uđemo da krenemo da radimo”. Pa, OK, platiš programere ili kupiš, hajde da kažem, platformu neku gotovu, podignu ti proizvode, krene prodaja, ostave nekoj devojci koja je tu bila neki project manager i sekretarici. Desi se, na primer, za Novu godinu da dobiju u jednom danu 400, hajde da kažem, upita za kupovinu, koje dve osobe ručno nisu mogle da ishandleuju. Tu, na primer, crackovi su se dešavali ozbiljnim firmama sa ozbiljnim lancima maloprodaja. Tako da dok nisu shvatili – i opet da kažem, ova pandemija je ogroman bolji marketing nije moglo da donese e-commerceu nikada. Tako da dosta, dosta sada se radi na tome. Dosta, dosta, hajde da se vratim na prethodno pitanje što si me pitao “šta sam poneo” – to svakako su procesi ti koje dešavaju posle toga dodaju u korpu: postoje procesi na sajtu i postoje procesi van sajta, koji su, mogu da kažem, bitniji čak nego sami procesi na sajtu. Ko kad preuzima narudžbenicu, kako se to dešava, kako se obrađuje, šta se radi sa dobavljačima kad nemaš robe.

Ivan Minić: Imaš informacije u svakom trenutku. Pa, da i kupac može da ima informaciju.

Marko Ilić: Tako, apsolutno.

Ivan Minić: Generalno vrlo često kad baš analaziramo i neko lično iskustvo i kad pričaš sa ljudima, vrlo često na tom delu supporta ka korisnicima bude najveći problem. I jeste to negde razumljivo, jer ti kad imaš fizičku prodavnicu, ti nemaš support suštinski. Imaš prodavca u prodavnici, ali onog trenutka kad se završi, to je to. I onda sistemi vrlo često nisu spremni da sve to ishandleuju na pravi način. Pa, onda ako je neki fizički proizvod: pa reklamacije, pa servis, pa čuda. Znaš, ne razmišljaju ljudi…

Marko Ilić: Mnogo je teže velikim firmama. Jer velike firme imaju one flight bookove njihove koje gurnu u svim sektorima. I, na primer, hajde da kažem, digital je promenljiva stvar. Jer, na primer, procese bilo gde da pravimo, ja govorim ljudima: “Ej, OK, ovo je sada. Ali, vidi šta će da se desi. Neke catch caseeve ne možeš da pretpostaviš.” Ja mogu iz nekog mog iskustva da prenesem: kad se desi ovo, radi se ovo. Ali, opet desi se. Svako ima različito iskustvo. I svaka firma drugačije u svom magacinu nekom procesira te narudžbenice – ko je zadužen u svojim ERP-ovima. Tako da svaki projekat neki na kome sam radio je drugačiji. I nova priča, neko novo iskustvo i novi proces koji se pravi. Da li postoji savršen proces? Ja možda mislim da postoji, ali još uvek ga nisam našao, koji može da bude primljiv na svim projektima. Tako da ne branim, hajde da kažem, sve ove onlajn prodavce, ali upravo su to neke stvari na kojima kad pričamo i kažemo: “Ovo smo sad napravili, ali ovo nije kraj. Ovo stalno mora da se i upgradeuje. I u odnosu na kupcu, slušajte vaše kupce. Vidite gde se pogrešili. Priznajte da se pogrešili. Naravno, pričajte s tim kupcem. Nekad je potrebno da dobiješ čvrgu, pa da bi se opametio i da bi neku stvar napravio boljim.”

Ivan Minić: Ja vrlo često – šta je idealno korisničko iskustvo u e-commerceu? Idealno korisničko iskustvo ne postoji. Ali najbliže idealnom korisničkom iskustvu je “Amazon”. “Aha, pa što ne iskopirate “Amazon”? -Pa, moraš da budeš “Amazon” da bi mogao da iskopiraš “Amazon”.” Nije to kao sednemo i mi ćemo isto da radimo kao oni. Pa, nemamo mi ni infrastrukturu ni ljude ni znanje ni celu onu istoriju i iskustvo koje oni imaju. Možeš ti da imaš dobru volju i možeš neke stvari, naravno, da primeniš ko sebe. Ali “Amazon” postoji 25 g. i ima 25 g. iskustva više nego bilo ko drugi ko želi da bude “Amazon”.

Marko Ilić: Apsolutno, da. Niti njihovi sistemi – ta priča iz garaže i to sve, to je filmska priča. Ali to su milijarde dolara investirane u taj projekat da bi uspeo, da bi krenuo da zarađuje. A sve opet, kažem, zaslugom jednog čoveka koji je verovao u taj projekat i koji je znao da uveri ostale partnere da finansiraju u to.

Ivan Minić: Znaš, jedna od stvari, recimo, koju gomila ljudi ne zna, mi svi koji smo iz posla, naravno, znamo – “Amazon” je imao problem sa infrastrukturom. I šta je uradio? Napravio je novi kompletnu postavku infrastrukture i sad se četvrtina interneta se vrti na “Amazonovoj” infrastrukturi, bez obzira što nema veze sa samim “Amazonom”. Jer moraš da budeš dovoljno veliki da bi mogao da radiš tako nešto. Ja sam “Epl” user, to svi znaju, i “Epl” ambasador i sve što uz to ide, i preporučujem svakome i to sve – “A što ne može neko drugi da napravi to? -Može da napravi. Može da napravi hardver. Ali softver je mnogo veći posao.” Većina proizvođača ne napravi ni hardver da bude takav. Da bar to uradi, pa hajde kažeš OK. Ali njihova vrednost je upravo ta sinergija jako kompleksne stvari: da ti imaš vrhunski hardver koji je vrhunski spakovan i imaš softver koji na tome radi sjajno. Je li ima problema? Ima, naravno. Ali postoji neki standard kvaliteta, koji varira iz godine u godinu, sad i solidno, ali koji su ljudi i dalje spremni da plate. Ljudi ne kupuju to – ima određeni procenat ljudi koji to kupuju zato što je lepo, i to je u redu. Ali, zapravo, vrlo sam siguran da velika većina ljudi kupuju to zato što radi, a ne zato što je lepo.

Marko Ilić: Pa, samo statistika ljudi koji je prešla na “Epl” da li se vratila na stare uređaje.

Ivan Minić: Pa, vrlo malo.

Marko Ilić: Vrlo malo.

Ivan Minić: Znaš, a taj momenat je, recimo, baš dosta ljudi sam konvertovao…

Marko Ilić: To pričam, to iskustvo, doživljeno iskustvo je, hajde da kažem, vrednost – već shvataju vrednost brenda. To o čemu ti pričaš.

Ivan Minić: Znaš, jedna od stvari koja se tu desila, koja je mnogo pojednostavila celu priču je što poslednjih 10 g. manje-više sve što mi radimo se dešava u brauzeru. Imaš ti – OK, koristiš ti Office paket, koristi neko možda Adobe Suite, itd. Ali nekad si ti u suštini za sve što si radio, imao neki program negde – 1001 ikonicu. Sada 90% tih stvari se dešava u brauzeru. I kad prelaziš sa Chrome na Windows na Chrome na Mac, to je seamless. Sve je isto. Takođe, taj isti Adobe Suite je isti. Hajde, Office nije baš identičan, ali mnogo lakše se desi tranzicija i mnogo je manji taj strah kod ljudi kad im pokažeš da je to zapravo prilično slično. I to je ono što smo rekli i ovamo: ti moraš da nađeš nešto sa čime će ljudi moći da se asociraju, nešto što im je dovoljno poznato, da zbog toga što im je dovoljno poznato, nemaju toliku količinu straha da uđu u to.

Marko Ilić: Skoro neko… dosta je bilo predavanja u ovih poslednjih par meseci, koje smo držali negde. Baš sam potencirao to kad neko krene – nisam hteo da pitam ljude pošto je bilo dosta ljudi slušalo. Bilo je kao za neke, hajde da kažem, ljude koji hoću da uđu u e-commerce. Ja sam rekao: “Rešite jedan problem tržišta. I krenite u to.” Znači, samo jedan problem. Ne morate sad da rešite ne znam koliko. Ako rešavate jedan problem svojim shopom, rešavate jedan problem tržišta – krenite. Ukoliko ne rešavate, nemojte ni da krećete.

Ivan Minić: Stvari evidentno se kreću i evidetno prave – lagano se formira ona velika snežna kugla koja će sad da sruši sve na svom putu otprilike. Nakon “NonStopShopa” kreće priča sa “Tako Lako”, ako se ne varam.
“Nelt” i “Tako Lako”: porodična korporacija

Marko Ilić: Jeste, “Tako Lako”. To je iz korporacije u korporaciju. Hajde sad da kažem, iz jedne nemačke korporacije u jednu porodičnu korporaciju.

Ivan Minić: Opet market place?

Marko Ilić: Opet market place. U stari, hajde malo da se vratim unazad. Ekipa iz “Nelta” je došla da kupi “NonStopShop” od “Ringiera”. Ne znam da li si imao tu informaciju, da li si znao.

Ivan Minić: Jesam, sećam se toga. 🙂

Marko Ilić: Nekako ja se radovao toj, hajde da kažem, sinergiji te dve firme. Jer s jedne strane smo imali, hajde da kažem, u tom trenutku najveću medijsku kuću u Srbiji, a s druge strane najveću distributersku kuću u regionu, hajde da kažem, možda i šire. Negde sinergije te dve strane meni je bila super. Međutim, negde su se tu umešale ekipa iz Švajcarske, gde se taj ceo, hajde da kažem, posao kupo-prodaje, sinergije ili već kako… Mene je direktorka pitala “šta da radim”. Ja sam rekao: “Slušajte, sada sa 100% ima ovoliko para, a sa 20% ćemo imati mnogo više nego što sad imamo sa 100%.” I to je negde moj deo… Korporacijama pričati, na kraju s direktorima o onim brojevima što su dole crni – kako ste vi doneli njih ne zanima, samo je bitno da dođu. Nažalost su cifre, hajde da kažem, prodaje portala otišle valjda u Švajcarsku, brojeve gde lokalno se nije isplatilo. “Nelt” je povukao, hajde da kažem, potez ka meni, više su mi dali ponudu neku koju mi je bilo jako teško da odbijem, a bilo mi je jako teško – nekako sam se emotivno vezao i za projekat i za “Ringier”, i za “NonStopShop” i “Ringier”. Oni nisu uspeli da kupe “NonStopShop”, ali su na kraju uspeli mene da kupe. I, hajde da kažem, negde porodičan razgovor sa mojom ženom sam prešao u “Nelt”. “Nelt” je u tom trenutku moje tranzicije kupio “Tako Lako”. Meni je bio poznat “Tako Lako”, negde sam bio u fazonu “što ste to uzeli”. “Pa, ne znam. Oni prave para koliko vi pravite.”, ja rekoh: “OK, ne verujem, ali hajde da vidimo.” Na kraju taj “Tako Lako” – posle mesec i po dana sam ja rekao d ovog projekta nema ništa “Neltu”. “Ovo možemo da bacimo.” Oni praktično – firma je ušla u to, kupila – nisu znali šta su kupili. I, hajde da kažem, i kod i sve je ostalo u toj matičnoj kući, u vlasništvu. Pre neki dan su me zvali, pošto “Tako Lako” još nije završio svoje putovanje – još on putuje – su me zvali za kredencijale za Fejsbuk. 😀 Tako da posle mesec i po dana sam ja doneo projekat, rekao da je ovo ne održivo za ono što mi hoćemo da napravimo za veličinu firme kao što je “Nelt”. Takođe, ljudi koji su uzeli – sa tog projekta su uzeti ljudi koji nisu trebali više toj firmi, a oni koji su valjali su zadržani tamo. I negde… Ono što je super bilo i super potez “Nelta” je zbog svoje veličine rekao: “Šta da mi radimo? -Hajde da napravimo naš!” Hajde da kažem, trenutno “Tako Lako”, koji ne možete da vidite koji je sad usisan od strane nove kompanije, smo ga mi napravili. To je bio prvi, hajde da kažem, moj dodir sa “Magentom”, sa razvojim timom eksternim, timom programera. Znači, na dva programera sa kojima pušimo cigaru, pa kao pijemo kafu, pa ‘ajde sad kao to da uradimo, pa sačekamo da odu novinari u pet, pa sad ćemo mi da kucamo do pet ujutru. 🙂 Ali smo pravili rezultate. Smešno je to zvučalo, ali smo pravili rezultate. Dan-danas se ja družim s programerima iz “Blica”, zajedno svašta radimo. I tu negde, hajde da kažem, ovo što ste videli “Tako Lako”, taj novi što je osvanuo na “Magentu” – zaista ponosan sam na sve što je napravljeno, sa svim tim ogromnim ERP-om iza, sa timom ljudi koje sam, hajde da kažem, HR koji smo zajedno napravili jednoj velikoj korporaciji. Bilo je tu borbe, svakako. Tu šta sam naučio isto da možda nekad i ne treba neki startap praviti u okviru jedne velike korporacije. Na primer, trebale su neke izmene na nekim serverima, “Nelt” ima svoj zatvoren sistem – mislim da može k’o menjstrim, hajde da kažem, može da hostuje isto toliko stvar – trebala im je neka izmena u samom procesu, u nekom cron jobu koji će da radi, koji nisam mogao da stavim tamo jer je na tom serveru se radi “Filip Moris” i biznis koji nosi 400 miliona evra.

Ivan Minić: Da, to je malo nezgodno onda.

Marko Ilić: Kažem: “Mare, kad budeš zarađivao te pare, onda možeš da dođeš.” I onda negde sam čak video ono što preporučujem velikim kompanijama je da te male startap projekte, pogotovu te digitalne, razvijaju sa strane, da ne razvijaju u svom…

Ivan Minić: Da izdvoje, da izdvoje tim.

Marko Ilić: Da, da ne razvijaju u svom sistemu, eko-okruženja cele korporacije. Nego bukvalno da vode kao neki eksterni projekat, da ne treba da rade na SAP-u, da ga ne opterećuju time. Ima jeftinijih ERP rešenja, da ne treba da shareuje 2% trošaka IT-ja koji je neki nenormalan, jer još ne zarađuje pare. Čak ja sam se izborio na kraju iz Dobanovca da taj projekat prebacimo u Karađorđevu ulicu, čak i geografski da se odvojimo i od ljudi i od okruženja i procesa velike korporacije. Ali opet tu da bude taj veliki brat koji može i finansijski sa nečim drugim da pomogne taj projekat. Eto, u “Tako Lako” sam bio pa ja mislim dve ili tri godine… Do “Dijaspore”, do nekih stvari koje se meni lično, interno nisu svidele. Hajde da kažem, drugoj firmi je prodato 50% “Tako Lako”, jednoj italijanskoj firmi. Meni se jednostavno nije svideo način na koji oni rade. S druge strane, ta porodična korporativna kultura u “Neltu” je počela da se prvi jedna zaista ozbiljna korporacija, kako zaslužuju “Nelt” da ima, koja uopšte tim promenama tih procesa unutar firme – uopšte nisu laki, ne samo da se implementiraju nego upravo ono što pričamo: ljudi prihvate to je na taj način, da počnu da shvate posao i da rade. I negde ja sam, hajde da kažem, napustio to da bih prešao na novi projekat, neki svoj projekat. Ne mogu da kažem ni za “NonStopShop” ni za “Tako Lako” da li sam bio srećan u odlasku. Moja žena sigurno nije srećna što sam otišao iz “Nelta”. To mogu da kažem odmah. Zbog finansijskih razloga, naravno. Ali ovako zbog ličnih isto nekako mi žao na način “Tako Lako” i kome sam ostavio i ove na kraju gde je sad.

Ivan Minić: Epilog.

Marko Ilić: Epilog svega šta se desilo.

Ivan Minić: “Dijaspora Shop” – kad je krenuo uopšta priča, a ima tome dve i po-tri godine, dve godine, tako nešto, meni je bilo kao koncept skroz kul, jer je bilo još 2000-ih g. je bilo gomila ljudi koja je pokušavala da proizvode odavde učini dostupnim dijaspori, jer posto vole ljudi “Smoki”, vole ljudi “Plazmu”, vole… OK, sve to stoji. Ja se sećam u tom kratkom period kad sam bio kod tadašnje devojke i verenice u Beču, koji je realno drugi najveći srpski grad – treći posle Čikaga i Beograda – u Beču imaš video-klub sa našim filmovima, tada 2002. Imaš prodavnicu u koju se ulazi iza paravana i to sve, i ulaziš u prodavnicu kao da si ušao u…

Marko Ilić: “C-market”. 🙂

Ivan Minić: “Centroprom”. Da, “C-market”. “Pekabetu”! Ima sve. Međutim, ovo koncept je drugačiji. Ali opet pokušava da iskoristi, kao što si i sam rekao negde u najavi, pokušava da iskoristi taj kapital koji postoji napolju i činjenicu da su ipak veliki procenat tih ljudi iako su otišli, nisu presekli sve veze sa ovim ovde, nego i dalje ovde imaju porodicu, i dalje ovde imaju ljude do kojih im je stalo. I njima se u principu niko nikada odavde obraćao u tom nekom smislu. Kako je uopšte došlo do realizacije? Rekao si da to baš kako ste vi zamislili nije to što je danas, ali šta je bila ideja?

“Dijaspora Shop”: e-commerce od A do Š

Marko Ilić: Sama ideja je bila, hajde da kažem, svi mi negde, kao što si ti spominjao Mađarsku i oglašavanje, svi negde smo čekali taj novembar, kraj novembra, decembra bilo čime da smo se bavili. Jer, hajde da kažemo, od tog meseca, decembra, smo pravili taj 13. mesec. Hajde da kažem, pravili dva meseca. To isto i u prodaji. I svakako tada bilo ko da je radio analizu prodaje, hajde da kažem, onlajn prodaje tokom decembra je video da se tu pojavljuju ljudi koji nisu odavde. To znači da neka tetka iz Stokholma pošalje šest paketića svojim sestrićima u Negotin ili tako negde, gde se dešava da uglavnom su to bili, hajde da kažem, pokloni ili čak neki, hajde da kažem, skuplje stvari koje su se tada kupovale – ljudi spremni da troše. Nekako kod nas Nova godina i taj – zato kažem ova druga polovina novembra, naravno, se poklapa sa slavama. Jer to je nešto što naši ljudi što odu – to se meni desilo, na primer, u Parizu kad sam bio, da su me zvali moj otac i najbolji drugari sa moje slave od kuće. Ja sedeo u Parizu tužan, oni zvali, muzika, piće… I to je nešto emotivno što ljudi veže. Ljudi su spremni i da pošalju pare i da kupe nešto. I tako da na kraju smo, hajde da kažem, počeo da se priča o tome. Negde i mi u našoj zajednici smo počeli da delimo iskustva oko dijaspore. Jer niko se nikad nije oglašavao, hajde da kažem, sem negde gde ja sam to probao na “NonStopShopu” da targetiramo ljude po IP adresi, koje dođu iz inostranstva da im iskaču baneri za paketiće “Deksiko”, koje su prodavali preko “NonStopShopa”. I to je radilo fantastično. I onda šta bi bilo kad bi… 🙂

Ivan Minić: Đavo si ti. 😀

Marko Ilić: Šta bi bilo kad bi mi napravili, objedinili to jedno mesto i dali im sve na jednom mestu. Jer tim ljudima ništa… Hajde da kažem, “Blic” znači zbog vesti, ali ništa im ne znači u ovom trenutku “Deleze”, ništa im ne znači “Deksiko” – nekim ljudima koji su otišli pre 40 g. odavde. I onda kad smo ušli u brojeve da vidimo koliko to para u nekim raznim doznakama koje dolaze iz dijaspore u Srbiju, mi smo shvatili da, u stvari, najveći finansijski, onaj koji finansira celu Srbiju je, u stvari, naša migracija koja je otišla. To je neka cifra 5 milijardi evra bila tada pre 2 g., koja je dolazila u raznim doznakama u Srbiju. Da li se to posle koristilo za slavu, za paketić, za kladžu, ono što smo pričali, za plaćanje računa, struje – ali su se svakako te pare trošile ovde. Svakako su se trošile za kupovinu novih patika, frižidera, televizora, igračaka, nekih rančeva za polazak u školu. Nama ideja – ja sam seo, hajde da kažem, u razgovoru sa ekipom iz “Tehnomanije” tada, sada bivšom ekipom “Tehnomanije”. Pričali o tome i menjali iskustva. I negde tadašanji, hajde da kažem, direktor marketinga Emil Hubač “Tehnomanije”, hajde da kažem, dao je ideju: “Hajde da napravimo…”, krenuli da pišemo projekat. Najinteresantnije je da smo ceo projekat napisali, napravili u salonu za pranje tepiha na Rakovici, u jednoj, hajde da kažem, ostavi gde je bio jedan računar, jer to je treći partner je i vlasnik tepih servisa. 🙂 To je bilo mesto gde smo mogli na miru, hajde da kažem, da sednemo među tepihe, čujemo… Smešno, ali zaista jeste. Da pišemo ceo projekat, i da kao hajde stavljamo neke cifre. I na kraju, hajde da kažem ovako, mislili smo da smo našli, hajde da kažem, zlatnu žilu e-commercea u Srbiji. Negde kad smo seli i onda pisali, naravno, došli do para: koliko košta ovo, koliko košta ono; mi kao hajde da izvadimo za džepove, koliko imamo love – na sto. I kao hajde, mora da radimo još da bi ovaj projekat mogli da pokrenemo i da bi mogli da plaćamo dvoje-troje čoveka koji će se baviti. Jednom smo upoznali g. Mišu Ćirića, koji je poznato ime i prezime našoj celoj dijaspori, čovek koji jedno 40 g. okuplja našu dijasporu, što u Srbiji, što u inostranstvu. Pričali mu projekat, hteli smo da vidimo kako ljudi – da li tu ima logike uopšte, ponuditi našoj dijaspori neko rešenje. Bili smo, išli smo po tim nekim eksternim mestima, “Ustanak” ovde na Dušanovcu, na ćevapima – pričali, mi mu predstavili. On kao: “Super! To je super! Stalno neko pita. Čak meni daju pare: “Evo ti, idi, odnesi mojima ili nađi mi, treba da kupim mojima.” Super da ima, kao da komuniciram.” I negde tu Miša je bio naš partner, bio je zadužen za to da priča, hajde da kažem, s usta na usta. Njegova reč je dosta tamo, hajde da kažem, cenjena i važila u inostranstvu. Kao jedno mesto gde može to sve da se uradi. Na kraju, mi kažemo: “Ej, imamo love. Možda bi mogli za jedno 2 g. punom kapacitetu. Sad ćemo da pravimo MVP, pa kad ko ima vremena, on će da se bavi time. Bilo bi super da imamo finansijere.”, i on na pola jednog ćevapa: “Imam ja finansijera!” Mi kao: “Važi, koja srpska priča.” I on sutra zove i kaže: “Spremite projekat, krajem decembra dolaze ljudi, da pitchujete finansijerima projekat.” Mi smo to spremili, to smo održali u “AT&T” hotelu, zakupili smo salu za prezentacije. Nama je ideja bila da skupimo pul sponzora iz dijaspore. Znači, da li firme, da li fizička lica. Jer opet su nam trebali svi ti ambasadori. Naši ljudi odavde su otišli, hajde da kažem, zbog loše situacije. Još, kao što ti kažeš, i dalje su imali nepoverenje u bilo šta da se dešava ovde, i dalje šalju kešom pare da neko kešom završi ovde. Iako te pare, hajde da kažem, ne završe za kupovinu frižidera, nego malo na kladžu, malo na slavu, pa malo na frižider. Tako da njih duplo skuplje ispadne taj frižider na kraju. Prezentovali smo, imali smo prezentaciju. To je porodičan par iz Toronta, koji je otišao odavde pre 40 g. Malo finansijske detalje neću da otkrivamo, samo mogu da kažem da uopšte nije bio jeftin startap, i, hajde da kažem, projektovali smo znači neko operativno da radimo godinu i po dana sa tim parama, što nisu male pare za tim od 15-ak ljudi, angažovanja svečega, nečega – hajde da kažem, pravljenje samog sajta. Oni su rekli: “Super!” Videli smo u njihovim očima da smo, hajde da kažem, pogodili priču što se tiče, hajde da kažem, usluge. Da li rešavamo nekom problem? Da, rešavamo našoj migraciji problem, samim tim što nudimo jedno mesto, jednu adresu, sa svim što treba da ima. Oni su rekli: “Zovemo vas drugog dana Božića, da vam se javimo šta smo smislili.”, mi kao: “OK, super.” Mi smo bili prezadovoljni kako je sve ispalo. Drugi dan Božića, mi sad već: “Božić, drugi dan. Poruke? Nema. Pa dobro, nema veze. Nismo ništa…” Negde u dvanaest, pola jedan stiže mejl. Od Dragana. I kaže: “Nama se mnogo svideo ovaj projekat. Mi bi hteli sve da finansiramo.” Eh, i tu nama… “Šta ćemo sad?!” 😀 Imamo projekat, dobićemo lovu, dobićemo sve. Ne znam kako da opišem to. To je nekako prvi pitch da se, hajde da kažem, šest cifara u evri je bio finansiranje projekta za godinu i po dana. Na prvu loptu da prođe – nekako kao Diznilend, kao deca u Diznilendu smo bili. Naravno, to posle kad smo gledali pravno otvaranje firme… inostranstvo, hajde da kažem, smo shvatili koliko Srbija kao država nije spremna za takav vid investicija, i da neko, hajde da kažem, od preko hoće da da pare, da zaposli petnaestoro ljudi da pokrene jedan startap ovde u Srbiji, koliko je komplikovano birokratski samo. Mi smo mislili da će taj čovek da odustane samim odlaskom u konzulat u Torontu – koliko je puta otišao tamo da potpiše neki papir – dođe da kaže: “Ej, zaboravite ovo. Odustajem od cele priče.” Međutim, to je krenulo. Hajde da kažem, “Dijaspora” – nije sam projekat, ono što kažem da bi verovatno pametniji bio danas, i verovatno sačuvao vreme, novac koji smo potrošili – dosta stvari smo mislili da znamo, a, u stvari, se ispostavilo da ne znamo.

Ivan Minić: Na koje stvari misliš?

Marko Ilić: Pazi, što se tiče tehnologije same i pravljenja sajta, ono što vi vidite – mislim, mogu da kažem da je prihvatljivo sa dosta kvaliteta. Ono u pozadini sajta što se dešava je napravljeno svašta nešto. Znači, sa nekim problemima sa kojima sam se susretao na prethodnim projektima u market placeu je najveći problem u kom formatu, elektronskom formatu, ti dobavljač isporuči informacije o svojim proizvodima. Svakako postoji – imam dobavljače s kojima pravim par miliona dinara mesečno, koji i dalje rade u DOS-u. Dok imam dobavljače koji imaju svoju ponudu, svoje lager liste drže u PDF-u. Dok imaš dobavljače koji ti u Ekselu, hajde da kažeš, to je već neki napredni nivo. Dok retko ko, hajde da kažem, možda ti da XML feed, i da dosta stvari automatizuješ oko same ponude, cena i dostupnosti proizvoda. Tako da ovde, na primer, smo razvijali jedan alat koji je jedinstven siguran sam možda i regionu, zaista ne znam da neko ima, koji sam mapira i konvertuje sve te formate koje mi dobijamo od dobavljača u, hajde da kažem, formati koji potreban nama za sajt. Znači, čak i neke Eksele, čak PDF-ove smo mapirali sa poljima koje informacije skupljamo, da kažem, nekog eskternog hibridnog rešenja koje smo pravili… Svaki dobavljač je priča za sebe na kraju je bio. I samim tim, hajde da kažem, tim softverom, mi ga zovemo Helper, smo napravili, hajde da kažem, dosta automatizacije toga. Na primer, meni sada četvoro ljudi vodi oko 120.000 proizvoda na sajtu. Dosta tu ima – opet mora neko da pogleda nekad to. Desi se da ne radi cron, da neko ne vidi dva dana, ali mi vidimo po narudžbenici čim nema na stanju kod dobavljača, znači da nam ne radi cron negde. Tako da, na primer, te stvari smo dosta, dosta, hajde da kažem, pažnje i sredstava finansijskih uložili. Dosta problema – ono što smo bili sigurni i što smo znali je bio način da dođemo do, hajde da kažemo, naše dijaspore. Dosta smo koristili društvene mreže, dosta smo koristili neke TV emisije, dosta štampanih materijala koje smo slali tamo, koje su delili ispred crkava, srpskih crkava tamo. Na kraju, dijaspora se nije desila u količini koju smo mi očekivali. Oni su došli, videli, mi smo dopreli do njih, napravili su taj klik, došli, pogledali, nisu kupili. Nama je ostalo, rekli smo – konverzije su počele da se dešavaju, ali ne u toj količini koje smo mi projektovali u nekom biznis planu. I, naravno, u jednom trenutku pošto cash flow nije dešavao u toj količini koje smo mi očekivali smo morali negde da uradimo, nešto da switchujemo biznis, što kažu savremeni revizori, budget harmonization da se uradi. Neke stvari smo morali da sečemo, neke stvari, hajde da kažem, u marketing budžetu smo morali komunikaciju samo da menjamo. Tako da “Dijaspora” je počeo da se dešava sporo, na kraju je konverzija bila skupa, dok nismo našli, hajde da kažem, jedan od kanala, koji totalno nam bio sporedan, našli jeftino da dođemo do njih i da brzo, hajde da kažem, proguramo neku priču. Sama, hajde da kažem, pandemija i ovaj lockdown je doveo do eksplozije “Dijaspore”. Kažem, imali smo dve sreće: jednu sreću, jednu nesreću, koja nam je donela posetu i profit na sajtu, a ta nesreća je pandemija koja nas je sve zadesila. I od te sve pare koje smo, hajde da kažem, potrošili na našu dijasporu, koja se nije desila, se sad desila. I onda su oni rekli: “Aha, evo sad… Sećaš se one “Dijaspora Shop” gde su nam iskakali po društvenim mrežama, i na televizijama, i na “Žikinoj šarenici”…”, znači, nema gde nismo probali da uradimo, se sad desilo. I onda smo shvatili da naša dijaspora jednostavno je toliko ka Srbiji izgubila poverenja, da smo morali više da im ne guramo priču prodajnu, nego emotivnu. I onda kad se desilo to, hajde da kažem, emotivno, te stvari, kad smo promenili način oglašavanja, hajde da kažem, sama pandemija i ono da znaju da neki njihov, hajde da kažem, staramajka zatvorena u svom stanu i da ne može niko da dođe do nje, da je on 4000 km na drugoj strani planete – da je jedini način bio, hajde da kažem, “Dijaspora” da se dođe do toga. Tako da sigurno, hajde da kažem, način komunikacije ka dijaspori, samo shvatanje dijaspore, naravno, tu se izdvajaju grupe u dijaspori: gde postoji upravo ta grupa koja je vezana oko Austrije, Nemačke i Švajcarske, gde totalno drugačije na druge stvari i prodajnu reaguju u odnosu na ove što su, na primer, Severna Amerika, Kanada i Sjedinjenje Američke Države, dok totalno treća grupa su ovi Australija, neka nova fensi ekipa koja je sada trenutno na Skandinaviji, gde sa njima treba posebno komunicirati. Ono što mi mislimo – Francuska, Španija, Južna Afrika – da totalno svima treba drugačiji vid ljudi. Oni više nisu Srbi. I bukvalno treba prilagoditi način komunikacije kao što je tamo. I taj trenutak poverenja, koji je totalno izgubljen k Srbiji, k stvarima koje su vezane za Srbiju, treba graditi duže, i što, naravno, košta više.

Ivan Minić: Dobro, ali sada već postoji rezultata.

Marko Ilić: Naravno. Rezultat, hajde da kažemo, postoji. Mi u nekom trenutku smo switchovali, morali smo da switchujemo način oglašavanja, jer tada veliki procenat marketing sredstava iz tog finansiranog dela smo okretali k dijaspori. I u jednom trenutku dijaspora se nije dešavala u količini u kojoj se dešavala, međutim, počela je Srbija da se dešava. Iz razloga što smo se mi oglašavali dijaspori, a dijaspora što je zvala lokalnu Srbiju, kaže: “Ej, našao sam neke. Jesi li čuo za njih? -Nisam nikad. -Hajde, idi, vidi.”, ode, video, kaže – mi smo još super cene, sa dobavljačima dobre dilove praviili – kaže: “Pa, vidi, ovo je super.” Onda on zove nazad, i kao: “Ej, uzmi mi ovo.” ili kaže: “Kupiću ja sam sebi ovo.” I onda negde je počela da raste Srbija, i u trenutku kad smo, hajde da kažem, negde raspodelili kvalitetno taj marketing budžet, da ne bude ceo – nismo nikad ni ceo, nego nekih 80% orijentisali ka dijaspori. Kad smo splitovali na nekih 60-40%, nama je eksplodirao, hajde da kažem, sajt u Srbiji. I nama se desilo da, na primer, Srbija je održala tu priču za dijasporu.

Ivan Minić: Tu postoji jedan problem koji vrlo često ljudi ovde izgubi iz vida, a to je da oglašavanje ka toj publici i u tim zemljama je neuporedivo skuplje nego bilo kakvo oglašavanje ovde.

Marko Ilić: Naravno, naravno.

Ivan Minić: Jeste, ti to limitiraš, i nađeš način da po jeziku, po interesovanju, itd…

Marko Ilić: Svesno, svesno. Upravo ono što sam ti pričao, da opet u tim zemljama na način na koji se komunicira postoje generacije. I onda smo shvatili da čak postoji generacija koja ima veze sa Srbijom, čuje se sa svojima ovde, ali nikad nisu bili u Srbiji. Na primer, to nam se dešavalo. Znači, hajde da kažem, to je neka 4-5. generacija naših migranata tamo. Znači, deca koja su se rodila tamo, krenula odmah da priča engleski ili da ide u engleske škole, a da su čuli srpski na nekim slikama, i kroz neke video-callove videli svoju baku, prabaku koja sedi u Beogradu ili u Negotinu, na primer. Tako da sam taj trenutak – dosta smo, na primer, para za remarketing trošili. To me je užasno nerviralo, ali na kraju se isplatilo. I onda su došli, videli, aha, to je tamo neki – njemu ne znači “Maksi”, “Dijaspora Shop” njemu je to isto: kao ovi imaju hranu, ovi možda frižidere. I dok nije otišao na “Blic”, pa video tamo kampanju. Pa, otišao na Fejsbuk, pa video tamo. I onda je razmišljao na taj način: “Aha, ovo nisu neki klinci koji guraju neku kampanju. Znači, mora da su OK.” I onda se desi taj trenutak da neko zove, da li je slava, pokvario se frižider: “Je li ti treba da se pošalje lova?”, na primer, to smo ubacili – transfer novca sad skoro na sajt. “Je li treba da se pošalje lova?”, on kaže: “Aha, pa čekaj. “Dijaspora” mi to nudi, daje mi rešenje.” Tako da dosta energije, dosta vremena i dosta finansija je potrebno. Naravno, njihova kupovina, na primer, ja ne moram pošto su oni svi na “ić”, hajde da kažemo, tamo i ovde, čim vidim iznos i da je kartica u pitanju – znam da je dijaspora. Tako je nemerljivo njihov, hajde da kažem, trenutni iznos i kupovina i lokalni, ne mogu da se mere njihove korpe.

Ivan Minić: Za kraj bih voleo samo da ispričaš neke od zanimljivih slučajeva šta su ljudi naručivali, i šta su neke interesantne priče vezane za porudžbine koje su bile. Jer upravo projekat je takav da on, OK, komercijalno on ima smisla i sve je to u redu, ali upravo ta emotivna komponenta je nešto što zaista pravi drastičnu razliku. Jer, kao što si rekao, poenta je da ti nekome rešiš problem. Nije samo stvar para, nego on treba da bude spokojan da će to što će naručiti neko zapravo da odnese, neko zapravo da montira, da neće prevariti osobu, itd.
Kupci kao nepresušan izvor ideja

Marko Ilić: Baš večeras isto imam gostovanje na nekom video-meetingu za e-commerce, i upravo jedno od pitanja tu šta je poenta e-commercea, šta je kad si pobedio. Ja upravo kažem sama vrednost portala. Ta vrednost portala se ne stiče niti, hajde da kažem, tehnologijom, što skupim tehničkim rešenjem sajta niti što lepšim banerima, nego se stiče vremenom i kroz mnogo uspešnih, hajde da kažem, prodaja, tj. izvršenih usluga vašim kupcima. Na primer, nama se desi da imamo proizvode koji su skuplji, svesno smo skuplje dali jer nismo mogli da dajemo bolju cenu nego neki veliki lanci ovde što prodaju tehnika. A ljudi dođu i kupe kod nas. I pričamo i znamo da su oni – vidimo da mu je četvrta kupovina – i on kaže: “Video sam da je tamo jeftinije za 1500 dinara, ali ovde znam Snežu na call centru. I znam ako mi bude zatrebalo nešto, da ću zvati nju, da će mi ona rešiti problem. Jer znam ako kažem da mi se isporuči za vikend, da ćete mi vi isporučiti za vikend, da neće biti ponedeljak.” I to su neke stvari koje potrebno je vreme, i da svakom kupcu izađete čak i van okvira tih pravnih stvari, procesa koji se dešavaju, da ljudima učinite. Nama je, na primer, kad smo pokrenuli sajt, nismo stavili na check-outu, na korpi, gde može da se ostavi poruka, na primer. I onda nas je zvao jedan dečko, koji je kupovao cipele svom ocu, i zamolio nas ako možemo da odemo da kupimo kao čestitku i da napišemo, da nam on izdiktira šta da napišemo na toj čestitki. Na primer, on nam je otkrio jedan prozor koji danas svi iz dijaspore koriste, gde ostavljaju poruke prilikom kupljenih aparata, gde mi ubacujemo unutra. Ona je baš onako emotivna poruka, sad da ne pričam, bila ka ocu. Nama je otkrio, na primer, novi deo. Na primer, imali smo čoveka iz Australije koji je kupovao, pa to mu je bila jedna deseta kupovina – ja mislim da je opremio ocu ceo stan. I mi smo na kraju pitali šta možemo mi još da učinimo za vas, šta možemo da obezbedimo. I on kaže: “Meni treba ogrev. -Ogrev? -Da, drva. Meni je star otac, a e te sve nove aparate, to da ne mora da brine da li će da radi kući, ali mene brine kad ode da seče drvo u šumi, da li će da se vrati. Mnogo je mator, i sneg će da ga uhvati. I brinem oko toga. Ako to možete da mu isporučite, spreman sam da platim koliko god da tražite.” I onda negde nam je ta čovek, to opet što pričamo, komunikacija s kupcima: sa kupcem nije završena priča onog trenutka kad je kupio, platio, vi isporučio, ćao-doviđenja. Treba tu ono što sam rekao, remarketinga dosta. Negde nam je taj – to sad na čemu radimo je ta neka skroz mirror platforma, koja će samo da se bavi uslugom. Jer smo shvatili da nekom treba ogrev za oca, a nekome treba medicinska usluga, neko treba da preveze majku od kuće do doktora i da je vrati, nekome treba letovanje neko upravo nikad nisu bili u Srbiji, a da ne pričam o turističkim aražmanima koje sad možemo da vidimo na bilo kom izlogu turističke agencije, nego nešto gde bi vas odveo vaš prijatelj kad bi došao, ne znam, kod nas u Beograd, gde bi ga mi odveli. Svako bi ga odveo u drugačiju istorijsku ili neke kulturnu ustanovu, i u drugu kafanu, svakako. Negde taj vid, hajde da kažem, pravimo neki mirror portal sa uslugama. Obezbedili smo načine plaćanja – malo pre pandemije smo sa “Univereksportom” obezbedili, hajde da kažem, i taj neki – osnovne FSAG proizvode, koje isporučujemo zajedno sa njima. Pa, eto, to je to, negde. Slušamo naše kupce, slušamo šta pričaju, slušamo iskustva – nisu sva lepa. Iz loših gledamo da ispravimo što pre, da napravimo još bolje. Eto. To je to. Živimo, živimo e-commerce, živimo dijasporu.

Ivan Minić: Mare, hvala ti na priči. Hvala ti gomili raznih iskustava, anegdota, ali vrlo nekih praktičnih saveta. I ja stvarno ne verujem da neko može da nauči na tuđem primeru, da se razumemo. Praksa govori da se obično uči na sopstvenom. Ali nije loše kad imaš tuđe neke uvide i saznanja, da u odnosu na njih možeš da razmišljaš možda makar.

Marko Ilić: Znaš šta bih ja dao da imam Mareta tamo za “E-dućan”? Da sam imao da pitam. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro.

Marko Ilić: I za mnogo druge neke stvari. Manje-više posao, hajde da kažem, i životne stvari.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom.

Marko Ilić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala našim prijateljima iz kompanije Epson koji nas podržavaju. Kao i dosada, sve komentare, predloge, sugestije, preporuke ostavite na za to previđena mesta na društvenim mrežama ili u komentarima na Jutjubu. Mi Vas se zahvaljujemo, i vidimo se u sledećoj epizodi.