Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 81. epizodu. Naš sponzor i ovog puta je Epson. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a danas imam neverovatnu čast i privilegiju da mi u gostima bude Voja Žanetić.
Voja Žanetić: Uzajamno. Dobar dan!
Ivan Minić: Kako predstaviti Voju Žanetića?
Ko je Voja Žanetić
Voja Žanetić: 🙂 Ja sam jednom mom drugaru predlagao da ispod svog imena i prezimena na vizit-karti stavi boldovano njegovo imene i prezime. Zato što jako je teško reći šta čovek radi kad radiš nekoliko stvari istovremeno, pa u tom slučaju je i kod mene teška. Ja sam našao neku formulu koju ću uskoro da iskoristim za svoj veb-sajt – da sam ja neki 4K tip: komunikacija, konsalting, komentar i četvrto beše kreativnost.
Ivan Minić: Dobro.
Voja Žanetić: I to je neki krug u kome ja boravim, a, u stvari, zapravo, bazično sve je to manje ili više neka komunikacija.
Ivan Minić: Nekako bih ja na prvo mesto stavio kreativnost, ali u redu. I negde kad pričamo sa ljudima, a znam da ne volite kad neko kaže “negde” na početku, to sam zapamtio…
Voja Žanetić: “Negde”, da. Gde? 😀
Ivan Minić: Negde. 🙂 Kada pričam sa ljudima u Pojačalu, jedno od pitanja koja se gotovo uvek provlače je šta se hteli da budete kad porastete, jer nekako to određuje posle većinu stvari koje su dešavale.
Pisanje kao zvezda vodilja
Voja Žanetić: Kad sam bio, što bi rekli, mali, bio sam poprilično bolestan. U smislu, svako malo nešto sam oboljevao, i nisam išao u školu, itd. A sam istovremeno voleo da čitam, nekako mi je to bio način da se izolujem u kući, hajde da tako to nazovemo. Užasno sam mnogo knjiga čitao, i meni je neka ideja bila da se bavim pisanjem, da živim od pisanja. I, u stvari, kreiranje tekstualnog kontenta, sa oproštenjem, da izvinite na toj reči, tekstualnih sadržaja, bi bilo nešto što bi se moglo reći da jeste moja delatnost, delatnost kojom se bavim i da od toga živim, da to radim. Znači, na neki način sam ostvario ono što sam hteo. Moguće da nisam to ostvario baš tako da imam neke knjige, jer ih imam jako malo – dve, na primer, tri, ne znam. Ali uspevam da zaradim od toga. Eto.
Ivan Minić: Često ljudi koji imaju ozbiljnu neku količinu, i književnih dela, i nekakve polustručne literature i slično, objašnjavaju da je pisanje knjige poduhvat koji je dosta drugačiji od nekakvog klasičnog pisanja koje je, da kažemo, da li u nekom formatu kolumne, kratke priče, nečeg sličnog – da se knjiga gradi i nekako planira na potpuno drugačiji način. Postoje ljudi koji sednu i napišu knjigu, ali to nije baš uobičajna praksa. Zašto vi niste napisali više knjiga?
Voja kao književnik
Voja Žanetić: Distrakcija bi bila ključna reč, a to je kad sam svojevremeno studirao filozofiju, inače je nisam ni završio, završio sam komunikologiju, onda mi je bilo potrebno, recimo, 6 m. da pripremim kako treba jedan ispit: da me niko ne dira, ne gnjavi, da ne idem nigde, da ne radim ništa drugo, itd. Zato što treba mozak svoj da ustrojiš ka toj građi. Kad god sam nešto pisao, a pisao sam scenarije za filmove, “Indeksova pozorišta”, televizijske emisije, itd. – imam toga, nego nisu knjige, prosto su druga vrsta materije; jedini uslov koga sam sam sebi postavljao jeste bilo da nemam distrakcije. I onda sam svojim ljudima sa kojima sam radio u agencijama ili otkud znam gde, govorio da me neće biti dva ili tri meseca, četiri-pet ili šest, itd. I to je bio razlog prvi zašto nisam uspeo da napišem više, jer jednostavno se bavim aktivnostima koje zahtevaju nenormalnu količinu distrakcije. Znači, raditi sa klijentima, i sami znate, na ulasku u ta vrata piše “distrakcija”. Da nešto ometa, da te neko zove, da ti neko nešto traži, itd. Ja se evo već desetu godinu kunem da ću sebi da obezbedim uslove da nemam ometanje, i nešto sam na putu da to tako i bude. Drugi, izvinite na opštirnom odgovoru, drugi razlog je zato što nisam uspeo da nađem ono što je strašno važno, a to celog života sam nešto pokušavao da tražim, nisam uspeo da nađem svoj “tone of voice”. Znači, način kako se obraćam u materiji koja nija kolumnistička, koja nije direktno obraćanje ljudima koji čitaju novine ili veb-sajtove ili već ne znam ni ja šta. Lice iz koga se govori, ton kojim se obraćaš, itd; to je sve potrebno učiniti da bi se to stvorilo, i za to je tek potrebno da nema distrakcije. Odnosno, treba ti jedno dva meseca prethodne pripreme i brojnih nekih proba, pokušaja, pogrešaka, da to uradiš – a to ne može. Da imam, a imam – kako bih objasnio, sad ću da vam kažem i to – imam povremeni običaj da uplatim loto :), s idejom da ako dobijem, onda ću sam sebi da kupim to vreme. Znači, za razliku od ostalih koji bi kupovali kuće, kupovali stanove, ne znam ni ja šta – ja bih sebe kupovao vreme. Svako ko hoće nešto, ja bih mu dao pare da mi ne traži ništa.
Ivan Minić: Jedna od stvari kada se baviš pisanjem i kada radiš to za klijenta – OK, neke stvari radiš i za svoju dušu, ali i kada radiš za klijente, ti pokušavaš da se obraćaš publici na način na koji, i jezikom koji će ona razumeti. Dakle, ti to pišeš… primenjeno pisanje, pišeš to sa ciljem, ali ne pišeš to način na koji bi ti to voleo da kažeš. I onda nekako mi se čini da kad stalno se rade takve stvari, kada stalno se šaltaš između persona iz kojih pišeš – da ti potrebno neko vreme da se iščistiš od toga da bi uopšte mogao da nađeš to…
Pisanje za klijenta
Voja Žanetić: Mora da se iščistiš i ovako i onako, samo je pitanje koji je zadatak. Znam o čemu pričaš pošto to sam morao da vežbam. Ima neki film sa Kevinom Kostnerom, gde on igra bejzbol, i pre nego što će udariti taj važan… On baca, kako se to zove – pitcher, je l’?
Ivan Minić: Da.
Voja Žanetić: On baca loptu, onda pokušava da nema ni publike, ni stadiona, ni ničega. Znači, pravi jedan mentalni vakuum oko sebe da bi mogao nešto tako da uradi. I valjda to svi mi radimo kad treba da izvedem nešto. I onda je ta vrsta koncentracije potrebna za sve. Zato što ti ostatak taj ostali, taj frejm ta pravi publika za koju to radiš. Kada radiš za klijente, onda to je tvoja publika. Ili malkice transpondirano dalje, publika klijenta je tvoja publika. Znači, kad pišeš teksove za reklame, onda pokušavaš da shvatiš kako to treba da vidi onaj koji to treba da kupi. Kad pišeš za generalnu publiku koja čita novine, onda pišeš za publiku koja kupuje tu novinu. Mislim, da bi ti nekako njih… I Mićko i ja smo svojevremeno razrešili jedan naš kreativni izazov, što rekli ovi moderni menadžeri, a to je davno, davno smo utvrdili da kad radimo neki posao, moramo da nađemo 5% gledalaca koji će tražiti bisere, i da za tih 5% napišemo nešto malo toga da bi oni imali zbog čega da gledaju. Jer ako nema tih 5%, onda nema faktički ni publike, nego ima tako neka masa. I onda mi uvek tražimo kad radimo, a ja posebno za svoj deo posla, Mićko za svoj deo posla, to zrno tih 5%. Ne znam da li sam ja to dobro objasnio, ali to je jedna kompleksna materija. Inače, smatram da sva pitanja koja mi pričamo ovde malčice grešimo što pokušavamo da ih svedemo na jednu dimenziju. Znači, ima nekoliko faktora koji su jako važni – ja sam sad ovde objasnio tri minimum.
Ivan Minić: Jedna stvar koja, recimo, iz nekog mog ličnog iskustva sa klijentima je meni uvek jako smetala, a danas je možda nama lakše iz razloga što postoji mnogo više podataka na osnovu koji se donose zaključci, ne pokušavaš na osećaj da do dođeš do toga, istraživanja se rade mnogo brže i lakše, ali neko moje iskustvo je da dosta često klijent ima svoju percepciju sopstvene publike, a realnost je potpuno drugačija, što je negde razumljivo kada nemaš podatke na osnovu kojih donosiš odluku, ali kada ih imaš, tu postoji jedan gap koji je teško premostiti tako svi budu zadovoljni. I vrlo često to znači da kampanje koje su menadžmentu fantastične, publici ne budu ni izbliza toliko dobre. Ali nekako kroz celu karijeru radili ste stvari koje su bile izuzetno vidljive, jako dobro rezonovale, kako je izgledalo to u kontekstu toga da nekoga ipak treba ubediti da je to dobro rešenje? Da li je uopšte bilo toga da je potrebno ubediti klijenta?
Razilaženje u pogledu pristupa između klijenta i Vas
Voja Žanetić: Vrlo malo. Vrlo malo u mom slučaju. Ja gledam da se koliko god je moguće srodim sa ljudima za koje radim, za koje treba da formiram tekst, jer su oni mene zvali da ja elaboriram ono što oni malo nisu baš ni željni da rade, a možda čak ni vični. I onda me pozovu da nešto uradim, i onda gledam da se srodim sa perspektivom… Znate, ponekad ima političke perspektive, ne samo te komercijalne. Ponekad čovek nešto traži zbog toga što želi da uradi unutar svog nekog kolektiva – jer moj prijatelj svojevremeno, baš prijatelj, mi je rekao da treba da mu pomognem da se napravi medija plan za njegovu kampanju takvu, a inače radi muške brijače, da ih ima u ženskim serijama, ovim španskim. Ja rekoh: “Šta ćeš tamo? Pa, tamo nema nijednog muškarca koji će da ti vidi.”, kaže: “Treba mi da vidi moja žena.” 😀
Ivan Minić: Realan problem.
Voja Žanetić: Ja sam rekao: “Hajde, OK, napravićemo.” Tako da je to jedan deo. Drugi deo je – radio sam Jelisavetom Bjelić, sa kojom i živim, koja me odavno naučila da je klijent uvek u pravu. Ali ne u onom smislu da baš moraš sve da uradiš što klijent hoće, nego da klijent ponekad ne ume da ti kaže ono zbog čega je u pravu, pa je tvoj zadatak da pronađeš šta je. I nismo mi – mi se i malo žalimo na našeg klijenta, ali ne znamo mi šta je muka. Ja sam upoznao jednog čoveka, arhitektu, koji je tri puta Miri Marković gradio kupatila tokom istog renoviranje kuće na Dedinju, i dvaput mu je srušila zato što joj se nije dopalo, a on ne ume da vidi sa crteža. 😀
Ivan Minić: Pa, dobro.
Voja Žanetić: Tako da smo mi – mi smo super. Ono što čovek ne sme da radi kad proizvodi kontent za drugoga, ne sme da razume da je to njegov tekst. To nikad nije njegov tekst, to je uvek tekst tog drugog, koji je pozvao – kad si moler, nikad to nije tvoj stan, krečiš ga za drugoga. I sad, naravno, ne treba da ga uradiš fušerski, ali u jednom trenutku moraš da napustiš taj stan, i da ostaviš te farbe koje si tu složio, i da odeš na neko drugo mesto da krečiš. I ja imam takav neki odnos prema tome. Naravno da se trudim da ubacim neke verbalnosti koju ja imam, je l’, i naravno da se trudim da izaberem reči koje odgovaraju nekome, ali to nisu moje reči.
Ivan Minić: Na kraju dana, klijent mora da bude zadovoljan.
Voja Žanetić: Ma, nisu, to je… Kad nekom nešto prodaš, to više nije tvoje.
Ivan Minić: Na neki način, da, klijent taj koji na kraju tog puta treba da bude zadovoljan.
Voja Žanetić: Ma, njegovo. Ma, njegovo. Kad si krojač i kad sastaviš odelo, ti si to odelo napravio, ali nije tvoje odelo.
Ivan Minić: I ne moraš ti da budeš 100% zadovoljan u celom procesu.
Voja Žanetić: Da, ali… Ali, ako si dobar, ako valjaš, onda će se samo to očisititi vremenom. Meni se to dosta često dešavalo da dolaze ljudi koji kao mladi i venčanice, dolaze ljudi koji znaju da su na prethodnim mladama dobro venčanice stajale, pa te onda hoće i poslušati. Mislim, onda je to nekako lakše.
Ivan Minić: Uz dobru reputaciju i reference, dolazi negde i taj nivo poverenja koji je potreban.
Voja Žanetić: Pa, mora. Pa, mora. Pa, zato jedemo u pekarama peciva, kod “Ace”, zato što ima reputacija. Mi ne jedemo samo onaj kroasan, nego pojedemo malo i reputacije. 🙂
Ivan Minić: Rekli ste da ste od detinjstva videli sebe kao nekog ko će pisati nekakav sadržaj, koji će se izražavati na taj način. Kako je krenulo, da kažemo, neko profesionalno ostvarivanje u tom smislu? Šta je bila prva stvar koju ste radili, pa možda i tokom škole ili fakultetskih godina?
Profesionalno ostvarenje
Voja Žanetić: Prvo što mi se realno ostvarilo jeste kad sam otišao u “Indeks radio”, odnosno, pardon, u “Indeks 202” radio-stanici – radio-emisiju na stanici “Beograd 202”. Napisao sam jedan tekst na krilu svom sopstvenom zbog toga što portir nije hteo da me pusti u radio, jer sam bio mlad, a nisam imao propusnicu. 🙂 Od tad ne podnosim te što ti kažu da možeš ili ne možeš. Pa, onda kad čuješ to što si napisao, to je onako vau, jer su to spikeri čitali. A drugi put kad sam baš onako se ostvario, kad sam stekao utisak o tom ostvarivanju, jeste nešto mi se nije dopadalo neko “Indeksovo pozorište” i onda sam seo i napisao svoje, jer mi se nije dopadalo tuđe. I doneo, onako kao dramski tekst, sve sa – lik taj i taj, dve tačke. I ovi ga ljudi pročitali i glumci su ga snimili. Neverovatno sam sreću imao u životu da mi je Onaj gore ili splet okolnosti ili otkud ja znam kako ta tajnovita sila zove, uvek nameštao situaciju u kojima mogu da vežbam ono što ljudi uče radeći. Ja nisam završio Fakultet dramskih umetnosti, a imao sam fascinantnu priliku da vežbam kako se piše za pozorišne daske. Znači, nisam imao profesora iz dramaturgije, nego sam morao da kupujem knjige iz dramaturgije, da ih učim, čitam, zato što sam imao problem kako da izbegnem da ljudima bude dosadno dok gledaju moje tekstove, između ostalog. Napišeš jednu, pa kao se prikazuje, pa vidiš da tu nešto nije u redu, pa počneš da čitaš da bi utvrdio šta nije u redu. I tako iz jednog u drugi u četvrti-peti, dođoh ja u neku situaciju da stvarno znam scenario dobro. U smislu, jako dobro poznajem tu materiju, jako dobro se snalazim u njoj, i zadovoljan sam kakav sam dramaturg, između ostalog, ovako kao čovek koji nema licencu dramaturga.
Ivan Minić: Dramaturg-praktičar. 🙂
Voja Žanetić: Pa, to, da. I uvek mi se tako potrefilo da sam bio u situacijama da me niko ne pita za kvalifikacije, nego da im treba nešto da se završi od tog tekućeg posla spisateljskog, i da daju, uvale mi neki problem da ga rešavam i ja ga rešim i gotovo. I tako, eto – šta hoćeš, i knjige, i novine, i… Sve! Kod Slavka Ćuruvije pokojnog, Bog dušu da mu oprosti, on je mene pozvao da pišem za “Dnevni telegraf”, jer je rekao: “Ej, znaš ti da napišeš nešto kao Tanja Torbarina?” 🙂 Pa, sam rekao: “Ja ću da se slikam kao Tanja Torbarina ako treba!” I stvarno sam prvu fotografiju koja je objavljena – prva moja kolumna bila je sa slikom mene kako imam periku ala Tanja Torbarina. 😀 I onda smo tako nastavili da radimo. Znači, jako mnogo lepih životnih prilika mi je pruženo odozgo, i ja sam im jako zahvalan.
Ivan Minić: A taj momenat – ja spadam u neku mlađu generaciju, i mi “Indeksovog pozorišta”, odnosno sve to što se dešavalo i u emisijama kasnije, i na radiju kada je proširena cela priča; mi to negde doživljavamo kao kultnu stvar, čitali smo o tome, neke stvari smo i preslušali koje postoje u nekom snimljenom formatu, i potpuno je neverovatno koja količina nesputane kreativnosti u vreme kad to baš i nije bilo toliko uobičajno je tu postojala. Nešto slično je postojalo i u Sarajevu, nešto slično je postojalo negde biljem bivše zemlje, ali taj “Indeks” je potpuno… i ljudi koji su to pokrenuli, i kako se to razvijalo, i posle generacije koje su dolazile su potpuno neverovatne. Kako su se ti ljudi našli uopšte? I otkud vi u toj priči? I kakvo je to iskustvo kada radiš takve stvari neko duže vreme i imaš slobodu da zaista, zaista budeš svoj?
“Indeks”
Voja Žanetić: Postoji nešto što se zove razvoj, što mi ovde zaboravljamo stalno. “Indeksovo pozorište” tada je nastalo zato što je postojao “Branko Krsmanović” akademsko pozorište. I postojao je dramski program “Radio Beograda”, takođe. I postojalo je “Veselo veče” na radiju, takođe. I onda je iz ta tri neka vektora neko sastavio “Indeksovo pozorište”, gde su prvo bili neki studentski tekstovi obični. Mislim, nisu u smislu obično, Vesna Pećanac je mislim da je bila glumica, jedna od. I faktički to nulto “Indeksovo pozorište” je postavio Zvonimir Šimunec, koji je bio u “Krsmancu”. Pokojni Petrući je bio u “Krsmancu”. Znači, odatle se vuče neka priča “Indeksovog pozorišta”. I onda mi smo, zapravo, vrh, što kaže, ledenog brega, a ispod toga je čitav jedan proces umetničko-stvaralačko-kreativno-medijski, koji je… i plus istorijski trenutak! Jer smo mi upali tu tamo neke 83-84. g. kad je, Bože me oprosti, Tito bio sveže mrtav, i kad se socijalizam u Jugoslaviji previrao, tražeći svoj neki put, kud će, šta će, kad su se vodile te partijske borbe za ovu i za onu, itd. I u tom ludilu, je l’, pre nego što će pasti Berlinski zid, mi smo se provlačili kroz – ta institucija, ne mi, u smislu nisam neko vreme čak ni bio tamo – ta institucija se provlačila kroz to, jednostavno je plovio neki mali brodić u skladu sa nekim istorijskim okolnostima. Tako je to funkcionisalo. I to je uvek neki splet okolnosti, tako je proradio i “Sači”, gde sam ja bio kopirajter relativno kratko, i gde je Mićko radio, takođe, neko vreme, itd. U jednom trenutku je odjednom postala potreba neka za nekom agencijom oglašivačkom iliti advertajzing, kako ovaj naš jezik to sad kaže na engleskom, koja traži tu neku novu “kreativnost”. Jer je pao Berlinski zid, jer je došla neka tržište, jer se pojavio pre toga Ante Marković, jer smo postali mnogo više zapad nego što smo ranije, jer je odjednom svašta nešto moglo, jer je moralo da se osvajaju izbori – pa trebaju slogani za izbore, itd. I onda je ta prvo mesto gde se to – ta ispostava prva, taj prvi Kolumbov grad, je bio Sači Dragana Sakana, i onda je odatle to išlo dalje.
Ivan Minić: Kad gledam i slušam, pre svega slušam te sadržaje, ono što meni nekako deluje sa strane je, a verujem da nije bilo zato i pitam, deluje to kao da je jedna predivna, genijalna improvizacija, a ne verujem da je bila improvizacija. Verovatno je bilo improvizacije u tome, kao što je i Zoran Radmilović improvizovao u okviru nečega što je postavljeno, ali kako je zapravo izgledao kao kreativni proces u trenutku kad prosto beskrajno ste kreativni, ali nemate neko preveliko iskustvo?
Voja Žanetić: Govorimo o “Indeksovom pozorištu”?
Ivan Minić: Da, da.
Kreativni proces u “Indeksovom pozorištu”
Voja Žanetić: Pa, to počne u sredu pre podne u klubu “Radio Beograda” da se dogovaramo šta bi mogla biti tema. Pa, onda se u četvrtak tokom dana piše – noću. A onda u petak ujutru onako polu-ošašavljen dođeš kod nekog urednika da ti tamo iskasapi sve živo ili da se sa njim cenjkaš ili već ne znam ni ja šta. Ja sam jednom urednik vratio precrtanu stranu. “Ne može ovo!”, i sa dve hemijske. I sutradan dođem kod njega sa tom istom precrtanom stranom, i vratim nazad ovaj materijal. On pogleda one dve crte, kaže: “Šta ti je ovo? -Meni se nešto nije dopalo, pa sam povukao ovako crte. -Ovo ti je dobro, bre! Šta ti je?!” 😀 Pa smo tako prolazili, i to je išlo. I onda te to izvrti – snimaš ga subotom pre podne, vrtiš ga nedeljom u jedan. Izađeš odatle kao skot mrtav, i onda spavaš ta neka dva dana koliko možeš, i onda sreda opet. Ja sam još imao sreće, jer sam delimično to radio, pa sam ja prešao da radim u ove Domove sindikata, što je bio relativno lakši… Nije bio lakši, nego relativno je bio u bloku posao, pa ga radiš mesec-dva dana, pa kad ga završiš – završio si ga. A ovo je bilo svake nedelje, ovo ti je dnevna štampa, dnevni mediji. Ja sam to radio relativno kratko, i Saša Kovačević zajedno sa mnom, a onda su posle toga to preuzeli Pero Lazić pokojni i Lazo Bošković, i oni su nastavili to da rade još neko dugo vreme. A posle izvesnog vremena, kad je to prosto prestalo – kad je taj istorijski trenutak prestao, i ta politika počela da biva nekako alergičnija na to nedeljno štagod, i kad su ti urednici postali rigidniji i kad je ta ekipa iz tog političkog života postala primitivnija, onda je to nestalo.
Ivan Minić: A prijateljstva koja se formiraju tada, deo njih se kasnije provlači kroz manje-više celu profesionalnu karijeru. Jesu ona od pre toga ili ste se tamo upoznali?
Voja Žanetić: Ne, ne, Mićko i ja, ako na to mislimo, koji radimo zajedno jako, jako dugo i koji se na dnevnoj bazi i sad evo zbog “PLjiŽ-a” čujemo, a i zbog čega god hoćete, mi smo se upoznali u “Indeksovom pozorištu”. On je otprilike u isto vreme došao tamo kad i ja. On kao glumac, ja kao pisac i urednik. I, eto, to do dan-danas ide.
Ivan Minić: Znači, postoje te neke dodatne dobre stvari koje se dešavaju kad se ta grupa kreativaca formira na jedno mesto.
Voja Žanetić: Naravno. Pa, evo, imate sad skoro izašao na “Netfliksu” jedan božanstven dokumentarac – ne poredim se, samo da se razumemo, jer su oni mnogo, mnogo veliki i civizacijski bitni – o “Monti Pajtonu”! I kad pogledate taj dokumentarac o “Monti Pajtonu”, videćete na koji način funkcioniše to iznutra, i da opet ostaju te neke… Znaš, kad toliko bitaka prođeš zajedno, nemaš više ni razloga da se posvađaš. Svi razlozi za svađu su mali. 🙂
Ivan Minić: I prošli, i nekad su prošli već… 🙂
Voja Žanetić: Ma, ne to. Nego, šta ti je to – onolike dane si proveo pišući, onolike probleme si reševao zajedno, onolike… Toliko se uigraju ljudi u tom mentalnom razumevanju da je to – kako da kažem, sve što se ispostavi kao neki problem, to nije ni problem. Mislim, nema ga. Mislim, jer svi veliki problemi su u radu, tamo su oni. Nema drugih.
Ivan Minić: A zašto su ti kreativci istog perioda u dobrom procentu završili u marketingu?
Satiričari u marketingu
Voja Žanetić: A gde bi? 🙂 Nema… Mi nismo mogli da nađemo način – ma, nismo ni tražili nešto mnogo – da završavamo tamo negde u nekoj klasičnoj kreativnosti, tipa scenaristi. Ja sam probao da radim kao scenarista, pa sam prošao sačuvaj me Bože i sakloni, u kakav sam svet upao. Nisam ni znao da to tako ide, i da to tako može, pa sam odustao od toga brže-bolje. Ja sam radio neki film koji se zove “Potera za Sreć(k)om”, da sam pozvan kao pomoć. U smislu da spašavam projekat koji se raspadao. Da sam odvojio mesec i po dana svog života da im pokrpim taj neki scenario koji su imali, i onda sam upao u rat između dve producenske kuće, gde su me proganjali po novinama: “Otkud ja pišem tekstove kad ja nisam završio FDU.”
Ivan Minić: Da, da. Oni su baš sekta, što se toga tiče.
Voja Žanetić: Rekoh: “Ma, mante me se, k’o Boga vas molim.” Tako da je znaš… Ovo što smo mi radili, to je bio sudar života s nekim ko zna da piše ili ko makar ima talenta da piše. Advertajzing je isto sudar komercijalnog života sa onim koji ima talenta da piše. Može vrlo lako da se desi da u umetnosti, u ostatku, je suženo polje sudaranja života i onih koji pišu. Zato što je to prosto – kako da objasnim – mi smo s ulice došli. U smislu “s ulice”, iz ovog običnog života. Mi nismo došli iz fabrike proizvođača umetnosti. 🙂 I to je mogući razlog zašto je ovo naše bilo bliže nekom tom svetu koji hoće da se dograbi nekog takvog materijala. Nekad se to zvalo estradno, al’ će se ispostaviti da nešto mnogo toga što smo ranije smatrali da je estradno sad uopšte više nije. Znaš, čak se sam sebi čudim kakav je to proces, jer ne mogu da se oslobodim “Boni M” na radiju! 🙂 Koji je ono u fazonu, tad kad je to bilo, “daj, skloni mi, bre, tu glupost”. A sad ne možeš – svako malo, pa ti izbije to!
Ivan Minić: Postao je evergrin. 🙂
Voja Žanetić: To odjednom postade… Sve što nikad nisam slušao, to je odjednom postalo to. Jako je kompleksno, i zaguljeno, i ne bih voleo da ispadne da se sad ja raspravljam o položaju mene u umetničkom svetu, tako se jednostavno potrefilo. I mislim da je tako, što se mene tiče, u ovom trenutku i bolje, jer sam imao mnogo više meni interesantnijih bitaka i mnogo više razloga za dobijanje energije i mnogo više svesti o realnosti ovoga napolju, posebno u oblasti političkog marketinga, gde sam se, takođe, švercovao malo, nego da sam bio u čauri.
Ivan Minić: Nekako mislim da ljudi koji uđu u… kreativci koji uđu u delatnost koja je u tom trenutku još uvek ne istražena i u razvoju, donose tu neku svežinu jer rade stvari bez ograničenja koje bi postavilo nekakvo formalno ustrojstvo, koje bi – da to mora da se radi na određeni način.
Voja Žanetić: Nema žiri. 😀
Ivan Minić: Jer će ga profesor sa fakulteta prokleti ako vidi da je uradi na drugačiji način. A ovde imaš slobodu da uradiš onako kako misliš da treba. I, da, snosiš punu odgovornost, ali bar snosiš za svoje, a ne za nešto opterećeno tonom nekih ogračenja koja nameću drugi.
Voja Žanetić: Možda. A moguće da postoje spore delatnosti i brze delatnosti. Da je roman spora delatnost, i da roman zahteva nekakvu” društvenu zajednicu romanopisaca”, koji će određivati standarde, škole, klasicizam, neo-klasicizam – sad ja lupetam – mislim, romantizam, neromanizam, post-moderna, levo-desno… pa se sad tu malo striknije poštuju neka pravila. A ove brze delatnosti… koja podsećaju malo i na gerilu, one zahtevaju ljudi koji imaju nešto manje pravila, je l’. U hokeju imamo to – znate, kad se menjaju one petorke: jedna petorka je za napad, druga petorka je za odbranu.
Ivan Minić: Leteće izmene.
Voja Žanetić: Dabome. Ovde govorimo o dve različite vrste doprinosa sve zajedno i našoj kulturi, i ponekad se sretnu. Recimo, Ridli Skot, i Tom Skot posebno, su bili ljudi koji su iz advertajzinga dovukli neke tehnike u film. Ali, oni su i dalje radili film. Znači, oni nisu radili velike reklame. I kad dođeš tamo u film, onda ima neka procedura postoji, od pre hiljadu godina čitači scenarija, ima neka pravila, ima nešto levo-desno – onda u tom slučaju ta neka gerilska alternativa tu ne pije vodu. Znate, kad se uloži 500 miliona dolara u nešto zbog čega će ljudi da trpe one kokice u bioskopu, onda prosto verovatno mora da postoji neka procedura. 😀
Ivan Minić: Postoji neki zanat koji stoji iza toga.
Voja Žanetić: Pare neće niko, kako da kaže, neće niko talentovanom limaru da da da pravi spejs-šatl. Iako je on talentovan, i on može svašta da napravi, niti skulpturom, nego mora neka procedura da postoji.
Ivan Minić: Niti hirurgom.
Voja Žanetić: I u tom slučaju ne treba biti, kako bih rekao, ni mnogo za jedno, ni mnogo za drugo, nego kad dođeš u takvu neku situaciju da si u jednoj “školi”, onda se ponašaj tako; ako si u drugoj, onda se ponašaj tako, itd. Advertajzing je, da odgovorim i konačno na vaše pitanje, u jednom trenutku bio jako nova delatnosti. I tražio je sveže ljude, koji mogu brzo da urade, promene. Tražio je ljude koji su u stanju da primene nešto iz ove velike umetnosti, ali da baš ne preteraju. 🙂 Ima, čini mi se da je Felini radio jednu reklamu – užasno loša i dosadna. Prosto je Felini. Ali, recimo, na primer, Džon Kliz iz “Monti Pajtona”, je uradio genijalne reklame baš upravo zato što nije bio iz “filma”, nego je više bio na ovoj strani tih novih, kako bih rekao, pupećih umetnosti, tako to da zovemo. I onda u tom slučaju je zapravo advertajzing na izvestan način postao i umetnost 20. veka. Ono što je obeležilo našu civilizaciju krajem 20. i početkom 21. veka, ono što je nju obojilo, oformilo, itd. – to su… Znate, kad pogledate slike iz 20. veka ranijeg, onda nema bilborda. 🙂 A bilbord nekako dopunjava vizuelnu sliku grada u kome se nalazite, i onda je jednostavno ta je… Evo, recimo, u oblasti outdoora vam oglašavanje nešto dođe kao neka vrsta prolazne arhitekture. Staviš jedan plakat jedno vreme, i on pije vodu pored neke zgrade, onoliko koliko može, onda posle toga dođe drugi plakat, i ti kažeš: “Pa, dobro, može i ovo isto.”, i onda on postane neka vrsta popunjavača tih rupa u arhitekturi, koje je konzumerizam realno stvorio.
Ivan Minić: I ako postoji neka ružna zgrada, uvek može da se zakloni bilbordom. 🙂
Voja Žanetić: Pa, može i to, da. Konzumerizam, koji je ojačao, i hiper-produkcija koji su ojačali tokom kraja 20. veka, u drugoj polovini 20. veka, su stvorili zapravo potrebu za primenjenom umetnošću u ovakvom smislu kakav je advertajzing. I, naravno, nažalost, su stvorili potrebu i sad neko očisti ovu planetu od kesa i đubreta, al’ sad videćemo šta ćemo s tim.
Ivan Minić: Kako izgleda ta tranzicija u ovih prethodnih 30-ak godina, od toga da je to nešto novo, gde šta god da uradiš malo drugačije, ne baš bukvalno, ali mnogo je lakše bilo pridobiti pažnju ljudi do toga da danas je gotovo nemoguće zadobiti pažnju ljudi. I prosto prva i osnovna stvar po kojoj bi se nekako merila uspešnost neka kampanje je da su ljudi primetili da postoji, pa makar i po lošem, ali bar su primetili. Statistika kaže da 87% svih oglasnih poruka ne budu primećene uopšte, 9% bude primećeno u negativnom kontekstu, a samo 4 u pozitivnom. To je jedna od 25 stvari koju vidimo ili čujemo.
Kako pridobiti pažnju
Voja Žanetić: Pa, to vam je k’o soliter na Menhetnu. Prvog se neko i seća. 🙂 Najvećeg se možda neko seća. Ona dva što su srušena se možda neko seća. Ali, novog solitera na Menhetnu koji nema nikakvu specijalnu odrednicu – prođu pored njega i kažu: “Ah, još jedna velika zgrada.” Nama se promenio jako svet u kome živimo. I pre svega se promenio što je na naše poznate displeje su došli novi. 🙂 Znate, imali prvo onaj naš prirodni displej, koji gledamo stvari oko sebe u očima, tu sliku koja nam omogućava ova 3D čudesa oko nas. Pa se onda pojavila novina kao displej koga moramo da držimo u rukama. Pa se onda pojavio televizor i radio, prvo radio pa televizor, koji moramo da čujemo, pa onda ovaj 3D precrtamo pa nećemo o njima, nego gledamo televizor. A sad ovo čudesno u čemu mi sad živimo je zapravo – povremeno ti je potreban neka vrsta vodiča kroz trodimenzionalni svet oko tebe da ti objasni gde ti je fotelja u stanu zato što mi sad gledamo samo ekrane, različite ekrane. ‘ajde, i novine gledamo, al’ to je isto ekran sad u međuvremenu postao, koji može da se prenese i na papir i na struju. Kao “Kindl” – može da gledaš knjigu u “Kindlu” isto k’o knjigu k’o svaku drugu. Samo ne miriše, možda će da imaju dezodorans za “Kindl” koji ima miris. I da isti interfejs imaš u rukama kao papirni, al’ isto je – to je dve stranice one koje su digital. E, dakle, u tom obilju displeja, mojih prvo, i u obilju sadržaja na mom displeju, i u toj prokletoj lajni koja ide gore – menjaju se poruke, da vidimo da l’ ima nešto interesantno, pa čitaš 16 šita najstrašnijeg da bi naišao jedan onako prihvatljiv polu. U tome nestaju poruku, nema ih, vrlo je… Ali se sa druge strane rađa nešto drugo. Rađaju se emiteri poruka, koji su sad odjednom – to su ovi influenseri raznorazni – koji su odjednom sad nije važno šta si napisao. Ja imam eksperimente: napišem nešto ja, pustim preko mreže i potpišem se, napišem nešto ja i pustim preko nekih mojih prijatelja preko mreže i ne potpišem se – i različite su reakcije. Na ono što nisam ja – onako; a na ono što sam ja, što kaže neko ko je komentarisao kaže: “Ovaj čovek stavi zarez kao poseban post jer ga je zaboravio, i onda dobije 16 lajkova.” Zato što gore piše ko je, što ne znači da sam sad ja nešto preponosan što sam popularan, nego prosto kažem kako to funkcioniše. E, dakle, u tom smislu je teže primetiti – nije samo poruku, i nije samo tekst, i nije samo knjigu. Znate, u Americi čini mi se izađe godišnje 250.000 novih naslova, čini mi se. U Kini, oho više. Ko će da nađe knjigu u 250.000 naslova da valja. U smislu, treba, al’ treba dve milijarde dolara da se on izreklamira da valja knjiga da bi neko rekao: “Ah, to je ona knjiga što valja!” Tako i sa porukama, tako i sa muzikom – kaže: “Nema muzike k’o što je bila nekad.” Ima, nego ne možeš da je nađeš. 😀
Ivan Minić: Ne primećuje se.
Voja Žanetić: Ma, gde… I to je obilje svega, nije samo obilje poruka i to. Nego obilje bombona. Mislim, ti da bi sad kupio bombone, treba ti pola sata da proučiš šta ima na polici sve.
Ivan Minić: I obilje izbora svega.
Voja Žanetić: Pa, da. Da. I onda kao kad je već takva situacija, onda je to teže. Ali opet s druge strane, pojavila se nova disciplina koja se zova građenje publike. E sad, neko ko je nešto, ko se nekako zove, da li on bombona – on, ono, svejedno je, ona – da li pisac knjige, da li je franšiza neka, otkud znam – znači, nešto što možemo shvatiti kao saobraćajni znak. To sad ima neku svoju publiku. I sad je ideja da se publika širi, pa otud iz tih razloga “Nemoguća misija 1-2-3-4-5-6-7-8-9”, jer ti znaš da će “Nemoguću misiju” da… Ja mislim kad ovaj, kako se beše zove, glumac glavni…
Ivan Minić: Tom Kruz.
Voja Žanetić: Tom Kruz kad bude bio mrtav, digitalna verzija njega skakaće po soliterima, jer to hoće ljudi da gledaju.
Ivan Minić: Po defaultu.
Voja Žanetić: Da, da, da. I dobro novo je, ali nije strašno. Samo je drugačije. I prosto kad je, što kaže Petric Kerempuh, Krležin lik kaže: “Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo.”, “Nikad nije bilo da nekako nije bilo.”; i “Nigdar nebo da nekak nebo.”, “I nikad neće biti da nekako neće biti.” Tako da ovo jeste promena, ali to sad ne znači da smo mi sad ušli u neki distopijski svet – ne, mi smo sada samo u novim okolnostima.
Ivan Minić: Kada sam sa studentima na FNK, iako sam predavao predmet koji suštinski nema toliko veze sa time, ali pričaš sa mladim studentima marketinga i pokušavaš da predmet koji je upravljanje projektima staviš u kontekst onoga što će raditi, da ih upoznaš sa tehnologijom, sa ljudima sa kojima će se sretati, profilima sa kojima će se sretati, itd. I onda negde – OK, dobro, sve smo to prošli, ‘ajde sad malo da pričamo o platformama – jer, OK, digitalni marketing, al’ neće se samo baviti digitalnim, nego će se baviti i marketingom koji je danas interaktivan manje-više kroz svaku vrstu oglašavanja. I onda neke dobre prakse iz prošlosti pokušavaš negde da preneseš tim klincima, a oni baš ako nisi su gledali “Mad Men”, oni ne znaju šta se dešavalo na Medison aveniji, na Menhetnu, 60-70-ih godina. Mene je to mnogo zanimalo, ja sam to istraživao i pre serije. Onda je došla serija, pa mi je bilo zabavno dodatno. I sad, postoji DDB-jeva kampanja za Folksvagen, koja je najbolja kampanja 20. veka – i oni za to ne znaju. Kažem: “OK, hajde da je analiziramo. Hajde da je analiziramo i da vidimo da l’ bi to radilo danas.” I bi, uz minimalne adaptacije, to su neke… Kako je to Bernbah voleo da kaže: “Simple, timeless human truths.”
Voja Žanetić: Da, da.
Ivan Minić: I samo malo zahteva prilagođenja novome, ali te neke stvari koje su urađene vanserijski tada su suštinski večne. Šta, tokom jako duge i obimne karijere, šta su neke stvari na koje ste vi najponosniji, a da ste ih radili, a da se u njima učestovali, da su na taj način ostavili ozbiljan pečat i na industriju, i na brendove, i na ličnosti?
Advertajzing i Vojin pečat
Voja Žanetić: Pa, ne bih mogao sad… Prvo moram ovo što ste rekli – ja imam problem sa povlačanjem granica između digitalnog marketinga i takozvanog. Prvo da se razumemo, mi taj marketing između ostalog pogrešno i zovemo. 🙂 Marketing je mnogo toga.
Ivan Minić: Tako je, to je advertajzing.
Voja Žanetić: A ovo što oglašavanje i komunikacija, to su oglavašanje i komunikacija unutar marketing koji podrazumeva da moraš da imaš proizvod, da moraš da imaš cenu, da moraš da imaš mesto prodaje, odnosno distribuciju, itd. To sve zajedno neka… A mi smo iz tih nekih suludih razloga već 30-40 g. neku stvar zovemo pogrešno. Dakle, komunikacija za potrebe robe, usluga ili političkih partija, ideologija, je li, ona se nije promenila. Ona je ista, samo što su sredstva komunikacije drugačija. I sad ne možemo da kažemo da postoji, kako da kažem, da delimo, da postoji pekara pre samog bureka i bureka posle samog bureka – kad se sve te stvari prave od brašna. 🙂 Mislim, možda možemo da dodamo još neke stvari, ali bazična pekara je pekara, šta me zezate. Znači, mi radimo, u stvari, jedan te isti posao već godinam, samo ga primenjujemo na drugačijoj platformi.
Ivan Minić: Adaptirano.
Voja Žanetić: Imali smo ranije samo pešadiju, sada imamo i pešadiju, i avijaciju, i brodove, i svašta nešto – pa, eto, isto je rat, samo što je drugačijim sredstvima. Odnosno, dopunjenim sredstvima. Tako da u tom smislu je ta nekakva granica koja se tu povukla između toga da l’ se zna koliki je reach, i otkud znam šta, neke cifre – OK, treba to da se zna, to je u redu, ali poruka je poruka. I ona mora da se prilagodi mediju. Znači, kako bih objasnio: Islam se svojevremeno nije prilagodio mediju, jer ti postoji neki baja koji na televiziji, srećom satelitskoj, čita one sure iz Kurana četiri sata. I, znači, on ima jednog gledaoca: njegovu ženu koja ga gleda da bi znala kad će da se vrati na ručak, jer čim završi – doći će. 🙂 Prilagoditi poruku je najvažnije. I, dakle, u tom smislu, hteo sam da se vratim na ono drugo pitanje, čega se ja sećam iz svega što sam radio – pa, otkud znam. Meni je najdraži, i to sam negde i objasnio, da mi je najdraži slogan je “Sve u svemu, Začin C”. Zato što je istinit. Zato što je svašta nešto imao unutra, i može da se stavi u svašta. 😀 I onda je logično da slogan bude “Sve u svemu, Začin C”. I sad, toga je bilo… Mislim, ne mogu sad da prizovem šta se sve tu događalo. Mićko i ja smo dosta, odnosno, Mićko je došao do “Svetsko, a naše”. Ne baš u toj formulaciji, pa smo zajedno nešto našli tu formulaciju koja je to bila – ali, tu je bila napisana, samo je složena bila drugačije. Tako da je njegova, a ja sam pomoćnik bio. Tako da i to mi je isto drago zbog nekih specifičnih okolnosti. Ima, al’ ‘ajde sad da ne gnjavim previše: Volim ovo skoro što sam radio, “Neofrostivo”. 🙂 Kad imaš leda u frižideru, to ti je “neofrostivo”, a to je zato što se frižider zove “Neofrost”. Pa sam ja napravio neku kovanicu. I tako, to su neke stvari kojih se sećam. Ali, uglavnom je jedno te isto: Privuci pažnju…
Ivan Minić: I nemoj da razočaraš.
Voja Žanetić: I, eto. Al’, to je njihov posao.
Ivan Minić: Tako je.
Voja Žanetić: Da l’ će da razočaraju, da l’ neću, otkud ja znam. Nego, privuci pažnju. I gledaj nekako da ne obećavaš previše, ali nije pozadi ono za šta komuniciraš ako nije baš nekog bogzna kakvog kvaliteta. Jer obećanje je – baš je onako bezveze – kad obećaš, a ne ispuniš. U samoposluzi. U politici možeš koliko hoćeš!
Ivan Minić: Politika i funkcioniše na taj način suštinski. 🙂
Voja Žanetić: A, donekle.
Ivan Minić: Da se vratimo samo na jednu stvar, a to je: Dakle, radijska emisija “Indeksovog pozorišta” je bila kultna stvar, ali ono što je postalo ekstremno, masovno primećeno, itd. je kad su krenule predstave, i predstave su bile i snimane. To je bilo da imaš video-kasetu, pa se ta kaseta gledala dok se ne izliže, itd. To donosi nekakav novi oblik vidljivosti, popularnosti, možda negde značajno proširuje publiku kojoj se obraćaš. Jer publika koja je slušala radio jeste bio sadržaj takav da je ona bila masovna, ali ovo je još daleko masovnije nego što je bio slučaj sa radijom. Kakvo je to celo iskustvo? Jer to je nekoliko jako teških godina kroz koje je Vaš posao negde, posao koji ste uzeli na sebe, bio da pomažete ljudima da ne polude – to se isto sećam izjave kod Ivana Ivanovića, ali nekako mi se jako lepo složila i u tu priču tada.
Predstave kao lek za napaćeni narod
Voja Žanetić: Mi znamo posledice svog rada uglavnom kad dođemo do njih. Mi znamo da se ljudi osećaju relaksirano mentalno kad vide, kad im pokažemo tu društvenu libelu koju su ljudi koji se bave satirom dužni da prave, a to je društvo se Herlivom nekom pravcu poremetilo. Onda satiričari služe da kažu: “Znate, ovde ugao poremećenja je 15%.” 🙂 A ovo je normal…
Ivan Minić: Vinkla. 😀
Voja Žanetić: Ovo je vinkla, dabome. 🙂 Ja koliko sad mogu da se setim iz tih dana svega, a to je – ti si dobio, u stvari, jedan posao koji ovako izgleda: Pred tobom je neka turneja, koja će se desiti, jer može da se desi. Jer niko nije zabranio u smislu…
Ivan Minić: Što je isto čudno, donekle.
Voja Žanetić: To je posebno zanimljivo pitanje. Znači, ti znaš da ćeš moći 3-4-5-8-15 predstava, otkud znam koliko, da odigraš, i ti znaš da si dobio šansu da to što si nekad radio na radiju radiš pred živom publikom. Tu šansu su iskoristili, recimo, svojevremeno, ne poredim se, i “Monti Pajtonovci”, koji su pred publikom radili ono što su radili na televiziji, s tim što čak nije ni bilo na radiju, nego na televiziji. E, onda ide zadatak od dva meseca, a to je da stvoriš pretpostavku da se to nešto desi, da stvoriš tekst iz koga će proizaći probe, pa da na probama to nešto malo središ, itd. I to je bio veliki posao jedan, u kom ti već polako ne postaješ svestan samo istorijskog trenutka u kome se nalaziš, nego slabite taj posao konkretan koga imaš. I onda smo mi tek kad – i to radiš sa nekom idejom da budeš čestit prema ljudima koji te gledaju, da ih ne izvaćariš, da im kažeš nešto što ima nekog smisla. Znaš, prvo “pozorište” koje sam ja pisao “Indeksovo” u Domu sindikata je bilo bazirano na tome da veliki lideri bivše Jugoslavije, koja se raspada u tom trenutku, su zatočeni u ludnici: jedan je Napoleon – uobrazio da je Napolen…
Ivan Minić: Sećam se.
Voja Žanetić: Drugi uobrazio da je Hitler, itd. I sad oni osvajaju svoje imprerije, a šaka jada balkanskog. I tek smo sad. E, onda kad se završi, i kad ti to počneš da prikazuješ ljudima, onda iz tog feedbacka shvatiš šta si uradio, koliko je to ljudima značajno. Ti pretpostavljaš, ali ne znaš. I tako jednu, drugu, treću, petu. Dok nismo došli u jednom trenutku u jednu potpuno božanstvenu situaciju da je Mićko posle ovog Trećeg svetskog rata, bombardovanja, napisao gomilu nekih pesama.
Ivan Minić: Sećam se.
Voja Žanetić: Za koje nije postojao način kako da ih se uveže. I onda smo se Mićko i ja dogovorili na koji način ćemo to da uvežemo i koji će likovi da budu unutra, tj. biće dva lika: biće Mićko i Bićko, kao njih dvojica, i biće policajac Petrući, koji im smeta da održe predstavu.
Ivan Minić: 😀
Voja Žanetić: E, taj smo tekst radili tako što nije bilo teksta. U smislu, ja sam dolazio sa napisanim zadatacima šta treba da radimo, ja između ostalog to i režirao. I onda smo kad uhvatimo neku… Ja kažem: “E, ovo je situacija! Hajde sad pričajte unutar te situacije. Vas dvojica igrate vas dvojicu, a ti Petrući igraš policajca. I trebalo bi da ovde uradiš to i to.”
Ivan Minić: “A ti im ne daj!” 😀
Voja Žanetić: Da, da, da. “I trebalo bi da uradiš to i to.”, jer smo imali nekakav razlog te dramaturgije, ali nismo imali napisani tekst. I onda iz te interakcije sam ja zapisivao što smo tu dobijali kao razultate, za svaki slučaj ako neko zaboravi, i rekao sam: “Sad zapamti šta si to rekao!” 🙂 I tako smo, znači, prvi put radili tekst bez teksta. Eto, toga se isto sećam. Ali, ukratko… Mislim, jako mnogo sećam. Ali, ukratko, znači, je posao bio da napraviš nekakav proizvod za gledanja, koji mora u sebi imati dramaturgije, pa se čitaju dramaturške knjige; koji mora imati u sebi nekakav tempo, koji mora imati u sebi tačno određene delove koji treba da budu u tačno određenom minutu predstave, itd. I to je bilo to. I drago mi je, između ostalog – mi smo strašno bežali od toga da se razumemo kao pozorište. 🙂 Mislim, zato što nismo pozorište. Gde ćeš ti sad da ideš tamo da se takmičiš sa Danilom Batom Stojkovićem, koji je za tebe ono… Ali smo bili neko of nešto, ne znaš tačno ni šta je to nešto, i onda je taj “žanr”, koji se uzgred više nije ni ponovio, nema toga sad više, taj “žanr” je nekako ostao zapamćen da je to to. I pritom smo ga sami napravili.
Ivan Minić: Kako izgleda – to je prva stvar koju radite gde imate feedback publike u realnom vremenu.
Voja Žanetić: Da.
Ivan Minić: Uvek je bilo feedbacka i na ono što je pre toga rađeno, ali ti dok to radiš ne znaš šta će da se desi. Pričao sam to iskustvo kad sam probao da radim kao sportski komentator, gde je to meni delovalo kao – OK, imam iskustva sa scenskim nastupom, nije problem.
Voja Žanetić: Uf, što je to težak posao, čovek.
Ivan Minić: A ovde, kao: “Da, da. To ti je sve isto. -Pa, nije isto, sediš kao ludak i pričaš u crnu kutuju.” I ne znaš ništa. I ne znaš da l’ si udavio publiku, nego moraš da izgradiš taj osećaj. Mnogo je lepo imati feedback ako je on pozitivan. 🙂 Ali, nekako to je ljudima bilo jako važno. Čini mi se da je to ljudima u tom periodu bilo jako važno, jer im je omogućavalo da prebrode užase koji su se oko dešavali. I uradili ste mnogo predstava. Da li postoji nešto čega se sećate što Vam je stvarno bilo značajno od tih događaja koji se dešavaju oko toga, nisu deo toga, ali se dešavaju oko toga?
Iza kulisa
Voja Žanetić: Pa, ne znam. Pamtim da smo išli putem Beograd-Niš kad je počeo rat, u stvari. Da u našem pravcu nije, od Beograda do Niša, nije išao niko, i da mi nismo pretekli nikoga, niti je niko pretekao nas od Beograda do Niša. Jedna prazna zemlja. Zaključana, zatvorena, uplašena. To je baš onako slika koju teško mogu da zaboravim. Onda… Iz moje perspektive – ja nisam igrao sem u prvoj toj kad su bili u ludnici, igrao sam lekara, ali nema veze, čak nije imalo ni teksta. Ali u ostalim predstavama ono čega se sećam jeste da tih premijera koje su meni bile jako teške, jer ja sam bio van rova. I nijednu nisam gledao. Nego sam se šetkao ispred vrata, a zašto vrata – važno je da bih čuo da se smeju.
Ivan Minić: Da se čuje, da.
Voja Žanetić: Da se smeje publika. Ono što mi isto… jedna stvar koja je zapamtljiva, to je neki naš zajednički zaključak da nikad ne znaš čemu se ljudi sve smeju. Ako napišeš neki fazon sa idejom “ovo će da bude smešno, će da razvali” – ono onako “he”. A onda se desi tu nešto tu na toj predstavi, neko nešto lupi, kaže, itd., čak možda nešto i napiše se tu što odjednom postane smešno ne znaš zašto. I onda to je nekakav… Inače, to težak zanat. U smislu, terati – terati, pisati ljudima nešto da se smeju. Mnogo teško.
Ivan Minić: Mnogo je teško nasmejati veću grupu ljudi da se oko nečega okupe i nasmeje.
Voja Žanetić: Da, prosto moraš da imaš – između ostalog, moraš da imaš tu neku ljubav ka smehu. Moraš da i tebi, brate, bude nešto smešno. U smislu, ne možeš ti da pišeš smešne stvari ako sam sebe ne smeješ. Ja makar mislim. To je između ostalog oseća sad u “PLjiŽ-u” kad radimo.
Ivan Minić: Primećujemo. 🙂
Voja Žanetić: Zato što je… Ja stalno objašnjavam, i na ulici objašnjavam, to me ljudi pitaju, kažu: “Je l’ se ti namešteno smeješ? -Jok, brate, nego ja ne znam.” Mi se dogovorimo da kad je nešto što je taj – kad će da čita govor…
Ivan Minić: U liku. 🙂
Voja Žanetić: Kad će Mićko da čita pismo NJKV upućenog povodom slučaja Desanke Maksimović, onda se mi to dogovorimo da će da bude, ali ja ne znam šta će sve Mićko unutra da stavi, niti čujem kako će on to da izvede. Onda ‘de da se ne smeješ kao blesav. Prvo mi je drago što se to desilo, pa sam samim tim dobro raspoložen, a onda mi se unutar toga što se dešava – potpuno da poludiš od tih idiotskih formulacija koje je ovaj ubacio tom čoveku u mozak. Eto, to vam je to.
Ivan Minić: “PLjiŽ” – “PLjiŽ” je opet format koji suštinski kod nas nikad nije postojao u tom nekom smislu. Kod nas, a to nije “late night show” i nema goste u klasičnom smislu, i nešto tog tipa, ali kod nas ni te stvari nisu baš se ustalile u punom nekom obimu – OK, postoji sa jedne strane Ivan Ivanović, sa druge strane postoje neki drugi sadržaji koji nisu možda na tom nekom nivou kvaliteta, itd. Ali ovo je nešto što kod nas nije poznato osim u skeč formatu ala “Državni posao”, koji je – njih trojica koji se stalno svađaju, itd. Ovo nije to, ovo je i… kao da tri beskrajno zabavna čoveka, odnosno dva beskrajno zabavna čoveka i Draža…
Voja Žanetić: Šta, znači, i tri, dakle? I tri i po beskrajno zabavna čoveka? 🙂
Ivan Minić: 😀 Sede i komentarišu stvari koje se dešavaju. Ja se sećam jedne emisije koja je meni bila jako draga, koju su na B92 vodili Dragan Ilić i Moki – “TV manijaci”. Mene negde to podseća na to.
Voja Žanetić: Jeste, jeste.
Ivan Minić: Nije to to, ali ima toga na Vaš način. Kako je uopšte došlo do ideje da se “PLjiŽ” radi? Kako je oblikovan u format u kome je danas?
Kako je nastao “PLjiŽ”
Voja Žanetić: Pa, mnogo banalno. 🙂 Jugoslav Ćosić i mi se znamo godinama.
Ivan Minić: I on je bio u “Indeksovom pozorištu”.
Voja Žanetić: Jeste, on je bio tekstopisac “Indeksovog pozorišta”. Odnosno, pisac, ‘ajde da sad više ne koristimo tu reč tekstopisac.
Ivan Minić: Onako ozbiljan čovek? 🙂
Voja Žanetić: Onako ozbiljan čovek jako duhovit. I, dakle, čak pisao jedno “Pozorište Indeksovo” za Dom sindikata. I on je pozvao Mićka, da Mićko ima šta god hoće na N1. Onda je Mićko rekao da možda ne bi baš sam ništa radio. Mi smo pre toga imali to jedno iskustvo sa “Lekovitim šouom”.
Ivan Minić: Sećam se.
Voja Žanetić: Koje je bilo – baš onako smo bili početnici u svojim X godinama. Isprobali smo jednu nama dragu stvar, i koja by the way, na izvestan način sve je kultinija – malo glupa reč što je koristim, ali sve je kultnija – a to je hteli smo da u okvir TV šoua, ovog polusmislenog, estradnog, domaćeg, spakujemo jednog lekara koji predstavlja ove naše izvitoperenosti kao senzaciju koja treba da se predstavi publici, i da između ostalog leči od toga pred publikom, itd.
Ivan Minić: Dakle, rijati. 🙂
Voja Žanetić: Pa, rijatili… Ali baš onako somnambulni rijaliti. I onda svačega je tu nešto bilo, to smo jako brzo pisali, jako brzo snimali. Između ostalog, bila je i publika koja ne zna šta da radi, ispred njima se igra neki tekst koji ne zna šta je. 😀 I sve u svemu, dakle, to iskustvo smo imali sa “Lekovitim šouom”, koji sad prolazi na internetu fenomenalno, jer je, u stvari, zapravo avangardan u tom trenutku. Užasno je bio avangardan, i sad je to neka vrsta anti-formata. I onda da se ne bi izložili ponovo stresa, pre svega Mićko, smo rekli: “Ovde neće biti ni publike, ni gostiju.” U nekom trenutku je Jugoslav rekao: “A može i Draža sa vama?”, mi smo rekli: “Pa, što ne bi mogao. Još bolje, trojica nas je.” I onda smo svašta probali, kao da budemo tri čoveka za onim – znaš, da sedimo onako za onim pultom iz vesti – da ovo, da ono. Ništa nije funkcionisalo. Dok nismo slučajno na jednom snimanju sedi nas trojica u neki studio, i seli ovako kako sedimo sad u “PLjiŽ.-u” – tri stolice, jedna preko puta druge.
Ivan Minić: U “Mercedes” znak. 🙂
Voja Žanetić: Dabome. I počnemo da pričamo o nečemu. I shvatili smo da je taj trougao, je li, u stvari, zapravo ključna stvar. Porazgovarali sa mojim poznanikom Dukanom o tome kakva tu scenografija treba – čovek rekao: “Treba tri fotelje i gardnišne.” 🙂
Ivan Minić: I mrak. 🙂
Voja Žanetić: Pa, onako. Mi se složili s time, to nam se dopalo. Svedeno, svedeno, svedeno, svedeno, svedeno. I mi smo, u stvari, zapravo korak po korak napravili nešto što je moj jedan drugar okarakterisao kao anti-format. Isto anti-format. Jer nema ničega tu, ima tri čoveka. I ovaj Roga, čuveni animator naš, je napravio one božanstvene fotelje koje trčkaju i jure ih kerova i mačke i svašta nešto, i one medu i zeku koje gledaju kako Mićko priča priče za laku noć. 😀 Dakle, sve to zajedno je bila – tako, eto. Čak se nije ni razumelo to u početku da to nešto će da vredi. Imali smo mi te neke uticajne, kojekakve medijske gurue, koji su rekli da nam treba oduzeti to i da smo mi, inače, tri pametna čoveka koji to ne smeju da rade, tako nešto strašno, itd. I mi smo rekli: “Dobro, nema veze, shvatiće u međuvremenu.” Onda je on u međuvremenu počeo da nas obilazi po kafanama, ne sme da se rukuje s nama. 😀 I onda to se svetu dopalo, posebno im se dopalo zato što smo shvatili da reč je, u stvari, o tome da se ova naše emisija realno zove “Mićko Ljubičić i prijatelji”. I onda gde on čovek radi to što radi godinama, jedino…
Ivan Minić: ‘Ajde ti ono tvoje.
Voja Žanetić: Dabome. Jeste, ‘ajde ono njegovo… 🙂
Ivan Minić: Ono tvoje sve. 🙂
Voja Žanetić: Dabome, i onda mi tu pripomognemo sa nekim mislima što ih mi imamo o nečemu, je l’, i to nekako čini tu neku zajedno konstrukciju. I to je to. Nema nikakve filozofije. I Mićko se setio u nekom trenutku kad smo to negde završavali, “Ja bih to završio nekom pričom.” Pa smo se zajedno dogovorili oko toga da to, u stvari, zapravo treba neka priča za laku noć. Mislim, jer nam em što pričaju bajke, em što ima ovo “Bilo je davno, davno… Još prošle nedelje.” Jer nam vreme prolazi onako nedelja, ponedeljak kao godina posle godine, ne sećamo se više ničega, itd. Tako da eto neka trostručina, što bi se reklo, svega toga. I ono što je važno jeste da smo se ograničili na pola sata. Mi izvučemo tu najbolje što smo uradili, najkompaknije, najbrže. U međuvremenu smo shvatili šta sve mogu ljudi kad su trojica u jednom zajedničkom prostoru, kako treba da razgovaraju, šta treba da rade, kolika dužina treba da bude onoga što oni pričaju – to nije ovo sad što radim – i onda je to, između ostalog, zato. I, ima jedna važna stvar, a to je Mićko surovi ode u montažu u petak ujutru ili… petak ujutru, da… Ne, sad je četvrtak ujutru, zato što smo četvrtkom – ode u montažu u četvrtak ujutru, i to radi, tih pola sata, radi recimo 6 sati. To se ne vidi. Naravno, i ne treba da se vidi, ali to je filigranski onako čačnuto, namešteno, kompaktno sve.
Ivan Minić: Spakovano.
Voja Žanetić: Spakovano, bogami.
Ivan Minić: “PLjiŽ”, takođe, pored televizije, ima svoj život na Jutjubu. I sad sve više tih nekih sadržaja, čak i iz prošlosti, imaju svoj novi život na Jutjubu. Mislim, ja sebe uhvatim jednom u mesec dana bar da mi negde algoritam pusti neki “Pozovi M”, jer je to bilo jednostavno genijalno u to neko vreme.
Voja Žanetić: Jasno, jasno.
Ivan Minić: Mnoge stvari koje se pojavljajuju u “PLjiŽ-u” bave se trenutnim aktuelnostima, ali su suštinski žive, interesantne, zabavne i posle godinu dana, i posle X meseci, jer nekako se čini da se ovde stvari baš i ne menjaju toliko često. Koliko je Vama – proces negde stvaranja je vrlo sličan kakav je bio i za “Indeksovo pozorište”: podeljen po danima, i u tom smislu, da.
Voja Žanetić: Da, to da.
Ivan Minić: Koliko je Vama teško da nađete teme? Koliko je Vama teško da – jer postoji obaveza…
Materijal za “PLjiŽ”
Voja Žanetić: Nama je teško da izaberemo teme.
Ivan Minić: Da, na to sam i mislio.
Voja Žanetić: Znači, mi svakoga dana imamo u predlogu – naš novinar Boris Husović nam dostavi – mi radimo na “Sleku”, što nikom ništa ne znači, nije ni važno.
Ivan Minić: Meni je znači. 🙂
Voja Žanetić: Ali važno je da se razume da subotu ujutru, i u nedelju, i u ponedeljak, i utorak samo piče vesti. Ping, ping, ping! Znači da je Boris nešto našao i sabrao, itd. Draža na to dodaje – Draža je užasno u toj pripreminoj fazi, užasno koristan, jer je baš novinski čovek i to je blago jedno što ga mi imamo.
Ivan Minić: Naravno, na izvoru.
Voja Žanetić: I onda je problem odabrati četiri, jer je toga užasno mnogo. Mi pakujemo ponekad i da dve-tri stvari budu u okviru jedne vesti, koja opet ima ograničenje – treba da traje minut i nešto, oni informativni delovi između naših segmenata. To je teško. A, inače, nije teško… Mi smo se izveštili malo, pa ćemo još više nadam se, izveštili smo se u nečemu što ja zovem stilska vežba. Mi stalno pričamo o istome. Ovo je jedna te ista vrsta sistema.
Ivan Minić: Apsurda.
Voja Žanetić: Ma, ne. Jedna ista vrsta… mesta. Znaš, bio onaj čuveni hotel “Bristol” kod železničke stanice, i onda ti kažeš: “Je l’ bi mogao hotel “Bristol” da ima…”, pa ne može kad je tu. 😀 Nema svrhe. Šta god da napraviš od njega, biće opet hotel “Bristol”. Tako ti i Srbija – ti je na jednom mestu čudnom, geopolitično i istorijskom, itd. I ne možemo mi mnogo nešto tu da se mučimo, stvari će manje-više da budu isti. Da bi ih mi renovirali, a mogu da ti pričam o tome još dva sata, moraju da sednu neki drugi ljudi, a ne ovi što vladuju. Nego neki ljudi da pišu neke knjige, da se nalaze, da diskutuju, itd., što se, takođe, ne dešava. I to ima razlog zašto. I, dakle, da se vratimo nazad, pričamo manje-više o jednom te istom. Znači, o jednom debeljuškastom, istorijskom trenutku od jedno dvadeset i nešto godina – je trenutak 😀 – koji je tu. I sad taj trenutak ima neke svoje dimenzije, neke svoje, itd. A pošto mi gledamo taj istorijski trenutak koliko dugo koliko gledamo, nama nije teško da prikažemo novu situaciju iz novog ugla. Znate, nekoliko nedelja pre nego što će u Srbiji da se odlučuju je li vlast autokratska i u kojoj meri, što su ovi izbori sad, u stvari, bili: koliko će ljudi da izađe na izbore, koliko neće, koliko će ljudi da pokloni na tim izborima vladajućoj partiji, koliko neće, od ovih što ne bojkotuju, itd. Pa smo dobili ovako apsurdne rezultate kakve smo i dobili. E, u sred svega toga, dve ili tri nedelje pre nego što će biti izbori, neko je ubaci u srpsku javnost priču o tome da je Desanka Maksimović izbačena iz nečega. 🙂 I srpska javnost se… “Uh, Desanka Maks…”, podigla se za Desanka da brani – jedni da je napadaju, drugi da je brane. Uskobeljalo to sve živo, ali pazi, ovde sa druge strane Godzila! 😀 A mi se Desankom bavimo. I onda mi pošto znamo koja je težina te Desanke u medijima, i ovoga svega što se dešava, mi odlučimo da o njoj govor pročita Njegovo kraljevsko veličanstvo, koji ne zna srpski. I na taj način kažemo ljudima: “Aman, ‘ste ludi, bre?! Je l’ smo mi svi ludi?”, ne ljudima nego svima nama. I to je neka metodologija. Ali ona zahteva – mene Mićko tera već tri ili četiri, otkud znam koliko vremena, sad ne licitiram dok se ne prisetim dobro, da napišem knjigu iz politike. Da to što ja osećam o političkoj situaciji i što mogu da strpam u neke, kako da kažem, kategorije koje su van humorističke – ja predajem, by the way, političku komunikaciju na fakultetu – da to spakujemo u neku vrstu vodiča kroz ovo ludilo ovde, pa da kao ljudi i to čitaju. Nego, k’o velim, ne moram sad, to mi je osnova za “PLJiŽ”, pa da ne budem provaljen poslić. 🙂
Ivan Minić: Da, mađioničari ne bi trebalo da otkrivaju trikove.
Voja Žanetić: Pa, da. Eto, time se, malo dugačak odgovor, ali time se mi ovde bavimo. Mi se bavimo jednom svojevrsnom političkom analitikom, koju pakujemo potom u humorističku formu. Ja sam malo više na strani analitike, i Draža još više zbog prosto njegovog novinskog dara za celu priču, a Mićko više na strani toga svega, što bi rekli…
Ivan Minić: Ekspresija toga.
Voja Žanetić: Pa, da. Njegova sposobnost da politički, dramaturški i informativni, ‘ajde tako da ga nazovemo, brif da pretvori u skeč je nepojamna, al’ iskreno.
Ivan Minić: A to je ono što čini da takva informacija dođe do mnogo većeg broja ljudi nego što bi bilo kakav šturi oblik toga uradio.
Voja Žanetić: Pa, informacija. Kako beše onaj čovek iz “Foksa”… Ah, zaboravio sam kako se on kaže, nije ni važno.
Ivan Minić: Rupert Mardok?
Voja Žanetić: “Ljudi ne vole da budu informisani, oni voli da se osećaju informisanim.” 🙂 Nije ovo informacija, ovo je utisak koga mi imamo pretvoren u skeč. Informacija je slojevita, duboka, problematična, i sad kad bi stvari stvarno počeli da obaveštavamo ljude o tome gde se oni realno nalaze… Nisam siguran da je čak i dobro sve da znaju. Ne zbog toga što nije dobro sve znati, nego što mislim da bi količina depresije bila nepodnošljiva.
Ivan Minić: Ali možda nije loše da se ponekad zapitaju nakon što nešto pogledaju ili odslušaju.
Voja Žanetić: Da, to da, to svakako. Ali ja mislim da je funkcija libele mnogo značajnija. Znači, da je to pitanje iskrivljenosti – libela nema ideju da ispravi zgradu, ona ima ideju samo da pokaže koliko je kriva.
Ivan Minić: Da kaže.
Voja Žanetić: To je ono što ja mislim da je naš “posao”. Zadatak, misija. Profesija, talenat, struka. Ne znam kako to da nazovem. Esfat, ‘ajde tako ću.
Ivan Minić: Za kraj, Vojo, pitao bih Vas samo o tom delu, koji se baš i malopre pomenuli, meni je to nekako trenutak da zaokružimo priču, a to je rad sa studentima, što je nešto što… Uglavnom ljudi koji ne moraju to da rade, to rade zato što vole, i to rade zato što imaju potrebu da nešto prenesu i da pokušaju možda ne da nekog nešto nauče, ali možda negde da ga osposobe da misli svojom glavom i da ima nekakav malo jasniji okvir stvari. Koja je bila Vaša motivacija? Kako izgleda iz sadašnje perspektive rad sa studentima?
Rad sa studentima
Voja Žanetić: Opet situacija koju mi je neko poklonio. Nada Popović Perišić me je pozvala na fakultet. Morao sam pre toga da završim fakultet da bih mogao da budem pozvan na fakultet, što sam i uradio. 🙂 Jer sam prekinuo svoje studije filozofije ranije, pa sam završao kasnije ovo drugo. I kad sam sve te uslove stekao, onda sam pozvan na fakultet. Da ja, u stvari, zapravo imam 2, – ne, izvinjavam se, 1,8 fakulteta trenutno. Trebalo bi da završim i filozofiju, pa da ih imam 2. I to je bila nova situacija za mene da je probam. Prvo, sistematizovati znanje, naći rupe da popuniš, šta treba da još objasniš ljudima. Za početak je bilo lako. Trebalo je da im objašnjavam nešto iz oblasti komunikacija tržišnih. To valjda umem. I onda je zanimljiva ta interakcija između tebe koji treba sad da približiš nešto ljudima koji su em mladi, pa ih po pravilu ne treba da ih zanima mnogo sem što moraju, em što znaju manje. I onda sam imao vežbe iz elaboracije. Znači, to su bile moje lične vežbe iz elaboracije, to je bilo moje lično takmičenje sa mobilnim telefonima u rukama studenata, da se borimo da ih ne koriste u prevelikoj meri, a opet da ne zabranim da se koristi, itd. I iz te interakcije se rađa rezultat tek kad vidim šta je ispit, tek kad mi pošalju ispitne radove. Ja pre toga ne vidim to mnogo, vidim reakcije, vidim pitanja. Ali opet sa druge strane, oni su u nekoj gomili koja nije zgodna da se neko ističe previše, jer prosto – učionica je, oni su smešteni u poziciju publike. Čak i kad je interakcija, onda je to, u stvari, zapravo više socijalna igra nego što je interakcija između svih njih, itd. I ti rezultate vidiš kada ti dođu ispitni radovi. Ja sam užasno bio zadovoljan. Ne samo time što sam uradio, nego fascinantno je šta sve tu unutra piše. Da se razumemo, možda piše i bezveze. Ima svakako neki ljudi koji eto tako prođu. Ali ono što je dobro i ono što je kvalitetno, ti si nekako u fazonu “vau, šta je ovo, kakvi su ovo ljudi”. Neko novo, novo nešto. I prosto kako mi se to dopadalo, a i nije mnogo težak posao jer sam kao što vidite pričljiv, onda uzmem i drugi predmet, pa i treći, pa evo i četvrti sad. I sad ja ovog momenta imam jedan, dva… tri predmeta gde sam nastavnik veština, je li, to mogu da budem, gde ljudima kažem, prenosim moju praksu. A šta mi je to omogućilo? To mi je omogućilo da učim. Jer kako sam ja morao sad njima da stavim šta ja sam radio u životu, ja moram da nađem sad teorijsku potvrdu za to što sam radio. Pa, onda moram da čitam neke knjige, da tražim neke citate, itd. Tako sam ja, u stvari, zapravo svojim studentima zahvalan šta sam ja sve naučio o onome što oni moraju da znaju od mene. 😀
Ivan Minić: To, to, to! Vi ste znali da je to tako, ali niste znali zašto je baš to tako. 🙂
Voja Žanetić: Pa, delimično da, delimično ne. Moraš nekako da stvoriš neku bazu teoretsku iz koga to što ti njima prenosiš to, a ponekad, recimo, moraš da nađeš, da kreiraš – ja imam predmet koji se zove Tehnologija i trižišta kreativnog mišljenja, gde sam bavim tzv. kreativnim studijama, odnosno studijama kreativnosti. To je mnogo zanimljivo područje, koje kod nas – skoro niko se time ne bavi. I onda sam se naučio predivnog materijala, i knjiga i svega, da bih to napravio kako treba. Takođe, i Političku komunikaciju sam zaokružio kao neku vrstu jako dobrog… Studenti Fakulteta za medije i komunikacije i ja smo ja mislim skoro jedini koji se razumemo u političku komunikaciju u Srbiji. U smislu, znamo šta je osnov svega što se trenutno dešava, znamo zašto je to tako. Mi smo ti na jedan način pretkomunikacijsko društvo, inače. Nažalost, mi smo u situaciji da je izučavanje komunikacije, i kreativnosti kao nekakvog dela tog ukupnog kosmosa, da je to neka ezoterija. Mi smo ti kao, kako bih rekao, k’o za izučavamo svinjetinu u Teheranu. 😀 Znači, bavimo se nečim čime se niko ne bavi. Al’ to je tako, eto. Tako da sve zajedno, da se vratim na početno pitanje, volim to, mislim da ću da radim više na fakultetu nego što sam radio dosada, mislim da ću probati da napravim jednu čvršću instituciju na fakultetu koja se bavi komunikacijom. Mi smo jedno jako važno mesto u Srbiji. Jedino, jedino kvalitetno mesto u Srbiji koje se time bavi. I mislim da je vreme da komunikacija uđe na velika vrata u ovu zajednicu. Mi smo mnogo poraza pretrpeli zato što ne znamo da se bavimo komunikacijom. Mnogo, previše.
Ivan Minić: Baš kad je Lazar Džamić, koji, takođe, predaje na FMK, bio – pričao je jedno vrlo zanimljivo iskustvo o tome kako je izgledalo kada je otišao u Englesku i shvatio na koji način oni komuniciraju o stvarima koje su važne, na koji način daju feedback, i da se vrlo često dešava ljudima odavde koji dođu tamo da suštinski ne razumeju šta je osoba sa druge strane rekla zato što je ona to rekla na jedan malo drugačiji način, nego baš u čelo, kako mi obično ovde s neba pa u rebra radimo. Dok oni to malo uviju, ali ako si tamo, tebi je savršeno jasno da to možda nije bila pohvala, a ti si je doživeo na taj način.
Voja Žanetić: Da, naravno, zato što imaju komunikacijske prakse, i sredstva za komunikaciju, i pažnju spram komunikacije, i teorije komunikacije, i praktične komunikacije, i… svašta nešto razvijenije nego mi ovde. Ja sam imao čast veliku u životu da sam se upoznao svojevremeno sa Radmilom Šalabalić. Radmila Šalabalić je jedna od naših najznačajnih prevodilaca u Srbiji. Jako obrazovana, i vrlo, vrlo načitana žena, i na kraju krajeva, veliki prevodilac. I ona je meni u jednom od razgovora koji smo imali na Filozofskom fakultetu rekla, kaže: “Znate, Vojo, mi imamo ovde problem da se, recimo, bavimo filozofijom. Mi nemamo dovoljno reči za filozofiju. Za razliku od komšija naših koje su prihvatile taj nemački način sklapanja novih reči, pa još nekako mogu da se snađu.” Znate, ono, okolokućno… 😀
Ivan Minić: To.
Voja Žanetić: Što se mi zezamo ovde. Mi malo slabije imamo razvijenih reči, jer prosto manje smo stizali da komuniciramo, manje smo se bavili naukama, manje… Prosto mlada nacija! Ja pritom mlada nacija koja nije odrasla u krilu Austrougarske monarhije. Nego, mlada nacija ova, sirota ovde, s puškom u ruci. I onda mi je ispričala slučaj jednog profesora koji je zahvaljujući pogrešnom prevodu doktorirao. Jer je preveo pogrešno jedan termin kod Heraklita :D, napravio celu teoriju od toga, od pogrešnog prevoda. I na kraju, doktorirao na toj progrešnoj teoriji. Kaže: “Ja nemam srca da mu kažem.” 😀 Tako da je komunikacija kod nas jedna relativno zapostavljena delatnost, koja, pravo da vam kažem, i s pravom je zapostavljena. Kad smo mi pa stizali to da radimo? Kakav je dijalog potreban društvu koje stalno ratuje? Pa, nikakav. Te Oslobodilački ovaj, Oslobodilački onaj, te Prvi balkanski, te Onaj balkanski, te Prvi svetski, te Onaj Svetski, te prvo čestitajte Titu, te pre toga prvo čestitajte kralj Aleksandar… Znači, kako da kažem, jako mnogo… Nama treba Trocki da se digne spomenik, a ne Stefan Nemanja. Jer mi smo jedna zemlja permanentnih revolucija. I taj spomenik je – još je i Nemanja nizak koliki bi Trocki trebao da bude. I onda u okviru toga svega jako teško sazidati prakse komunikacijske. Znaš, ti napraviš jednu generaciju nekakvih – ne što su uspeli da se probiju kroz nekakav život i da negde žive u nekim stanovima, onda dođe 6. lička pa ih sve istera napolje. Oni ne znaju ni da pričaju. Sad ti njih moraš da naučiš kako se kaže “dobar dan”. 😀
Ivan Minić: I zašto.
Voja Žanetić: I zašto, itd. 🙂 Tako da je iz tih razloga – i tako na svakih 10 g. nova 6. lička – i da tako da iz tih razloga komunikacijska praksa je poremećena. I zbog toga smo mi tako banalizovani ovde po pitanju komunikacije. Zato što prosto nismo imali kad. I, naravno, iz tih razloga, stepenik po stepenik, stepenik po stepenik smo ušli u situaciju degradacije komunikacije. Nama sad komunikacijom upravljaju vandali.
Ivan Minić: A da li mislite da ima malo veze i sa tim da je vrlo teško objasniti nekome odavde da nije u pravu, i da je i za to negde pristup kao i za ono “pamet je najbolje raspoređena stvar na svetu, niko neće reći da ima manjak”.
Voja Žanetić: Nije, znate, to je… i delimično ste u pravu, a delimično možda malo i treba da se dopuni to. Nema manira na divljem zapadu. 🙂 Nego, koji prvi potegne pištolj taj je pobedio, ovaj drugi će da bajka, da mu pogrebnik uzme meru. Prosto, za kvalitetan dijalog je potrebno ono da nema, da se vratimo na početak ovog intervju, da nema distrakcije. Ovo društvo je u permanentnoj distrakciji. Taman se nešto – puf, rat jedan. Taman se nešto – puf, drugi. Taman se nešto – pade neki Berlinski zid. Taman se nešto, taman se nešto… Stalno je “taman se nešto”. I iz tih razloga nema… Mi smo vam jedna užasno prometna politička destinacija, što bi se reklo. Kod nas bi bilo politike da nema geopolitike, koja nam ne da bude politike. Evo, vidite šta imamo, a ko podržava. Opoziti. Te u tom smislu je potrebno možda to o čemu Vi pričate – sad namestiti na neko drugo mesto, skriveno. Znate, nekad su monasi prepisivali stare knjige. Sad možda trebaju monasi da prepisuju bonton. 😀
Ivan Minić: Nisam siguran koliko bi se primio. 🙂
Voja Žanetić: Pa, lako.
Ivan Minić: Ima vremena. 🙂
Voja Žanetić: Posle nekoliko vekova dođe neko kome bonton treba, u tom smislu.
Ivan Minić: Vojo, hvala.
Voja Žanetić: Nema na čemu. Hvala što ste me pozvali.
Ivan Minić: Bilo je zadovoljstvo. Hvala Epsonu što nas podržava. Hvala Vama što ste nas slušali. Kao i dosad, sve svoje komentare, predloge, ideje, ostavite na za to predviđenim mestima. A mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Vojislav Žanetić
Vojislav Žanetić rođen je 1963. godine u Beogradu, “glavnom gradu nekoliko nepostojećih i jedne odskoropostojeće države”, kako sam kaže.
Autor je brojnih komunikacijskih kampanja za proizvode, usluge, industrije i trgovine; konsultant i “brand coach” sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa domaćim i inostranim kompanijama. Kopirajter je sa izuzetnim iskustvom, fakultetski i motivacioni predavač. Ekspertno poznaje i poštuje “consumer insight” kao polaznu tačku svake tržišne komunikacije.
Široj javnosti poznat je i kao scenarista, satirični pisac i kolumnista. Pisao je za “Indeksovo Pozorište”, “Dnevni Telegraf”, “Evropljanin”, “Nin”, “Večernje Novosti”… Pošto je ovo pisanje uglavnom namenjeno odraslima, radi ravnoteže objavio je, poodavno, i nagrađivanu knjigu za decu – “Bića o kojima malo znamo”.
Suvlasnik je i kreativni direktor marketing agencije MOSAIC. Pored toga, čini deo trojca “PLjiŽ-a”.