EP080: Srđan Erceg

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 80. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a naš sponzor je i ovog puta Epson. Danas imam veliku čast da ugostim mog dragog prijatelja, mada ste Vi već uglavnom navikli da su većina gostiju moji prijatelji, ali ovo je nešto posebno, jer uvek je posebno kad ti u goste dođe robotičar, a najposebnije kad ti dođe neko za koga smo svi mi nekako interne govorili da je on čuvar galaksije. Moj gost je danas moj dragi prijatelj Srđan Erceg.

Srđan Erceg: Hvala na pozivu. Ako smem samo da kažem – izvini, znaš da ja puno pričam – čast i zadovoljstvo je biti ovde.

Ivan Minić: Srđan je ta rascepljena ličnost, ali…

Srđan Erceg: Više nas je.

Ivan Minić: U normalnim okolnostima čovek se podeli na dve-četiri, a u tvom slučaju tako ima svašta.

Srđan Erceg: Ima nas.

Ivan Minić: Svašta ti tu tako radiš, ali najprepoznatljiviji si da kažemo u primarnoj struci, mada pitanje je šta je više danas primarno, kao čovek koji je direktor marketinške agencije koja se primarno bavi digitalom prethodnih više od 10 g. Pre toga si takođe imao karijeru u marketingu, i o tome svemu ćemo pričati, a sa druge strane tvoja velika strast i nešto što te čini na okupu…

Srđan Erceg: Srećnim. Srećnim, veruj mi.

Ivan Minić: Pa, srećnim, a i na okupu je auto-moto sport, ali ne samo auto-moto sport – ti si i jedan od najčešće spominjanih ljudi i najčešće prisutnih glasova na Sport Klubu kroz Moto GP, kroz Formulu, kroz NFL, kroz NASCAR dok je bio, i tako.

Srđan Erceg: Jeste. Tako, svašta nešto radim.

Ivan Minić: Radiš neki stotinak-sto dvadeset sati nedeljno, i to je u principu OK.

Srđan Erceg: Tu smo negde, tu smo. Zapravo, ni ne radim. Sve to što pričaš su moje ljubavi. Nekako sam uspeo sebi da organizujem život da radim – da bukvalno ono što bih radio u slobodno vreme postane moja profesija.

Ivan Minić: A za to treba vremena. I da to treba kilometraže. I pomenuo sam da si i ti robotičar. Nisam pomenuo da si nesvršeni student japanskog.

Srđan Erceg: Između ostalog, da.

Ivan Minić: Ali to što si robotičar i što je tvoj, Rečkov, Bogdanov, Gargentin razredni bio meni direktor to nas je na neki način prilično zbližilo jer…

Srđan Erceg: Izvini, smejem se pošto je to posebna jedna priča.

Ivan Minić: Da. Mislim, generalno ljudi koji su prošli kroz Politehničku i imali prilike da se susretnu kroz to svoje obrazovanje sa Duletom su blagosloveni na neki način, a Dule je ove godine otišao u penziju, ali ostao aktivan kao savetnik, tako da… Zahvaljući njemu, zahvaljući toj nekoj viziji ta škola je od neke lepe, ogledne škola postala nešto što je zaista za ponos, iako je prošla kroz veoma zahtevne i teške trenutke.

Srđan Erceg: Jeste. Turbulentno je baš bilo Duletu u poslednjih par godina.

Ivan Minić: Ali taj momenat gde – mislim da je Rečko to, ali to je bila, recimo, druga epizoda ili treća, tad je bio tu pa smo mogli da se uklopimo – da je on to tad pominjao, možda i nije, vaše odeljenje – to je ’76., vi ste devet godina stariji od nas.

Srđan Erceg: Jeste.

Ivan Minić: Vaše odeljenje, gde su sad svi ti ljudi i ko je tu sve bio, to je baš onako…

Robotičarski dani

Srđan Erceg: Bizarno je. Evo, ja iskreno kad pomislim sada – spomenio si Marka Gargentu, ne koliko ljudi znaju za Marka ili ne: čovek koji je pisao knjige za “O’Rajli” čovek koji je imao “Marakanu” kompaniju koju je prodao Tviteru pa osnovao Tviter univerzitet, pa onda izašao iz Tviter univerziteta, pa postao jedan od angel investora, čovek koji živi u Silicijumskoj dolini i živi taj silicijumski san, i čovek koji se nama družio godinu i po pre nego što njegovi su roditelji, kojima skidam kapu, otišli za Kanadu. Podigli celu porodicu iz Pančeva i rekli “idemo za Kanadu”, on se odselio posle za San Francisko i postigao sve to što je kasnije postigao. I ti sad sedio si s njim u klupi, i kao osvrneš se i taj čovek sad sačekate kad odeš u San Francisko, koji ponaša se prema tebi kao da te zna 20 g., sve najnormalnije; onda imaš Bogdana koji je pravio firme, prodavao firme, sve što je radio; Ivana koji se sad evanđelista u Švajcarskoj za data u “Bajeru”. Znaš, potpuno neverovatno, a to samo nekolicina ljudi koje spominjeno. Imaš i ljude koji su na kraju u Australiji radili, vodili IT celog Siniskog univerziteta – Aleksandar, koga niko ni ne zna ovde, ali čovek koji je to ostvario. Isto, u klupi sa njima, i ovako se osvrneš, a to je samo jedan deo priče. Dakle, da ne spominjen još gomilu ljudi koji su postigli ohoho stvari. Da, zaista bi dugo potrajalo. Imaš Ivana Mejuha, čovek koji je pre zastupnik za “Has” je bio, ako sam ja dobro zapamtio. To su sve ljudi sa kojima ti sediš, deliš sudbinu u nekim ratnim godinama, i 25 g. kasnije gledaš – to su sve neki uspešni ljudi. Vau! Kako se desilo? Nemam pojma.

Ivan Minić: Da li misliš da je imalo nekog uticaja to kako je bio koncipiran taj program? OK, to jesu bile užasne u svakom smislu, ali nekako taj obrazovni profil koji je prilično inženjerski postavljen i daje ti jednu ozbiljnu širinu, i ne samo sa tehničke strane, nego i kroz društvene. Mi smo suštinski – u moje vreme smo sve iste predmete kao u gimanziji, osim latinskog i imali smo ceo set stručnih predmeta, koji je bio vrlo…

Srđan Erceg: Imali smo likovno najnormalnije.

Ivan Minić: Muzičko.

Srđan Erceg: Muzičko, sve smo imali. Dakle, kad pogledaš – ja ne znam sad za gimanziju, moja majka nažalost nikad nije uspela da me natera da upišem gimnaziju, nije bilo šanse – vidi, sramota u to vreme, gde ću ja u gimnaziju, mi smo neki matematičari, neko mašinstvo, a drugo gledao sam burazera starijeg koji je otišao za robotičare. Rekao sam “ja idem za ovim čovekom” i to je to, na njegovu nesreću. Srećom po njega smo bili uglavnom u različtim smenama: ja pre podne, on popodne, pa nije morao da se sramoti što ima mlađeg buzera u istoj srednjoj školi – u to vreme dve godine razlike velika stvar. I dolaziš u neko odeljenje koje nisam znao iskreno. Ja samo pratio buzera, ali onda dođeš i to: likovno, muzičko, engleski, istorija – istoriju smo imali kod čuvenog Đoleta, koji je za one koji ne znaju, to je čovek koji te kažnjava tako što kaže: “‘ajde sada jedan guli-guli.”, i onda ti ovako čačka uši ili urlikne u pola časa, i samo jedno urlikne i to je to, zna se, tišina posle toga, i tako.

Ivan Minić: Dobro, da, Đole. Ja sam imao… pošto sam bio jedan od retkih u razredu koga je zapravo zanimala istorija onda kad niko nije spreman da odgovara, onda kao: “‘ajde sad ga ti zabavljaj! -Šta da ga zabavljam? -Pa, pitaj ga nešto što je teško i što je komplikovano. Svađaj se sa njim.” I kad smo došli do tematike Prvi, Drugi svetski rat…

Srđan Erceg: To sam hteo da ti kažem, svetski ratovi.

Ivan Minić: Problem je bio dok je bio Egipat. “Egipat, Mesopotamija, ne mogu to me ne…”

Srđan Erceg: Nije ga zanimalo.

Ivan Minić: Ali kad smo došli na to, svetski ratovi i to, uvek ima neko pitanje.

Srđan Erceg: Skapa Flou. Vidi, Skapa Flou to sam slučajno pogodio. Napisao sam tekst o Skapa Flou i onda sam shvatio da čovek baš konkretno tu celu priču i te kako obožava. Prema meni, prema nama je generalno bio prilično dobar.

Ivan Minić: I prema svima je bio dobar, nego što… ta škola je skupila na tom smeru uglavnom jako, jako dobre đake. Međutim, bez želje da zaista zvučim prepotentno i to, ali zaista nije bilo isto…

Srđan Erceg: U drugim smerovima.

Ivan Minić: Ne u drugim smerovima, nego i u našem odeljenju iz različitih delova grada, iz različitih škola ljudi koji dolaze prosto nije isto vukovac u škola gde se zaista zahtevao neki vrlo visok nivo znanja i u nekim drugim.

Srđan Erceg: Znaš kako, mi smo bili u srednjoj školi od 91. do 95., tačno u periodu građanskog rata i to je bilo dosta čudno vreme. To su paviljoni u blizni, za one koji nisu iz tog dela grada ili iz te istorije Beograda. Paviljonci ti dođu u posetu i ti znaš da će pasti batine tog dana. Samo pitanje koga će da ispretuku. Ali onda se skupi neka ekipa – pričam vrlo otvoreno – odjednom se dešava da dolazi čovek sa kašikarom, da je to normalno. To je neko čudno vreme gde smo se mi okupili ne samo… Dule nas je spasao, najiskrenije, Dule je nas spasao. Imao sam sreću da mi on bude razredni, jer smo mu bili prvo odeljenje. Da li je to njega negde motivisalo da kaže “hajde da se potrudimo oko ovih klinaca više”, i te ratne godine koje su bile potpuno nenormalne – suštinski nenormalne: autobus, pređeš ulicu da bi otišao do poslednje stanice da bi imao šansu da dođeš do škole – tako je izgledao moj dolazak u školu 92/93. Ali nekako to zanemariš, nekako shvatiš da je to norma neka, ne znaš ni za bolje. Čuo si za bolje, ali ne znaš suštinski za bolje. Onda ideš i dolaziš u tu školu gde – ja sam imao dugu kosu, drugi smerovi nisu baš gledali tako simpatično prema dugoj kosi na muškarcu. Tako da kao hevi metalac, znaš, imao sam čudne situacije, ali isto tako zaštitu, uslovno rečeno, mojih prijatelja koji su iz mogućih miljea muzičkih. Dakle, mi smo se držali zajedno kao IV-1, tj. I-1, II-III-IV. I to su neke  zanimljive priče gde ti upoznaš ljudi koje možda nikad ne bi sreo ili sa njima postao prijatelj da se niste upoznali u srednjoj školi, a odjednom shvataš da ti ljudi drže leđa, da tebe niko neće dirati tako jednostavno. I to nije pitanje ko je jači, koliko nas je – nego, dobro se osećaš u to odeljenju, ti si deo nečeg što – nikog mi nismo dirali, nismo aktivno mi išli sada nešto da radimo, ali držimo se zajedno. I to je meni bio lep osećaj. A da li je program pomogao? Pravo da ti kažem, nemam pojma. To su toliko čudna vremena. Ja sada kada se vratim i šta smo mi radili i kada gledam klince i razmišljam da li smo bili takvi – bili smo možda i gori, ne znam. Znaš kad kažu nove generacije – jao, kad se vratim ja u 94/95, vežemo kantu za smeće i bacimo je sa trećeg sprata u drugi da uleti tokom odgovaranja, jer to je kao dobra fora.

Ivan Minić: Dobro, znala se fizika.

Srđan Erceg:

Klatno, fizičko klatno kad će da stane. Ali kome je to palo na pamet, veruj mi ne znam, ali smo mi to morali da sprovedemo u delo. Eto, ali nadam se da nismo nikakvu štetu napravili. Makar se ja ne sećam ili nadam se da nismo.

Ivan Minić: Znaš šta, postoji jedan momenat koji smo i u prethodnim mesecima skapirali, sad kao malo odrasla ljudi koji vode neke biznise, a to je kada je stanje krize, ljudi se zbiju i mnogo više vode računa jedni o drugima. OK, ima i onih koji ne vode, koji se okrenu samo sebi, itd. – preživljanje, šta god. Ali ako postoji dobra zajednica koja god ona bila, odeljenje, zgrada, firma, šta god – ta zajednica iz toga izlazi mnogo jača.

Srđan Erceg: Mi smo definitivno izašli jači. Jer kažem ti, Marko Gargenta me oduševio. Čovek nema – nemamo mi takvu blisku vezu da on odjednom nama bude takav domaćin zato što Ivan i ja dolazimo nekim poslom u San Francisko. Nema, on je nas video poslednji put neke 91-92. pre nego što se spakovao sa porodicom i bukvalno pobegao – pobegao, otišao da traži bolji život. I uspeli su u tome, i svaka čast. Kažem, njegovi roditelji su junaci. Što kaže moj brat, nisu slušali svoju decu, koja verovatno ne bi nigde išla. Jer koliko god da ti je grozno, to je ono što ti poznaješ, to su tvoji prijatelji. “Ne, deco, idemo. -Gde ćemo? -U Toronto. Zima, ali standard.”, i odakle je sve krenulo. Taj čovek nas dočekuje na aerodromu. Pazi, on je ne uspešan, nego preuspešan u jednom super-modernom biznisu – on dočekuje neku dvojicu momaka koje je poslednji put video 25 g. ranije. Zašto? Zato što je takav čovek. I te veze su meni fascinantne, dirljive su mi.

Ivan Minić: Dobro, zato što je takav čovek, zato što ste vi nekad bili takvi ljudi, zato što si ti čuvar galaksije…

Srđan Erceg: Može.

Ivan Minić: Zato što je Rečko najjači čovek na internetu, itd.

Srđan Erceg: Znaš kako, Džordž Kluni je zapravo analogni Ivan Rečević.

Ivan Minić: Tako je, starija i lošija verzija.

Srđan Erceg: Tako je.

Ivan Minić: Dobro, tako ja nadenem ponekad ljudima nadimke, i onda jbg…

Srđan Erceg: Ti si dao, vidim, i zaživelo je.

Ivan Minić: Otkud ti uopšte u tehnologiji? Tehnologija negde je osnova svega što si dalje radio. OK, ti si kroz posao ulazio i u prodaju, i u marketing i u sve, ali ono što je negde zajednička stvar, pa čak i sa Moto GP-jem i svim ostalim, je upravo tehnologija. Odakle interesovanje, kako si uopšte došao do toga da skapiraš “možda bih ja mogao nešto da se igram…”?

Tehnologija kao osnova svega

Srđan Erceg: Znaš kako, nikad… Hajde, preskočiću ti na ovaj drugi – “kako sam pomislio, znaš, možda bih ja nešto mogao” – nikad nisam ni pomislio, ni sad to ne mislim da ja nešto ne bih mogao. Znaš je to tako, ja nemam pojma. Sad kao starija, zrelija osoba, mogu…

Ivan Minić: Dobro.

Srđan Erceg: Vidi, z-r-e-l-i-j-i sam, to je ipak komparativ.

Ivan Minić: Starija osoba, da.

Srđan Erceg: Sad, da li je to zrelo – to je drugo, apsolutnim nekim merilima.

Ali nikad nisam pomislio da nešto ne mogu. Ta ideja mi se nikad nije pojavila u glavi. To jednostavno… Pojavila mi se negde kasnije kad nešto ostvarim. To je više bio strah od uspeha, jer uzmeš da uradiš nešto što je kao nemoguće, onda ga ostvariš, pa kao “zašto sumnjate u to”. Mada mi je veći problem bilo nešto je drugima super jednostavno da uradim – e, to ne umem, čak i danas mi je teže nego nešto što zvuči nemoguće. Možda je to izazov, kako god. Tehnologija, znaš kako, to je od malih nogu. To ti je direktno uticaj zapravo najbližeg okruženja. Konkretno, porodice. Tata, koji obožava naučno-fantastiku. Pazi, ja sam rođen ’76. godine. Neka prva svesna uspomena imam tako, od 4-5 g. – sad, koja je tačno, ne znam – gde ja nijednog momentna ne znam za svet bez računara. Danas je svet računara najnormalnija stvar, ali u tom momentu, tata koji obožava naučno-fantastiku, i moram da istaknem mamu, koja podržava njegovo ludilo realno – pa, da. Znaš, njegova filozofija je oduvek bila neću da kupim kola – to svako ima, to svako može, ali ću da dam te iste pare za ZX81. Vidi, za one koje ne znaju, to je računar koji ima 1 kB. Ja ponavljam tu priču, to je 1 kB. I onda pošto je bio rukomentni novinar, “Sport JSL” – Jugoslovenski sportski list – “Sport” ga pošalje u Nemačku na izveštavanje sa rukometnog prvenstva, ne znam tačno kog, on se vrati sa proširenjem na 16 kB. I sad ti imaš 16 kB – pazi, to je moć! I ti krećeš. A onda imaš starijeg burazera, koga nerviraš jezivo, ali koji ti je inspiracija. Sad, srećom on je zaista uber geek. Dakle, on ti je pravi geek – geek geekova. I on je od prvog momenta kad je video računar, to je bilo to. To je računar, to je to. I dan-danas.

Ivan Minić: Oni su postali jedno.

Srđan Erceg: Tako je. I sad ti gledaš njega, i normalno imitiraš. Čekaj, ako može on, mogu ja, što naravno užasno nervira, ali to tako funkcioniše.

Ivan Minić: Ja često kažem da si ti osoba koja sve nervira, ali ne mogu da te ne vole, uključujući i mene.

Srđan Erceg: Hvala. Hvala.

To je neka osobina, pretpostavljam, ali to je krenulo od malih nogu, to tako funkcioniše. I brat koji je na računaru, ja samo pratim šta on radi i učim. Sad, kada imaš 4 godine, tj. 5, a on ima 7 – ako pogledaš u procentima, on je u procentima značajno stariji, ali ja dobijam njegova znanja, dobijam priliku da učim da čitam, i sve to je tehnologija od malih nogu. Drugo, okružen si knjigama – i, da, hoću da pohvalim mamu i tatu. Vidi, oni imaju oko 2000 knjiga na engleskom jeziku u to vreme. Meni je to bila normalna stvar. Tako izgleda jedna soba, tako što ima 2000 knjiga. Ja ne znam za drugačiju sobu. Normalno je da svi imaju 2000 knjiga na engleskom, što je u to vreme ozbiljna anomalija. Zoran Živkov koga – Živković, izvinjavam se – Živkov je iz “Top Spida” , čovek koga obožavam na jedan drugi način: on me je uveo u garažu “Minardija” 95. na Velikoj nagradi Mađarske – divan čovek; i Zoran Živković koji u to vreme zove mog tatu da pozajmljuje knjige od njega – moj otac koji ne da knjige. Jer za njega jedino što ne možeš da tražiš je knjiga. Knjige se ne daju nikada. I, što se njega tiče, nije greh ukrasti knjigu, ali to je njegova filozofija životna. Vidi, knjige… Sad nešto smo snimali, pojavljujem se na TV-u sa knjigom u ruci, on zove da pita da l’ sam uzeo njegovu knjigu. Nije bitno šta sam ja radio, koji sam intervju vodio – “da li si uzeo moju knjigu?”. To i dan-danas filozofija: vrlo ozbiljan pristup knjigama, ali to je ćale. I ti si onda okružen knjigama, imaš nekog starijeg burazera – vidi, nema šanse da ti – ja nisam mogao drugačije da se uklopim u društvo. Još stariji burazer od strica, Igor, takođe razume se u tehnologiju, koliko-toliko, ne koliko Ivan, Ivan je stvarno geek, i Ivana, starija sestra – ja sam najmlađi: 73. je Igor, 74. Ivan, Ivana 75., ja 76. Ja sam onaj koji je krao znanje od svih, bukvalno. I sve nervirao, slažem sa tobom. Uvek. To je ta priča o tehnologiji. Ja ne znam za drugačiji svet u suštini. Tako da verovatno su me oni definisali, ovako racionalno kad postavim stvari, ali to ti je bilo igranje igrica i čitanje kasnije “Sveta kompjutera”, koji ti sanjaš. ZX81 je zamenjen godinu kasnije, kupuju ZX Spektrum – pazi, to su sad boje, 48 kB – to je već ozbiljna priča – “Kemston” džojstik, hlađenje. Ti onda učiš – kako učiš: tako što će ti se ugasiti igrica ako ti ne podigneš Spektrum i postaviš nešto ispod njega, jer je loše hlađenje. I onda ti pokušavaš da ga ohladiš, pa ventilator da gurneš spoljni ka njemu da ga rashladiš, a on ima obrnuto polarizaciju pa tu moraš da vodiš računa… Vidi, to je sve – tj. moraš da vodiš računa o adapterima, da ne staviš pogrešan; pa onda folija kad se pokvari, ti moraš da otvoriš ZX Spektrum, jer folija više ne radi. Da kupiš foliju ideš na kraj Kalemegdana, u Beograd – pazi, mi smo u Zemunu odrasli. Iz perspektive dece koja su odrasla u Zemunu ti ideš u Beograd. Dakle, ko nije živeo u Zemunu, ne zna o čemu pričam. Ali, veruj mi, ti stojiš na Gardošu i ti vidiš Beograd. Ne vidiš ti centar grada. Ne, tamo su Beograđani. Ovde su Zemunci. I sad Zemunci me ne priznaju kao svog, jer nisam rođen u Zemunu. Rođen sam u Višegradskoj, sa ove strane reke, i ti nisi Zemunac, ali si odrastao u Zemunu. I zna se kad sedneš na bajs, pomoli se, ti ideš sada na Dorćol. Da l’ ćeš se vratiti sa bajsom, to je veliko pitanje. To sam nešto sa Gojkom, mojim super prijateljem, pričao nedavno kako su svi ubeđeni da je sada mnogo opasno, i kad smo mi bili mali, sve je bilo bezbedno.

Ivan Minić: Da, da, da…

Srđan Erceg: Važi. Odvezi se bajsom do Gazele. Ako se vratiš sa bajsom…

Ivan Minić: I patikama.

Srđan Erceg: I patikama – ja ti čestitam. To nije bilo šanse.

Ivan Minić: I ako je “Mont” jakna, onda jbg.

Srđan Erceg: To je kraj.

Pa, vidi, mene su opljačkali u prolazu pošto su se moji kasnije odselili. To je vreme stanarskog prava, nisi ti imao stan. Pa su dobili stanarsko prava za stan u Mirijevu – moraš da se odseliš u Mirijevo. Sad ja funkcionišem na relaciji Zemun-Mirijevo, 8. osnovne škole, 8. razred i ostajem kod bake koja je i dalje u Zemunu, koja je živela sprat ispod nas, i gde me opljačkaju? U prolazu ispod Zelenog venca. Tamo do Sremske da stigneš, to je bila ozbiljna bitka. I to je tako, tako je za klince. Možda roditelji nisu svesni toga, ali taj svet kao alternativni i dan-danas postoji. I znalo se, uđeš u školsko, batine ili ne, kako funkcionišeš – to je svet koji roditelji neće nikada ja mislim razumeti. Zaborave kako je biti klinac. Bože zdravlje, biću nadam se otac, ali u ovom momentu nemam tu emociju, ali znam po klincima od burazera u Čileu – “kako sad da ga obučim, šta treba da uradi u toj situaciji”. Ti moraš da ga pustiš da on ili ona stiče – Sofija, Niko, Lukas, kako da im ja pomognem? Pogotovo odavde. Ti ne znaš šta se zbiva u školskom dvorištu, sva su deca nasmejana dok se odrasli ne sklone. Kad se sklone… gde civilizacija potpuna.

Ivan Minić: Game of thrones.

Srđan Erceg: Game of thrones. Elem, ja sam ti sad onda u Zemunu, ideš da kupiš foliju na kraju Kalemegdana. Tamo ti prodaju cigle, inače, pa ako znaš kako izbegneš kupovinu cigle, kupiš foliju. Pa, onda zameniš foliju, i eto, tako smo naučili. Bukvalno, šrafciger od malih nogu. Tako da tehnologija je za nas bila normalna. Onda Dimitrije, naš komšija, mora da kupi računar, ali njegov tata kaže: “Nećemo mi Spektrum, nego ćemo Komodor 64.” Onda kreće rat Komodorovaca i Spektrumaca: čiji je bolji, brži, pametniji, ko ima turbo učitavanje – ko nema. I onda coup d’état, dolazi Marko Budrovac, moj divni prijatelj, Amiga 500. O, kako smo plakali! Ali kad pogledaš, konstatno sam bio okružen nekom tehnologijom, koja je u to vreme anomalija, ali je to vremenom postalo mejnstrim. Još engleski jezik kada dodaš tome, koji si morao da naučiš. Kako sam učio španski? Kada su napravili “Dražen Petrović Basketball”, koji je bio velika zvezda u Španiji, ti dobiješ krekovani igricu, piratizovanu iz Novog Sada – inače, to sam naručivao, naručim kasete i pobegnem od kuće, jer baka onda mora da plati pouzeće, i onda, jelte… zapalim; kao što si rekao, nerviram, ali me vole. I dobiješ “Dražen Petrović Basketball”, gde piše: izquierda, derecha. Nemaš ti pojma šta je. Onda ti izabereš dugmad i vidiš:  to je levo, to je desno, ovo je pravo. I tako učiš i španski, između ostalog. Vidi, dovijaš. Kao uputstvo, walkthrough – kakav walkthrough, čekaš Bojana Majera i “Svet kompjutera” da pročitaš walkthrough za igricu, jer si zaglavio, a to čekaš ceo mesec, jer nema interneta, to ne postoji. Osim da si čuo za mrežu, jer tata priča o tome kako američka vojska napravila neki sistem gde su spojili istočnu i zapadnu obalu. Ali razumeš, to su razgovori. Nije da sam ja znao. I moj tata koji mamu vodi na proslavu godišnjice Gagarinovog leta u svemir. Eto ti, to je romantika. “Juri Gagarin je pre godinu išao u svemir, mi večeras idemo na večeru.” Ona žena nema pojma zašto, i onda ona sad počinje da uči o tome. Znaš, ona je nas podržavala. Vidi, dva sina, muž – svi su na svoju ruku, i ona žena koja, inače, bila solo pevač, kontraalt je žena, najdublji glas u “Krsmancu” i putuje i ima solo deonice i peva “Karmina Bura…” – peva Verdijev “Rekvijem” u Dubrovniku na Letnjim igrama. Znači, žena radi nešto vrlo ozbiljno. Onda se pojavljuje tehnička ekipa, i ona je primora onda da gleda Formulu 1 u dva popodne… Znaš, sudbina nije bila jednostavna.

Ivan Minić: Pogreši čovek.

Srđan Erceg: Pogreši čovek. Htela je devojčicu, ali sam se rodio ja.

Ivan Minić: Pa, dobro. Ne bih rekao da je loše prošla.

Srđan Erceg: Da, ja sam zadovoljan, za nju ne znam. Šalim se. Nije, nije, ispali smo OK.

Ivan Minić: Srednja škola je vrlo značajna priča i zbog prijatelja i zbog, što kaže Galeb, “u formativnim godinama se dešavaju bitne stvari”, i onda to naravno nosi određenu težinu. Ali, ja znam priču, ali mislim da je vrlo interesantna: šta je bio tvoj prvi posao, i kako si krenuo da radiš, i kako si uopšte ušao u svet odraslih?

Prvi posao: Svet novinarstva

Srđan Erceg: Uh, sad zavisi odakle… Prvi put da sam dobio pare za nešto, to je bilo kad sam čupao zaperke ’93. To ne znam da li sam ti pričao.

Ivan Minić: Ne.

Srđan Erceg: To ti je prvi novac koji sam ikada zaradio. Čupao sam zaperke u kukuruzu. Znači, čupaš, to ti je kako raste kukuruz, pa sa strane izraste mali kukuruz, to čupaš. I prolaziš kroz redove, imaš muški i ženski kukuruze, i vadiš semenke. Jer to je prva godina, ne želiš da se valjda razvija kukuruz u toj godini, nego u sledećoj. I rekli su mi 10 maraka dnevnica. Čuj, za mene to je bilo – pet dana radim, i imam gitaru. To je bio san.

Ivan Minić: Jasno.

Srđan Erceg: Na kraju nisam dobio te pare, nešto manje. Tu su mi nešto objašnjavali: provizija ovde, procenat onde. Onda mi na kraju burazer kupi gitaru, ali… Da, da. Ali prvi posao, pravi posao, ako ćemo iskreno, jeste “Sportski žurnal”. To je za mene veoma lepa jedna priča. I period života – kažeš, formativne godine – jesu, za mene je srednja škola bila veoma važna. To se dešava posle srednje škole. Srednja škola je najlepši period iz te perspektive. Ne kažem mog života, jer nekako sve što sada doživljavam – ne bih se vratio u te godine, iskreno. Jer mogućnosti i stvari koje doživljavam danas daleko prevazilaze – neću reći najluđe snove, ali svakako nije – možda smo u ovom multiversu je prosto ta verzija. Znaš, to je sad – svi smo u multiversima. Ali u tom periodu, to su, kao što sam ti rekao, ljudi koji su mene podržali. Ja sam imao probleme u 7. i 8. osnovne, počeo sam da se dosta razlikujem. Ja sam i dalje hteo da igram fudbal, nije da me devojčice nisu zanimale, ali sam imao neku svoju viziju univerzuma kako to funkcioniše. Ja se sećam, moram da je spomenem, nažalost, ona – prosto, izvini, koristim priliku – nije, nažalost, živa više, ali Maja Balkić. To je bila moja velika ljubav. Ja sam njoj karanfile nosio u 3. osnovne pred svima. Ona je to bacala kroz prozor, onda ja siđem dole, pa donosem karanfile, vratim joj ponovo, pa ona baci ponovo kroz prozor. Gde sam ja bio ubeđen, to je ta večna ljubav. Onda sam spakovao taj karanfil, čuvao ga. Negde je nestao u onim ludim godinama kasnije. A to je bio moj koncept: to što mi se drugi smeju, meni je bilo nevažno – važnije da ona zna da ja nju volim. Svi su se smejali. Nije ti to baš svejedno, 40 vas je u razredu, svi se smeju. Ali to moja odluka je bila, moj izbor – ne, ja verujem u to, i to je prosto moj izbor. I 7-8 razred kad je došao, Maja je posle otišla da živi u Zimbabve, pa se vratila, to neka čudna… U to vreme nemaš kontakte. Ti Maju sretneš 6 g. kasnije, i dalje si zaljubljen – vau, Maja, prigava Maja! I dešava u 7-8., ja sam i dalje čitao knjige, i nije da su svi u bili u tom razredu takvi. Naprotiv, to su bili divni ljudi, samo prosto niko nije pričao. Spomenuo sam ti Ivana Mejuhasa, Ivan Mejuhas je meni 30 g. kasnije ispričao da je… predstavio me svojoj prijateljici kao najhrabrijeg čoveka koga on zna. Ja sam pao u nesvest. Izvinjavam se što ja pričam ovu priču, voleo bih više da je on ispriča. Ali šta je mene šokiralo što je on zapamtio taj karanfil, i rekao da sam ja imao tu hrabrost kao klinac, ali nije on ustao i rekao: “Ej, to je dobra stvar. Hajde da podržimo nekog klinca koji je romantično zaljubljen. Možda previše holivudskih filmova.”, nemam pojma, to je bila moja vizija romantike. I 30 g. kasnije kaže “to je bila hrabrost, samo što niko od nas nije smeo to da učini, nego smo u spomenare pisali koga volimo.” Zašto to pričam? Nije da je bilo ko u tim odeljenjima bio protiv toga što ja radim, nego ti društvo nameće neki kodeks ponašanja, gde nije bilo kul čitati knjige u 7. i 8. razredu osnovne. Ti si veoma ne-kul, ti si geek. Zapravo, ja sam čitao knjige, to je meni bilo zanimljivo. Pa, onda uklapaš se… jednostavno počneš da štrčiš, a svi ti pričaju o seksu već tada, kako su sa koliko devojaka bili. Zbunjen, kakav crni seks, ljudi? Da, sanjam ga – super. U to vreme se pojavilo, biću vrlo iskren, pojavili su prvi porno časopisi, to je: “Seks klub”, “Vrući kaj”, “Erotika”; to su neke priče, i to ti si mogao da kupuješ na trafici. Ko nije živeo u SFRJ, ne zna o čemu pričam, ali šifre “Tom i Džeri za odrasle”. Potpuno bizarno. Moji prijatelji su se stideli, meni je to uvek bilo u kontekstu mog, hajde da kažeš, egzibicionizma – izazov da odem do trafike i tražim porno časopise. I to je bilo simpatično, i ljudi su mi prodavali porno časopise. Ne kažem da kupujete porno časopise kad ste u osnovnoj školi, ali to je tako funkcionisalo. I onda meni daju, “hajde, Erceg, ti to možeš”. Ja odem, kupim časopise. Ja sam onda heroj društva, jer sam kupio “Tom i Džeri za odrasle”. Potpuno bizarno. Ali se nisam uklapao. Znaš, to je pornografija, ti nemaš pojma ništa o tome. To je… future, future, future, future tense – to će jednog dana da se desi. Ali je poenta u tome da nisam mogao da se uklopim, i meni je bilo veoma loše u 7. i 8. razredu, da se potpuno zatvorim. I onda dolazim u srednju školu, i dolaze neki ljudi, neke neću imenovati s obzirom da nisu nužno bili sa ove strane zakona, ali te svi prihvataju. Navijači ovi, navijači oni, geek kao što smo Ivan Rečević i ja, pa i Aca, pa i neki drugi, moj kum Vlada, koji je ćutljiv na svoju ruku, ali svi imamo svoje priče i niko te ne osuđuje. E, to je meni bilo najvažnije u toj školi, u tom odeljenju. Mene niko nikada nije osuđivao, niti ja ikoga osuđivao. Mi smo prihvatali jedni druge. Coja, koji u 3. srednje kupi zelenu “Maliciju” – to je tad bio i dezodorans, i parfem, i afrodizijak – sve, three in one, to ti sve reševa. Kupi zelenu “Maliciju” i “Brut 33” – to, pobednik, ti si smrt za žene. I onda uzmeš i ne znaš kako se to koristi. Ti se ovako prskaš kao da je auto-lak u pitanju. I čovek se oseća kroz ceo hodnik u hotelu u Ivanjici gde su nas vodili na ekskurziju. Nisi mogao da napustiš zemlju, u Ivanjicu ideš. Pozdrav za gospodina iz Ivanjice.

Znaće ko je. Čovek koji mi je poklonio majicu “Guardians of the Galaxy”. Žao mi je što je nemam, ali nije bila čista, nisam baš mogao da dođem takav. Ali, da, to je jedna od lepših uspomena. I ti sad pripadaš negde. Znaš, ti pripadaš. To je bila cela poenta, taj osećaj pripadnosti gde sam mogao da budem…

Ivan Minić: Ti si među čudacima i ti si čudak.

Srđan Erceg: Tako je! I ja sam čudak, ali svako je na svoju stranu čudak. Coja, koji dolazi sa bejzbol palicom u torbi i koji izvadi na sred časa istorije tu palicu, jer je Đole tražio da priča o praistoriji, i kaže: “Praistorija je funkcionisala ovako…”, otvori torbu, ne šalim se, izvadi bejzbol palicu malu, i ovako kaže: “Muškarac ovako osvaja ženu: pum-pum-pum-pum, i onda uhvati za kosu i odvede u svoju pećinu.” I onda vrati tu istu palicu u torbu, i Đole koji ga gleda; “Sedi, 1.”

Ti znaš o čemu govorim.

Ivan Minić: Znam.

Srđan Erceg: Ništa on njega nije pitao odakle ti palica, čemu ta palica, da li ćeš dobiti adekvatnu ocenu. Jedan, nema diskusije. Đoleta niko ne dira. Ništa, ni Coja se ne buni. “OK, dobio sam 1.” I to ti je to. Ali ti pripadaš i nema osude. Meni je to mnogo značilo. Nisu me devojčice osuđivale, nisu me dečaci osuđivali, nisam ja nikoga osuđivao. Odjednom mogu da se izrazim, mogu da budem ono što jesam. To je mnogo lep osećaj. To mi je nestalo negde u 7. i 8. osnovne, ali, kažem, nikog ja ne krivim, ni da sam ja pomogao mojim drugarima iz osnovne škole. Jesam bio malo čudniji, ali šta sad. Vidi, u to vreme se pojavljaju te čuvene “Dizel” pantalone. Meni je to grozno izgledalo. Zaista nemam ništa protiv, “Dizel” je sad robna marka – ah, “Dizel”! Ali, u to vreme, taj beli deo koji ti ide do struka, meni je izgledalo loše. Ništa drugo, pa nisam nosio. Nego “501”, jer čuo sam za “501”, to je bitno da nosiš. Posle shvatiš da ti ne stoje, ali nema veze. Ti si faca jer imaš “501”, ako ih imaš. Ne, u svako slučaju, ta škola je meni bila mnogo, jer sam onda kada sam je završio stekao – možda sam tu najviše i stekao samopouzdanja u kontekstu toga “ja sve mogu”. Nisam ja razmišljao, ja sam otišao u “Sportski žurnal” i moj tata je radio kao novinar- u “Sportskom žurnalu”. Mama se u međuvremenu – i svako joj čast, želim javno da joj se zahvalim – ona je žena upisala, pošto je završila muzičke škole, nije imala zanat u rukama – nije da su traženi ljudi koji su završili muzičke škole da sad zarađuju na taj način, a nije baš se snalazila u kafani, osim kad se svi ponapijaju pa pevaju neke ruske pesme gde svi popadaju u nesvest, ali to nije baš izvor prihoda. Završi večernju školu za stenografiju da bi mogla da se zaposli da radi posao koji donosi prihode. Onda odjednom ima dva posla: ima posao i u sportu, pa onda u politici. Žena radi non-stop, podiže dva divljaka – koliko god volim ja mog brata, a i sebe – divljaci, to je nemoguće bilo obuzdati. A moja baka isto nije baš bila jednostavna žena: to ti je stalno prebacivanje krivice, katolička škola – kriv si uvek za nešto. Žena stalno nešto kriva, moja majka, koja je divna jedna žena koja ne može da se snađe sad. Šta sad, trebalo je da pevam, odjednom nema te karijere. Sad sam stenograf, što je OK, lepo to radim, decu podižem. Ćale je novinar – vidi, to je… novinar sportski biti – ja ga obožavam, ali, znaš, on dolazi u 3 ujutru kući. Pa, vidi, prva društvena mreža je bila kafana. Koliko god da ga ja volim, tračeve i informacije nisi mogao da dobiješ na utakmici, nego posle utakmice, pa ono što zasad mladi zovu “after”, jelte. After ti je ko zna gde si završio u 5 ujutro, ali on sutra ima vesti. I nema interneta, nema Instagrama, nema Fejsbuka – ta vest će biti eksluziva. I samo u njegovoj glavi. Ali on ustaje u 2 popodne. To je meni modus operandi za roditelje. Mama, koja ustaje, onda vodi računa o nama, sve to završava, i ona koja, kažem im 95.: “Hej, ljudi, hoću da zaradim neke pare.”, nikad nisam hteo njihove pare, “Hoću da idem na more. -Kako ćeš na more kad nemaš pare? – Pa, zaradiću ih. -Gde ćeš da ih zaradiš? -Zaposliću se kao kurir u “Sportskom žurnalu”.”, jer je meni ostalo kao jedina stvar koju možeš da radiš – biti kurir u “Sportskom žurnalu”. Zašto? U “Sportu”, i u “Žurnalu” u to vreme, ne znam da li si to doživeo – kapsule sa tekstovima: spakuje se tekst u kapsulu i pušta se kroz sistem vakum-cevi sa 6. sprata ti šalješ dole na 2. sprat.

Ivan Minić: Jeste. Ludilo.

Srđan Erceg: Ludilo. Onaj zvuk. “Smem ja da stisnem dugme, smem ja da stisnem dugme?!” Onda ti otvoriš prosto jedan prozor, kapsulu guraš unutra, zatvoriš, klikneš dugme, ono nestade. To je magija! I onda ovako čekaš, čekaš, čekaš, čekaš, čekaš, i onda se vrati prazno. Neko je uzeo tvoj… To je fenomenalno. I obeleženo na čepu “Sport”. Meni je to bilo fenomenalno. I ja sam onda sanjao da budem kurir, koji šta radi? Kad to ne funkcioniše, onda se angažuje kurir da trči dva-tri sprata. I kao klinci, tebi je to zadivljujuće. Ti gledaš taj neki magični svet nekih odraslih ljudi. I ja kažem: “OK, to mogu da radim, a da ne ugrozim školovanje.”, jer sam obećao mami da ću da diplomiram. Mama, izvini što sam te lagao. 

Ivan Minić: Dobro.

Srđan Erceg: Ali obećao sam diplomu. Upišem ja Mašinac, sve OK, sve je u redu. Moj burazer i dalje tvrdi da su testovi moje generacije bile lakši, jer sam bio bolje plasiran od njega. Ovo ti je javno, in your face! Ali, šalu na stranu, ja sam rešio da završim Mašinac, da budem aerodinamičar da bih radio u Formuli 1. To je moj san. Pazi, to je san. Veljko Petrović je već inficirao mozak. I ja kažem: “Je li mogu da radim kao kurir?”, ćale kaže: “Ne možeš.” E, mama kaže: “Možeš.” I mama ode preko ćaleta, to joj nije oprostio, ali posle mu je bilo drago pošto sam izgradio karijeru – defakto sam izgradio, iako nisam ja to znao da je to karijera. Otišla kod Miodraga Simeunovića, u to vreme glavnog i odgovornog “Žurnala”, i rekla: “Može moj sin da radi kao kurir u “Sportskom žurnalu”?” Simke, kako su ga zvali i zovu ga danas, hvala Bogu, kaže: “Ne može. Ali može da dođe da proba da bude novinar, pošto je dete novinara, pa ‘ajde da proba.” Vidi, Ivane, pitao si me otkud ja. Došao sam na razgovor sa čovekom, imam 19 g., dugu kosu, nadobudan sam, i on kaže: “Šta ti voliš da pratiš? -Ja volim košarku, volim rukomet, volim Formulu 1. -Košarka: imamo 9 novinara, tamo ne možeš da radiš nikako, previše vas je; u rukometu ne smeš da radiš jer će te uništiti, da ne koristim neki drugi termin, pošto ti je tata rukometni novinar; ali za automobilizam nema nikoga. Otišao je Peđa Milinković na RTS, pa ako hoćeš da ga naslediš… -Važi.” Šta ja znam, ja samo hoću pare da odem na more.

Ja samo hoću da odem na more, kakva crna karijera, kakvi tekstovi, mene to ništa ne interesuje. Ja sanjam Budvu, Herceg Novi, nešto, šta god, dajte mi ljudi da siđem na more! Jer to je jedina opcija da ja vidim more. Uvek sam voleo da plivam. I oni meni daju da radim automobilizam, i to je bio kraj. Ja nisam izašao iz te redakcije narednih – nikad više nisam izašao iz redakcije. I ćale je rekao mami: “Pogrešila si, nikad neće diplomirati. Jer jednom kad počne da radi ovaj posao, videćeš nikad neće stati.”, i nisam stao. Stao sam u jednom periodu, bila je pauza neka, ali… to je izazvano više i bombardovanjem kasnije i ludilom u mojoj glavi – šta ću sa sobom, otišao brat u Čile, otišao kum u Australiju, svi su mi otišli, šta se ovde događa? Ali činjenica da jednostavno tako sam počeo da pišem. Edukacija, kako ide? “Ej, mali, napiši tekst!” Kakav crni tekst? Nemam ja pojma da… Ja nešto pisao što sam… Ljudi, jezik koji god da govorite, bilo to srpski, hrvatski, bosanski, koji god, kako god da ga zovete, šta god da je – mnogo je važno, mnogo je važno da naučite da pišete i da čitate. Mnogo, mnogo, mnogo. Ne samo tehnički da to razumete. Sedite pišite. Ja nisam znao kada su me terali u srednjoj školi, i to Maja koja nam je držala srpski je insistirala na pisanim radovima, na pismenim zadacima. Ja nisam razumeo važnost toga, al’ sam pisao jer sam obećao mami da ću biti odličan – jednom nisam bio odličan – da bih mogao da imam slobodno leto. Jer ako sam odličan, ona me ne dira. Igram “Civilizaciju” od jutra do mraka. “Civilizacija” – i dalje jedna od najjačih igrica, pogotovo kad shvatiš kako bagovi funkcionišu i kako možeš da prevariš da praviš railroad u jednom potezu: samo staviš railroad pa prekineš, pa railroad pa prekineš, i napraviš railroad za jedan potez. Da, nije varanje. Ja sam našao rupu u sistemu. 376% mi je bila “Civilizacija I”. Surovo. Ali, dobro, ti znaš da ja mogu digresije da pravim u digresijama pa vodi računa o vremenu.

Ali, poenta jeste bila, tad sam bio odličan, i srpski si morao da imaš dobro ocenu. Ne možeš, uticaće ti na prosek. Pa sam pisao razne sastave gde sam opet inspirisan Daglasom Adamsom, pisao o vanzemaljcima, o galaksijama, itd. Njoj je  to bilo simpatično. Prvi put dobijem peticu, drugi put trojku, više joj se nije svidelo što se malo ponavljao. Tad sam i naučio: nemoj se ponavljaš. Budi autentičan, trudi se da makar budeš autentičan. Ali me naučila, između ostalog, ne samo ona i roditelji i celo društvo da pišem. I onda dođem u “Sportski žurnal”, i ja nešto pišem po automatizmu. Pa je to bilo OK prvi put, pa drugi put nije loše, pa sam krenuo da dolazim svaki dan, pa malo skontam – tehnologija. Provalim IFP, “Rojters”, faks mašina, dođu Zoki i Sale čini mi se kod mene, koji su radili kao vozači u to vreme, i kažu: “Erceg, što ti ne zoveš timove Formule 1?” Ja uzmeme, apropo sveta odraslih – ja nisam ni znao da sam ušao u svet odraslih, nisam imao pojma, ja sam samo radio šta god mi je palo na pamet – uzmem i pozovem 988 u Velikoj Britaniji, bukvano. Nađem ne znam više ni… Ne, zvao sam informacije – ne znam ni koji je to telefon danas, 9… Ne, 988 verovatno kod nas. Pozovem i kaže: “Dajte mi 988 u Velikoj Britaniji.”, i oni mi daju neki broj. I pošto se sme međunarodne pozive da obavljaš iz “Sportskog žurnala”, ja uzmem i okrenem 988 u Velikoj Britaniji. Engleski kako sam naučio nemam pojma. Evo, iskreno ti kažem, nemam pojma: okružen knjigama, filmovi, igrice. To slušaš po ceo dan, i jednostavno ti to postaje deo tebe. I ja pozovem i kažem: “Dobar dan, meni treba “Vilijams F1 Rejsing”.”, to je sve što sam ja rekao. I žena na nekim informacija u Velikoj Britaniji kaže – a “Vilijams” zato što ima najjači tim, to je 95.

Ivan Minić: Dejmond Hil…

Srđan Erceg: Dejmond Hil, jeste, Ajrton Sena, nažalost, Dejvid Kultard – cela ta ekipa. Osvojili su titulu sa Najdžel Menselom, koga sam ja obožavao i dan-danas ga obožavam. I ja dobijem telefon “Vilijamsa”. I sad ja ne znam kako ide taj razgovor. Pazi, ja sam klinac koji je izašao iz srednje škole, neki u Srbiji, u ludilu u to vreme SR Jugoslaviji, Srbija i Crna Gora, više ni ne znam kako se zvala država, gde ti dve godine ranije pričaš o kašikarama, Paviljonci dolaze da te tuku, a ti sad zoveš neki “Vilijams”. Znaš, to je potpuna transformacija mozga. Ali meni je to bilo sve normalno, sve je to norma, kao da si u filmu. Ja pozovem i kažem: “Dobar dan, ja sam taj i taj.”, krenem ja sad uvod da znaju s kim imaju posla, “Zovem iz “Sportskog žurnala”, to je najveći dnevni list u…” A žena u centrali: “A ko vam treba?”, kao, “Drago mi je što ste se predstavili, vrlo ste ljubazni, ali ko vama treba?” Rekoh: “Ne znam.” Ne znam, ja ne znam ko meni treba. Ja ne znam, zapravo, šta ja hoću. Ja kaže: “Znate, ja sam iz medija. -Ah, media department.” Ja kažem…

Ivan Minić: Moguće.

Srđan Erceg: Ne, ja kažem “da”, sad sam već znaš… “Da, dajte mi media department.” Kler se zvala žena, i zove se nadam se još uvek. I javi se nemam pojma neka. Kažem: “Možete da mi pošaljete dopis?” Sad pazi, to je smišljeno 24 časa tog dopisa: ko smo, šta sam, zašto smo, memorandum, može pečat, može potpis. I na faks pošalješ. I meni dva dana kasnije počne na faks da dolazi na ime Srđana Ercega izveštaj “Vilijamsa” iz predsezonskih testiranja. Znaš, odjednom neki “Vilijams” ti nešto šalje. Ti, zapravo, ne znaš da si u bazi podataka, da je to normalno, to je njihov posao. Ti si se normalno predstavio, da su oni ljudi rekli: “Aha, OK, ovo je…” Niko ne spominjene sankcije, ništa… Ne zanima nas. Neko se javio, pokazao interesovanje, OK. E sad, šta sam ja uradio? Napisao sam, “sincerely yours” sam stavio, i malo sam bio ličan u celoj komunikaciji. Ne znajući da su me stavili na internu listu, gde imaš medijski embargo, gde neki stvari ni ne smeš da objavljuješ, gde sam ja njih pozvao kasnije još nešto da ih pitam, i gde je ova žena rekla: “O, it’s you!”, i počinje da se smeje, i ne samo ona. U pozadini čuješ žene kako se smeju, jer sam se ja njoj obratio na nivou “draga moja Kler, piše ti tvoj Srđan iz Beograda”. I ona žena – ko zna, njoj je to bilo simpatično, i ona mi rekla: “Čuj, mi smo tebe stavili na internu listu, i enjoy!” Znaš, ja zovem “Meklaren”! “Meklaren” sam zvao da pitam kako je Mika Hakinen. Sad ova žena pošto je bio povređen, nažalost, u Adelajidi ’95., žena kaže: “Pa, to ne mogu da vam kažem.”, rekoh, “Off the record.”, stvarno sam bio zabrinut. “Je li samo dobro? -Pa, ne mogu da vam kažem. -Pa, možete na neki…”, kao u Holivudu, “možete da mi date neki znak da je dobro?” I ona mi daje znak da je dobro. Ti ne znaš šta pričaš, ali si gledao holivudski film, i to kao dobro zvuči – mi smo sad špijuni. Ja stvarno nisam nigde objavio tu informaciju, samo sam dobio informaciju da je dobro Hakinen. Ali, znaš, to je neki klinac koji tako ide, i zoveš i svi ti se javljaju. I onda sledeće godine… Pa, da, neverovatna situacija, počinju da mi stižu neki paketi. Pazi, Formula 1 je veoma bogat sport. Izuzetno bogat. U to vreme, mi smo zatvorena zemlja. Niko nigde ne putuju, niko ništa ne dobija. Sve funkcioniše po nekoj inerciji. Dolazi čovek iz DHL-a – tad su još bili belih boja, to se sećam. I ulazi u prostoriju. Sad se svi mi smejemo, “vidi ga, ovaj iz DHL-a, šta će ovde DHL”. “Ko je Srđan Erceg?”, rekoh “ja”. Ovoliki paket, dan-danas ga čuvam, iz “Vilijamsa”. Ti sad otvaraš, to je magija – ti si dobio novogodišnji poklon. Unutra je knjiga sa statistikom, dijapozitivi – pazi, dijapozitivi – fotografije, mape. Imaš ceo – ne rokovnik, nego možeš da sortiraš svaku trku – ti si dobio, bukvalno, za svaku trku posebne plastične korice u koje možeš da stavljaš sve što… Znaš, to je arhiva. Ja to i dan-danas čuvam. Odneo sam kući, nisi sam ostavio u “Žurnalu”. Bio sam u fazonu “ovo neće preživeti do sutra”. Šalim se, preživelo je sve što sam ostavio. Niko nije dirao, znalo se da je moje. Ali to sam, kad sam odlazio iz “Žurnala”, poneo. To mi je bila uspomena. I unutra – znaš, to su neke knjige. I sad ti odjednom dobiješ neke podatke. Pazi, sad, to su i slučajnosti. Ja da ti kažem kako sam ja bio pametan… Znaš šta je možda najveća pamet? Što sam – to mi je ta srednja škola donela – bio voljan da saslušam svakoga. Dakle, nisam nikad procenjivao čoveka na osnovu “aha, ti imaš tu titulu ili to ti je poreklo ili ovo znaš ili ovo ne znaš ili se izražavaš ovako ili se ne izražavaš” – nego “šta si rekao?”. I ljudi koji uglavnom niko nije nešto previše slušao, tako društvo funkcioniše koji sa mnom se družili, jer petrolheads – svi volimo automobile – oni su se sa mnom družili, dali mi neke ideje, ja sam ih poslušao. I uradio ono što rade druge kolege, ali nisam očekivao to sve. Ali onda počinješ da shvataš “ako se javim ovde, ako se javim onde, desiće se…” I istovremeno počeo sam posle kad sam prešao u “Politiku” da koristim računar u pisanju tekstova, što ti opet tehnološki skok. Meni to nije bilo tehnološki skok, meni to bilo normalno, jer zašto bih – pozdravio bih ponovo Dekija Stevovića, to je urednik koji je mene… Znaš, u srednjoj školi te uče mnogo toga, i ponavljaju ti gramatički i prirodni rod. I ti mašeš glavom, “važi, gramatički i prirodni rod”. Ali nikad nisi osetio upotrebnu vrednost toga, nisi napisao tekst. Zašto volim taj jedan sistem koji se ne primenjuje, možda se i primenjuje kod nas, gde te teraju da pišeš. Zato što to je primenjeno znanje. Kao Eksel. Ko je radio u Ekselu, otvoriš ga, i čemu ovo služi? Šta će meni Eksel u životu? Kasnije shvatiš koju moć poseduje. Ali kad ti ne treba, šta će ti. E, tako je s pisanjem: šta će meni gramatički rod. I onda ja napišem “Kimi Rajkonen”, i prebacim ga u ženski rod zato što je ne znam… Ili krenem “Ferari”, koji je u muškom rodu gramatičkom, “Ferari najuspešniji tim svih vremena… i ekipa koja je osvojio ne znam ni ja šta.” Pa, ne može, “koja je osvojila” mora da ostane. Ti u nastavku moraš da ostaneš u ženskom rodu, jer po gramatici moraš da izjednačiš. Ja to nisam tad razumeo, jer “Ferari” je muškog roda – molim vas, kakve su ovo gluposti. Onda Deki Stević uzme ovako… pocepa ti tekst, i kaže: “Erceg, ‘ajmo opismenjavanje. U kantu, napiši ovo ponovo.” I isto Ceca Veličković koja se trudila sa mnom da mi dopre do mozga, ali tad sam već bio ratoboran – “ja sve znam”. Srećom poslušao sam ih. U stvari, ne, grešim – kad je autoritet u pitanju, tu nisam slušao. Kad je autoritet, tu nisam slušao. Sad sam shvatio da, zapravo, sa autoritetima sam uvek voleo da se svađam. Nemam pojma zašto, to je za nekog psihijatra. Pa, jeste, to sam voleo. Ako je što veći autoritet, to je veći izazov da se dobro posvađamo. Obično na moju štetu, ali OK. I tako sam počeo. Ivane, bukvalno, veruj mi, po inerciji. I onda sam počeo da pišem, i onda sam počeo da gradim neki svoj stil, stil koji se zasnivao dosta na kao to programerski. Počinjem uvek isto rečenice u izveštajima: “Ivan Minić, moj veliki dobri prijatelj, car, koji je…”, znaš, opišeš čoveka. “Mihael Šumaher, nemački vozač “Beneton-Forda”, pobedio na Velikoj nagradi Belgije…”, i to je novinarsko pravilo: ko, gde, šta, kako, kada, zašto. To opišeš, i to me je naučio Zoran Popović kasnije u “Politici”, rekao je: “Mali, slušaj. U prvom pasusu mora sve da piše, jer sve ostalo ću možda da isečem i neće ući u novine. Tako da, molim te, to je meso, ovo ostalo je salata. OK? -Razumem i nije mi teško.” I napišeš – u prvom pasusu sve mora da stane. Ako nekom treba savet, to je ceo savet koji imam za novinarstvo. Ali sad pitanje kakvo je danas novinarstvo. To su dnevne novine bile, ograničen prostor. Sad uz digitalizaciju, uz mnoge dobre stvari, dolazi i to da je inflacija, hiper-inflacija medijskog prostora, pa toga ima – piši koliko hoćeš, manje-više. Što je i dobro i loše, sve ima svoje prednosti i mane. Ali u tom periodu, morao si to da znaš. Pa, onda sam tako počeo da gradim svoj stil. I ono što mi je bilo super, shvatio sam da pišem potpuno drugačije od ćaleta. Potpuno drugačije od mog oca. Moj otac potpuno drugačije piše. I on je to rekao, “tvoj stil…” – i njemu je vrlo drago, ne liči uopšte na moj. Jer ja nisam hteo da ga kopiram, nisam nekog ni kopirao. Ko zna ko mi je bio inspiracija – to znam. Ali to ti je svet odraslih, gde ja živim kod mame i tate, meni honorar kasni po 6 m. – ma, koga briga. Zapravo, taj čuveni honorar za more je stigao suviše kasno da bi se to more desilo, ali već tada sam ja batalio manje-više fakultet. Otišao sam na Mašinac, i tražio izgovor da se posvađam. Jer Politehnička nas je naučila – vidi, Auto 1 smo mi koristili u prvom srednje. Ja dolazim i svađam se sa asistentom Nacrtne… ne znam ni ja ko je bio…

Ivan Minić: Nacrtna geometrija?

Srđan Erceg: Ne, geometrija. Da li je bio to ili nešto, pa si imao Nacrtnu geometriju u okviru toga. Kako god, čovek mi je rekao da svaki dobar mašinski inženjer mora da razume kako se koristi rapidograf. Ja sam rekao: “Vidi, ja četiri godine već crtam rapidografom. Dakle, ako bih mogao to da preskočim, pa Autokedom da vam uradim. Imamo studio kod Bogdanovog ćaleta, koji ima lepo ploter A3, pa ću da isplotujem. -Ne, ne može.” Onda se ja tu posvađam, jer ja znam bolje. Jedino kod  Katice sam dao ispit, dobio šesticu iz programiranja, i onda sam batalio Mašinac. Ali sam upisao tehnologiju da ne bih išao u vojsku – u to vreme je to tako funkcionisalo. I onda posle japanski zato što sam se zaljubio, ali to je neka druga priča, u svakom slučaju. Da, u međuvremenu, “Žurnal” postao moj život, zaista. I došao je Ratko Pavlović, zamenik urednika “Politike”, rekao: “‘ajde, mali, da pređeš ko nas.” Ja nisam hteo, jer Željko Regoda, moj kolega, prijatelj u to vreme, radio Formulu 1. Šta ću ja u “Politici”? Nema veze ni plata, ni da li je to unapređenje, ništa mene to interesuje. Hoću da pišem o Formuli 1. Međutim, onda su počeli – neko je rekao da mi tata piše tekstove, što je mene iznerviralo, onda sam ja hothead rekao: “Tako? Tata piše teksove? Idem ja!”, i onda sam otišao u “Politiku”. Ali to je bilo divno što sam otišao, dobio sam da radim tenis i zimske sportove. Pa sam pisao u vreme kad niko nije pratio tenis. Nebojša Višković, Voja Veličković, i kako se zove čovek sa SOS-a, i ja. To je ekipa koja je radila tenis. Niko nije pisao o tenisu. I opet Marko Budrovac, moj prijatelj, koji je instruktor tenisa, koji me tera da sa njim, Bojanom Bosnićem i Saletom, sedim i gledam turnire. I odjednom se zaljubiš u tenis. U to vreme ženski tenis je bio isto vrlo zanimljiv, bilo je – ti vrlo dobro znaš o čemu pričam – Meri Pirs, Aranča Sančez-Vikario, Gabrijela…

Ivan Minić: Gabrijela Sabatini.

Srđan Erceg: Tako je!

Ivan Minić: Ne znam, i dalje mi je u tom periodu muški tenis bio najlepši.

Srđan Erceg: Pet Rafter se pojavio, Jevgenij Kafeljnikov koji pobeđuje na dva turnira, pa imao si Tomasa Enkvista da spomene manje poznate, Andrea Agasi koji osvaja Vimbldon, Goran Ivanišević ’99. se pojavljuje kao duh – ne, 2000. – odnekud i osvaja Vimbldon. Znaš, to su neke godine gde sam ja pratio taj sport na drugi način. Danas je to zahvaljujući Novaka Đokoviću, i hvala mu, pošto sam doživeo mnogo lepih stvari zahvaljujući njegovoj popularizaciji što zemlje, što generalno spota, neke lepe stvari. Ali, činjenica da u to vreme nas nekolicina je pratila tenis. Meni je to bilo zabavno. I onda Zimske olimpijske igre u Naganu još došle, pa to je bilo onako ludo. Ali, vidi, to je za one koji nisu radili u dnevnim novinama ili takav posao, ti si istovremeno i u umetnosti i u mašini. Ti dođeš, kažu ti dobili smo 6 strana – pazi, to je vreme isto političko vrlo interesantno, gde sportski novinari u diktaturama ti dobijaju najviše prostora. Zašto? Pa, mi smo zabavljači. Mislim, možemo mi da se lažemo, ali defakto hleba i igra – ja dajem igre. Jer u tom momentu ti imaš situaciju gde imaš prevrate, nemire, svašta se događa u državi – vidi, sport…

Ivan Minić: A ide, fala Bogu.

Srđan Erceg: Neutralno piši o Zimskim olimpijskim igrama o onom liku. Ne možeš da ugroziš nikoga, a meni super. Ja sam negde sa strane, nit’ me iko podmićuje, nit’ pokušava da me podmiti jer nema nikakve vajde od toga. Potpuno sam van cele te priče. Ja sam u nekom svom balonu, opet geek, stvarno izopšten iz tog celog dela društva. Ja pratim kroz moje kolege sa čim se oni suočavaju, sa čim se one suočavaju, te kolege, ali ja ne učestvujem u tome. Došao jedan vozač, neću ni da ga imenujem, koji mi je rekao: “Mali, da l’ bi ti pisao tekst o meni?”, još dok sam bio u “Žurnalu”, “cela strana, platio bih ti toliko i toliko.” E, tad sam naučio da moraš da imaš svoje pare. Apropo, zato što sam posle pravio svoj biznise. Moraš da imaš svoje pare, jer čvrsto stojim pritome da kada se mediji naruše – to je Džerad Lanijan mnogo lepo opisao – kada se mediji naruše i kada zavise što od marketinških agencija, kakva ironija, što od bilo kojih moćnika i nemaju svoj novac, i dođu u situaciju da moraju da se prodaju za male pare – sve pada. Zato što je to javno mnjenje. Mnogo je bitno da bude zaštićeno. Nisam ja to uradio zato što sam imao tako duboko misao, nego što sam bio vrlo ponosan i rekao: “Neću! Neću tvoj pare. Ja ću tebe da vodim na večeru, nećeš ti mene.” To je bio stav. Nije da sam imao pare za bilo kakvu več… Ali, znaš, to je taj, da se na izražavam, jedan stav. I tad sam razumeo da moram da imam svoje pare. I razmišljao sam uvek koji bi drugi posao mogao da bude da ne bih dolazio u situaciju da neko mi plati 100 maraka da bih nešto uradio. Ako me plati, bar da bude milion. Ali, da te lažem, da neko sad dođe sa pet miliona – šta bih radio, ne znam. Nadam se da ne bih, jer dosta sam toga proživeo, ali činjenica je da u to trenutku nisam hteo, i onda sam mu rekao: “Idite kod mog glavnog odgovornog urednika. Ako on kaže da pišem o vama, ja ću pisati o vama.” I to je to. I hvala Simketu. Simke je zaštitio mnoge u tim jednim nezgodnim vremenima, ali činjenica u “Politici” dobiješ odjednom 6 strana, i onda neko dođe kod mene – ja sam voleo taj posao, volim ga i dan-danas – “Koliko možeš da napišeš? -Mogu celu stranu.” I onda dobiješ celu stranu. U “Žurnalu” se dešavalo da dobijem celu stranu, pa ispadne da mi je tata namestio celu stranu. Ne, cela filozofija je bila: ja napišem što više mogu, jer Kler iz “Vilijamsa” mi je u interni krug ubacila – znaš, to mora da se ispoštuje. Pa, to su moja razmišljanja, vrlo iskreno. I onda ti napišeš gomilu tekstova. I to stalno pričam, svima ponavljam tu priču, možda neko ko je ovo čuo ranije biću dosadan, ali baš me briga, to sam ja, nemam bolje od ovoga. Poenta je bila da ja ostavim more tekstova. Kad kažem ostavim fizički, ostaviš odštampane, otkucane na mašini tekstove i predaš ih. Dođe noćni urednik, ispalo mu je neko takmičenje, nešto se nije desilo i ima praznu stranu ili su mu dodali još jednu, ko zna šta se desilo. On štoa zatekne, on će da pusti. Nije to da li je Erceg, Ercegov mali pa ‘aj pali ili neko drugi. Ali Erceg bio dosadan ili vredan, kako hoćeš da gledaš, i ostavio more tekstova, i on uzme i puć! Objavi sve! I odjednom Formula 1 dobija neku čitanost, pa se jave neki ljudi kojima je to nedostajalo pa kaže: “Hej, hvala vam što pišete ovoliko o Formuli 1.” O, postoji neko tržište za ovim. I on ti kaže: “Evo, napiši još neki tekst.” Pa, malo pola ovde, četvrtina ovde, cela strana onde – i to dobije neke točkove. Šta je preče, koka – jaje? Ne znam, ali ja duboko verujem da ako ja dam sve od sebe, nešto može da se desi. Ako ne uradim ništa, male su šanse da će se išta desiti. Teško da će noćni urednik koji žuri na svoj noćni prevoz da će da dođe, kaže: “E, Erceg, možeš u osam da dođeš i da mi pišeš o Formuli 1?” Baš ga briga za Formulu 1. Možemo da se lažemo, al’ svet tako funkcioniše. I onda sam došao u situaciju da volim da pišem, puno pišem. Pa, došle te Zimske olimpijske igre. Jao, super dve strane napišeš Zimskih olimpijskih igara, neutralan tekst, popunio si, još pismen sam pa je to ispalo OK. Meni bilo zabavno. To sam ponosan na taj posao. Eto, tako sam ušao u posao.

Ivan Minić: A šta je bio to što je bilo prvo što si odlučio da radiš kada si skapirao da je sve to lepo, ali da treba imati novac? Novac znači u životu.

Prvi privatan biznis i odmah krah

Srđan Erceg: Znaš kako, baš sam lutao, baš sam lutao. Prvo što sam pokušao da uradim je da prodajem računare sa Ivanom Rečevićem i Bogdanom Brkićem. To je jedan trijumvirat fantastični, koji je upropastio sve pare koje ima u tom trenutku i sve svoje veze. Ali, to je ’98., znaš. Mi kao šta ćemo da radimo: tehnologija, tehnika. Ja nešto tu znam. Mogu da ti pričam, ali ne znam da li sam ikad pričao tu priču. Da li znaš za tu propalu firmu? Dakle, ta firma je propala dosta efektno. Vidi, brzo smo porasli, brzo smo nestali. Naša ideja je bila: mi sada odemo i nađemo ko ima delove u ovom gradu za računare – mi smo mislili da je supply chain iliti lanac snabdevanja je nešto što je funkcionalno, to funkcioniše samo po sebi, znaš kako malo dete zamišlja biznis. I, aha, ovaj ima ovaj štampač, ovaj ima ovaj štampač, mi ćemo biti malo skuplji, ali mi ćemo na added value, nismo ni znali da se tako zove, na uslugu, kulturu da osvajamo publiku, javnost i mušterije. Ali, ko će da zna za nas ako nemamo oglas, veliki oglas. I onda to malo para što smo imali mi smo dali u oglašavanje. Imali smo oglas kao i svi veliki dobavljači, prodavci. Ljudi ti dođu, ti nemaš ništa. Ti nemaš pojma šta radiš. Alil, ljudi dođu i kažu: “Mi hoćemo ovaj štampač.” Mi zovemo našeg dobavljača. “Imam štampač. -Imaš? Super.” Mi odemo, ono nije taj štampač. “Pa, što nam daješ ovaj? -Pa, to ti je isto. -Pa, nije isto. Prodao sam ovaj štampač. -Pa, nemam taj štampač.” I onda kreće da propada biznis. Onda ljude misle da ih varaš, onda si suviše ljubazan za to vreme, suviše ljubazan – ljudi nisu verovali da smo toliko ljubazni, sigurno je prevara u pitanju. Jer ništa nije ljubazno već deceniju. Svi su grubi, neprijatni, otimačine na sve strane. Ljudi pate nešto za 90-im. Hajte, molim vas! Nemojte, molim vas, to su besmislice! Čak i ako volite muziku, baš me brige, ali to vreme svakako nije bilo zabavno. To su besmislice. Ko to stvarno nije doživeo, ne zna o čemu pričam.

Ivan Minić: Ja se sećam tada 386, pa 486. I 486 – sad, kao uzeli smo, napravili neki algoritam, nije bilo para da se uradi sve, pa iz više tura. I odlazim sa Acem kog nekog lika koji se bavio “uvozom”…

Srđan Erceg: Nabavkom.

Ivan Minić: I on objašnjava kako ima pojaseve. “Kakve pojaseve? -Imam pojaseve sa torbicama. I u tim torbicama stoje – kao ide se u Singapur, i u tim pojasevima se donose složene memorije, složeni hardovi, složeni procesori.”

Srđan Erceg: OK.

Ivan Minić: Kao opasač, kao dinamit.

Srđan Erceg: Dobro, Han Solo varijanta.

Ivan Minić: “Pa, to se tako završava? -Šta se tako završava? -Ne postoji drugi način.”

Srđan Erceg: Biznis.

Ivan Minić: I što je najgore, u tom trenutku nije ni postojao.

Srđan Erceg: Nije, ti si pod sankcijama.

Ivan Minić: Kasnije jeste, OK. Ali potpuno nadrealne scene gde… Ja se sećam imao sam neki prvi CD rezač “Panasonikov”, koji je imao svoju zvučnu kartu, i mogao je da pušta kad je ugašen kompjuter – ti staviš disk, i može da pušta jer ima nezavisan ceo sistem.

Srđan Erceg: Ima dugme “plej”.

Ivan Minić: I kao, dobro. I to kad nareže disk, 20 g. kasnije taj disk je i dalje bio OK, što se posle više nije dešavalo sa novim hardverom koji smo imali. I bio je dvaputa.

Srđan Erceg: Novi nosači medija, da. Puta dva.

Ivan Minić: Rezalo je po sat vremena, i onda pukne.

Srđan Erceg: Duplo brže.

Ivan Minić: “Prinko” neki pukne.

Srđan Erceg: Uf, čekaj! Je li se sećaš 3,5 inčne? Jesi li ti pogodio 3,5 inčne diskete?

Ivan Minić: Da, da, kako ne. Ja nisam 5,25, ali 3,5 inčne jesam, i to je bilo – “Verbatim” diskete.

Srđan Erceg: Tako je! High-density, HD!

Ivan Minić: Skoro sam – skoro, pre 7-8 g. sam poklanjao drugarima, jer je bila relikvija. To imaš, i kao snimiš na to megabajt i nešto.

Srđan Erceg: 1.2.

Ivan Minić: Ako je malo više, ti onda ARJ.

Srđan Erceg: ARJ-uješ, i ARJ je bio bolji od ZIP-a zato što je imao ARJ. Pa, arj1, 2, 3, itd.

Ivan Minić: Da, mogao da ga deli na…

Srđan Erceg: Vin Komander je dolazio 10 disketa.

Ivan Minić: Vindouz 95 na 32., sećam se.

Srđan Erceg: E, i onda to savitljivo.

Ivan Minić: To je baš bilo traumatično. I onda, sećam se, uzmeš tako nešto – kao Vindouz dolazi na 32. diskete i 17. ne radi.

I šta onda radiš? Pa, ništa.

Srđan Erceg: Ali 17. od tog dobavljača. Ne može bilo koja 17.

Ivan Minić: Da, da, da.

Srđan Erceg: Pozdrav za Icu iz Sarajevske.

Ivan Minić: O, da. O, da. O, da.

Srđan Erceg: Kultna ličnost beogradskog podzemlja piraterije.

Ivan Minić: Bilo par tih, najčešće nekih potkrovlja…

Srđan Erceg: Čekaj, koliki čovek?!  Znaš, uđeš kod Ice, ono velik čovek. Sa njim pregovori su dosta jednostavni: “Nećeš?”, kraj. Ali, divan tip. Nama je čak poklanjao igrice, ponekad.

Ivan Minić: Zanimljivo vreme.

Srđan Erceg: Mi smo bili klinci. Dođeš kod njega, sav si izgubljen. “Dobro, ‘ajde, mali!” Ali, stvarno je bio super… Kad pričamo o tome, to danas zvuči “aha, ilegala”. Ljudi, sve je bilo ilegala. Društvo drugačije nije moglo da opstane. Benzin se prodavao po kućama.

Ivan Minić: U flašama, u boji.

Srđan Erceg: U flašama, u boji. Ovaj ti je zeleni, on ti je bolji. Šta je to, bezolovni?

Ivan Minić: Ali, sećam se tog momenta – ako dugo stoji u tim flašama, on naravno pojede onu flašu, ona izmeni oblik. Ti to na kraju kad sipaš, to više nije benzin. Ali, dobro.

Srđan Erceg: Znaš da je to jedna od većih mana post-apokaliptičnih filmova. Ceo “Med Meks” je besmislen. Benzin ne može da se skladišti mislim duže od 6 m. Ti moraš sa sirovom naftom da radiš…

Ivan Minić: Parafin.

Srđan Erceg: Tako je, i treba ti rafinerija. A oni uzmu i sipaju… Kakav crni benzin, prijatelju, od tog filma nema ništa! Vi ste zaglavili na pedala u najboljem slučaju, i to je ćao!

I onda gledaš filmove kao “hm” – OK, bolje ponekad ne poznavati baš svet principe petrohemije.

Ali, dobro. Ali, jest’, bilo je… čak ne mogu da kažem čudno. Ja ne znam za drugo vreme. Prosto ja ne znam za drugo vreme, i ne mogu da pričam o nekom vremenu kako je neko drugi odrastao. Nemam pojma, ja sam tako odrastao.

Ivan Minić: Skoro su me pitali: “Dobro, sad to kao u medijima… Kako ti sad kad dođeš da daš izjavu tebe to nije problem? -Pa, brate, dao sam ih 500 u životu. -Ali, kad si prvi put kad si dao izjavu za televiziju? -Da l’ ’95. ili ’96. bili smo u redu za gorivo na stanici Dejton, i Treći kanal je išao i snimao ko čeka u kolima. Mi smo išli sa prijateljima, komšijama, jer je to bilo celodnevno iskustvo.”

Srđan Erceg: Zna se, ideš da se družiš.

Ivan Minić: Sediš u “ladi”, igraš karte i čekaš…

Srđan Erceg: Kažeš roditeljima gde si otišao i to je to.

Ivan Minić: Baš smo bili – komšinica, ćerka koja je išla sa mnom u razred, keva i ja. I kao, jbg. – jamb, karte i ceo dan čekaš da stigne gorivo i onda koliko ima kola…

Srđan Erceg: Jer vreme ništa ni ne znači u tom trenutku. Bukvalno ne znači ništa.

Ivan Minić: Pa, da. I novac ne znači ništa.

Srđan Erceg: Sve je obesmišljeno. Pa, vidi, mi smo u čuvenoj poslastičarnici, ne znam da li je bio u tvoje vreme pored Politehničke, kupovali šamptine tako što – ja sam bio blagajnik u prvom ili drugom srednje – prikupim novac, dinare, i ne dam ga uveče, nego ga predam sutra popodne. Ne, prekosutra popodne, ali sutradan vodim celo – tj. koga nađem, vodim na šampite. Jer taj novac vredi tog dana, i pojedemo sve šampite ili šta već imamo, i ja sutra tražim od mame novac koji ne vredi ništa, al’ to je ta brojka, jer hiper, hiper, hiper, giga, megainflacija i tako smo vrteli novac. Bili smo… Makar su moji drugari i ja smo jeli šampite. Vidi, nisam neki isterivač pravde, ali sam bio svestan da taj novac ionako ništa ne vredi, ali bar da jedemo šampite.

Ivan Minić: OK, nije to ni tako loše.

Srđan Erceg: Ma, nije loše. To je tako vreme, ali nije da sam baš postao kralj novca.

Ivan Minić: A ni kralj šampita.

Srđan Erceg: Ne, nisam ni šampita.

Ali, znaš na šta me to podsetilo zapravo? To su filmovi, filmovi, to mi je “Bilo jednom u Americi” – znaš kad on kupi kolač: može da izabere da li će da ide sa prijateljicom noći ili će kupi kolač. Doneo je njoj kolač, i ona ga pojede onako u slast. Meni nekako ta scene ostala kao beše super šampita. Nije baš da smo imali prilike sa prijateljicama noći, ali nema veze, bar smo se najeli šampita.

Ivan Minić:

Srđan Erceg: Pa, da.

To ti je… vrlo iskreno. Klinci smo u srednjoj školi, kakve crne devojke. Još stvarno smo geekovi, pa ti izraste glista iznad usta, ti ne znaš šta ćeš s njom. Znaš samo da si smešan. Pa, da. Ko će da te obrije? Onda ćaletu se obratiš, sramota te… Kakav ćale, sad mu kažem “hoću da se brijem”. Onda on “jao, treba da ga brijem – jao, ne mogu.” I tako, ali nema veze, naučilo se.

Ivan Minić:

Srđan Erceg: U svako slučaju, vratili smo se mi na srednju školu. Ali, da.

Ivan Minić: U kom trenutku krećeš da radiš nešto ozbiljno?

Ulazak u svet marketinga

Srđan Erceg: Nešto ozbiljno? Verovatno u “Dajrekt Mediji”, pretpostavljam. Vidi, firma nam je propala. Mi čak i kad je biznis krenuo to sa Ivanom i Bogdanom, počelo je bombardovanje, mart ’99. Cela zemlja, opet sad to pakao neke druge vrste. I onda posle sam napustio novinarstvo, pa sam se vratio u “SK” magazin, i 2001. se zaposlim u “Dajrekt Mediji”. Nemam pojma šta je “Dajrekt Medija”, meni samo trebalo da roditelji prestanu da me gnjave kako nit’ studiram nit’ radim. I oni su hteli da studiram, ja sam hteo da radim. Uvek sam više voleo novac, uvek sam više voleo da imam mogućnosti. I kad govorim o novcu, poznaješ me, nije pitanje ljubavi prema novcu, nego – da, živimo u materijalnom društvu, to stalno ponavljam: Feničani su izmislili novac, nisam ja, i to hiljadama godina tako funkcioniše. I onda sam rekao sebi: “OK, ja moram opet da zarađujem. Ne dajem ispite, nisam ispunio dogovor sa roditeljima, a živim kod njih: ‘ajde da zarađujem, da mogu da bude nezavisan.” I prijavio sam se za posao, posao u igraonici. U igraonici u nekadašnjoj industriji, to je bio kulturološki udar. Industrija je pretvorena u igraonicu, to je bio znak vremena koje dolazi. Znaš, od jedno tehno-narkomanskog mesta odjednom neka deca od 11-12 g. dole sede i na 50 računara igraju igrice, i ja sam administrator tu. Eto, to ti je bilo moje zaposlenje. A i tu je bila greška što me čovek pitao: “Jesi nekad radio na Vindouzu NT? -Jesam.”, pošto je moj brat instalirao NT 4, ali on je mislio da sam mislio NT Server. “Znaš NT? -Znam.” Zašto je moj brat imao Vindouz NT? Pa, dual boot, operativni sistem. Nije jedan pošten program neće da programira u 95. To je đubre, nego  NT 4. I onda tuga kad je izašao Vindouz 2000, NT 5 je prestao da postoji, nego je sve objedinjeno u jedan sistem. Svi dobri geekovi znaju o tužnim momentima iz tog perioda. I tako sam dobio posao slučajno. Znači, čovek pogrešio, nije znao da nisam mislio na server. I onda kad je shvatio, “o, ne, zaposlio sam ga, ali sad je već kasno”. I, u međuvremenu, ja se prijavim, sretnem moju prijateljicu Draganu Todorović, hvala joj na žurci. “Šta radiš? -Tražim posao. -E, super! Ja radim u “Ovejšenu”, to je marketinška agencija…” – važi, nemam pojma šta je “Ovejšen”, a kamoli “BBDO”. “I mi otvaramo novu firmu, zove se “Dajrekt Medija”. Baviće se media buyingom, media planning…” – važi, ništa… možeš da zaključaš logički media buying, media planning. I kaže: “Hajde pošalji CV.”, ja pošaljem CV. Ima i tu priča: nisam ispunjavao sve uslove, ali dobra veze čuda čini, pa sam završio na gomili koja je diplomirala. Jer je uslov bio da diplomiraš.

U svakom slučaju, nije šta znaš, već koga znaš, pa su me pozvali na razgovor za posao. I rekli mi da su me angažovali zato što drugačije razmišljam, šta god to značilo. To su mi kasnije priznali. To mi je rekla moja prva direktorka, Dalila Petronijević: “Angažovali smo te zato što drugačije razmišljaš, pa da vidimo da li će nešto da se desi zahvaljujući tome.” OK. To je prvi ozbiljan posao. Prvi kada posmatraš iz te perspektive, da nije novinarski. Novinarski jeste ozbiljan posao, ali to ne pripada šablonu “dođeš u 9, odeš u 5”, imaš klasične odmore. Ti nemaš odmore, ti ne želiš odmore u medijima. Ko želi odmor, to je ono što ljudi ne razumeju.

Ivan Minić: Pa, kad je međusezona.

Srđan Erceg: OK, tad. “Trka je za vikend, zašto radiš ovog vikenda?” Ja ne radim ovog vikenda, ja sam srećan ovog vikenda.

Ivan Minić:

Srđan Erceg: Ali, ti znaš o čemu pričam, to je suštinska razlika. To nije posao, mene niko ne tera. Ja jedva čekam da se probudim – dan trke, ljudi, race day! Danas je taj dan, a ti ne ideš da radiš. Meni je… nešto drugo bi mi bilo da moram da radim. Tad sam počeo da radim. “OK, sad moraš da budeš ozbiljan. Moram da kupim…”, kupio neke žute, banana žute pantalone – to izgleda ozbiljno. “Popravio “juga”, kupio novu pumpu za benzin da izgledam ozbiljnije.” Vidi, ko nije popravljao “juga 45”, taj ne zna koja je to rupa bez dna. Obožavao sam ga, na kraju su ga ukrali – izneli ga iz dvorišta mog prijatelja Cige. Pa, da. Vladimir Dimitrijević, uvek je bio – zvali su ga… Kad izađe na sunce, potamni za tili čas. Zvali su ga od malih nogu Ciga, mama ga zove Ciga. Ali, to su sve neki divni ljudi sa kojima sam uspostavio lepe veze. Onda smo parkirali u njegovo dvorište. Nekoga je izneo, izvezao preko noći iz dvorišta. Raspali “jugo 45A”, mogu samo da pretpostavim gde je ta šasija završila.

Ivan Minić: Amerika.

Srđan Erceg: Vidi, to – to… Ali, činjenica da sam tad pokušao da se uozbiljim. Znaš, da glumim zapravo, da budem poslovan čovek, kako to opet izgleda na filmovima: dolaziš u 9, odlaziš u 5, ponašaš se na određeni način – polurobotizacija. Ali nisam ni tu mogao da se robotizujem. Tako da dobili su čoveka koji drugačije razmišlja, pa sam najkažnjavanija osoba u istoriji te firme.

Ivan Minić: Danas je “Dajrekt” nešto potpuno drugačiji, da kažemo – OK, ceo medija miks se promenio drastično.

Srđan Erceg: Da, sve se promenilo.

Ivan Minić: A to je neki period kada suštinski nastaje tržište advertajzinga u pravom smislu te reči. OK, postojao je on i 90-ih, ali u vrlo, vrlo, vrlo limitiranom obimu, jer niti je bilo televizija, niti je bilo štampano..

Srđan Erceg: Jeste. Pa, ni para.

Ivan Minić: Da, naravno. Ni para, ni svesti, ni svega toga. Ali od trenutka 2000. pa nadalje, to kreće drastično da se razvija ubrzano, i ti tu imaš jednu vrlo zanimljivu ulogu i poziciju, i voleo bih da ispričaš to zato što to je ono kada pustiš inženjera da se bavi nečim što nije inženjerski posao, ali može da se pogleda.

Ubrzani razvoj tržišta advertajzinga

Srđan Erceg: Zvanično nije inženjerski posao. Ali zanimljiva je ekipa koja je prvo radila u “Dajrekt Mediji”, to su uglavnom bili mašinski inženjeri. Uglavnom, mašinski inženjeri. To je neverovatno, to su sve mašinci: Jovica, Marija, Gojko, sve su mašinci, Dalila, spomenuta. Sve su mašinci.

Ivan Minić: Zato što treba neko nešto i da napravi, znaš. Sve je to u redu.

Srđan Erceg: Jao, da, ima ta čuvena uvreda sa jednog fakulteta g. Rečevića.

Ivan Minić: Pa, dobro, sad.

Srđan Erceg: “A vi ste inženjeri?”

Ivan Minić: “Nisam znao.”

Srđan Erceg: “Nisam znao.”

Da, to je sad na univerzitetskom nivou, da se ne vraćamo u te dane. No, činjenica je – da, došli su inženjeri. Vidi, vraćamo se na tehnologiju i opet Eksel. Ja sam lagao na prijavi za posao, tj. na razgovoru za posao da znam Eksel. Nisam imao pojma. Znao sam da postoji u Ofis paketu neki Eksel.

Ivan Minić: Da je zelen.

Srđan Erceg: Da, zeleni X. I pitali su me – Vesna je bila… jedna od direktorki kasnije, Dalila je bila tu i Jelena iz Skoplja. I ja sam lagao. Oni su me pitali da li znaš pivot tabele. “Naravno, koji pošten čovek ne zna pivot tabele. To je sramota, u mom kraju pivot tabele glavna stvar. Samo o njima pričamo.” Vidi, ali jedina je stvar u tome što sam ja te laži pretvara u istinu. Ja sam otišao posle razgovora za posao, otišao kod kuma – mi smo igrali “Desperados”, pa je izašao novi “Desperados”, to moram da probam. Naš dan je izgledao tako što odem kod kuma na Novi Beograd, onda mi pređemo na Adu, trčimo 7 km – to radiš kad imaš 25 g. i ne znaš šta ćeš sa sobom – trčiš 7 km u 1 popodne bez majice, jer tad se dobro crni, i onda odeš da igraš “Desperados”, piješ “Koka-kolu” i jedeš klopu koju je spremila mama njegova. I to je to. Nikad bolje nisi izgledao u životu, jer ne znam ni zašto – igraš malo košarku, malo fudbal, malo trčiš. I kao sve će biti normalno. Pa, ne, neće nikad više tako nećeš izgledati! Ali to ne znaš. I dolazim i kažem kumu “nemam pojma kako je bilo, ali videćemo”. Zovu me i kažu: “Dođite da potpišete ugovor.” Kakav crni ugovor, nisam u životu video ugovor. Ja jesam bio honorarni saradnik, ali se ne sećam da sam potpisao neki ugovor. Možda i jesam u “Politici”. Možda sam još uvek honorarni saradnik i u “Žurnalu”, a ne znam. Ali to je drugačije funkcionisalo: otvoriš žiro račun. “Da li ti treba tekući ili žiro? -Pa, ne znam. Honorarac sam. -Žiro, ne treba tebi tekući.” Kao da ima neke razlike, pare k’o pare.

Ivan Minić: I to u “Poštanskoj štedionici”.

Srđan Erceg: Ne, ne, ja sam bio napredan. Otišao sam u “Komercijalnu banku”. Ali, pazi, tad je “Komercijalna” imala veze sa “Politikom”, pa tad ti brže ležu pare. Jer ako ti uplate u “Komercijalnoj”, dan ranije dobiješ lovu. Vidi, to su ozbiljne veze. I, kažem ti, otišao u “Dajrekt Mediju”. Jeste, tamo su inženjeri ljudi bili. Ja kad sam ih to slagao, nisam očekivao ni da ću dobiti posao, i kad su mi rekli “dođi da potpišeš ugovor za posao” – ja sma rekao “sad moram da naučim pivot tabele”. “Ne mogu doći tamo da ne znam pivot tabele.” I sad, šta se tu desilo? Pošto ja ne razumem do koje mere treba da ideš tehnološki, ja sam naučio više od bilo koga drugog. Samo što ja nisam znao da sam naučio više od bilo koga drugog, jer nemam nikakav parametar. Šta dete zna šta je dve tone. Ja sam samo uzeo da učim Eksel, Eksel, Eksel, Eksel, Eksel… i naučio brdo nekih stvari, jer ja očekujem da sad svi razbijaju Eksel. To svako zna, sve što može da postoji o Ekselu. I onda ne znaš da zapravo znaš mnogo više. Al’ onda se pojavila u tim godinama nesigurnost toga, “nemoguće da je tako lako”. To zvuči nepošteno prema mojim kolegama  i prijateljima. Nije lako. Nisam znao da smo i brat i ja, pa i cela ta moja grupa drugara, ozbiljne anomalije. Gojko, koga sam ti spomenuo koji mi je bio posle i šef, je prvi računar dobio mislim 96. ili 97. On je tada napunio 28 g. To je njegov prvi računar.

Ivan Minić: I on je early adopter.

Srđan Erceg: A on je early adopter, tako je. I on je neko ko razmišlja na drugačiji način, kao mašinski inženjer, pride. A ja imam u 2001. g. 20 g. iskustva sa računarom. To niko ne može da ti kupi. Ja nisam ni razumeo da imam 20 g. prednosti. Ne 20, imam više, jer ja od 5 g. života imam računar. Ja znam kada bih došao kod ljudi nisu još bili robotičari, gde – šta se tu još dešavalo? Evo, šta ti je uticaj okruženja: spomenuo sam ti Dimitrija Nikolića koji je kupio računar, Marko je kupio Budrovac Amigu – dolaziš sad u srednju školu, i sad pošto ti imaš računar, ovaj ima računar, svi počinju da kupuju računare. Jer to nije peer pressure, ali ti prosto štrčiš – “‘ajde, moram da nabavim računar.” Ljudi kupuju – Marko Martinović, nisam ga ni spomenuo, čovek koji je toliko toga postigao. Eno ga, sad je izašao direktor “Trizme”. On ti je isto sedeo u klupi sa mnom, da ne pričam šta smo radili. Njemu sam pomogao na neki drugi način u to vreme, nije hteo da uči čovek. Posle – ja kažem čovek koji najviše radi koga ja znam. Takvo poštovanje imam prema njemu. I on je 94. kupio prvi računar. Al’ da se vratim na ovu priču: dakle, poenta je – ti imaš prednost koju ne znaš da poseduješ. Ja ni neću da se zloupotrebim, nije mi to ni palo na pamet. Nisam tiranin, ne želim da ljude ponižavam. Nego hajde da uradimo posao, gde nemam pojma šta sam ja uradio. Kasnije sam tek shvatio, ali eto tako ulazim u “Dajrekt Mediju” sa očekivanja… Ja od sebe očekujem – moraš da razbiješ taj Eksel. I kada smo to počeli, šta se meni desilo? Pošto nisam mogao da se uklopim, nisam mogao da se uklopim nikako – volim da kasnim, podsvesno volim da kasnim, da li je to potreba da pravim scenu, da li je to potreba da istražujem, da svaki momenat pokušam da iskoristim da bih nešto… Ja sad gledam vaš studio, ja bih sad sve istražio. Ja se stvarno osećam kao dete.

Ivan Minić: Znam.

Srđan Erceg: Znaš. Ja sad gledam koji je mikrofon, kako ste ga spojili, gde je mikseta, gde šta ulazi. To nema nikakve veze sa podkastom, to nemam veze sa emisijom, sa tobom, ali mene to zanima – koji je stativ, kako ste vezali struju. Meni to sve ulazi u glavu. Verovatno bi me sad lečili od hiperaktivnosti.

Ivan Minić: Sigurno.

Srđan Erceg: Tako je. Srećom sam izbegao tu taj period. I šta se događa? Događa se da zapravo u celoj toj priči ja počinjem da kasnim, da pravim greške koje podsvesno ih negde pravim koje niko normalno ne pravi, ali isto tako radim neke stvari koje niko drugi nije uradio: Eksel, baze podataka, evidencije, programiranja, automatizacija. Automatizacija pogotovo, ali se to desilo takođe da se to tržište baš razvijalo. To je 2000-2001. g. Padaju sankcije, i spoljni i unutrašnji zid. Dakle, to je period kada Džordž Buš Mlađi je potpisao, koliko ja znam, odluku da se ukidaju sve sankcije Jugoslaviji u to vreme. Dobijaš neke strane investicije, svašta se tu događa. Da ne ulazim u političke – to je sad, vidi… ovde je uvek politika. Svugde, ali pogotovo na ovim prostorima divlja. Ali novac dolazi, i to je tržište koje raste sve do 2008. i velike globalne krize. Jer do 2008. to raslo eksponencijalno. Koju ulogu ja tu imam? Ja u to trenutku nemam ni pojma da ja igram neku ulogu, ali “Dajrekt” igra ogromnu ulogu, koji počinje da kupuje na jedan drugi način medije.

Ivan Minić: Suštinski, da, u tom trenutku to nije postojalo kao koncept.

Srđan Erceg: Ne, nije postojalo.

Ivan Minić: I onda se pojavljaju je firma koja dođe i kaže: “OK, koliko imate prostora za bilo koji mediji? Koliko imate prostora? -Toliko. -Koja je cena? -Tolika. -Ako kupimo sve, koja je cena?”, i onda rasparčavaj to i pravi zaradu na to što si – OK, zarobio si neki novac, ali imaš ekskluzivitet za neke stvari.

Srđan Erceg: Tako je. Vidi, ono što ja nikad nisam znao u celoj toj priči – znaš, “Dajrekt” je prema meni bio fantastičan – politička konotacija svakako postoji. Ja ne bežim od toga, neću uvijati reči svakako. To je takođe kompanija koja je u tom momentu u vlasništvu Dragana Đilasa, koji je politička ličnost. Ali ja sam tog čoveka upoznao jednom – pazi, ja sam se zaposlio, nemam pojma gde sam – “Žuti student ti je šef. -Važi.” To je ceo moj komentar na celu priču. Nemam pojma ko je čovek.

Ivan Minić: A poznato je da ti nisi previše vremena na fakultetima provodio.

Srđan Erceg: Apsolutno ne. Ja to ne znam, nije da bežim od toga. Vidi, ja se generalno bunim uvek protiv koga god da je na vlasti. Bunim se zato što mislim da mora da uradi bolji posao. To je nekako defaultno stanje. Isto je važilo i za Miloševića kada je bio na vlasti. Ja sam izašao na proteste, zašto? Pa, znaš kako, da citiram neke moje prijatelje, sad su uspešni ljudi pa da ih sad ne vraćam, ne izlažem nekom nepotrebnom riziku – ‘ajde, ovde se ne psuje, ali zna šta si ako nisi na protestu. Znaš, to su ljudi koji rade dva posla dnevno. Niko od nas nije bio bahat, mi smo radili puno. Ali šetaš ulicom – i ovo je istinita priča – čovek šeta ulicom i vidi neke proteste: vidiš protest, šta se zbiva, vidiš neka murija napada nekoga – defaultno stanje: ti uzimaš kaldrmu i gađaš muriju. Dakle, ja ne pozivam nikoga da to radi, ali to je defaultno stanje bunta. Jednostavno…

Ivan Minić: 90-e.

Srđan Erceg: 90-e.

Ivan Minić: PTSP.

Srđan Erceg: Tako je! Ti vidiš da murija nekog bije. Defaultno stanje je…

Ivan Minić: Mi protiv njih.

Srđan Erceg: Tako je! To je takvo stanje. I to su, kažem ti, sad uspešni ljudi koji su deo sistema. Ali u momentu si anti-sistemski. I jednostavno… A ja, pazi, radim za “Politiku”. Znači, sistemski anti-sistemaš. Sad, da li sam ja cinik ili šta god da sam – nemam pojma. Ja sam rekao: “Vidi, ovako, ja moram da zaradim – zaradim, OK. Nije da radim…” Jer ako kreneš, i ovo nije racionalizacija nekog zločina, nego svaki dinar koji se zaradi, dolar, negde je nešto učinjeno loše da bi se do njega došlo. Dakle, bilo koju firmu sad uzmeš, neko je negde nešto u procesu rada, istorije proizvodnje, uradio sa nekim ko nije idealan. Ljudi smo. Ne da nismo savršeni, nego naprotiv – to je taj mit o dobrom čoveku. Ali u tom trenutku ja razmišljam “OK, radim, ali ću da uradim moj deo posla kada je reč o protestu”. Elem, zapošljavam se u firmu kojoj nemam pojma – “Ja sam Dragan. -Ja sam Srđan.”, eto to je ceo naš razgovor. I to što ja nosim ranac, i on nosi ranac, pa je to kao kul, jer niko ne nosi ranac osim mene, i sticajem okolnosti vlasnika firme. OK, šta god to značilo. Ali ti sad počinješ da radiš negde, i sad je ovo ozbiljna… “Moraš da budeš ozbiljan čovek!” Znaš, to! I ti ljudi rade nešto što ja ne znam šta rade. Ja sad znam šta se događalo, ali ja nemam pojma. Što se tiče – i ne mislim neke čudne radnje – ne, nego u tom kontekstu: ideš, kupiš unapred – vidi, to je klasična veleprodaja. Klasična veleprodaja.

Ivan Minić: Kupiš đuture.

Srđan Erceg: Ako neko to primenio na medijski sistem. Vidi, ja sam učestvovao u tome znaš kako? Ja sam dobio da radim štampane medije, print – print medije. Dakle, priča nešto što nikakva nije tajna. To su… možda nekom nepoznato. Šta sam ja dobio da radim, print medije – znaš zašto? Nisu znali šta će sa mnom. Nisu hteli da me otpuste, ali ne radim ono što se od mene očekivalo. Nisam klasičan media planner, nisam account manager, nemam tu ambiciju, ne gazim po ljudima, ne potpisuje tuđe radove kao svoje, što se događalo. Znaš, meni je to strano, to jednostavno amoralno. Neću to da radim, nemam taj koncept u svojoj glavi. I bunim se protiv autoriteta, to smo već apsolvirali. I sad šta će sa mnom?

Ivan Minić: U sobicu.

Srđan Erceg: U sobicu. I daš mi šta? Najmanji mediji u tom trenutku. Sa izuzetkom radija, ali radio je neki elektronski mediji, to po defaultu ide: te imaš B92, te imaš Radio-televiziju Beograd – to je RTS; neke veze postoje. Imaš lokalne medije, ali to nekako se kroz ANEM završava, itd. Hajde da damo Ercegu šta? Štampane medije. OK.

Ivan Minić: I da kažemo, to je isto period u kome počinje ekspanzija časopisa, raznih stvari koje u tom trenutku suštinski vrlo malo je bilo.

Srđan Erceg: Pa, vidi, vraćamo se na moje detinjstvo. Ja sam odrastao pored tate u zgradi “Borbe” pored štampara. Znaš, to je miris olova, to se danas ne radi. Ali to ja gledam u filmovima, meni je to flashback u detinjstvo, jer ti si morao da znaš da čitaš naopačke jer odštampaju slog, kada od olova to izliju ili slože – slagač, on slaže, razumeš… On složi, i onda se pravi – ja sad ne znam kako se to više zove – pravi se bukvalno matrica neka – otisak, i taj otisak posle ide na štampu i to se štampa. Ti sad gledaš naopačke, “kako sam pametan, znam da čitam naopačke!”. Pa, opet razviješ nešto u glavi, nemaš pojma ni šta si razvio. I dolazi period kada meni neko spominje štampane medije. Meni je to izlaz da ne ostanem bez posla. Jer tu se osećam dobro, tu plivam, to mogu da razumem. Ovo sve ostalo mi je tako stran. Da ne imenujem sad klijenta, ali imao sam situacije – to se radi sa velikim klijentima: meni je dat telefon vlasnika jedne od najvećih firmi u Srbiji koji proizvodi konditorske proizvode, i “zovi njega”. Ja nemam pojma ko je čovek. Vidi, tu sam stvarno geek. Kao: “Zovi ga.”, ja kažem: “Važi, zovem ga. -I reci mu da ne može da se emituje u nekom bloku reklama. -Zašto? -Jednostavno ne može. Pravo i politka kompanije.” Ja zovem vlasnika, ni manje ni više, firme i kažem: “Ne možete da emitujete u tom bloku. -Što? -Politika kompanije.” On kaže: “Važi, emitujte nešto drugo.” I onda neko od mojih šefova sazna da sam ga ja zvao…

Kolaps sistema! “Kako si mogao njega da zoveš?! -Pa, što…”, on čovek najnormalnije reagovao. Al’ to je taj sad strah, poltronizacija, autopoltronizacija. Znaš, bolje da ne rizikujemo. Ja nisam imao taj stav, niti me iko ništa dira. Samo su se plašili da neću da lupim neku glupost. Ali, to je tako. Vrlo sam iskren, znaš. Ti ljudi su mene pokušavali nekako da uklope u sistem. Ja njih ne krivim, ne krivim ni sebe. To je jednostavno misfit na neki način. Od malih nogu verovatno. Ali, kažem ti, u srednjoj školi sam imao fit. Ali na mnogim mestima prosto to što god da imam je bilo i dobro i loše. E sad, gde je bilo dobro? Kad su me bacili u štampane medije. Pričam o biznisu sada: ja jasno kao inženjerski mozak vidim kako to može da se sistematizuje. Jasno vidim kako mi to možemo da sistematizujemo.

Ivan Minić: “Pošta” je u tom trenutku haos.

Srđan Erceg: Haos! Pazi, nema nikakvog reda. Pazi, tebi dolazi jedna “Burda” u tom momentu – dakle, posle je to postalo “Adrija Medija”, posle to sad ni ne znam koja je firma – ali “Burda” ti je bila sa “Lisom”, ne znam da li se neko seća “Lisa” magazina, Sandija Epostolio. To je čovek iz Rumunije, sećam se imena jer je bilo specifično u tom momentu, koji dolazi i niko neće da ga sasluša od agencija. To je 2002. Kad ti kažem niko, apsolutno niko neće Sandija da sasluša. Jer on čovek izgleda kao trgovački putnik. Ljudi su uglavnom puni predrasuda i neće da ga saslušaju. Dolazi u svoj… Pazi, on je tačno znao šta radim: “Dačiji logan”, i on se predstavlja ispod radara. Bukvalno ispod radara, pa da vidi s kim može da radi, ko će da shvati šta taj čovek hoće. On meni dolazi, kaže: “Ja predstavljam “Burdu”” Vidi, ja padam u nestvest! Moja mama, baka, “Burda” – to zna se šta je “Burda”, ako potičeš iz porodice koja je opterećena štampom i papirom. “Burda” – to je neverovatna stvar. I on dolazi, ja kažem: “Vi ste iz “Burde”?”, on kaže: “Da.” Ja kažem: “Vau! Je li uvodite “Burdu”?”, on kaže: “Ne, zašto bih uvodio “Burdu”? Uvodim “Lisu”.” Kakva crna “Lisa”, šta je “Lisa”? Ne znam ja u tom momentu koncept to: masovno štampaj, šareno, veselo, lepo, prodaj – pričam vrlo otvoreno – a to ti istovremeno oglasni prostor. Pazi, to se štampa u nekih 200-250.000 primeraka, i to se prodavalo. Jer u tom momentu napaćena zemlja, stalno je nešto napaćena, dobija neki šareniš koji je jeftin, kupuješ ga na izlazu iz prodavnice, i to se prodaje.

Ivan Minić: I nemaš 18 takvih magazina, nego imaš jedan.

Srđan Erceg: Nemaš, imaš jedan, imaš – s tim što je tu “Politika” izgubila bitku: “Politika” koja je ima “Tempo”, “Politika” koja je ima “Ilustrovanu politiku”, ali “Ilustrovana politika” se u vremenu Miloševića pretvorila u crnu – ne u crnu hroniku, nego užas! To je katastrofa!

Ivan Minić: “Reviju 92”.

Srđan Erceg: “Ko je ubijen.” – strašno, šta su radili kulturološki s tim, to je strašno bilo. “Tempo” jedini sportski magazin. Evo, još uvek nemamo redovan sportski magazin. “Nedeljnik” koji izlazi, imao si “Politikin zabavnik”, “Svet kompjutera”…

Ivan Minić: “Mikijev zabavnik”.

Srđan Erceg: “Mikijev zabavnik”. Kad pogledaš portfolio, to se sad tako zove, kad pogledaš koliko izdanja je imala “Politika”, šta je sve radila – “TV revija”, “7 TV dana”, magazin kao dodatak u “Politici”. To su nestvarne brojke, i čitanost je bila izuzetna. Ali, ‘ajmo samo kratko jer ovo jeste ozbiljan biznis. Sad ovo nikad nisam ni pričao zapravo o ozbiljnosti tog dela biznisa. Danas kako funkcioniše, postoji, nemam predstavu. Ali, kako je to funkcionisalo: dolazi ti neki čovek, i kaže ti: “Ja predstavljam “Burdu”, ti kažeš: “Lisa.”, šta “Lisa”, nemam pojma šta je “Lisa”. Pada na pamet – pazi, taj model: “Aha, dolazi “Lisa”.” Pazi, ja sam ambiciozan čovek, odma’ da se razumemo. Ja volim da pobeđujem, to znaju i moji prijatelji. Čak i decu teško puštam. Evo, napredovao sam toliko da ću povremeno da pustim decu da pobede. Ali, realno, ne volim da puštam čak ni decu da pobeđuju. Znači, vrlo sam iskren. Pa, znaš o čemu pričam. Jeste me zvali da se igramo? Hajde da se dogovorimo. Ali, dovoljno – eto, sazreo sam, sad mogu da pitam je li ovo igra ili zaista se takmičimo. Ako se takmičimo, ne zanima me ko je. Stvarno me ne zanima. Ej, ako si ušao na teren, znaš sa kojim pravilima si ušao na teren. I to je to na terenu. Van terena to je druga priča: puštam decu mog, nadam se da ovo neće slušati u skorije vreme, mog burazera povremeno kad idemo da trčimo – pobediće. OK, pustiću ih. I to mi se Ivan, moj brat, smeje. Ali realno ne volim da puštam. Meni je to bio izazov. Pazi, ja iskreno ću ti reći: ja mislim da i “Dajrekt” iz perspektive imao mnogo sreće da su imali ambiciozne ljude. Jer ti imaš neke ljude koji su ambiciozni. Ja ne znam šta su drugi ljudi radili, stvarno. Greh će mi na dušu da ja kažem. Ja samo znam da su napravili mnogo uspešnu kompaniju. E sad, dolaziš do sledećeg: ja znam koliko mi niko nije pomogao sa vezama, pošto mi je jedan čovek rekao: “Aha, to si ti sve uz pomoć veza završio. -Ne, prijatelju, mnome se niko nije bavio. Ja sam bio non-factor, nevažan u celoj firmi. Samo su me zadržali da me ne otpuste.” Vidi, ja tad nisam sebe tako gledao.

Ivan Minić: U sobici.

Srđan Erceg: U sobici. Ja sam sebe gledao “ne, sad će da vide, sad ćemo mi da pokidamo!” Ali, realno, oni su mene ljudi sklonili. Ja sad to razumem kao neko ko sad radi na poziciji – jao, samo nemoj da ga otpustiš, hajde da budemo humani.

Ivan Minić: To, to – ne možeš da ga ubiješ.

Srđan Erceg: Tako je, bukvalno.

Ali, vidi, tako je bilo. I šta sad da radimo? I ja sad gledam Sandija…

Ivan Minić: Živa duša.

Srđan Erceg: Živa duša, tako je. I Sandi i ja se gledamo kao dva – ja tad ne gledam sebe tako – realno si outcast, ti si izgnanik. I sediš i gledaš onog čoveka i razmišljaš “čekaj, sandi, mi možemo ludilo da napravimo”. Pazi, sad, ja ga pitam da li bismo mi mogli, on kaže prodajem – najbolje pozicije su ti bile K4 i K2, to su korice 4 – zadnja korica, i prvi list kad otvoriš časopis; K3 – to uglavnom prodaješ kada… šminkaš klijente: to vam je super pozicija; nije super pozicija, nemoj kupiti K3.

Ivan Minić: To je zadnja strana?

Srđan Erceg: To je pretposlednja, to je pretposlednja. Čak je bolja ova sa leve strane, nego da uzmeš K3. To je neko nepisano pravilo. Ne baš neke statistike ili analizu koja to potvrđuje, ali iz iskustva K4 – to je baš dobar, dobre smo imali rezultate posle jer neki klijenti su imali direktnu prodaju. To sad znam da se zove direktna prodaja. Dolazi čovek i kaže: “Prodajem preparate za mršavljenje.” Ja sam imao ozbiljnu moralnu dilemu da li da mu dam najbolji media plan ili ne. E, tu sam racionalizovao svoj posao, pa kao daješ mu, a onda razmišljam “da li je ovo OK ili nije OK, pa legalno je”. Znaš, a prodaju glukozu defakto. Ali ja mu napravim media plan, opet Sandijem, vratiću se na to, gde on čovek toliko proda da je on rekao “ovde ima biznisa”. Jer niko nije razumeo moć štampanih medija u tom trenutku. Iskreno, nisam ni ja toliko razumeo, al’ sam da imam, da tu nešto postoji. Elem, i Sandi i ja sedimo i gledamo se i kao šta ćemo. Ja… u megalomaniji kažem: “Šta bi ti uradio otprilike da mi kupimo K4 do kraja godine?”, to je neka polovina godine. Pazi, to niko ne radi. Kupiš jednu, kao klasična – prodao sam nešto, kupio sam ti nešto, samo nemoj da me smaraš, nemoj više da se javljaš na telefon, don’t call us we call you, i to je to. Međutim, to nikad nisam tako igrao igru. I koja je sad razlika? Razlika što “Dajrekt” ima mogućnosti da to učini. Kako? Nemam ja pojma. Dakle, mogu da vas lažem da znam, ali, znaš, to je biznis koji je postojao pre toga, i kroz Sakana, i kroz “Ovejšon”, i kroz “Dajrekt Mediju” X godina. Ja sam tad mislio svaka firma kad se otvori, to 5-6 g. da postojiš – ma, to je lagan posao. Tek onda shvatiš “au, čekaj, ovo nije baš tako jednostavno”. Šta je overhead? Kad prvi put čuješ za to, šta je overhead? Šta, uzmem malo, kupim prostor, kupim par, malo, struja, levo-desno i to ti sve ide. To će odma’ da ti se razradi biznis. Tako kako se zamišlja biznis. Ali “Dajrekt” ima mogućnost. Ja kažem Sandiju šta bi ti dao nama da mi kupimo do kraja godine. Lupanje gluposti… Vidi, lupanje, ja glumim da znam šta radim. Jer sam to čuo negde u agenciji otprilike. I on kaže, oči se zacakle i kaže: “OK, dobijate takav i takav ugovor. I ako potpišemo ugovor, vi zadržavate cene za sledeću godinu. Jer ste first buyer.” I ja odem kod Vesne, sa kojom sam se svađao na krv i nož. Dakle, ko zna Vesnu, zna da sam se svađao sa Vesnom. Pozdrav ako ovo ikada bude slušala. Svađali smo se. Ja uopšte ne mogu da ti kažem da sam ja u pravu ili ona u pravu. Prosto, to je clash of cultures, drugačije postupamo. I ja sam se svađao, pa makar samo da bi se svađao. Kako god, bio sam kažnjavan redovno, tako da je sve bilo OK. Ali, Vesna me je podržala u biznisu. Dakle, ona je rekla, ona je bukvalno bila ta koja je zapravo meni dala i hrabrost da to uradim, i rekla: “Ako ćeš da kupimo to…”, šta sad, reci neću, “Hoću!” Kupimo mi to. Kupi se to, i napravi se ludilo zarade. Zašto? Zato što dolazi – niko ne znam da l’ to radi – a onda dolazi, al’ to ti je sad i splet okolnosti i srećne okolnosti, dolazi čovek koji ima direktnu prodaju, koji kupujemo odjednom K4 jer ja stojim pritome da to nešto vredi. On uzme i prodaje preparate za mršavljenje, koje se rasplanu. Pazi, ta “Lisa” je planula. Planula! I on čovek kaže: “Ovo radi!”, i uzme do kraja godine sve K4. Gde sam ja sad odjednom ne biznismen godine, al’ čekaj, nešto sam uradio pametno: kupio po niskoj ceni, prodao po visokoj ceni. Čekaj, to ti je klasična trgovina. Ali ja sam srećan jer sam uradio nešto uspešno. I onda kažemo ovako: “Aha, čekaj”, a onda Sandi dolazi i kaže: “Al’ ja imam još časopisa.” Razumeš, sad to više nema veze sa mnom. Sad, to je već van mojih ruku, uslovno rečeno. Ali, ne mogu da grešim dušu: niko meni nije rekao “ti više ne učestvuješ u tom”. Nego su mene pitali za mišljenje, “šta ti misliš o tome?”. Pa, ja sam rekao: “Ovo kupimo, kupimo, kupimo.” Dolazi “Glorija”, za “Gloriju” sam bio – vidi, ovo odma’ kupujemo. Zašto? Jer “Glorija” je došla sa konceptom časopisa koji ti daje lepe priče.

Ivan Minić: Lifestyle poznati, to nije postojalo u tom trenutku.

Srđan Erceg: Tako je, uđi u gajbu.

Ivan Minić: Mislim, postojalo je mnogo oldschool, ali to više nikog nije zanimalo.

Srđan Erceg: Baš oldschool, znaš, prelom je morao da bude drugačiji. A “Glorija” ima uspešan koncept u Hrvatskoj, širi se, pare neke ulaze u to vreme u Srbiju i Crnu Goru, Srbiju konkretno koja se najviše pokrivala, ali i u Crnoj Gori se prodavalo – manji brojevi, prosto manji broj stanovnika, manja zemlja. I sad dolazi ti neka “Glorija”. I princip je isti: koliko nam dajete da mi kupimo sve K4 do kraja godine? Ti sad gradiš već i reputaciju. Ljudi sad već znaju da ti kupuješ en masse. I, drugo, u firmi se zna da ti to može da donese neki prihod, je li tako. Što to ne bi uradio? To sad već točak si neki pokrenuo. Paralelno s time se dešava da sam sistematizovao podatke. Ništa nisam uradio što nisu uradile moje kolege. Marija i Violeta su sredile cenovnike na televiziji. Jedina stvar kod mene je bila što sam imao mnogo cenovnika, ali da sam uzeo njih princip: čekaj, ovo je dosta jednostavno, i podelio dnevne, nedelje, dvonedeljne, mesečne, dvomesečne i kvartalne. I krenuo da ređam cenovnike. I šta sam sad radio? Pazi, ti sad znaš iz perspektive baze podataka, što osvežavao cene, uvek imam updateovanu bazu podataka i imao sam sačuvano – to je jednostavan dokument koji se zove evidencija – sačuvano šta smo sve kupili i po kojoj ceni smo kupili. Ali šta sam tu radio? Tu sam atomizovao podatke. Znam da će ovo banalno možda ljudima zvučati, ali ko zaista radi biznis, zna da su najbanalnije stvari najvažnije. Jer najteže je održati konzistentnost baze podataka. To šta ljudi pišu i kako pišu – pa, zašto uvodiš SAP i Orakl i ne znam šta, da onemogućiš ljude da ti unesu “Ivan Minić” sa “Minic” ili “Minich”…

Ivan Minić: To, to, 37 varijanti Beograd.

Srđan Erceg: Jeste, i onda moraš normalizaciju podataka da radiš. Nego, ja imam OCD, tad sam imao baš izražen OCD, klinički…

Ivan Minić: Srećom sad nemaš.

Srđan Erceg: Sad sam mnogo bolji, ali fakat sam imao. Gde kad se to izrazi kroz tabele, te tabele – znaš kako, mnogo toga je neuredno u mom životu, ali tabela da mi bude neuredna… Ha, to kao moj brat kad kaže: “Vidi, može soba da mi bude neuredna, ne i programerski kod.” Znaš, kod njega je kod. Kod mene su tabele. I to se zna: ne kreće tabela od C4, kreće od A1. Ne razumem diskusiju uopšte. “Kako možeš da ostaviš prazan red gore? -Pa, da bi se lepše videlo. -Molim?” Znaš, to je neprihvatljivo za mene. Stvarno, meni to neprihvatljivo. Tako je bila sređena ta evidencija. I onda počinješ da pratiš. Nemam pojma u suštini i dalje kako se to zove. Pa, onda sam par godina kasnije, tu ti skačem, pošto stalno ponavljaš unos istih podataka, rekoh “ovo je besmisleno”. To kad sam se vratio iz vojske. 2003. sam otišao u vojsku. Ali, šta hoću da ti kažem, kad je došao Sandi – inače, to niko ne zna, možda samo Sandi i ja – zahvaljujući tome što sam mu pričao toliko o “Burdi”, uzeo je i lokalizovao “Burdu” za srpsko tržište, što nije bio plan “Burde”. Ali pošto sam ga ja gnjavio kako mora da uzme “Burdu”, “moraš da uzmeš “Burdu”, moraš da uzmeš “Burdu”, moraš da uzmeš “Burdu””. Šta hoću da ti kažeš, koliko neki razgovor koji deluje banalno zahvaljujući tome što su moja baka i mama oduvek volele “Burdu” dovede do toga da neko – pazi, sad ovo – mene sasluša, vraćam se na početak: saslušaj sagovornika; saslušao i napravio biznis “Burdi”. Nisam ništa dobio za to. To se često dešava, i tebi i meni, da kažeš nešto pametno i onda shvatiš posle da se to zove konsultant. I onda naučiš i da ćutiš povremeno.

Ivan Minić: Ili ne.

Srđan Erceg: Ili ne, zavisi kod je preko puta. Ili koliko si se zaneo. U svakom slučaju, ti dolaziš do nekog biznis modela, koji je dosta jednostavan, a onda dolaze nove izdavačke kuće. Dolazi “Atika Medija”, slični su principi. Pri čemu, klijenata je sve više i više. E sad, šta se događa? Ja taj deo priče ne znam, ali sam posle shvatio taj deo priče. Account manageri, ceo accountski sektor, počinje da podržava print medije zato što je menadžment rekao “ej, ovde ima biznisa”. Šta hoću da ti kažem, “Dajrekt” je izuzetno organizovan sistem bio. I ja to nisam razumeo, meni se to podrazumevalo…

Ivan Minić: “Ja sam bio u sobici.”

Srđan Erceg: Tako je!

Ja sam u svojoj sobici. Ali činjenica je da odjednom meni dolaze narudžbine od mojih accout managera, što ja podrazumevam da je normalno. Ne, nije. Neko je na menadžment nivou rekao: “OK, ovo je isplativo za nas.” Istovremeno klijenta ne varaš. Jer ti im daješ neku čitanost koja zaista postoji.

Ivan Minić: Daješ im rezultat.

Srđan Erceg: Tako je. Što je najluđe od svega, mi tada – to se sada u internetu zove perfomance marketing – smo radili performance marketing. Nama je taj oglašivač bukvalno sa prodajom direktnom, da li preparata za mršavljenje ili nečeg drugog, davao povratne informacije kako mu ide prodaja. I mi smo bukvalno znali neki lifetime value za proizvod – nismo ga tako merili, niti zvali – ali, zna se, on ide, ide, ide i posle dva meseca to počinje da tone. I ti znaš da njegov životni ciklus za preparat mršavljenje, pri čemu on samo promeni naziv, doda mu drugi broj, prepakuju – to je glukoza, uglavnom, legalno je sve. Međutim, ljudi, ako hoćete da  smršate… Ne znam, morate drugačije da pristupite. Ti i ja znamo. Ja sam trenutno uspeo time da ovladam, ali fakat to traži neviđenu disciplinu koju je teško održati, i onda idete gore-dole. Ali, ti preparati teško će vam pomoći. Mislim, da se ne lažemo. Može da vam pomogne, to je šećer, ali tako što vam kaže: “Pij 5 l vode dnevno, doručkuj, smanji ručak i propusti večeru.”, to piše u uputstvu.

Ivan Minić: I onda ne moraš ni da ga piješ.

Srđan Erceg: Vidi, glukoza – imaš ćeš malo šećera čisto da ne umreš ako se zaneseš, i to ti je to. Ali, bukvalno to je to. Ali smo imali čudne pozive: pozove agenciju neko i kaže: “Da li će poništeni biti efekti ako pojedem celu tortu?”, ja kažem: “Morate da pozovete proizvođača.” Ali, dobro. Ne znam ni kako je došao do mog telefona. No, činjenica je da smo onda krenuli da razvijamo biznis. Zašto ti to pričam? Zato što iz moje perspektive, ja znam da negde razvijam neki biznis, ali ja zapravo ne znam sve točkiće koji se tu vrte. I, ovo ti je sad priča iz moje perspektive, ja ulazim u neke sukobe koje ja danas ne bih nužno mogao sebi da opravdam. Ko je u pravu, nije u pravu – jer ja vidim samo svoju sobicu, samo svoju stranu priče. I ko zna koliko sam bio težak i saradnicima i drugima. Ti znaš, i koliko god da je šala je i istina.

Ivan Minić: Nema veze, danas je super.

Srđan Erceg: Danas… sklonio sam se.

Ali, činjenica je da sa jedne strane sam stvarno uradio neki dobar posao, ali sa druge strane zaista nije bilo lako. Nije bilo lako, ali se vraćam na tehnologiju: često se dešavalo da dobijemo oglas koji nije dobar, pa ja onda otvorim Fotošop, pa to sredim. Znaš, kad danas vidim oglase za posao, ja zaista mislim da nekoga treba uhapsiti kad izbaci oglas za posao, zaista, u kojem piše pa samo Koreldro još nisu ubacili otprilike, ali to se sad zove Adoub Ilustrator, zapravo. Da znaš Ilustrator, da znaš Kvark Ekspres – to je neki oldschool fenomena; Fotošop se podrazumeva, malo Premijera – pošto sad svi obrađuju video, jelte; After Ifekts – čisto da možeš da ubaciš još neki dodatni momenat u celu priču; Eksel – apsolutno; ceo Ofis paket – nema veze što ni ne znaju šta je Ofis paket.

Ivan Minić: Je li dobio Ofis paket?

Srđan Erceg: Tako je. I onda te mi angažujemo da ti budeš asistent. Pa, ne! To je nemoguće! E sad, sticajem okolnosti, ja sam to radio jer sam, jelte, odrastao okružen računarima. A onda meni dođe oglas od klijenta, misliš da ga ja vratim kreativnoj agenciji? Ne, otvoriš Fotošop, pobogu, i središ.

Ivan Minić: Sećam se u jednom kratkom periodu kad sam ja nešto radio sa printom, više kao pomoć prijateljima nego što me je to nešto zanimalo, da je to bio taj momenat ono kao – jebeš mater, sve je to manje-više istog formata, ali nijedan magazin nema isti format oglasa!

Srđan Erceg: Nema, nema.

Ivan Minić: To je pomereno kao 5 mm, 3 mm, ali moraš da sedneš da prilagodiš da ne bi imao nešto što izgleda užasno.

Srđan Erceg: Pre bi imao to što dobiješ ponekad. Onda moraš da naučiš kako se seče papir. Znaš, ja sam odrastao, kažem ti, u štampariji, pa sam dosta toga znao po defaultu, ali ništa ja to nisam naplaćivao. Čak i kad me klijent pita: “Da ti to platim? -Ma, ne. Pa, to je sramota da ja vam naplatim.” Vidi, možemo da se lažemo, ali kao sramota – šta je sram… To je biznis! “To je 5 minuta posla.” Nemojte da podcenjujete svoj posao, to nije 5 minuta posla, to je 20 g. posla. Jer moji roditelji, svi koji su u mene uložili, svi koji su me obrazovali…

Ivan Minić: Svi koji su te trpeli.

Srđan Erceg: Koji su me trpeli – bravo! Ali, jeste, to je 20 g. posla da bih ja to mogao da uradim relativno brzo. Ne, nije to sat ili pola sata. I ne plaća čovek pola sata, plaća svo moje iskustvo, znanje i rezultat koji će dobiti, u vremenu u kojem će ga dobiti. Ali, to danas znam. Znaš, mi smo odrasli – pričao sam ti o šampitama, neka deca sa ulice, bukvalno. Nas je razredni, mi ga zovemo razredni, Dušan Milovanović, hvala mu, čuvao od svog tog ludila. Svi ti profesori su nas čuvali na neki način, a pogotovo on. Znaš, mi nismo sistematizovani, odrastali ili učeni, da funkcionišemo u sistemu. Klasični anarhisti. Učeni smo da budemo pošteni ljudi, da se trudimo da budemo pošteni, ali suštinski to je na sve strane, to je haos. Isto se ovde dešavalo, gde kako neko može da te razume kad si haos. Ti si bukvalno haos. I onda dođe tako nešto, ti tu središ, to je kao 5 minuta posla. Mada sam imao jednu situaciju: poslali su nam za jednu kompaniju, koja je i danas aktivna na teritoriji Srbije, kampanju. I ja nisam smanjio lik manekenke, vidi se samo njena glava, uopšte se ne vidi ni odeća ni obuća. I poslali smo to klijentu kao dokaz da je sve odštampano, oni su rekli: “Super!”

Ivan Minić: OK.

Srđan Erceg: Tako da, Ivane, svašta zna da se desi u poslu. Kad sam video glavu, pazi, ja ne mogu da nadoknadim tu štetu: glavu i logotip i sajt se pojavio. Ja gledam, rekoh… “Šta sad? -Ništa. Spakuješ lepo, pošalješ klijentu i kažeš “hvala vam”.”

Ivan Minić: To niko ne gleda ionako.

Srđan Erceg: Ne znam, ali to je prvi put da sam rekao “ja, vala, ne mogu više”, jer tad pravio sam greške, nisam znao da kažem “ne”. Ne mogu, treba mi pomoć.

Ivan Minić: Sreća, pa to se promenilo.

Srđan Erceg: Da, to se baš promenilo. Al’ zaista nisam… To je zaista najveća greška koju sam pravio: mogu ja to! Ne možeš, i to je u redu da ne možeš. Zamoli za pomoć. E, to me je Gojko učio, jadan čovek 15 g. dok me je naučio da kažem “e, treba mi pomoć”. A da to nije znak slabosti, da nisi slabić zašto nešto ne možeš u 24 časa da spakuješ.

Ivan Minić: U kom trenutku odlaziš iz te priče, i šta je presek stanja u tom trenutku?

Kad povučeš crtu

Srđan Erceg: Pa, vidi, presek stanja: čak mislim danas je prošlo koliko, 12 g. od kad sam otišao iz “Dajrekta”. Dakle, to je krenulo, ne znam koja je cifra bila, ali znam da je bilo 4000 oglasa da smo imali godišnje. I da sam ja sve to vodio, kasnije je došao Slaven, koji danas vodi taj sektor. Ali, to je, ako pričamo o brojkama – valjda smem ovo da kažem ako me tuže, tužiće me – 5 miliona evra je bio promet print medija sektora koji sam ja vodio. Meni je to bilo…

Ivan Minić: Od suštinski nule.

Srđan Erceg: Od suštinski – da, od jednog usputnog posla došli do sistematizovanog prometa od 5 miliona evra.

Ivan Minić: I sistema kroz koji se to vodi. U Ekselu.

Srđan Erceg: Tako je, postavljen u Ekselu. Ali smo mi tada – šta se počelo da se dešava, počelo je da se dešava da – kada sam otišao u vojsku, znaš, vojska je isto jedno zanimljivo iskustvo. Pošto nema veze s biznisom sada, ima veze sve da… Vidi, koliko traja, kuku! Al’, dobro.

Ivan Minić: 😀

Srđan Erceg: Poenta je u sledećem: kad sam se vratio iz vojske, taj sektor se bio dosta raspao. S jedne strane, moram ti priznati, vrlo sebično sam bio srećan što se raspao bez mene jer to je bilo in your face za sve kazne koje ste mi dali! Ali se i stav promenio ljudi u kompaniji, jer su shvatili da u tom ludilu postoji neki metod. To je bukvalno: there is a method in madness. Ne, neću doći u 9.30, doći ću u 9.35 podsvesno ako treba, namerno. Ne možete me ukalupiti, verovatno je bila poruka, što je stupid, doći u 9.20 taman, što sebi praviš probleme. Ali, to sam bio ja, pa sam jedno vreme morao da dolazim u 8.30, jer to je bila kazna, što je bila dosta dobra kazna. “Evo, nećemo te finansijski kazniti, ali moraš sad da dolaziš ranije. -OK.” Ali je poenta bila u tome da su me pustili da malo drugačije funkcionišem. I zaista, za šta su me angažovali, pogodili su. Kad kažem ti, sve što je ta kompanija postigla, nije to slučajno. Dakle, koliko god delovalo da je neki taj poznati čika sve to… Ne, to tako ne funkcioniše. Ti možeš da dobiješ neke stvari, ali moraš da imaš ljude koji će stvarno da rade posao. I to ne pričam zato što imam neku korist. Ne, naprotiv, mi smo sada konkurenti, i nije nužno da smo se razišli u svemu na najlepši način. Ali, to je OK. I kako se razilazite na težak način, to znači da je tu bilo i nekih emocija. To je u redu.

Ivan Minić: I, mislim, moraju da postoje ljudi sa vizijom.

Srđan Erceg: Pa, da. E, to mi je Gojko rekao. On mi je rekao – šta se desilo zapravo: kad sam napustio print, kad me Gojko zvao i rekao “hajde pređi kod mene u research and development”. Znaš kako je meni to zvučalo? Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena, zaista. Ja sam se osetio srećnim. Prvo, neko me hoće. Ali to sam ja izgradio tu priču. Ljudi su hteli da rade sa mnom, nego sam ja… Tužna priča, bla-bla, to je besmisleno. To je baš, baš bilo klinački. I onda me čovek zove, zašto? Šta sam uradio kad sam došao iz vojske? Rekao sam sebi “hajde da budem ekonomičniji sa svojim životom”. I shvativši da ako pogledaš kako funkcioniše sistem, ja dobijem neki brief, dobijem neki budžet, i ja napravim neki media plan u Ekselu, koji je zasnovan na brojkama, datumima, i nekim rokovima. I ja kažem “OK, ovo sada moram da unesem u neki dokument, to se zove evidencija u većini firmi – potpuno nevažno kako se sad, nemam pojma koji sistem ljudi primenjuju – ti to uneseš. Onda uradiš monitoring, iliti uzmeš časopis kada izađe i proveriš da li odštampano sve kako treba tamo gde si naručio, na način  na koji si naručio. To je quality control, quality assurance, si uradio da li obavljenog posla. I kažeš: “Ovo je OK, mogu da izdam nalog za fakturisanje.”, koji šaljemo u finansije. Nalog za fakturisanje. Ne izdajem ja račun, ja izdajem nalog za fakturisanje. Sve purchase order, nalog, sve školski. I ti sad opet unosiš treći put tu istu cifru i šalješ tamo negde. A imaš, zaboravio sam još jednu stvar, deo tih podataka šalješ i u novine kao rezervaciju. I do čega mi dolazimo, do toga da ja pišem isto u media plan, u rezervaciju, u evidenciju, u nalog za fakturisanje. Pazi, ja nemam pojma šta to znači i nisam čitao dovoljno tih stvari o biznisu da bih ja razumeo da radim nešto što se u bazama podaka i  biznisu, pa i u procesu kasnije automatizacije, da se ljudi ozbiljno bave time. Meni je to bilo smaranje, meni je to bilo dosadno, mene je to nerviralo, meni je to bilo glupo.

Ivan Minić: Repetitivno.

Srđan Erceg: Da! Ne mogu, moj mozak se ne razvija, bukvalno. I sedimo, Slaven i ja smo tada radili, “i šta ću da radim?” “Čekaj, nisam se dotakao makroa u Ekselu.” Znam da ne mogu da izađem iz Eksela, ne mogu u Ekses. Pitao sam da li mogu da pređem na Ekses, kao “ne možeš da pređeš na Ekses – počnem nešto da radim u Eksesu, rekoh OK”, jedina baza podataka za koju ja znam u tom trenutku. Ja nemam pojma, ja sam priučen. I ja kažem: “Dobro, Eksel. Hajde da vidimo makroe. Vidi, snimiš makro, onda on – aha, apsolutni referen…”, onlajn je počeo i nešto da funkcioniše, kupiš u “Mikro knjizi” “Eksel Bibliju” i imaš poglavlje makroi. Pozdrav za izdavače! Stvarno zlata su izdali stvari. I “Mirko računari” i sve ostalo. I ti kažeš: “Čekaj, sad ću da naučim ove makroe. Ali neću samo da naučim, jer ne želim ja kliknem gore.”, to je Coa imao tu viziju: samo šonje koristi miša, samo tastatura. Jer ako koristiš miša, to je… ti si slabić, ti nisi džedaj. I onda, naravno, imao sam skraćenicu – CTRL+G. To mi je bila skraćenica. To se ne koristi u Ekselu, možda danas se koristi. I šta smo mi radili? Napravili smo sistem gde smo automatizovali unos u evidenciju, izdavanje narudžbenica i naloga za fakturisanje. Ostala mi je nerešena veza između media plana i unosa – to sam kasnije rešio, nešto drugo sam radio, pričaću ti ako budemo stigli – i poenta je bila da sam napravio sistem koji automatizuje gomilu posla. Nemam pojma šta sam uradio, ali znam da je zabavno bilo kad nalozi za fakturisanje, tad je PDV išao do 10. u meseci, ti do 5. moraš da izdaš sve naloge. I sedneš i samo CTRL+G, jer sam napravio makro da skače sa reda na red kako ide, i tek kad dođeš do nečeg što nije završeno, preskočiš ga jer monitoring kaže da nije dobro, moraš ispravke da radiš, itd. Ali ako 4000 imaš godišnje, oko 350 naloga izdaš pošto za svaki si morao da izdaš po jedan, jer takav je bio sistem. I sad ti treba da kucaš 350 komada. Vidi, pola firme umire, nas dvojica CTRL+G… I to radimo 5., ali kukamo prva četiri dana. Ja nisam to planirao, ja sam hteo da svima pokažem koliko sam pametan, i kažem: “Ne, idemo 1. sa naših 350 strana!”, i Slaven: “Nemoj, hajde da ćutimo četiri dana.” Ja kažem: “Važi, hajde da ćutimo četiri dana, i petog izdamo 350 stranica.”, i dolazimo, “Jao, bilo je naporno!” I to je držalo mene jedan mesec jer sam hteo da svi znaju koliko sam pametan i šta sam napravio. I onda sam otišao kod direktora da se hvalim. Ali, to je OK, po meni to je bio put da napredujem dalje. Jer u suprotnom se zaglaviš u tom nečemu, i onda to postane žabokrečina. To je moje mišljenje, naravno. Sad, to je samo za mene žabokrečina. Za nekog je to laguna, oaza mira, zadovoljstvo do kraja života, i to je OK! Isto sam naučio da prihvatim da je to OK, da jednostavno ne treba svi da budemo isti, da taj homogeni svet nije kul, heterogeni mnogo bolji. Ali, isto kao što ja treba da pustim druge, i mene trebaju drugi da puste da radim šta ja hoću. Ne šta hoću, ali ako prosto ne narušavam druge ljude i ne povređujem ih, da budem slobodan. I otišao sam, i tu je Gojko rekao: “OK, hajmo da radimo nešto drugo.” I zapravo sam onda prešao u informacione tehnologije, gde smo se opet dotakli svega što smo sad pričali. Ne svega,  ali tehnologije, normalizacija podataka – odjednom ja počinjem da dobijam izveštaje iz svih agencija, iz celog regiona, da ih normalizujem, da ih svedem na neke finansijske izveštaje na nedeljnom nivou. Pri čemu sam ja znao sve što se događa, ali mene to nije interesovalo, jer mene to ne zanima. Ne znam, zvali su me iz ne znam kog časopisa kada sam napustio “Dajrekt”, ako mogu da ispričam šta se događa iza kulisa “Dajrekta”. Ja sam rekao: “Važi, možemo da se nađemo.”, i onda sam rekao: “To je najbolja firma u kojoj sam ja radio. Imali smo bonuse četiri puta godišnje, odmore ovakve-onakve.”, i devojka kaže: “Pa, to nije ono što ja hoću da pišem.”, pa rekoh: “Sori.” Ali, znaš, kad hoćeš nekog da ili pohvališ ili ocrniš, to je taj ono što si rekao pre nego što smo počeli: ti biraš šta hoćeš od života. Ona nije htela čuje ništa pozitivno, samo negativno, jer je htela prljav veš. Prljav veš – uvek postoji prljav veš. Ja se nisam bavio prljavim vešom. Mogao sam da znam sve, mene to nije zanimalo. Meni je bilo bitno da se meni tabele poklape. Dakle, vidi, to je vrlo jednostavno: jer se meni cifre poklapaju i razlika dalje u onome što očekuješ da bude greška – sve je kul. Zato su mi i dali da radim taj posao. I kad sam otišao, niko nije brinuo da l’ ću nešto da otkrijem. Šta ću da otkrijem, koga to briga? Uvek možeš nekome da otkrivaš nešto. Je li to smisao mog postojanja? Pa, nije. Idite pa tražite, pitajte u krajnjem slučaju, neko će vam možda odgovoriti. Ali, poenta je bila da sam ja bio srećan što smo mi napravili. Posle sam napravio program za TV medija planiranje – to niko živi ne zna. Ne znam da li se još uvek koristi, nadam se da ga korisite. Znam da se dugo koristio, preko decenije pošto sam otišao. Ali, šta sam uradio? Opet sistematizovao, samo što je meni interfejs bio Eksel. Sve su mi baze vukle kroz Eksel, jer je bilo teško praviti sad novi interfejs, a veruj mi, nisam znao da budem project manager, da upravljam programerima… teško mi je bilo.

Ivan Minić: Dobro, poznato je prijateljima kuće u tvojoj…

Srđan Erceg: Tako je!

Ivan Minić: Kasnije agencije koje ste otvorili da si ti ponovo počeo da koristiš Eksel za neke čudne stvari.

Srđan Erceg: Da, i to je radilo opet!

Ivan Minić: Tebe dosta taj Eksel prati.

Srđan Erceg: Vidi, pokušao sam. Ali, to je opet do mene. Ja jednostavno ne mogu da krivim druge. Znaš, imaš project manager koji to završe kako treba. Sa mnom to nešto nije funkcionisalo, negde neka miskomunikacija. Ja stvaram neki šum u komunikaciji. Vidim šta treba da uradim, ali ne znam kako na nužno druge vodim na taj put. Ne umem.

Ivan Minić: Hoćeš da mi obećaš da ćemo da snimimo i drugi deo?

Srđan Erceg: Vidi, ako hoćeš… Ti znaš da ja mogu previše da pričam, samo ako je tebi zanimljivo i ako je ljudima koji ovo slušaju i gledaju zanimljivo.

Ivan Minić: Nismo ni zagrebali ono što o čemu je trebalo da pričamo.

Srđan Erceg: Ja ni ne znam o čemu je trebalo da pričamo.

Pazi, ti si rekao dođemo, družimo se i pričamo. Tako da izvini ako sam odlutao.

Ivan Minić: Šalim se. Mislim da smo pokrili neke veoma bitne stvari, dali jako dobar uvod, a snimićemo i drugi deo. Malo ćemo pustimo ljude da…

Srđan Erceg: Da odmore!

Ivan Minić: Da se smire nakon što odslušaju ovo, ali ono… Dogovoreno je bilo sa Vanjom Vulićem i sa tobom, pa sad ti vidi! Nije loše društvo.

Srđan Erceg: Ne, Vanja je car. Vanju dugo nisam video, to bi bilo lepo. Trebalo bi da odem na “Spark” isto sledeće godine ako ga bude.

Ivan Minić: Pa, možda bismo mogli da uklopimo da snimimo njega, a posle da snimimo i tebe, pa da odemo na neki ručak.

Srđan Erceg: “Spark”. Pa, može.

Ivan Minić: Ovaj, Srki.. E, pa, hvala ti.

Srđan Erceg: Hvala tebi!

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio sve ovo, a zapravo ljudi koji te vole i prate ono što sad radiš, prilično sam siguran da ni ne znaju šta je tome prethodilo.

Srđan Erceg: Verovatno.

Ivan Minić: Zato ćemo za drugi deo ostaviti celu tu priču od 2007-08. pa nadalje, i tvoju agenciju, sa opet drugarima iz razreda…

Srđan Erceg: To sam hteo da ti kažem: “Hjudž Medija” ili “Sport Klub” – gde ćemo?

Ivan Minić: A i “Sport Klub”, i sve to što je vezano za to, jer mislim da tvoj ponašanja i to što si uprkos okolnostima pronašao u sebi samopouzdanje da neke stvari probaš koje ljudi generalno ne probaju, da te je to dovelo u neke neverovatne situacije i mogu da kažem da sam u delu, malom, malom, malom delu tih situacija bio sa tobom i da su neke od najlepših uspomena koje imam.

Srđan Erceg: Hvala.

Ivan Minić: I, mislim… O, da, mnogo me nerviraš, ali znaš koliko te volim.

Srđan Erceg: Znam.

Ivan Minić: I sećam se pre nekoliko godina je bila jedna velika konferencija, gde smo bili zajedno na sceni, na panelu, i ti si bio moderator, ti si postavljao pitanje i početak mog odgovora je bio: “Srđan, ti znaš koliko ja tebe volim.”, i onda su kolege zamerile, “Pa, ne možeš to da kažeš na sceni! -Pa, brate, mogu. Volim ga.”

Srđan Erceg: Al’ zašto? Al’ zašto?

Ivan Minić: “Šta je tu problem? -Pa, znaš… Nije profesionalno. -Šta, bre, nije profesionalno?!”

Srđan Erceg: Zašto nije profesionalno? Meni je to profesionalno.

Ivan Minić: “Što, je li treba da se mrzimo? Ne razumem.”

Srđan Erceg: Evo, ja te volim, ja ću ti reći. Nismo na sceni ili jesmo, ali ljubav je najlepša stvar. Ljubav je najlepša stvar, to treba da bude smisao. Da, uz sve što ostalo radimo, ali da se vratim na reči Zorana Popovića: “To je meso, ostalo je salata.”

Ivan Minić: And on that bombshell…

Srđan Erceg: 😀

Ivan Minić: Hvala ti što si bio.

Srđan Erceg: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste slušali. Hvala Epsonu što nas podržava. Kao i dosad, sve svoje ideje, komentare, predloge i pitanja za drugi deo, ostavite u komentarima na društvenim mrežama i na Jutjubu, a mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.