Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani, slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 79. epizodu. Naš sponzor je i ovoga puta Epson. Danas imam veliku čast i privilegiju da mi je u gostima jedan zaista fantastičan momak – moj dragi prijatelj Marko Kon. Dobro došao.

Marko Kon: Ćao, bolje našao!

Ivan Minić: U najavi negde sam ti rekao da naša ideja ovde je da pričamo o ljudima koji su preduzetnici ili razmišljaju to da postanu, i da im predstavljamo neke vrlo zanimljive biznis i biznis modele, i razvojne priče neke kreativnih i upornih ljudi. Nekako mislim da te dve stvari su vrlo poželjne za preduzetnika.

Marko Kon: Jesu, da.

Ivan Minić: ‘ajde ta kreativa može i da se nadomesti, ali upornost teško. 😀 A pošto znam da je tvoja karijera duga i veoma raznovrsna i interesantna, i bilo je tu raznih nekih momenata i izazova koji uvek nalazio način da prevaziđeš. Mislim da je poučna – ja kažem potpuno je okej da zaključak nakon razgovora bude “dobro, možda ne moram da otvaram firmu još”. Ali negde je bitno ljude pripremiti.

Marko Kon: Lepo si me nahvalio, malo mi je neprijatno sad. 😀

Ivan Minić: Prvo pitanje koje uvek postavljam svim gostima: šta si hteo da budeš kad porasteš, i kad si skapirao šta hoćeš da budeš kad porasteš?

“Kad porastem biću…”

Marko Kon: Pa, negde kao da sam oduvek nešto mislio da ću biti baš ovo. Doduše, nisam imao osvešćeno, nisam ni znao šta znači to i koje su sve podele u poslu. Ali sam nekako oduvek znao da će važan deo mog odraslog života u sebi sadržati public address. Znaš, nešto kao obraćanje javnosti na neki način. Onako, najbanalnije kao klinac, zamišljao sam da ću biti rockstar. Međutim, ispostavilo se kroz moje sazrevanje, da od svijeh umjetnosti koje postoje meni najmanje privlači izvođačka. Ona, naravno, ume da bude divna, i fantastična i sve to, ali ona ima jedan vrlo konkretan element repetitivnosti u sebi, koji prosto meni nije prijao. Odnosno, bolje sam se osećao u kreativnom procesu, gde kao je način savladavanja prepreka za mene bio izazovniji. Pa, eto, tako se na kraju ispostavilo da je 80% umetničkog rada s one strane kamere i stakla.

Ivan Minić: Kada krećeš na svoj profesionalni put? Odnosno, šta su neke prve stvari gde to nešto što je interesovanje, strast prerasta u nešto što je posao? I kada se to dešava?

Kad strast postane posao

Marko Kon: To se dešava 90-ih, u prvoj polovini 90-ih, onih izuzetno loših 90-ih. Prva neka važna stvar u kojoj sam ja učestvovao globalno – važna u nekom smislu šire javnosti je bio prvi Gruov album. I tu sam ja, po mojim današnjim standardima, bio levo smetalo, ali mi je tada to bilo užasno značajno. Ja sam sa Gruom se viđao svaki dan, učestvovao u kreativnom procesu. Najviše sam mu pomogao oko refrena jer je on u tom momentu odlučio da ne zna da peva, što nije bilo tačno, ali tako je on imao u svojoj glavi da je on hardcore reper. I između ostalog sam ga sticajem čudnih okolnosti upoznao sa Sašom Dragićem, koji je napravio čitavu kombinaciju da on sad odjednom postane objavljeni izvođač. I tako svašta nešto se tu desilo, i to je, recimo, bila prva stvar. Sad, to su bile 90-e godine, i to su bile prve neke pare koje sam ja zaradio. Ali to su bile 90-e godine, i tad je još uvek bilo sveto ustrojstvo solarne isplate, jedinim načinom kojim možeš da zaradiš. I ta tranzicija kasnije je bila bolna, to moram da priznam.

Ivan Minić: Ja se sećam, recimo, da ta neka muzika 90-ih koja se ciklično vraća, jer da se razumemo, bilo je tu svega i svačega, ali bilo i stvari koje vanvremenske.

Marko Kon: Da, to je normalno.

Ivan Minić: Ja se sećam, sećam se nekih spotova, i onda 20 g. kasnije ja skapiram da si ti u spotu. 🙂 Samo izgledaš malo drugačije, imaš kraću kosu i mlađi si.

Marko Kon: Kraću kosu, mlađi i mršaviji, i sve ostalo. 🙂

Ivan Minić: Kako je prosto ta scene izgledala? Kako je tebi tada kao nekom mladom koji tek ulazi u sve to kako su izgledali ti ljudi koji su zaista bili vanserijske zvezde na ovim prostorima?

Izgled tadašnje scene

Marko Kon: Vidi, to su godine strašnih godina, to su tektonski poremećaji u našem društvu su se dogodili u tom nekom periodu. Mi smo do svega par godina pre toga bili jedno stabilno društvo i u jednoj zemlji koja, kakva god da je bila, bila je izuzetno stabilna. Sad ovo zvuči kao užasni paradoks – takva stabilna zemlja raspala u paramparčad brzo posle toga, ali makar smo mi imali utisak, znale su se stvari: završiš srednju, upišeš faks, zaposliš se, na primer. Ili kao treba da se baviš muzikom, onda zna se: odeš u PGP, ponudiš svoj demo-snimak, onda neki kreten to presluša, onda ako prođeš tu prvu, onda te slušaju uživo, onda ideš na test snimanje… Mislim, nekako je postojao…

Ivan Minić: Znao se red.

Marko Kon: Postojao je neki sistem. I onda se sve raspalo. Sad, sa jedne strane je to bio strašan šok i potpuno kao novo. A sa druge strane, nama koji smo tada bili mladi i puni nadanja, entuzijazma i svega, je to možda i bilo lakše jer nismo znali kako treba. I nama su neke pare koje su postojale i tada u tom poslu, koje su meni kao klincu od 21. godine bile ogromne, a koje su suštinski svim ljudima koji su dugo u tom poslu bile potpuno smešne, prosto omogućile da mi počnemo nešto da zaista radimo za neki novac. Jer, na primer, 500 maraka je meni bilo nedostižan ideal užasnog bogatstva spremnog za bahaćenje.

Ivan Minić: To je pet Klara Šuman, to je dosta.

Marko Kon: To je bilo strašno puno para, a moje starije kolege koje su u tom trenutku imali ozbiljne karijere i godina nešto malo manje nego ja sad, su za taj isti posao pre 2 g. dobijali 70.000 maraka. Njima je bilo potpuno nejasno da nekom pada na pamet da to radi za 500, a meni je pet glava bilo – bio sam svetski pobednik. I možda je upravo to omogućilo – mogu da zamislim koliko su oni bili u šoku što se pojavilo nas par klinaca koji za mrvice radimo neki ozbiljan posao. Mislim, verovatno su bili skamenjeni.

Ivan Minić: Meni se nekako čini da je postojalo nekoliko ciklusa – OK, taj je bio, da kažem, najagresivniji, a posle su bili nešto blaži – ali nekoliko ciklusa u kojima kao da se prilično konzervativno muzičko tržište koje je postojalo se otvaralo i onda su se dešavale neke stvari – pojavljivali su se neki mladi talentovani ljudi, neki od njih su opstajali, mnogi nisu, ali iz tih nekoliko ciklusa mi danas imamo neke bendove koji postoje 10-20 g., što je suštinski pre toga bilo pa relativno nezamislivo. Naročito u nekim žanrovima koji nisu bili ono što je ovde mejnstrim.

Marko Kon: Da, mejnstrim, da!

Ivan Minić: Znači, imao si, da kažemo, ljude koji su ta neka narodna starogradska taj neki momenat, klasični narodnjaci, imao si – OK, rok i to što je došlo 70-ih i 80-ih, ali nije se nešto mnogo izlazilo van toga. Postojali su neki ljudi koji su nešto radili, ali to su baš bili izuzeci.

Marko Kon: Da, da. To su bili izuzeci. Kod nas je sve što nije bilo rok ili bar pop-rok, bilo, u stvari, alternativa.

Ivan Minić: I nekako mi se čini da taj prostor koji se otvorio i prilika koju ste dobili i prihvatili je učinila da danas imamo mnogo raznovrsniju ponudu lokalno nego što je to bio slučaj.

Alternativna scena

Marko Kon: Jeste, sigurno se. Dogodio se jedan strašan tehnološki, u tom istom periodu kada se nama raspada rodna gruda, se događa strašan tehnološki breakthrough, koji je drugi veliki demokratski talas u muzici. Prvi veliki demokratski talas je pank. Pre pojave panka, neko ko ne zna i da svira ili peva – kad kažem ne zna da svira ili peva, smatram vrhunsko sviranje i pevanje, uopšte nije mogao da se bavi muzikom.

Ivan Minić: Jasno.

Marko Kon: I onda se pojavljuje pank, koji uslovno rečeno neznanje tih ljudi – naravno, znaju i da sviraju i da pevaju, ali ne znaju to rade na onaj način – odjednom eksplodira nebo, jer to na kraju kod klinca koji to prati izaziva reakciju “pa, ovo mogu i ja”. I istina je! To je jedan strašan kreativni album bio, još uvek osećamo efekte panka upravo u tome, u toj potpunoj demokratizaciji muzike. Ja tvrdim da se pola bendova koje danas smatramo velikim i važnim ne bi desili da se nije dogodio pank, jer ti ljudi nikad ne bi smeli da izađe da sviraju pred druge ljude jer bi ih bilo sramota. 🙂

Ivan Minić: Da, negde moraš da se asociraš sa nekim, da ti bude prihvatljivo.

Marko Kon: E, onda je stigao taj potpuno tehnološki breakthrough, kao mali kompjuter sa sekvencerom, gde ti zaista bez preskupog studija možeš nešto. Ne mnogo, ali možeš nešto. I sad to nešto je postalo da možeš sve, ali u ono vreme si mogao – ja se sećam u srednjoj školi na “Komodoru” programa koji se zvao “Mikro ritam”, imao je četiri kanala i mogao sam da programiram bubanj: imao sam mesta za nogu, doboš, hi-hat i open hi-hat. Bio sam u stanju osam sati da se igram s tim. Da pravim pesmu – ne pravim pesmu, nego tuf-taf, tutu-taf, tutu-tu-taf… Ali je to bilo – mogao sam, pre toga nisam mogao. I onda sve te stvari su se sklopile: em imaš tehnološku mogućnost, em imaš pravo, em imaš vremena. I to je, naravno, dovelo do potpuno kreativne eksplozije u celom svetu. I danas je onda zapljusnuo taj talas.

Ivan Minić: A negde imaš i publiku.

Marko Kon: Naravno, publika je uvek željna zabave. Evo, to možemo baš sad da primetimo. 🙂

Ivan Minić: I, da kažemo, to je neki početak su te godine rane 90-e, kasne 90-e. Ti si tad klinac i ulažiš u industriju koja je u zamahu.

Marko Kon: Ali, pazi, u isto vreme je i u zamahu i u raspadu! Ona se potpuno raspada, giganti se raspadaju. Oni prosto ne znaju, u novim uslovima ne mogu da funkcionišu. Znaš, PGP ima fabriku vinila, i uopšte ne mogu da se snađu u novim tržišnim uslovima. Pa se dogodi da se otvori “Centro-scena” – potpuno nova izdavačka kuća.

Ivan Minić: Mislim, ja se sećam fabrike vinila PGP-a zato što mi je to bila omiljena epizoda Branka Kockice. I sam proces je potpuno fantastičan!

Marko Kon: Da, da. I ja se sećam toga, svi se sećamo toga. Prodali su je u bescenje. 🙂

Ivan Minić: 🙂 Šta je tvoj neki obrazovni background da uđeš u tu priču? Odakle znanje koje tada nije bilo toliko dostupno kao danas? 

Marko Kon: Da, danas sve možeš.

Ivan Minić: Danas suštinski sve možeš da naučiš ako si dovoljno posvećen, ako imaš talenta…

Marko Kon: Kako beše – imao onaj tip što je naučio da baca koplje na internetu.

Ivan Minić: Da, da. Julijus Jego. Bio svetski šampion nakon toga.

Marko Kon: Fenomenalno.

Ivan Minić: Olimpijski vicešampion.

Obrazovna pozadina

Marko Kon: Ja što se formalno muzičkog obrazovanja tiče imam jedan završeni i jedan nezavršeni razred Niže muzičke škole “Vojislav Vučković”. 🙂 Imam jedan privatni čas gitare kod jednog strašnog genijalca Enesa Mekića – jedan čas. Mislim, bio sam kreten, imbecil, koji kao ja sam došao i želeo sam sviram hevi metal, a on je, naravno, krenuo čovek kako i treba – da me uči osnovama bluza. I mene je to užasno to nerviralo. Ja sam hteo da budem hevi metalac, on me terao da budem bluzer, i ja nisam hteo da odem na drugi čas. I, evo, 30 g. kasnije, ja mogu da odsviram ceo taj prvi čas – sve znam što me je naučio. 😀 I užasno mi je žao što nisam imao pameti da nastavim. Jer ko zna, odvelo bi mi na neku drugu stranu, možda bi sad bio bluz gitarista. Dakle, što se formalno muzičkog obrazovanja tiče, ja ne mogu baš da se podičim nekim strašnim akademskim uspehom. I opet sam imao tu sreću, taj tehnološki breakthrough, i kao veza kompjutera i muzike, jer sam kao i cela generacija prosto su mi kompjuteri bili jasni. Od samog početka: od gumenog preko “Komodora” do “Amige” pa i redom sve do PC-ja. Taj sistem – prosto mi bilo jasno. Meni Command Prompt bio toliko jasan da…

Ivan Minić: Bilo ti prirodno. To je nešto sa čime si ti odrastao.

Marko Kon: Potpuno jedna prirodna stvar. I onda kada su se ti kompjuteri i muzika spojili, onda svega malo stariji muzičari od nas, 10 g. stariji, njima je to već bilo “um”. I onda tip sa kojim ne bi hteo priča sa mnom pre samo par godina jer kao on svira fenomalno, a ja tu nešto nemam pojma, je kao dolazio kod mene da mu pomognem jer “ovaj mali zna kompjutere”. Ja sam nekako kapirao šta od njega treba da maznem od znanja. Naravno, svirao sam gitaru, to je bilo prosto must kod nas u srednjoj školi – ako si hteo da se poljubiš sa devojkom, morao si da sviraš gitaru. I onda mic po mic, onda vojska – jao! “Je li neko da svira nešto? -Imam ja!”, jer to omogućava izlazak u grad! 😀 Sedenje u muzičkom klubu, itd. Svirao sam bas u vojnom orkestru u Senti. I, eto, kao mic po mic, dođe do – skupi se pravi streetwise.

Ivan Minić: I kada priča kreće da se usložnjava? Odnosno, šta bi ti negde rekao da ti je prva krupna značajna stvar sa profesionalnog aspekta koji si radio? Rekao si da je Gru bio prva star…

Prva krupna stvar

Marko Kon: Pa, nama se prva značajna stvar se desila odma’ posle. Odma’, to je – Gru je bio, recimo, ’93. ili ’94, sad već to je bilo od već davno da bi tačno pamtio godine. A prva sledeća je bila godina u kojoj smo kasnije moj dugodišnji partner i kum kasnije, Kobac, uradili smo iste godine “Bundu, bundu” – “Tap 011”, “Idemo na Mars” “Đoganiju”, i “Kralja kokaina”. I, mislim, tad je bilo gotovo! Prosto, eto, tako se dogodilo da smo od… I gotovo, već je bilo – pojavila se dva klinca, oni znaju taj dens, mi veze s mozgom nemamo, ali dobro. I odjednom je bio red, odjednom su čekali. I nekako u tom trenutku je taj početni impuls koji je bio “daj da samo nešto malo para skupimo, pa da uradimo svoj album”, nekako taj album nikad nije došao na red posle toga. “Čekaj, ‘oćemo sad našu ploču ili da uzmemo 6 soma? I uzećemo 6 soma.”, i tako u nedogled.

Ivan Minić: Šta je podrazumevao posao? Kako je izgledao posao?

Izgled posla

Marko Kon: Kako je izgledao posao? Pa, u to vreme su još uvek pesme nastajale starinski. Danas ne staju pesme na taj način, ali u to vreme jesu. Dakle, neko je pesmu morao da iskomponuje. To najčešće nismo bili mi u toj prvoj fazi. Nego dođe kompozitor ili pevač koji je od kompozitora dobio, i peva nam je, nekad s tekstom, nekad bez, nekad s muzičkom pratnjom, nekad bez, i kao bukvalno nam je otpevao uživo. “Ej, slušaj, imam pesmu! Aj-dikta-ti-ta-taj-taj-raj-ritaj-taj…”, i napravi od toga nešto! Onda počinje proces: određujemo tempo, određujemo intonaciju, harmonizujemo, dogovaramo se u kom će pravcu. I onda sedaš i čukaš, idemo redom. Kucaš rimat, kucaš bas, kucaš ovo, kucaš ono… Nešto sviraš, nešto crtaš mišem dok se to ne pretvori u nešto slušljivo.

Ivan Minić: I proces za jedan album se ponavlja dok se ne urade sve što vi radite.

Marko Kon: Pa, da, da. Posle tog prvog inicijalnog dela kada smo kao to… U prvo vreme čak na gajbi imali mali “Atari”, možda sintisajzer-dva odakle izlaze neki zvuci. E, onda ide odlazak u studio. Na kraju si morao da odeš u studio profesionalni, gde sad mi vukljamo sve te svoje sprave, izbacujemo te kanale na magnetofonsku traku. Onda ono pravo snimanje: onda sedi tonac, koji tera u Božju mater jer smo dva klinca koji nemaju pojma, i tako… “Vi ne čujete da je ovo falš, majmuni?!” 😀 Ceo proces. Onda, naravno, dolazi taj čudnotvorni miks! “Vau, šta je sad to?!” Ti praktično određuješ svakom instrumentu i vokalu mesto u finalnoj numeri. Sad tu imamo napred-nazad, frekventno, gore-dole, levo-desno – svašta nešto se tu dešava. I to je jedan mistifikovani neobjašnjiv proces koji se mora puno naplatiti. 🙂

Ivan Minić: Dobro, kompletna tehnologija se menjala kroz vreme. I, generalno, biznis model se menjao kroz vreme, i vaš, ali i same industrije.

Marko Kon: Tako je, da.

Ivan Minić: Iz tvog negde ugla kao osobe koja je bila prisutna sve vreme tu, kako je to funkcionisalo 90-ih, odnosno šta je bilo najznačajnije za same izvođače? OK, ti moraš da imaš pesmu da bi mogao da radiš bilo šta dalje, ali gde su se pravile pare?

Muzički biznis model 90-ih

Marko Kon: Pa, osnovna stvar je taj tehnološki proboj koji se dogodio, i za početak omogućio – a u isto vreme društvene promene koje su se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji, odnosno sad već možemo da kažemo u tom trenutku smo već bili neki SRJ, je li tako, koji su se dogodili u Jugoslaviji – su omogućile da privatni studio postane ozbiljna realnost. Postojao je privatni studio 80-ih, bilo ih je, recimo, dva. Studio “O” i studio “Druga maca”. Ali to su bili više ekscesi nego pravila. Većina se snimala u studijima ozbiljnim, državnim studijima, koji su zaista bili i akustični i tehnički na mnogo višem nivou od privatnih. A onda 90-ih prosto postalo je jednostavno da ti otvoriš firmu i budeš direktor. “Direktor” u SFRJ je značilo da staneš mirno pored tog čoveka, a onda smo 90-ih svi postali direktori. 🙂 Dogodila se ta stvar da je to postalo moguće. U isto vreme se ekonomski sistem države raspao, nije postojala nikakva realna i faktička kontrola prodaje diskova. Drugo, digitalni mediji su omogućili piratizaciju, koja je vrlo jednostavna jer je prosto bilo jednostavno narezati CD – to je mogao svako, a i neka malo ozbiljnija štamparija CD, malo neozbiljnija štamparija CD – u smislu, nešto što će da štampa 100 diskova u isto vreme je mogla da se nabavi – pa je kao osnovni način zarade – prave pare su se uvek pravile prodajom fizičkog nosača zvuka – to je postalo najmanje važno. Jer je kao to – ti da ispiratizuješ vinil to je bilo nemoguće. Kasete – da, ali su kasete nekako pošto je postojala velika kultura posedovanja vinila, omota, ovoga, onoga… Kada je došao CD, to je prosto postalo… Pirati su bili 90% tržišta. Pa se, u stvari, muzika vratila kući. Odnosno, živo izvođenje je postalo glavni izvor prihoda. Je l’ ne možeš da ispiratišeš Srđana Mobi Dika: ako hoćeš da ti Srđan Mobi Dik peva “Kralja kokaina”, onda moraš da platiš Srđana Mobi Dika. Možeš ti da platiš nekog drugog da peva “Kralja kokaina”, ali to nije Srđan i ne možeš da ga ispiratišeš. I onda je prosto to – živi nastup, i popularne tezge po diskotekama su postale glavni izvor prihoda. Uključujući, i što je fantistično, plejbek nastupe. Čak nije bilo toliko važno da to što dolazi iz zvučnika bude živo, koliko je bilo važno da mi vidimo da je taj izvođač došao ovde kod nas, u naše mesto da kaže: “Dobro veče, Vladimirci!”

Ivan Minić: Samim tim negde nosači  zvuka postaju alat za promociju i – OK, liberalizuje se i tržište televizije, radija i svega, i to od nečega što je počinjalo kao osnovni izvor prihoda, postaje sada kao glavni alat za promociju.

Marko Kon: Tako je, obrnulo se. Znam da je, recimo, čuvena Kvinova turneja “A kajnd of medžik”, bila promotivnog karaktera ne bili se povećala prodaja ploča. A sad se okrenulo. Znaš, kao Kvin je ulagao u svoje koncerte jer to je značilo da će prodati više ploča, a sada smo ploče, odnosno CD-e praktično koristili kao promotivni materijal ne bili svirali što više.

Ivan Minić: Nekako mi se čini da su se ploče vratile. Mislim, da se vraćaju u određenoj meri…

Marko Kon: To je sad, to je retro momenat! Ploče su super, vraćaju se, to sve ima foru, ali nikad neće biti one mejnstrim i glavna prodaja. One su za kolekcionare, ljubitelje i poštovaoce. I super je to.

Ivan Minić: Da se razumemo, sad više ni nosači zvuka nisu značajni jer postoji digitalna distribucija.

Marko Kon: Apsolutno, i to već dugo. Mislim, sad je to već potpuno. Vidi, ja sam bio na Evroviziji pre 11 g. i sedeći u nekom kafiću neki klinci su pritrčali da se slikaju, ovo-ono, i ja sam im izvadio i dao sam im neki CD koji sam imao promotivni. Oni su se skupili, gledali, smejali. E, kad su odlazili su mi vratili CD. Bukvalno. “Ne, ne, dao sam vam to.”, a oni su me pitali šta da rade s tim. 😀 Jer im je to bila užasna komplikacija. Moraju da grebuju da bi imali na telefonu, znaš. Ako možeš, pošalješ im MP3, bilo bi… Naravno.

Ivan Minić: A k’o što je sad ostalo u nekim tenderskim procedurama da mora da se materijal koji dostavljaš u štampanoj formi, mora da se dostavi i na CD-u. Na kom CD-u? Ja nemam računar koji ima CD već 10 g. 🙂

Marko Kon: Naravno, na kom CD-u. Dobro, zakon vrlo često kasni za tehnologijom i to nije ni čudno. Tehnologija je užasno brza, a prosto zakoni spori jer mora da se napiše kako treba. Zato sad imamo onaj član i svi budući poznati i nepoznati mediji koji će omogućavati distribuciju na bilo koji način.

Ivan Minić: U kom trenutku dolazite do toga da otvarate svoj studio i da zaokružujete tu celu priču?

Osamostaljivanje – otvaranje studija

Marko Kon: Fizički se to dogodilo 2001., a pravno 2007. Šta te od ta dva zanima? 😀

Ivan Minić: Zanima me prosto kako se posao razvija, odnosno vi vremenom stičete i kontakte i reference i znanja i sve, i sad priča se usložnjava od toga da radite jedan mali segment do toga da ste sad već sposobni da radite kompleksne stvari.

Marko Kon: Fizički smo prvi studio otvorili na o-ruk iz situacije što smo imali neki – ma klasična fora, neki dupli posao i neko duplo zakazivanje termina u studiju koji smo najčešće iznajmljivali. I prosto smo imali nekakav strašan problem s terminima, kako da završimo sve na vreme. I onda je naš tadašnji snimatelj, odnosno tonac kako se to tada govorilo, moj najbolji drug iz prve polovine prošlog veka, Dragan Vukićević Vukša, rođen ’49. godine, rekao: “Čekajte, bre, ljudi, napravićemo to ovde!” E sad, u glavi našoj to studio je bila jedna vrlo ozbiljna stvar, a Vukša je najpoznatiji ošljar SFRJ. On je čovek koji je uradio najbolje i najgore snimke na svetu, u isto vreme, iste godine. On je rekao: “Sad ćemo mi to da smuljamo!” On je imao neke mikrofone, neke starudije, neke razne krševe, koji da su potpuno ispravni, bi vredili milione jer su to… Čovek na gajbi ima 4-kanalni magnetofon isto model na kome su Bitlsi snimali svoje prve albume, koji njemu služi da on na tome drži prljave sudove. Vau! I sad, on je nešto radeće opreme doneo. Postavio je neke, nisi to čak ni paravani, nego neke cevi je on vodovodne napravio neki ram, i preko toga prebacio jorgane. I napravio jednu kao gluvu sobu, koju je Ceca Slavković rekla: “Lele, došla da pevam međ’ ćebiće!” 😀 Znaš, kao okružen ćebadima pevaš! I odatle je pružio jedan kabl, i tamo je uzeo neki snimač tadašnji, neki ADAT mislim da je bio. To je isto bio strašan tehnološki fazon: snimali smo na S-VHS kasetu umesto na magnetnu traku. To je stvarno bio kao digitalni snimač. Mogao si 8 kanala da snimiš na S-VHS, a to je bila poznata, jednostavna tehnologija. To je bilo jeftino, moglo je za proizvodnju… To, i to trenutku postao naš studio. Odatle su izašli, iz tih ćebadi, iz tih jorgana, mnogi hitovi: “Mali signali” Nataše Bekvalaca – tako, tu snimljen, na primer. I odjednom je to kad smo tu taj prvi uspeli da izvedemo tu, i da on u tadašnjim standardima ne znači baš mnogo gore nego onaj tamo, pa onda smo počeli da dokupljujemo malo opremu, pa… “Aha, bilo bi nam bolje ako bi imali još ovo, ako bi mogli još ovako…” Onda se dešava novi tehnološki breakthrough: na kompjutere koji su do tada bili bukvalno samo za sekvence, možeš sad i da snimaš. Odjednom mogućnost digitalne obrade zvuka, pa se pojavljuje Šer sa autotuneom i nama se nebo otvori, i više nikad niko će morati da bude falš. I kao počnemo da prosto… Vrlo brzo posle toga više nismo odlazili u tuđe studije, nego smo napravili kompletnu tu pričicu. Odvratno je izgledalo, ali je bilo… Bila je strašno dobra energija u tom prostoru. Tu, recimo, mi nismo imali – mi uopšte nismo imali sređenu akustiku. To je bilo katastrofalno. Mi smo držali opremu u nekom ćošku, klasična početnička greška. Nama se bas razlivao. Ja ne bih danas, kad sam se navikao na bolje, ne znam da li bih uopšte mogao da radim u tim uslovima. A slušam snimke koje smo pravili iz tih godina, i to pristojno zvuči. Nešto čak zvuči i odlično. I nekako iz tog strašnog kvantiteta na kraju izađe i neki kvalitet. Pretpostavljam da je to na kraju bilo.

Ivan Minić: Ima jedan taj momenat kada pričam ljudima koji su tako prethodnih 30-ak g. se razvijali u industrijama koje su se u tom periodu transformisale barem jednom, a neke i nekoliko puta – taj momenat: ti si u Srbiji, Jugoslaviji, Srbiji, whatever, ali ovde si i na početku si prilično odsečen od sveta, kasnije više nisi toliko odsečen, ali nije ti baš sve to toliko dostupno, i jedan oduvek interesantnih momenata je “kako ste dolazili do opreme”.

Kako do opreme za rad

Marko Kon: Švercom. Postojali su ozbiljni ljudi koji su se na ozbiljan način bavili švercom. Postojali su čak ljudi – često su to radili ljudi koji su vezani za crkvu, obično za neke manje crkvu, ne za veliku pravoslavnu, nego neke tako znaš priznate crkve nekih manjina pošto je početkom 90-ih izašao taj neki zakon koji je crkvu oslobađao carine ili poreza ili ne znam više šta se tad desilo, oni su prosto nekako bili izuzeti iz tih sankcija. Oni su ljudi uspevali da prelaze granice i da prenose stvari preko granice jer to je za crkvu. I mnoge su crkve od toga i živele, što su donosile – imale mogućnost uvoza. Tako da to je bio jedan od kanala. Drugi od kanala je bila jedna od danas najvećih… uopšte najveća moguća firma za muzičku opremu. Taj dečko, tada je bio izuzetno mlad, i imao je svoje kombinacije. I nas je oprema… Njihova zarada je, u stvari, oni su nama uvek garantovali tada najnižu moguću cenu koja postoji: nađeš u časopisu, to košta soma, on kaže: “Važi, 900.” Uopšte mi nije bilo jasno kako oni to izvode. Ali oni su upravo to – nisu plaćali carini porez Jugoslaviji, Srbiji, kako god hoćeš, a uspevali su da skidaju PDV iz zemlje u kojoj su kupovali i negde su tom međuprostoru nalazili mesto za svoju zaradu. Zlatna vremena solarne isplate. 😀 Prosto je neverovatno, ali i oni su plaćali neki porez. Samo što ga nisu plaćali institucionalno, nisu ga plaćali državi, nego su ga plaćali u formi podmićivanja.

Ivan Minić: Jasno.

Marko Kon: I umesto da lepo država omogući dobru platu cariniku, dobru platu cariniku su omogućavali šverceri koji su njima plaćali direktno – dakle, bez posrednika u smislu države. I svi su bili namireni. Carinici su imali platu – znači, mi smo plaćali carinu, samo na drugi način. Mi smo dobijali opremu, oni su imali neku svoju zaradu. Jedno sivo ekonomsko tržište koje, ali potpuno neverovatno, funkcioniše potpuno pod svim pravilima belog i zvaničnog ekonomskog tržišta. Sve! Plaćamo porez, ovi iz poreza ulažu u infrastrukturu – sve najnormalnije…

Ivan Minić: Samo se zaobilazi država.

Marko Kon: Ne, ceo taj krug, ta trougao ekonomski funkcioniše. Samo nije pod kontrolom države u tom trenutku. Što znači da na kraju verovatno ekonomski sistem kao sistem, kao naučna grana, oni mora da funkcioniše na način na koji funkcioniše, u stvari.

Ivan Minić: Nekako uvek se pronađe neki put, nešto.

Marko Kon: Pronađe se, pa, da. Usput, nekad moraš da platiš malo i panduru – znaš, porez, daš mu platu jer te zaustavi. Ali to je tad bilo normalno.

Ivan Minić: Ljudi su se snalazili, i mislim to što su snalazili…

Marko Kon: I ne ponovilo se! S jedne strane, ne ponovilo se jer je… Sa druge strane, falila upravo… upravo je falila zaštita. Sve se radilo na poverenje i na reč, a to je jedna vrlo…  To je nije baš kategorija u kojoj se čovek sme pouzdati. Ali takva su bila pravila.

Ivan Minić: Jasno. Nekako mislim da to što su nas 90-e naučile, ja jesam bio klinac, ali nisam bio baš toliko mali, da smo sposobni da se snađemo i u takvim situacijama. Negde nas je održalo i kroz sve ovo što se posle dešavalo.

Marko Kon: O, da. O, da. Velika škola.

Ivan Minić: Kada se stvari menjaju – rekao si 2007. to postaje ozbiljna priča. Šta se dešava u tom međuperiodu?

Međuperiod

Marko Kon: Da, legalizacija. Rešili smo da obelimo posle. Pa, međuperiod, taj od 2001. do 2007. je bio jedan uspešan period. To je opet period u kome se dogodila nova društvena promena. Jedna ozbiljna demokratizacija društva. Jedna ozbiljna demokratizacija medija, gde smo odjednom mogli da gledamo, što danas deluje potpuno neverovatno, ali smo, recimo, na Pink televiziji imali emisiju “Nikad izvini”, koja se javno izrugivala političarima na vlasti.

Ivan Minić: I to kakvu emisiju.

Marko Kon: I to kakvu emisiju. I to onima koji su u tom trenutku bili predsednik, premijer. Njih su ismevali, narod je to gledao, i bilo nam je okej. Na istom tom Pinku smo gledali u to vreme “Simpsonove”, “Eks-fajls”. Znaš, sve je to odjednom… A onda se odjednom polako, između ostalog i zbog društvenih promena, a ne samo zato nego i zbog svetskih tokova, odjednom taj dens – turbofolk se vratio tamo gde mu je mesto, nikad nije umro niti će, ali je izašao iz centralnog mesta u mejnstrimu, počeo da ide ka margini, a neka druga muzika je počela da ulazi u mejnstrim. 2000. g. su albume izbacili Vlado Georgijev i Željko Joksimović, i to su bili… To je isto bio tektonski poremećaj na muzičkom nebu jer su to bili – njih dvojica su odlični muzičari, obojica. Albumi pre toga su bili ritam, sekvenca, energija. A ovo je odjednom bilo puno neke muzike. Nevažno od toga da li ti se privatno sviđa-ne sviđa. Bilo je puno svirke: neki dobro odsvirani klaviri, neke gitare, neki živi bubnjevi su se odjednom vratili…

Ivan Minić: Sećam se tog albuma Vlade Georgijeva, koliko je on suštinski bio potpuni vau u odnosu na sve ostalo što je pojavljivalo. I niko nije znao ko je dečko!

Marko Kon: Potpuni vau, potpuno se nešto drugo desilo. Da, da.

Ivan Minić: Posle se ispostavilo iz priče – Rođa je pričao da su se oni znali godinama, nastupali. “On je onaj klinac koji je bio sa njim”, ali suštinski ne znaš, i u roku od mesec dana je preplavljeno bilo potpuno tom pričom njegovom. I onda su krenuli negde ljudi inspirisani tim…

Marko Kon: Onda je to, taj efekat koji su izazvali njih dvojica, je počeo odjednom da ulazi u sve druge sfere. Onda su odjednom i ljudi koji su se bavili potpuno strejt, dens muzikom, počeli da više idu ka popu. Upravo se to, recimo, desilo sa Mobi Dikom, koji je iz perioda “Kralj kokaina”, “Brate prijatelju”… Odjednom počeo da pravi, ne znam da li se sećaš te pesme: “Ljubomoran sam na vetar…”

Ivan Minić: Naravno da se sećam.

Marko Kon: Koja je najozbiljniji pop, sa ozbiljnom svirkom, sa nekim fantastičnim violinama.

Ivan Minić: Ceo taj album je sjajan.

Marko Kon: I ceo album je otišao ka popu. I to je uvek – vidi, to važi dan-danas i važiće za sto godina. Kada jedan žanr – u svakom trenutku neki žanr postane jako popularan. Najveće zvezde koje postižu prave hitove u određenom žarnu, postaju veliki kada skreću ka pop muzici. To važi i za narodnjake. Kada je… Šaban Šaulić na početku je bio neko ko zavija, a onda su aranžmanima, to zvuči prosto neverovatno, ali aranžmani su počeli da mu zvuče više pop. Počeli te aranžmane tada da rade neki ljudi koji su to poštovali… Zvuk bubnja, basa, gitare je vukao na pop, iako su to i dalje bili narodnjaci. I to je od Šabana u tom trenutku potpuno odvojio od svih ostalih. Znači, to važi čak i za narodnjake, to važi i za… bukvalno, sad trep… kao Rasta koji je to trep ludilo, kada snimi pop pesmu, ovu “Amore”, odjednom to postaje značajno.

Ivan Minić: Nekako utisak mi je da je tim približavanjem popu to postaje potencijalno mnogo masovnije. Kao i Šabanov – mislim, njegove stvari sa početka su bila vanserijske, ali su nešto što nakon desete rakije slušaš u kafani, a ovo je nešto što možeš da slušaš kad sediš popodne sa porodicom.

Marko Kon: Tako je! Taj mejnstrim pop koji je – svaki mladi, pošteni muzičak se gnuša strejt popa, i kao “samo, ne, brate…”, a na kraju je upravo to – izlazak iz bilo koje alternative, sa bilo koje strane i približavanje mejnstrimu pravi veliku zvezdu. To je uputstvo, to je bukvalno upustvo. Ti teraš ono, imaš jedan fazon, ljutit rep sa mamblom… Onog trenutku kada malo to približiš popu, tad postaješ veliki.

Ivan Minić: Tad to postaje masovno. Mislim da je taj period koji si opisivao, dakle, od 2000. i demokratizacije društvo i opet neke nove demokratizacije muzike, bio vrlo značajan neke mlade ljude, koji su bez daljnjeg imali talenta, znanja i svega, koji su sad videli da mogu da rade ono što oni hoće da rade, a ne ono što bi bilo isključivo društveno prihvatljivo.

Marko Kon: Oduvek si mogao da radiš tačno ono što hoćeš. To je oduvek mogao. Nego je postojao problem ko će do da služa, znaš. A da bi neko to slušao je neophodna demokratizacija društva. Niko nikad nikog nije sprečavao da radi šta god hoće. Vidi, Ajzburn su nastali 90-ih.

Ivan Minić: Jasno.

Marko Kon: To je domaći bend koji je na ovolicko bio od svetske karijere.

Ivan Minić: Sećam se.

Marko Kon: Svi se sećamo. Ako je iko fura svoj fazon, oni su furali svoj fazon. Nije ih interesovalo uopšte šta bilo ko misli, a mi smo saznali za njih, ali nismo saznali za njih tako što smo od ruke do ruke dobijali kasetu. Ja sam ih video na televiziji, i ti. Nego je… Ide se nekad linijom manjeg otpora, malo je nekad lakše biti… malo da se dodvoriš masi.

Ivan Minić: I ako si se postavio tako da ti je to odabrana profesija, moraš da razmišljaš i o tome da od toga mora da se živi.

Marko Kon: Da, mislim… to bolje da ne otvorimo sad tu Pandorinu kutiju jer sistemi preživljavanja muzičara su za dugotrajnu obradu i jedan ozbiljan serijal od sto emisija sa kukanjem i plakanjem. 😀 E, 2007. je došao trenutak neophodne legalizacije. Dotad se društvo već ustalilo, i sve smo manje bili polu-raspad od države i postajali normalna država, manje-više. I 2007. su se događale stvari da su se pojavili sponzori na onaj pravi način. Uvek su postojali neki sponzori i ranije, ali suštinski su to bile muljaže: mi smo trebali njima zato što oni trebali nama. I onda tu dođe sponzor, pa da lovu, pa mu ti nešto vratiš, pa on izvuče državne pare… Sačuvaj Bože sistem. A onda meni, verovatno se dogodilo i pre, ali meni se dogodilo 2007. da je, ako se dobro sećam “Džuboks” se zvala firma, koja je napravila saradnju sa Flamingosima. Oni su se bavili prodajom ringtonova, to je u to vreme bilo jedan značajan format digitalne distribucije: da ti telefon zvoni po pesmama. I oni su zvali na jedan sastanak: “Eto, mi bismo da…

Ivan Minić: Ugovor.

Marko Kon: “Da učestvujemo u finansiranju jednog albuma. S tim da pre nego što se album pojavi fizički na disku, mi imamo ekskluzivu da kao pesme kao ringtonovi mogu da se skinu kod nas u trajanju od…”, recimo, ne nešto predugo, tipa tri nedelje. “Znaš, izbacite spot, onda mi tri nedelje prodajemo rington, a posle vi izađite sa CD-om.” I kao super, i kao sad treba ugovor. “Ko će da potpisuje ugovor?”, mi se gledamo, kao svejedno. Ja kaže: “Pa, svejedno. -Hoćeš ti, Mare?”, ja kažem: “Može.” Oni traže firmu, ja kažem: “Pa, nemam ja kao fizičko lice.”, oni hop: “Može i kao fizičko lice?” Može, nije problem. A mi smo odvojili toliko para, a onda na tebe padaju sve one moguće dažbine koje padaju ako ti to sad tako. I ja shvatim da će od tih para jedan ogroman deo da ode u nešto što će biti moja penzija. 😀 I nešto. “I, ček’, ček’, ljudi. Kako ovo-ono?” I sećam se jedne izuzetno simpatične starije gospođe iz te firme koja je rekla: “Sad ću tebi da objasnim kako ćeš ti to da uradiš.” I ona me lepo nauči da ja odem u APR i da otvorim svoju firmu. I lepo ona meni objasni “sve pare što ti damo ti možeš da uzmeš”. “Pa, to je super.” Jao, što sam bio ponosan. Pa, ja sad napravio firmu, pa registrovao… Sad nisam baš shvatio da ću morati svakog meseca da platim nešto, pa nisam shvatao da ću morati da plaćam i onda kada nema uplata. Ali nekako došlo je do legalizacije, postali smo – imali smo račun, primili smo pare na račun, skidali smo pare sa računa, plaćali smo lepo poreze, kombinacije, sve je to bilo. I manje-više od onda mic po mic, trebalo je par godina da 100% poslovanje pređe na to. Kasnije sam otvorio, naravno, i DOO, itd. Bio je tranzicioni period od jedno par godina gde je bilo pola-pola. Znaš, nešto malo ti neko tutne u kešiću – uf, što smo to voleli. Ali sa druge strane, sad su odjednom postale te stvari – sad odjednom imam dokaz o 13-godišnjem kontinuitetu određenog prometa, određenog priliva, određenog… Mislim, to sve znači.

Ivan Minić: Ima svoju dobru stranu.

Marko Kon: Sve to ima svoju dobru stranu, znaš.

Ivan Minić: Osim, da kažemo, tog dela rada sa izvođačima i produkcije, postprodukcije – u kom trenutku kreće da radite i druge stvari? I šta su ti neki zanimljivi projekti koji su se pojavljivali i zanimljivi projekti koji su dugoročno postali deo portfolija onog što radite?

Ostali projekti

Marko Kon: Pa, to su uglavnom neke televizijske emisije, u kojima sam ja najčešće bio muzički urednik ili muzički producent, u zavisnosti od potrebe. Ja sam praktično muzički producent “Ami Džija” već ne znam koliko godina. U smislu, šta god ima veze sa muzikom nekako na kraju završi kod mene. Radio sam 5 sezona “Pinkovih zvezdica” kao glavni muzički producent, to je jedan veliki projekat i značajan. Tek ćemo za tu decu čuti, tu ima fantastičnih klinaca. Onda, naravno, filmske muzike: “Mali Budo”, pa “Jesen samuraja”, pa dokumentarac o Crnjanskom, pa svašta nešto, pa razne serije, pa reklame – jao, muzika za reklame, muzika za reklame, muzika za reklame… Razgovori na džentrifikovanom engleskom jeziku sa akaunt menadžerima, i tako… To su sad ti korporativni delovi, koji nisu direktna estrada. U jednom trenutku je to preuzelo i postalo više od 50% prihoda. Pa, onda nekad malo skoči estrada, nekad malo skoči to. Bilo godina kad je 80% prihoda izašlo iz korporativnog, a bilo je kada je svega 20% iz tog dela posla.

Ivan Minić: Na neki način da li ti, osim što su se pojavile prilike koje ste uzeli, ali da li misliš da je to bilo i nešto što ste morali da uradite da bi cela priča opstala jer je ono što je bilo core business bilo nestabilno i nepredvidljivo?

Marko Kon: Ne, ne, ne mislim.

Ivan Minić: Šta ti je bila motivacija onda?

Marko Kon: Core business nikad nije – estrada nikad nije nestabilna. Estrada je jedina grana privrede međ’ srbljem koja je oduvek funkcionisala po principima liberalne ekonomije. Oduvek. Svedeno na najjednostavniju rečenicu: “Koliko para, toliko muzike.” To je bukvalno jedina grana privrede koja potpuno funkcioniše po tom principu. Ti napraviš proizvod i ne postoji nikakav sistem koji to reguliše. Ako imaš kupca, prodaćeš ga. I kraj. Ako napraviš hit pesmu, moći ćeš da nastupaš. Ako ne napraviš hit pesmu, nećeš moći da nastupaš pa da si bogotac. I tu problemi u smislu nestabilnosti sa strane producenta iliti proizvođača su isključivo u nesposobnosti producenta da se prilagodi trenutnom mejnstrim. Dakle, da, u jednom trenutku je Severina strašno važna i svi bi da gledaju Severinu, i onda u nekom drugom trenutku ona ne bude toliko važna zato što se promaši par pesama, i onda taj čovek koji pravi te pesme mora pod hitno da smisli kako da je vrati. I to je to. Nema tu nestabilnosti, to je vrlo jednostavno. Kod izvođača se dogodi da oni dođu u pik i padnu, ali ozbiljni kompozitori rade decenijama.

Ivan Minić: Šta se promenilo – rekao si da su, kada ste počinjali, pesme nastajale na klasičan način, da sad to više nije baš slučaj – promenili su se i kanali distribucije i sve, ali 20 g. kasnije…

Promene u poslednjih 20 g.

Marko Kon: Kreativni proces se strašno promenio. Softver za proizvodnju muzički matrica je toliko napredovao da ti možeš da napraviš full produce stvar kući sa sluškama. Neophodno ti je znanje i vještina, ali možeš. Primer za to, ja sa imenima slabo stojim, ali ovaj mali Kazahstanac koji je napravio remiks “I was in a bag when it got party goats…”, koji je na “Ejser” laptopu iz 2009. g. i parom zvučnika od 300 evra nešto gajbici vrteo, to postao zvanični remiks i zvanična verzija pesme. Stotine miliona pregleda i milijardu na Spotifaju. Klinac, tipa nešto 19 g. To može. I onda je kreativni proces počeo kao što sam ja na “Komodoru” “tu-ta-tutu-ta” kuckao – e, sada to isto rade neki klinci, samo što prave nešto što zvuči super. Stvarno zvuči super, zvuči producirano već – neko bolje, neko gore – ali, da. I u tom smislu se promenio kreativni proces da se sada masa pesama komponuje praveći topline: dobiješ gotovu matricu i komponuješ na gotovu matricu. Znači, praviš nešto što se zove topline, prateći harmonske, ritmičke promene, kombinuješ melodiju od gore. To se nije tako radilo do… do pre par godina se nije tako radilo. Prvi major hit je mislim da je “Toksik” od Britni Spirs koji je na taj način nastao – da je prvo nastala matrica. Sad je to dominantni način komponovanja. I sad su to sukobi dve škole. Ti spektakularnu baladu, široku, veliku, apsolutno ne možeš da napraviš na taj način. To je nemoguće, nemoguće. Ne možeš čak da napraviš ni veselu skakutavu dens pesmu na taj način. Ali možeš da napraviš trep, rep… Današnji mejnstrim, koji ne znam da li ima ime još uvek.

Ivan Minić: “Balkanton”. 🙂

Marko Kon: Ne, ne, ne.

Ivan Minić: Ne misliš na to?

Marko Kon: Nema on ime. Mislim, to je svetski trend. Ja ne znam kako bih nazvao… sve to, ceo “Basiviti”, ceo “Balkanton”… Senida, Cobi, sve to…

Ivan Minić: Znaš na šta mene podseća? Mene podseća na – prva stvar koja mi kad okine bilo šta od toga ja se setim Pandžabi MC, od pre 20 g.

Marko Kon: Pa, dobro, da, ima. Ima malo toga. Ne sve, znaš!

Ivan Minić: Naravno, naravno. Ali to mi je nekako kao okidač.

Marko Kon: Taj mejnstrim u svetu, ne samo kod nas, se pravi na taj način. To sad nosi gomilu, gomiletinu problema pravnih jer je zvanično nosilac autorskog dela kompozitor. E, sad ja razumem ako je čovek kompozitor koji je lepo seo za klavir i napravio pesmu. Ali ako je dobio kao mustru, pa kao nešto, pa sad… Pravno nije predviđeno da to može. Pričao mi je skoro Sloba Marković da mu je Oliver Mandić još pre nekih 25-30 g. tražio neki instrumental sa valjda onog Delta projekta što je radio sa Sanjom Ilićem: “Daj mi, daj mi ovo da na ovo napravim pesmu!” Znači, postojalo je to i pre 30 g. ali kao eksces. A sad je pravilo, manje-više je pravilo.

Ivan Minić: Dobro, i Oliver je u svoje vreme bio 15 g. ispred svog vremena. 🙂

Marko Kon: Kako da ne. Sad imamo tu jedan pravni sukob: koje sad nosilac tog autorskog dela? Inače, stalno postoje ta ratovanja – da li važniji tekst ili je važnija melodija; da li je taj teksopisac koji kad kaže “kupio sam novu opremu” podrazumeva svesku i papir?; ili aranžer i producent koji kad kaže “kupio sam novu opremu” znači da je zavalio sto soma evra u studio? Koji sad tu važniji za ceo biznis? I tako dalje, i tako dalje… To su sad već ozbiljni problemi kaste, struke.

Ivan Minić: 2020. g. suštinski više nosači zvuka ne postoje, digitalna distribucija sa jedne strane kroz audio striming, sa druge strane suštinski kroz video striming. Mnogo toga se promenilo, a promenilo se i u tvom pristupu poslu, da si nakon godina uslužne delatnosti prešao u nešto što je malo drugačije. O čemu je reč?

Proširenje delatnosti

Marko Kon: Prosto smo pre dve-dve i po godine odlučili da uđemo u neku novu avanturu: da kontrolišemo svaki aspekt posla. Upravo to, da zamenimo priču – da umesto da izvođači ili kompozitori angažuju mene, da angažujem ja njih. I da napravimo neki biznis model u kome će se stvari vratiti na suštinski način koji se pokazao kroz proteklih 70-ak godina koji ipak najbolje funkcioniše u ekonomskom smislu, a to je da nosilac prava na snimak kontroliše ceo biznis. Opet moram jedno kratko pravno objašnjenje: mi imamo autorsko pravo, gde imamo kompozitora, teskopisca i aranžera kao nosioce autorskog dela – to je jedno neotuđivo moralno pravo; i imamo vlasnika snimka: vlasnik snimka je onaj koji je uložio u snimanje – dakle, vlasnik snimka može biti pevač koji plati, može biti izdavačka kuća koja plati, može biti studio koji plati; ali onaj koji je proizveo snimak, on takođe nosi određena prava, a onda ide vlasnik nosača zvuka koji ima pa svoja prava. U celom biznisu je taj vlasnik snimka, što je najčešće bila izdavačka kuća, praktično kontrolisao ceo biznis: odlučivao ko će šta pevati, ko će gde pevati, ko će svirati, ko će komponovati, ko će pisati tekst. Praktično, jedno korporativno viđenje stvari. I ja sam odlučio pre par godina da probamo na taj način, i to mogu da kažem da se zasad ispostavilo vrlo efikasno. Prvi veliki projekat nam je Anđelina, “Pile moje” – po toj pesmi je najčešće znaju, mada ona ima već svojih 15-ak pesama smo već izveli. Sve su milioni pregleda, sve su… Dve pesma nam imaju milion strimova na Spotifaju, što uopšte nije loš podatak. Ona ima redovne nastupe. Čak ima dve vrste nastupa – uf, malo sam čvrknuo mikrofon, biće malo bup – ima vrste nastupa: ima akustični nastup koji je stvarno jedno fantastično iskustvo, ona i gitarista Miki izvode gomiletinu domaćih i svetskih hitova u takvim obradama koje nikad niste čuli i to je potpuno fantastično; i ima naravno nastup za dizanje ruku u vis i znojna tela koja se trljaju jedno od druge, ali… sad malo smo sa tim… Će da popričekamo dok se vratimo na tu vrstu nastupa. Ali, eto, iza toga smo potpisali nekoliko izvođača. Uskoro treba da nam izađe prvi spot Teodore Tare, koja je imala duet sa Anđelinom, koji isto ima nešto preko 10 miliona pregleda samo na Jutjubu. Njen prvi sledeći spot izlazi uskoro, mislim da će isto biti jedan ozbiljan breakthrough. Konačno imamo female rap artist koji apsolutno na svetskom nivou. Mislim, ta devojka bi samo da je rođena negde drugde ozbiljno kidala na svetskoj sceni. Uopšte nema greške. Na engleskom repuje kao da je iz Bronksa, a na srpskom je to spektakl.

Ivan Minić: A na srpskom kao da je iz Koteža, što kažu. 🙂

Marko Kon: 🙂 Ne, ubi, ubi.

Ivan Minić: Ulazak u tako neku priču podrazumeva da ti izvan onoga što radiš, što radiš godinama, moraš da naučiš gomilu nekih novih stvari.

Učenje nikad ne prestaje

Marko Kon: O, da. Da, pravnih, ekonomskih, knjigovodstvenih… borba sa propisima, koji mi nikad neće biti jasni zašto su takvi kad je logičnije da budu onakvi; itd. Evo, sad sam upravo išao IBAN uputstva. Gledam u onaj papir, gleda on mene. Znaš, kamo note…

Ivan Minić: A kako izgleda saradnja sa platformama?

Saradnja sa platformama

Marko Kon: Jao, to je isto nešto što meni apsolutno nije jasno. Platforme su užasno bezobrazne. Jako, jako mali procenat se daje vlasnicima snimka, vlasnicima autorskog prava i vlasnicima izvođačkog prava. Neukusno su mali procenti. To je prosto uvredljivo, ali to su tako veliki sistemi da ti protiv njih ne možeš ništa.

Ivan Minić: A negde na količinu juriš novac.

Marko Kon: Pa, da. Ali, mislim… OK, pričamo o milion preslušavanja. Znaš, kao milion. Milion je ogroman broj: u SFRJ je milion ploča – tvrde jedno četiri izvođača da su uspeli da prodaju milion ploča, ali nisam siguran da je iko zaista uspeo. Daniel “Džuli”, Brena “Jugoslovenka”, “Pljuni i zapjevaj” Bijelo dugme, i mislim da čak četvrti i nema ili ja ne mogu da se setim sad. Znači, to je milion! A kao milion na Spotifaju vredi jedva četiri soma. 🙂 A milion na Spotifaju ima svega… Mislim, to tek kao vrlo konačan spisak koji možemo da napravimo i da ga zapamtiš.

Ivan Minić: Na svim striming platformama tim negde – kad kažem svim platformama mimo Jutjubu – to je nešto što slušaju korisnici koji su platili nekakvu pretplatu.

Marko Kon: Tako je.

Ivan Minić: Na Jutjubu – OK, ti napraviš 5-10-20-50, i tu postoji isto neka matematika, koja za Srbiju baš nije sjajna, ali Bože moj – ali jeste otvorenoj, ti negde možeš da razvijaš priču.

Marko Kon: Jeste otvoreno, ali, znaš, oni su toliko veliki da sa njima nema pregovora. “Ukoliko si uploadova snimak, pristao si na sve naše uslove.”, i sad šta ćeš?

Ivan Minić: Odričem se sotone i…

Marko Kon: Sagneš se i kažeš: “Da.” Jer oni nemaju ništa protiv da ti probaš bez njih. 🙂

Ivan Minić: Jer oni bez tebe mogu.

Marko Kon: Da. Okolnosti su takve kakve su, i vidi… opet ima ljudi koji od muzike jako lepo žive, i na svetskom i na domaćem planu. Tako da to kao ja mogu da se žalim do sutra što nije drugačije, ali tako je kako je, pa ‘ajmo jarane.

Ivan Minić: I na nekin način verujem i da kako priča raste, tako se menja pregovaračka pozicija.

Marko Kon: Pa, da, s tim što mislim da što se tiče striming platformi, nema pregovaračke pozicije, uopšte ne postoji. Mislim, ne postoji opcija. Bar ne za nas, možda postoji za Lejdi Gagu.

Ivan Minić: Ili za tržište Nemačke, UK…

Marko Kon: To, to, to. Mislim da smo mi kao ono, znaš…

Ivan Minić: Da budemo srećni i ovo što imamo. 🙂

Marko Kon: Da budemo srećni što nam dadoše da budemo na njihovoj platformi. Tako da šta bih ti rekao, borba, prilagođavanje novom… Ja vidim kolege, moja generacija, da su u zbunu, problemu, da ne znaju gde će, da im nije jasno. A neki klinci kao mi onomad se raduju. Znaš, meni je te 4000 malo pošto znam šta bi značilo pre 20 g. – to, milion nečega; a kao klinac koji sedi gajbi i čuka na svom laptopu, i diže sve četiri u vis jer ima četiri soma džeparsa. Četiri soma je kad si kod mame i tate na stanu, hrani i pranju, pa to je najveća lova na svetu! 😀

Ivan Minić: Samo treba napraviti nešto što ima milion pregleda, preslušavanja.

Marko Kon: Pa, da. Ali napraviš nešto što ima – napraviš deset stvari koje imaju po sto soma, znaš… Dvajest’ stvari po petdeset soma, iako nemaš šta da radiš, a nemaš ozbiljne troškove. Živiš kod roditelja! Možda da se vratim kod keve i ćaleta! 😀

Ivan Minić: Za kraj bih voleo ako možeš da izdvojiš kroz ovih skoro 30 g. karijere, 25 – da, zvuči strašujuće…

Marko Kon: Stariji sam nego što sam ikad želeo da budem, da.

Ivan Minić: Šta su nekoliko stvari koje su ti bile, i lično i profesionalno, najinteresantnije i najvrednije? Mislim, nismo pominjali Evroviziju…

Najdragocenija dostignuća: Evrovizija, filmska muzika, sinhronizacija…

Marko Kon: Nismo… Dobro, Evrovizija je spektakularan događaj u mom životu. Znaš, kao snimio sam jednu pesmu, otišao na Evroviziju i završio posao, više nikad nisam snimao. Kao nema potrebe. 🙂 Na početku sam rekao da izvođačka umetnost nije ono što je mene najviše privlačilo. S jedne strane, tih dva meseca od Beovizije do Evrovizije je bilo potpuni emotivni rolerkoster. S druge strane sam hteo da eksplodiram koliko puta sam morao da vežbam pevanje i ples – na sopstvenu pesmu da mi se ogadila, znaš. Jedno vreme nisam moga da je čujem, sad je naravno opet volim, je l’ ima vraćanje u taj period života. A sa druge strane je taj život bio ludilo… Naročito kad sletiš tamo gde je event, tamo imaš apsolutni star treatment od početka do kraja. Svi ti se klanjaju do poda, fanovi se slikaju, svi te vole, plaču, malo vrište kad te vide – znači, ludilo mozga potpuno. Potpuno neopisivo, ko ostane normalan posle Evrovizije – taj je suštinski lud. 😀 Ali, to nije moj poziv. Ja nikad nisam zarađivao pevanjem, javnim nastupom. Nikad sebe nisam smatrao pevačem u tom smislu da mi je to profesija, iako sam otpevao pratećih vokala hiljade i hiljade – i sklekova. 😀 Ali, da, jeste, Evrovizija je značajan doživljaj i događaj u mom životu. Najžalije mi je od svega što su se moja deca rodila prekasno da bi to mogla da vide. 😀 Ali, valjda će da ostanu ti snimci kad oni dođu u godine da shvate koliko je to bilo veliko. Prva muzika za film koji sam radio još ’94. za film “Paket aranžman” za priču “Herc minuta” Srđana Golubovića. I onda ogromna pauza sve do “Malog Bude” jer “Budiša” je jedan od mojih omiljenih projekata… Radeći muziku za “Budu”…

Ivan Minić: A imao si i ulogu. 🙂

Marko Kon: Imao si i ulogu, da. Ali radeći mjuz, to je… Filmska muzika i uopšte primenjena muzika ima jedan element slobode koji nemaš u estradnoj muzici, a to je apsolutno ne postoji imperativ da to bude hit. To nema, ne treba da bude hit. Treba da bude filmska muzika. Onda si odjednom oslobođen jednog prestrašnog bremena. “Kako će ovo narodu da se svidi?” Uopšte nije važno kako će narodu da se svidi jer je u funkciji. Jao, taj proces je divan. Onda, sećam se tokom komunikacije sa rediteljem, koji mi je rekao samo: “Ja volim muziku 80-ih. Ja volim sint-pop 80-ih.”, tako mi nešto. Ja, kao: “Jes! Konačno nešto s čim sam rastao.” I rekao mi je na kraju: “Znaš koliko si ti ubo to da me ljudi pitaju “je l’ se ovaj film dešava 80-ih bez obzira što glavni glumac nosi “ajfon” sa sobom i neprekidno priča telefonom mobilnim”.” Toliko je ta atmosfera što smo dobili to muzikom da ih navlači da se film defakto dešava 80-ih. To genijalna stvar! Super mi je. Kako bih rekao, pohvala kakvu sam oduvek želeo.

Ivan Minić: Nekako verujem pričajući i sa raznim drugim ljudima, i sa Bodrožom o njegovoj priči i njegovom projektu, a negde i sa Dimitrijem svojevremeno o ovoj celi priči – znaš, kad se skupe prijatelji sa ciljem da naprave nešto i da to; OK, ne mora se zaradi ništa, ali mi to moramo da uradimo onako da svako od bude ponosan na to šta smo napravili.

Marko Kon: Tako je, apsolutno.

Ivan Minić: I na kraju okej, to se i zavrtelo, imalo je jako veliku gledanost, vratilo je svu investiciju i sve ostalo, i omogućilo da se priča nastavi kroz sve dalje, ali nekako mislim da taj momenat gde postoji imperativ da se to uradi sjajno, a ne postoji pritisak da ti sad radiš za klijenta – ne, ne, radiš sa prijateljima i svi se vi suštinski razumete da to onako čini…

Marko Kon: Tako je, tako je. Ma, kako da ne, tako smo oduvek zamišljali da će izgledati ovaj posao. Hajde mi super da se zezamo, a da pare dođu same. Da mi radimo što volimo, a da postoji neki ljudi koji će to rado platiti. I to je na kraju jedini pravi način. Ko god je pokušao da napravi hit, taj se usr’o. Hit se desi. To je ono kad se pogode energije, trenutak, momenat, vizionarstvo – to su stvari koje… Puno pomaže zanat, puno pomaže… Ima to kao radiš na inspiraciji, radiš na koncetraciji. Puno pomaže koncetracija. Ali prave velike stvari dolaze inspiracijom.

Ivan Minić: Je li imaš još neki projekat? Nešto što ti je bilo posebno interesantno?

Marko Kon: Jao, sad ako… nećemo završiti nikad ako krenem šta je meni sve bilo posebno interesantno u životu. Sve novo mi je posebno interesantno. Znaš, ja k’o onaj Ford, volim nov auto. Čim ima nešto novo mene to loži.

Ivan Minić: Ja se sećam…

Marko Kon: Izvini, sad radim muziku za češki SF i to mi je ludilo! Vau! Ludilo!

Ivan Minić: I zvuči, i zvuči tako. 🙂 Sećam se bio sam do tebe u studiju sa zajedničkim prijateljima, i tada si mi rekao da ste radili neku dosta ozbiljnu sinhronizaciju i da ti je to bilo beskrajno zanimljivo zato što – mislim, nije to sad kao radiš da bi se to vrtelo, sinhronizacija neke serije za decu – ne, nego bio je u pitanju veoma ozbiljan crtani film, ozbiljno produciran, i sad sinhronizacija treba da prati taj neki ludilo visok standard…

Marko Kon: O, da. Da, puno sinhronizacija sam radio kao producent. Nešto malo manje kao glumac. Uglavnom, filmove pa poslednjih nema 10, ali 7-8 g. Svi filmovi “Drimvorksa”, “Foksa”, “Blu Skaja”, i po neki “Dizni”… su prolazili manje-više tu nekako, imao sam neke veze s tim. Sinhronizacija na način na koji se radi danas jedan ozbiljan, ozbiljan, ozbiljan posao. Izuzetno kreativno zahtevan i izuzetno tehnički zahtevan. To je… To rade ozbiljni profesionalci na zapadu, i to nema zajebancije. Oni idu u detalje nezamislive – do toga da su nam vraćali snimak sa tačnom konstantacijom “čini nam se da je glumac u ovom trenutku seo”. 😀 Oni to čuju na stranom jeziku. A i tačno je, Vujke je slomio nogu i snimali smo neku scenu – Vujke je fantastičan glumac, i on je sa slomljenom nogom, da baš ne stoji, smo mu dali jednu barsku stolicu i on je glasovno odglumio tu scenu. “Čini nam se da sedi. Nešto nije u redu sa položajem dijafragme.” Mi smo ostali potpuno zabezeknuti da to neko može da čuje da jeziku koji ne razume. Takvu tananu…

Ivan Minić: Možda pomaže što ne razune jezik. 🙂

Marko Kon: Možda, možda. Ali to je tako tanana razlika koju su oni… I nema tu zezanja, radi se kako se radi. Ili će neko drugi da radi umesto tebe. I jednu stvar su nas naučili: Mi kao narod imamo jedan element napale. Ti kad dobiješ novi posao, užasno si napaljen i uradićeš ga sa 120% svojih mogućnosti, ne bili pokazao šta sve možeš. A onda kad si kao pobedio, onda ti padne interesovanje jer sledeći posao nije izazov, i kao padneš. Oni su nama vraćali zato što je bilo previše dobro. I rekli su nam: “Ne, nama treba 85% vaših mogućnosti, ali uvek, bez mrdanja!” Bilo je slali smo neki od “Dizni” crtanih mjuzikla i pevala je jedna naša poznata, po meni najbolja pevačica ikad koja se pojavila u Srbiji – nećemo imenovati da ne bih morao da imenujem i ovu drugu – i žena je odrala, a onda smo slali pošto takav je protokol da moramo da pošaljemo tri, onda poslali i drugu jednu pevačicu. I oni su izabrali od te tri srednju. Mi smo bili u fazonu “jesu li ovi gluvi, bre, ova žena pokidala”. Dok nisu u jednom trenutku izbacili multilingual verziju, gde taj crtani lik peva rečenicu na poljskom, pa rečenicu na srpskom, pa rečenicu na engleskom, pa rečenicu… I onda smo to gledali i shvatili da to zvuči kao da jedna žena zna sve te jezike. Onda smo rekli: “Aha.” Znači, ne ono, nego ovo. Kraj sveta.

Ivan Minić: Ne ono što je najbolje, nego ono što se traži.

Marko Kon: Radeći, isto šta me je potpuno fasciniralo, pošto sam radio i nešto sa Rusima i nešto sa Amerikancima – da je sve kontra od onoga što sam mislio. Rusi su otvoreni, blentavi, greše, cerekaju se, nimalo nisu formalni, i jako su veseli. Amerikanci su strogi, beskrajno birokratični, do granice imbecilnosti birokratični, i užasno polite.

Ivan Minić: Prosto ti je neprijatno. 🙂

Marko Kon: Malo čak i fake polite. Jedan od detalja je u nekom NDA, koji smo potpisivali sa glumcima, postoji neka kvačica koja treba da se štrikne, u kojoj taj glumac kaže “da on nema potpisan ugovor sa publishing agencijom koja štiti njegov voice”. To kod nas ne postoji. Kod nas ne postoji publishing kao pravna forma, a kamoli publishing agencija koja bi… I neki nije bacio taj jer prosto… ne razumem šta znači uopšte. I kao mi smo njima još uvek stara dobra tradicija – toliki su tradicionalisti Amerikanci isto, što zvuči sumanuto. DHL-om potpisan ugovor. Oni zovu i kažu: “Našli smo problem, nije to štriklirano.” Ja kažem: “Da, kod nas to ne postoji. -Da, ali mi moramo da imamo. Vratićemo vam.” Znači, ne dolazi u obzir da ona tamo pukne to – ne! I naplatićemo vam. I onda 350 $ u jednom pravcu, pa još 350… I tražili su i video-snimak da taj glumac to štriklira baš, što meni stvara organizacioni problem neviđenih razmera. Sad ponovo moram da skupljam te ljude sa kojima sam radio pre 6 m. da urade ovo. To je potpuno nev… Ali, tako je kako je. A Rusi su jednom prilikom zakazali snimanje neke velike serije, i postavili set, i zaboravili su da uzmu radnu vizu, bre, za dvoje glavnih glumaca, i… Ništa, doći ćemo za tri nedelje. “Ali, ljudi, ovo mora da se plati. -Pa, platićemo.” 😀 Eto! Ruska braća. 🙂

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Marko Kon: Hvala i vama. Bilo mi je zanimljivo, voleo bih da mogu da ostanem još, ali žurim. 🙂

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala Vama što ste nas slušali, hvala Epsonu što nas podržava. Kao i dosada, sve svoje ideje, predloge, komentare ostavite na Jutjubu i na za to previđenim mestima na društvenim mrežama, a mi se…

Marko Kon: Ja bih zamolio da bude što manje negativnih komentara u vezi mene. Ja sam na to osetljiv. 😀

Ivan Minić: And on that bombshell… Mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Marko Kon

Marko Kon rođen je 1972. godine u Beogradu. Iako je sanjao da bude rok zvezda, na kraju je postao samo jedan od naših najuspešnijih kompozitora, tekstopisaca, aranžera i producenata.

Kao jedan od značajnih događaja u svojoj bogatoj karijeri, Marko navodi učestvovanje na Evroviziji 2009. godine, po čemu i najpoznatniji široj javnosti, kada je imao tu čast da predstavlja našu zemlju.

Kao muzički producent, Marko može da se podiči sa projektima poput “Ami G-a”, “Pinkovih zvezdica”, radu na mnogim domaćim filmova i sinhronizaciji crtanih filmova za naše najmlađe.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Apple i Google podcasts.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This