EP078: Ilija Malović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani, slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 78. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a realizaciju i ove epizode podržao je Epson. Danas imam neobično zadovoljstvo da Vam predstavim jednog veoma zanimljivog čoveka sa brkovima – znači, ko sluša, on ne vidi da ima brkove, ali vrlo je važno da ima brkove, da brkovi daju određenu ozbiljnost celoj priči. U pitanju je sociolog i pa ja volim da kažem entuzijasta kada je u pitanju naša kulturna baština, pre svega u ovom razgovoru ćemo se baviti rakijom kao temom. Ilija sa svojim prijateljem Zoranom vodi blog “Rakija, uglavnom”, koji je u prethodnih nekoliko godina vrlo lepo pozicionirao i voleo bih da kažem izgradio dosta znanja u glavama onih koji su bili zainteresovani za tu tematiku, između ostalog i mene. Jer nekako uvek to doživljamo prilično banalno, a ne bi trebalo baš da bude tako. Ilija, dobro došao.

Ilija Malović: Hvala puno, bolje te našao, Ivane.

Ivan Minić: Voleo bih da mi daš samo nekakav intro – znači, ti si sociolog po struci, kako si uopšte došao do toga da se zainteresuješ za rakiju?

Odakle interesovanje za rakiju?

Ilija Malović: Blog rakiju uglavnom smo pokrenuli nas dvojica, ja i Zoran Radoman, moj kolega sa fakulteta, i mi smo prijatelji sa fakulteta, koji su nekako od tih prvih godina studiranja već bili neki, malopre si mi rekao, entuzijasti za jaka alkoholna pića, ali ne samo u smislu da smo voleli to da pijemo, nego da istražujemo… Dosta smo putovali, i posle svakog tog putovanja mi bismo doneli nešto zanimljivo, neko nacionalno piće: da li je to iz Škotske single malt viski ili iz Amerike burbon ili iz neke druge zemlje nešto zanimljivo; i onda bismo razgovarali o tome. Imali smo naše sastanke jednom nedeljno sa kolegama i prijateljima, i onda bismo razgovarali o tom piću, njegovoj tradiciji, istoriji, nastanku, sastojcima koji su potrebni da bi to piće nastalo. Što je piće bilo čudnije, naši sastanci su bili zanimljiviji. Kad bi neko doneo meskal ili kad bi neko doneo neku norvešku rakiju, onda bi to bilo super. I to je trajalo dosta dugo. Dok nismo, u stvari, shvatili da živimo u zemlji koja je relativno poznata po jakim alkoholnim pićima, pre svega po rakiji, a da smo je potpuno zanemarili na tim našim sastancima, i da mi moramo da damo neki doprinos da bi naša zemlja i naša kultura bila prepoznata po jednom brendu kvalitetnog alkoholnog pića, koji ne zaostaje po svom kvalitetu ni za jednom rakijom kojom smo dotada probali, iskomentarilisali, ne znam ni ja, opisali, itd. I onda iz tih sastanaka studentskih, a kasnije i sastanaka ljudi koji imaju malo više godina i taman su zreli za jedan ozbiljan napor da se napravi nešto zanimljivo, onda je nastala “Rakija, uglavnom”. Prvo, kao blog. Evo, sad da kažem i kao nešto mnogo šire od bloga: sam si rekao da dajemo doprinos, savete, držimo radionice, pomažemo distilerijama da izgrade svoje ime, napisali smo knjigu o rakiji. Tako da je to sve krenulo onako zanimljivo da se odmotava, a krenulo je upravo tako kao neko druženje i želja da i mi imamo nešto što bi bilo onako tržišno zanimljivo kada je u pitanju alkohol.

Ivan Minić: Ono što je meni bilo posebno interesantno: na blogu postoje razne vrste tekstova, ali hajda da kažemo da postoje ti neki edukativni tekstovi, klasični i postoje recenzije, kao neke dve glavne podele. Način na koji ste radili recenzije mi je bio sjajan zato što je… kao što kažu, delovao mi je naučno. Pretpostavljam da kada ste razmišljali o svemu tome – OK, sa jedne strane imali ste obojica taj background sa sociologije koji vam omogućava da sa aspekta društvenih nauka dosta dobro analizirate celu stvar, ali je to verovatno trebalo na neki način umrežiti sa svim onim ostalim. Šta vam je donelo to što ste studirali, a šta ste morali da nadogradite da bi to bilo na nivou koji je zadovoljavajući?

Studije i nadogradnja

Ilija Malović: Pa, jeste. Kada smo ušli u svet rakija, pomislili smo ponekad u razgovoru, pošto smo videli taj prostor da kažemo… rakijska scena se tek počela graditi, tj. tek je počela da se gradi, bilo je potrebe iz mladim tehnolozima i za hemičarima, itd. I onda smo razgovarali i pomislili “pa, možda bismo se bolje snašli da smo završili hemiju ili tehnologiju, itd”. Ali smo vrlo brzo shvatili da rakija uglavnom ne bi ni postojala da mi nismo iz oblasti društvenih nauka. I da smo, u stvari, jako dobro, tako malo neskromno, popunili taj prostor između hemije i svakodnevnog shvatanja rakije. Da nijedno alkoholno piće, to možemo malo kasnije o tome, nije izgradilo svoje veliko ime, a da nije izgradilo mit o sebi, o svojoj kulturi da nije ljudima objasnilo zašto baš piti to piće, a ne neko drugo‚. Tako je i sociologija, tj. tako i društvene nauke. Mi smo posle fakulteta želeli da nekako praktično primenimo ono što smo učili, i rekli smo sebi: “Dobro, ako mislimo da smo baš toliko pametni, ajmo da damo doprinos ne nekom kritikom ili nekim zamerkama stalno: gde živimo, kako nam je, koliko bi bilo dobro da je malo uređenije; nego da mi damo doprinos, da uredimo jedan prostor koji nas zanima. I onda smo krenuli, u stvari, da prezentujemo onako kako smo mi shvatali. Znači, naša prezentacija je utemeljena, i sam si rekao, u nauci – mi poznajemo jako dobro tehnologiju proizvodnje alkohola, ali pre svega je utemeljena u tradiciji, u istoriji destilacije u Srbiji i u potkulturima, i pokušavamo da prikažemo rakiju kao potkulturni fenomen. Ono što nam je pomoglo to je neko znanje društvene realnosti i znanje da, u stvari, svaki brend mora da bude nekako kulturno utemeljen. I da postoje različiti modeli kako se jedan brend, da kažemo, gradimo kroz taj kulturni model. Evo, možemo kao neki dobar primer uzeti dva poznata pića: jedno je američki burbon, a drugo je škotski singl malt. I vidimo da su ta dva pića doživela neverovatnu ekspanziju, poslednjih 10 g. to su desetine novih destilerija, ogroman novac koji je uložen u taj prostor. Jedan tržišni uspeh koja su ta pića doživela je neverovatan. Ali vidite da imaju potpuno različit pristup, u stvari, objašnjavanju šta su oni, kakvo je to piće i zašto ga treba piti. Evo, recimo, industrija burbona je dosta utemeljena u, da kažemo, najnovijoj američkoj istoriji, u politici, u geografiji, itd. Recimo, imate burbon koji se zove “Nobs Krik” – to je burbon koji je dobio ime po mestu gde su rođeni nekoliko američkih predsednika. Pa, onda ima “Rebel Jejl”, je li tako, ta mitologija građanskog rata u Americi. Pa, “Džordž Vašington”, itd. I vidite da oni komuniciraju i sa politikom i sa istorijom i sa sociologijom, itd. Sa druge strane, imate industriju škotskog singl malt viskija, koji onako izmestio je taj mit o tom piću daleko u prošlost. Pa, onda imamo očijukanje sa keltskom istorijom, sa mitovima, sa gelik jezikom, sa nekim narodima koji su živeli na tom prostoru davno. I kad pijete ta pića, oni su, u stvari, jedna vremenska mašina koja vas kroz kulturu i tradiciju. E, taj pristup smo primenili na srpsku rakiju. Srpska rakija ima dugu tradiciju, ona je prolazila kroz razne faze i mi kažemo da je delila sudbinu srpskog naroda kroz čitavu njegovu istoriju. Kad pogledate različite vrste rakija i brendove, videće da tu postoje tragovi nekadašnjeg patrijahalnog društva, gde se pravila gazdina rakija koja se čuvala za svadbu ćerke ili slavu, itd. Imate te loše rakije koje pije običan svet, rakije koje su pravljene da zamene vodu kad su ljudi radili na poljima teške fizičke poslove, itd. I onda imate industrijske rakije koje je doneo socijalizam, veliki kombinati kao što je Rubin, Prokupac. Pa, onda imate male podrume. Povrtak tradiciji, od 90-ih pa na ovamo. Tako da izučavanje rakije čini mi se ne bi moglo, ne bi bilo kompletno bez tog društvenog aspekta. Ono što smo mi nadogradili, što nismo znali, to je da smo vratili i malo proučili hemiju za srednju školu. Meni je to makar malo pomoglo da ono što sam propustio i sa onih časova hemije sa kojih sam bežao sada sam to ponovo naučio. Tako da ne samo da primenjujem ono što znam, nego i napredujemo kroz život “Rakije, uglavnom”.

Ivan Minić: Kažeš da je jedan bitan deo u vašim života kada se krenuli uopšte da razmišljate o tome da su to bila neka putovanja sa kojih ste donosili uspomene, i svi mi donosimo uspomene, bilo da su one samo zabeležene u glavi ili da su donete u nekoj flaši. Kako ti je delovalo upravo to – obilasci nekih zemalja sa vrlo ozbiljnom tradicijom određenih pića? Šta je nešto što pamtiš kao posebno interesantno u tome kako oni to prezentuju?

Istraživanje drugih zemalja i njihovih tradicija

Ilija Malović: Ono što se prvo prihvati i što se uoči, to je jedan odnos poštovanja prema određenom proizvodu. Proizvod mora da imponuje njegovom korisniku. To je veliki problem sa srpskom rakijom. Generalno, reč “problem” će biti dosta frekventna u ovom našem razgovoru, jer jednostavno rakija otkad je nastala ona se bori protiv određenih problema koje prepoznaje i pokušava to da promeni. Odnos poštovanje je nešto što prvo pada u oči, i razlika koja mi imamo dosta pod uticajem nekakvih autostereotipa građenih decenijama, itd. Kod nas rakija se dosta vezuje za pijanstvo, za gubitništvo, za ljude koje ne znaju za bolje, itd. I primetićeš da često Srbi u prezentaciji svog nacionalnog proizvoda, svog nacionalno pića se pre svega koncentrišu na njegove alkoholne efekte, kao da žele da preskoče degustaciju. Ti sad kad pitaš bilo koga zašto bi ti pio rakiju, oni će reći: “Brate, ono sad će da se uburzamo.”, ili šta ja znam. Ali kada ga pitaš: “Čekaj, ali šta treba da osetim konkretno kroz degustaciju, koji su to nivoi ukusa, mirisa, arome?”, to niko neće umeti, jako malo ljudi će umeti da ti to objasni. Nego nekako želimo što pre to da popijemo i da dođu ti alkoholni efekti koji se vezuju za rakiju. Za takvu vrstu pijenja postoji jedno najbolje piće na svetu, kome ne možemo ništa, sa kojim ne možemo da se takmičimo, a to je votka. To je piće za alkoholne efekte, zato je ona najprodavanije piće čak i u Škotskoj, čak i u Francuskoj, čak i u Americi. Znači, nacionalna pića ne mogu nikako da se približe jednom piću koje napravljeno samo da se sad mi napijemo i da odjednom postanemo neverovatno raspoloženi.

Ivan Minić: Ne mogu da se približe volumenu.

Ilija Malović: Ne mogu volumenu, tako je. Znači, naše nacionalno piće, kao i uostalom ova koja sam pomenuo, je pre svega piće za uživanje. To Englezi kažu sipping pića – to su pića koja traže strpljenje, koja su kroz strpljenje i nastala. Jako je zanimljivo da mora da prođe preko 100 g. da bi ispred nas došla jedna rakija i predstavila nam se u njenom sjaju. Znači, mora da prođe jedan čitav vek. Na šta mislim konkretno? Kada se sabere broj godina koji je potreban da hrast sazri, da postane dovoljno snažan i dovoljno velik da bi ga mi posekli i od njega napravili bure, to mora da prođe najmanje 80-90 g. Znači, nijedan hrast se ne seče pre toga. Da bismo dobili prvi plod od jedne šljive, od kad je posadimo do prvih plodova koji mogu da uđu u rakiju, mora da prođe 5-6 g. Pa, onda još 10 g. starenja u tom buretu. Pa, onda shvatiš da to nije  neko piće koje treba sad da sunemo što pre, nego da je to neke piće koje ima veze, opet smo pomenuli, kulturom i da mora da se razvije kultura pijenja onoga što je ispred nas: da moramo da imamo adekvatnu čašu, da moramo da imamo svest od kojih sorti voća to piće nastalo, koji je njegov – kako bi Francuzi rekli “teorar” iliti koje je njegovo podneblje; da možemo da mu se posvetimo. E, čini mi se da na zapadu su ljudi to jako dobro shvatili i oni se posvećuju čak i pićima koja su, da kažemo, daleko ispod kvaliteta naše rakije. Mi našu rakiju pokušavamo da što više vulgarizujemo, a oni neka svoja vulgarna pića pokušavaju da dignu na najveći mogući nivo. Evo, recimo, Grapa je klasičan primer toga. To je ono komovica, je li tako! To je ono piće koje su bake naše držale u špajzu da kad mi kao mali dobijemo temperaturu, da nas namažu…

Ivan Minić: Više za spoljnu nego za unutrašnju upotrebu. 🙂

Ilija Malović: Više za spoljnu nego za unutrašnju upotrebu. Ali sad, to je Italijan setio se da može na tome da zaradi, pa je onda to malo obojio ili malo držao u nekakvom hrastu, i onda je to prezentovao u jednoj prelepoj flaši, gde je etiketi prikaz neki geografski prostor ili istorijski momenat, itd. Nasuo u jednu finu čašu i prodao ti za ogroman novac ono što je tvoja baka držala kao lek protiv temperature. A kod nas se dešava obrnuto, kod nas se dešava da rakije koje su stvarno sami vrh kvaliteta. Jer kad bismo malo razgovarali o tom kvalitetu i o brendiranju, ja ne znam nekoliko proizvoda koji su sami vrh svetskog kvaliteta kod nas. Znači, imamo vrhunske naučnike, imamo vrhunske sportiste… Verovatno imamo još nešto vrhunsko, ali zamislite – imamo i vrhunsku rakiju koja kada uporedite ornauletički sa singl malt viskijem, sa konjakom – najboljim francuskim; to vam je isto. Znači, na ornauletičkom nivou je to isti kvalitet, a mi nekako nismo umeli, makar do pojave “Rakije, uglavnom”, nismo umeli to da iskoristimo. I to je ono na šta smo mi bili ljubomorni kada smo putovali po svetu, posvećivali destilerije, neke festivale viski, konjaka, itd. Ali nismo bili frustrirani nego smo rekli: “OK, ajmo sad da pokušamo da nešto napravimo da ljudima prezentujemo ono što smo videli i da primenimo neku svoju viziju kako to treba da izgleda.” E sad, sociolozi kažu da nema ništa toliko praktično kao dobra teorija. Tako smo mi shvatili da moramo prvo da napravimo jedan teorijski istorijski okvir u kome bi se ta rakijska scena gradila. I “Rakija, uglavnom” za razliku od drugih blogova, portala, mi razliku od drugih entuzijasta ili stručnjaka smo morali sami sebi da izgradimo scenu. Znači, da bi bilo šta ponudili na toj sceni, morali smo prvo da je izgradimo…

Ivan Minić: Da edukujete ljude.

Ilija Malović: Da edukujemo ljude zašto smo mi neophodni toj rakijskoj industriji, koja kada smo mi kretali tamo negde 2013-14 nije ni postojala. Onda smo rešili da napišemo knjigu o rakiji, koja je evo tu ispred nas, zato što nijedno piće ne može da se prezentuje ukoliko nema svoj istorijski okvir: šta ono znači, zašto to treba piti, šta ono treba da nam da, koje su to sorte voća koje su ovde vekovima i od kojih nastaje najbolja rakija, kako je neko piće dobilo ime, koja su to prva brendirana, šta je to od mermera stepenica na koju ćemo se mi osloniti da bismo brendirali sutra jedan proizvod koji će nam doneti novac, koji će bitan izvozni proizvod Srbije, koji su to počeci. Onda smo pokušali i u ovoj knjizi napravili nešto bi Amerikanci nazvali “hall of fame”, je li tako. Znači, ljudi koji su dali ogroman doprinos poboljšenju kvaliteta srpske rakije za koju niko ne zna ili koji proizvode vrhunski kvalitet, a za koji niko ne zna. Tako da je knjiga nastala prvo “Rakija, uglavnom” da bi, u stvari, objasnila ljudima, da bi ih ohrabrila, da bi skupila taj volumen, malopre si rekao, ponosa zašto treba promeniti odnos prema tom piću i zbog čega je ono jedan možemo reći i tržišni fenomen i tržišna šansa, i kulturni fenomen i potkulturni, itd. Tako da to je bio neki prvi korak kako smo mi, u stvari, krenuli da dajemo značajan doprinos brendiranju srpske rakije.

Ivan Minić: Kada smo pričali u prethodnim epizodama Pojačala i sa Vladom iz “Dogme” i sa Radoslavom iz “Kopa Kofi” kako je možda sad idealan trenutak za tako nešto što ste vi krenuli da radite, jer se nekako u prethodnih 15-ak godina kod nas – OK, još jedno 10 unazad u svetu – krenulo je da se dešava to da ljudi u nekim do tog trenutka svakodnevnim stvarima kreću da traže taj dodatni kvalitet, kreću da traže razlog zašto je nešto dobro, a nešto nije toliko dobro i nemaju problem da plate taj kvalitet. Pa, onda kafa je do pre 10 g. bila – ima kafa, ne postoji gradacija toga, pa je onda došao “Nes” i sve ostalo, a sad imaš hiljadu i jedno podvrstu specialty kafe, i sa druge strane raznih vrsta espresoa, italijanske kafe, itd. Ista stvar sa kraft pivima, imao si manje-više sva su bila ista u zavisnosti od toga koliko je tehnolog ispratio, ali manje-više su sva bila ista, ponuda je bila vrlo slična, kvalitet je bio suštinski prilično nizak i to je to. Da bi se sad pojavilo jedno potpuno novo tržište na kome se pojavljuje proizvod koji je pet puta skuplji, deset puta skuplji od default proizvoda na tržištu, ali se i dalje prodaje u nekoj količini koja je sasvim dovoljno. Naravno, i dalje standardna kafa se prodaje petdeset puta više od svega ostalog zajedno, i dalje se default pivo koje ljudi piju prodaje petdeset puta više, ali se polako formira tržište tih nekih malo finijih stvari. I negde je jasno da i u vašoj priči velike farbrike, destilerije, serijska proizvodnja će uvek biti negde u volumenu dominantni, ali su krenuli da se pojavljaju ti neki lepi, mali brendovi, male priče, mnogo nekih interesantnih ljudi i sa kulturne scene i sportista je videlo u tome potencijal i krenulo da ulaže u to, i po priči ljudi koji vole i koji se razumeju prave dobre proizvode, koji su sjajno spakovani, imaju neku – i daju celoj priči neku dodatnu vidljivost. Ali kako uopšte kreće priča sa rakijom? Što ono pitanje “kako je neko saznao za mleko”? “Pa, povukao je kravu za vime i iscedio.” Kako je nekom palo na pamet ideja, siguran sam da na sličan način se širom sveta to dešavalo, ali opet postoje neke specifičnosti vezane za upravo ovaj naš region. Kad uopšte kreće da se proizvodi rakija kod nas?

Nastanak rakije

Ilija Malović: Rakija se proizvodi još od srednjeg veka. Prva rakija u Srbiji je bila komovica. Zato što je vino bilo dominantno u srednjem veku, a to je bilo piće vlastele, tog najvišeg društvenog staleža. A ovo što bi ostalo, onda bi se to destilisalo, i – komovica je destilat ostatka od proizvodnje vina – onda bi se pravio destilat dobijala bi se rakija. To je isto zanimljiva istorjska priča kako je srpska država nestajala, tj. s obzirom da je srednjovekovna padala pod Turke, vino je gubilo primat jer je nestajala ta vlastela koja je predstavljala tu državu. A onda na njeno mesto dolazi rakija. Kažem, prvo rakija od grožđa, onda kreće sa rakijom od šljive. Počinje da se razvija proizvod tamo negde 17-18. veku kao prepoznatljiv proizvod koji ljudi masovno koriste. U 19. veku dolazi do procvata rakije, onda znamo iz istorijskih izvora, iz pesama, iz priča, itd. vezanih za srpski ustanak prvi-drugi, kasnije srpsku državu. I krajem 19. veku Srbija na Sajmu hrane i u Francusku i u Brisel, itd. šalje rakiju: rakiju od kruške, rakije od šljive. Već se tada počeo da se prepoznaje nekakav kvalitet i Srbija je nekako počela da se identifikuje sa rakijom. I poslednje vreme što si ispričao, zanimljivo je da je ta masovna proizvodnja jednostavnih, prostih ukusa, u stvari, u istovremeno i porodila glad za nečim autentičnim, za nečim slojevitim, za nečim iza čega stoji ručni rad. E, to je ono što se rakija jako dobro uklapa u celu ovu priču, u celu glad za fraft stvarima. Pre kraft piva, koje je sad jako popularno, pre svih stvari, postojala je kraft rakija. Vekovima pre bilo čega što je u oblasti hrane i pića prvo je bila kraft rakija. Ljudi su zasićeni predvidljivim ukusima. Oni žele u moderno doba neko uzbuđenja, žele nekakav malo, da kažemo, i rizik. Ja volim da kažem da je rakija piće slobode. Cela priča o srpskoj rakiji ako ćemo malo filozofsko-sociološki da kažemo je sudar između dva principa:  jedan je princip slobode, drugi je princip sigurnosti. E, ono što si malopre pomenuo – masovna proizvodnja – ona se uvek vezuje za sigurnost. Znaš šta možeš da očekuješ, već je to probao, već je to neko sto puta probao pre tebe, neko je to iskontrolisao, itd. To su vam blended viski, koje ljudi iz nekog razloga vole da nose na slave i valjda kupuju ovde kod nas iako imaju mnogo kvalitetniju srpsku rakiju. Sa druge strane je princip slobode, tj. princip da preuzmeš rizik, da potražiš, da istražiš, da malo kopaš, da tragaš, itd. I to je ono što je, u stvari, jedna terminantni koja je porodila “Rakiju, uglavnom” blog. Mi dosta putujemo po Srbiji, i nama je na početku bilo neverovatno uzbuđenje da uđemo u nekakav memljivi podrum gde je paučina na sve strane, itd. i gde domaćin kaže: “Ne znam šta mi je u ovom buretu, to mi je žena donela u miraz. Hajde da otvorimo da vidimo šta je! I onda kad otvorite i kad probate, onda to bude fantazija, to bude neverovatno. I onda mi pitamo čoveka: “Dobro, a koliko vam je ova – litar rakije?”, on kaže: “Nemam pojma, 500 dinara ja to prodajem.” I ima dobra šala vezana za rakiju: uglavnom nam ljudi često prilaze i kaže da su fanovi, da prate, itd. Ali često nam ljudi prilaze koji kažu: “Jao, ne volim rakiju. Jako ste dobri, ali počeo sam da vas mrzim.” Mi pitamo: “A zbog čega?”, a oni kažu: “Pa, poskupljujete mi rakije!” On je tamo negde našao neki podrum, i kupovao rakiju od 15 g. staru za 500 dinara. I dođe “Rakija, uglavnom” i kaže domaćinu: “Pa, čoveče ovo može da se proda za 3-4000 dinara.” I domaćin podigne svoju cenu, i onda ovi okolo kažu: “Pa, čekajte! Šta ste nam ovo uradili? Upropastili ste našu lokalnu rakiju koju smo dobijali maltene džabe!” Tako da još jedan od elemenata koji “Rakija” radi – to je poskupljuje rakije po Srbiji. Tj. ljudima objašnjava da je potpuno nenormalno prodavati jeftino nešto što je porodična rezerva, nešto što je raritet. Najbolje srpske rakije se proizvode od autohtonih sorti voća. Autohtone sorte voća su tamo negde početkom 2000-ih počele da izumiru, maltene. Niko se time više nije bavio. A onda smo malo dali doprinosa još nekim ljudima da se to ponovo vrati. Pa, sad imamo ljude koji proizvode samo autohtono voće: samo crvenu ranku, samo trnovaču – baš zbog rakije. Jer su shvatili da ukoliko nestane naše staro voće, naša rakija nikad neće moći da se vrati na onaj nivo kvaliteta koji je mogla sa tim sortama. Sada već ljudi, da kažemo – opet, kažem, vraćamo na priču o rakijskoj sceni – počinju da shvataju ako je kilo neke uvozne šljive 8 dinara, a kilo naše autohtone šljive 40 dinara, tu postoji ogroman prostor da, iako možda ta naša šljiva manje rađa ili malo je sitniji plod, ali je razlika u ceni toliko velika da će čoveku na kraju da se to isplati. Takođe, i sa rakijom: ako proizvodiš rakiju na autohtonoj sorti voća i možeš da je prodaš za 3000 dinara, i proizvodiš rakiju od nekih uvoznih ogromnih šljiva bez ukusa i mirisa i možeš da je prodaš  za 500 dinara – postoji tržište logika koje ti kaže da se dodatni rad,, dodatni rizik, dodatno čekanje na kraju isplati. Čini mi se da sve više i više ljudi počinju da to shvataju, da se vraćaju tom ručnom radu kada je u pitanju rakija. Kažem, sve više i više naših sorti starih, autohtonih, koje su našle tu vezu između tla i klime i podneblja koje daju najbolje rezultate kao destilati. Sve više ljudi ima strpljenja, i moramo da kažemo da rakijska scena jeste napočetku, ali je mnogo drugačija u odnosu kad smo mi krenuli.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je meni uvek bila interesantna sa tim, da kažemo, autohtonim sortama voća, a i ne samo voća nego i goveda i svega drugog, da obično to znači da je životinja ili plod da su manji, ali ukus neverovatan.

Ilija Malović: Jeste.

Ivan Minić: Verovatno je, da kažemo, upravo taj momenat da dobiješ puno drvo, ogromnih plodova presudilo da ljudi kada su birali šta će da seju, koji je to uopšte planski to radio, opredele se za nešto je možda unosnije u kilogramima. Verujem da je na sličan način bila i sa grožđem i sa svim ostalim stvarima, ali vidim da se lagano menja u smeru da ljudi sve više vode računa od tome da nije bitno koliko će tona izvući odatle, nego šta će zapravo dobiti, odnosno šta je na kraju taj konačni proizvod koji negde ide. Sećam se kada smo išli na dva intervju koja smo radili za Moju Firmu, oko kojih ste nam mnogo pomogli i oba su bila fantastično iskustvo i oba su vrlo interesantne priče – ispričaćeš ih posle – ali u oba slučaja su to bile neke veoma male količine proizvoda koji se na kraju… Mislim, ne veoma male, ali to nije hiljade i hiljade i hiljade litara, već pričamo o nečemu što je, možemo slobodno da kažemo, limited edition. A u nekim godinama, i ako hoće neko neki arhivski primera, onda zaista nešto što je neverovatno. Svojevremeno smo bili i probali  čuvenu “Dedinu rakiju”, koja je zaista, zaista nešto fantastično, i OK probali smo i kako je unuk pravi, a pravi je sjajno; ali probali smo i originalnu dedinu rakiju, i to je iskustvo koje je jednostavno nešto što pamtiš ceo život. Čak iako nisi, da kažemo, preterano zainteresovan za samu temu. Jednostavno cela ta priča koja ide oko toga, sve što tu stoji, ne možeš da ostaneš ravnodušan. Odnosno, vrlo je teško da neko ostane ravnodušan prema tome. Sigurno ima ljudi, ali upravo taj momenat, što mi marketari rekli storytellinga, je nešto je jako bitno. I, da, ima gomila brendova koje su te stvari morali da izmišljaju, ali ovi ljudi nisi – ti to vidiš. I ti vidiš da nije primaran novac niti bilo šta, nego “deda je to radio kao jedan od najboljih u Srbiji i ja želim da to ostane zato što je deda bio taj, ja želim da nastavim tu priču. Neću se obogatiti od toga. Neću se biti ni u minusu, naravno, to je vrlo bitno. Ali želim da nastavim tu neku priču i tu neku tradiciju koja postoji.”

Ilija Malović: Ove godine su i ove decenije su sjajne da se bude “Rakija, uglavnom” ili da se bude entuzijasta po pitanju rakije u Srbiji. Recimo, jedna zanimljiva stvar kako to u Americi, malopre si rekao pokušaja da se nekako kupi istorija, a istorija ne može baš tako lako da se kupi, i onda u jednom trenutku tamo negde 2010-11-12. godine počelu da se masovno pojavljaju na tržištu Amerike small batch bourboni ili limited edition, itd. Maltene na svakom koraku se se javili destilerije koje su govorile da imaju recepturu za burbon još iz vremena prohibicije, itd. Međutim, Amerika kao ozbiljna zemlja je počela to da malo istražuje i ta, nazovimo to finansijska inspekcija, oni shvatili i otkrili jednu od najvećih prevara u istoriji alkoholnih pića – to je da jedna velika, ogromna fabrika u Indijani proizvodi sve te burbone. I da si ti, u stvari, kupovinom tih small batch burbona samo kupovao različite etikete, a da je unutra isti burbon iz Indijane, koja proizvodi ogromna fabrika. E, toga nema, recimo, kod nas. Srbija je zemlja koja stvarno ima vrhunski kvalitet, stvarno ima nešto što su porodične rezerve, malopre sam pomenuo, stvarno nešto što je izuzetno kvalitetno. E, međutim, industrija se ne gradi na tim porodičnim rezervama – to si isto primerio – nego mora dati nekakav doprinos da bi se industrija dovoljno toliko razvila, da bi ti ljudi koji proizvode rakiju došlo do i novca, i da bi  se proširili, i da bi kupili više buradi, da bi imali više voća – da bi u jednom trenutku rekli: “Ej, ajde da se vratimo na onu staru dedinu rakiju. Daj 20% od proizvodnje ove godine, ostavimo onako kako je deda to ostavljao, pa ćemo imati specijanu seriju za 5-6-7-8 godina i nju ćemo prodavati jako skupo.” Da bi se to desilo, nekako moramo da izgradimo rakijsku scenu. To je ono što “Rakija, uglavnom” pokušava u Srbiji. Jako je zanimljivo kada govorimo o velikim proizvodima, između ostalog kraft pivo je veliki proizvod, i malopre smo pomenuli sva alkoholna pića – ono što je se dešava u Srbiji sa kraft pivom i drugim je, u stvari, odgovor na nešto što se već dešava u Kanadi, Americi, u zapadnoj Evropi, itd. I čini mi se da ljudi koji jako dobro rade kraft piva, ja sam isto ljubitelj kraft piva u Srbiji, su nekako uspeli da na tom talasu malo da iskoriste energije tog velikog istorijskog i, da kažemo, tržišnog talasa. Ono što je problem sa “Rakijom, uglavnom” je da smo mi morali od početka da gradimo rakijsku scenu. Ovo je malo neskromno, ali je stvarno tako. Mi sada imamo i konkretne projekte na kojima radimo i pomažemo destilerijama da njihov proizvod bude bolji, da bude bolje prezentovan. Ali da biste došli do tog nivoa, morali smo prvo da ljudima objašnjavamo zbog čega je bitno, recimo, da imaju dobar tekst na svom sajtu. Prvo, zašto je dobro da imaju svoj sajt, pa onda zato što je dobro da imaju dobar tekst na sajtu: da biste prodali copywrite tekst, prvo mora taj neko da shvata da mu je potreban copywrite tekst; da bi vodili društvene mreže, nekim destilerijama morali smo prvo da objasnimo zašto su društvene mreže uopšte bitne u svetu rakijskog biznisa. Da bi radili neki konsalting, morali smo prvo ljudima da objašnjavamo da nije dovoljno da imaju dobar proizvod. To je meni najteže bilo objasniti. Nije dovoljno da imaš dobru rakiju: neko mora da zna za nju, ona mora da bude upakovana nekako, da mora postoji kvalitetna prezentacija tog tvog dobrog proizvoda. Inače ćeš da ostaneš da nivou onog večito fudbalskog talenta koga nikoga nije otkrio.

Ivan Minić: Da, postoji taj jedan momenat gde naši ljudi zaista doživljavaju to na način da “ja imam dobar proizvod i to je dovoljno”. Na tržištu se podrazumeva da je proizvod dobar. Sad, postoje tu neke finese: neki proizvod je malo bolji, neki proizvod je malo lošiji; ali oni su proseku svi dobri, ne bi bili tu da nisu. Postoji i oni kojima nije taj unique selling preposition to da budu dobri nego da budu jeftini. Oni se takmiče u potpuno drugoj utakmici, i tu suštinski je bitno da je jeftino, da je veliko pakovanje, itd. a ne bavi se niko previše nekim kvalitetom. Ali postoje različite utakmice koje se igraju. Jedan deo koji je meni posebno interesantan u vašem radu i za koji mislim da je negde nepravedno zapostavljen, a mislim da je veoma, veoma značajan je rad sa ugostiteljima i ljudima koji to treba da plasiraju, informaciju treba da plasiraju dalje – OK. Kod nas postoji tradicija da kad se dođe kod nekog, recimo u mom selu konrektno nisam bila dosta dugo, ali kod nas sipa se dokle god je čaša prazna i onda u nekom trenutku shvatiš da ne treba da bude prazna jer ćeš popiti beskonačno. Postoji ta neka tradicija kad dođeš kod nekog popiješ rakiju, možda i raznim prigodama, ali za neku moju generaciju, koja – mislim, mi više nismo ni toliko mladi, 35 g. – mi smo sad neka, da kažemo, noseća generacija narednih 10; najveći kontakt sa tim se zapravo dešava u restoranima. Kada hoćeš da popiješ aperitiv ili šta god, težak dan ili prosto voliš, nije važno. I onda pozoveš konobara. I takva priča je bila i sa vinom: “Koje imate vino? -Imamo crno i belo.”, i ljudi se zgroze – ko to voli, ko prati – oni se groze na takvo objašnjenje. I to je nešto što se kroz proteklih 15 g. značajno popravilo. S tim da i dalje se najčešće svodi na to: imamo jednu od dve velike porodične vinarije i to je to, ili eventualno “Zvonko Bogdan” ili nešto tako, i to je cela priča. I suštinski ne zna da ti kaže ništa. Ali kad dođeš u sitauciju da sedneš sa nekim, i on zna da ti kaže i pitate šta voliš, i ti mu objasniš šta voliš, i on ti donese nešto – to bude nezaboravno iskustvo. Ja sam nekoliko puta u životu – ja suštinski ne volim da pijem vino – ali nekoliko puta u životu sam popio vinu koje pamtim i pamtiću ga ceo život. Slična je situacija je negde sa rakijama, s tim što mislim da to što ste vi radili obučavajući ljude u nekim od najboljih restorana u gradu je napravilo tu razliku da kad dođeš, on ti ne preporuči default rakiju: “Vi ste došli – hoćete, imamo ovo?”, ili “Je li ima nešto malo bolje?”, on ti preporuči najskuplju jer sigurno ne može da bude loša ako košta 400 dinara čašica. Ali suštinski ne zna da ti kaže ništa o njoj. Ja sam čak imao situaciju pošto imam to neko društvo sa kojima povremeno kada se vidim volim da popijem jednu rakiju za početak ručka i svega. I mi uvek svi pijemo šljivu, i čovek nam kaže brend. I ja pitam “od čega je?”, i on kaže “ne znam”. Nemaš sto rakija u ponudi, imaš deset rakija u ponudi i… Makar me slaži, nema veze. Ali kako je taj deo izgledao? Mislim da je to isto pobuditi uopšte svest o tome da time treba da se neko bavi na jedan ozbiljan način, da je to bio veliki izazov. I onda kako izgleda raditi sa tim ljudima? Šta su stvari koje je važno da im objasnite?

Edukacija ugostitelja

Ilija Malović: Super je, super je, ovo je velika tema! Najveća tema kad je trenutno rakija u pitanju. Za početak imam jedan savet ili jednu zanimljivost, a to je: po našem iskustvo, što je restoran više tradicionalan, što je klopa bolja, što atmosfera više etno, to je rakija lošija. To je neverovatna stvar. Jednostavno ne možemo nikako, Srbija ne može da se izbori da u tim takvim dobrim restoranima, sa dobrom klopom, sa nekom etno pričom, ne bude ona gazdina rakija iz bidona, nebrendirana, najgora na svetu, itd. Tu ljudi valjda ne misle o degustaciji, nego tu se drnada pre ručka šta god. E, ali dolazi jedna nova generacija, to su dosta mladi ljudi: konobari, mladi vlasnici restorana; što je jedna stvarno fensi, što je nekako ta neka crossover kuhinja, tu je bolja rakija. Baš dosta mladih ljudi u biznisu prati “Rakiju, uglavnom” i oni shvataju da neko ko dođe iz inostranstva i želi da sedne u restoran i želi da popije nešto autentično, ne bi trebao da se razočara. Trebao bi da popije nešto što je stvarno kvalitet, jer će on kasnije da se veže za taj geografski prostor, za tu kulturu gde je došao, da će da ima asocijacije na tu kulturu koje su pozitivne, koje će ga možda čak ohrabriti da nešto više nauči o toj zemlji gde je bio. Ja nekako, čini mi se da ti tradicionalniji ugostitelji nikako da shvate da postoji jasna razlika između atmosfere koja vlada u tom restoranu ili kafani i kvaliteta pića – da je ta veza direktna. Znači, ako se neko loše provede, ako mu je sutra loše od te neke rakije koju je ne znam kako nabavio za 300 dinara ili 250 dinara litar na bidone, da će on to da poveže sa čitavim objektom, a ne samo sa tim nekim proizvodom. To je jedan od ogromnih problema sa kojim se “Rakija, uglavnom” suočavala. Ja ohrabrujem ljude da traže brendirane rakije po kafanama, da nauče o toj brendiranoj rakiji koja je njega aroma, miris i ukus. I ako ne dobiju to, da vrate, da zovu konobara, da zovu gazdu. Jer ja stvarno verujem u taj pritisak odozdo. Mnogo ljudi na našem tržištu, rakijskom tržišnu, očekuje neku ekstra pomoć države, je li tako? “Kada država bude uradila ovo, kada država bude uradila ono…”, možemo da osedimo čekajući da reguliše. Moramo mi nešto da se organizujemo, da stvorimo taj opet pokret od običnog naroda, koji će reći: “Ej, ja znam šta želim! Ja znam da nisam dobio to što želim. I ovu neću da ti platim, ovo ćeš sad mi vratiš i da mi se izvniniš.” Zato što u srpskim restoranima i u kafanama često dobijate rakiju koja – čak i kad piše da je brendirana, da je poznati proizvođač, oni vam sipaju u nešto što nema veze s tim proizvodom. Ja sam doživeo konkretno neprijatnost u jednoj kafani, hajde da ne govorimo koja je i šta je, jako poznata, jako poznata po klopi, itd. Naručio sam “BB klekovaču” pošto je ona najrasprostranjenija brendirana rakija, sa njom ne možete da pogrešite. I čovek mi je doneo rakiju koja nije čak ni klekovača. Gde nema čak ni kleke. 🙂 Znači, obična neka žuta odvratna rakija koja nema veze sa predmetom rakije. I onda sam, normalno, ja zvao i konobara i šefa sale, itd. Napravio skandal. I oni su baš bili u čudu da neko pravi problem oko rakije. “Brate, suni to, plati i idi!” E, to je to. Meni se čini kad se javi taj pokret osvešćenih konzumenata, onda ćemo imati situaciju u kojoj se neće dešavati da se gost podcenjuje tako što mu se sipa neka rakija koja nema veze sa kvalitetom. Ali, u pravu si, to je jedna od velikih tema – srpsko ugostiteljstvo. Tu ima još nekoliko bitnih elemenata. Imam jednu zanimljivu priču vezanu za to. Rekao si da smo radili u jednom restoranu obuku konobara… Rakijski meni, koji je sada najbolji na Balkanu, konobari koji su stvarno bili sjajni posle naše obuke, koji su kasnije prenosili tu priču o dobroj rakiji i kad su napuštali taj restoran, otvorali neke svoje kafiće gde je rakija bila bitan segment ponude. I onda nam je gazda tog lokala rekao: “Dobro, momci, da vam se zahvalim za ovo ili da vam platim, ja ću da vam dam moju marketinšku agenciju da ona malo promoviše vaš blog i da vam pomogne oko pravljenja logoa, itd.” Bili smo tad na samom početku. “I malo da vam objasni kako vi to treba da nastupate, itd.” I mi smo pristali. I otišli u veliku marketinšku agenciju u Knez Mihajlovoj, seli sa gazdom te marketinške agencije, objasnili mu da smo mi blog koji se bavi rakijama, da imamo knjigu koju želimo da promovišemo, da promovišemo naš pristup rakiji. On je rekao: “A, momci, super! I baš je čudno da ste došli. Zamislite, ja sam tri godine bio plaćen od uvoznika jakih alkoholnih pića da plasiram kroz medije negativnu kampanju o rakiji.” I mi smo bili u šoku. Kaže: “I meni i dan-danas grize savest. Baš mi je drago, želim da vam pomognem. -Čekajte, neko plaća, u stvari, agencija da plasira negativnu kampanju? -Da, da, da. Ubacio sam vesti, tipa: “Otrovao se u Subotici…””

Ivan Minić: Zozovača. Setimo, prošlo je 10 g… 🙂

Ilija Malović: To je to, bravo! Kaže: “Ja sam bio tu da priča o zozovači nikad ne prođe.”, koja je bila pre 25 g. Znači, nije samo… nego postoji kampanja da se, u stvari, rakija predstavi u što negativnijem svetlu da bi se uvozni proizvodi prodavali, jer su oni, zaboga, sigurni i sa njima nema greške, itd. Znači, to je isto jedan od problema, što često oni koji bi trebali da promovišu rakiju, u stvari, rade potpuno suprotno. Je li tako, da su ti uvoznički lobiji jako povezani sa ljudima koji rade obuke za konobare, itd. I onda rakija tu nekako ne može da nađe svoj prostor da bi rekla: “Čekajte malo, ja imam nešto da ponudim.” E, tu je “Rakija, uglavnom” nije pravila kompromise. Rekli smo predstavićemo rakiju u njenom punom svetlu, predstavićemo je tako što ćemo je uvezati za kulturu i tradiciju, objasnićemo ljudima šta je. Onda smo formirali Beogradski rakijski klub, to je isto jedno naše čedo na koje smo jako ponosni, tj. shvatili smo da postoje ti ljudi, kao što si ti, kao što sam ja, ljudi koji žele da znaju, rade svoj posao, misle da je deo bontona poznavati dobru rakiju. Ja mislim da je čak i deo nacionalnog bontona da trebaš nekako da se ukoreniš u toj tradiciji iz koje si izašao, između ostalog poznavajući gastronomiju i pića, itd. I onda smo otvorili Beogradski rakijski klub, tj. formirali ga. Svaki sastanak Beogradskog rakijskog kluba je u drugom restoranu, itd. gde ljudima prezentujemo šta je dobra rakija. Na svakom sastanku imamo jednu rakiju koja je lažna: napravimo lažnu dunju, pa da li će to ljudi da prepoznaju.

Ivan Minić: Generalno, koliko sam ja shvatio, svaka dunja manje-više je lažnja! 🙂

Ilija Malović: 🙂 Brendirane nisu lažne, ali one koje vam nude po nekim restoranima gde na 10 m osetite da miriše nekakva dunja ili nešto tako, to su te parfimisane rakije. I jako je zanimljivo da su to obično rakije u čijoj je osnovi jabuka, koja je najneutralnija rakija, i onda se u jabuku ubacuju arome koje treba da imitraju ukuse, mirise i arome nekog voća. Jako je zanimljivo za dunju: jako malo ljudi zna uopšte kako dunja u stvari miriše. Znači, većina ljudi je dobilo taj miris dunje kroz nekakve konditorske proizvode, kroz neke bombone, kroz nekakve…

Ivan Minić: Veštačke verzije.

Ilija Malović: Tako je! Imate populaciju gde 90% ljudi misli da je aroma dunje ono što nije. I onda da im se proda lažna rakija, sipa se aroma zelene jabuke, koja u toj smeši daje nekakav miris bombona, žvaka, itd. I to je najčešće rakija od dunje, ta lažna rakija od dunje, koju ljudi piju i misle da je to to. Znači, to je u osnovi rakija od jabuke u koju se doda aroma zelena jabuke, i vi na kraju dobije to – vama se čini da je to dunja, a u stvari nemam nikakve veze sa prirodnom dunjom. E, to je to. Opet da se vratim – da ne bude da samo nešto kritikujemo – mnogo mladih ljudi ove poslednje generacije shvata da kada neko uđe u njihov restoran i vi mu ponudite “Merlo”, velike su šanse da je probao hiljadu “Merloa” bolji nego što je ovaj iz Srbije. Ili kad mu ponudite francuski konjak, a on dolazi iz Francuske, verovatno je zasićen više tim. I treba da ga kupite nečim autentičnim, nečim autohtonim, treba da ga vežete za određeni prostor da biste imali čoveka koji će da svedoči kvalitet dalje, koji će postati ambasador to vašeg kvaliteta. E, rakija je idealan proizvod za to. To neko treba – ugostitelji da shvate da edukovani konobar, koji se razume u rakiju, rakijski meni, koji postoji u jako malo restorana, ali mora da postoji, gde će detaljno biti objašnjena rakija od sorti, aroma, mirisa, ukusa, načina zrenja, način sazrevanja, starenja u buretu, itd. Srpski hrast je jako dobar za starenje destilata, i to imamo. Hrast sa Goča ili nekog drugog dela Srbije je vrhunski za starenje. Napišete nešto da čovek kasnije možemo da se pohvali prijateljima da je nešto naučio, da im proda neki trik, da im proda neko znanje. I to je ono što, recimo, Beogradski rakijski klub radi. Mi pokušamo ljude da obučimo, da im damo neka osnovna znanja da oni nastave dalje i sveopštu priču o srpskoj rakiji.

Ivan Minić: Nedavno sam sticajem niza nesrećnih okolnosti bio zaglavljen u Americi, a pre toga sam bio na Kubi i u Meksiku, i – OK, na Kubi sam probao rum, ali nisam nikakvu veliku priču iza toga imao jer prosto bio sam u Havani, nije bilo prilike. Ali u Meksiku sam imao prilike da u jednom beskrajno simpatičnom, ispostaviće se, vrhunskom restoranu, i po svim ocenama i po svemu ostalom – mi smo i gledali šta je najbolje ocenjeno u blizini, pa smo tamo otišli – upravo postoji meni koji sadrži nekoliko strana raznih opcija njihovog nacionalnog pića meskala. I ja sam probao 3-4 tu stvari po njihovoj preporuci, ne mogu da kažem da mi se to preterano svidelo i da mi je leglo, ima neki aftertaste koji meni nije preterano prijatan, ali celo iskustvo mi je bilo fantastično. I to toliko su se oni potrudili oko mene, i – OK, nije to jeftino. Kad kažem “nije to jeftino”, to automatski znači da tu postoji neka značajna zarada za njih, kao što bi postojala značajna zarada za restoran koji bi imao dobre rakije. Ali ti nudi ne samo piće, nego čitavo iskustvo koje nosi sa sobom. Ja se sećam, recimo, to je isto bilo jedno veoma interesantno iskustvo, iako ne naročito korisno u životu, ali ne mogu sva iskustva da budu korisna; ima sigurno 10-ak g., prijatelj koji je entuzijasta za singl malt viski je zvao ljudi koji rade “Džoni Voker Ekspirijens” na kuću, i kao “hajde da probamo da nam oni objasne razliku svega toga”. I mnogo više cenih sve to, čak i u slučaju toga što je realno konfekcija, mnogo više cenih sve to kada imaš kontekst u celoj priči. I to što ste vi proveli nekoliko godina gradeći kontekst i pričajući te priče, mislim da je negde najveća vrednost. E, sad voleo bih po tvom izboru, ja se neću mešati iako sam počitao manje-više sve recenzije, voleo bih po  tvom izboru da nam kažeš nekoliko autentičnih priča o nekim rakijama koje su zaista posebne. Jer, recimo, kao što si rekao, stranci jesu generalno prezasićeni svim tim nekim komercijano dostupnim ukusima. Ja uvek gledam kada poklanjam nekome ko mi je značajan nešto, da to bude upravo nešto što je vrlo autentično, i naravno, gledam da bude dobro spakovano jer dosta je lakše ubediti nekog da proba nešto što zaista izgleda kako treba. Koje su ono priče koje ste ispričali i recenzije koje ste uradili koje su vama ostavile najjači utisak i zbog čega?

Autentične rakijske priče

Ilija Malović: Pre svega bih se bazira ovde opet na ovu priču o autohtonim sortama voća. Postoje autohtone, stare sorte voća, pre svega šljiva – to su: šljiva požegača ili madžarka – ona je sad postala dragulj srpske rakijske scene, u smislu da je jako teško naći nešto što je proizvedeno od nje ili 100% od nje, itd; onda crvena ranka – to je prva srpska autohtona sorta, nastala na našem terenu, rakija od nje je fantastična; i treća je trnovača. To su neke autohtone sorte koje su… Pronaći rakiju od njih je jako zanimljivo, i priče vezane za njih su jako zanimljive. Još nekoliko ima zanimljivih stvari vezano za srpsku rakiju: recimo, priča o urbanim destilerijama, to je isto jako zanimljiva – da je Beograd grad koji ima svoje urbane destilerije. I urbane sfere su glavna fora na zapadu. Sada ljudi maksimalno pokušavaju da u velikim gradovima otvore nekakve priče koje su vezane za piće: pivo, rakija, džin, itd. E sad, recimo, mogu da pomenem neke rakije koje su meni bile zanimljive. Zanimljivo je da se najbolja rakija Srbije proizvodi u Beogradu, tj. u naselju Borča! 🙂 Gospodin Ilija Rudić u svojoj garaži koju je napravio, pretvorio u destileriju, a iznad te destilerije je muzički studio njegovog sina Petra Rudića, gde vežbaju najbolji beogradski bendovi, a dole ispod se pravi najbolja rakija u Srbiji.Na poslednjem takmičenju u Čačku rakija iz Beograda, iz Borče je dobila najbolje ocene i postala najbolja rakija Srbije. Znači, ne morate da idete sad na neke planine i da se penjete i da tražite neke ljude, nego eto, tu u našem komšiluku imate rakiju koju proizvodi čovek iz Beograda. Pored toga, jako je zanimljiva destilerija na Dorćolu, koja se i zove “Urban Destilerija” Branka Nešića. Recimo, čovek može da povede drugare, prijatelje, goste, da ne mora da putuje, ne znam ni ja, daleko. Nego, eto, na Dorćolu može da naiđe na jako zanimljivu destileriju. Onda destilerija “Paunić” u Grockoj, koji je isto deo Beograda. Znači, u Beogradu ima 3-4-5 dobrih destilerija koje proizvode vrhunske rakije i gde na 10-15 minuta vožnje možete da dobijete tu vrstu uživanja u rakijama koje su i stare i kvalitetne i znaju ti ljudi da vam to posluže i možete da probate, kupite, itd. Još jedna zanimljiva priča rakijska je brend “Rakija iz Rakije”, to je rezervat crvene ranke koji je naš prijatelj Deki formirao na Gledićkim planinama. On je veliki entuzijasta koji nije dozvolio da ta srpska autohtona sorta voća nestane, i onda je krenuo da je sadi, da pravi ta rastila gde će onda da je presađuje, da je čuva, da je prodaje ljudima, da je poklanja ljudima, itd. I on proizvodi “Rakiju iz Rakije” od 100% crvene ranke, 100% autohtone sorte voća. A ako vas zanima da pravite voćnjak od te stare srpske sorte, možete i da nabavite sadnice i da se uključite u priču o autohtonim sortama voća. Generalno, rakija uglavnom je jedan veliki poziv ljudima da se uključe u zajednicu. Mi nismo tu sad samo da objasnimo kako smo mi to jedini i kako imamo neki monopol na prezentacijom srpske rakije. Ne daj Bože! Ne, mi smo tu da formiramo zajednicu. I ta priča o našem blogu, ali i o našem Jutjub kanalu i našim društvenim mrežama, je jedna priča gde su ljudi, Zoran i ja, iskoristili tu demokratizaciju medija da ponude neku svoje ekspertizu, ali i da formiraju zajednicu. Ako neko ima nekakvu ideju kako bi se pomoglo srpskoj rakiji ili ima nekakav napor, mi smo tu da pomognemo 100%. Eto, Dejan je na Gledićkim planinama napravio rezervat crvene ranke, gde ne postoji nijedna druga sorta šljive. Generalno, te stare sorte šljive su osetljive ako u komšiluku imaju nekakve hibride ili…

Ivan Minić: Dominantne.

Ilija Malović: Ako imaju neke dominantne, ako imaju nekakve nabildovane, je li tako…

Ivan Minić: Bukvalno ih zamišljam na steroidima.

Ilija Malović: Recimo, postoji jedna sorta šljiva koju masovno, nažalost, srpski voćari uvoze. Zove se “grosse di felicio”. Ona je 120 g jedna šljiva.

Ivan Minić: K’o jabuka manja.

Ilija Malović: Znači, kad bi to sad neko stavio na sto, ja mislim da bi se svi uplašili. 120 g šljiva! To ne može da bude dobro. Mislim, za rakiju. A verovatno ni za… Ove naše šljive su male i koncetrovane aromama, je li tako. One su odlične za sušenje. Recimo, požegača je odlična za sušenje, itd. Pa, kad dobijete u restoranu neko jelo gde su suve šljive upravo od te sorte, to je nešto što je fantazija. Evo, recimo, to je isto zanimljivo: postoji još jedna rezervat autohtone sorte koja se zove trnovača. To je naš prijatelj Goran Jeraković. Iznad Užica ima svoj voćnjak, koji je sačuvao. Ima 800 stabala i stalno širi ta stabala. Sačuvao od nestajanja autohtonu srpsku sortu koja se zove trnovača. Ona je isto fantastična za rakiju. Treća, bronzana medalja! I od nje se pravi jako dobra rakija… Kako da kažem, to su one rakije koje kad probate taj ukus traje. Ne traži vam odmah, da uzimate novi gutljaj. I odmah vam se, ako je neko imao detinjstvo na selu, odmah se setite doručka na selu ili ukusa koji podseća na lekovite trave koje se suše ispred kuće ili kolibe, itd. Znači, to su rakije koje vas malo provuku ili malo vas odvedu kroz sećenja, kroz… Znamo i sami da mirisi umeju da nas vrate najbolje kroz vreme. To su rakije koje nas svojim aromama vraćaju kroz vreme. Eto, to su, recimo, jako zanimljive neke rakijske priče: imate dva rezervata autohtonih sorti, imate – pozivam ljude da iz Beograda malo prouče, u našem gradu postoje stvarno jako dobre rakije i da se upoznaju sa tom nekom potkulturom destilera u Srbiji, u Beogradu.

Ivan Minić: Jedna isto posebno interesantna priča je i priča, opet jedan od intervjua koji smo radili, priča da zapravo opet prilično blizu Beograda – odnosno, ako idete do “Ikeje”, produžite još malo – možete da odete na mesto gde je vrhunska destilerija, mali muzej i zaista prilika da doživite neke fantastične stvari i vidite jer to mislim da je dosta bitno. Ljudi ne razumeju kako stvari funkcionišu, ali to je, recimo, mesto gde mogu da vide kako funkcioniše proces, gde mogu da vide razne zanimljive stvari. Nama je ta intervju bio potpuno fantastičan. U pitanju je brend “Bojkovčanka”, koji postoji relativno dugo, ali i on spasen da se ne ugasi, a priča je koja je potpuno neverovatna. Mislim, to je rakija koja je bila i u svemiru.

Ilija Malović: Tako je, tako je. “Bojkovčanka” je jedan od svetlijih primera kako mladi ljudi koji imaju neku ideju mogu sa svojim novcem da stvore jedan brend ili da ga spasu od propadanja i daju svoj pečat nečemu što već postoji i da naprave jednu kvalitetnu nadogradnju. Isto Beograd, teritorija grada Beograda, na Avali, destilerija “Bojkovčanka”, pored destilerije, koja je fantastična, imate i Muzej srpske šljivovice. To bi svakom preporučio, i to je jedno od jako zanimljiva mesta koje jako vole stranci, ovi koji dolaze ovim brodovima i staju tu na Ušće, i onda jedno od omiljenih njihovih destinacija je Muzej šljivovice, koji je jako lepo uređen, gde možete da vidite otprilike kako se odvijala istorija destilacije u Srbiji, kako se razvijao, na primer, pinterski zanat, kako su se nekad pravila burad, danas, kako su nekada izgledali stari kazani – “čučavci”, koji su prvi srpski kazani, pa je onda tehnološkom inovacijom došlo do kazana “prevrtača”, da bismo danas došli do ovih kazana sa kolonama; onda možete da vidite salu za starenje rakija, gde imate stotine buradi koje čuvaju rakiju od hrasta i od duda. Dud je isto jedno drvo koje je jako bitno u srpskoj kulturi, etnologiji… Dva najmagičnija drveta za koje se vezuju i mitovi i legende su hrast ili dub i dud, koji je isto tako nekako večiti pratilac srpskog domaćinstva kroz vekove. E, od ta dva drveta se prave burad za rakiju, i onda možete u “Bojkovčanki” da vidite kako izgleda jedno kako drugo, koje su razlike ukusu rakije iz jednog i iz drugog. Možete da degustirate, možete da upoređujete, možete da razvijate svoju rakijsku veštinu. Ja ohrabrujem ljude da što više uče. Posle svake pročitane knjige, posle svake degustacije – ovo rakijsko putovanje postaje sve zanimljivije i zanimljivije. Možda vam na početku bude malo ljuto ako nemate iskustva sa rakijom, ali posle kako učite, kako stičete znanja, videćete da je ovo jedno neverovatno uzbudljivo putovanje. “Bojkovčanka” je jako dobro mesto da se započne rakijsko putovanje. Ona je, kažem, jako dobar primer kvalitetne dokapitalizacije, je li tako…

Ivan Minić: To je brend koji postoji od 85., što je baš onako neobično.

Ilija Malović: Jeste, brend koji postoji od 85. godine. Isto ga pokrenuo jedan entuzijasta, i onda je posle… su ljudi koji su shvatili da taj malo možda brend malo i propada, itd. Uložili neki novac, i od toga napravili jednu od najbitnijih tački na rakijskim putevima Srbije koji se formiraju. Isto dobar brend je i “BB Klekovača”, malopre smo je pomenuli. Isto dobar primer kako čovek sa novce kupi jednu fabriku koja proizvodi vrhunsku rakiju, i ne pretvori je u fabriku guma ili nečega bezveze, nego poveruje u priču rakijsku, koja kaže: “OK, ajde, verujem i ja da je to stvarno vrhunski brend. Ja ću sad da rizikujemo sa rakijom.”, i na kraju se stvori nešto što je fantastično, nešto u Bajnoj Bašti ljudi mogu da posete. U okviru destilerije su degustacione sale, motel, svašta nešto blizu Drine – ljudi mogu da dožive pravi autentični rakijski doživljaj i tu, između ostalog.

Ivan Minić: E, ono što bih, takođe, voleo da te pitam – pominjao si autohtone sorte voća koje su pre svega ovo što si pričao je šljiva, i šljiva negde jeste ako pričamo o rakiji, to jeste neki zlatni standard. Međutim, rakije se prave od raznog voća, i ja se sećam, recimo, jednog fantastičnog iskustva sa rakijom koju smo dobili od prijatelja i koju smo popili jedno veče kolega i ja uživajući baš u bogatstvu i punoći ukusa. I oni su se nešto takmičili, osvajali neke nagrade za to. U pitanju je bila rakija od divlje kruške. Potpuno je drugačija od onoga na šta bi neko navikao, ali taj ukus i punoće je prosto neverovatna. Voleo bih da mi kažeš šta su – ne mogu da kažem karakteristike, nećemo mi sad to ovde da razvlačimo – ali koje su neke sorte voća od kojih se pravi rakija i šta su najvažnije stvari koje ljudi treba da znaju o njoj?

Vrste rakija

Ilija Malović: Super si pomenuo rakiju divlje kruške, to je isto jedna od mojih omiljenih rakija. Ona je karakteristična za delove Srbija gde šljiva nije rađala baš svake godine. Postoje delovi zapadne Srbije, visoke planine, okolina Prijepolja, Priboja, itd. Znači, nije svaki deo Srbije kao Šumadija, gde je idealno za voće, pa onda svake godine pravite rakiju od šljive. Imate delove Srbije gde je šljiva rađala svake treće godine, itd. Ali se rakija pila i bila je potreba za njom stalno! 🙂 Onda su ljudi pravili od voća koje rađalo uvek, a to su divlje kruške. Obično su to čobani skupljali na jesen, i od toga, po planinama, i to prodavali posle ili pekli rakiju. I to je fantastična rakija, koju svakom preporučujem. Moja omiljena rakija je destilerije “Braća Tomašević”, to isto ima u Beogradu. Postoji njihov rakija bar, odete tamo, sednete, probate, razmislite, ako imate neki utisak – napišete ga. Ljude opet, kažem, da ohrabrujem da putuju kroz te ukuse i arome – divlja kruška. Jako dobra i meni omiljena stvar isto, da kažem, draga stvar su rakije od dunje, kad je prava dunja, iz bureta. E, to je isto specijalitet. I on mora da bude jako skup. Isto jedno od bitnih stvari: nemojte kupovati jeftine rakije. Ne postoji šansa da vam neko proda rakiju za 400 dinara, 500 dinara. Da sipa vodu u nju, ona mora da bude makar 550 dinara. Kad sve plate porezi, akcize, brendiranje, punjenje, itd. Znači, to je nešto što ne možemo da shvatimo, i veliki je problem na putu brediranja srpske rakije – to je što su ljudi nekako navikli da kupuju jeftine destilate ili uvek ima neko nekog dedu, itd. I meni se čini – vratićemo se na voće, samo još jednu stvar – dok država ne bude malo poradila na tome da ne može baš svako da peče rakiju, u svojoj garaži ili bilo gde, i da je prodaje, onda ćemo doći do toga da shvatimo da rakija ne može da bude jeftina. Evo, na primer, rakija od dunje: svi znamo da je dunje koje nema puno slasti u sebi, nema puno sok. Zamislite kad se zagrize dunja, to nije baš da pršti na sve strane. To je malo suvo voće, od nje se dobija jako malo rakije. Onda ta rakija još kad se stavi u bure, i kad bure popije svoj deo ili kad anđeli uzmu svoj deo – angel’s share se to zove u singl malt industriji – kod nas bure pije otprilike 7% rakije godišnje. Onda vi vidite da posle, na primer, godinu i po dana dosta toga nestalo, isparilo, itd. Još kad vam to neko sipa i brendira, i gde vi očekujete – to mora da bude skupo. Za svaku vrstu tog kvalitetnog uživanja, za svaku vrstu retkosti – ljudi jednostavno moraju da plate. To je problem sa srpskom rakijom. E, žuta dunja iz bureta, kad je kvalitetna, to je isto jedan od vrhunskih. Dosta su popularne rakije od kruške i od kajsije. Kajsija je, da kažemo, među ženama jako popularna rakija. To je jedan pokušaj da se dođe do neke feminizacije rakije. Obično se rakiju nakon kaže da je muško piće ili žene onako… Znate, veliki procenat alkohola, itd. Ali kajsija je nešto što je stvarno fantastično. To su rakije koje se piju bele i mogu malo da se ohlade. Znači, šljiva stara se ne hladi, dunja stara se ne hladi. To su rakije koje se piju na sobnoj temperaturi ili podrumskoj temperaturi da bi mogle da puste svoje arome i da uživamo. Ali bela kajsija i bela kruška može malo da se ohladi i onda to bude stvarno isto jedan vrhunski proizvod. Dosta se proizvode i rakije od višanja – to je isto jedna zanimljivost, destilat od višnje. Otprilike to su neke rakije koje su najčešće na našem tržištu i koje daju najbolje kvalitete. Naravno, kad su u pitanju destileri hobisti, oni vole da prave od svega i svačega. Pa, ja sam bio i od pomorandže i od limuna i od kupusa i od svega i svačega, ali to je nešto što mi, ja i Zoran, zovemo nepotrebna rakija. Jednostavno, ono što nije tradicionalno voće nema potrebe da se pije. Jednostavno, niti postoji nekakvo aromatsko uživanje niti su… Samo su izazovne, ništa više, ali to iskustvo – možete i bez njega.

Ivan Minić: Nisi pomenuo jabuku.

Ilija Malović: E, da! Jabuka nije toliko omiljena u Srbiji, moramo da priznamo. To je najpodcenjenija dobra rakija na našem tržištu. Kad god kažete “jabuka”, onda svi – ali jabuka koja iz hrastovog bureta, to isto svakom preporučujem da nađe negde neke stare jabuke, imaju recenzije starih jabuka i kod nas na blogu, onda dobijate vrhunsko iskustvo, Inače, jabuka je, kao što znamo, njenu svetsku slavu je doneo kalvados, francusk piće. Sve više i više naših destilerija pravi jabukovaču na tom kalvados principu. Znači, prvo se napravi sok od jabuke, iscedi se jabuka i napravi se sok, i onda se taj sok fermentiše, i onda se peče jabuka. Stavi se par godina u bure i onda se dobije jedno vrhunsko piće, koje jako malo ljudi poznaje. Generalno, kad govorimo o poznavanju rakije, jako je bitno – nije dovoljno da vam je deda pekao rakiju da za sebe kažete da ste poznavalac rakije, nije dovoljno ako ste probali deset različitih rakija da za sebe kažete da ste poznavalac rakije. Mene priča o rakiji u Srbiji jako podseća na deset knjiga koje ljudi najčešće lažu da su čitali, a nisu. Na samom vrhu je “Rat i mir”, pa je onda Orvelova “1984”, pa ne znam ni ja… Ima tih knjiga koji ljudi jednostavno – blam ih da kažu da nisu čitali, a nisu. Ili znaju samo neke osnovne poente.

Ivan Minić: Ili su u najbolje slučaju pogledali film. 🙂

Ilija Malović: Ili su u najbolje slučaju pogledali film. E, to je problem sa srpskom rakijom. Kad kažete “rakija” ili da poznajete rakiju ili da se sa njome bavite, svi su stručnjaci odjednom. Ali kad malo zagrebete, shvatite da jednostavno ljudi nemaju iskustvo. Niti su nekad se ozbiljno pozabavili onim što je ispred njih. Tako da je i sa “Rakijom, uglavnom”. Mi smo ljudi koji smo stvarno čitali te knjige koje kažemo. I stvarno smo imali iskustvo. Ljudi mogu da nam veruju po tome. Eto. Između ostalog, i ove rakije probajte koje smo naveli. Samo malo strpljenja, samo malo razmišljanja, videćete da verovatno ništa bolje niste probali u životu.

Ivan Minić: Voleo bih za kraj ako možeš, pojednostavljeno naravno, mada suštinski proces nije preterano kompleksan, da nam objasniš kako se peče rakija. Šta je proces od nultog trenutka do trenutka kada imaš jednu dobru rakiju? Kako to funkcioniše u zanatskim uslovima?

Kako se peče rakija

Ilija Malović: Svaki od segmenata tog procesa je jako bitan. To svi moraju da nekako shvate da ako i jedan od tih segmenata pečenja rakija zanemarite ili ga nekako loše odradite, to će se videti u vašem destilatu, to će na kraju videti u rakiji. Rakija se peče, tj. na fermentaciju se stavlja potpuno i apsolutno zrelo voće. To je ogroman problem sada u poslednje vreme pošto dolazi voće sa plantaža koje se obično bere nedelju do deset dana pre roka da bi…

Ivan Minić: Da bi sazrelo u procesu.

Ilija Malović: Da bi sazrelo u procesu, da bi sazrelo u transportu, da bi mogao da se iznosi na pijacu mnogo dana, a mu ništa ne bude. Znači, odabir voća je jedan od ključnih stvari. Ako neko  želi da dobije dobru rakiju, on mora nekako da prati proces sazrevanja voća. Ne možete da odete na pijacu i da kupite voće koje trebalo da bude još najmanje deset dana na drvetu. Fermentaciju mora da bude u kontrolisanim uslovima. Sećam se, prošlo godine me neki čovek odveo da mi pokaže gde njemu fermentira voće, i onda me odveo maltene na sred livade i kad je digao poklopac od te kace, izletelo je milijardu mušica na sve strane. Tako da sam ja stavio ruke preko lica – neverovatno! Znači, to ne može. Mora da bude kontrolisana temperatura, mora da bude zatvoreno, mora da bude redovno obilaženo, kontrolisano, itd. Ne možete da stavite voće na sred livade ili pod nekakvu strehu, i da čekate… Fermentacija ne sme da bude preduga: ona otprilike 20-21 dan. I onda kreće pečenje. Često ljudi kod nas – to je, da kažemo, ti ostaci loše tradicije da stave, recimo, požegaču čak na fermentaciju, ona dolazi tamo kasnije, u septembru stave je i onda ne stignu zbog poljskih radova da ispeku, i kažu “ja ću to na proleće”, itd. E, recimo, to je jedna od najčešćih grešaka. Znači, ona od 20-21-22 dana, to je kraj. Kreće se sa pečenjem. Prvo se peče – dobija meka rakija, i onda se pravi redestilacija, tj. dobija se prepečenica. Nekada se u Srbiji šljivovicom zvala meka rakija. Da se sad probudite 1910. godine i da odete u kafanu i tražite šljivovicu, dobili biste rakiju koja ima snagu otprilike 25 stepeni alkohola. Znači, ona meka rakija to bi bila šljivovica, a ova se zvala ljuta iliti prepečenica, to je ova koja se dobila redestilacijom. Prilikom redestilacije morate da odvajate prvenac koji je jedan procenat od kazana. Znači, mora. To je najgore arome, metanol, svašta nešto u tom prvencu što vam ne treba u rakiji. To uzmete i bacite, najbolje. Ne bacite baš u prirodu, nego sigurno to bacite. To vam ne treba ništa, nikad. Hvatate prilikom destilacije srce rakije, i otprilike pečete dok ne krene tzv. patoka ili patočna ulja, tj. dok ne krene onaj miris koji već smeta i koji otprilike počinje negde tamo oko 65% alkohola, dotle je srce rakije – kod nekih rakija, u nekim godinama, može i do 60, ali to je već najniža granica. I onda se rakija stavlja u ovinjijano bure, u koje pre toga je u njemu stajala nekoliko meseci meka rakija, a onda se bure dobro ispralo, spremilo se za starenje – često ljudi koji nemaju iskustva stave jak deslitat u novo bure i onda kaže “rakija mi pocrnela posle tri-četiri meseca” – naravno da je pocrnela kad bude nije ovinjeno, nije spremno da u njemu staje rakija, nego je alkohol izvukao sve te tanine i primese, i dobili ste crnu boju i rakiju koja nije za piće. Prvo se rakija stari u novom, novijem buretu, i onda da bi stajala duže, stavlja u neko isluženo, staro bure hrastovo i mora da bude rakijsko bure. To je isto jedan od problema. Vinska industrija je mnogo snažnija, sa mnogo više novca nego rakijska. I onda je počela da diktira svoje kriterijume za mnoge stvari, između ostalog za prezentaciju: kako treba da izgleda festival rakijski, kako treba da se prezentuje rakija, kako treba da izgleda bure. Vinsko bure je mnogo tanje bure, tj. rakijsko bure sa mnogo debljim dugama, mnogo veće litraže. Proces pripreme drvena je drugačiji nego kod vinsko bure. I ako se neko odluči da proizvodi svoju rakiju, mora da ode kod pintera i da mu kaže da mu treba bure za rakiju da bi on shvatio da nije naivan i da mu se neće podmetnuti neko bure koje posle 2-3 g. biti već neupotrebljivo. Kada ubacimo u isluženo, staro bure od 500 l sa dugom, recimo, 6 cm debelo, onda rakija može dugo da stoji. Onda može godinama da stoji i bitno je da se svakih 3-4 m proba, da vidite šta će da bude. To probanje je najteži deo. Jer ponekad ume da vas zavara, čini vam se da je previše tanina u njoj, a, u stvari, treba je ostaviti još duže da stoji, jer će taj miris bureta polako da lapi, a da dolazi miris kvalitetnih elemenata koje nas podsećaju na stvari iz prirode. Pa, onda dobijate u srpskoj šljivovici arome na suvu šljivu, na lekovite trave, na vanilu, karamelu, kokos, itd. Znači, ima  svega i svačega u toj čaši šljivovice, ali pre svega mora  ona kvalitetno da stari, u kvalitetnim sudovima, pod budnim okom destilera koji ima neko iskustvo u degustaciji. Ono što bih ja još preporučio ljudima koji prave rakiju da probaju razne rakije. Jedan od problema u srpskoj rakijskog sceni je što “ja proizvodim moju, i pijem samo moju i mog kuma, i to je to”. Ali ne shvata da postoji široka lepeza ukusa, mirisa i aroma, koje je on nekako propustio. A da stekne iskustvo pijući samo svoju rakiju, to je nemoguće. I onda mi, u stvari, ohrabrujemo ljude da razmenjuju rakije, probaju, piju, da stiču iskustvo, da se razočaravaju, da se oduševljavaju, itd. I onda kroz neko vreme steknete nekakvo iskustvo gde možete da ocenite da li je vaša rakija vrhunska, dobra, da li je vreme da se stavlja u boce, da li je vreme da se iznosi na tržište ili već šta ćete sa njom ili treba još da stoji.

Ivan Minić: Da, negde je ta saradnja veoma važna jer tržište, potencijal tržišta je veliki. Ono trenutno samo po sebi nije preterano veliko, ali ima mesta za sve i apsolutno jedino kroz tu saradnju može da se napravi konačan rezultat koji je zadovoljavajući, a to je kada odeš u dobar restoran ili dobru kafanu, dobiješ i rakiju koja je u najmanju ruku dobra, a u nekim slučajevima možda i odlična. Nije loše da postoji i ta neka gradacija da možeš da popiješ nešto, kao i za vino, da možeš da popiješ nešto što je dobro, a ako hoćeš da popiješ nešto što je baš vrhunsko, to je i za posebne prilike, itd. i sve što uz to ide.

Ilija Malović: Tako je. Nije vrhunska rakija da se pije baš svaki dan, je li tako. Makar nije za ljude koji pripadaju nekoj srednjoj klasi, kojoj ja pripadam. Potpuno je nenormalno da pijete rakiju koja košta 3-4000 dinara svaki dan. Morate da imate priliku. Opet da kažem, i ta prilika pokazuje vaš odnos prema proizvodu i poštovanje prema proizvodu – kad ga čuvate za određenu priliku. Svaka vrsta kvalitetne rakije ima svoju primenu: i rakija pre jela i posle jela, tokom dana, uveče. Tako da, jako si lepo rekao, da za sve stvarno ima mesta. Kada se tržište bude regulisalo, kada u svakoj kafani budete imali brendirane rakije, kada ljudi budu počeli da nose na svadbe, slave, umesto jeftinog blended viskija koji ko zna gde je stario i napravljen od ko zna kakvih žitarica, kad budete poneli rakiju – eto, malopre smo pominjali – nismo se ustručavali da pominjemo brendove, kupite konkretan brend, konkretnu porodicu, mali podrum. I kada čovek kome to odnesete počne da ceni to što ste mu doneli, onda ćemo imati potpuno drugačiju sliku kada je u pitanju rakija. Imaćemo začetak nečega što će, ja sam siguran, u budućnosti biti jedna ozbiljna industrija, jedan ozbiljan izvoz, jedan ozbiljan ambasador naše kulture i tradicije. Jednostavno, moramo malo da poradimo na tome. Evo, malopre smo pominjali državu, pa nekoliko zanimljivosti: ni u jednom ambasadi u Srbiji ne toči srpska rakija. Kada pogledate cifre koje je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova potrošilo za viski, konjak, vodku i tekilu – vi se naježite. Na sa tog jednog od najvećeg mesta nemamo svest da pre svega novac treba da se potroši na razne vrste rakija od voća koje proizvodimo u Srbiji od Subotice, Vojvodine prema jugu, to nekako treba da bude pre svega neki simbol, simbolično ohrabrenje da država stoji iza svojih proizvođača, iza svog proizvoda.

Ivan Minić: Ono što znam da je negde bilo prisutno, to je da je u onim raznim diplomatskim poklonima vrlo često bila prisutna neka vrhunska rakija. I to jeste jedan korak, ali ovo je drugi korak, koji kaže: “Umesto da se opredelite za velike proizvođače i korporacije i sve ostalo, proberite ono najbolje što postoji lokalno. Em će tim ljudima značiti, em će znači na brendiranju i cele zemlje i cele industrije.”

Ilija Malović: Tako je. I ohrabrio bih konobare da se – malopre smo pričali – oni dobijaju te neke treninge od velikih korporacija, koje ih ohrabruju, treniraju da nude poznata, multinacionalna pića iz multinacionalnih kompanija, itd. Ali ohrabrujem, tj. govorim da budu hrabri, da rizikuju malo sa srpskom rakijom, da nekog šokiraju, da nekog iznenade, da nekog malo isprovociraju, itd. To je onda to ugostiteljstvo koje je uzbudljivo i zanimljivo, a srpska rakija je idealna za to. Znači, moramo svi da budemo malo ambasadori srpskog kvaliteta…

Ivan Minić: I ono što isto nekako bih voleo da objasnimo to je – ne pričamo mi o tome da će sad da rakija da preuzme primat svi tih nekih pića koja su jeftina, dostupna, komercijalno svuda, ljuda su naviknuti… Ne, ne! Hajde 10%. 10% samo i to već pravi drastičnu razliku. Pa, OK, nek’ svako izabere što mu se više sviđa, ali daj mogućnosti, pruži priliku, dovedi u kontakt sa tim i ispričaj priču. Jer priča o Džoni Vokeru je razlog zašto je brend toliko veliki, kao i o svim ostalim koji su globalno prepoznati kada pričamo o jakim alkoholnim pićima. Ta priča je vremenom postala mnogo važnija od samog proizvoda. Naročito u tim nekim jeftinim kategorijama gde proizvod suštinski nije preterano visoko kvaliteta, ali priča je tu da ga podrži i da ga drži na tom nekom nivou i navika se stvori, i kad se stvari navika, sve funkcioniše drugačije. Eto, hajde da probamo da damo mogućnost ljudima da stvore naviku da ponekad za specijane prilike, a za mnoge ljude u našoj zemlji odlazak u restoran je posebna prilika, nije to svakodnevna aktivnost, da eto tada umesto da uzmu nekakav strani napitak izaberu nešto zaista dobro domaće i saznaju još jednu neku lepu priču o istoriji svog naroda i tradiciji koja se gaji, u nekim slučajevima koja se tek formira, ali je bazirana na nekim starim vrednostima i na nekim dobrim stvarima.

Ilija Malović: Tako je, tako je. Tradicija sve više… tržište resors. To nije samo nešto što mi možemo da odbacimo, ignorišemo ili prihvatimo – ne, ona je, to si jako dobro objasnio, baš jedan tržišni resors koga se nijedan proizvod ne bi odrekao. Neki proizvodi moraju da ga izmišljaju ili da ga stvaraju preko noći, a srpska rakija ga poseduje vekovima. I ja nisam još, sem u toj priči o srpskoj rakiji – kažem, postoji knjiga koja se bavi, naša knjiga koja se bavi istorijom i tradicijom, ali nisam ništa našao što je izmišljeno, što je fejk, što je lažno. Stvarno je tu taj proizvod sazrevao sa nama. Tako da stvarno ima dosta zanimljivosti vezano za srpsku rakiju, ali ako je budemo ignorisali ili ako bude generalno tradiciju ignorisali – srpska tradicija nema nikoga sem nas, niko je neće sem nas…

Ivan Minić: Negovati.

Ilija Malović: Negovati i postaviti na mesto na koje zaslužuje. Ja i Zoran često umemo da se šalimo da će srpsku rakiju da Srbi prepoznaju tek kad počnu da je piju konceptualni umetnici San Franciska.

Ivan Minić: Ili kad dođu Nemci i krenu da je prodaju pod srpskim brendom, kao što je bilo za gomilu drugih proizvoda koje su na kraju druge nacionalnosti ispromovisale.

Ilija Malović: Tako je. Dok god ne bude neko drugi rekao: “Ljudi, ovo vam je prva liga!”, teško će većina stanovništva prepoznati koji kvalitet nosi ono pored čega prolaze svaki dan. Evo jedan zanimljiv projekat u kome smo učestvovali, koji dosta često pominjemo zato što je zanimljiv i zato što smo dosta uložili u njega, to je američka rakija “Jebiga”, koju je flaširao Bil Gud, basista grupe “Fejt no mor”. Rakija je nastala tako što je Bil Gud došao na naš Beogradski rakijski klub, i mi smo prepoznali čoveka, kao… Ali, dobro, bićemo profesionalci, guramo dalje, degustacija traje. Onda smo s njim posle sastanka Beogradskog rakijskog kluba popričali, i on je rekao: “Ej, momci, da li želite da mi pomognete – želim da napravim brend srpske rakije, tj. želim da napravim američki brend sa srpskom rakijom unutra.” I, naravno da smo to prihvatili i pomogli mu i zajedno s njim napravili tu priču. Kad je ta priča izašla i kad je počela da se vrti po novinama, ljudi su masovno počeli da nas zovu, da posećuju naš blog. Tek Amerikanac rekao. Ovo je nešto fantistično.”

Ivan Minić: Kad je Amerikanac rekao: “Vi ne znate šta imate.” 🙂

Ilija Malović: “Vi ne znate šta imate. Ovo je fantastično. Ovi momci su vrh…”, onda odjednom su ljudi počeli da – baš je bilo neverovatno da po ceo dan traže nešto od nas zato što neko ko je poznata zvezda, jedan od najvećih rok muzičara na planeti, rekao da je srpska rakija vrh. Ne samo što je rekao da je vrh, nego je počeo da proizvodi svoj sopstveni brend. Evo, recimo, to je priča o rakiji “Jebiga”, koja se razvija jako dobro. Jako zanimljiv marketing – video si ona etiketa sa umrlicom. I onda smo ja i Zoran preporučili destileriju “Tok” Ivana Uroševića, vrhunskog tehnologa i poznavalaca rakije. On je rekao: “U redu, super. Meni to zvuči jako zanimljivo. Proizvodiću rakiju za taj brend.”, a njegov otac je poznati isto tehnolog i piše direktor “Prokupca”, Ljuba Urošević, koji je najveće ime među srpskim rakijašima. Ali Ivan kaže: “Ali ne znam kako ocu da kažem kako će se rakija zvati. Kako da kažem proizvodimo rakiju koja će se zvati “Jebiga”? Reći će “vi ste nenormalni”!” I on onda sam pitao “zbog čega se rakija zove “Jebiga” i zbog čega je umrlica umesto etikete”? On je rekao: “Pa, zamisli “Volmart” u jednom velikom američkom gradu i zamisli policu pića koja je duga 50-60 m, i gde nema čega nema. Sa etiketama gde su i vodenice i polja i šuma i stari ljudi, i ovo i ono, i voće i povrće… Ti moraš da imaš neku etiketu koja će šokirati, i čoveka koji tu prolazi pored toga – gde će mu skrenuti pažnju i gde će reći: “Čekaj, bre! Šta je, bre, ovo?! Hajde da probam ovo ludilo.”” I onda ljudi pogledaju to: znači, etiketa je umrlica na kojoj neka baba gde je mesto za sliku pokojnika pije rakiju, a baba ima 100 g. Malo provokativno, rokerski, zanimljivo, i vidim da se ljudi dosta fino identifikovali sa tim proizvodom i da se jako lepo prodaje po Americi, i da ljudi jako dobro reaguju i da je to jedna mala pobeda, da kažemo, srpske kulture i, da kažemo, brendiranja ili rebrendiranja srpske države.

Ivan Minić: Hvala ti puno na svim pričama koje si podelio. Mislim da je vrlo važno da ih ljudi čuju, pa sad koliko će njih na to odreagovati nije važno, ali kontinuiranim radom doći ćemo do toga da određeni deo ljudi odreaguje i napravi nekakvu akciju kakvu želimo.

Ilija Malović: Siguran sam.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala Vama što ste nas slušali i gledali. Hvala Epsonu što nas podržava. Ja Vas molim, kao i dosad, da sve svoje komentare, predloge, ideje ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama, da komentarišete na Jutjubu, da se sabskrajbujete na naš kanal – pošto su mi rekli da je bitno da to kažem, al’ mene to malo užasava, ali okej. I to bi bilo to. Lepo smo se ispričali, nadam se da Vam je bilo zanimljivo. Vidimo se i čujemo sledeće nedelje.