Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 76. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je Epson. A danas imam posebnu čast da ugostim jednu predivnu damu – Biljanu Branković, jednu od dve osobe koja stoje iza brenda igračaka “Archi Play”, a i gomile neki drugih stvari vezanih za arhitekturu i jednu zaista, zaista sjajnu ženu. I hvala ti puno što si došla u vanrednim okolnostima.

Biljana Branković: Hvala ti, Ivane, na pozivu. Posle cele plejade tvojih gostiju, stvarno mi je čast da i ja sad sedim ovde.

Ivan Minić: Znaš kako to obično biva, kad sedimo, pričamo i sad treba da napravimo tu timeline kako se stvari dešavaju. I onda obično postavim to pitanje: šta si htela da budeš kad porasteš?

“Znam šta neću biti kad porastem”

Biljana Branković: Da, razmišljala sam i ja o tome, i u stvari shvatila da nisam pojma imala. Ali sam znala jednu stvar šta neću da budem.

Ivan Minić: Dobro.

Biljana Branković: Prva ideja uopšte o nekom poslu i tome da odrasli rade nešto za novac i izdržavanje svoje porodice, bilo je naravno od roditelja koji su me vodili povremeno na posao u svoje firme, državne. I moja mama je imala kao ekonomista jedan klasičan kancelarijski posao: osam sati sedenja za papirima. I meni je to bilo zanimljivo posetiti je na par sati, ali sam ubrzo shvatila da u stvari meni to deluje strašno dosadno. I pomislila sam, sećam se jasno, da ne bih volela da ja radim tako neki dosadni, kancelarijski posao, iako je meni moja mama bila najdivnija na svetu, jel. Ali želela sam da radim nešto dinamičnije. I onda se sada desi ono kao pazi šta želiš, možda ti se ostvari. Najčešće žalba sad mi je da mi je previše dinamično. 🙂

Ivan Minić: Da, da. Naravno, kao i svakome ko se upusti da pokrene gomilu nekih stvari, a onda mu naravno bude žao da se njima ne bavi, i onda se to razvija i tako to ide.

Biljana Branković: Jeste.

Ivan Minić: Kako je išlo tvoje obrazovanje i koji je neki glavni utisak sada sa ove distance kada gledaš na to? Jedna stvar je kada prolaziš kroz to kao mlada osoba, kao klinac u nekim situacijama ili klinka, a potpuno je drugačije sad kad već imala si prilike to da primeniš, aktivno se baviš time. Kakav ti je utisak? Šta si studirala i kakav je to… Šta ti je sve to donelo, šta je najvrednije što si dobila od toga?

Šta donosi arhitektura sa sobom

Biljana Branković: Moram da se vratim korak nazad u odnosu na fakultet. Fakultet jeste doneo struku, ali primećujem danas da ono što je bilo pre fakulteta mi je isto tako mnogo znači. Sticajem okolnosti, ne namerno i ne režirano, imala sam veoma ozbiljno srednjoškolsko obrazovanje. Tako sam prosto dobila okruženje nekih ozbiljnih profesora stare škole i garde koji su držali puno do tog nekog opšteg obrazovanja istorije umetnosti i književnosti. I puno toga mi je pre fakulteta u stvari značilo da pročitam, da naučim i da govorim i da pišem, i to je nešto što koristim danas. A onda na fakultetu ti dođeš sa namerom da studiraš arhitekturu vrlo jasno u smislu to je neka konkretna struka, jel. I što ljudi vole da kažu, imaš neki zanat u rukama. E, moj je utisak ovako retroaktivno kako me pitaš sa distance kad pogledam, jeste u stvari da mnogo veća korist tog obrazovanja od same struke i zanata je jedna veština: to je prepoznavanje i rešavanja problema.

Ivan Minić: Inženjerski pristup.

Biljana Branković: Da, inženjerski pristup, koji nisi ni svestan, ali ti si u tom drilu sve vreme. Ti dobijaš zadatke u kojima prođeš ceo proces prepoznavanja problema, njihove identifikacije, tvog pristupa, razmatranje opcija, nuđenja rešenja, odabira nekog dobrog rešenja i razrade njegove. To onako kad se uopšti priča, to je to. I mi smo to naravno radili na primeru projektovanje i rešavanju neki drugih kreativnih stvari. Međutim, život te posle, odnosno nas je život tako malo vodio levo-desno, da smo mi vrlo često te veštine primenjivali u stvarima mimo struke. I onda retroaktivno, to mi je najvrednije od obrazovanja što smatram da mi taj fakultet osposobio da i mimo samo struke se bavim tako nekim prosto rešavanjem problema i nuđenjem rešenja. I mislim da je to nešto što mi pokušavamo i kroz “Archi Play” da radimo i da promovišemo kao ideju, da mi ne znamo čime će se naša deca baviti. Zanimanja budućnosti su u velikoj meri nepoznanica. Ali ono što znamo da će im biti potrebno to je ta mogućnost adaptiranja na nove okolnosti, snalaženje u njima, da oni vide prosto oko sebe šta se deševa, da shvate šta je potrebno, šta je problem, šta možda oni mogu da ponude kao rešenje. I lično nam je to kao roditeljski jedan veliki zadatak, i profesionalno pošto se bavimo proizvodima za decu, ali roditelje – da probamo tu ideju da plasiramo kao nešto što je univerzalna vrednost.

Ivan Minić: Nekako mi se čini, to sam kroz gomilu nekih iskustava sa poslom video – to prostorno razmišljanje, koje je i negde na pripremama za fakultet i kasnije nešto što se vrlo neguje, ima vrlo zanimljivu primenu: gomila logo dizajnera koje ja znam su arhitekte. Nikad se nisu bavili nakon fakulteta, neki nisu ni završili, nikad se nisu bavili arhitekturom, ali su naučili da toliko dobro razumeju, iako je to dvodimenzionalna stvar, i ti u dvodimenzionalnom prostoru ti na neki način imaš negative space koji se koristi i gomila nekih drugih stvari o kojima – dizajner, svaki dizajner zna da nacrta logo, ali ne ume da ga osmisli, ne ume da razmišlja na taj način. Ja se sećam prijatelj, sin naše porodične prijateljice, koji je studirao arhitekturu i meni pomogao u prvoj godini srednje sa nekim grafičkim radovima i tim stvarima. Sećam se tih nekih varijanti gde je tu bila gomila nekih vežbi koje su meni delovale potpuno besmisleno, koje su se svodile na to da se sopstveni inicijali predstave na razne načine.

Biljana Branković: I mi smo to radili na prvoj godini. 🙂

Ivan Minić: Mi smo to radili u srednjoj, na kraju na praksi, tako što smo dobijali neki komad čelika u kome to treba da izrežemo, obradimo, itd. Dosta bilo naporno i prilično manuelno. Ali sećam se da mi je to bilo malo suvišno, “zar ti ne treba zgrade da crtaš?”. Ali onda sam skapirao da ne možeš da kreneš od zgrada. A i taj momak je relativno brzo nakon toga krenuo da radi logoe i krenuo da ih radi sjajno. 🙂

Biljana Branković: Što je isplativo. 🙂

Ivan Minić: To mi je bilo skroz, skroz interesantno. Arhitektura je nešto što, hajde da kažem nama sa strane koji se nikad nismo njime bavili, deluje mnogo lepo i sofisticirano, interesantno i zabavno. Ali zapravo jeste za mnogo, često i ne znajući šta ona sve podrazumeva, neki željeni životni poziv. Šta bi savetovala klicima – znam koliko imaš puno dodira sa onima koji razmišljaju o tome i pripremaju se za to, i pričaćemo o tome; ali šta bi ukratko savetovala klincima koji su sada početak srednje škole ili srednja škola, i razmišljaju u tom smeru nadalje? Šta treba da znaju?

Za buduće studente arhitekture

Biljana Branković: Treba da znaju da je to obrazovanje vredno – u ovom smislu u kom smo pričali malopre: da je širokoosposobljavajuće. Ali da ga ne shvataju usku i da ne shvate kao neku tragediju ako se oni ne bave sutra projektovanjem. Ta ideja da je arhitekta samo projektant je zapravo prilično ograničavajuća i može da te ubije u pojam donekle ako se ne baviš time. Nama su to prve godine u amfiteatru rekli, onako surovo, profesori: “Znate, samo 5% vas će se baviti ovim zbog čega ste vi došli ovde.” I krenuli od prve godine da rade na rušenju snova, jel. Ali ono što je jako lepo to je možeš da se baviš, kao i u tvom primeru, mnogo čime drugim i da ako ih privlači da je to svakako dobra opcija da krenu o tom pravcu.

Ivan Minić: Jedna od prvih nekih stvari koje su izvan samog fakulteta, a opet su vezane sa njima, koje ste krenuli da radite ti i suprug, je to tzv. čuveno, čak i ja znam jer u moje vreme je krenulo to otprilike, čuveno “Veliko spremanje”. Koje sad ima mnogo generacija, i kad se ode na sajt i ode se na onu stranicu gde su – to je gomila nekih sličica, nekih mladih ljudi. Šta je “Veliko spremanje”? Kako ste došli na ideju i kako to sve izgleda? Pošto to traje 15-16, a međuvremenu se svašta promenilo sa fakultetima, ali je “Veliko spremanje” ostalo. I ima reputaciju koju je izgradilo vremenom. Šta je bila priča na početku i kako se cela stvar razvijala?

“Veliko spremanje”

Biljana Branković: “Veliko spremanje” je nešto što je nastalo iz priprema koje smo Braca i ja pohađali. To je za nas životno važna stvar, jer smo se mi upoznali na tim pripremama kod našeg pokojnog već sad profesora, koji je taj posao radio kada smo se mi spremali za fakultet. Mi smo otada prosto zajedno krenuli u život i ispostavilo se da je Braca bio – ostao profesoru kao u pamćenju kao najbolji đak kog je on imao i najbolji crtač tih svih generaciji. I kad je osetio da zbog godina i zdravlja više ne može da radi to i da mu treba neko ko će to nastaviti, on je njega pozvao i pitao da li bi želeo da radi to sa njima, i posle kada se oseti dovoljno sigurnim, nastavi sam. Odnosno rekao je pošto je znao da smo već zajedno, “da nastavite vas dvoje”: I Braca je to oberučke prihvatio, jer je nama u stvari taj profesor bio kao neki… Kako se to kaže? Biće koje te…

Ivan Minić: Oblikuje.

Biljana Branković: Da, oblikuje, štiti, na koje gledaš blagonaklono. I brzo su se stvari izdešavale da je Braca počeo sa njim da radi. Dobro se u tome snašao i profesor se povukao ubrzo i preminuo leto nakon toga. I mi smo bili u situaciji da odlučimo šta ćemo sada. Hoćemo li da nastavimo ili ne. Bili smo još uvek studenti pete godine, završne. I odlučili smo da nastavimo. Ispostavilo se da je to bila jako dobra odluka. I znaš kako samo kao klinac možeš hrabro da odlučiš, da se uspustiš u nešto što je zapravo vrlo odgovorno i zahtevno, ali mi smo stvarno oduvek bili tako ozbiljni i radili smo na tome vredno. I od tri đaka prve godine do više desetina đaka kasnije, mi smo u stvari izgradili to kao jedno jako dobro mesto za pripreme za ulazak na fakultet. I što kažeš, menjalo se sve i svašta, jeste. Prvenstveno, menja se prijemni ispit i mi prilagođavamo program tome. Međutim, menjaju se i đaci, oni su naši klijenti, jel. I neverovatno je kolika je velika razlika između đaka pre 12-13 g. i  ovih sada. I ti u stvari menjaš program zbog tog cilja zbog kog su oni došli, a to je sam ispit i njegova struktura, a ujedno menjaš svoj pristup u načinu na koji radiš sa njima zato što se klijent menja. Zato što se oni menjaju. I to je vrlo dinamičan proces. I koliko god nama deluje kao sve smo prošli, sve varijante smo prošli, sve moguće opcije i promene i strukture ispita, uvek se pojavi nešto novo da… i mi sami sebe nekako stalno gonimo da nešto inoviramo, menjamo. Izazov je sa jedne strane, a kada čuješ njihove dobre komentare ili roditelja koji su u obrazovanju pa pohvale tvoj pristup kao neko ko ipak zna o čemu govori, onda prosto ti hoćeš još bolje to da radiš i zadovoljan si koliko da je to naporno i da nemaš vikende slobodne. Sa druge strane, to je naš prvi posao. Jedan ludi preduzetnički poduhvat, moram da kažem, koji nas je… nekako je upalio bez ikakvog znanja o poslu. Potpuno intuitivno smo u njega ušli, i mnoge stvari o kojima smo posle učili kroz ovaj drugi posao smo prepoznali da smo mi intuitivno dobro uradili. A znaš sad kada se naoštriš i po nekom PS-u ili po nekoj knjizi ideš kao u nekom drugom poslu – zapinje, škripi, a ovamo je tako nekako lako profunkcionisalo. Tako da taj posao je nešto što je u našem životu vrlo značajno. I smislu privatnom i u smislu tog nekog prvog posla koji i dalje živi i koji nam je baš važan oslonac, a koji je kao jedna preduzetnička priča sažeo sve te neke elemente koje posle smo probali da primenimo ponovo.

Ivan Minić: Kaži mi, pošto verujem da određeni deo ljudi koji se interesovao za to ima neku ideju šta sve podrazumevaju pripreme, ali da ima dosta ljudi koji ne znaju. Kako izgleda današnja verzija toga svega? Šta sve to sadrži od stvari koje potrebno, koliko traje, koliko intezivno?

Današnji izgled “Velikog spremanja”

Biljana Branković: Uvek je bilo organizovano vikendom zbog toga što više od polovine generacije van Beograda: i deca putuju, i preko nedelje je neizvodljivo. I to je razlog što mi nemamo vikende, radimo taj posao vikendima. I to je jedno vreme bilo i subotom i nedeljom, sad je samo jedan dan nedeljno. I svakog vikenda se dešava, od septembra do kraja maja, a u junu praktično svaki drugi dan – pošto se oni raspuste i to je moguće da bude vrlo intezivno. Mi njih pripremamo za prijemni ispit u smislu svega onog što se ikada polagalo na prijemnom ispitu. Koncetrišemo se na ono što se trenutno polaže, jer je to najvažnije, ali se u nastavi pojavljuju mnoge oblasti koje možda trenutno nisu zastupljena na ispitu, ali su važne i njihov razvoj sposobnosti poimanja prostora, uvida u struku i neke snalažljivosti prosto ako se desi da se preko noći promeni ispit. I to je kao neki primarni cilj. Međutim, naš sekundarni, pomalo skriveni cilj, je da ih pripremimo i za same studije. Dakle, kroz razne vežbe i predavanje i neke razgovore naše sa njima, pokušavamo da im približimo ideju o tome gde u stvari idu, čime će se baviti, kakav je to svet, šta im omogućuje, šta im daje, šta im uzima, kakve su to okolnosti, kakav je to ritam života, kakva je to struka. I to tih opštih priča do nekih konkretnih veština, koji oni mogu da koriste na samom fakultetu, na zadacima i na predmetima: kako se komunicira sa profesorima, asistentima, kako da budu uspešni u tom prenošenju sopstvenih ideja i tome slično. Tako da praktično pripremamo ih za ispit i to je taj neophodni prvi korak koji moraju taj stepenik da pređu, ali onda ono što ih čeka to je nam je takođe jako važno.

Ivan Minić: Znači, to nije samo pripremanje za prijemni ispit, to je pripremanje za život. Tokom bavljenja time, a to traje 15 g. i krenulo je dok ste još bili na fakultetu oboje, bavili ste i onime što vam je primarna struka, naravno.

Biljana Branković: Jeste.

Ivan Minić: Sećam se kad sam bio, ima sad to već pa možda i 3 g., kad smo bili sa Mojom Firmom da uradimo intervju, gde smo pričali. Tu je bilo raznih nekih postera na zidu, bila je neka, ako se dobro sećam, kućica na Tari, u koju sam se zaljubio i jednog dana ću napraviti nadam se; ali da sam vas baš pitao – OK, ja tad nisam znao previše o tome šta vi radite, kasnije smo se i kroz to upoznali; ja sam vas pitao: “A što nema više ovoga?” Vi ste mi rekli, jedno i drugo, uglavnom ti zato što ti više pričaš od vas dvoje, da jednostavno nema toliko prilika. Nema toliko prilika koje imaju smisla. Hajde, možda kada si mlad i potpuno neafirmisan, OK, svaka prilika da se pokažeš je dobra kad nemaš nikakav CV. Ali kada si već ostvaren i imaš određene rezultate, tih prilika zapravo nema mnogo. Ali voleo bih da probaš da nam napraviš neki presek toga šta ste vi zapravo radili i šta su vam sve te stvari koje ste radili donosile. Jer verujem da svako iskustvo, bilo da je u pitanju učešće na nekom konkursu ili učešću na nekom programu edukacije, seminaru, nekakvom događaju, verujem da donosi neke jako vredne stvari koje kasnije se slože u nekakav puzzle.

Privatna praksa

Biljana Branković: Mi smo odmah posle fakulteta krenuli da samostalno radimo konkurse. Prvenstveno zato što – krenuli smo tim nekim školskim putem, u smislu da mi nismo deca arhitekata, nismo iz tog konteksta da samo te neko čeka da završiš fakultet, pridružiš se nekoj već razrađenoj priči ili dobiješ neke klijente; mi smo, oboje, potpuni izrodi, što se kaže, u smislu struke u svojim porodicama, bez ikakvog zaleđa. I kada si u toj poziciji, jedino što možeš da radiš to su konkursi. Znači, niko ti neće dati posao, jer ti si tek izašao sa fakulteta i zašto bi sad baš ti to dobio. 🙂 Moraš da se pokažeš, moraš da se izboriš za to. I konkursi su jedna divna stvar na kojoj iako ništa ne dobiješ, mnogo naučiš, stekneš iskustvo, baviš nekim dobrim temama u smislu toga šta projektuješ i kog je to nekog obima, konteksta i oblika. Ali je to jedno veliko ulaganje vremena i energije bez ikakvog izvesnog ishoda da će ti se bilo šta od toga vratiti. I mi smo baš zahvaljujući “Velikom spremanju” mogli sebi u životu tih nekih prvih 3-4 g. posle diplomiranja da napravimo prostora u životu da ulažemo to vreme u taj sopstveni razvoj i pokušaj da zasnujemo arhitektnosku praksu samostalno. I za te prve 4 g. mi smo imali finih uspeha, u smislu 3-4 prve nagrade na nekim arhitektonskim, čak i međunarodnim konkursima, nekoliko drugih-trećih. I surovi šamar realnosti da to u Srbiji ne znači ništa, to što si ti dobio neku prvu nagradu na nekom konkursu. To je u stvari zadovoljenje neke formalnosti i neke institucije, koja je iz raznoraznih svojih razloga morala da organizuje konkurs da bi pokrila neke svoju priču i zatvorila finansijsku konstrukciju. Ali zapravo gradiće se ono što su oni dogovorili da će da se gradi i dobiće posao onaj koji treba da dobije posao. I možda je to bilo naivno očekivati da tim regularnim putem zasnuješ praksu, ali mi smo to stvarno tako pokušali, znaš. Jer to… Sad zvuči baš kao floskula, na zapadu tako funkcioniše. Mladi se probiju tako što osvoje neke nagradu, pa onda dobiju taj posao, jer to je cilj konkursa – da ti izgradiš to za šta si dobio prvu nagradu, pa onda se to pojavi u časopisima, na netu, pa kao “o, ovo je baš super”, pa možda dobiješ neki poslić na osnovu toga, pa ćeš neki drugi konkurs dobiti, pa ćeš se pojaviti i malo po malo ti zasnuješ svoju praksa. I da smo bili možda čak samo u Hrvatskoj ili Sloveniji, ne mnogo zapadnije, mi bi verovatno sada imali neki svoj biro. Ali u Srbiji se to jednostavno nije dogodilo, i mi smo shvatili prosto vrlo brzo kako stvari stoje i nema tu mnogo prostora za suštinsko bavljenje arhitekturom – mogli smo da uzmemo da radimo legalizacije neke, neke poslove zbog kojih…

Ivan Minić: Nisi zbog toga upisala to.

Biljana Branković: Nisi upisao arhitekturu, da. I onda smo shvatili: OK, manje-više arhitektura se za veliki broj arhitekata u Srbiji svodi na jednu mazohističku struku, nažalost. Divnu, ali neku vrstu skupog hobija koji ti maltene moraš sam da investiraš da bi se njime bavio, kao i svaki hobi, samo što bi ovo trebalo da bude struka od koje živiš. I mi smo onda nekako spontano preusmerili tu svoju energiju i znanje na neka druga polja, srodna, na kojima smo ista ta znanja i veštine primenjivali, ali sa drugačijim rezultatom.

Ivan Minić: Mislim da je upravo taj momenat, meni je bio veoma interesantan i mislim da je najvredniji za potencijalnog slušaoca koga ne zanima arhitektura u suština, taj momenat da zapravo ti ne digneš ruke od onoga što voliš, samo nađeš drugi način kako to za tebe funkcioniše. Jer razmišljam sve vreme… Dok pričaš imam u glavi jednu stvar, a to je: “Ti si to upisao, odstudirao, napravio nešto, to nešto je dobilo nagradu. Ali ti se osećaš OK tek onog trenutka kad vidiš da to postoji. Jer zato se baviš time.”

Biljana Branković: Jeste.

Ivan Minić: Sećam se mog dobrog prijatelja Damjana Stankovića, fantastičnog dizajnera sa gomilom neverovatnih nagrada. Damjan je u 23. g. dobio četiri “Red Dot” nagrade. I sedimo, pričamo, i sve stvari koje je on nacrtao i koje su u suštini renderi nekih proizvoda koji su neverovatno interesantni, i u jednom trenutku kao: “Je li ti kapiraš da nijedan proizvod svoj nikad nisam uzeo u ruku?” Džaba sve, znaš. Prešao je da se bavi nekim stvarima, gde je na kraju napravio onaj ferofluidni sat. Izgubio 2 g. baveći se time, jer kao: “Ja moram da napravim nešto što ću da vidim da radi. Neka radi pola sata, nije bitno. Ali da se negde nešto pomera i da ja mogu da pipnem to što sam napravio. Ne mogu više da se bavim ovim.” Kapiram da ima toga. E sad, rekla si da ste se fokusirali na neke druge stvari, na malo drugačiji način primene svih znanja koje ste imali. I šta je to bilo?

“Nedelja arhitekture”

Biljana Branković: Isprava je to bio rad sa decom. Zbog iskustva sa pripremama, ekipa koja je radila “Nedelju arhitekture”, a jedna od žena koje su osnovale “Nedelju arhitekture” bila prva Bracina gazdarica. 🙂 Kod je radio prvi i poslednji svoj posao za platu, posle faksa. I to je Ružica Sarić – moramo da je spomenemo, jer je ona isto jedna od bitnijih osoba na našem putu; je znala da mi radimo sa mladima, znala je da to radimo sa entuzijazmo, i pozvala nas da radimo te edukativne programe u okviru “Nedelje arhitekture”. Za decu, za mlade, svake godine je to imalo neki novi oblik, zavisno od teme. I nama se to dopalo i krenuli smo da osmišljavamo te programe za decu. Da im nekako približimo to, ne samo čime se arhitekti bave, nego uopšte da ih uvedemo malo priču o prostoru, da im zadamo te neke zadatke, da se oni orijentišu, razmišljaju u prostoru, da nešto konkretno naprave – da ceo taj naš proces rada svedemo na neki nivo razumljiv i zanimljiv deci. I to je bio jedan fini izazov. Mi smo u to vreme dobili i svoje dete, pa smo bili dodatno motivisani. I to je lepo krenulo, i uz “Nedelju arhitekture” su bile razne institucije kulture: Muzej grada Beograda, Kulturni centar Beograda, Centar za promociju nauke; i kao saradnike “Nedelje arhitekture”, koji su to fino radili na tom jednom polju, pozivali su nas u druge svoje priče. I meni je taj period izuzetno drag, jer smo bili ekipa koja je organizovala i osmišljavala te prateće edukativne programe za izložbe, recimo Muzeja grada Beograda, gde je tadašnja uprava Muzeja grada Beograda shvatila ono što su muzeji na zapadu, naročito u Skandinaviji, 10-ak g. ranije shvatili, a to je da je budućnost muzeja u mladoj publici i u deci, i u tome da oni moraju da učine svoje sadržaje i svoje izložbe razumljivim deci i zanimljivim deci. Pa su krenuli u te priče o interaktivnim izložbama, o radionicima. Znači, nije dovoljno da ti sad izložiš nešto, koliko god da je to zanimljivo, nego ti moraš da napraviš program koji će sada decu prosto uvući u tu izložbu, naterati da oni to nešto pogledaju, istraže, urade, proizvodu, pokažu, ispričaju. I mi smo bili jedni od tih koji su za izložbe Muzeja grade Beograda, koje su imale veze sa arhitekturom, sa umetnošću, osmišljavali i to nam je donelo divna nova iskustva, u smislu da smo za svaku izložbu morali da uđemo u tu materiju, pa da se pozabavimo šta bi tu za decu moglo da se izdvoji, pa da osmislimo, pa da onda dizajniramo alate kojima ćemo to deci približiti. I tu se desila ta klica narednog, jel, koraka u našem poslu. I to je otprilike to. Ako sam odgovorila na tvoje pitanje “šta je bilo sledeće”. Malo sam odlutala. 🙂

Ivan Minić: Lepo, lepo si odgovorila. Lepo si dala uvod u celu priču sa “Archi Playom”. Jer priča sa “Archi Playom” je… Svi mi koji smo poslali inženjeri ili mi koji nismo baš još postali inženjeri, ali uskoro ćemo nadam se da nađemo vremena da napišemo diplomski, svi smo mi negde odrasli na Lego kockama. Svi smo negde odrasli na gomilu tih nekih stvari. Ja se sećam trenutka Lego Mindstorms došao u našu srednju školu i Lego Robotika, čak sam bio i u novinama, jer smo bili prva generacija koja se zapravo bavila time jer ti je pored toga da s jedne strane možeš od Lega da sagradiš šta god hoćeš, sada si dobio mogućnosti da to pokreneš…

Biljana Branković: I programiraš.

Ivan Minić: Time upravljaš, da to programiraš. I dan-danas se deca takmiče iz Lego Robotike, i sve to ima svoje. Ali za nas je u tom trenutku to bilo potpuno neverovatno. I mnogo me je način na koji ste osmislili ono što je danas “Archi Play”, a to ima svoje korake, podsetilo na to koliko te zapravo sloboda – OK, Lego je prilično striktan, imaš ti kao i sa Tetrisom gomilu stvari koje padaju pa ti uklapaš, ali relativno si ograničen oblicima. Ne možeš da napraviš Lego loptu koliko želeo, jer to na kraju neće da bude lopta, ali dobro. Ali sa druge strane kako ste vi pristupili je zapravo kroz set različitih stvari koje ostavljaju gomilu različitih mogućnosti, nekim slučajevima i kombinovanja, itd. Tako da mi je to bilo potpuno fantastično. E sad, šta je početak te priče? Rekla si nam kako je došlo do ideje uopšte, ali jedna stvar je ti napraviš alat koji će se koristiti u okviru jedne radionice ili neke priče, a onda sada treba to da napraviš univerzalno.

Biljana Branković: Formiraš kao proizvod, da.

Ivan Minić: I treba da ga napraviš da bude proizvod sa kojim ti stvarno možeš da izađeš negde. Kako je to bilo?

“Archi Play”

Biljana Branković: Pa, počelo je prilično naivno. I to je opet bilo u okviru tih radionica, gde kada se završi radionica, dođu roditelji pa gledaju šta deca ponosno pokazuju šta su uradila. Pa, kad čuju da mogu da ponesu kući, oduševe se. I kad roditelji današnji vide da je njihovo dete zainteresovalo nešto što je analogno – dakle, nije ekran, nije ta brza senzacija.

Ivan Minić: Nema touch screen.

Biljana Branković: Nema touch screen, i nema zvuk i pokretnu sliku. I da je dete provelo sat i po recimo, i izašlo srećno odatle, roditelji se tu već zainteresuju šta je to. I onda smo mi počeli da dobijamo ta pitanja: “Kada će ponovo? -Pa, ne znamo. “Nedelja arhitekture” je sad, pa sledeće godine ponovo. -A gde mi možemo ovo da kupimo? -Pa, nigde. Mi smo to samo napravili kao alat za rad na radionici. -Jao, pa šteta.”, i tako neki komentari. Neko bi mnogo ranije skapirao, a nama je trebalo kao da te udari neko u glavu tim elementom. “Alo! Mogli bismo to da napravite kao proizvod!” A zaista, to je jedna od tih stvari da te neko pitao kad si studirao arhitekturu i sanjao da budeš veliki arhitekta umetnik, da ti je neko rekao da ćeš dizajnirati igračke – to bi delovalo kao najluđa ideja ikada. I mi onda ipak nekako polako shvatimo da tu postoji neki potencijal. U smislu i toga da mi umesto arhitektonskih projekata imamo te neke potpuno drugačije projekte, ali u kojima ćemo ovo što si ti malopre rekao za svog drugara videti izvedbu i dobiti taj završni udarac i korak da to ima svoj oblik i materijal i da bude konkretno i realizovano. I da može da se proda. Jer i projekat ti treba da prodaš, jel, to je krajnji cilj. I to je još jedna od spornih tačaka u arhitekturi u Srbiji, naplatiti svoj rad. Ali mi smo shvatili da zapravo tu postoji interesovanje, prosto rečeno. Danas kada čitam o razvoju proizvoda i design thinkingu i sličnim temama, uvek je polazište prosto otkriiti da li postoji potreba za nečim, istražiti na neki način tržište ili probati oformiti tu potrebu. Mi smo se suočili za postojanjem te potrebe, i odlučili da je ispunimo, da tako kažem. I onda smo mi tako vrlo naivno, bez ikakvog znanja o razvoju proizvoda, tehnologijama, oslonjeni na Bracin entuzijazam i volju da prosto se uputi u razne tehničke stvari, materijale. On voli te stvari, i kao nije mu problem, ali nije imao konkretno znanje, nego samo volju da se time bavi. I onda smo uletili u to da istražimo tehnologiju laserskog sečenja, CNC-a, raznih stolarskih tehnika, mašina. Krenuli prosto sa nekih par proizvoda. Vrlo, danas mi se čini, primitivnih, ali sa tom inicijalnom kapislom i idejom koja se posle razvila. I počeli uslužno da pravimo male serije nekakavih tih alata za crtanje, za rad, za gradnju i te slične naše teme prostora. I vrlo onako izokola, bez biznis plana, strategije, bez dizajna, brenda i ostalog, krenuli u to opet intuitivno, kao i za “Veliko spremanje”. Samo što je ovo sada ozbiljnija priča, u smislu da – to smo kasnije shvatili; da bi ti nešto nazvao proizvodom, to je mnogo, mnogo više od toga da ti napraviš sad neki prototip i daš mu neko ime i to je to. Zapravo, moraš da ga ispituješ, moraš da unapređuješ, moraš da ga opremiš tako da izgleda logično na nekoj polici, a ne kao malo sa Marsa. I suočili se sa time da pored te suštine i prve najvažnije stvari da napraviš nešto što će detetu biti zanimljivo i korisno, da je to 10% celog posla razvoja proizvoda. Da ti u stvari posle moraš da se baviš pakovanjem, pa iznenom pakovanja, pa dizajnom, pa uputstvom, pa plasmanom, marketingom, prodajom, računovodstvom i ostalom. 🙂

Ivan Minić: Sve, sve, ali računovodstvo… 😀

Biljana Branković: I, naravno, kad si mali, ti sve to moraš da radiš sam. Tako da smo mi sva ova zanimanja prošli. Jedino što je kao sreća pa podelimo makar. Računovođa sam ja! 🙂

Ivan Minić: U kom trenutku, koliko je vremena proteklo od toga da se pojavila ideja za proizvodom i potreba i već vam je bilo jasno da ćete nešto raditi, do trenutka dok niste makar prvu stvar završili tako da bude stvarno to je to – može da stane na policu i ima apsolutno sve što treba?

Od ideje do gotovog proizvoda

Biljana Branković: Pet godina.

Ivan Minić: OK. 🙂

Biljana Branković: 🙂 Ali pet godina tog našeg svesno odabranog sporog tempa. Znaš, mi nismo uzeli kredit, pogon, mašine, angažovali stručnjake koji će da nam pomognu u razvoja i brenda i proizvoda, nego sve onako uz još dva posla paralelno i decu. Klaj-klaj, bez oduživanja, bez tih rizičnih poteza. I mi smo praktično prvi svoj pravi proizvod, koji je taj “Archi Constructor”, mi smo njega u pet nekih iteracija i prototipa razvijali, i za svaki smo mislili da je proizvod. I tek danas mogu da kažem da je on potpuno razvijen proizvod, a imao je nekoliko, 5-6 inkarnacija. Od prvog koji smo kao prototip za radionicu napravili, do ovog sada koji može da ide u izvoz.

Ivan Minić: Kada je nastao proizvod, krenula je da se nekim laganim tempom širi lepa priča o svemu tome. Već ste vi imali određenu reputaciju, određenu publiku koja je bila zainteresovana, ali to nije dovoljno da ta priča postane ozbiljna. Kako je išao taj deo? Jer vrlo često ljudi razviju nešto što misle da je proizvod pa ga i završe da bude proizvod, da li jeste ili nije, da li mu treba dorada ili ne, ostavimo po strani; ali jedna stvar imati nešto što je spremno da ti daš osobi, a druga stvar je imati nešto što je spremno da ti staviš negde na policu i ispuniš sve uslove koje zahteva to stavljanje na policu u nekom sistemu. Kako je to kod vas išlo i kom trenutku je cela stvar odlepila na neki nivo da možeš da kažeš: “OK, ovo više nije igramo se, mi eksperimentišemo. Nego sada je ovo jedna legitimna, paralelna, ozbiljna stvar koju radimo.”?

“Archi Play” – ozbiljna priča

Biljana Branković: To se u našem slučaju razvijalo opet kroz feedback publike. Znači, mi smo svesno išli sa onim što možemo da proizvedemo u tom trenutku. U smislu, onog što je raspoložilo na ovom tržištu od sirovina, od materijala i od tehnologije, i što mi možemo uslužno da dobijemo kao prosto materijal i uslugu. I tako smo napravili prvu varijantu svog proizvoda. I on je pored drvenih ploča i drvenih štapića koje danas ima, on je tad imao cevčice plastične umesto drvenih štapića. I to je bila prva verzija tog proizvoda. I, naravno, ispostavilo se da to se pohaba, troši se. Mi smo razne varijante tu imali u smislu dokupljivanja ili slanja novih kada se ljudima potroše, ali smo ubrzo shvatili da je to segment koji mora da se popravlja. Pa smo uveli drvene štapiće, pa smo onda pokušali u neki standard uglavimo.To je recimo jedan od velikih izazova – kontrola kvaliteta. Jer ne zavisi od nas. Mi kao mali proizvođač ne možemo da proizvedemo sami sirovinu ili da uvezemo sami šleper nečega, čega god. Mi moramo da se oslonimo na uvoznike domaće ili na proizvođače domaće, a oni su vrlo skloni da variraju sitno, ali dovoljno da ti poremete neke parametre rada mašine. Ili ako ti za delić milimetra proda deblju letvicu, onda ona više ne može da prođe kroz rupu. I tvoj korisnik ima problem, i ti kao proizvođač imaš problem. I mi smo u stvari kroz feedback svojih korisnika shvatali i kroz stalna neka testiranja na tim radionicama koja smo nastavili da radimo, shvatali šta tu sve treba da se popravlja. I ono što je jedna velika, velika stvar koju smo naučili, a to je da naš ukus nije relevantan. Mi smo napravili prvu recimo kutiju, prvo pakovanje svog “constructora” od drveta. To je bila za dizajnere i arhitekte fenomelna kutija, za koju će svaki arhitekta da se uhvati i niko drugi, a da ne govorimo o deci. I onda smo mi shvatili kada smo krenuli da prodajemo po knjižarama i concept storeovima da to jako lepo izgleda na polici, ali da jednostavno ne privlači pogled i pažnju, da će tome samo neko uskoškolovano oko i stručno deformisano, profesionalno deformisano da se uhvati za to. I onda nova varijanta proizvoda je bila samo novo pakovanje, gde smo mi onda shvatili da to mora da pokazuje dete koje se igra, da uključi neku boju. Ne daj Bože, da nije sve crno ili braon ili sivo – to je arhitektonske deformacija naše. I da prosto razmislimo – OK, pa čekaj… što si me pitao kada smo se uozbiljili. Uozbiljili smo se kad smo shvatili da moramo da se pozabavimo time kako to treba da izgleda da bi se i zaista prodalo. Da više nije dovoljno da mi napravimo stvar za koju će nas potapšati kolege po ramenu i reći: “Ovo je baš super!”

Ivan Minić: “Baš ste carevi!” 🙂

Biljana Branković: “Baš ste carevi, kakvu ste dobru stvar napravili!” I da to lepo stoji na polici i da može da bude deo Muzeja igračaka. Ali ako mi hoćemo da to bude posao i da to neko uzme sa police u svoju korpu stavi, da moramo da se pozabavimo gomilom drugih stvari. I onda smo počeli time da se bavimo, i na neki način sami sebi zadali taj zadatak i presekli 2016. kad smo iz procesa koje je bilo udruženje građana preko kog smo radili sve te edukativne programe, kao pravno lice presekli i osnovali DOO, koje je ipak nešto što te obavezuje da imaš obaveze, pokrivaš troškove.

Ivan Minić: Fiksne troškove. 🙂

Biljana Branković: I znaš da te to čeka i mora da te gura da to posmatraš kao posao, a ne kao neku finu stvar koju si baš, baš lepo dizajnirao. I tu smo mi odlučili da usmerimo energiju prosto u tu stvar, što kažeš da nam nije više sad nešto što usput radimo. Usput smo ga tako načeli, razvili, zagrebali, ali moralo je ipak to da se uozbilji i da se posveti tome vreme, energija i onda smo i mašine nabavili. Sad više ne radimo uslužne, imamo svoj pogon. Sve formalnosti oko firme završili. I, eto, to je bilo neki trenutak kad smo se rekli sami sebi: “Hajde, to je to! Idemo u to!”

Ivan Minić: Jedna od stvari, takođe, o kojima dosta često pričamo sa ljudima ovde, a mislim da je vrlo relevantno i za ovu vašu priču, je kada ti mali dođeš negde kod nekog velikog i trebate da imate saradnju i ta saradnja ne funkcioniše uvek na idealan način, kako si ti zamislio. Zapravo, u velikoj većini situacija taj veliki kontroliše celu stvar i može da se postavlja na određeni način. Takođe, imamo razne horor priče ljudi koji su imali problem kada si mali, tebe ako neko ne plati 6 m. nešto, to suštinski ugrožava tvoje poslovanje. A nije da se ne dešava. Bez obzira šta piše u ugovoru i koliko dana stoji da je valuta. Kako je to išlo? Zato što kažeš da posvetili ste se tome, zaista ste se okrenuli da pored ovoga što 15 g. radite, u tom trenutku 10, sada imate još jednu stvar koja je jako važna, zahteva dosta vremena, zahteva i neko ulaganje koje nije beznačajno, a opet da bi to bilo masovno, mora da bude na dosta mesta. Znači, mora da postoji veliki lager, mora da postoji svašta nešto. Mislim, veliki lager varira od biznisa do biznisa. Ali i dalje je to nekakav zarobljeni novac koji ne znaš kada ćeš videti, a većina stvari koje ste do tog trenutka radili prosto nisu funkcionisale na taj način. Malo horor priča kako je to sve izgledalo.

Atipičan proizvod

Biljana Branković: Pa, prošli smo i mi razne scenarije, razne priče. Nismo imali mnogo dodira sa tim velikim što kažeš, jedan je bio dovoljan da se opečemo i povučemo. I nismo, doduše, ni mnogo pokušavali. Nismo ni smatrali da nam je tu mesto.

Ivan Minić: Da, nije to baš nešto što stoji na polici u hipermarketu.

Biljana Branković: Da, baš tako. I čak ni možda nekim lancima u kojima bi bilo logično, tipa lancima igrača, ispostavilo se da nije zanimljivo čak ni njima – imali smo neke razgovore i pregovore; u smislu da je to sve super, i njima je se to stvarno jako to dopada, ali to nije proizvod koji može brzo da vrti kapital, da se tako izrazim. Znači, to nije proizvod koji se reklamira između dva crtaća. To nije ona fora “skupi ih sve”, i ti mamci i te stvari koje prosto deca uzimaju sa polica i stavljaju u korpe roditeljima. Ovo je malo zahtevnija priča, koja eto nije nešto sad komplikovano, ali zahteva da možda malo roditelj razmisli i malo svesti o nekim stvarima, i da donese neku odluku tipa: “OK, video si tu reklama, ali hajde da probamo i ovo nešto drugo.” Pa, kad se dete nećka: “Ali, ja bih ipak ovo šareno, plastično, što igra i peva i kreće se samo.”, da prosto imaš dovoljno istrajnosti kao roditelj i upornosti da mu ponudiš i neku alternativu. Jer ako pustiš da stvari idu usmerene onim što nas okružuje, to neće baš dobro da se završi. Ako ti baš pustiš da  neka…

Ivan Minić: Senzacije preuzmu.

Biljana Branković: Jeste, senzacije svih vrsta preuzmu i deca nisu kriva što se na to pecaju. Logično je što se pecaju, mi se pecamo.

Ivan Minić: Pecaju se i odrasli. 

Biljana Branković: Jeste, ali mi smo odgovorni da usmeravamo koliko možemo i koliko imamo snage taj njihov razvoj. I baš u tom smislu to jeste jedan veliki izazov, a to je gradnja publike. Jer bez obzira što smo mi u to krenuli sa nekom informacijom da postoji potreba za tim nazovi “pametnim igračkama”, mada je to suluda malo kovanica “pametna igračka”, ali u smislu razvojih igračaka koje su i malo drugačije estetike i prosto nisu deo te komercijalne priče. Bez obzira što gomila ljudi i danas nam govori: “Jao, to baš nedostaje našem tržištu. Preplavljeni smo kineskim, plastičnim igračkama koje se u prvom korišćenju pokvare i polome.”; ti ipak vidiš da u praksi, ljudi pokleknu, roditelji su iscrpljeni, preumorni su.

Ivan Minić: Lakše je.

Biljana Branković: Lakše je, jednostavno. I dete je srećno makar 5 min. tih nekih ako dobije to nešto što je videlo na reklami. Ili roditelj sebi prosto kupi sat vremena mira.

Ivan Minić: Ne znam, ja lično preferiram igračke koje ne proizvode zvuk.

Biljana Branković: Isto.

Ivan Minić: Mislim, preferiram i decu koja ne proizvode zvuk. 🙂 Ali to je onaj momenat… Moja majka i gomila ljudi koja su bila ovde, reklo bi se da smo svi na sličan način oštećeni: “Je li se sećaš kad si bio mali pa ti odeš u ćošak i igraš se sam tri sata?” Dobro, ja se baš i ne sećam, ali kao… Mislim da takve dece fali i da je to proizvod za takvu decu. Da ti uzmeš nešto, i igrate se sa tim tri sata i kada si završio tih tri sata – tri sata možeš da igraš igricu pa si prešao sve; ali kada si završio to tri sata, ti ga rasklopiš i sutra dođeš i ponovo se igraš tri sata sa nečim – sa istim tim stvarima na drugačiji način.

Biljana Branković: To je to! I to ne traži neku pametnu decu, neku decu vanzemaljce. Ne! To traži samo roditelje koji će napraviti okruženje u kom dete prosto ima to kao izbor, i koje dobije to kao i mogućnost i preporuku na neki način, što obično traži da mu ti malo pomogneš u početku. To je roditeljima mnogim veliki problem. Ne krivim ih ni za šta, to je prosto sticaj velikog broja okolnosti. Mi smo sami, i vrlo često u tom istom začaranom krugu. Ali, šta znam – možda je to neki i Sizifov posao i utopija, ali praktično jedna od misija jeste da probudimo tu svest, da ipak roditelj mora da inicira i podmetne na neki način t drugačiju igru. Jer ako ostavimo sve deci na izbor, velika većina dece će u onu kolotečinu, onu mejnstrim reku da se ubaci – drugara koji pričaju o igricama i proizvoda i igračaka koje vide na TV-u. Za alternativu samostalno se opredeli jako mali procenat. Tako da tu moraju roditelji da budu malo svesniji. Oni na rečima jesu, ali u praksi to vrlo često bude drugačije. I u stvari naš zadatak, naša ciljna grupa su roditelji, naravno.

Ivan Minić: Vama suštinski prosto stvari se jesu promenile, količina stresa je mnogo veća, količina informacija koje su svuda oko nas jeste mnogo veća. Ali iako nisam diplomirao još uvek i obećavam da hoću uskoro, ja suštinski mislim da sam ja odobrao robotiku i kasnije upisao inženjerski fakultet samo isključivo iz razloga što je moj ćale meni pravio igračke. Odnosno, nije on meni pravio igračke, nego smo nas dvojica meni pravili igračke.

Biljana Branković: Zajedno, eto vidiš. 🙂

Ivan Minić: I to je ono – OK, imao je i on one momente kada je recimo pravio jedrenjake od drveta. To je isto bilo fantastično, ali tu nisam baš ja mogao mnogo da radim. Ja sam mogao da dodam, da pogledam, i to je meni bilo zanimljivo. Ali je bilo previše fino, pipavo, detaljno.

Biljana Branković: Za dete, da.

Ivan Minić: Nije to za toliko malo dete. Sastavljali smo se neke makete koje se sastavljaju plastičnih aviona i slično tome – bilo ludilo. Ali najjači momenat je bio kada vikend je i sednemo, od onih drvenih gajbica za voće napravi mi mač i ne znam šta još. Ali to nije ono uzeli smo dve letvice, zakucali ekster – NE! Taj mač je bio najkul mač u ulici. Svi su hteli da imaju igračke koje meni napravio moj ćale, a ja sam imao tu eksluzivnost da ih nosim i da se sa njima igram. I stvarno mislim da je to važno. Jeste donekle možda nerealno da se svako od nas sada posveti na taj način, ali neko vreme izdvoji nekad. Upali tu iskru, sama će ona posle. Ali moraš da daš priliku za tako nešto.

Biljana Branković: E, da! Baš to! Jeste, dovoljno je poguraš samo. Da daš priliku, i da malo poguraš, i da postaviš pitanje, i da uđeš malo u razgovor. Mi se trudimo da, to nam je jedan od planova, da kroz svoj sadržaj pružimo podršku roditeljima kroz primere igre, primere konstrukcija. Iako su to sad sve to svetovi za otvorenu igru, u kojima to što ti kažeš napraviš bilo šta i sutra nešto potpuno drugačije od istog seta, ali shvatili smo da nemaju sad svi roditelji volju i energije da tu mnogo maštaju. Dosta bi im pomoglo da imaju neki primer, pa da naprave i to tako napravljeno će detetu biti kapisla i povod da on nešto sad tu promeni i napravi svoje i krene sutradan sam.

Ivan Minić: I kada sam ja bio mali, a generacije koje su starije, taj momenat tih igračaka koje su bile razni konstruktor setovi je bilo dosta – ja se sećam mi smo ih imali na OTO-u u osnovnoj školi smo imali te metalne sa rupama za šrafčiće.

Biljana Branković: Sa rupicama, jeste. Mehanotehnika.

Ivan Minić: Tako je. Gde ti imaš knjižicu, i možeš da napraviš svašta što ima u toj knjižici, ali nije fora da napraviš to što ima u toj knjižici. Fora je ako nema helikopter, da napraviš helikopter.

Biljana Branković: Pa, to ti je samo početak.

Ivan Minić: Sećam se da su nas u nekom trenutku čak i ocenjivali iz toga, što mi je bilo potpuno super jer ja sam uzeo dva seta i napravio nešto suludo potpuno. U pripremi sam te pitao i voleo bih da podelimo pošto mislim da je veoma interesantno, jedinstveno iskustvo – kako je izgledalo biti deo projekta “Super Srbija”?

Projekat “Super Srbija”

Biljana Branković: Za nas dva introverta teška to je bilo traumatično vrlo. U smislu, strašnog izlaska iz zone komfora. Ne izlaska, nego skoka padobranom! Gde zaista to jeste bila neka vrsta rijaliti programa, što je za nas samo po sebi vrlo uznemirujuće kao asocijacija, kontekst i sve to. Međutim, to je u odnosu na sve druge dotada nama poznate programe podrške preduzetnicima, bila po jednom aspektu potpuno drugačija priča, a to je da osim te podrške koje su svi pružali kroz tagovanje, medije, objave i ostalo – ovo je bila konkretna pomoć otkupa proizvoda i konkretnog plasmana u jednom velikom lancu. I to je bio razlog razvoja posla našeg i testiranja tog jednog dotada nepoznatog polja, a je to veliki retail lanac – razlog našeg pristanka i truda da bez obzira što nam je sve vreme neugodno, da se u tome snađemo nekako. I na kraju, to je kao i svako iskustvo, nešto kroz šta smo mnogo naučili. Prvenstveno, videli smo kako funkcioniše ta marketing mašinerija, koja je bila ozbiljna, ozbiljna u ovom slučaju, sa mnogo većim ambicijama nego što se na kraju ispostavilo. Dakle, sa ambicijom da to preraste u više sezona, godina i tome slično. Sticajem okolnosti raznoraznih, to se završilo na toj prvoj sezoni. Reakcije su bile dobre, odziv je bio dobar i prodaja je bila dobra. I s te jedne strane, to je bilo pozitivno iskustvo. A po gašenju reflektora i kamera, se pretvorilo u realno iskustvo. Realno iskustvo saradnje sa retail lance, u kom već po potpisivanju prvog ugovora ti se suočavaš sa tim surovim uslovima u kojima je podrška bila zapravo deo imidža koji je bio cilj da se kreira tim projektom – imidža velika kompanije, koja brine o domaćim proizvođačima.

Ivan Minić: Malima.

Biljana Branković: I malima. Ali zapravo koja iste te male stavlja u tu tešku poziciju, maltene pred gašenje, kada 6 m. od valute prođe, a da se nisi naplatio. Tako da to je bilo jedan hladan tuš, u smislu da ne možeš se osloniti ni na koga osim na sebe i dobrog advokata da naplatiš te pare.

Ivan Minić: OK. 

Biljana Branković: 😀

Ivan Minić: Sećam se da je nakon što je završena sezona da su utisci bili generalno pozitivno, uz to da je možda nedovoljno vremena planirano sve pa da to prosto nije imalo pun efekat. Ali da su generalni utisci bili dobri, da je trebalo da bude druge sezone. Zbog raznih okolnosti se to nije desilo, ali da volja i to nije nedostajalo, ali…

Biljana Branković: Ja verujem da je bilo druge sezone, da su oni ostali u toj priči, da bi se oni verovatno i prema učesnicima prve sezone ozbiljnije ponašali u smislu saradnje. Ali, eto, što kaže sticajem okolnosti nije do toga došlo. I ono što smo gledali, i dalje gledamo, na primer u Sloveniji i njihove verzije projekta, koja je prva u stvari na osnovu koje se naša i uradila – “Štartaj Slovenija”; drugačije je to zamišljeno.

Ivan Minić: Drugačije je to zamišljeno, i oni su recimo sećam se kada smo pričali baš – ja sam prijatelj kuće bio, nisam bio uključen suštinski u projekat, ali jesam na neki način pomogao dosta u raznim nekim fazama, jer mi je projekat bio drag i ljudi koji su ga radili, takođe, čak u prvoj ili drugoj epizodi bio ekspert…

Biljana Branković: Gost si bio, da. 🙂

Ivan Minić: Iako dok se ona emitovala sam bio u Americi, ali ‘ajde sad nema veze; sećam se samo da baš i na primeru Slovenije da su oni recimo u prvoj sezoni napravili ne baš sjajnu selekciju proizvoda. Da su oni išli na to da bude što raznovrsnije i što interesantnije. Kao je to bio pilot, da vide šta prolazi, pa da se više fokusiraju na to – što bi imalo smisla, naravno, da se desila druga, ali nije. Nije se desila i onda je to… Znam da su za neke proizvode – svakakvih priča ima: i da su neki kasnili sa isporukom, i…

Biljana Branković: Jeste, jeste. Bilo je svega i svačega. Iza kamera. 😀

Ivan Minić: Ali, dobro, interesantno iskustvo sigurno.

Biljana Branković: Jeste, jeste. 🙂

Ivan Minić: Znam da ste i jedno vreme ozbiljno radili i na izvozu. Kako je to prošlo? Šta se tu dešavalo? Kako uopšte izgleda? Ti izvoziš proizvod koji je od drveta, to nije baš tako jednostavno – sigurno.

Izvoz proizvoda

Biljana Branković: Da, da. Mi kada smo krenuli u priču o izvozu, shvatili smo da postoji regulativa od par stotina stranica standarda i pravila i papirologije, koja prati jedna proizvod koji ispunjava standarde Unije – konkretno, govorimo o Evropi; za igrače. I za svaku vrstu proizvoda je to poseban set dokumentacije. I mi smo, naravno, krenuli da proučavamo taj standard koji  N71 za našu industriju, i shvatili – OK, mi ne samo što moramo da imamo proizvod koji ispunjava sve te elemente i standarde kvaliteta, nego moramo da imamo potvrdu Evropske laboratorije da je to tako. Nije dovoljno naša, jer naša nije akreditovana u Uniji, jer nismo članovi, jel. I onda smo se suočili sa velikim troškovima, koje smo na kraju zagrizli i kao “hajmo”, jer to je preduslov da možeš da izvezeš. I to da izvezeš u smislu nekom distributeru koji će onda kasnije da kroz svoju veleprodaju plasira dalje. Mi smo imali dotada izvoz koji je funkcionisao kao pojedinačna kupovina fizičkih lica. Jer smo imali mogućnost plaćanja preko Paypala, slanja Post-eksport uslugom Pošte u inostranstvu, i to je funkcionisalo i nije podlegalo proveri tih standarda za pojedičan, jedan set, dva seta. Međutim, ti si u obavezi da svu tu dokumentaciju obezbediš tom nekom distributeru koji otkupljuje veće količine tvojih igračaka. I mi smo za potrebe izvoza, koji je relativno mali bio u Poljsku, ono kada smo se videli za Moju Firmu to pokrenuli i od tada smo izvezli u Sloveniju i sad u Dubaji. I to su neke ne velike količine, ali nešto što… Mislim, mi u pričama bili za razna tržišta, ali to nekako – to se još nije realizovalo, videćemo da li će, kako će. Imamo poluotvorena razna ta neka tržišta, ali za svako tržište maltene moraš da se uputiš u njihovu regulativu: Rusija je jedna priča, Australija druga priča, Evropa treća priča, Bliski istok četvrta, Amerika da ne govorimo; i to traži ozbiljno i temeljno spremanje u tom smislu. Ali ono što je važno nama jeste da smo shvatili kroz testiranje proizvoda da naši proizvodi ispunjavaju te standarde. Tako da ako ispunjavaju evropske, pretpostavljam da ćemo moći da izvezemo i na druga tržišta. Samo je pitanje procedura i troškova.

Ivan Minić: Jasno. Jer svaka od tih stvari košta i svaka od tih – OK, evropska verovatno podrazumeva sve zemlje EU…

Biljana Branković: Jeste.

Ivan Minić: Samim tim što pravi neko tržište koje nije loše. Ali sve ove ostale zemlje su faktički pojedinačni slučajevi, niko tu ni od koga ne prepisuje, ništa se ne podrazumeva.

Biljana Branković: Da, nego treba njihov papir. “Super je što vi to imate, ali sad…” Možda je to samo formalnost, ali ti moraš možda da platiš ponovo. Tako da je malo… 🙂

Ivan Minić: Petnaest godina jedne priče, pet-šest-sedam-osam druge priče. Mnogo nekih, čini mi se po tome što ne gubiš osmeh, lepo iskustava i kontakata i ljudi i svega, uz određene traume koje to prate. 🙂 Ali sada kada pogledaš na to sve, šta ti je dominantan utisak? I šta bi rekla sebi pre 15 g. na 5. godini fakulteta? Ne da li bi savetovalo da li da uđeš u to ili ne, ali šta bi rekla sebi ovako kada razmišljaš?

Osvrt i dominantan utisak

Biljana Branković: Dominantni utisak mi je da je neverovatno koliko sve čime se baviš u nekom trenutku svog razvoja nađe neki svoj kanal i prostor da se desi, materijalizuje ili ugradi u to nešto novo kroz 5 ili 10 g. To mi je dominantan utisak da prosto… Mi smo tako se nekako kretali kroz taj svoj profesonalni život da smo prihvatali razne prilike i to vrlo po principu “nemamo pojma, ali imamo volju i želju, hajde da probamo”. Nismo nikoga lagali u smislu da smo eksperti za to, nego smo samo prihvatili nešto oko čega smo se potrudili i to je najčešće izlazilo na dobro urađen posao. Ali ta neka hrabrost, ponekad i ludost, da uđeš u neke stvari koje ne poznaješ realno, je nešto što je istovremeno i zastrašujuće i uzbudljivo. Znaš, kad bi samo radio ono za šta si se školovao ili što ti je sigurica, to bi zapravo bilo dosadno. Možda bi bilo bolje u smislu manje bi lupala glavu i manje bi bilo stresa, možda i ne bi.

Ivan Minić: Ali čemu onda.

Biljana Branković: Ali čemu onda. 🙂 A ovako je stalno neki rolerkoster i ja mislim, mene lično vozi to što stalno moram nešto da učim. Ja sam izgleda štreberka životna, i sad više ne učim gradivo neko za ispit, nego učim stalno ili veštine neke nove ili… bavim se marketingom, bavim se finansijama, bavim se pisanjem, dizajnom uputstva, kutije. I tako kao neki žongler univerzalac rekla bih sebi: “Relax! Ne moraš sve da znaš sad. Put je bitan.” Cela ta stvar oko “Archi Playa”, oko radionica, to što se ljudi opterećuju što me pomalo nervira sa tim novim medijima i mrežama – što, znaš, ta slika je toliko važna. OK, i mi se bavimo tim vizuelnim i estetskim momentom, ali recimo u tom i životnom i razvojnom smislu zapravo je proces nešto što je najvažnije. I naročito deci. Uopšte nije bitno da li to što je napravio muljavo, klimavo i sad će da se sruši, ali šta je on prošao dok je to radio, šta se u njegovoj glavici dešavalo ili šta ja sam sve prošla da bih napravila tu neku kutiju ili proizvod ili šta god. To je ono što je suštinska vrednost. I ti kad sad sve sazmeš, kao nije to bogzna šta – 15 g.

Ivan Minić: Da. To prođe očas. 🙂

Biljana Branković: 😀 Pa, jeste. Ali opet kada se osvrneš, deluje ti kao dosta baš zato što je sadržajno u tom smislu da si ti prošao sve i svašta, i da si ti rastao i naučio. I onda… to je meni najlepše iz svega toga što smo imali hrabrosti i volje da se upuštamo u razne stvari koje nas niko nije učio, nego smo mi kao uzeli pa skočiš u vodu pa plivaš nekako.

Ivan Minić: Skoro je bila neka prepirka na nekom…

Biljana Branković: Na nekoj mreži. 🙂

Ivan Minić: Na LinkedInu negde, i neka devojka mlada… diplomirala na FON-u, itd. – tih detalja se sećam pošto imam traumu od tog fakulteta; iskomentarisala nešto u stilu: “Svi vi marketari ste samouki.” Pa, jesmo, ali 20 g. kasnije mi i dalje učimo. Jer prosto stvari koje mi danas radimo za to ne možeš da se školuješ.

Biljana Branković: Ne možeš… Na dnevno nivou se menja.

Ivan Minić: To je nešto što prosto pokupiš usput, i svaki dan radiš i svaki dan pokušavaš da naučiš nešto novo, i u mom slučaju konkretno to je gomila gluposti, ali baš kao što si ti rekla – ne bi verovao gde te gluposti stignu 5 g. kasnije kada se slože u nekakav puzzle koji se formira. Draga, hvala ti. Divno je bilo ugostiti te.

Biljana Branković: I meni je bilo lepo pričati s tobom.

Ivan Minić: I vaša priča je stvarno, stvarno sjajna. Hvala Epsonu što nas podržava. Hvala Vama što nas slušate. Kao i dosad, sve Vaše komentare, predloge, ideje ostavite u komentarima na Jutjubu ili na društvenim mrežama. Mi ovo radimo zbog Vas. Dobro, malo radimo i zbog sebe. I to je to, vidimo se sledeće nedelje.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Biljana Branković

Biljana Branković rođena je 1981. godine u Beogradu. Kao mala znala je šta ne želi da radi – dosadni, kancelarijski posao. Stoga, upisuje arhitekturu i diplomira 2007.

Još na fakultetu zajedno sa budućim suprugom Branislavom preuzima uzde nad “Velikim spremanjem” – programom pripremne nastave za prijemni ispit i studije arhitekture. Taj program, iako je prošao kroz nekoliko preobražaja, dosada je uspešno spremio 14 generacija.

Kao tandem 2012. osnivaju edukativnu arhitekturu “Proces” – organizaciju koja se bavi edukacijom dece i mladih o prostoru i arhitekturi. Iz toga se rađa brend edukativnih igračaka – “Arhi Play”.

Biljana od 2014. radi na Fakultetu primenjenih umetnosti, gde studente podučava “Dizajnom urbanog prostora”.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This