EP075: Janko Stanković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 75. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je i ovaj put Epson, i hvala im na tome. A danas imam prilično eksluzivnu priču i eksluzivnog gosta. Moj gost danas je Janko Stanković iz marketinga Crvene zvezde, košarkaškog kluba Crvena zvezda. Dobro došao.

Janko Stanković: Bolje te našao.

Ivan Minić: Ova priča je malo drugačija od onih kojih uobičajno pričamo u podkastu. Međutim, verujem da je takva da i iz nje može jako puno toga da se nauči, mnogo nekih lepih stvari koje ste radili možda mogu da budu inspiracija ljudima za neke njihove  priče. A čemu se zapravo radi? Radi se o tome da je direktan povod za gostovanje nagrada koji je KK Crvena zvezda dobio Evrolige za svoje marketinške aktivnosti i kampanje u prethodnom periodu. A sa druge strane – bez da se nešto ja tu mnogo zavlačim i ja sam navijač i prisutan sam godinama na utakmicama, imamo i celu ekipu koju ovom prilikom pozdravljam; više nego primetno je da se po prvi put kod nas mnogo više ulaže i vremena i energije i truda, pa negde novca, i da to nesumnjivo daje rezultate. To je ono i čemu ćemo najviše pričati danas. Ali pošto radiš posao koji u principu dečački san mnogih od nas, evo i mene da ne lažem, kako si ti uopšte ušao u tu priču i kad si ušao u tu priču?

Ulazak u celu priču

Janko Stanković: Prvo ja sam bio na jednom navijačkom portalu, upisao FON 2012. g. i u to vreme Crvena zvezda je imala saradnju i sa FON-om. Svake godine se organizuje taj juniorski turnir Evrolige u Beogradu, tj. Beograd je jedan od četiri domaćina. Bio je i te godine organizovan. U toj saradnji Zvezda-FON bilo je moguće da se prijave studenti da bi videli kako to u praksi deluje i da budu deo organizacije tog turnira. Ja sam se tu prijavio, naravno, odlična šansa da vidim kako to funkcioniše. Upoznao ljude iz kluba, napravio saradnju sa tada direktorom marketing kluba Filip Sunturlić. I to je išlo korak po korak. Ispostavilo se da je potrebno da neko preuzme taj deo digital. Ja sam izrazio želju, dobio šansu, i onda smo krenuli.

Ivan Minić: To jeste bilo relativno davno. Mislim, u digitalnim godinama prilično davno. I u tom periodu suštinski osim na nivou nekog entuzijazma nekih navijača, klubovi nisu bili prisutni nešto ozbiljnije niti su se bavili time. I Zvezda jeste krenula tada sa tim, ja nisam znao da si ti to radio, ali kad smo pričali, shvatio sam da je to zapravo bio početak ove jako lepe priče koja se razvila dalje. Ali, prosto, kako izgleda početi tako nešto u jednoj takvoj organizaciji? Koliko uopšte postoji svest o tome? Koliko sa neke druge strane postoji – ne potreba, negde to je standard koji ti nameće, da kažem, okruženje u kojem želiš da budeš i takmičenja u kojima da učestvuješ, kasnije dolazimo i do toga da Evroliga ima svoje vrlo visoke standarde, Evrokup takođe; ali u tom trenutku ne postoji ništa, a treba napraviti nešto.

Prvi koraci

Janko Stanković: Pa, da. Pratimo svi šta rade Premijer liga, NBA, i sve te najjače lige, najjači klubovi i kakve su njihove aktivnosti. Ja sam tu video odličnu šansu da mi budemo deo toga, jer realno u to vreme ceo taj digitalni svet u sport je povoju, tek nastaje. Zvezda je u tom trenutku imala Fejsbuk stranicu, pokrenut Tviter gde su se objavljivale vesti sa sajta na link, bez slike i to je to. I sada, realno najjača snage Zvezde jeste ta velika baza navijača. Par miliona u Srbiji, 60% populacije, ljudi u dijaspori. Svi to mogu da prate i treba da približimo sve to što se radi. Jer klub 2011. dolaskom novog menadžementa uspostavlja taj neki sistem koji teži ka samoodrživom sistemu, gde je akcenat na ticketingu, na digitalu kao vodećem trendu u marketingu, gde bez mnogo nekih ulaganja koja su potrebna, a potrebno je – može da se napravi rezultat; i društveno-odgovorno poslovanje, jer je to nešto što je poseban akcenat stavlja Evroliga. I mi smo krenuli tu, napravili, pokrenuli sve profile: Instagram, Tviter, Fejsbuk, Linkdin, Jutjub, gde smo uzimali snimke poteza, pravili to; i to je prvih godinu dana, 2012/13, funkcionisalo. Sezona 2013/14 i naša prva Evroliga, a kasnije Evrokup, se postavlja neka osnova koja se nadograđuje iz godine u godinu. Na primer: ta utakmica sa Budiveljnikom – koja je jedan “case study” koji smo kasnije primenjivali, nadograđivali; gde smo mi hteli da napravimo nešto veliko. Jer je to Zvezda u košarci posle 14 g. igrala prvi put Evroligu, onda u Evrokupu imala šansu da se bori za plasman finale, četvrtfinale ne tako atraktivna ekipa Budiveljnik. Mi smo pokrenuli kampanju nedelju dana ranije na društvenim mrežama, i videli tek tad da to stvarno ima odjeka. Jer to smo spojili sa TV-om, sa emisijama gde imamo mogućnost da se spojimo sa Zvezdašima koji to vode, mediji – gostovali direktor, PR, kapiten, Neša Ilić u medijima. Napravili neku priču, neki hajp oko toga, i na toj utakmici doveli 24.232 čoveka i napravili rekord koji i dalje važeći. To je najviše ljudi prisutno u zatvorenoj hali u Evropi u košarci. I onda smo tu, u stvari, se susreli sa tim kolika je snaga digitalnih kanala i šta sve tu može da se radi. Kasnije se to nadovezuje da svaka ta aktivnost, sve to što smo radili možemo da dođemo i do neke komercilizacije tih sadržaja, što je jedan aspekta koji dovodi do tog samoodrživog poslovanja.

Ivan Minić: Kada pričamo o tome, “business case” evropske košarke nije sjajan. “Business case” bilo čega što nije fudbal u Evropi je takav da suštinski stvari vrlo teško mogu da budu samoodržive na nekom više nivou, možda na nekom nacionalnom ili regionalnom nivou klubovi koji se takmiče i mogu da teže nekoj održivosti sa nekim niskim troškovima i sve. Međutim, prosto evropska košarka diktira vrlo visoke troškove. OK, postoji sad tu neki novac koji dolazi iz same priče, ali vrlo teško je da ti buduš konkurentan ekipama koje imaju ogromne budžete i vrlo teško je da možeš da napraviš da bude održivo. Tako da realnost je da je košarke u Evropi gotovo uvek podržana od strane države, grada ili u nekim slučajevima, a ispostaviće se da to možda baš i nije idealno, nekih veliki firmi – giganata poslovnih; ili porodica koja se vrlo imućne, opet verovatno uspešne poslovne porodice, kao što je situacija sa firmama Turska, sa porodicama Grčka, pa to opet ne daje neku dugoročnu stabilnost. To daje mogućnost da klub naraste, postane možda i šampion Evrolige i sve ostalo, ali vrlo lako može da se desi da par godina kasnije budu suštinski nebitan. Kako kod nas to funkcioniše? Odnosno, kako je napravljena struktura i šta su stvari na kojima – prosto na neke stvari ne možeš da utičeš, ali na neke stvari možeš; i na koji način pokušavate da približite klub tome da on bude što je više moguće samoodrživ?

Samoodrživi model

Janko Stanković: Pa, da, tako je. Evropska košarka, u stvari, košarka osim NBA nije samoodrživa i potreba su ta dodatna ulaganja. Imamo u Evroligi primer gde su države, regije, gradovi stoje iza klubova. Negde je to pomoć koja ti olakšava funkcionisanje, kao Žalgiris, koji ima na korišćenje arenu koja generiše dovoljno prihoda da oni mogu da funkcionišu. Međutim, to kod nas je proces, u procesu je, i mi težimo tome, kao što si rekao, da budemo samoodrživ klub. Jer onda ne zavisiš direktno od nekih investicija ili od rezultata, nego možeš konstatno da praviš neke rezultate i da se osloniš na svoj rad. Zvezde je 2011. kad je novi menadžement došao na čelo kluba zajedno sa predsednikom, poslednja ta strategija da se teži ka tome. Osim te velike baze navijača i brenda, koji nije bio u najboljem stanju. U klubu nismo imali nikakve mogućnosti da to nekako napravimo da funkcioniše odmah. Sada, ti imaš veliku bazu navijača, ali to ti ne garantuje da će oni dođi na utakmicu, tj. nama je potrebno da te pasivne navijače pretvorimo u aktivne, jer klub kao Zvezda može i mora da funkcioniše zahvaljujući svojim aktivnostima i uključivanjem što više navijača koji mogu da doprinesu radu kluba. 2011. je odlučeno da nema više podele besplatnih karata, što je jako važan korak u tome. Jer ako je ticketing pravac, onda svaka karta ima vrednost i upravo taj prihod od ticketinga treba da bude neka trećina budžeta kluba. Znači, ako je trećina budžeta kluba kroz ulaznice, ako je trećina kroz sportske rezultate, ostaje da se trećina kroz sponzore, neka partnerstva obezbedi da bi se ceo projektovani budžet ostvario. Inače, mi smo krenuli 2011. sa prodajom sezonskih ulaznica. U početku su to bile neke niže cene kako bismo privukli navijače i stvorili su naviku da kupuju sezonsku ulaznicu. Jer ako kupuju sezonsku ulaznicu, mi prodamo par hiljada karata, to je neki prihod sa kojim klub može funkcioniše neko vreme. I tu smo došli do nekih 1500 prodatih sezonih karata u prvoj godini. Onda kasnije, 2013/14, to je poraslo preko 2000 sezonski karata. Evrokup, evropsko takmičenje donosi to da će biti veće interesovanje. Naravno, uvek je lakše kad su dobri rezultati, kada se pobeđuje, osvajaju trofeji. Tad još uvek nisu krenuli trofeji, ali je sezona 2013/14 postavila taj temelj i na tom polju, jer sezonska karta je super, ona im obezbeđuje kad pogledaju koliko utakmica mogu da gledaju i koliko plate, da imaju ispod regularne cene mogućnost da gledaju sve utakmice ako bi kupovali pojedinačne karte. Ali potrebno je kao u svakom poslu stvoriti neku dodatnu vrednost, jer su to lojalni navijači, potrošači, ali i njih je potrebno stimulisati da bi se oni tu osećali konforno i da znaju da se osećaju – da stvorimo taj osećaj pripadnosti; da oni osećaju košarkaški klub kao nešto svoje. I mi smo 2013/14 u pretprodaji prodali skoro 2000 karata sezonskih po većim cenama. Tad je već bila cena o kojoj se pričalo: “Ej, pa ovo je mnogo više nego ranije!” Bila je prva Evroliga…

Ivan Minić: Ali tad je bila i ozbiljna košarka, počela ponovo da bude ozbiljna košarka.

Janko Stanković: Dovodiš ozbiljne igrače sa renomeom. Tad je došao Markus Vilijams, tu je Bobi druga sezona, Dženkins je tu ostao. Prvi put si produžio neke strance, ali opet ta cena mora da se pravda. To što će on da gleda sve utakmice po nekoj povoljnijoj ceni nije dovoljno. Pa, pretprodaja je dovela do toga da mogu da kupe po još povoljnijoj ceni karte. Pogotovo prvo vlasnici koji mogu da biraju svoje mesto. I sezonska karta im donosi neke brojne benefite, popuste – popuste u prodavnici Zvezde, u nekim partnerskim firmama; onda pravimo tiket ligu, takmičenje među navijačima, gde se stvarno koristi ta sezonska karta. Jer da bismo došli do tog sistema kao Premijer liga, da ti možeš sezonsku kartu da daš nekom pa da se on otkuca i ostalo, da prodaješ to mesto – potrebno je vreme. Zato nama treba da sezonska karta bude aktivna: ako ne dolazim ja, da dođe moj prijatelj, neki član porodice, nebitno; da uvek bude popunjeno mesto. Pa smo te godine organizovali akcije: košarkaši su prodavali karte, išli na kućne adrese, nosili karte, onda za najmlađe u saradnji sa Čempionom, Sport Visionom pravili neke akitvnosti po tržnim centrima, po gradu, gde su oni dolazili sa roditeljima, bili su tu i neki igrači. I sve to kako bismo povećali prodaju, i tu priču – da podignemo tu svest o značaju prodaje sezonski karata. I gledali da što više uključimo igrače, jer su oni ti brend ambasadori, oni tu sliku u javnosti i kreiraju. U međuvremenu, ta prodaja je rasla iz godine u godinu. Tu smo imali 4000 prodatih sezonski, što je do tada bio rekord – 2000 u pretprodaji. Trend rasta je nastavljen zbog rezultata i zbog naših aktivnosti, ali to je ono: u sportu možeš da radiš sve super, ako nema rezultata, to neće imati pravi efekat. Ako su i rezultati tu, onda je puta dva, puta tri, priča se u superlativima o tome. To je sve funkcionisalo super sve do one prve sezone kad mi gubimo Evroligu, 2018/19, gde je potrebno da… Mi smo već doveli klub na neki nivou. 2016/17 bili na korak od – pre toga igrali top 8 protiv CSKA, onda bili 9. u onom prvom formatu novom, bili treći najbolji u marketingu u Evroligi; i sad, taj neki nivo moramo da održimo, a realno interesovanje za košarku u tom trenutku, Zvezda u fudbalu igra Ligu šampiona, košarka Evrokup – nije veliko; a mi moramo da nastavimo da radimo i da čekamo priliku da pokušamo odmah da se vratimo u Evroligu i da to nadomestimo. Ta sezona se održava nekako, i onda dolaza prošla godina, gde sezona koja sledi povratak u Evroligu i veliki jubijel za klub – 75 g. postojanja; gde mi to hoćemo da obeležimo na pravi način. Cela simbolika kampanje marketinške, svih aktivnosti jeste bila to: Kalemegdan, tvrđava, svaka cigla, svaki navijač je cigla; pa je sezonska karta bila cigla. Mi smo to krenuli u pretprodaju. Dolaze igrači, atraktivna imena, imamo tu kampanju veliku, hajp se pravi i mi rekordno prodajemo u pretprodaji, a onda nadograđujemo to tako što: OK, imamo navijače, oni kupuju sezonske karte. Kako da to proširmo, da privučemo još više ljudi? Dolaze neke porodice, ali postoji i dalje ta priča da sport, hala, navijači – da li stadion ili hala nije potpuno bezbedno. Hajde da vidimo kako ćemo to da promenimo. Imamo problem na manjim utakmicama, tribina gde je manje popunjena, i onda mi odlučujemo da tu tribinu namenimo najmlađima, da napravimo “Zvezdaš junior” program i da napravimo paket da oni dobiju sezonsku kartu po ceni za decu. Mora u pratnji roditelja ako je dete mlađe od 15 g. Onda dobijaju poklone neke sa obeležjima kluba. I niz aktivnosti tokom sezone: druženje sa košarkašima, upoznavanje, da zajedno istrčavaju sa njima, pozdravljaju ih, gledaju kako je to u svlačionici. Znači, negujemo mlade navijače, stvaramo neku novu bazu ljudi koji će za par godina da preuzmu primat tu, da budu aktivni na svakoj utakmici i povezujemo to sa roditeljima. I mi smo, na primer, ta tribina D koja je bila najmanje prodavana u prethodnih 6-7 g. došla je do toga da mi u pretprodaji ima 400 klinaca, plus roditelja i maltene popunjen taj sektor koji je u TV uglu. Pa smo onda išli, kompanijama pravili korporativne ponude, ubacili ponude “Sky Box”. Znači, za firme, kao “team building” i ostalo. I na sve te načine mi smo došli do toga da prošle godine imamo rekordnu prodaju i blizu 7, 6784 prodate sezonske karte, što je rekord za Crvenu zvezdu. I to je donelo ozbiljan prihod, to je trećina, četvrtina budžeta kluba. Ako na to dodamo da smo pokrenuli pre dve godine taj sistem članstva – to je ono što pričamo, nadogradnja, da se navijač oseća kao član, kao aktivni učesnik u stvaranju rezultata; to je bilo povezano sa “Cashbackom”. Na primer, Zvezda i Cashback su napravili kao jedan “case study” koji je funkcionisao. Bilo je 2000 kartica u prodaji, gde ti kupuješ u celom to sistemu njihovom. Imaš povraćaj novca, Zvezda ima to sponzorstvo sa njima. I onda taj sistem, koji je napravljen prvi put sa Zvezdom, prodat kasnije u Austriji, u Beču – fudbalskom klubu; Juventus je uzeo, neki klubovi u Evropi ozbiljni su prihvatili to. Tako da smo bili kao rodonačelnici nekih novih ideja i pravaca. U međuvremenu, kad pričamo o održivosti, pokrenuta je i prodaja, komercijala, prodavnica Crvene Zvezde. Prvo kao onlajn šop i štandovi prodaje na utakmicama. U toku ove sezone isto otvorena prodavnica u hali. I to je jedan pravaca koji želimo da razvijamo dodatno, da unapredimo, da otvorimo prodavnicu u centru grada, da poboljšamo tu prodaju. Prošle godine prvi put uveden Najk korner kao našeg partnera, gde su po prvi put navijači mogli da kupe i original, oficijalni dres kluba, ne navijačku repliku, koja je toliko godina tražena.

Ivan Minić: Mogu samo da potvrdim tu celu priču sa tim da nema besplatnih karata, jer smo mi jedne sezone… Zbog obaveza znam da ne mogu da idem na sve utakmice, ne mogu da idem ni na većinu, ali otići ću na 5-6 i to je OK. Prve godine kad smo se formirali kao ekipa koja ide i mogu da kažem mi je to stvarno bila terapija te godine, uvek smo imali neku varijatnu da preko kontakata koje imamo zamolimo da nam se ostave karta, da ih pokupimo na Malom Kalemegdanu. I uvek je išao neko, imamo kolegu koji živi relativno blizu, jedan kome su kancelarije blizu, uvek ide neko od njih. Jednom nije mogao i odem ja. “Hajde, nema veze, mogu da se zavučem kolima skoro skroz do tamo, nije frka.” Red ogroman, ne sećam se koja je utakmica bila. Možda je bio Himki, sećam da je to bilo jezivo puno u Pioniru. I sad dolazimo tamo, parkiramo se i dolazimo, stajemo u red. Tad nije bilo socijalne distance i svega toga. Stajemo u red i stojima ja u redu, i relativno brzo sve to ide, sve OK. Dođeš tamo, platiš, dobiješ karte, dobiješ račun, sve u redu. I ja u jednom trenutku… problem, postoji neko komešanje. U suštini, svi ljudi stoje, ćute i to sve nekako komešanje. Ja se okrenem, dva mesta iza mene Simon čeka karte. 🙂 “Brate, jer i ti? -Pa, takav je dogovor.” Sećam se: ja sam ostao tu dok smo sve završili, on je čovek došao na red, platio karte, uzeo za svoje prijatelje, rodbinu, koga god i to je to. Kao nekome ko dolazili iz posla, a voli taj klub i sve to, ja stvarno mislim da je to jako važno: da ljudi kada su stvari besplatne, ne osećaju nikakvu vrednost. Može besplatno da bude nešto što dobijaš kao dodatni benefit, da ti kao nosilac nečega dobiješ nešto dodatno zato što si to. Da ti neko pokloni nešto tako. I ljudi će to vrednovati. Ali ako po defaultu samo daješ besplatne karte da bi neko došao, vrlo malo ljudi će to zapravo da ceni. I mislim da je to naravno dobra stvar. Takođe, mi smo sećam se naredne sezone smo uzeli sezonske. Uzeli smo svi, mislim da je to bilo 8 ili 9 sezonskih. I manje-više na svim utakmicama smo bili. Ja sam možda dve propustio, jer sam imao nekih drugih obaveza koje nisam mogao da pomerim. I onda sam se malo kao… promenio se život, ušle su neke druge obaveze, jednostavno nismo mogli da idemo toliko redovno. Pa smo naredno godine uzeli manje sezonski, ali je pred svaku utakmicu bio dogovor ko će da ide. Imamo 6 sezonskih, i OK, možda jedna neće biti iskorišćena, ali na tih 6 petorica će da se dogovore i neće to svaki put biti ista petorica, mada neki jesu redovniji. Ali uvek imamo naše, znamo da sigurno imamo karte. Jer znam koliki je pakao kad su stvarno vredne utakmice koje treba doživeti. Svaka utakmica je priča za sebe ako to voliš. Postoje neke koje ćeš se kajati ceo život ako nisi bio na njima. Recimo u fudbalu, Zvezda – Liverpul, mada mislim da bih umro da sam bio tamo. Kao navijač Junajteda da gledam kako dobijamo 2:0 Liverpul, stvarno mislim da bih umro. Ali ta cela varijanta da ti imaš svoja mesta i to je to. I otad mi svake godine uzimamo to. A sećam se jedne godine smo – nešto je bio problem; i nismo stigli, završavali smo nekako karte za prvi deo sezone, ali smo uzeli polugodišnje. Što isto super stvar, jer to dotad niko nije radio. Zvezda je u nekom trenutku uvela polugodišnje karta, i to je opet varijanta – finansijska injekcija; a ljudima rešavaš problem. Jer to je stvarno bilo, ako ne znaš nekoga, da zove neko od novinara ili… Šansa da ti završiš karte za neku utakmicu Evrolige dok je Zvezda igrala na nekom visokom nivou, to je bilo nemoguće. Tako da svaka čast i na inicijativi i na tom vrlo agilnom momentu gde kad vidiš da postoji, ti probaš nešto i te polusezonske su izgledale isto kao sezonske, ali nije bitno prošlo pola sezone, niko nije tu na šteti, a dobijaš rešenje za svoj problem. Kako uopšte izgleda – mislim, to je naravno menjalo kroz ovih 8 godina, a pre toga da ne govorimo; ali kako uopšte izgleda organizacija jedne utakmice? Ti si vrlo aktivan u celom tom procesu, ti si jedan od ljudi koji kad sve završi se i bude ili dobro ili ne bude toliko dobro, mi odemo negde na pivo i odemo kući, a vi ne odete na pivo i odete kući. 🙂 Šta prethodi, a kako sve izgleda posle utakmice?

Organizacija utakmice: pre i posle

Janko Stanković: Odlično pitanje, ali to je tačno. Nama u suštini kad se završi utakmica tek tada kreće pravi posao. Mislim, i ovo je bio pravi, ali ako se nešto ne pokaže da je urađeno, onda kao da se nije ni desilo. U suštini isto kao i za svaki projekat, svaka utakmica je projekat za sebe. Uobičajno je, ti se mesecima pripremaš za neki projekat, održiš projekat, ispričaš šta je sve tu bilo i završio si. Samo što kod nas ide: odigraš utakmicu i te noći završiš to, i onda kreće na sledeću. Tako da koliko igrači imaju utakmica, isto toliko imamo i mi. Plus gostovanje, i na svakoj imamo neke aktivnosti. U suštini, evroligaška utakmica, da uzmemo kao primer zato što tu imamo mnogo više aktivnosti, gledamo i težimo tome da svaka utakmica bude drugačija, da bude priča za sebe. Ono što je naša želja jeste da ne bude samo taj sportski momenat: dođeš, odgledaš utakmicu i to je to. Nego da to bude program od ulaska u halu ili ispred hale, do te utakmice i posle utakmice da imaš neke aktivnosti, na nešto gde možeš da provedeš vreme sa ekipom, porodicom ili sa kim već dolaziš na utakmicu. Tako da mi animiramo sponzore, tj. na početku svake godine mi održavamo taj godišnji sastanak sa sponzorima da im predstavimo šta je sve urađeno i koje su mogućnosti za narednu sezonu. Tako da oni imaju neku predstavu sa kojim sve aktivacijama mi raspolaženo, mogućnostima, i gde oni mogu da se uključe. I onda tu pravimo neki sistem rotacija, gde na svakoj utakmici 3-4-5 sponzora imaju nešto. 2-3 na terenu i ostali u fan zoni ili ispred hale, u hali, ili neka podela proizvoda, sampling i ostalo. Tako da komunikacija sa sponzorima, pravljenje nekog plana, agende, dešavanja, šta sve ulazi u taj protokol te jedne utakmice. I onda dva dana pred utakmicu selimo se u Arenu, gde provodimo vreme, probamo sve. Ove godine smo imali taj mapping show, pre-game performace. Prva je… Bilo je nekih varijanti, pravila je Barselona za oproštaj Navara, pravio Makabi ove godine nešto, ali ne tako. Ovo je sad 3D ili 4D, u nekim utakmica 4 dimenzije. Na svakoj utakmici drugačiji program, drugačija animacija, drugačiji stil predstavljanja igrača. I to je ono što smo sada pravi put radili, a što je oduzimalo dosta vremena, gde kada dođu gostujuće ekipe i vide to, na primer, Efes, koji je ove godine osvojio prvo mesto, kaže: “Kako vi ovo, ljudi, radite? Mi u Turskoj ne možemo da nađemo način da isfinansiramo takav jedan projekat na jednog utakmici.” To je sad neko naše znanje, snalažljivost i taj srpski inat, momenat gde mi hoćemo nešto da napravimo.

Ivan Minić: To, ko ne može? 🙂

Janko Stanković: I mi tu provedemo par proba te utakmice, pre tih treninga jedne ekipe, druge ekipe. Posle ceo dan odigravanje utakmica u hali, probamo sve, nameštamo. Imamo taj deo event managementa, koji se tiče bezbednosti i same postavke, jer hali nije u vlasništvu kluba. Tako da mi dođemo, brendiramo celu halu, svaki kutak, svaku tribinu. Pa sad taj “Zvezdaš junior” je na D tribini, svaka ograda bude brendirana, svaki izlazak iz tunela, parket i sve ostalo.

Ivan Minić: Posebna stvar – to siguran sam da 90% ljudi ne zna; da klubovi koji igraju, konkretno Zvezda i Partizan, 90% slučajeva imaju svoj parket i on se namešta za utakmicu.

Janko Stanković: Pa, da, ove godine. Evroliga je prošle godine uvela da… Nastala je ta ELPA, udruženje igrača. Njihov jedan zahtev je bio da parket nema nalepnice, nego da bude farba. Pošto je fabra, onda moramo da imamo različiti parket, jer je proračun neki bio da ima najviše povreda tu…

Ivan Minić: Na proklizavanju.

Janko Stanković: Da, na tim nalepnicama. I onda dva dana pred utakmicu mi postavimo naš parket, što je olakšavajuća okolnost – skuplja, ali olakšavajuća, a godinu dana pre toga smo morali sve da prelepimo i na parketu. Ove godine smo imali naš crveni parket, naš grb na centru, MTS u krugovima i sve okolo mi brendiramo kako nama odgovara. Utakmica dolazi, sponzori, svi se javljaju, aktivacije, plan hale, ko gde ima svoj štand, svoj program. Usklađujemo. Jer ono što želimo i sa njima – OK, vi imate neki svoj program, plan i neku vašu zamisao, ali mi to moramo da to nekako povežemo sa Zvezdom, i ako je u pitanju ta objava na društvenim mrežama i ako je u pitanju aktivacija, da to bude nešto što simbolizuje i Zvezdu i taj brend. Jer samo na taj način će doći do navijača Zvezde. Navijač Zvezde možda nema neko interesovanje da vidi neki proizvod ili neku akciju koja nema nikakve veze sa klubom. On je tu pre svega došao da vidi nešto što ima veze sa Zvezdom. Ako mi to predstavimo kao neki dodatni benefit ili nešto što može njega da zainteresuje, a ima veze sa klubom i može da doprinese klubu, to je ono što će izazvati njegovu pažnju. Program pre utakmice kreće dva sata pred početak kako se ljudi okupljaju ispred hale. Traje sve do početka utakmice. U svakoj pauzi imamo neku aktivnost: prošle godine smo imali te fan zone u Areni, MTS je bio na svakoj utakmici, i onda smo imali različite sponzore: Old Spajs, Idea, Hel Enerdži i ostale. Znači, imaju tu mesta gde su oni aktivni prema ulazu, prema ljudima koji posećuju te ulaze, kako njima to odgovora, koga oni žele da targetiraju. Dođu unutra u halu, gledaju program. Imamo neki program pre utakmice, onda program u pauzama. Ove godine je bila džambotron kocka: Idea, kiss cam, dance cam i bongo cam; pa su onda delili neke poklone. Pa imamo nastupe čirlidersica, onda na poluvremenu jedna ili dve aktivacije sa sponzorima, partnerima. Tu su i neki influenseri koji imaju program vode, poznati ličnosti, Zvezdaši. Pa onda smo ove godine imali taj novitet da smo za ljude koji dolaze na onim mestima pored terena, court seat i sky box – to su neki poslovni ljudi u sky boxovima, ljudi pored terena koji mogu da priušte ta mesta dolaze tu. Napravili VIP lounge, sa programom, hrana, piće, muzika, ambijent…

Ivan Minić: I prostor za druženje i networking u krajnjem slučaju.

Janko Stanković: Da, da. Ta korporativna ponuda je bila usmerena ka tome. OK, imaš sastanak sa nekim, želiš da mu prikažeš nešto zanimljivo, drugačije, i da dogovoriš. Dovedeš ga na utakmicu, to je ta atmosfera gde će on biti opčinjen tim neki stvarima ukoliko prvi put dolazi ili da prvi put vidi sa tih mesta, a onda imaš neformalno druženje ili formalno ako treba neki sastanak pre utakmice, na poluvremenu, malo posle utakmice uz sav prateći program. Tako da ta utakmica je sama po sebi ima 10 neki različitih aktivnosti, aktivacija, gde je uključeno dosta ljudi. I onda kada se završi utakmica, jedna ekipa ide i skida sav brending, konferencije za medije, PR, saopštenja. Onda sve što je rađeno mora da se predstavi to kroz neku produkciju, video-materijale, sadržaje, kroz fotografije i ostalo, da svima damo prostora i da svi pokažu šta su radili na toj utakmici kako bi navijači videli šta je sve bilo, došli, kako bi njihova publika videla, kako bi svaki brend dobio dodatan visibility i mogućnost da predstavi svoj rad.

Ivan Minić: Jedan od prethodnih gostiju, Nikola iz 365ADS, je pričao kako između ostalog neke od projekata na koje je posebno ponosan, izdvojio je i saradnju sa Zvezdom, gde je u suštini napravljena replika nečega što su Dalas Kaubojsi uradili u saradnji sa Samsungom. Ne tako dugo, nekoliko nedelja ili nekoliko meseci kasnije, istu stvar su imali mogućnost i navijači Crvene zvezde da urade, a priča je bila da ti imaš uređaj gde dođeš, izabereš koje hoćeš igrače da se virtualno slikaju sa tobom, ali defakto to izgleda potpuno realno. I onda oni dođu, naprave raspored, stanete, slikate se, ti imaš uspomenu od toga koja je nešto što svakome znači jako, jako mnogo. I on je pričao kako je to nešto što je sa ogromnim budžetom urađeno tamo, i to jeste bilo sjajno i sve to, i sad sa nemerljivo manjim budžetom, i dalje značajnim, ali nemerljivim budžetom smo mi isto to uradili u saradnji sa Zvezdom ovde. I to je toliko dobro odjeknulo da je bila priča – OK, nije se održao Final four Evrolige, ali da se održao, ta aktivacija bi bila tamo, a krenula je sa Zvezdine utakmice. Šta se još posebno zanimljivo radili? Šta su neke stvari… pominjao si projekcije na početku koje su zaista impresivne. Šta su još neke stvari koje ste radili? Posebno zato što pričamo o tome, bez obzira što je prošlo nekoliko godina, klub jeste ojačao, svest o tome je ojačala i u klubu i kod navijača, ali i dalje je to štap i kanap, i vrlo limitirana varijanta budžeta da se nešto uradi sa tim.

Aktivnosti koje su privukle pažnju

Janko Stanković: To što smo napravili u saradnji sa njima je odličan pokazatelj kako može nešto veliko da se napravi ovde sa limitiranim budžetom i sa vremenskim ograničenjima. Mi smo to videli, bili oduševljeni. Pošto smo i ranije sarađivali sa njima, pravili neke, i mi i naši partneri, na utakmicama u fan zoni neke aktivacije. Kontaktirali njih, i kao: “Mi bismo to da probamo da napravimo. Koja je vrednost toga? Koliki budžet potreban da bismo to napravili?” Čim smo čuli budžet, to nije bilo realno za naše uslove. Jer ono što je jako važno samo da istaknemo: OK, klub dovodi sponzore, sponzor ulaže određena sredstva i to ide za finansiranje ekipe i ostalih troškova regularnih. Ali da bi on imao željeni visibility na utakmicama i svuda, i da bi iskoristio to partnerstvo sa Zvezdom, jer je Zvezda brend koji privlači veliku masu ljudi, potrebno je da obezbedi neki dodatni budžet za te aktivnosti. I to tako i funkcioniše. Budžet za marketing nije veliki uopšte, mi prave te stvari baš zbog toga u saradnji sa partnerima, jer je to dobro i njima da obezbede neku dodatnu vidiljvost i odrade neke dodatne stvari, a nama je super jer se dešava kod nas i veruje se za nas.

Ivan Minić: Tako je.

Janko Stanković: Tako da kad smo to pričali – pričali smo početkom decembra prošle godine, i oni su rekli koliko to treba. Nije bilo realno da se nađe u tom trenutku kod nas. Decembar, ide Nova godina, praznici, svi već imaju nešto isplanirano. Onda smo iskoristili našu dobru saradnju sa partnerom Evrolige, 7Daysom. Kontaktirali njih, njima se to odmah svidelo: “OK, koliko imamo vremena da uradimo? -Pa, sad je početak decembra. Mi igramo utakmicu sa Olimpijakosom koja je po defaultu treba da bude aktraktivna.” Još je to grčki klub, a 7Days ima izlazak na tržište Srbija, Grčka, Turska. “Hajmo za Olimpijakos. Kad je to? -20.”

Ivan Minić: OK. 🙂

Janko Stanković: “Nama je potrebno par meseci da razvijemo softver. -OK, imate 15 dana.” A pritom moramo da održimo to snimanje, jer je snimanje ključ za implementaciju softvera…

Ivan Minić: Da bi postojao dobar materijal.

Janko Stanković: Da, da. Da ne bi ta slika bila lošeg kvaliteta. Jer onda nije osim te dobre fore ništa nije uverljivo. I snimamo pred Baskoniju koja je 12. – to znači da snimamo 11. Utakmica 20. – 10 dana imaju da implementiraju igrače, i 10 dana pre toga da pripreme softver. Ovi iz 7Days: “OK, možda je bolje da to pomerimo za taj 2. januar, Bajern. -Ne, ne, Možemo mi da odradimo i Olimpijakos i Bajern. -Super.” Pošto jedan softver, dve utakmice, samo se plaća dodatno iznajmljivanje uređaja, i taj njihov rad i sve te stvari, ta postavka koja je manji deo troška. “Hajde da vidimo kako će to da ispadne.” Snimimo mi to 11., pred otvoreni trening sa medijima. Sat vremena pre toga mi imamo da snimimo 16 igrača u 5 poza, i pritom da dovedemo sve te igrače da budu tu sat i 15-20 minuta pre toga da se presvuku u dresove, pa onda da odu da se spreme za trening i ostalo. Mi to nekako uspevamo. I na Olimpijakosu premijera, gde oni dolaze tog dana, sređuju boje, sve to. Dolaze ovi Grci koji su kontrola toga da vide kako to izgleda. “Pa, ovo izgleda kao na snimku Dalas Kaubojsa. -Pa, da. To je bila poenta. -Ne, super. Svaka čast, ovo nismo očekivali. Mi smo mislili ako to bude nalik tome, mi ćemo biti zadovoljni.” Mi to uspeli, realizovali jednom, drugi put protiv Bajerna. Tad je bilo još više ljudi, Nova godina, puna hala, dobili smo Bajern, raspoloženje… dobili smo i Olimpijakos. Znači, uvek kad je bio taj booth, a bio je i protiv Makabija, gde smo to realizovali sa MTS-om. Znači, videli su i ovde ljudi: “OK, to košta, malo više nego uobičajne aktivnost, ali vredi. Napravićemo.” Sa tim photo boothom, koji je nazvan “Dream Team Booth”, mi smo dobijali i utakmice. Ali to je bila stvarno super stvar, i 7Days je to hteo da implementira na Final fouru Evrolige. To je tačno. Što se tiče naših aktivnosti, svake godine smo radili dosta nekih stvari i trudili se da se ne ponavljamo, da uvek budemo drugačiji i da budemo zanimljivi. Tako da na primer: sa Red Bullom smo imali fazon DJ-ejeve ispred Arene, Panatinaikos, jedina utakmica borbe za top 8. Pa onda razne aktivacije kad je bio Huavej, pravili smo i neke misije sa njima, gde su domaći igrači, strani igrači učili nekim frazama, osnovnim stvarima koje su potrebne. Dovodili one akrobate, zakucavanja – dva puta: jednom u Areni je bilo, jednom je bilo u Pioniru. Onda imali smo tu aktivacije sa Ideom, raznorazne stvari radili. Uvek nešto drugačije, takmičenja, poligone, nagrade. Mi smo prvi put doveli i Trikija na košarkaškoj utakmici, i otad kreće njegov uspon. On je tu super, sva deca na našim utakmicama ga obožavaju. Imali rep nastupe na poluvremenu, DJ-a pred Fenerbahče, i sad imamo taj muzički program. Bili su bubnjari. Uvek smo da uključimo što više… Bio je hor, bio je onaj ceo ansambl na jednoj utakmici. Znači, da pogodimo sve navijače, da pogodimo sve grupe ljudi koji dolaze, da uvek imaju nešto zanimljivo, da dobiju neke nagrade. Bio je šut sa pola za milion. Raznorazne aktivnosti…

Ivan Minić: I nikad da izvuku da se proba. 🙂

Janko Stanković: Da. 🙂 Prošle godine je bilo sa lutrijom na ABA ligi, 100.000 je bilo sa centra i pogodio je!

Ivan Minić: Ja se sećam neke – možda je čak bio i Panatinaikos, nisam siguran; da je bila neka varijanta da se iza leđa šutiralo sa trojke za iPad, recimo za MTS. Sećam se da je Srećkovićeva vodila. I dvoje momaka je pokušavalo: jedan je promašio katastrofalno, drugi je bacio – bacio je iz sve snage, i to je ušlo kao kap. OK! U tom trenutku smo možda malo kuburili sa šutom, možda je imalo smisla popričati sa čovekom posle. Šalim se, naravno. Ali jasno je da tu postoji… Mislim, kada gledaš na TV-u, ti 90% tih stvari ne vidiš, naravno, posebno jer to se najčešće se dešava u periodu kada idu nekakve reklame na TV-u. Ali kada si u dvorani, zaista postoji jako, jako puno toga što možeš da doživiš što je negde interesantno. Bio sam sad već 10-12 puta na NBA, i oni stvarno od toga prave čudo, ali to su, brate, potpuno neki drugačiji svetovi u odnosu na ovo. Mi se prilično približavamo tome i dosta sam ponosan na tu činjenicu. E sad, dve stvari hoću da te pitam, ali hajmo prvu: dosta sve to komplikovano deluje, ima mnogo cimanja, i generalno dosta naporno. Koliko vas zapravo ima koji se bavite time u klubu?

Ko čini marketing tim Zvezde

Janko Stanković: Pa, samo u klubu, na primer u marketingu: kolega Marko Pavlović i ja. I mi organizujemo taj deo događaja koji je vidljiv navijačima. Ovaj deo sa bezbednosnim aspektima, bezbednost, obezbeđenje i ostalo, organizuje kolega Vuk. I imamo dizajnera u klubu, Milan Đurov, koji je ako već pričamo o nekim projektima i kako to Evroliga gleda onaj ceo sistem kada smo mi dobili – u stvari, cela strategija oko superheroja je njegovo delo. I sada imamo saradnike koji učestvuju u tim stvarima i organizaciji tih događaja na terenu. Jedan od njih je i Miloš koji učestvuje u realizaciji “Dream Team Bootha” i mnogih aktivnosti koje su se dešavale u pauzima pre i posle utakmica. I imamo veliku pomoć volontera. Taj program “Volontiraj u Zvezdi” je pokrenut još te 2011. i onda u zavisnosti od događaja, utakmice, tu je još nekih 15-20 ljudi sa jasnim zadacima kako bismo sve to mogli da sprovedemo i realizujemo. Jer u suprotnom, tri-četiri osobe to same ne mogle nikako da izguraju do kraja.

Ivan Minić: Kada si mali, a treba da se takmičiš sa velikima, onda moraš mnogo više da se trudiš, mnogo više da se cimaš. I ako ti je svaki navijač važan, a u suštini svakom klubu bi trebao da bude, ali nije baš svakom klubu svaki navijač važan – ti ulažeš neke dodatne napore. E sad, uvek je bila ta varijanta kada klubu ide dobro i kada je prosto atmosfera onakva kakva ume da bude, a kada je takva, onda je najbolja u Evropi, pa i na svetu pošto ono u NBA je zaista, zaista smešno iz ugla svakog od nas… To je sve OK, ali to je neki voljni momenat ljudi i siguran sam da u mnogim drugim dvoranama kada klubu ide fantastično, sigurno je podrška jako, jako dobra. Možda ne takva, možda… Ja sam to umeo da kažem te sezone kada smo išli patološki na svaku utakmicu, to je bila varijanta: dolaziš i otprilike sve ostalo je u haosu, ali jednu tu se dešavaju – tada je bila i ona serija od 8 pobeda; jedino je tu sve OK. I ti znaš da će sve da bude OK, čak iako se izgubi neka utakmica, generalno sve je OK, jako je dobro, momci su maksimalno naloženi na to sve. Njima je stalo, tebi je stalo, sve to lepo složi. Išao sam i na gostovanja sa istom ekipom. Išao sam u Milano – svi su išli u Milano; i išli smo da gledamo Bamberg, s tim što smo tad gledali u pivnici koja je pored dvorane, ali nema veze. Zato smo posle ušli u svlačionicu, Neša nas je uveo u svlačionicu pa smo se tu izgrilili i proslavili sve, jer to je bila pobeda u zadnjoj sekundi. Kako uopšte izgleda taj odnos, da kažem, trenutno stanje stvari – odnos manjih klubova, ima ih nekoliko u Evroligi sa renomeom, pre svega Zvezda i Žalgiris, i onih većih koji i imaju zagarantovano mesto i imaju ogromne budžete i mnogo je sve to atraktivnije, ali nekako mi se čini, iako će sad to možda da zvuči patetično, nema to tu dušu. Nekako mi je to sve prilično… ono, da se odradi i idemo dalje.

Saradnja sa Evroligom

Janko Stanković: Pa, dobro, tu spadaju Real i Barselona, koji imaju to, ali su pre svega fudbalski klubovi i funkcionišu tako. Ali, da, mi smo od 2013. godine do sada, i dalje ćemo biti, u tom evroligaškom društvu ravnopravni učesnik. Međutim, u nekim segmentima ti vidiš da nisu svi ravnopravni. OK, mi smo ponosni i srećni što smo deo te, ali gradimo svoju poziciju i hoćemo da imamo ravnopravan status. Evroliga je ozbiljna organizacija koja napreduje iz godine u godinu, koja posvećuje pažnje svim detaljima. Znači, oni se ugledaju na taj model MLS-a, koji je najbrže rastući sport u tim nekim parametrima koji oni gledaju u Sjedinjenim Državama, i pokušavaju… tj. ili ta strategija je prilagodljiva na košarku u Evropi. Jer košarka u Evropi – fudbal je najpopularniji planetarno, tako i Evropi; košarka traži svoje mesto, a Evroliga kao najozbiljnije takmičenje radi na promociji košarke, sporta i na unapređenju takmičenja, a samim tim i klubova. Jer klubovi su ti koji nose takmičenje, nose njihov brend i utiču na to koliko će on biti uspešan i kako će se razvijati uopšte stanje u Evropi što se tiče košarke. Tako da mi jesmo tu i hoćemo da gradimo tu našu poziciju. Pobeđivali smo ih na terenu u tim sezonama, i svake godine smo pobeđivali bivše šampione, neke od najboljih ekipa i dokazali da mi možemo da stvaramo igrače, da možemo da pravimo rezultate. E sad, da bi imao kontinuitet i da bi stalno pravio bolje rezultate, potrebne su stabilne finansije, dobro organizovan klub. Zvezda ovim nagradama i ovim nekim priznanjima pokazuje da ima dobru organizaciju. Mi smo jedan od najmlađih menadžementa u Evroligi. Direktor Filip Sunturlić jedan od najmlađih GM-ova. Tako da smo mi ti koji pratimo te njihove tendencije, te njihove smernice. Ono što je jako važno: uvek smo tu da odgovorimo, da podržimo, jer Evroliga te ni na šta ne obavezuje. Oni daju model i pravac kako ti treba da funkcionišeš.

Ivan Minić: Obavezuje te – daje ti niz stvari koje moraš da ispuniš da bi mogao da se takmičiš.

Janko Stanković: Naravno, bylaws i te neke stvari koje su opšte i koje mora svako da ispuni i taj neki limit, tj. minimum koji moraš da ispuniš. Ali što se tiče njihovih projekata, njihovih akcija, učešća u društveno-odgovornim akcijama, učešća u promociji njihovih aktivnosti, programa, emisija, svega toga – to je opciono, ti možeš ili ne želiš. Ti možeš da se priključiš – ne moraš. Tako da mi smo njihov strateški partner i to pokazujemo kroz dosta stvari koje su se dešavale u prošlosti, na primer: na tom Final fouru u Istanbulu je tada direktor marketing Filip bio gost – paralelno sa utakmicama na Final fouru se organizuje dosta aktivnosti, pa tu dolaze i studenti evroliginog master programa i ostali ljudi iz medija, iz tih sfera poslovanja; pa je on pričao o praksi Crvene zvezde marketinškoj. Mi smo te 2016/17 bili treći najbolji marketing, tj. treća najbolja marketing strategija u Evroligi, Evrokupu. Na Final fouru u Beogradu tada direktor Davor Ristović je bio gost-predavač njihovim studentima. Prošle godine u Vitoriji je Filip pričao zajedno sa predstavnikom Čikago Bulsa. Tu je poređenje našeg načina funkcionisanja i Čikaga, NBA, gde mi možemo u nekim stvarima tu da pariramo i da pokažemo da mi vredimo. I sve stvari koje mi radimo jeste da izdignemo brend, tu svest o brendu. Crvena zvezda ima veliku bazu navijača i tu atmosferu. Zvezda i Žalgiris, koja je nesvakidašnja za košarku. Ako pogledamo na nivou cele Evrope, pa i sveta. I to je nešto što mi moramo da negujemo, da održimo taj način, tu emociju, tu strast ka košarci. Ali isto tako da pratimo te neke trendove, i pratimo tendencije poslovanja i tog biznis modela da bismo mogli da budemo konkurentni. Jer to što će neko doći i navijati 40 minuta – sat i po vremena sve vreme je super, i to treba da se zadrži. Ali pauze su tu da mi imamo te neke sadržaje, koje kasnije možemo da komercijalizujemo i da prodamo sponzorima, da zajedno sa njima pravimo neke aktivnosti. Znači, da Evroliga prati i da svaka dobra praksa pronađe način da bude pohvaljena ili ako oni to implementiraju kasnije u nekim svojim akcijama znači da to što smo mi radili vredi. Pa je tako, na primer, ta priča sa superherojima kasnije Lokomotiva iz Moskve, koja dosta ulaže u marketing, pravila njihove superheroje, njihov strip i sve bilo u tom fazonu. Do toga da prošle godina Evroliga ima ceo projekat “Hero League”, gde svaki tim ima svog predstavnika i on je jedan od heroja. Na primer, bilo je onih sezona kada je Evroliga pravila početnu kampanju i gde je uzimala neke igrače iz nekih klubova kao promocija nekih klubova kroz te igrače.

Ivan Minić: I trenera.

Janko Stanković: I trenera, da. I sada, pojavljuje se prvi put “Usual Suspects” i imaju predstavnike 7-8 klubova. Nema nas. OK, razumemo. Biraju klubove koji su glavni, noseći, koji imaju te A licence, ali opet nema nas i to nama nikako ne odgovara. Naš mentalitet nije taj da mi prihvatimo da nas nema negde, iako može ni ne treba da u nekom trenutku da nas bude. Mi uzimamo i pravimo odgovor na to, gde snimamo Sofoklis, Gal Mekel, Lazić, ko je već bio, Rajan Tompson, ekipa koja se nije zadržala, ali nema veze.

Ivan Minić: Osim Laze. 🙂

Janko Stanković: Da, Laza je tu konstantna. I mi pravimo naš odgovor na to. A pre toga smo napravili doček Sofoklisu u onom autobusu gradskog prevoza, gde je on bio u šoku, kao mini flash mob, koji je obišao celu Evropu. Bio u magazinu Evrolige, pohvaljen kao jedna od najboljih stvari koja je odrađena u nekom tom periodu. I sledeće godine – OK, mi smo stavili njima do znanja da smo mi tu i da mi želimo da budemo tu; sledeće godine ide nova kampanja za novu sezonu: kazino, Luka Dončić mladi, Ljulj, Rejes i situacija Nando de Kolo, gde Spanulis i Printezis su u završim kadrovima, pa Olimpijakos. Oni dolaze do trofeja, i kao ko će uzeti trofej, bili su tu i treneri čak. Nema nas! Opet isto, mi pravimo u našoj produkciji na njihov snimak, gde uzimamo 80% njihovog snimka, gde naš Luka Mitrović čita plan, gde se to snima u nekom magacinu. Sve kao tajna akcija kako da ukrademo deo slave. I ideja, naravno, Simonović ulazi – neko ko treba da uzme taj trofej. I onda smo došli do toga da od ove sezone u svim tim kampanja su svi klubovi, svi predstavnici klubova, svako ima svog igrača. Tako da smo tu zadovoljili pravdu, ima nas. Ali ono što radiš moraš da predstaviš, moraš da im pričaš o tome, da ih obavestiš – da bi dobio svoj prostor. Jer mi uradimo, ako i oni to podele i ako oni pričaju o toj akciji, to je onda super. I onda je jako važno da sve što je ponuđeno, iskoristiš. Na primer: društvena odgovornost je jedna od jako važnih stvari za Evroligu, kao organizaciju koja teži da bude ozbiljna i poštovana u celom svetu. Oni imaju njihovu društveno-odgovornu organizaciju “One Team”. I sad je to već praksa da ti moraš da prijaviš jedan društveno-odgovorni projekat u toku sezonu. I dok to nije bila mi smo organizovali – 2014/15 projekat koji je najbolji ocenjen tamo, gde smo inkluzija uključili i sportiste iz Specijalne Olimpijade, išli u pet gradova u Srbiji, posećivali ih, radili na… pismenost, engleki jezik, košarka, druženje, spajanje. Pa su naši igrači išli, svako je bio u nekom gradu, družio se sa njima, pa završni događaj u Beogradu. I otada mi realizujemo jedan do dva projekta društvene odgvornosti tokom cele sezone zajedno sa njima. A tu je i “One Team Week”, jednu utakmicu nedelje kada svi nose na dresu “One Team”, ceo program posvećen tome. Tako da Evroliga dosta napreduje, i stvara se to nešto da ti hteo, ne hteo moraš da radiš. Od prošle godine imaš 5-6 utakmica koje su tematske utakmice. Tako da sve što mi radimo je super, samo na to dodamo aktivnosti. Ali, na primer, za klubove koji nemaju tu svest ili im to nije potrebno, smatraju da su dovoljno veliki brend, da njima marketinške aktivnosti nisu neophodne, da njima nije neophodno da privuku nove sponzore i ostalo – to njih obavezuje da realizuju te neke aktivnosti, Nedelja dece, nedelja protiv rasizma, nedelja nekog datuma koji se obeležava, i onda tematski sve aktivnosti usmeravaš ka tome.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju uvek podvučemo kroz ovakvu priču je da s jedne strane su ljudi marketari, koji razmišljaju, prava planove i ostalo, sa druge stranu nekakve obaveze koje ti imaš, a sa treće strane upravo kao što si ti rekao na početku, imaš igrače koji su brend ambasadori. E sad, kod nas naročito u trenutku kad ste počinjali sa celom tom pričom – hajde, sad postoji negde svest, sad svi hoće da budu influenseri; ali kod nas baš nije postojala preterano visoka svest kod profesionalnih sportista o tome da kada igraš u nekom klubu, ti reprezentuješ taj klub, kada igraš za neku zemlju, ti reprezentuješ tu zemlju. Postoji određeni modeli ponašanja koje bi trebalo da usvojiš, je li, nekakvi standardi. I postoji opet kroz stvari koje ste radili niz aktivnosti koje znače da to kada si ti završio sa treningom i utakmicom nisi završio sa svojim obavezama prema klubu. Kako je bilo to, da kažem, ne nametnuti, ali kako je bilo raditi sa igračima na tome? Jer do nekog trenutka on nema nikakve obaveze niti bilo šta o tome i razmišlja, itd. A sada je situacija takva da maltene stalno je neko aktivan. Nema sad tu 500 ljudi pa se vrti. To je 10-ak, 15 ljudi, koji stalno imaju neke aktivnosti. Kako je to funkcionisalo? Šta uopšte vi kada ih pripremate za takvu priču, kad dođe, kad trebaš da mu objasniš: “E, igra si do pre 7 dana negde. Sad ne igraš negde, sad igraš za ozbiljan klub, koji sa sobom nosi gomilu stvari.” Šta su stvari koje im kažete? I kakve su generalno reakcije njih na to sve?

Igrači kao brend ambasadori

Janko Stanković: Pa, mislim da krenemo od toga da je prvi put njihov susret sa nekom pričom gde – OK, kad im mi pričamo, poslušaće, uradiće. Ali 2013. prvo učešće u Evroligi, Euroleague Media Day, dolazi produkcija Evrolige i pre početka imaju sastanak sa celim timom, gde treba da im predstave šta se sve od njih očekuje i kako da budu prirodni, da budu opušteni, da dobiju od njih ono najbolje. To nije baš šok, ali neka totalno nova priča i nov način gledanja na stvari kod njih, jer u tom trenutku su Nelson, Šilb i Dženkins igrači koji su došli iz Sjedinjenih Država, koji znaju sve to i koji onda pomažu i domaćim igračima da savladaju te neke prepreke.

Ivan Minić: Ti si negde navikao na pažnju medija, ti igraš pred ogromnim auditorijumom, ali ne treba da se družiš…

Janko Stanković: Da, totalno drugačije kad treba da odeš i da budeš sa 10-ak klinaca, pogotovo ako su ti klinci iz Specijalne Olimpijade ili neke takve organizacije. Ti moraš onda da… ti nisi tad za njih samo neka košarkaška zvezda, nego ti si njihov idol. I kako ti treba da se ophodiš prema njima, ponašaš, to je totalno drugačiji princip i drugačiji pristup.

Ivan Minić: Ali i generalno prema medijima. Ti si taj koji se, što kažu Hrvati, nabrijao za utakmicu…

Janko Stanković: Da, naravno. Imali smo situaciju, što ne sme da se desi: Stefan Jović, super momak, super dečko, najbolji igrač na toj utakmici, i gde on prolazi i slavimo, ne može da da intervju koji je obavezan. Nema toga. E sad, mi smo imali neke situacije, prakse, pa onda iz toga naučiš da koliko god ti nešto njima pričaš usput, to čuje, nešto primeni, nešto ne primeni. Tako da smo mi napravili našu knjigu pravila. Imaš ove obaveze iz Evrolige, kao što su čarape, nadmajica, majica ispod i ostale stvari, ali imaš način ponašanja u javnosti, način ophođenja prema medijima, gde su dodata neka pravila medija. Gde ima slučajeva gde stvarno njih opterećuje nekim stvarima koje oni u tom trenutku ne bi trebalo da rade. Ali što se toga tiče, da oni budu spremni i da oni mogu da reaguje najbolje moguće. Onda javni nastup, nastup na društvenim mrežama, ophođenje prema navijačima, mlađim navijačima, onda sponzorske obaveze: pojavljivanje na događajima, na snimanjima, koliko to traje, šta sve treba, pa do dres koda i kako se pojavljuješ ovde, kako onde, da li svi nose istu majicu, istu duksericu. Tako da mi smo napravili tu knjigu pravila. Igrač dođe na početku sezone, mi mu predamo i on tu možemo da se upozna sa tim stvarima. Pa onda pred svaki događaj dodatno mi sa njim popričamo, pripremimo ga šta treba da priča, kako treba da priča, sa kim, gde ide, kako se oblači, kad dolazi, koliko traje. Da ima sve detalje, sve podatke, da on kada dođe bude pripremljen i da može da se posveti tome da tih sat-sat i po vremena odradi najbolje moguće. Od prošle godine… Evroliga u prethodnih par sezona isto tako pravi taj pravilnik sa praksama “ovo treba, ovo je dobro”, “ovo ne treba, ovo nemojte da radite”. I onda smo prošle godine imali sa produkcijom AMG, koja je partner Evrolige, njihovi predstavnici i predstavnici PR tima Evrolige su došli, posećivali svaki grad i sa svakom ekipom radili neku vrstu radionice, gde su simulacije invervjua, gde gledaš sagovornika, kad gledaš, kako reaguješ na nezgodno pitanje. Znači, da ih pripreme. I to sad za strance nije problem, to za igrače koji su bili u inostranstvu pa se vrate nije problem. Problem je za ove mlađe, gde postoji trema, gde postoji taj osećaj nelagodnosti, jer on je košarkaš: “Ja sam sportista, šta ja imam sad da pričam medijima, dajem izjave.” Ili: “Sad se trudim da nešto to izgleda lepše ili bolje. Ja pričam na terenu i to je to.”, što nije dobar princip. Tako da smo mi pomerili tu granicu, ne pričamo samo sa prvotimcima. Mi imamo kvartalno sastanke sa našim mlađim selekcijama, pa i sa najmlađima kad budu te neki javni časove škole košarke i ostalo, gde njih upoznajemo polako sa tendencijama i svim onim stvarima koje ih očekuju, da bi oni bili spremni. Jer ti već na juniorskom turniru Evrolige, kvalifikacionom i onom kasnije, posle utakmice imaš intervju koji treba da daš na engleskom posle svake utakmice. I ti moraš da budeš spreman na to. Tako da radimo sa njima, edukujemo ih i želimo da oni na najbolji način prezentuju pre svega sebe, a kasnije i klub, državu i sve navijače.

Ivan Minić: I uvek ti imaš u ekipi od 15 ljudi, uvek imaš dvojicu-trojicu koji su ti safe bet kakva goda je situacija njih možeš da pustiš i ne boli te glava šta će da se ti desi. Neće ti se desiti slučaj sa Darkom Miličićem na Evropskom prvenstvu, nego jednostavno ljudi koji su i iskusni i kojima to ide prirodno i bez obzira na sav stres i sve, imaju mnogo toga iza sebe i to prosto funkcioniše. Tako da s te strane… A isto je bilo i… I opet malo Radonja je bio trener s kojim sve to bilo dosta napeto. Ali gledajući Šakotu, na primer, kako to hendluje, to je bilo prilično – vidi se da čovek 30 g. prolazi kroz takve stvari i jednostavno dobar je jako u tome.

Janko Stanković: Da, ali gledamo da ne dolazimo u tu situaciju da sad nešto trener treba da odbija ili… Znači, mi pravimo taj naš plan na mesečnom nivou sa svim aktivnostima, svim pozivima sponzora, svim pojavljivanjima u javnost i u medijima, onda PR deo, intervjui i ostalo. I gde mi dođemo, pokažem treneru, samo da bismo uskladili da ako on ima tad trening ili posle utakmice ili je umoran, ne dođemo u situaciju da pravimo problem igračima i stručnom štabu. A u svakom slučaju, trener daje potpunu podršku, svestan da sve te neke stvari koje su neophodne za funkcionisanje i da je to deo našeg posla koji ne možemo da izbegnemo. Taj sponzor ima ugovor, u ugovoru stoji ta obaveza i mi to moramo da uradimo. Sad ili kasnije, u jednom trenutku mora. Samo da to uskladimo. A i imamo taj dogovor sa trenerima, jedino kada je neko u lošijoj formi, pa da izbegnemo te neke komentare: “Vidi ovog! I da se snima, ne može da pogodi trojku ili ostalo.”

Ivan Minić: Ma, naravno.

Janko Stanković: Treneri su toga svesni, i ta saradnja je super.

Ivan Minić: Kada sam to rekao, mislio sam pre svega na ove situacije gde treba da daš izjavu posle utakmice ili na poluvremenu ili nešto slično, a ako je bila dobra utakmica i ako si ti odigrao sjajno i ako se to završilo pobedom u poslednjem minutu, itd. – ne padne ti na pamet jednostavno ili to kada dođeš bude preemotivno. Ili ako je poraz, isto tako. I onda na neki način tu imaš nekog ko ti je sigurnije rešenje od nekog ko će možda biti tu na pogrešan način emotivan.

Janko Stanković: Da, ali to pošto je AMG produkcija Evrolige, oni sad gledaju grafika je taj i taj igrač je najbolji i najkorisniji ili je ovaj dao pobednički koš, tako da ti dobiješ par minuta pred kraj. Ukoliko vi pobedite, taj i taj igrač treba da se pojavi tu i tu. Onda ljudi iz PR-a, Igor Vujičin odlazi do igrača, “ideš sa mnom”. Sačekaš da on slavi sa navijačima, da pozdravi publiku, da pozdravi protivnike i onda odlazi da da tu kratku izjavu. I sad je to već praksa. Svi oni su spremni na to, i daj Bože da ovi igrači koji manje igraju naprave takav potez, budu najbolji, naučiće i oni da daju te izjave.

Ivan Minić: Pričali smo tih prethodnih nekoliko godina koji su realno bili prilično uspešni za Zvezdu, hajde nije bilo flawless victory kao u Mortal Kombatu, ali bilo je dosta dobro i stvari su podignute na određeni nivo. I iz godine u godinu su podizane i onda to meni govori da će i u narednoj godini biti nekih novih stvari, biti podignute stvari na još jedan nivo i ako zasada već nekoliko meseci suštinski ne zna šta će se dešavati nadalje, klub ispunjava sve uslove da igra Evroligu. Formiran je prilično lep tim zasada i dolaze neke pojačanja. Biće konkurentan u tom takmičenju. Šta su vaša očekivanja, odnosno šta su stvari na kojima ste radili u prethodnom periodu, a vezano za ono što nam sledi? Posebno uzevši u obzir da ima niz izazova zbog cele ove zdravstvene situacije.

Planovi za novu sezonu

Janko Stanković: Da, period koji predstoji – u planu je da sve krene: Evroliga 1. oktobra, ABA liga krajem septembra, tj. 20. Mi se spremamo kao da će biti taj najbolji, najoptimističniji scenario: da će se oba takmičenja održavati od planiranih datuma i da će biti ful kapacitet na tribinama. Međutim, paralelno sa tim mi pripremamo scenario gde će biti ograničeni broj ljudi u hali ili da će neki deo na početku biti bez publike. Moramo da budemo spremni i da imamo odgovore ukoliko takva situacija bude. A sada niko sa sigurnošću ne može kaže biće tako i tako  1. oktobra. Ono što je važno: ekipa se formira, došao Sale Obradović, naš čovek, Zvezdina legenda. Tako da je, tj. poklopilo se sa nastavkom naše priče zid-cigla, tj. cigla-zid-tvrđava-Kalemegdan-Zvezda. Sada imamo tu Zvezdin DNK, koji svako od nas nosi, Zvezdaši, navijači. Igrači koji su tu dobijaju i Zvezdine pasoše – Crvena zvezda Republika. To je neki pravac, tj tendencije šta navijači mogu da očekuju. Pripremamo, naravno, i pakete sezonskih karata, načine i kako ćemo se odužiti ljudima koji su i prošle godine imali sezonske karte i koje nove… Prošle godine smo imali taj “Zvezdaš junior” paket, sada će sigurno biti još nekih novih stvari. Gledamo još više da segmentiramo, i da napravimo takvu situaciju da svaka grupa ljudi može pronaći svoje mesto da bude tu bezbedna, sigurna, da ima neku svoju zonu konfora i da uživa u svim sadržajima sportskim i tim dodatnim aktivnostima. Ono što je jako važno jeste da Evroliga sada na tom poslednjem bordu skupštine su učestvovali svi klubovi donela te neke nove odluke: povećava se market pool, ima nekih poboljšanja za sve klubove, tako i za nas, a zbog cele ove situacije imamo i nove pozicije na terenu, nove pozicije za brendiranje da ponudimo partnerima, sponzorima. To svakako ulazi u deo našeg plana. Na primer: produkcija pored TV studija i pre-game i post-game sadržaja može i klub da radi, tako da nam to daje dosta nekih mogućnosti koje želimo da iskoristimo. I da nastavimo ono što smo počeli: imamo taj sistem članstva, imamo sezonski; mi to želimo da implementiramo to. I na početku je bilo zamišljeno da to bude jedna kartica – “Zvezdaš multi-card”; gde ti možeš da budeš i donator i član i da imaš sezonsku, i da to pretvorimo u neku našu valutu koja će moći da se koristi za sve sadržaje vezane za KK Crvena zvezda, ne samo utakmice i karte, nego da povežemo i sa partnerima. Naš cilj jeste da okupimo što više ljudi i stakeholdera, i manjih i srednjih privrednika iz države, da ih povežemo sa našim brendom, spojimo sa ostalim našim partnerima. Jer samo na taj način možemo da se izdignemo i da svi zajedno stvorimo neke nove šanse i mogućnosti. A smatramo da Zvezda ima tu snagu brenda da može da bude inicijator tih nekih ideja, i da kroz te neke aktivnosti zajedničke sa klubom i sa ostalim partnerima može da se izrodi dosta šansi za sve nas. Tako da ova situacija i ta neizvesnost nas nikako ne sputava i ne sprečava. Mi radimo, planiramo, imaćemo samo više scenarija, pa ćemo videti koji će biti aktuelan kada za to dođe vreme.

Ivan Minić: Naravno, stvari se samo komplikuju, ali ne možeš da sediš i da čekaš skrštenih ruku, jer u nekom trenutku, nadamo se i verujemo, ovo zlo će stati i mi ćemo se vratiti nekom normalnom životu. Mislim, bukvalno 6 m. je prošlo – nije 6, ali je 5 m. prošlo – 4; od trenutka kad se ne igra NBA. Ja imam ritual kad ustanem ujutru da otvorim na telefonu prvo to. Nije bitno ko je zvao, koje su poruke, bilo šta, nego bitno je koliko Bobi dao tu noć. Šalim se, naravno. 🙂 Ali imam par stvari koje volim da uradim. I 6 m. se budim, krenem i onda kao “brate, nema ništa nigde, dokle više!”, ne mogu više da gledam snimke, malo mi je muka svega toga. Nadam se da će stvari da se unormale. E, hvala ti! Ispričao si neke baš super stvari, koje zapravo ako čovek malo razmisli i posloži u svojoj glavi, mogu da se primene na razne druge stvari. Prosto, određeni modeli funkcionišu gde god da postoji zajednica koja je na neki način investirana, makar emotivno, ali nije to makar, to je onako prilično važna stvar. Tako da hvala ti puno na priči koju si podelio. Svaka čast za rezultate koje ste ostvarili. Da će Bog da sledeća godina bude još uspešnija i kroz sve ove stvari, a i kroz rezultate kluba.

Janko Stanković: Hvala na lepim rečima, i hvala na pozivu i prilici da podelimo to sa ljudima.

Ivan Minić: Vama hvala što ste nas slušali i gledali. Kao i dosad, sve komentare, predloge, ostavite na društvenim mrežama i u komentarima na Jutjubu. Bilo je ovo veoma zanimljivo iskustvo, a mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.