Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 74. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je i ovoga puta Epson, i im se zahvaljujemo na tome. A moj današnji gost je moj dragi prijatelj i veliki navijač Mančester Junajteda. što je jedna od svaki koja nas spaja, Đorđe Đokić Đoca. U zajednici poznat po mnogim nekim zanimljivim projektima koje je radio. Između ostalog, to su “sportske.net”, tu je “BeeWeb” koji je jedna vrlo interesantna priča. Ali poznat i kao jedan deo dvojica koji je pre nekoliko godina ni kriv ni dužan najebao.

Đorđe Đokić: Dešava se.

Ivan Minić: Pogreši čovek.

“Kako sam nagrabusio” I deo

Đorđe Đokić: Pogreši čovek. Pre svega, drago mi je što sam ovde, što možemo da podelimo malo celu tu istorije i sve manje-više ceo taj put koji smo prošli od 90-ih do danas. Da, desilo se to što se desilo. Nije baš pre neku godinu, sad već izgleda da smo omatoreli. Ima 10 g. bukvalno od tad, što više govori o tome da smo matori nego da nešto drugo. Ali, da, 2010. smo imali tu situaciju; praktično Dušan Jagličić Jaga i ja smo negde od 2001… da kažem naš prvi biznis neki je bio zapravo “freebetting.net”, tj. veb-sajt koji je pomogao kladioničarima da dođu do informacija svih vezanih za klađenje, svih potrebnih informacija koje su im potrebne da bi lakše se kladili, da tako kažem. I sve je to lepo trajalo do negde 2010. kada je bio ceo taj slučaj – 23. februara kada smo uhapšeni, onda je cela ta priča od tad bila poznata. Ne znam sad koliko da ulazim u detalje. U suštini mi smo tad, kasnije se ispostavilo što smo znali od početka greškom države bili optuženi da ogranizujemo igre na sreću onlajn, i u skladu sa tim i za pranje novca. Onda smo, nažalost, nekih 10 m. tj tačno 10 m. proveli u pritvoru – u CZ-u; dok nismo uspeli da objasnimo ljudima iz tužilaštva i iz suda šta smo zapravo opšte mi radili, šta je to internet, šta je to “affiliate marketing”, i takve stvari. I posle tih 300 dana provedenih u pritvoru smo još 5 g. zapravo se sudili, sudili dok nismo pre 5 g. nekih ili 4 i po nekih došli do konačne presude da ništa loše nismo uradili. I to je nekako ukratko ta priča. Znači, nažalost, tu u tom periodu se ništa i ne događa. Mislim, nažalost, po mlade ljude u ovoj zemlji koji budu radili nešto, a koji se susretnu sa sličnim problemom, što nije nemoguće. Ništa se tu nešto preterano nije ni dešavalo na svim tim suđenjima i svemu osim što je trebalo neko u nekom trenutku da kaže: “Ej, ipak ovo nije to što smo mi mislili da jeste!”, i to je otprilike najtužnija priča u svemu što je ekstremno sporo čak i da dokažeš ono što je svima očigledno već posle 5 min.

Ivan Minić: Sećam se da smo tada imali i hešteg i cela neka akcija informisanja ljudi o tome šta dešava sa vama se zvala “Ko je sledeći?”. Srećom nije se baš ispostavilo da se to zaređalo, da ima red ljudi koji su sledeći. Mada je bilo ljudi koji su i nakon vas imali… ali možda ne toliko vidljive slučajeve. Svima nama je bilo potpuno jasno da ste vi nevini, i da je samo pogrešno tumačenje svega. Upravo to što ti kažeš, samo je 10 m. trebalo da se objasni ljudima jer se verovatno kreće od toga šta je internet, šta je kompjuter, a onda sve ostalo.

Đorđe Đokić: Ono što objašnja sve pored onoga što su svi tad videli, ljudi koji su tad bili u zajednici, odavno je prošlo tako da nije tad bio internet toliko popularan i razvijen i biznisi na internetu nisu toliko bili razvijeni, pa su iz samog saopštenja tada MUP-a videli o čemu se radi i sa onim pričama o “Moneybookersu” kao kladionici i sličnim stvarima, koji su tu iznele, ali recimo meni je najupečatljivije bio neki trenutak kada smo baš privođeni i sve, i kada: “OK, vi ste radili to i to. Toliko novca vam je prešlo preko računa. -Da, jeste. Ovo su naši sajtovi. Da, to su naši sajtovi. -OK, vi ste zapravo organizovali igre na sreću preko interneta.”, to je njihov stav. Ja kažem: “Ne, mi se bavimo “affiliate marketingom”, imamo ugovore za “affiliate marketing”… -Aha, kako se to piše? Šta je to?” E, tu je otprilike trenutak kad ti shvatiš “OK, na koji način sada razgovaramo uopšte?” Znači, ja sad ne mogu da ti objašnjavam ništa jer ti očigledno ne znaš ni nultu tačku, i koji način uopšte u toj situaciji ti možeš da pričaš i da objasniš svoj posao – nekom ono što radiš da je to i čisto i legalno i sve, nemaš nikakvih problema; ali na koji način da objasniš nekom ko apsolutno ništa ne zna o tom, počev od toga ni kako se to piše. E, to je onako što je baš strašno. Koliko smo daleko odmakli od toga? Pa, ne znam, nadam se da jesmo. Evo, digitalizujemo se prilično. Ali nisam baš siguran da smo preterano mnogo odmakli od tog trenutka.

Ivan Minić: Sigurno da postoje granični slučajevi i stvari koje su malo kompleksnije koje bi sada moglo da izazovu problem vrlo sličnog tipa, nažalost. S tim da možda sada postoji više ljudi koji bi tu mogli da doprinesu nekim svojim znanjem da se stvari brze razreše i da to ne bude toliko bolan i komplikovan proces koliko je bio.

Đorđe Đokić: Da, slažem se. Definitivno kad uporedimo to vreme, recimo pre 10 g. realno nije toliko bilo IT firmi u zemlji, pogotovo nije bilo veb firmi, firmi koje rade neke sajtove, aplikacije, šta god; mislim, to je bilo vreme pre “Androida”, da ga tako nazovem. Dovoljan pokazatelj koje je to vreme bilo. I recimo taj trenutak kad smo mi otišli u pritvor, još “Android” telefoni nisu bili – ono, možda ih par ljudi imalo ili tako nešto; kad smo izašli, svi su ih imali. Hoću da kažem, tih 10 g. u IT svetu je ogroman period. I to vreme stvarno nije bilo toliko nekih jačih firmi, možda su se mogle nabrojati na prste jedne ruke neke uspešne IT firme tog tipa. Danas ih ima mnogo više, naravno mnogo ljudi iz industrije je sad već možda u nekim stukturama državnim, i verovatno do toga u toj meri ne bi došlo. Eto, to je možda nešto gde smo dosta napredovali. E sad, da li je dovoljno. To je drugo pitanje.

Ivan Minić: Neko je mora da bude prvi.

Đorđe Đokić: Jasno.

Ivan Minić: Bavićemo se još time i bavićemo se celom “Free Betting” pričom zato što mislim da je veoma interesantna. Jeste da su se stvari promenile, ali vrlo je dobro znati od čega se krenulo i kako su stvari funkcionisale ranije. Ali ja bih se vratio na period pre toga. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 🙂

Obrazovni put

Đorđe Đokić: Uh, nemam pojma. Iskreno, nisam… Mislim, sve i svašta, naravno, od klinačkih dana. Ali recimo da je neko programiranje bilo neki put koji sam hteo da idem od recimo početka srednje škole. Pre toga, računari – “Spektrum” sam dobio u 5-6. razredu; pričamo o vremenu u kom nije baš bilo programiranje nešto svuda oko nas, niti bile ne znam kakve plate u tome ni li je bilo firmi ili bilo čega. Ali recimo to mi je bila neka prekretnica od tih klinačkih dana, recimo u tom periodu. Stvarno sam želeo time da se bavim, i otprilike to je bio neki, hajde da kažem jedini poziv koji sam od tog period kao kad znam za sebe, hteo stvarno da radim. I posle srednje škole – prvo, u gimnaziji sam bio programer-saradnik, recimo tako se zvao taj smer; i posle kada sam upisivao fakultet pošto je bila sjajna 93., naravno hteo sam ETF da upišem, međutim ko se seća 93. – seća se; tako da je bilo: “Evo je matematika na… Prirodno matematičkim fakultet na nekih 300 m od kuće – znači, to ćemo! Dotle mogu da dobacim.” Tako da eto, to sam studirao. Završio sam matematiku 97. i praktično otad se bavim programiranjem, tj. još za vreme fakulteta. I to mi je bio prvi posao recimo u koji sam ušao i toga sam krenuo. Znači, recimo od 96-97. praktično sam počeo da radim kao programer, i to kao “Delphi” programer za početak.

Ivan Minić: I na čemu si radio u tom periodu? Šta se radilo uopšte? Kako su izgledale IT firme u tom periodu? Mislim, iz vizure tebe kao klinca koji ulaziš u to.

Izgled IT firmi krajem 90-ih

Đorđe Đokić: Pa, pazi, nije ni bilo IT firmi. Programerske firme – to ja se ne sećam da je postojalo. Bilo je firmi koje prodaju računare, pa kao “hajde sad da napravimo neki u to vreme “clipper” aplikaciju za vođenje knjiga”. To je bio plafon otprilike, dotle moglo da se dobaci. Sad ne kažem, možda je bila poneka, ali to je bilo baš, baš mizerno. Moj neki prvi posao je bio da sam počeo da radim u “Namenskoj”, tj. u fabrici oružja u Kragujevcu kao programer. To mi je bilo odmah posle fakulteta. Prosto nije bilo programera, i nije trebala ni veza, ni bilo šta maltene. Kao dođeš i radiš. Doduše, i to mi je bila velika životna škola: prvo što upoznaš ljude koji su potpuno različiti od tebe, a opet su prošli neku – i oni su programeri i oni su prošli neke škole. Ali tu sam otprilike video kako funkcioniše država na neki način, pogotovo u tom periodu jer to su bile sjajne 90-e. I stvarno negde nisam sebe video “long-term” u tome, ali eto to mi je bio neki prvi posao. A nekih spoljnih u to vreme IT firmi – ne, to je bilo prodajemo računare, usput uradimo to i to je to. E, tako mi je bilo negde do 2000. tj. 99. kada počinju malo da se otvaraju firme, i tu sam tada prešao u “Dokumenten Management”. To je neka firma koja je radila aplikacije za “document management”, je li, i to sam kod njih radio neko vreme. I onda sam otišao u Nemačku, počeo sam radim tamo u jednoj veb-firmi praktično, i to mi je neki prvi korak…

Ivan Minić: Kontakt.

Đorđe Đokić: Kontakt sa firmom koja se bavi izradom aplikacija, sajtova, bilo čega. Do tog trenutka apsolutno nikakav dodira nisam imao s tim osim što sam neki HTML, pravio neki sajt za “Radnički” lokalni. To mi je bio prvi sajt koji sam napravio. Zapravo, sajt FK “Radnički”, koji tada – ja mislim da možda su “Zvezda” i “Partizan” imali sajtove neke lokalne, i ja i Jaga smo pravili taj. To mi je super priča. Međutim, ništa van toga stvarno nisam radio. I onda se desila ta situacija koja je kao ono, trebaš da imaš malo i sreće u životu verovatno u nekom trenutku. Taj konkurs za tu firmu “Virtual Team” u kojoj smo radili koleginica i ja je bio veoma zanimljiv, jer naravno ja pre toga apsolutno ništa nisam znao. Oni su tražili “Perl” programere. Ja otprilike nisam znao ni šta je “Perl”. Mislim, pročitao sam pre odlaska na intervju. I, naravno, nisu me izabrali. Pošto birali su dva čoveka koji će da odu u Nemačku na obuku, i onda da rade tamo ili da se vrate, već o tom potom. Naravno, mene nisu izabrali, izabrali su tu moju drugaricu – koleginicu, i Dinketa. Dinketa znaš, tako da možda bude i gost u nekom trenutku ili šta već. Pozdrav za Dinketa! I, međutim, pred odlazak na put desi se da Dinketu treba žena da se porodi, i Dinke u poslednjem trenutku odustane od odlaska, od promene posla, od odlaska… Mislim da je trebala da se porodi, ali ne drži me za reč; ili je nešto drugo bilo, ali mislim da je baš to bio glavni razlog. I Dinke tad ne ode na to, a oni pozovu mene. I onda ja sa mojom drugaricom Ivanom odem tamo, i praktično to mi je bio neki prvi upliv u veb i prvi korak… Pazi, 90-te su bile period u kome ti i ne putuješ. Ti se sećaš, ajde bio si mlađu u tom periodu, ali opet – to je period u kome ti čak i ne putuješ u inostranstvo. Treba ti viza za bilo kakav odlazak negde. Za vizu ti treba pozivno pismo. “Gde ćeš ti, prijatelju?! Kakvo inostranstvo!” I onda praktično u ton periodu 90-ih ja ne sećam da li sam izašao iz zemlje neki put, i to je većinski bila takva situacija. I onda je meni taj odlazak tamo bila neverovatna promena. Prosto jesam bio pre toga u Nemačkoj kao klinac, ali to je bilo ono kao… prosto ne mogu da uporedim. Skoro, relativno skoro sam bio u Americi, pa ta razlika između Evrope i Amerike, koja je ogromna, nije ni izblizu razlike između Srbije 90-ih i odlaska tamo da radiš – praktično odlaska u kancelariju, gledanja mladih ljudi koji rade neke konkretne, normalne stvari; a pritom se sve to dešava u trenutku kad te gazde te firme u kojoj smo mi radili – gazde, mislim šefovi, CEO-vi današnji; oni imaju po 19 godina. I ja dolazim kao praktično drugi najstariji u toj firmi, a zapravo početnik. I baš je bila drastična promena. Po povratku smo praktički krenuli da radimo “Free Betting”, jer sam video kao ljudi tamo rade poslove na netu, plaćaju, rade. Tamo se okreću neke pare, što ne bih mogao i ja odavde da to da probam da radim, da viidim nešto što me zanima, da probam da prenesem. I tako smo zapravo i krenuli u celu priču.

Ivan Minić: I kako je izgledao u samom početku “Free Betting”? Šta je to sve podrazumevalo? Koja količina vašeg angažmana je bila potrebna? Jer sećam se da je to dosta veliku požrtvovanost iziskivalo.

“Free Betting”

Đorđe Đokić: Pa, pazi… Bilo šta što radiš – skoro sam slušao onaj podkast “Netokracije”, Markov, da li je Ognjen Vuković bio gost, pa su baš pričali o tome: da li “work smart” ili “work hard”; u suštini ti kad počinješ, prvo ne znaš ništa realno. Iskreno, vratili smo se, kao znao sam malo da programiram u “Perlu”, to je otprilike… tri meseca sam imao obuke programiranju, eto toliko sam znao da programiram. I ti suštinski ne znaš ništa. Tako da taj prvi period naravno moraš “work hard”, maksimalno “hard”. Malopre smo pričali o tome, sediš i radiš. Ima nedelja kad ne izađeš iz sobe i radiš na tome zato što prosto želiš da napraviš nešto, a ne znaš ništa pa pritom moraš i da praviš i da učiš i da vidiš kako, a bio je to i period nisi baš imao milion ljudi oko sebe koji se bave istom stvari. I još pritom, verovatno ljudi ne mogu ni da zamisle sad, imao si “dial-up”! Imao si “dial-up”, a pošta sam imao i dvojnika, onda baka, komšinica moja dođe: “Je li možeš, molim te? Treba da se čujem sa ćerkom – da prekineš vezu.” Prosto je period u kome ti daš sve od sebe, ali naravno nemaš nikakve garancije da će to uspeti, jer niti imaš koga da pitaš šta treba i kako treba, i onda se boriš, gledaš, istražuješ, učiš, čitaš, radiš, probaš. Nemaš neku alternativu. Ali je osnov da budeš napaljen. Praktično da imaš neku ekstremnu strast prema tome da stvarno veruješ da nešto možeš da napraviš u tome. Tako da smo mi “Free Betting” počeli prvo kao neki mini-portalčić koji je daje neke informacije, neke savete, nešto i onda se to polako razvijalo kako smo mi učili šta možemo da isprogramiramo, kako smo polako ulazili u svet SEO, u svet uopšte marketinga ili “growth hackinga” današnjeg – nije se baš tako zvalo. Ali prosto sve si morao da naučiš sam suštinski, i išlo je to korak po korak do negde 2003-04. kad smo shvatili da je to zapravo nešto što da bude ozbiljan biznis, kad je to već počelo da definitivno zahteva da nemaš ništa drugo što radiš i da se potpuno posvetiš samo tome. I od tog trenutka je to već kretalo da bude firma ozbiljna, i dosta ljudi i sve.

Ivan Minić: Taj neki momenat koji kažeš na početku – naročito ako si mlad pa nemaš šta pametnije u životu, a iako si dovoljno napaljen i stariji i dalje nemaš šta pametnije u životu; ti u suštini moraš da napraviš sve, a znaš da ti ne treba sve, ali ne znaš šta ti treba. I onda moraš da napraviš sve da bi mogao da izvučeš ono što će se ispostaviti da ima najviše efekta, pa se fokusiraš na to, itd. Ali da bi došao do toga, ne krećeš ti sa znanjem šta je to što će da da rezultat. Nego probaš sve dok ne nađeš nešto što radi.

Đorđe Đokić: Bukvalno to. Bukvalno pipaš u mraku. I sad ti uradiš dvadeset stvari, i jedna od tih dvadeset donese neki benefit, i ti sav hepi što ti je donela benefit i teraš narednih dvadeset stvari. To je način na koji smo radili. Ja ne kažem da je to dobar način. Sada svakako ne bih tako radio, ali u to vreme nismo znali za drugačije i prosto nisu bili izmišljene sve metode koje su u međuvremenu izmišljene, nisu bile napisane knjige koje su u međuvremenu napisane. Tako da je…

Ivan Minić: Nisu postojali izrazi koji postoje danas. 🙂

Đorđe Đokić: Jeste, nisu se zvali onako kako se danas zovu. Mada, manje-više je bilo sve to. I prosto pokušavaš: pokušaš, omaneš, pa hajmo drugo, pa pokušaš, omaneš, pa…  i na kraju, i dan-danas tako radiš mislim suštinski. Ne možeš da budeš siguran baš šta će uspeti od stvari.

Ivan Minić: A šta je bio “business case”? Kako je funkcionisao biznis deo priče?

Đorđe Đokić: Ceo biznis deo priče je bio zasnovan na “affiliate” marketingu suštinski. Dokle je kasnije došao praktično “Free Betting” da je imao gomilu ljudi koji su bile kopirajteri praktično, odnosno koji su pokrivali svaku gotovo bitnu utakmicu koja se igrala na planeti: da li fudbal, tenis, košarka, šta god; i uz obradu svih informacija tako da praktično neko ko voli da se kladi kad dođe na sajt, ima apsolutno sve što ga zanima o utakmici koja ga zanima – bilo da je tamo Švedska druga liga ili Premijer ili Junajted; i na osnovu tih informacija on odlučuje šta će da uradi sam po sebi. Način na koji smo mi pravili novac je suštinski – “affiliate” marketing; znači sve kladionice i dan-danas i tada su imale praktično otvorene programe u koje bilo koji sajt pojedinac može da uđe, potpiše ugovor i praktično postavljanjem linkova ka tim kladionicama, kladionice prate odakle je došao igrač, sa kog sajta i na osnovu kasnije rezultata tog igrača isplaćuju neku nadoknadu. Mislim, slično kao što radi, potpuno isto zapravo kako radi “affiliate” marketing u bilo kojoj drugoj oblasti, recimo: u hotelijerstvu – “Booking”, bilo ko; tako radi u kladioničarskom biznisu, jedino što su procenti nešto veći pošto je prosto marža veća i što igrači više donose na “long-term” nego što donose ako kupiš proizvod na “Amazonu” recimo, pa tamo imaš “affiliate” marketing ugovor.

Ivan Minić: U suštini je varijanta: dakle, ti imaš sve informacije tu, ispod toga imaš izlistano gde sve možeš da se kladiš, koje su kvote i sam igrač bira gde želi da ode i da se kladi.

Đorđe Đokić: Jeste, ispod toga, ti nakon informacija u kojoj kažeš čoveku sve, na primer: evo ti statistika sa tih svih mogućih utakmica, “head-to-head stats”, ove godine, prošle godine, pre 10 g., ko igra, ko ne igra, gde možeš da gledaš utakmicu – na kom lajv strimingu, na kom sajtu, bla-bla; da li je neko povređen, nije povređen, taktička zamisao… bukvalno sve što možeš da zamisliš o toj utakmici je rađeno. I onda na kraju ti kaže: “OK, ako hoće da igraš na “home win” odnosno pobedu domaćina, onda ti je najbolja kvota u toj i toj kladionici. Ako hoćeš da igraš na “draw”, najveća kvota ti je u toj kladionici, i tako.” Imaš uporednu analizu i kvota i na osnovu toga ti odlučuješ šta ćeš da igraš, eventualno dobiješ savet kao: “Mi mislimo da ova utakmica deluje da će se završiti sa dosta golova, recimo”; pa, ti sad prijatelju vidi da li se to slaže sa tvojim mišljenjem ili već igraj šta god ti padne na pamet. U principu, nije tu model toga da ti njima kažeš šta – postoje i takvi sajtovi, da tako kažem, i razvili su se i kasnije sa onim kao dojavama; to nije model koji suštinski radi “long-term”. Ono gde smo mi suštinski dobijali je zapravo ogroman “traffic” koji smo imali. Praktično smo na sajtovima na različitim jezicima – pošto smo imali i sajtove i na turskom, španskom; imali preko 50 hiljada ljudi zbirno dnevno na sajtu. I prosto na tu količinu ti dobiješ veliki broj ljudi koji takođe imaju bonuse, imaju razne stvari koje evo polako dolaze i kod nas posle 20 g. Tako da eto je neki model. I sada kada oni odu, otvorene nalog u nekoj kladionici, “Bet365” – praktično samo najvećim svetskim kladionicama;oni tamo kad otvore nalog, oni postaju neko od čijeg kasnije profita ti imaš neki procenat u zavisnosti procenta…

Ivan Minić: I to je dugoročna stvar.

Đorđe Đokić: Da, to je dugoročna stvar. Sad opet to zavisi od ugovora, od kladionice do kladionice, može da se promeni u bilo kom trenutku. Svaka kladionica kao i “Booking”, “Amazon”, u bilo kom trenutku mogu ukinu ugovor, smanje procenat, šta god. Prosto, oni su ti kod kojih je i nož i pogača. Ali u principu to su preterano velike firme da bi se igrale sa takvim stvarima, i firme koje su praktično i narasle na tome: “Bet365” je suštinski i najviše narastao na tome što je prvi ušao u onlajn svet i pokupio gomilu igrača, pa sad je najveća svetska kladionica. Nije u to vreme najveća kladionica “Bet365”.

Ivan Minić: Kaži mi, svi ti dogovori koji se prave – OK, jedna stvar je ti odeš, otvoriš nalog, isklikćeš nešto, dobiješ svoj “affiliate” link i sistem za generisanje toga, i to staviš; ali u nekom trenutku kada postaneš značajan, ti imaš i dogovore, pregovore, razgovore sa njima. Kako je izgledalo uopšte to tada? Koliko su oni bili zainteresovani za te ljude koji im dovlače igrače?

Đorđe Đokić: Pa, bili su zainteresovani. Pazi, ono što je recimo u  tom biznisu zanimljivo postoje recimo neke “affiliate” konferencije koje su se u “gambling” svetu organizovale još tamo negde od 2006. g. Postoje te konferencije na kojima ti imaš mogućnost da razgovaraš sa “affiliate” menadžerima, itd. Imaš mejlove, naravno. I, da, kad si veliki – u smislu kad dovodiš veliki broj igrača; onda imaš mogućnost oko pregovora, oko uslova i oko svega. I, naravno, možeš dobiti i veće procente nego oni što su ponuđeni ili da obezbediš neke dodatne bonuse ili tako nešto. Sve je to sad stvar  pregovora, kao i u svakom poslu, što je “entry-level” je to što vidiš na sajtu. Naravno, nećeš dobiti više od “entry-levela” koliko god si sposoban u pregovaranju ako ne kreneš da imaš ozbiljan “traffic” i ozbiljan broj ljudi koji im šalješ. Ali, naravno, kada dođeš to te granice, onda možeš da postavljaš i svoje uslove, i da pregovaraš o procentima, o bilo čemu. Ono što jeste fakat je da kad postaneš dovoljno veliki, onda u tom svetu možeš da biraš šta god hoćeš i možeš da imaš VIP tretman apsolutno. Prilično se trude da zadovolje velike korisnike, velike “affiliate” praktično, velike partnere.

Ivan Minić: Dakle, pričamo o nekom periodu koji je od 2001. preko 03. kada se to uozbiljava zapravo, pa negde 05-06. kreće priča i sa tim da imate mnogo direktniji kontakt i sve, do 2010. kada se priča nasilno završava. Kako se menjala cela stvar u tim godinam? Da li se menjala uopšte?

Đorđe Đokić: Pa, menjala se znaš kako… ta industrija se menjala uglavnom  – pazi, ja uglavnom pričam o “sports betting” jer smo mi u tome bili, postoji taj drugi deo koji je kazino biznis, koji je nešto drugačiji i o kome stvarno nikad nismo ni radili niti imali nekog uspeha, a ima u Srbiji dosta ljudi koji su mnogo bolji, mnogo više pametnije mogu da ti pričaju o toj temi; što se “sports bettinga” tiče, uglavnom se u toj industriji stvari su se menjale od Evropskog do Svetskog prvenstva. Znači, neki dve godine period je bio period u kome dolazi do ozbiljnih promena iz prostog razloga što su količina novca koja se okrene na Evropskom ili na Svetskom toliko velika da cela strategija razvoja “gambling” operatora zapravo je bazirana na tim tačkama. “Za ovo Svetsko prvenstvo ćemo da napravimo to i to.” I taj trenutak, nažalost, je bio mnogo – baš značajan je bio taj trenutak kad smo mi prestali da radimo, nažalost, jer je te godine, ta 2010. je bio baš ogroman bum. Od negde od 2001. pa na dalje ta industrija je rasla, rasla, rasla. Ali 2010. je bio neki ključan trenutak, tadašnje Svetsko prvenstvo ja mislim da je bilo…

Ivan Minić: Južna Afrika.

Đorđe Đokić: Jeste, Južna Afrika, to Svetsko prvenstvo je baš otprilike ogroman “boost” za celu “gambling” industriju jer je posto internet postao – svi su ga koristili, počele su aplikacije, krenuo je “Android”, ušao je u svaku kuću. Počeli su stariji ljudi da koriste intenet. Ne pričam o Srbiji, naravno, nego o UK, o tim zemljama. To je jedna bitna prekretnica bila. Praktično na svake dve godine su bile te mini-prekretnice, i 2010. je bila ključna. Ono što je još bila velika prekretnica u “gambling” industriji to su suštinski zakonske promene, koje su se dešavale od zemlje do zemlje. Jer “gambling” je suštinski problematičan biznis svuda, i biznis na koji država pokušava da stavi šapu. Tako da je najveća promena dok smo mi to radili bila zapravo prestanak “US Marketa”, koji je najveći za “gambling”. Jer je u nekom trenutku, više se ne sećam godine, u nekom trenutku je postalo zabranjeno onlajn klađenje u US. Pa sad kreću polako promene tamo, od zemlje do zemlje, tj. od države do države, u zavisnosti od lokalnih zakona. I posle 2010. u periodu 12. pa na dalje je dosta promena bila u lokalnim zakonima po Evropi. Svaka zemlja je uvodila svoja pravila, pogotovo te zemlje koje imaju veći broj ljudi: praktično Španija je napravila ogromnu promenu; Italija u zakonskoj regulativi; Skandinavske zemlje, itd; tako da se to posle menjalo, ali rekao bih da što se same industrije tiče, da taj neki period od dve godine, period u kome se dosta stvari menja tu.

Ivan Minić: Da se vratimo sad na taj trenutak kada se cela priča nasilno zaustavlja, vi idete u pritvor. Šta se dešava?

“Kako sam nagrabusio” II deo

Đorđe Đokić: Pa, dešava se da ćutiš i čekaš da pakao prođe otprilike. Taj trenutak je bio onako… Mislim, znaš šta je najgore tu? Što ti prosto legneš da spavaš uveče bez ikakvih problema, i ujutru ustaneš i promeniti se život za ne znam koliko…

Ivan Minić: Koliko punih krugova plus…

Đorđe Đokić: Koliko punih krugova, ne znaš gde si otprilike završio. I završiš tu noć, spavaš u nekoj ćeliji u CZ-u dole na “nuli”, što kažu… sa čučavcem u ćošku. To je ti otprilike baš kao na filmu, i to lošem turskom. I sve ti se promeni. Tako da biznis od tog trenutka više nije preterano bitan, tj. u prvih par dana ono što smo mi gledali: “Da, neko će skapirati. Evo sad smo objasnili ljudima, sad će oni da to skapiraju. Nisu znali, dobro.” Međutim, posle nekog vremena već vidiš: “Dobro, sad znaju, ali džaba. I šta ćemo sad?” I onda praktično se tu sve staje. Bukvalno ti neko preseče i biznis i priču i 15-ak ljudi koji je u tom trenutku radilo na tome. Sad možemo da povežemo sa ovim, na primer, ovom situacijom oko korone gde su sad svi u problemu sa biznisima. Je li tako, većina ljudi je pretpostavljam u problemu sa biznisima. I ako ti sada imaš gomilu ljudi koja radi za tebe, ti sad… U celom procesu razmišljanja o tvom problemu ličnom koji imaš, dolaziš i do dodatnog problema šta ćeš sa ljudima koji sede kući i koji neće primati platu, kako će oni, šta će oni, itd. I onako, nije jednostavno u svemu tome još razmišljati o tome šta će biti sa biznisom. Pritom nemaš nikakvu informaciju šta može da bude. Tako da ono što se desilo sa poslom posle toga je da je u nekom trenutku neko tamo već ko – nemam pojma; pošto nisu znali otprilike kako i  šta, pretpostavljam, kako i šta da urade sa sajtom u nekom trenutku dok smo mi bili u pritvoru – pošto smo mi dali sve pristupne šifre, itd… kao čin dobre volje, je li tako; neko je u nekom trenutku pobrisao sve, jednostavno ušao na server. Verovatno nije znao kako da stopira, kako da stavi neku indeks stranu ili šta god, ono kaže: “Trenutno je nedostupno.”, nego je bukvalno pobrisan ceo sajt. I od tog trenutka sajt praktično ne postoji. Posle sve već bio kraj u tom trenutku.

Ivan Minić: Kako izgleda taj momenat kad guraš zid? Vi ste proveli 10 m. gde je stalno bilo nekih pokušaja da se nešto uradi. OK, situacija sa poslom je takva da je to suštinski sve stalo i rasformiralo se i u tom trenutku to više nije ni bilo bitno. Ali da li je postojao tračak nade, jer iz ugla svih nas kad je to već preraslo u… “Dobro. OK, u pritovoru su. 7 dana je prošlo.  10 dana je prošlo. 15 dana je prošlo… Dobro, hoće li pustiti nekad ove ljude?” Ispostaviće se da je to trajalo prilično, prilično dugo. Koji su ono neki ključni momenti kad si ti počeo da se nadaš da ćeš nekad da se završi?

Đorđe Đokić: Uh, pa imaš znaš kako… imaš mnogo nekih tačaka, tj. ti se od starta sve vreme nadaš. I to je problem u pritvorima generalno je u tome što ti sve vreme se i nadaš, a sve vreme i misliš da taj trenutak nikad neće doći. Jer teoretski može stvarno da ne dođe. I za razliku od perioda – pričao sam sa dosta ljudi koji su nažalost okusili i jedno i drugo; glavna razlika između pritvora i zatvora je to poznavanje tačke u kojoj ti izlaziš. Ti kada si u zatvoru – učinio si nešto loše, OK; ali znaš toliko ćeš da budeš tu i prilagodiš svoj život tome. Ovde ne možeš ničemu da se prilagodiš jer ne znaš sutra šta će biti, ne znaš bukvalno ništa ne znaš. Onda je tu užasno teško za psihu to podneti, taj osećaj nemoći i taj osećaj sa kojim se praktično nikad nisi suočio jer ceo život si naučio da razmišljaš tako što rešavaš neke probleme. Imam problem – OK, sad ću da se potrudim da ga rešim, nema ko drugi da mi ga reši ili naći ću nekoga ko će da mi pomogne da ga rešim. Sad si ovde u situaciji da bukvalno ne možeš ništa. Imaš naravno advokata koji se trudi, ali ti naravno vidiš u nekom trenutku da ti on kaže: “Ne možemo ništa, možemo da čekamo jer prosto…Trudimo se, radimo sve, pokušavamo da im objasnimo. Ali šta im objasnim kad je sve jasno. Šta ćemo sad dalje da radimo?” I onda ti čekaš. Imaš neke trenutke u tom periodu – recimo mi smo 6 m.bili u pritvoru bez optužnice, što prvo jedan vrlo zanimljiv podatak. Nije baš normalno. OK, hoće li da podignu optužnicu, da uopšte znam šta hoće na kraju. Na kraju čekaš taj 6 m., što je već ekstremno dug period, a do tih 6 m. svakih pet dana misliš “evo sad će neko da shvati tamo, pa će da kaže :”Dosta je bilo!” I onda posle  6 m. baš taj zadnji dan baš se sećam je bilo trenutak: “OK, nije stigla optužnica. Da, 6 m. moraju da te puste, kao zakonski.” I onda otpužnica stiže u 7 uveče. I onda kao: “Aha, dobro. Sad čekamo suđenje. Hajmo sad čekamo suđenje. E, na suđenju kad objasnimo sudiji, onda će on da kaže to je to.” I sad ti dođeš na suđenje, ti kažeš to, ali tužilac kaže ovo. “Ne moraćemo da idemo na sledeće suđenje.” Pa onda opet čekaš 2 m. sledeće suđenje. Pa smo tad imali situaciju odlaže suđenje – čekaš, odlaže se, što? Pa, zato što sudija ima Tantonov slučaj u to vreme. On je veći prioritet, OK. I onda na kraju, na drugom suđenju praktično – drugi put kad smo izašli kod sudije, i kad je prvi put izašao i veštak, kad su pitali nekog ko se razume u bilo šta, onda je bilo: “OK, nema više razloga da ih držimo.” Ti sve vreme se nadaš i sve vreme strepiš, jer ko zna koliko ovo može da traje. Može da traje još godinama. Imaš ljude koji su godinama tamo. To je strašno.

Ivan Minić: To je baš strašno. Mislim, i ovo vaše je bilo jezivo, ali znaš nekako mladi ste ljudi, dobro ste, zdravi ste, zajedno ste, makar jedan na drugog možete da se oslonite u toj celoj priči. Tu je i porodica, ali mislim… Sama ideja i sa ove distance deluje potpuno strašno. I onda izađete.

“Napokon slobodni”

Đorđe Đokić: Da. I onda izađeš, ali pošto traje još uvek proces onda suštinski ne znaš šta više možeš da radiš, ne znaš gde smeš da pređeš ulicu, gde ne smeš. Prilično je težak period bio par godina posle toga. Mogu da kažem u početku kad smo izašli, ja sam bio ubeđen: “Aha, OK! Dobro, izašli smo zdravi. I u glavi prilično celi.” Ali tek posle nekog vremena sam shvatio da zapravo nije baš to tako i da prosto nisi prosto isti. “Sve što te ne ubije, ojača te.” – da, ali te i promeni. Tako da trebalo nam je par godina da se sastavimo. Naravno, posao je ugašen, ljudi su srećom napravili neke lepe karijere, što mi je veoma drago zbog svih tih ljudi koji su radili sa nama. Mislim da onako je bila lepa odskočna daska za njih i mislim da su baš sjajni ljudi bili pre svega, i zaslužili su sve što su posle uspeli da urade u životu. Ali nama je to bio neki period da je trebalo vremena da vidimo gde smo, šta smo i šta treba dalje da radimo. Pogotovo to što smo radili nismo dalje mogli da radimo, naravno, sve dok nije došla konačna ta presuda posle 5 g. od puštanja. A posle toga nije nam ni zanimalo da radimo.

Ivan Minić: I suštinski da ste hteli, morali biste potpuno od nule da krećete što bi bio ogroman, ogroman posao.

Đorđe Đokić: Da, da. I mislim da je to nemoguće sada. Kad pričamo o tome, u toj industriji prosto nije isto krenuti 2001. – kad pričamo o 2001., pričamo o periodu u kome je bukvalno je internet bio prazan. Ne baš apsolutno prazan, ali pričamo o periodu maltene pre “Gugla”. Tu negde, početak “Gugla”. Ili bio je “Jahu” bitan. I na jedan način ti tad ulaziš u posao, dovoljno je tvoje znanje i sve. Ne pričamo u to vreme o investicijama, o fondovima, o “venture” kapitalu…

Ivan Minić: Ne pričamo o konkurenciji za početak.

Đorđe Đokić: Ne pričamo o konkurenciji. Konkurencija je gomila nekih pojedinaca koji rade. Danas već… Pomenuli smo kazino biznis ovde, mislim da pomenem “AskGamblers” koji je praktično verovatno najveća takva priča u Srbiji. Igor je taj biznis prodao pre koliko, 5 g.

Ivan Minić: Tako, 4-5 g.

Đorđe Đokić: 5 g. za 10-ak-15 miliona. Taj biznis je preuzela “Catena” čini mi se, kako se već zovu. “Catena” koja je u međuvremenu preuzela ne znam koliko sličnih biznisa. S druge strane, naš konkurent recimo 2010., jedan od konkrenata je bio “Better Collective” sa “bettingexpertom”. Tada sajtom koji je recimo bio na nekom našem nivou po “trafficu”, po svemu. “Bettingexpert” je sad već na berzi u Kopenhagenu, tj. “Better Collective” kao firma. Imaju firmu i u Srbiji, imaju neku ekipu ovde, koliko znam, koja radi. I ne znam koliko su sajtova kupili za ne znamo koliko miliona, da ne sabiramo sada, u suštini postoje na njihovom sajtu. Hoću da kažem, nivo para koji ti sad treba da se igraš u tom poslu je preveliki da bi bilo ko sad počinjao tu bilo šta da radim. Osim ako nema baš ekstremnu količinu entuzijazma, koji mi ipak za tako nešto nemamo više.

Ivan Minić: Pa, dobro. Prošlo je i neko vreme. I zreliji ste i opekli ste se – a ko se na mleko opeče, jogurt duva. Šta ste još radili? Mislim, ovo posle što se dešavalo, ali da kažemo u zajednici ste negde ovde lokalno – ne pričamo IT ekipi koja ovo zna i iz te priče; bili ste prilično poznati po tome što ste pokrenuli “Sportske.net” i još nekoliko tih relativno malih sajtova i servisa koji su imali lepu… Mislim, Kragujevac je vrlo interesantan kroz tu celu priču, i sa Mileusnom i “Naslovima”, gomilom nekih vrlo interesantnih sadržaja koji su tamo nastali i servisa. Kako je to sve ostalo izgledalo? Kad ste šta od toga počeli? “Sportske” su bile aktuelno i dok se cela situacija dešavala.

Portal “Sportske”

Đorđe Đokić: Jeste, jeste. Pa, malo pre toga smo krenuli. “Sportske” su bile nam neka priča od 2009. Pre toga smo samo bili fokusirani na “Free Betting”. I u tom trenutku se desilo – “Sportske” su pokrenute kao i dosta stvari koje smo mi radili, tih malih mini-servisa; otprilike dosta smo vezani za neke ljude, takvi smo po prirodi. Volimo da imamo neke drugare, da sedimo po kafanama, idemo na utakmice i slično. I onda desilo se da naš prijatelj Boris u nekom trenutku ostane bez posla ili je takva neka situacija bila, neki zdravstveni problem je imao, nije bitno. Ostao bez posla, i kao šta možemo da radimo? U nekom trenutku nam padne: “Možemo da ti napravimo neki sportski portalčić. Radi to, pa ćemo da vidimo šta će da bude od toga.” A nama je to bilo povezano sa samom činjenicom da smo imali model: “OK, sportski portal. Znamo da sportski portali po drugim zemljama uglavnom zarađuju od kladionica. Mi već te dilove imamo. To možemo da bude sasvim zanimljiva priča.” I praktično 2009. sećam se da je bilo hajde da pokrenemo taj sportski portal. Pričali smo – da li je beše “BizBuzz” bio u Nišu, sećam se da je tu krenula kao “hajde da vidimo da li uopšte da radimo to ili ne”. I onda smo pričali sa Radetom iz “Httpoola”, Radetom Tričković. I otprilike on nam je rekao: “Da li ste normalni? Ima “B92 Sport”. Samo to vam treba u životu!” I mi kao: “OK, pa da. U pravu si, ali hajde šta sad. Hajde da napravimo. Možemo da ga napravimo brzo, može to da krene.” I tako je to krenulo. Bukvalno ta priča je krenula iz prijateljske linije, više kao “side” projekat. Desilo se međutim da smo izgledali uboli trenutak. Prosto, drugo desilo to da Boris stvarno zna da radi taj posao – u smislu, zna i da organizuje ljude, i da ih nauči kako i šta treba, šta je zapravo vest, a šta nije i šta je ono što ljudi žele da čitaju ili ne; i to se prilično brzo u tih narednih godinu dana, i pogotovo u tom periodu dok smo mi bili u pritvoru, prilično dobro razvilo. S tim da je bilo problematično što je ceo biznis model pao u vodu iste sekunde tog februara. I onda je praktično ostalo na tome da su “Sportske” postale stvarno najposećeniji sportski portal u regionu, ne u Srbiji, u nekom periodu. Jedno vreme smo se klali sa “Sportal” i “Sportske”, onda je posle toga “Sportal” propao. “Mocart” je krenuo sa svojom pričom. I tako, stalno smo imali neke konkurente. Ali “Sportske” su na kraju ispale jedne priča, ne u smislu nekog biznis modela i neke ogromne količine para i svega, nego više u smislu toga da je napravljen stvarno proizvod koji i dan-danas ima – sad ne znam, ali recimo pre 3 g. smo mi izašli iz te priče i prodali smo; ali mislim da na redu veličinu par stotina hiljada ljudi dnevno na sajtu, što je prilično impozantna ja mislim brojka za nešto što je tako nišno ipak koliko toliko.

Ivan Minić: Meni se nekako čini baš kad sam analizirao – znaš koliko volim sport; da je jedna od ključnih stvari koja je “Sportske” izdvojila u odnosu na bilo koju konkurenciju bilo to što to nije ono varijanta “imaš medijski portal, pa sad imaš sportsku redakciju, pa hajde sportska redakcija imaš par ljudi, a gomila ljudi koja se realno ne bavi time će da napiše ponešto, pa će to nešto da se napravi”. Nekako su “Sportske” uspele da okupe gomilu entuzijasta, i što je vrlo bitno, gomilu entuzijasta iz cele Srbije. Jer entuzijasta iz Beograda ima dva i po puta veće životne troškove nego entuzijasta iz Vlasotinca, a i jedan i drugi mogu da napišu fantastičan tekst. I jedan i drugi mogu da napišu nekakav sadržaj koji je interesantan. Jedna stvar je da ti imaš informaciju kroz vesti, itd. Ali to što je negde srž bila su bili tekstovi koje ne može da napiše bot. I mislim da je to negde bilo fantastično. Imamo i primere ljudi koji su afirmisali kroz “Sportske”, a kasnije napravili jako lepe stvari u životu. Napravili ste još jednu super stvar.

Đorđe Đokić: Pa, jeste. Ja sam ekstremno zadovoljan kako je to na kraju ispalo. Zapravo, kad su krenule “Sportske”, jedna od bitnih stvari je baš to što si pomenuo. Prosto, imaš gomilu ljudi u Srbiji – mislim, Srbija je suštinski centralizovana oko svega, pa što ne bilo i oko sporta: imaš “Zvezdu” i “Partizan”, ali imaš gomilu ljudi koja nije im baš “Zvezda” i “Partizan” najbitiniji u životu, iako razumem ljude kojima jeste, OK. Svako ima pravo na svoje ludilo, je li tako? Tako da imaš ljude koji vole “Radnički” ili vole “Vojvodinu” ili vole “Radnički iz Niša”, imaš te lokale ekipe koje su bile ekstremno nezadovoljne. To je bila jedna naša tačka gde smo znali da sigurno možemo da prođemo i gde smo znali da sigurno možemo da dobijemo “traffic” i šerovanje, guranje od ljudi koji ne vole ovu priču u Beogradu. OK, ovi će uvek da se lože, “Zvezda” i “Partizan”, njih ćeš uvek imati. Vrlo lako možeš da isprovociraš da dođu da se svađaju oko nečega, ali ove ostale ne možeš zato što prosto trebaš da ih privučeš prvo, a oni neće da dolaze ako nemaju svoju lokalnu priču. I to nam je bio u prvom periodu baš jak zamajac, jer smo imali te lokalne, da kažem, navijačke grupe ili pojedince koji simptišu lokalne klubove koji su došli. I onda smo i njima otvorili zapravo prostor da mogu da kažu šta imaju, da se izraze ili tako nešto. Plus što smo imali naravno i mogućnost da drugi ljudi – evo, i ti si pisao, je li tako?; ali gomila nekih drugih ljudi isto van Beograda, koji ne mogu suštinski da dođu u situaciju da pišu za “B92” ili za “Blic” ili ne znam za koga. Tako da… Da, otvorile su prostor i dan-danas mislim da su “Sportske”, možda ću pogreštiti, ali mislim da su jedini neki takav tip portala van Beograda ili van nekog glavnog centar, čak i možda Sarajeva, Zagreba – ne znam da li tamo ima takvih, a da im je sedište i cela redakcija skoro i sve van glavnog grada, što je prilično interesantno. Možda “Južne vesti”, ali opet su one lokalne, lokalna priča.

Ivan Minić: Da, i oni se bave samo teritorijom južne Srbije.

Đorđe Đokić: Jeste, jeste. Ovo je baš neka lepa priča. I ekstremno ono što mi je drago je što smo imali jasno izražene redakcijske stavove, koje je Boris prilično dobro vukao, a koji nisu bili niz dlaku, da tako kažem, sa ljudima. I da smo imali, i dan-danas mislim da “Sportske” imaju ekstremno veliku podršku ili ekstreman broj ljudi sa strane, tj. iz Hrvatske, iz Bosne, koji ne prepoznaju tu bilo kakav problem, što nisam siguran da drugi portali imaju. Prosto, jasni smo bili u tom stavu koliko smo mogli da budemo društveno odgovorni, da tako kažem, da probamo da radimo na tome da ujedinimo tu neku zajednicu, koja je ako igde drugde, onda u sportu maksimalno podeljena. 

Ivan Minić: Pored “Sportskih” bilo je tu raznih nekih drugih stvari, ali posebno interesantna priča je priča sa “BeeWebom”. Zato što je to opet izlet u nešto potpuno drugačije i novo, posebno što je bilo i projekat finansiran u jednom periodu. Hajde ti meni objasni prvo kako ideja – pošto znam kako, ali mislim da je interesantno; otkud ideja, i onda kako ste pristupili celoj stvari?

“BeeWeb”: “Airbnb za pčele”

Đorđe Đokić: Uh, gledaj ovako! Dušan je pre nego što smo uhapšeni, on već ima potrebu da izađe malo iz kancelarije i tad je imao nešto par košnica. “Sad ću da uzmem par košnica, pa ću ja deci koja su…”, jer njemu stariji sin tad imao 6 g. Bilo je: “E sad ću ja da uzmem da se bavim, pa će on sa mnom da ide malo da pčelari, da idemo da se družimo i to.” Naravno, put u pakao je potpločan dobrim namerama. To je bila neka ideja početna. Međutim, eto desilo se šta se desilo. I posle toga mi smo imali zapravo priličan problem da sedimo u kancelariji ili da sedimo u kući ili da sedimo u zatvorenom prostoru, što je logično. Pošto smo imali taj problem, to pčelarstvo recimo je bilo prilično zanimljiva stvar, pogotovo Dušanu. On se na taj način borio, ja sam se borio možda malo putovanjima i takvim stvarima. I on se stvarno uneo, prilično ga je zainteresovalo i stvarno je postao ozbiljan pčelar. On sad ima 100-ak košnica, tako da više nije hobista, sad je pčelar. Prvo, pa sve ostalo. Ušao je u to baš prilično, i onda se desilo posle nekoliko godina pčelarenja njegovog i nekoliko godina nakon što se nama to desilo, on je počeo da seli košnice u Vojvodinu i otprilike već tad, prvi put kad je selio košnice u Vojvodinu na suncokret, iz Šumadije gde malo bagrem pokupiš – ustanovio je da postoji neki problem koji može da se reši možda aplikacijom. I pričali smo mi naravno o tome, pričali smo sa nekim pčelarima tu: “Aha, super! Da, moglo bi to. Ali to nema šanse!”, i otprilike je bila varijanta “ma, ko će to da pravi”. To nema ko sad da pravi takve stvari. Mislim, nema tu ni para, nema ni ničega. I kako uopšte doći do tržišta i svega. Nije nam bilo kao sad ćemo da uzmemo to da radimo. Međutim, onda se desi da nam prijatelji jave iz Vojvodine za neki projekat koji se zvao “Fractals”, koji je bio “BioSense” institut uspeo nekako da dovuče u Srbiju, ne znam više kako je sve to išlo – to je bio EU projekat; i bio je projekat baš namenjen za firme koje se bave povezivanjem IT i poljoprivrede na bilo koji način. Pošto smo naravno pričali o toj ideji tim drugarima, oni su nam rekli: “E, pa ovo vam nije loše. Vidite, možda možete da uzmete neki novac, pa da probate to da napravite.” I pošto mi to nikad nismo radili – EU projekt i nemaš blage veze o tome; onda je bilo “pa, hajde da probamo”. “Hajde da predstavimo to i da probamo.” I uspeli smo za divno čudo, prvi projekat koji smo ikad pisali. Uspeli smo da dobijemo verovatno na osnovu ideje koja je tamo od strane tih ljudi koji su ocenjivali projekte dobila maksimalnu ocenu. U čemu je bila poenta? Poenta je bila čitava ideja, da se vratim na suštinu: poenta je bila kako da rasporediš košnice na nekoj velikoj površini tako da budu što ravnomernije raspoređene tako da mogu da pokuše što veću količinu meda u trenutku recimo te suncokretove paše. Šta se dešava u tom trenutku u Vojvodini? Dešava se da ti imaš, lupiću, 200 000 ha pod suncokretom i imaš, na primer, 100 000 košnica koje dolaze u Vojvodinu tokom suncokretove paše. Međutim, ono što je karakteristično je da će naravno svako ko dolazi u Vojvodini da gleda da prve njive pod suncokretom koje su, i da tu smesti svoje košnice čim pređe, a neće ići par stotina kilometara ili desetina kilometara dalje jer mu povećava troškove i sve ostalo. I onda dolaziš do toga da prilikom suncokretove paše ti imaš “overcrowding” na tim prvim njima, pored puta i slično. I naravno nemaš košnice na njima koje su malo udaljene od glavnih puteva ili koje su dalje već od ulaska u Vojvodinu. Zašto je to bitno? Bitno je zato što tebi je dovoljno dve košnice na hektar suncokreta da pokupe sav med. Ako ti staviš 50, one će i dalje pokupiti sav med. One mogu da lete par kilometara daleko, ali ako imaju sav med, tu će da ga pokupe. Jedna stvar je ako ih ti rasporediš taj med sa hektara na 100 košnica, a druga stvar je ako rasporediš na 2 košnice. A takođe treća stvar je ako imaš suncokret na neku njivu koja nema nijednu košnicu, onda em što nisi pokupio med, em što nisi dobio veći prinos na tom suncokretu, jer pčele upravo to rade. Tako da je benefit suštinski tu ogroman za sve tri strane: jedna strana su pčelari, druga strana su poljoprivrednici, traća stvar bi trebala da bude država na neki način, koja bi opet trebala da ima neki benefit od srećnog stanovništva, srećnih pčelara i poljoprivrednika. Nama je bila ideja da mi možemo algoritamski i praktično aplikacijom da rasporedimo sve te košnice na pravilan način, tako da neki pčelar iz Niša dođe u blizu negde Beograda, a neko ko je bliži Beogradu da ode ka Subotici ili gde već ima njiva – i da se to lepo rasporedi. I od toga smo krenuli. Zato smo i dobili ta sredstva, to smo napravili. Uspeli smo da napravimo aplikaciju koja praktično to raspoređuje. Nažalost, nismo uspeli dotle da neko u državi kaže: “OK, ovo je zanimljivo. Hajde da propustimo naše državne podatke kroz to. I onda svako kome dajemo subvenciju za pčele, za košnice…”, što država radi, “i dajemo subvencije za suncokret…”, što država radi, tako da bi teoretski trebala da ima sve te podatke na jednom mestu, provuče kroz sistem i dobije neku idealnu raspodelu, uzimajući u obzir sve druge elemente, tipa: ja sam prijatelj sa Žikom u Titelu i svake godine idem kod njega, i uzmite to u obzir; znači, sve to je izvodljivo. Međutim, nismo uspeli da tu napravimo bilo kakav dogovor sa državom, a dogovor je bio na nivou “evo vam, EU nam je džaba dala pare”. Tako da to je ostalo tako. Ali smo mi posle toga iskreno da kažem, ne u smislu novca, ali mislim da nam je to možda i najuspešniji projekat u smislu toga šta smo sve naučili. Da zanemarim “Free Betting” pošto je opet to – od toga smo krenuli, od toga smo do svega došli; ali kroz “BeeWeb”, kroz ceo taj proces, od pisanja tog projekta pa dalje od svega živog, kako smo pivotirali tu dalje ideju. Prosto ne vidim da je tu novac bio neki prioritet. Prosto stvari koje smo nauči, stvari koje smo prošli kroz to, počev od bili smo u “TechCrunchu”, što je jedno ogromno iskustvo. Onda smo uspeli da prodamo to posle dve godine i kao biznis i “Kyivstaru”, kao ukrajinskom “Telekomu”, recimo što nam je isto bilo zanimljivo, na primer: dve godine pre toga svakako to nismo ni sanjali da ćemo doći dotle u tom procesu.

Ivan Minić: Kad kažeš pivotirali ste “business case” u suštini, ka čemu ste se okrenuli?

Đorđe Đokić: Kad smo videli da nema ništa od Srbije – nama to treba više puta da se kaže izgleda, ne palimo na prvu; kad smo videli da od toga nema ništa, onda otprilike proučavali smo američko tržište, koje nam je bilo “OK, verovatno tamo to može da prođe”. Onda smo shvatili da tamo stvari funkcionišu potpuno drugačije, što naravno nismo imali pojma jer nismo baš toliki pčelari bili u tom trenutku. I shvatili smo da u Americi zapravo pčelarstvo, to komercijalno pčelarstvo od čega ljudi ozbiljno žive, je zasnovano na oprašivanju, a ne na prikupljanju meda u toj meri. I kad smo to malo bolje proučili, shvatlili smo da bi ta naša aplikacija malo drugačije postavljanje, ne orijentisana na neki algoritam, na neke ogromno površine, nego na jednu individuu odnosno na jedan par – mogla da radi. Tako da smo ga praktično pretvorili u neki “marketplace” za oprašivanje – “Airbnb” za pčele, recimo ta varijanta. I sa tim smo probali da prođemo na američko tržište. Uspeli smo da kroz neki ukrajinski projekat, USAID od ukrajinski recimo, da dođemo dotle da izlažemo to na “TechCruchu” 2016. na “Disruptu”. I tamo smo to predstavili investitorima, svima živima, između ostalog i nekim “bee brokerima” kako ih oni zovu, odnosno ljudima koji povezuju pčelare i voćare, da tako kažem. Pošto je glavni biznis tamo zapravo oprašivanje badema u Kaliforniji tokom februara, gde ukoliko imaš košnice voćar koji ima badem je spreman da ti plati oko 200 dolara po košnici za oprašivanje badema u februaru. Onda ako se ti baviš time, imaš par hiljada košnica, što je tamo neka normalna stvar za komercijalnog “bee keepera”, on može da ide recimo Severnu Dakotu nakon, da oprašuju šta tamo ima – kanole ili uljane repice ili šta god, pa onda ide na jabuku ili šta god. Prosto je biznis model: živi tako što voziš pčele u krug po Americi, što je u tako velikoj zemlji potpuno OK i normalno. I tu smo pivotirali, da kažem, prvi put. To je recimo stvarno jedno iskustvo, taj “TechCrunch” i upoznavanje cele te kulture tamo. To mi je fanscinantno bilo, da kažem da mi odgovara, da je bilo zanimljivo videti, proći kroz sve to i kroz tu količinu ljudi spremnu na sve da bi dobili investiciju. I onda posle toga smo drugi put ne toliko pivotirali koliko našli neki drugi model. Jer otprilike tu smo bili iskreno izgubljeni u tome da prosto: OK, shvatili smo da pčelari nisu baš ciljna grupa koja je spremna nešto preterano da plati. “Bee” brokeri opet tamo funkcionišu na neki drugi način. I to je Americi moglo da ide jednostavno kao prodaja aplikacije “bee” brokeru zato što je postojao problem koji mi nismo mogli da rešimo kroz aplikaciju, a to je ko će da čuva te košnicu u tvom voćnjaku kad ih neko donese. Ja mogu da te povežem sa pčelarom koji će da ti pošalje košnice, ali ne mogu da ti nađem lokalnog pčelara koji je spreman da održava sve te košnice u te dve nedelje, jer ti ne smeš da im priđeš kao voćar, jer bi inače bio pčelar i imao bi svoje košnice. I onda se desila situacija da smo uspeli da napravimo zahvaljujući tom “TechCrunchu” jedno lepo partnerstvo, kasnije smo prodali udeo u firmi “DataLab Agro”, jer smo shvatili da prosto sami pčelari nisu dobra ciljna grupa, ali svi poljoprivrednici jesu ciljna grupa. I onda nam je trebao partner koji dobro poznaje poljoprivredu i koji ima aplikaciju za sve poljoprivrednike, da tako kažem. “DataLab Agro” koji je pratično deo “DataLaba” – slovenačke firme, mislim da imaju predstavništvo i u Srbiji neko. “DataLab Agro” pratično ima aplikaciju koja senzorima meri nešto u štalama krave, pa onda poljoprivrednici njive, pa vremenske prilike – sad laički, čisto da se zamisli šta je situaciju. I otprilike njima je falio pčelarski deo, nama je falilo sve ostalo, tako da smo otprilike ušli u taj dil. I praktično je onda to krenulo, oni su model neki prodaje napravili kroz “Telekome”, i onda smo na kraju uspeli da kijevskom “Kyivstaru”, tj.jednom od ukrajinskih “Telekoma” praktično prodamo tu aplikaciju, tj. “DataLab Agro” je prodao svoju, pa smo mi bili kao deo, što je nama bilo ekstremno zanimljivo zato što je Ukrajina suštinski najveća pčelarska zemlja u Evropi, pa da kažemo na neki način i u svetu. Prosto zato što je poljoprivredna zemlja, ogroman broj imaju njiva i pod suncokretom…

Ivan Minić: Ogromna površina. Ljudi nisu svesni koliko je Ukrajina zapravo velika.

Đorđe Đokić: Da, da. Ukrajina je ogromna zemlja. I oni sami imaju recimo 400 000 registrovanih pčelara, što je ozbiljna cifra. Tako da je za “Telekom” koji to tamo daje besplatno njima to prilično lepa stvar.

Ivan Minić: I šta je priča sad sa “BeeWebom”?

Đorđe Đokić: Sada je priča da je korona. Mislim, pregovara sa drugim “Telekomima”. Taj deo već sad nije u našoj funkciji, mi radimo na “productu” –  to je to. A ceo dalji razvoj je na “DataLab Agru”. Tu naravno ima nekih pregovara. E sad, dokle su došli, šta i kad će se to nastaviti i kad će uopšte život krenuti ponovo – to videćemo. Ali priča je zanimljiva. Voleo bih da dosta ljudi iz industrije porazmisli o prostorima za povezivanje raznih stvari u poljoprivredi sa IT-jem. Zato što je prostor ogroman, s jedne strane. A s druge strane je problem što je mali broj ljudi koji se tu razume. Prosto da bi povezao ta dva, ti moraš da imaš razumevanje iz obe oblasti. E, tu imamo problem. I to ko bude uspeo da reši, ko bude uspeo da napravi dobru ekipu s obe strane, mislim da može da napravi proizvod koji, da ne kažem ali stvarno nije glupost, koji može da spasi planetu. Jer u ozbiljnom smo problemu “long-term” i sa hranom i sa svim.

Ivan Minić: Ti si sad u nekoj fazi koja je negde slična mom – ja jesam mlađi, doduše; ali taj neki moj hejterski stav gde ja svaki dan kolega u firmi pričam kako jedva čekam da idem u penziju i kad će više ta penzija, itd. I pričali smo malopre o tome, nije poenta u penziji, kako ljudi zamišljaju penziju: Odeš u penziju i onda igraš šah, i u nekom trenutku umreš!; Poenta je da penzija meni, a i tebi iz priče koliko vidim, simbolizuje to da ne moraš da radiš. Nemaš ti problem da radiš, ti hoćeš da radiš. Samo hoćeš da nemaš taj pritisak da nešto moraš. E sad, proživeo si to što si proživeo, i OK, prošle su i neke godine i sve, i došle su neke godine i klinci više nisu toliko mali… Šta je tvoj plan za dalje? Kako ti vidiš sebe u narednih 5 g.?

Šta dalje? “Penzija”?

Đorđe Đokić: Pa, eto za par godina verovatno će biti neka penzija, ali ne penzija što smo i pričali. Ne mogu da zamislim sebe u situaciji da ne radim ništa. To stvarno ne mogu da zamislim, i imam situaciju u kojima žena i deca odu u tazbinu na par dana – ja sedim kući kao sam i šta radim kući? Pa, radim. Uzmem radim nešto što mi je zanimljivo. OK, vidiš se sa prijateljima, popiješ ovo-ono, ali u suštini kad sedim kući, to mi je zanimljivije nego da gledam film ili seriju ili tako nešto.

Ivan Minić: Ili Junajted u poslednje vreme. 😀

Đorđe Đokić: Dobro, Junajted mučenje je bilo, ali evo sad se vraćamo. 🙂 Tako da sad nije toliko strašno. Tako da to ne mogu da zamislim, ali da radim nešto za svoju dušu – da. Između ostalog, ne bih ni voleo da bez obzira na neko obezbeđivanje materijalno ili bilo šta, da te deca vide sutra kao neko ko sedi i ne radi ništa. “Imamo novca. Ne znamo odakle, a i da znamo, šta… to je nekako došlo. I čim tata ne radi ništa znači da verovatno i mi ne treba ništa da radimo.” Prosto, ne bih to voleo. Tako da nešto ćemo raditi za svoju dušu, nešto zanimljivo. To uvek tako izađe. Ili pomogati drugim ljudima da realizuju svoje neke ideje, svoje snove ili tako nešto. To je nešto što volim da radim, stvarno nikad mi nije problem. Ali treba imati i tu mere.

Ivan Minić: Mislim da je negde bitno to – pomenuo si Ogijevo gostovanje kod drugara iz “Netokracije”, gde kao: “OK, prošli smo fazu kad treba da radimo k’o konji. Sad treba da radimo pametno.” I sad realno to što znamo i to što smo prošli – niko ne uči na tuđim greškama, skoro niko ne uči na tuđim greška. Sve je to OK, ali mi možemo da neko da skratimo, da mu prepričamo tih 200 knjiga koje treba da pročita. I to je negde najveća vrednost koju imamo. OK, ja imam 35 g. i možda ne treba da pričam na taj način. Ali znaš ti koliko dugo radim i koliko sam mnogo radio, ista priča je i sa tobom i sa još par ljudi koji su ovde bili, koji stvarno imaju impresivne karijere iza sebe. OK, “Free Betting” – 19 g. je prošlo! Dete je sad punoletno.

Đorđe Đokić: Baš.

Ivan Minić: Znači, više nije interesantno Baki Prasetu. 🙂 Mislim da su te stvari, taj koncentrat znanja i iskustva, i u mom slučaju hejta, koji možemo da prenesemo ljudima nešto gde najviše možemo da prenesemo. I uvek, i meni kad se neko javi, a znam i tebi i Jagi kad se neko javi – sedneš, popričaš sa ljudima. Nekad se tu napravi neka lepa saradnja. Nekad je to priča koja je tek na početku, pa ti to uradiš i drugarski i pro bono i sve. Neke od tih priča porastu kada porastu, dođu u poziciju da možeš da napraviš i neku ozbiljniju saradnju i neku dugoročniju saradnju, gde će da se koristi to znanje, iskustvo i ta pamet, a ne samo ruke.

Današnja mladež

Đorđe Đokić: Pa, pazi, meni je to iskreno – još me drži entuzijazam po tom pitanju stvarno. I jednu od stvari koju stvarno volim da radim, i pogotovo u ovih zadnjih 5-6-10 g., nemam pojma više koliko, a to je da stvarno volim da sa mladim ljudima da pričam na te teme. Nekako mi to daje energiju s jedne strane. A sa druge strane nekako imaš utisak da radiš dobru stvar kad pomogneš nekom, bez obzira na to da li će to sutra da donese – ne mora, i ne znam da mi je ikad donelo neku saradnju, nisam je ni jurio na taj način, nekako sam drugačije koncipirao sve što sam radio; ali suštinski stvarno volim da pomognem mladim ljudim svojom nekom pričom: “Ja sam ovo prošao, mi smo radili to na ovaj način. Vi ne morate, naravno, ali poslušaj ako te zanima.” I to mi baš, baš dosta energije daje. Sa druge strane, imao sam iskrenu situaciju u proteklih par godina gde sam se i osetio poraženim par puta u vezi s tim. Tako da nekako da nisam siguran više da li sam postao to što ti kažeš “hejter” i to da li sam prema mlađim generacijama – da li ih ne razumem, da li sam ušao u onu fazu “naši roditelji nisu nas razumeli kad smo slušali to i to, pa sam mi njih ne razumemo kad gledaju Baku Praseta ili šta god gledaju”; ali stvarno sam imao par situaciju u kojima mi je delovalo “ovo nema svrhe”. Ja bih voleo stvarno i mislim da ima mnogo mladih sada koji upijaju i koji će biti toliko daleko od onoga gde smo mi došli – ne kažem ni da smo nešto preterano uspešni, ali uspeli smo da se sastavimo od onih 90-ih kad nisi imao hleba da jedeš do danas kada mogu i u penziju polako; ali da će deo da stigne mnogo dalje, naravno, to nema govora. Prosto kad vidiš polazne osnove i to šta oni znaju sa 10 g., u šta su oni odrasli i kako je njima normalno korišćenje svih uređaja koje smo mi videli tek kad smo – ja sam ih video kad sam imao 20 i kusur godina; pa od jezika, od svega što mogu da pročitaju na netu – ne znam da li bih školu završio srednju da sam imao internet u to vreme i sve što oni mogu da pročitaju. Ali sa druge strane razočara me kad vidim, bojim se većinu koja to apsolutno ne koristi, koja ne koristi ni ono što im je doneto pre nos, i to mi je ono baš… Imao sam situaciju pre par godina: mi radimo u Kragujevcu, vodimo “KG CODE” – to je udruženje neformalno, nije neformalno, organizacija praktično koja ogranizuje neke “meetupove”, skupove, pokušavamo da dovedemo ljude, i sam si bio gost, ljude koji imaju šta da kažu mladim ljudima; i onda tu dođu mladi ljudi koje to zanima i to je super priča jer prosto dođu oni koje to interesuje. Onda mi se desilo par puta, jednom smo zajedno bili na Mašinstvu beše, koji je bio jedan zanimljiv poraz. A najteži mi je bio posle toga kada sam isto imao jedno predavanje u gimnaziji, mojoj školi, s Deborom, devojkom iz LA-a koja je u “Top 100 Women in Tech in US”, i gde je devojka ubila sa predavanjem, ali je reakcija i stav tih ljudi koji su je slušali bio katastrofalan. I mene je to toliko iskreno porazilo, čak ne toliko što je taj stav nekako – hajde očekujem to u nekim grupama, ali bio sam u mojoj školi, bio sam u gimnaziji koja bi trebala da je elita i to je baš bilo teško za prihvatanje. Priličan udar na moj entuzijazam. Tako da ne znam šta da ti kažem na ovu temu u smislu da li sam optimista ili sam pesimista. Da li sam ja hejter ili ne. Više ne znam, verovatno jesam. Očigledno, čim pričam ovako. Ali svakako sve što mogu da uradim u narednom periodu to je da probam – ako kod nekog vidiš želju da nešto radi, da probaš da ga gurneš: “Evo ti, da te poguram ja malo!” E sada, ako te želje nema u toj osobi, ako ta osoba nije puna strasti za to što radi – onda džaba je ti vukao i gurao i bilo šta. Ako ona nema terača u sebi koji će da je tera dalje i koji će da vuče za rukav jer mu ti kažeš: “Kad god hoćeš, pozovi, napiši mejl. Napiši deset mejlova. Ako ti ne odgovorim, napiši ponovo. Nisam ti odgovorio zato što ne želim da ti odgovorim, nego zato što u tom trenutku nisam stigao, a posle sam zaboravio. I slobodno mi napiši deset puta.” A ako te ne cima, ne vuče – neće daleko oni da dođu, bolje nešto drugo da uzme da radi. Porazno mi je kad vidim sad klince koji nemaju strast, koji se ne bude sa tim…

Ivan Minić: Nemaju nikakav cilj generalno. Kada ga pitaš šta želiš u životu, on nema šta da ti kaže. Ja, nažalost, znam dosta primera i ono kako sam ja sebi uspeo da posložim to u glavi da me ne optereti na način da izgubim potpuno entuzijazam da pričam klincima, jer realno pričam svakog meseca negde – manje-više ova korona; pre toga, a i tokom korone sam pričao X puta: Ja sam skapirao da se ja obraćam 1%. Ljudi na FON-u, u amfiteatru, 300 dece – troje! To je moja publika. I dosta mi znači kad nađem to troje u publici, pre nego što krenem da pričam vidim ko je tu, neke od njih i znam i nađem tih par ljudi. I onda probam da izbegnem sve one kojima se pogled ukršta 30 cm od nosa i otprilike je to to. I tako sam sa svima sa kojima sam pričao dosad se negde postavljao. Meni se pokazalo lično da je situacija van Beograda dosta bolja nego u Beogradu. Iz razloga što ne postoji tolika prezasićenost tim. U Beogradu stalno ima nešto, i onda su ti klinci rastrzani. OK, realno nikad nije bio problem da se napuni amfiteatar kad najave da ću doći, ali mnogo je mlako, mnogo je hladnije. Kad odeš u Niš, količina “feedbacka” koju dobiješ od tih ljudi te napuni za narednih pet puta kada će to biti Je li ima neko pitanje? Nema niko pitanje.”

Đorđe Đokić: Jeste, zato što se skupe svi. Prost razlog zato što nemaju toliko događaja, pa onda kad dođe bilo ko svi ko je zanima bilo šta, a to su uglavnom super ljudi koje zanima bilo šta da čuju od bilo koga – onda dođu. I, da, tu si apsolutno u pravu. E sad, stvarno bih voleo kod klinaca da vidim tu strast prema nečemu toliko veliku ne paze ni na radno vreme, ni da nije bitno… Pomenuo sam, radio sam u “Namenskoj” 98-99., imao sam 10 maraka jednog meseca platu. Bilo je bombardovanje ili već koja god kriza je bila u tom trenutku. Ali na isti način radiš tad i na isti način radiš u nekom mesecu kad si zaradio ne znam koliko. Jer ako radiš za platu, OK, to je skroz validno i većina ljudi to radi svakako, 90% ljudi će to ceo život raditi i to je potpuno u redu; ali prosto daj svoj maksimum koji možeš da bi sutra možda išao dalje… Bezveze je reći, pogotovo u ovim uslovima gde nije baš lako promeniti posao, da ne ispadne kao lajfkouč; ali nekako treba stvarno da probaju da u tom periodu života mogu da menjaju, mogu da probaju makar da promene stvari dok ne nađu – ne treba im puno; dok ne nađu nešto što ih stvarno zanima, gde mogu da grizu, jer ne mogu daleko da odu ako ne grizu. Ne kažem, slažem se sa Ognjenom, treba raditi pametno, naravno. Ali moraš prvo da daš sve od sebe da nešto naučiš, da bi došao posle par godina dotle da radiš pametno.

Ivan Minić: Znaš kako ono kažu: mala deca nisu lomljiva. Malo dete padne, ne slomi se ništa. 10 g. kasnije padne sa istog tog drveta i jedva ga sastave. K’o iz “Kinder” jajeta. Ja tako isto nekako verujem da mladi ljudi, ne nisu lomljivi, ali mnogo se lakše oporavljaš od bilo kakvog stresa, a stres je i da sedneš i da tri meseca radiš 20 sati dnevno na čemu. Bolje tad to da radiš, nego da to radiš sa 45. Jer kao došli smo u poziciju, ja mislim da je to jedan od problema industrije, došli smo u poziciju da klinci koji realno znaju vrlo malo, realno nemaju previše konkretnog iskustva, dođu i startna plata im je pet puta veća nego što imaju njihovi roditelji. To je dosta dobra motivacija ako gledamo samo pare, i ti za godinu dana kupiš kompjuter, laptop, novi telefon, kameru, auto i za četiri godine si uštedeo za stan, ali nažalost preveliki broj njih se tu zadovolji, ne nauči ništa novo – OK, nije ih vreme pregazilo, industrija je takva da će oni još narednih 100 g. imati posla, jer premalo je ljudi, premalo je talenta; ali neće postati ono što su mogli da postanu.

Đorđe Đokić: Vidi, bitno je da budu srećni u tome. Na kraju nije ni bitno da li će postati ono što mi mislimo da su mogli da postanu. Jer ako su nesrećni pri tome, onda čemu to. Ali nekako ne deluje mi da je novac taj koji donosi sreći, a ne vidim nešto drugo što im donosi. Ali možda sam samo matori hejter koji ne razume mlade generacije, što je vrlo verovatno. Ali uplašen sam za situaciju, jer se bojim da ti mladi, tih 1% koje ti primećuješ, ja ili 2 ili 3% – nije bitno; bojim se da će vrlo lako da odu, a onda dobijamo zapravo ovo što sve vreme i dobijamo zadnjih 30 g.: ovi odu, ostanu ovi kojima daj neku platicu do kraja meseca, i kao “jao, probudio sam se, moram na posao”, i onda to ne obećava mnogo.

Ivan Minić: Pa, dobro, za razgovor dva hejtera mislim da nismo bili loši.

Đorđe Đokić: Uništili smo sve. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, Bože moj. Ja sam sto puta rekao: meni je potpuno OK da nakon preslušane epizode neko kaže: “Preduzetništvo? Nikad!”

Đorđe Đokić: Nije! Pazi, ja stvarno mislim da preduzetništvo ti je generalno kao neka droga. Je li možeš da izađeš iz toga? Suštiniski ne možeš. Ja slabo znam ljude koji su krenuli u ovo, bilo kakvu vrstu preduzetništva, i kao krenulo im je i izašli su iz toga, i kao “sad idem da radim negde od 9 do 5”. Suštinski ako uspeš, preduzetništvo ti donosi slobodu, što iz naše perspektive nema veće vrednosti od toga. Da ti možeš ujutru da ustaneš i kažeš: “E, danas baš neću da radim. Danas mi se baš ne radi. Odo ne znam gde.” A sa druge strane, i da možeš da nešto napraviš, da nešto promeniš. Ima ljudi, ima dosta ljudi koji prave ozbiljne priče, koji… možda nisu još izrasli u ovolike hejtere…

Ivan Minić: Ali hoće, ali hoće.

Đorđe Đokić: Dobro, vremenom svakako. Ali koji mogu sigurno možda i više da utiču na ljude da krenu u to. I, naravno, da svi nisu za preduzetništvo, ali bilo bi lepo da klinci napadnu to i da nađu u sebi, da shvate da postoji razlog da možeš posle par godina da zapravo sebi zaradiš slobodu. A to je…

Ivan Minić: Ima taj momenat – kao svaki fanel. Nije sporno, imaš ti te neke na kraju fanela koji su postali vau. Ali da bi došli do njih, mora više njih da ulazi na vrhu u tu celu priču, mora više njih da se angažuje i da pokušava nešto stalno. I jeste, to je mnogo teško. Moj najveći profesionalni kvalitet je što ja nemam problem da bude loš u nečemu. Jer znam kada počinjem nešto, sigurno ću da budem loš. Ali za tri meseca ću da budem OK, za godinu dana ću da budem dobar. Neću nikad da budem kako neki mogu da budu, ali nemam problem sa tom varijantom. Kod nas je, bre, sramota biti loš u nečemu.

Đorđe Đokić: Pa, dobro, ali to ti je mentalitet. To je isto sa onim pitanjima koje si pričao i sa onim na početku što smo pričali o dvadeset pokušaja da bi jedno pogodio nešto slučajno verovatno, ali bez tih dvadeset pokušaja taj jedan nećeš da imaš.

Ivan Minić: Tako je.

Đorđe Đokić: Iz prvog da pogodiš nešto nema teoretske šanse. Jedino da si baš ludo srećan. Ja ne verujem da postoji preduzetnik koji sad da dođe i da ti kaže: “Ja sam ovo počeo da radim, i to mi je prva neka stvar koju sam počeo da radim. I ja sam to uspeo. I evo sad mogu svaki put šta god treba da napravim, ja ću da uspem i da pogodim.” Mislim, toga nema. Ili ako ima, to je taj jedan pojedinac koji ti stvarno nije nikakav argument za to. Drugo, i taj pojedinac da bi ti bio argument, on bi morao sad narednu stvar koju dohvati opet da uspe. Ali nije, ja imam 50… Pomenuli smo par stvari za koje mogu da kažeš da su uspele, ali ima u međuvremenu 50 koje nismo pomenuli, koje su apsolutno propale i koje smo radili džabe i uložili neko vreme. Ali iz toga si nešto naučio. I taj pokušaj, faj fejl je zapravo najbolje što sebi možeš da uradiš kad imaš 20 g.

Ivan Minić: Nema posledica.

Đorđe Đokić: Nemaš kući decu, nemaš porodicu. Šta sad, pao si. OK, ustaneš i ideš dalje. Opet, imam milion i jednu situaciju – ne želim prosto da budem shvaćen pogrešno; pričamo o ljudima koji jesu u toj situaciji, kao što smo mi bili recimo 90-im, i ono kao: “Da, šta sad, pao sam. Pa, dobro, omašio sam. Uložio sam neko vreme. Šta sam suštinski izgubio? Ništa.” Ako imaš da jedeš taj mesec, to je OK. Ili kao ono po San Francisku, svi oni klinci koji jedu picu po ceo i prave nešto zato što imaju neku viziju toga. To ti je ono: “OK, pašćeš ti na tom putu. Verovatno ćeš propasti, ali može da se desi i da ne propadne. I najgorem slučaju i ako propadneš – OK, naučio si nešto, pa hajmo dalje. I sledećom ćeš uspeti.”

Ivan Minić: U dovoljno iteracija ćeš uspeti. Samo je poenta da ne odustaneš.

Đorđe Đokić: Jeste, baš to. U nekom trenutku ćeš uspeti, e sad… Naučićeš više, pa i ako budeš radio za nekog, radićeš bez problema za neku platu.

Ivan Minić: Bićeš bolji.

Đorđe Đokić: Samo probaj, slobodno probaj. Imaju strah da probaju, imaju strah da postave pitanje. Mislim da je to posledica to nekog obrazovanja, sistema obrazovanja u koji ti dođeš, i sad te profesor pita da mu ti ponoviš nešto, pa sad ako ne ponoviš to tačno, onda ćeš dobiti keca. Verovatno posledica svega je to sad nemoj da pitaš, recimo na tvom predavanju, znaš koliko ljudi se javi da nešto pita – znači, svima je sve jasno ili niko ništa nije slušao. Ne znam šta je gore od ta dva. Naravno da nikom ništa nije bilo jasno i da moraš nešto da pitaš, ali ako nemaš pitanje – em nisi slušao, em što si sedeo tu tih dva sata ako nisi slušao, što nisi pio kafu, zar to nije bolje, gledao sa strane ko prolazi. Je li ima nešto drugo što si želeo da radiš u tom trenutku? Ako si želeo nešto drugo da radiš u tom trenutku, što to nisi radio? Zašto si sedeo, čoveče, tu ako te to nije zanimalo? To je recimo meni nejasna stvar. “Nemoj tu da sediš, nema potrebe. Idi radi to što te zanima. Samo ako ima nešto da te zanima.”

Ivan Minić: Iskreno, X puta se dešavalo da na nekim manjim, privatnijim događajima bude deset ljudi u publici, u kojoj ima mesta za više ljudi naravno, ali ima deset ljudi i sa tih deset ljudi to bude fantastično. Jer su tih deset ljudi zapravo zainteresovani za to. I ja mnogo naučim u celom tom procesu i njima popalim neke lampice, pa sad da li ih pogase da dođu kući – to nije moj problem. Ali ja sam nešto negde upalio, negde sam nekakvu ideju dao, negde sam dao nekakvu temu za razmišljanje.

Đorđe Đokić: Mislim, stvarno je prelepo probuditi u ljudima. Ima nekih ljudi na koje sam ponosan, da tako kažem, sa kojima sam pričao – ako sam mrvicu doprineo, previše sam ponosan to; koji su jednostavno našli put, ali baš to – gazili su. “Hoću da naučiš, slušam. OK, ne primenjujem to što mi pričaš, ali makar zna da si to probao, pa si promašio ili si probao, pa ti je radilo, ali ja neću na taj načim.” Sve je to OK. Ali prosto koriste to i idu napred. I daleko su dogurali, i mnogo dalje nego što sam ja ili ću ja ili tako nešto. I to mi je fenomenalno, to mi je možda i najdraže stvari u celom ovom procesu, ovih 20-ak je zapravo su ti ljudi. To je ono što najviše možeš da dobiješ zapravo u životu.

Ivan Minić: E, pa mislim da je to dobar zaključak. Hvala ti što si bio, hvala ti što si podelio ovu priču.

Đorđe Đokić: Hvala tebi što si me pozvao.

Ivan Minić: Hvala Epsonu što nas je podržao i u ovoj epizodi. A hvala i Vama što ste pratili i ovu epizodu. I kao i dosada, sve svoje komentare, ideje, predloge ostavite na “Jutjubu” i društvenim mrežama, a mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Đorđe Đokić

Đorđe Đokić rođen je 1975. godine u Kragujevcu. Gimnazija, i tzv. smer “programer-saradnik” trasira ga dalje na kragujevački PMF, gde završava smer računarstvo i informatika.

Prvo posao mu je “Namenskoj”, na poziciji programera. Kasnije radi u stranim kompanije, a dalje se usavršava u Nemačkoj. 

Po povratku zajedno sa svojim poslovnim partnerom Dušanom Jagličićem pokreće biznis: “Free Betting” i “Kladioničar”; sajtove zasnovanim na “affiliate” marketingu. Takođe, ovaj dvojac stoji iza veoma posećenog portala “Sportske”.

Nakon prinudne pauze, Đorđe se vraća sa projektom “BeeWeb”, startapom zamišljenim da se optimizuje raspored košnica, koji je uspešno predstavljen na konferenciji “TechCrunch Disrupt” u San Francisku.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This