Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 71. epizodu. Realizaciju i ove epizode podržao je Epson. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a danas imam neobično zadovoljstvo da mi u gostima bude jedna fantastična mlada dama. Ružice, dobro došla.

Ružica Milutinović: Bolje vas našla. Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Ružicu možda znate sa interneta. Konkretno sa “Instagrama”. Prethodnih nekoliko godina ima jedan veoma zanimljiv profil koji gomila nas zaljubljenika u epsku fantastiku, igre i sve ostalo, pratimo i razmišljamo kako bismo jednog dana voleli iznad bračnog kreveta abnormalnih dimenzija da imamo abnormalnu sliku koju je ona slikala sa motivima iz “Assassin’s Creeda” ili nečeg slično.

Ružica Milutinović: Da, prvo stvarno hvala što si me pozvao u emisiju. Sviđa mi se ova zamračena atmosfera, malo me podseća na okolinu oko mog štafelaja – isto je sve crno i zamračeno, da bi smanjila vizuelne nadražaje i fokusirala se na to što treba da radim – u nadi da ću da se fokusiram šta sad treba da pričam; Ali generalno, da, jeste, taj Instragram profil @mruzicaart postoji poslednjih dve godine i koji mesec. Nije ni toliko dugo sad kad bolje razmislim, a imam utisak kao da je 20 godina. 🙂 I, da, bavim se najviše slikanjem portreta. Jedan dobar deo je to što si rekao: likovi iz video-igrica, odnosno, rekla bih ratnici. Sve neke vrste borbe ratnika, da li su indijanske poglavice, “Assassin’s Creed” video-igrica ili…

Ivan Minić: Ili Vins Karter. 😀

Ružica Milutinović: Da, šta god. Jaki muški, pretežno muški, karakteri. I ako imam, naravno, inspiracije i ceo folder ideja za ženske likove, ali ne postizavam, što bi rekli. I po tome sam nekako izgradila neku vrstu prepoznatljivosti, u smislu da većina pratilaca tamo su upravo iz IT sveta ili ljudi iz gejming sveta kojima se to prosto sviđa i koji kupuje te slike.

Ivan Minić: A šta si htela da budeš kad porasteš?

Obrazovni put razborite umetničke duše

Ružica Milutinović: 😀 Svašta sam htela da budem. Htela sam da budem, naravno, slikar. U stvari, sećam se da kao i svako dete ti menjaš mišljenja šta želiš da budeš kad porasteš. Svi hoće da budu učiteljice, pošto taj prvi autoritet koji sve zna, a posle to smenjuješ. Međutim, meni je konstanta neka ostala slikar do nekog 6-7. razreda osnovne škole, možda i ranije. Kada počinješ da menjaš mišljenje jer – da malo pojasnim: To su bile tada 90-te, bila su određena dešavanja u zemlji. I tebi je jasno da ti leba nećeš imati kao slikar već tad, od samog starta kao malo dete, i da ti trebaš već da počneš da razmišljaš u nekom smislu preživljavanja. Evo kako je išla ta priča nekog razvoja do fakulteta, i zašto sam ja izabrala da studiram i da završim ekonomiju. Jako mi je drago što sam to uradila. Posle ću prepričati i zašto. I hvala roditeljima što su me usmeravali. Danas tek to shvatam, shvatila sam malo i ranije naravno, ali prosto tad, u tim uslovima, u 90-ima i posle ono bombardovanje kad se desilo, ja sam tad bila srednja škola – vrlo ti je jasno da nekako ne možeš da imaš neku svetlu viziju budućnosti u tom momentu, i da ti trebaš odmah da se prilagođavaš. Da tu nema neke idealne priče i da ako ja odem na likovnu akademiju, tad u tom momentu, ja sam toliko znanja imala, iako je to suženo znanje što ga gledam u odnosu na sad – nisam znala šta me čeka. Obzirom na prethodna dešavanja nisam baš bila ni pozitivna. Bila sam u fazonu, “OK, ako završim i upišem nekim čudom ili već šta god, likovnu akademiju, ja raditi i završiti kao nastavnik likovnog. I to je to. Tu počinje i završava se moja slikarska karijera.” Ja čak nisam imala ni viziju da ću jednog dana da budem slikar ili da ću ja jednog dana budem slikar za koga znaju. Znači, ni u jednom folderu mog mozga to nije postojalo. Prosto sam bila u fazonu, “OK, volim da slikam, i baviću se tim uvek kao hobijem ako me to ispunjava. Daj da vidim šta ću da radim da preživim.” Toliko je jednostavno. Upisala sam ekonomiju, prosto sam iz neke porodice koja je inženjersko-ekonomska, i krenula sam logično tim putem. Međutim, paralelno se uvek svašta dešavalo, kao što se to inače dešava u životu, nikad to sve ne ide nekom normalnom, jednostavnom, smirenom uzlaznom putanjom – nego uvek moraš da imaš sa strane neke uticaje koje te malo pokolebaju u tom putu. Desilo se u srednjoj školi da sam učestvovala na konkursu srednjih škola na temu “Mostovi”: “Bilo bombardovanje, srušeni mostovi – hajde da organizujemo na temu mostovi.”

Ivan Minić: Kad već ne možemo da ih napravimo, daj bar da ih…

Ružica Milutinović: Tako je! 😀 Daj da ih deca crtaju makar! I tu osvojim prvo mesto na nekom – više ni ne sećam, mislim da je bilo takmičenje na nivou Vojvodine. Tadašnja profesorka likovnog u srednjoj školi je profesorka Vidaković-Jovančić mi je organizovala samostalnu izložbu. Ja nisam imala predmet likovno, imali su drugi smerovi – išli smo u srednju ekonomsku. Pazi kada čak deca i drugari iz mog razreda, a bili smo već 4. srednje, nisu pojma imali da ja crtam osim možda moje najbolje drugarice i tu troje ljudi oko mene. Tad počinje neki moj izlazak u javnost. U smislu, drugari oko mene, to je bila javnost u tom momentu. “E, ljudi, ja crtam!” I to radim dosta dobro u tom momentu što se tiče već portretisanja. I od starta sam ja krenula mnogo više da preferiram portrete. Dalje se dešava da me prepoznaju neki ljudi iz likovne kolonije, da krenu da me zovu na likovne kolonije – opet da bih najviše crtala portrete. I tu sam, iako sam paralelno studirala, do neke 3. godine fakulteta bila na likovnim kolonijama. To je sad bitan period u nekom mom slikarskom sazrevanju jer sam naučila najviše od slikara tamo. Prosto, kad su slikari na +40 na vojvođanskim salašima na koloniji, malo pripiti, svašta ispričaju. 😀 I nauči se puno toga. Odaju ti sve svoje tajne i cake. Istovremeno sam imala likovnog pedagoga kod koga sam išla na časove. To je sad jedan pokojni Stipan Šabić, ko me usmeravao. Ali ne bih mogla ni da kažem da je on mene nešto preterano likovno, edukativno usmeravao. On meni više bio kao neki životni prijatelj, i ja se sećam jedne njegove rečenice koja je tad možda bila ključna, a sad je mnogo bolje shvatam, a rekao mi je – kad god sam ga nešto pitala: da li sam ja dobro osenčila, da li sam dobro povukla crtu, on mi je rekao… “Povukla crtu”, kako ovo zvuči. 🙂 On mi je rekao: “Radi kako osećaš.” “That’s it”. “Radi kako osećaj.” Bukvalno, bio star sedeo pored, više smo ćaskali, ali on je mene više nekako učio – on mi je bio kao jedan od roditelja na neki način, koji su dosta uticali na mene. Šta se dalje dešava? Vidim ja da je vrag odneo šalu u ovim godinama, daj da ja završim ovaj fakultet. U smislu, shvatila sam da ne mogu da sedim u tom momentu na dve stolice. Na državnom sam fakultetu, gde štrebam knjige međunarodne trgovine od 1200 strana. Ja nemam kad da idem po likovnim kolonijama. I na kraju krajeva, da bih opravdala neku svrhu na fakultetu – daj da ga završim u nekom periodu od oko 5 godina. I završim ga. I sad nastaje dobra višegodišnja pauza od slikanja. Prosto uletim u drugi svet. Uletim u neku paralelnu mene, koju počnem da razvijam. To je neko ko… Sad ispada da sam bipolarna ličnost. 😀 Ali u stvari, recimo da imam jednu stranu mene koja je ekonomska – bavi se marketingom, i razmišlja na taj način: novca, isplativosti, ne držanja zaliha – sve ono što su te naučili način razmišljanja od fakulteta posle sam se zaposlila u lizing kući u banci, nastavila da se bavim dalje marketingom, to ću malo u kratim crtama; i druga umetnička strana mene. I onda su se svi pitali: “Pa kako ti sad tu neka umetnička duša? Radiš u banci. Kako ti uopšte izlaziš na kraj psihički, emotivno  da hendluješ target, da te gaze šefovi, da gaziš samu sebe, da te gaze klijenti…”, mislim, svega. 😀 Ali u suštini, ti pojma nemaš u čemu si OK, nisi OK  dok te neko ne baci u vatru. I naučiš da se da se snalaziš. To je kao ovo “post-COVID” život, na primer sad recimo. Ljudi se prilagođavaju, i nikad nisu se pre suočavali sa ovim. Tu je pitanje koliko će ko da se snađe. Ovo možda čak ima – sad nevezano za mene, vratiću se posle na mene, ovo mi je sad palo na pamet. 🙂 Zašto to može da ima i dobre strane? Manje-više se iskristališu možda kvalitetniji ljudi koji su se bolje snašli, u smislu se neke – na kraju krajeva, i pokazatelj neke inteligencije kako se ti snađeš u nepoznatom. Logičke i emotivne inteligencije. Miksa svega, i prosto mislim da može u takvim situacijama da se prepozna ko će da isplivava. E, sad vratimo nazad na mene: Da li sam ja negde isplivavala, nisam – svega je bilo; Šta se, u stvari, dešavalo? Ja sam se zaposlila kao prodavac lizing usluge za vozila teretna, putnička, poljoprivredne mašine, proizvodne mašine. Ja sam to sve 4 godine prodavala na lizing. Sad zamislite neku ciciku u 20-ima koja se bavi time 4 godine, a umetnička je duša. I niđe veze, što bi rekli. U stvari, i pitanje koliko sam umetnička duša u jednom smislu. U drugom smislu, prodajno nastrojena. I navijena da ja imam jedan cilj, i da se prilagođavam da bih stigla do tog cilja. Ta cela škola je bila dobra zato što sam naučila da prodajem. I dan-danas verujem da ne bih umela toliko da prodam svoj proizvod, uradim neki “self marketing”, uradim bilo šta na tom “Instagram” profilu što i radim, da nisam imala prethodnu školu prodaje, godina prodaje, i marketinga i PR-a, sve što sam ikada naučila u tim korporacijama. Jer i ako radiš za druge ljude i radiš po nekim strogim režimom, po procedurama, pravilima – prosto si pod većim pritiskom na target mesečni, i onda bolje upoznaš sebe, i nekako jako puno toga naučiš. Koliko god prezireš s jedne strane nekad od stresa, ali sa druge strane puno toga naučiš. To je dobro ako ti to kasnije koristiš. Ako ti nešto naučiš iz svega toga.

Ivan Minić: Generalno, sva ta neka umetnička zanimanja i umetnički zanati, i školavanje za to, bilo da je u pitanju pisanje, gluma, slikanje ili fotografije, ili bilo šta slično – na neki način kod nas školovanje za to obično ne podrazumeva onaj deo koji se dešava nakon što završiš sa školovanje i sada treba da se na neki način pozicioniraš na nekom tržištu. Tebe ljudi možda nauče sve zanatske stvari koje treba da znaš, ali ne prođe ono što po defaultu treba da ti prođe, gomila ljudi ostane u nekom limbu, gomila ljudi koji su završili glumačku akademiju se nikad ne bavi time, ali onda na kraju ode u nešto potpuno deseto i nema nikakve veza sa ovim za šta se spremalo. Naravno, ti ako si završio za glumca, stekao si ceo neki set veština za javni nastup, za svašta, i možeš da radiš i kao prodavac, možeš da radiš i kao voditelj, možeš da radiš kao PR, kao gomila nekih stvari. Ali u principu nisi pripremljen ni za kakav backup, a ona prva opcija ne zavisi samo od tebe. Baš kad sam pričao sa prijateljima čiji sin je video sebe u toj karijeri i po svim kriterijumima on treba da bude glumac, i bio je prefantastičan mladi glumac i sve to super – kad smo pričali, imao je jedini feedback je bio razmišljajući kao neko ko je preduzetnik i inženjer u pokušaju, uvek ima 16 backupa, meni se samo ne sviđa varijanta što se ti tu ne pitaš ništa. Nije do tebe. Možeš da budeš najbolji na svetu…

Ružica Milutinović: Tako je!

Ivan Minić: Kako funkcioniše taj esnaf, to nije do tebe. Mislim da je tvoj pristup upravo taj neki tvist na celu situaciju.

Neprilagođenost umetnika

Ružica Milutinović: Da, da, u smislu… Kao da sam neki umetnik-preduzetnik, hajde da nazovemo to tako. Jer hoću da se pitam.

Ivan Minić: Influenser. 🙂

Ružica Milutinović: Nano. Nano-influenser. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, 20 000 nije tako loš.

Ružica Milutinović: Će da bude. 🙂 Nebitno. Što sam htela da kažem, da se nadovežem na tvoju priču vezano za to kad završiš akademiju likovnu – na primer, ja sad pričam o likovnom, to mi je nekako najbliskije; i većina tih slikara, umetnika, već kako god – stvarno ima tu i talentovanih ljudi; uglavnom je ona priča kako su to deca bogatih roditelja koji nisu znali šta da studiraju, pa su eto upisali to i onda su tu nešto razvijali, ali nikad nisu nešto više uradili od toga, prosto ih nije ložilo da to dalje rade. Ali ima i onih super talentovanih. Ima onih koji toliko uđu u tu priču i stvarno mogu da urade vau, ali nemaju te “social skills”. Čak ni da nađu nekog – pazi mene, “Čak ni da nađu nekog agenta.”; nemam ga ni ja. Ja sam ga nisam našla, ni on mene našao. Nema ih, gde su? 😀 Volela bih da ga imam, to bi bilo super fantastično. Ali nisam ja tu jedina, tu je puno njih koje je završilo likovnu akademiju i imaju mnogo goru i veću muku od mene. Niti imaju agenta, a ne znaju ni da predstave marketinški ni na “Instagramu”, niti ovako nekako da iskomuniciraju da bi ih uopšte taj agent možda i jednog dana našao negde. Taj “skill” neki, u stvari, je u tome što radiš, naučiš nove stvari. Prosto, danas je 21. vek i moraš da znaš društvene mreže. Ja prosto ne znam kako ti ako se baviš nečim što je vizuelno, i što je zabava na neki način, pogotovo “Instagram” – ako se baviš slikanjem i ako je proizvod koji ti prodaješ… Sad ja to stalno imam neki miks izražavanja umetnik-ekonomista, konstantno sam u nekoj korelaciji te dve ličnosti. I ne želim da imam lager slika naslikanih, i da ih tu držim i da mi zauzimaju prostor, jer trošak magacina je trošak. I onda ću posle izvesnog vremena, ako ne uspem da ih prodam, da dam sve od sebe da ih prodam po duplo manjoj ceni. Prosto, mislim, posle duže vremena ako uopšte stignu dotle. Bustovaću, naučiću, sešću, opeći ću se – i taj put kada sam dala otkaz jednog dana… Posle ću malo da se vratim na tu priču. Rešila ja da malo sad budem slikar. Stvar koja me je najviše uguralo u to je bila poslednjih nekoliko godina rada za druge ljude od 9 – ne to 5, nego do 9 ili 24-časovno radno vreme, zavisi na kojoj si poziciji, koliko se daješ; je šta bi bilo, ako to verujem da masa ljudi koji radi u korporaciji sedi tako, umire i razmišlja isto što sam ja razmišljala: Šta bi bilo da ovoliko koliko se dajem i radim za drugog, radim za sebe? Prosto ne znam da li neko ako je završio likovnu akademiju, a nikad nije radio u takvom okruženju i takvom čeličenju i takvim neprijatnim okolnostima, da je uopšte razmišljao na taj način. Verovatno je ustao ujutru možda i radio puno, slikao puno, ali nije bio pod pritiskom ogromnim, nije bio pod pritiskom da nauči deset stvari koje ga uopšte ne interesuju, a mora da ih zna. I onda se prosto hendluje nekako drugačije sa tim. Ne kažem, sad ispadne da… Ima super mega sposobnih čak i za dvadeset puta digitalno marketinški sposobnijih od mene koji su završili likovnu akademiju, ali sad pričam o nekoj većini. Kada sam pre dve i po godine ušla u taj sve umetnosti, nekako sam gurala sebe da što više slikara upoznam, da što više naučim od njih, da bih videla šta se tu uopšte dešava. I cedila sam ih pitanjima, izvinjam se ako sam bila smaračica. 😀 To je prosto bilo iz razloga da ja vidim gde je tu moje mesto i kako ja mogu dalje da se guram. I ja sam se pronašla prosto: OK, mene agent neki neće pogledati. Prvo, nije ni toliko do toga što ja nemam akademiju, nego prvo što ja treba da unapredim svoje slikanje. I dalje ga unapređujem. E, sad tu se desila, to sam pričala, ogromna neka pauza od 3. godine fakulteta pa onda rad u lizingu u banci, pa sam posle prešla u marketing iz prodaje, bila sam PR jedne banke jedno 2-3 godine, pa posle prešla u telekomunikacije. Dalje sam nastavila isključivo marketingom da se bavim. Dok nisam stigla do nekog međunarodnog marketinga u industriji hrane za pse i mačke. Konstantno sam ja tu zapostavljala slikanje do nekih pre koju godinu kad sam krenula jednu sliku godišnje da radim. Mislim, šta možeš da uradiš i kako da slikaš… Daj, ponovo se vraćam polako. E sad, osnova slikanja je crtež. Ti ako ne znaš crtež, ti nećeš moći ni da naslikaš sliku. Šta više, rekla bih da je crtež uraditi, potrefiti portret nečiji – a to je skica jednog ulja na platnu; i kako ti uradiš skicu, manje-više, tako će posle – iako ulje na platnu može da se menja, ali tako ćeš da postaviš osnovu za nanošenje boja, za nanošenje lika. I lično meni je mnogo teže nacrtati nego naređati boje. Ja se cela preznojim kada radim skicu za sliku, iako svi misle: “Jao, kako je njoj lako! Ona tako sedne, nešto kao slika!”, ja dobijem upalu mišića od grča dva dana jer sam radila skicu. 😀 I uopšte nije tako… Ja uživam u tome, sve je to OK, volim da slikam, ali nije lako. I svako ko to misli da je to neko uživanje i neki posao koji mene odmara – nije, jeste uživanje, nije posao koji me odmara. Posle tri dana slikanja nečeg portrera, četiri, ja dobijam ili upalu mišića ili sam toliko iscrpljena da sledećih dan-dva dolazim sebi. Prosto zato što se odjednom dam. E sad, opet radi taj ekonomista u meni: Ja neću sebi da dozvolim da slikam jednu sliku dve nedelje. Nemam vremena za to, finansijski neisplativo. Imam da sedne i završim za tri dana. Iako se uništim ta tri dana, i radim satima neprekidno. Ne znam kako bi ispalo da radim duže. Ne verujem da bi ispalo bolje. Mislim da je bolje da uđem  taj vajb. I prosto kada sam dala otkaz, krenula sam ono što sam planirala: Daj da radim onoliko koliko sam radila za poslodovca. Daj da sad radim za sebe, što znači slikanju po 8 sati dnevno. I ti kad radiš bilo šta 8 sati dnevno, slikaš 8 sati dnevno, ti ćeš to da naučiš da radiš sve bolje svaki dan, svake nedelje, svaki mesec.

Ivan Minić: Hteo bih samo da pitam pošto si rekla da si kroz – da kažemo, u prethodnih nekoliko godina si dosta upoznavala, družila se sa slikarima, učila od njih – prosto ljudi koji su završili sve što treba, ispunili te neke formalne kvalifikacije koje su potrebne; to za što si se ti opredila: komercijalna stvar. Ljudi koji se bave umetnošću vrlo često se groze komercijale, a sa druge strane mi koji se ne bavimo umetnošću…

Ružica Milutinović: Mi kupujemo tu…

Ivan Minić: Generalno, kojima je taj pristup njihov strani, čudan – mi smo u fazonu: “Nemoj, molim te, da me vodiš na izložbu gde neko mora da mi objasni šta je na slici. I nemoj, molim te, da mi daješ knjige o kojima neko opet mora da mi objasni šta je pisac hteo da kaže. Ja nisam se školovao za to, da bi tumačio sve to.” Koliko misliš da je taj deo nesnađenosti koji postoji kod ljudi koji su se opredeli da im to bude životni poziv, ali se u njemu nisu snašli zbog toga što…

Ružica Milutinović: Su se držali svoje neke priče, svog stila.

Ivan Minić: Pa, da. Kao kad ti mladi student koji je došao na prvi posao, kaže: “Nisam ja završao fakultet da bi se bavio time!”, manje drčno, ali suštinski isto. “Nisam ja završavao akademiju da bih slikao nečiju pudlicu!” Iako će da mi plati račune naredna tri meseca, iako su prethodnih vekova i milenijuma unazad veliki slikari slikali pudlice, jer prosto od nečega mora da se i živi. 🙂

Ružica Milutinović: Pa, da, mora od nečega da se živi. 🙂 S jedne strane, što sam više u ovome, sve više razumem i njih. To su dve neke različite paralelne priče. Jedna je ova kojom ja idem, i koja je mnogo teži put da jednog dana dođem do toga – nije mnogo teži, ali možda jednako težak, nebitno; da dođem do toga da moja slika vredi 50 000 evra, lupam sad, neku vau cifru. Jer oni se drže tog svog stila. Jer sad to zalazimo umetnosti kolekcionare koji su godinama u tome, koji razumeju tu sliku, koji razumeju i apstraktnu umetnost i svašta nešto, i koji su toliko zagriženi u to da će da daju te pare za tu sliku. E sad, puno je slikara, i prosto treba od nečega živeti. Ovo što se mene tiče: OK, postoje komercijalne teme koje se meni ne sviđaju i ne radim ih ni pod koje pare. Postoje neke komercijalne teme koje se meni sviđaju, a opet to je ono što sam rekla napočetku: ratnici – nešto što je recimo moj stil; portret – jak karakter koji ja treba da prenesem na platno; i naravno, portret – portret, naručen u smislu moj otac, moj pas, moja mačka.

Ivan Minić: Moj otac i moj pas. 🙂

Ružica Milutinović: Tako je. 😀 Prosto, ja biram – onda ću da radim ono što mogu da prodam, ne po svaku cenu, neću raditi, a ima takvih u inboksu koji misle ako imam novac i naručiću sliku, onda misle da je veći slikar od slikara: “Stavi mi ovde potok, ovde cvet na slici.”, te stvari ne radim. Radila sam kad sam počinjela jer sam bila u finansijskom škripcu. 😀 Mislim da nisam ni stavljala potpis, bio me malo blam tih slika. Tako da mogu da razumem… To sam ukupno tri takve slike uradile “onde potok, onde cvet”. Da mi je dan-danas to “Bože, koji sam ja kič naslikala.”, bukvalno što sam slikala slušajući naručioca, a ne sebe.

Ivan Minić: Vidi, mi smo imali situaciju na jednom od intervjua za “Moju Firmu” gde ljude prave aksesoare za pse: gde su neki povodci, kaputići za pse, i to sve. I sad pričamo ko najviše kupuje, šta najviše ide od artikala, kako su oni razvijali priču od toga da su krenuli sa nečim vrlo bazičnim, pa do nečeg kompleksijeg. Kao: “Ide sve to lepo, ali šta mi najviše volimo? -Šta najviše volite? -Najviše volimo kad dođe mlada i kaže: “Napravite mi i za mladoženju i za psa istu leptir-mašnu!”” Ja kao: “To ljudi rade? -Da, da, da. To ljudi rade. -I taj mladoženja i taj pas prihvate tako nešto? -Pa, u principu, mladoženja nema izbora, a pas – ogrlica k’o ogrlica.” Tako da… Da, razne čudne stvari se dešavaju.

Ružica Milutinović: Prosto, slikaću nešto od čega mogu da živim, da platim račun, da zaradim. To je OK, dokle se uklapa u taj neki moj put, koncept slikanja. Zasad… Ko god da ode na moj “Instagram” profil videće: nema tu mrtve prirode, nema ni prirode, to su sve ljudi ili psi – osobe, hajde da spojimo to. 😀

Ivan Minić: Karakteri. Ili mačka! 🙂

Ružica Milutinović: Karakteri, ili “Assassin’s Creed”! 🙂 Tu je nešto što težim da unapređujem. E sad, ne znači da je to moje slikanje i ta moja umetnost nešto je… Neko ko to gleda sa strane, da iz sveta umetnosti – ne znači da je tu neki ogroman sad vrednost, potencijal ili šta god; ja i dalje učim, i dalje se unapređujem, moje slikanje se menja svakim danom sve više. Koliko god sad možda deluje da sam ja stigla do već nekog nivoa gde ne znam šta dalje, kako dalje, kako ću ja to dalje još više da unapređujem – uvek postoji dalje u slikanju, makar prešla u neku sledeću fazu k’o Pikaso ili svi ti veliki slikari, oni su svi krenuli od tih nekih realističnih portreta, doveli ih to savršenstva, i onda što kaže jedan moj drug: “Onda su krenuli da odlepljuju sve više… Tako ćeš i ti, jednog dana ćeš pući. Tri crte i… To će da bude to!”, tri dana ću da gledam u belo platno i onda kad povučem te neke crte – Bože, samo pričam o nekom povlačenju crta danas :D; ali ne znam kako će da ide, ne znam gde će da ide, ali znam da ću morati još puno da radim, i imam toliko puno da učim. Generalno mi ljudi pišu: “Ej, naslikaj ovo, naslikaj ovo!”, kao da meni fale ideje. Ja imam pun folder ideja i fotografija nečih, na primer, koga bih ja volela na svoj neki način da naslikam. I ne postizavam, što bi rekli. 😀

Ivan Minić: Ima ta jedna anegdota kada je Vinston Čerčil otišao u penziju, i sad voleo je da slika. Nisam baš siguran kako mu je išlo, ne deluje mi kao neko kome bi išlo nešto preterano dobro, ali voleo je da slika. Ali je uvek imao problem da započne: Sediš ispred belog platna i sad šta i kako.

Ružica Milutinović: Inspiracija.

Ivan Minić: Pa, ne toliko inspiracija, nego kao treba od nečega krenuti. Ima ta anegdota kako je jednom tako nekoliko dana sedeo ispred platna, i onda je u jednom trenutku prišla njegova supruga, umočila u crnu boju, povukla liniju na sred platna i otišla. I on je naravno izgoreo, i poludeo i sve, i kao: “Zašto si to uradila?” Ona mu je samo rekla: “Pa, vidim da imaš problem. Ja sam ti rešila taj problem. -Kako si mi rešila problem? -Pa, evo, imaš sad nešto – popravi ga.” I onda je to negde bio početak koji je probio celu priču. Da li je anegdota ili nije, da li je istinita ili nije – ne znam; ali suština je da u mnogim situacijama je potrebno napraviti taj… Krenuti od nekog materijala koji možda nije idealan, ali onda ima nešto, bar znati šta nećeš ako ne znaš šta hoćeš.

Uplovljavanje u slikarske vode

Ružica Milutinović: Samo krenuti. Ja sam imala taj momenat, taj problem, u stvari… To je bio kraj dvehiljade… Bože, sad već i godine brkam, ali recimo pre nekih dve i po godine – kada sam dala otkaz, i kao ja ću sad da budem malo slikar, da vidim eksperiment: da li će da mi ide, ne ide. Ja nisam imala neki plan od 10 godina šta ću ja sve da uradim – možda sam trebala; ali sam imala okviran plan kako ću da se dajem, pa ću da vidim šta će od tog svega da nastane. Imala sam problem sa počinjanjem slikanja, u smislu… Doduše, tad je bio neki miks svega u mom životu. Nije tipa: Dala sam otkaz, postala sam slikar, i onda sve ide nekom uzlaznom putanjom koja je onako prilično neporemećena nekim uticajima sa strane. NE! Kad vidite one neke grafikone na netu…

Ivan Minić: K’o EKG.

Ružica Milutinović: K’o EKG, katastrofa! Na ivici srčanog udara, i posle ono “up” i “high”. I tako ne u nekim periodima od po dva-tri meseca, nego to svake nedelje. Tu se svašta dešavalo, i mom poslovnom okruženju i životu, i hoću li preživeti, te imam novac, nemam novac, šta ću, kako ću dalje, pa idu neke privatne stvari koje su se paralelno sve dešavale. Imala sam problem da sam neki period blokirala: U smislu, ja već mesec dana nisam ništa naslikala, i ne mogu da počnem. Tad se sećam da sam nazvala slikara, našeg sjajnog slikara iz Novog Sada, Boris Lukić, koji je akademski slikar i koji fantastično slika. Često mi je davao dobronamerne savete, i hvala mu na tome. I pitala sam ga: “Kako ti počneš? Kako se nateraš da počneš?” Ja znam da ja moram da radim, i što bi rekao beše Pikaso: “Inspiration exists, but it has to find us working.” Ili onaj neki Njutnov zakon fizike: Da telo u pokretu teži da ostane u pokretu.” Samo kreni, aman! Ali ne mogu da krenem. Zovem Borisa i pitam: “Kako ja da počnem? Kako da se nateram?”, onda mi je dao jedan isto tako fantastičan, vrlo jednostavan savet, i rekao mi je: “Na silu!” Sedneš i kreneš na silu, i to uopšte ne ide, jer je na silu, ali 15. minut će da krene. Prosto, vratimo se na povlačenje crta: Povučeš crtu, i nešto će tu da nastane. To je živa istina. Opet je to deo preznojavanja, ti kao da imaš konstatno neku emotivnu borbu sa nekom – i sa samodisciplinom, na kraju krajeva. Bila sam prethodno 13 godina u kolektivu, gde ti kada uđeš u kancelariju i poneseš tu energiju sa sobom, i imaš energiju celog tima, i tu uđeš u taj vajb i radiš, i ta energija treba da je na neki način i radna i pozitivna – inače bi se sve biljke u saksiji u kancelariji osušile oko vas. Ali ti kad si sam na svom, i prvi put se suočavaš sa samodisciplinom, iako si mislio: “Ma daj, koliko sam ginuo! Ma ima da ustanem. Ima prvo ujutru u 6 da istrčim pa onda pijem ceđenu pomorandžu, pa kao u američkim filmovima – NE!” Tako da i taj problem samodiscipline je bio malo zeznuta stvar, ali prosto uđeš u nešto, nađeš svoj ritam i nastaviš dalje.

Ivan Minić: Vrlo je bitno – pričali smo o tome i u pripremi za razgovor, a i malopre opet; što si ti postavila prema tome kao: “Ja ću sad da sednem, i svaki dan ću da radim X sati.” OK, imaćeš neke pauze kad nešto završiš, itd. Nije poenta da pogineš u procesu. Ali ja ću prema tome da se postavim kao prema poslu i prema obavezi zato što kreativnost je super, sve je to u redu, ali zanat je zanat, zanat zahteva vreme, zahteva broj pokušaja, zahteva, ono, ruka mora da se istrenira, bez obzira na sav talenat i sve ostalo – prosto, ti moraš tehnički da budeš jako dobra da bi mogla da ispratiš sve ono ostalo. Vrlo često – ja sam fantastično crtao kad sam bio u osnovnoj školi, osvajao nagrade i sve ostalo. Sad ne mogu da nacrtam – povučem dve paralelne linije jer nisam koristio ruku za tako nešto godinama. Prebacio sam se u digitalu, tu nikad nisam opet otišao na tu ultra kreativnu stranu, nego više jutilitarnu – to što treba funkcionalno se napravi, napravi se i to je to; ali ti si to skapirala i jako puno si zapravo radila, i prosto voleo bih da napraviš nekakav “trip down memory lane” kako je to sve izgledalo. Ti ulaziš u tu priču, počinješ lagano da budeš vidljiva, viđaju te ljudi koji su završavali te akademije, ti krećeš u neku priču sa njima. Koliko misliš da je značilo to što su videli koliko se cimaš, a sa druge strane koliko je tebi značilo da vremenom postaneš sigurnija u sebe zato što prosto zamislila si da to izgleda na određeni način i na početku je to bilo tako iz sedmog pokušaja, posle je to bilo iz prvog pokušaja.

Ružica Milutinović: Sad dok si ovo pričao nekako…

Ivan Minić: Trauma, trauma… 😀

Ružica Milutinović: Razne traumice. 🙂 Šalu na stranu, htela sam da kažem koliko je mene gurao i digitalni marketing paralelno. Da bi ti prodao sliku, ti trebaš što više ljudi da te vidi. Da bi statistički neki procenat njih bio zainteresovan i imao novac da kupi tu sliku. Kako da dođeš što više do većeg broja ljudi? Tako što ćeš – OK, trebaš i da ulažeš u neki bust i sve, ali džabe sve ti moraš da si prisutan konstantno i da ljudi vide kako ti radiš konstantno. Ne ono nema te tri nedelje, nego trebaš da si pristutan na toj društvenoj mreži svaki dan i da deliš vrlo otvoreno to što radiš. Inače su mi neki ljudi rekli: “Meni se sviđa ko tebe što nemaš neki trip uobraženog slikara, nego deluješ vrlo pristupačno, kao da mogu u inboks da te pitam “Hej, pošto ti je ovo?”, i još i cenkaš kao na pijaci” – što možda baš i nije umetnički. Ali prosto da ljudi mogu tu otvoreno, opušteno da vide da kupiti sliku nije kvantna fizika ili naručiti je, ili naručiti nečiji portret. I da se možemo dogovoriti, nađemo se negde. Ali nije toliko slikar neki sociološki fenomen neke odbojne osobe ili asocijalne osobe, ili neko ko ne zna da komunicira, ili “obratite se mom agentu – “talk to the hand”” ili tako nešto. I onda, OK, to mi je bila neka podsvest: Daj da sam stalno aktivna. Onda daj da sam stalno aktivna slikajući. I volim to da radim. Međutim, onda sam posle otvorila sam “Instagram” profil negde pre dve i po godine, u decembru-januaru. Tada sam izašla iz neke priče stresnog posla i dala sam sebi neki odušak da putujem, i tu je bio miks svega – i paralelnog privatnog života; nešto sam bila u Hjustonu, u Americi, tad smo mi i počeli da komuniciramo, pa sam se vraća u Srbiju. I sve vreme paralelno sam se trudila “daj da gradim priču slikajući jer ovo mi je “once in a lifetime” – ovo mi je šansa, prvi put u životu ja imam šansu da budem ono što sam kao mala devojčica rekla bez ikakve svesti o 90-ima u zabavištu i prvom osnovne: “Ja bih da budem slikar.” – daj, sada imaš tu šansu, uradi nešto! I onda sam imala i neke periode te blokade, i kad je vrag odneo šalu i ja ostala bez para – “simple as that”, što bi rekli. Ali prosto krenula sam da radim tako što sam sama sebi postavila čelendž, a da bi se držala tog čelendža, onda sam ga objavila javno, jer ako ga ne ispunim, blamiraću se javno. I onda objavim: “Ja ću da slikam dva ulja na platnu nedeljno.” I onda ovi ostali slikari koji isto rade, prate me i kažu: “Jesi li ti normalna? Dobro, hajde baš da vidimo.” Tako što neću spavati, radiću danonoćno. “Ali ako je to maj, četiri nedelje maja puta dva – osam slika. Pa, valjda ću od tih osam da prodam dve. Pa ću da platim račune.”, na primer. To je bila prosto moja ekonomska boljka i statistički kako da ja to zakonom verovatnoće uspem da platim račun. I ja to krenem, to je bilo toliko hevi, u početku. Već kod treće sam prodala sliku, i onda je to krenulo, krenulo. I sad kad si ti tako prisutan i trudiš se kao konj, i ono što je najzanimljivije, čak i ti neki laici koji te prate, koji vole vizuelnu umetnosti i nisu završili likovnu akademiju, nisu iz sveta umetnosti – vide napredak moj, vidim ga i ja. Mislim, vidim ga, ali konstatno sam samokritična, nikad mi se nijedna slika ne sviđa u potpunosti – da, ja sam jedna od tih kojima se nikad ništa ne sviđa što urade; ali naučila sam i stanem, da ne cimam, da znam kad da stanem da je slikam. Jer tu kraja nikad ne bi bilo, menjala bih je konstantno. I onda kreće taj neki napredak izučavanjem, menjanjem stila, i čak u nekom momentu sam krenula da radim crno-beli portret, ulje na platnu – koji nije crno-beli. To svi misle: To je crna i bela – nije, ima sedam boja, ali se tih sedam boja ne vide. Tu ima i srebre, i braon i svega. Ali deluje dvobojno. I kako sam ja došla do toga? Nisam sama došla do toga. To uopšte čak nije ni moja ideja. Meni je prosto došao neki naručilac i rekao – poslao mi fotografiju; i to jedan moj divan, sjajan klijent koji je upravo pre jedno tri dana naručio 19tu sliku od mene, i hvala mu! Možemo ga nazvati kolekcionarem! 🙂 I on je rekao: “Je li bi mogla ovo da naslikaš? Međutim, poslao mi je crno-belu fotografiju. I ja se mislim: “Šta sad on misli? On misli tako crno-belo da slikam ili ja da to obojim?”, nije definisao. I sad ja razmišljam – ispadne puka igra slučaja; “De mogu? Mogu, pokušaću. Misliš, crno-belo?”, a on onako: “Pa, da, crno-belo.” I tako nastane prva crno-bela slika. Pritom, naravno ta prva crno-bela slika – ne mogu da se setim da li je bio Robert de Niro ili čiji već portret, još od pre, od ranije, ne sad ovaj od nedavno. Samo sam crnu i belu koristila, i izgledao je čovek kao duh, a ne kao živa osoba. Onda sam skapirala: “OK, ovako ne radi…”; verovatno bi to već znao neko na prvoj godini likovne akademije, ali Bože moj, učimo se. I onda posle sam krenula da menjam i taj stil, i desio se isto neki momenat posle već ne znam koje crno-belo slike portreta… I tu se sad sve dešava da ja svaki mesec dobijem po hiljadu ljudi, hiljadu pratilaca više, i oni tu sve gledaju: sledeći rad, sledeći rad, sledeći rad – i ne stajem. Nedavno mi je neko rekao – upoznala sam jednu devojku koja me prati od osnivanja tog “Instagram” profila, ali sam sad imala sreću da je upoznam; i ona je meni rekla: “Pa, ja tebe pratim od početka i ja se sećam moj utisak o tebi je bio – komentarisala sam sa drugaricama, to su sve neke pravnice; “Pazi ovu što slika dve slike nedeljno. Ova k’o da je na pokretnoj traci. Šta je ovoj devojci? Daj da je pratimo, baš da vidimo kad će da prsne!”” – u tom nekom smislu. Međutim, došlo je do toga da sam ja bivala sve nekako bolja u toj tehnici, u tom zanatu, već kako god. Na kraju krajeva, i kreativnost da bi imala rezultat mora da ima disciplinu. Tako da je došlo… Slika kojom sam bila baš zadovoljna je bio pored jednog od “Assassin’s Creedova”, gde sam dobila najveću pažnju IT-jevaca, gejmera i ostalog – kod koje sam se baš izlomila, oko koje uopšte nisam znala ni  šta me čeka, ni u šta upadam. Ali ono što je sigurno zagarantovano da će da se desi, kad nemaš pojma šta će da se desi, desiće se neka promena. I to je super. Kakva god promena bila. Da je dobra – odlično; da je loša – još bolje, naučio sam nešto, pa ću sledeći put bolji da budem. Čak iako sam dobio traumicu, super, znači sad sam se očeličila. Mislim, nije tako divno kako zvuči, ali prosto pitao si me kako sam samu sebe hendlovala kroz te uspone i padove. Ali opet sa druge strane sam imala i podršku porodice i prijatelja, ne bih mnogo ni uspela… Mislim, možda bi – ne znam šta bi se desilo; ali podržavali su me definitivno.

Ivan Minić: Pominjala si malopre, pre nego što smo upalili kamere, da si gledala “Last Dance” i pre par meseci si slikala portret Vinsa Kartera, koji je meni čestitao 35. rođendan zahvaljujući mom prijatelju Nebojši Radoviću… Zašto pominjem uopšte to sve? NBA timovi imaju te neke fantastične slogane koje provlače, i sad svaki tim u zavisnosti na stil igre ima nešto što provlači kao svoj slogan. I ne mogu da se setim koji od njih je, ali u suštini se odnosi na sve i odnosi se na svakog ko se ikad bavio ozbiljnim sportom u bilo čemu – “Trust the process”. Jednostavno, šta će da se desi ako veruješ u proces, možda će da se desi ranije, možda će da se desi kasnije, ali neminovno će da se desi. Jednostavno, ako uradiš sve ove stvari, to će neminovno dati rezultat. Ako imaš malo više sreće, a super je da imaš malo više sreće, daće taj rezultat ranije. Ako ne, daće taj rezultat kasnije, ali mi zbog da li mentaliteta, podneblja, istorije i svega ostalog, generalno nismo spremni da pravimo bilo kakav…

Ružica Milutinović: Izlazak iz zone komfora, ili…

Ivan Minić: Dugoročni plan za bilo šta. Sve vreme razmišljaš kao: “Ja ću sad da posvetim ove tri meseca, i ako posle tri meseca nema rezultata, ja ću da dignem ruke.”, a da si sačekao šest ili devet, možda bi ti se suštinski promenio život. A pritom, u šta god da uđeš, šta god da kreneš, prva tri meseca će ti biti najgora i znaš… Ja mislim da je moj najveći kvalitet kao profesionalca i preduzetnika i itd., što ja nemam problem sa tim da kad uđem u nešto novo, znam da ću da budem jako loš. Biću loš, ali onda ću da budem manje loš, ali onda ću da budem uporan kao mazga i za X meseci ću sigurno biti OK u tome. Nekako, zvučaće možda malo nadobudno, ružno, itd., ali poenta je tu, pa imajte to u vidu: Ja stvarno verujem za mnoge ljude da je talenat prokletstvo. Jer talenat vrlo često čini da ti taj proces na početku bude prelak. Ti preskočiš 20 stepenika na kojima se drugi polome, i onda dođeš do zida koji ne možeš da preskočiš. Odnosno, možeš da preskočiš, ali ti nemaš više ni energije ni koncentraciju ni kondiciju za to koju si stekao na tih 20 stepenika, jer si ti to lako preskočio, tebi je to bilo prelako.

Ružica Milutinović: I onda budeš preskočen od strane ovih koji su već u kondiciji. Pa, da.

Ivan Minić: Tako je. Oni koji prosto bili su svesni da toga će morati mnogo da rade i pripremili su se na to da će morati mnogo da rade, i nije problem što to rade.

Rad, red i disciplina

Ružica Milutinović: Sad kad si rekao talenat: Baš sam često čula tu rečenicu: “Eh, ti si talentovana! Tebi je lako!”, tu bih nešto objasnila iako to mnogi već znaju. Ono što je Ajnštajn rekao da je 99% rad, a 1% zapravo talenat – to ne da je živa istina! U smislu, OK, postoji neki talenat, ali kad su me pitali: “Jao, pa kad si ti počela da slikaš? Kad si počela da crtaš? Je li to od malih nogu? Jesi li bila talentovana tako uvek?” Moja rana sećanja počinju o tome – neko se seća majčine utrobe, neko se seća ne znam čega prvog nečega; a ja se sećam kako sam u dvorištu svoje kuće do besvesti crtala krovove i cigle, i onda sam krenula do besvesti da crtam neke haljine. U stvari sam ja to sve radila tako mučeći sebe na neki način zato što sam to volela da radim. E sad, kad jedno dete – daš mu da nešto nacrta, i on bavi se time pet minuta i povuče tri linije i nacrta Čiča Glišu, znaće da nacrta tog Čiča Glišu, i ako to ne uradi više nijednom, ostaće na Čiča Gliši do kraja života. Ako daš to detu koje to voli da radi, onda će nacrtati Čiča Glišu jednom, drugi put, treći put, petstoti put, i onda…

Ivan Minić: Pa će da ga osenči. 🙂

Ružica Milutinović: Da, onda će svašta da radi. Onda već kreće 3D, i Čiča Gliša će sam krenuti da trči. Kad sam došla u osnovnu školu, bila sam bolja u crtanju od ostalih samo zato što ja to mnogo više radila od njih, između ostalog. Kad sam došla kući, crtala sam, stalno sam crtala, pa sam opet crtala i stalno sam crtala,i… Počela sam to da usavršam. I na kraju krajeva, na tom likovnom – možda zvuči čudno, ja ne znam da li je ovo jedan slikar ikad rekao: Ali na mene su imali neviđeni uticaj nastavnici likovnog u osnovnoj školi, i to zato što sam ih slušala. Svi dođu na likovno i tu se zezaju. Likovno je uvek bio predmet gde će sigurno imati četvorku ili peticu… Dobro, nacrtaćeš nešto sam da prođeš, nije to šta teško, nije to matematika, fizika. Ja sam tipa upijala svaku reč te osobe, prosto sam davala tome ogroman značaj. Iako sam, OK, bila vukovac, imala sam ja petice iz ostalih predmeta, ali meni je likovno bilo sa fizičkim zajedno svrha. Tako da kad si spomenuo taj “Netfliksov” dokumentarac, koliko je to već bilo – 10 epizoda o Džordanu; a opet… Ja sam neko ko je došao iz sveta treniranja košarke 10 godina, i posle toga borilačkih veština isto neki period. I u meni je ta možda sportska disciplina. Prosto, zašto sam radila dve slike nedeljno? Ne znam da li bih to radila da me sport nije naučio da kad kreneš nema stajanja, i svaki sledeći trening je jako bitan. Na kraju krajeva, ispadne kao da mi je slika jedan trening, i da bih bila bolja, ja to moram da nastavljam, i svaki dan i da ne prekidam. Ako izostanem sa treninga dve nedelje, koliko meni treba treću nedelju da se ponovo vratim u onu kondiciju. Čak sam jednom imala – to je bila ozbiljna životna lekcija; prelom lobanje u 5. osnovne na košarci. Mislim, unutrašnje sve je OK. Nisam bila…

Ivan Minić: Dobro, da li je sve OK… 🙂

Ružica Milutinović: Da. 🙂 Posle su me čak zezali da sam od onda flipnuta. Šalim se, ali u pozitivnom smislu. To mi je ostalo godinu dana pauze u treniranju. Što je meni bio takav udarac emotivni, bolje da su mi odsekli ne znam šta, ali da me zaustaviš godinu dana sa treninzima. Gde sam se ja osećala kao poslednji luzer, kao i što se mnogo puta posle toga osećala u životu. 😀

Ivan Minić: Pripremilo te.

Ružica Milutinović: Da, ovo je bio jedan od tih, gde sam godinu dana sedela na klupi i gledala kako ostali igraju košarku, bacaju trojke i sve ostalo, a ja sedim na klupi zato što imam prelom… A pritom, dobro sam se osećala. Taj prelom lobanje – kako je izgledalo kad slomiš lobanju: Ne stave ti glavu u gips, nego ti trebaš da si mesec dana u polumraku-mraku, da čuvaš glavu i da nemaš nikakvu fizičku aktivnost sledećih godinu dana. Kažeš jednom sportskom detetu, koji ceo život trči, i od malih nogu puca na koš – to je bilo hevi, baš hevi. I kad sam se vratila na košarku, bila sam najgora, a pre toga sam bila kapiten. I onda se vratiš posle godinu dana pauze, i onda krećeš ponovo ispočetka, čoveče. E, to je kad krećeš ispočetka stvar u kojoj si nekad bio među boljima – to je bilo hevi. Ali ti neki fejlovi te valjda nauče kasnije kako šta da hendluješ te stvari. Ustaneš, nastaviš dalje, idemo dalje, i to tako.

Ivan Minić: Nisi se dotakla toga mnogo, pomenula si u par neki momenata, ali suštinski tvoj životni put u profesionalnom razvoju te Ružice ekonomiste, prodavca i marketara kasnije, je bio veoma interesantan jer te je naučio gomili novih veština, upoznatao te je sa mnogim nekim interesantnim ljudima od kojih si kasnije učila, itd – ali u jednom periodu je bio ekstremno stresan za tebe. Voleo bih da podeliš to sa nama iz razloga što previše nas se jako puno daje stvarima koje vrlo verovatno nisu dovoljno vredne toga. I počnemo da razmišljamo o tome da bi možda nešto trebalo da promenimo tek onda kada osetimo posledice, a ne bi bilo možda loše ako bi jedan od sto, na primer, uradio pre nego što dođu posledice. I u tvom slučaju su došle posledice nagomilanog stresa i svega ostalog, i ovo je u suštini radna terapija. Nije radna terapija, ali vratila si se nečemu što voliš, nisi bila u fazonu “sad sam ja nežna pahulja i neću ništa da radim”; ne, radiću mnogo, ali ću bar da radim ono što volim i radiću za sebe. Šta se tu zapravo dešavalo, kako je došlo do toga?

Korporativni stres i posledice istog

Ružica Milutinović: Da, krenimo od početka. U suštini, nekako ne mogu odmah da dođem do tog – hajde da kažem, u tim nekim poslednjim godinama rada u kancelariji… Ne bih odmah da pređem na tu priču, nego bih prvo početak kako sam ja uopšte došla do te priče i tog napretka. Jer sam u tom momentu, nekom poslednjem, pre nego što sam dala otkaz imala najvišu moguću poziciju u svojoj karijeri i najveći mogući stres, ne toliko zbog nivoa odgovornosti nego zbog nekih drugih stvari, odnosa sa ljudima i svega nečega, puno putovanja, puno vremena posvećeno poslu, a ne sebi.

Ivan Minić: I toksično radno okruženje.

Ružica Milutinović: Tako je, tako je. I sad pre svega toga, mene bez ikakvog iskustva, bukvalno završila sam fakultet i počela sam radim – to što sam spomenula u lizingu kao prodaja; i mnogo mi je drago da je tako sve počelo kako je počelo, iako sam i tu imala jedno užasno stresan period od nekih – pa, to je trajalo možda godinu dana, kada su lizing kuće počele malo da se stišavaju u Srbiji, propadaju, gase se, pripajaju se bankama, itd. I tržište lizinga – to je bilo ono doba krize 2008-2009. i mnogi su stali s nekim plaćanjem rata za lizing. I moj posao je odjednom zajedno sa mojim kolegom je postao da nemam više target prodaje, u smislu da prodam mesečno, nego da na što bolji način ishendlujem zaplenjivanje predmeta lizinga, odnosno odziva ili čega god, od ljudi koji to ne plaćaju. To je stres! To je kad te pukne u 27… Nekako imaš prosto stvari koje te emotivno bole. Tad je već bio neki prvi znak – sećam se ja sam završila u bolnici, proradila mi žuč od stresa; prosto, telesno taj nivo stresa više – radila sam to zato što sam tad bila na master studijama, i bila sam u fazonu “daj da se sebi platim master studije iz ove plate, dok imam platu jer kriza je, a mi smo već deca 90-ih – navikli na to da će da bude apokalipsa danas-sutra, konstantno.” Čak bih dala jednu malo anegdotu: Ja sam inače neko ko je iz Subotice, doselila se u Beograd pre osam godina…

Ivan Minić: Čujemo. 🙂

Ružica Milutinović: Da… 🙂 I Subotičani su u tom nekom periodu bili skloni depresiji, možda su i dan-danas, i postajao je jedan čovek koji u to doba, to sad mlađe generacije možda im je to nepojmljivo, postojao je broj telefona koji nazoveš da pitaš za vremensku prognozu. Ne mogu da se setim koji je broj bio – kao što pozoveš koje vreme, koliko časova ima; pozoveš da pitaš kakav je vremenska prognoza za sutra. I postojao je jedan čovek u Subotici, koji inače bio možda malo devijantnog ponašanja sa nekom dijagnozom, i on je svaki dan zvao taj broj telefona da pita: “Dobar dan”, onako vrlo pristojno – subotički, onda te pukne neka rečenica, izjava koju “not seeing it coming”, neće to da dođe: “Samo da vas pitam, recite mi”, ovako drži telefon, “hoće li sutra biti apokalipsa?” Znači, on zove vremensku prognozu da pita svaki dan da li se sutra desiti apokalipsa, i onda svi mi koja ga razumemo. Mislim, koji prosto kapira… Pitaš se kad ćeš i ti da postaneš jedan od njih. Šta sam počela? 😀 Prođem ovu subotičku priču, odem mi mozak na sever.

Ivan Minić: Stres na poslu…

Ružica Milutinović: Stres – da, da. Nije se desila apokalipsa, zaplenjivala sam to, prošao je i taj period. Preživala sam ga nekako iako sam mislila: “To je to, gotovo. Sledeći mesec dajem otkaz.”, i onda tako svaki mesec nekako i guraš nekako dalje. I prestane i ta agonija. Nekako se stabiliziju situacija, pređem iz lizinga u banku, preselim se iz Subotice u Beograd. E sad, tu tek počinje stres. I moj život u Beogradu poslednjih osam godina – ja ću sad 38 da ću da budem uskoro, u avgustu,; ali je takav jedan rolerkoster: promene poslova, dečka, veze, načina života. Prosto, kada pogledam svoje 30-te – kakva žurka.

Ivan Minić: Kao 2020. samo razvučeno.

Ružica Milutinović: Vrlo! Tako da prelazim u banku iako je banka bila vlasnik lizing kuće, zapravo sam ostala u istoj firmi na neki način, sedam godina kada se sve zajedno sabere. Počnem da radim prodaju. To sad imamo sledeći stres. I sad svaka sledeća godina bukvalno ti misliš: “OK, ne znam da li ću ja ikad veći stres od ovoga.”, ali uvek može veći stres od nečega, čoveče, kako te život iznenadi.

Ivan Minić: To je recimo period u kojem većina banaka ne drastično, ali lagano kroz vreme smanjuje broj zaposlenih, smanjuje broj ekspozitura i svega ostalog. I taj stres koji se javlja u takvim situacijama, to nije ono seča knezova – otišlo je od 900 ljudi, 500 je otišlo za dan; ali se konstantno dešavaju ružne stvari, konstantno imaš pritisak, konstantno “gde je onaj što je sedeo tamo? – nema ga više, dobro.”, i svaki dan je neko…

Ružica Milutinović: Neizvesnost, i prosto ti dođeš i ne znaš sad koja je fora bila: da li će da ti radi telefon ili su ti već isključili pristup programima. Prosto, nije ti prijatno tu iščekivanje, da li si ti sledeći. Ali nastaviš da guraš, pa onda nekako sebi objašnjavaš na drugi način. I uđem u prodaju Beograda, neki period sam radila kao savetnik za privredu, gde sam dosta naučila i privredi, Beograda i funkcionisanja – da bi se tu pružila neka šansa da konkurišem interno za odeljenje marketinga u okviru banke. Da prođem konkurs, bilo dosta interno zaposleno prijavljenih. Gde je tu tadašnji menadžer – hajde da kažem, hvala mu na tome, dao meni neku šansu da počnem svoju karijeru, da se potpuno preobratim iz prodaje, bankarstva, privrede, finansijskih nekih analiza i svega ostalog što sam gradila dugogodišnji odnos sa klijentima – da počnem od potpune nule. Ja sad počinjem u marketingu, i moj prvi radni dan u marketingu je bilo da napišem, da pokušam da napišem, sinopsis za neki scenario, pritom nisam znala šta je – odem na “Gugl” šta je reč sinopsis, pojma nemam; još sećam se tog scenarija: Ušla u kancelariju i tu sad odeljenje marketinga, kreativci ljudi došli u “starkama” na posao, ne pričaju sa klijentima pa prosto po proceduri OK da dođu u “starkama” na posao, a još onako cicika iz prodaje došla u štiklicama i suknjici, i držim se i dalje svih pravila kao da ću sad da imam sastanak sa klijentom. I onda se sećam da su mi rekli: “Jao, vidi! Ona je došla u štiklama. Molim te, ostani takva ženstvena što više da nas ostale povučeš…”; ne, ja sam jedva sačekala momenat da kupim “starke” i da mogu da idem na posao u “starkama”. Nekako je proradila ta moja kreativna strana.  I onda to otkrijem svet marketinga, apsolutno se zaljubim. I tu sam nešto i napredovala, da bi eto kroz godina par došla do neke pozicije – “Brand Communications Manager” za evropske države, gde mi se život pretvorio u 24-časovni rad, ne spavanje, često putovanja, boravka avionima. Iako je taj posao doneo jako puno toga dobrog, i jako puno toga naučenog, puno pozivitnih stvari. I opet taj odnos sa zaposlenima takođe je u mnogim momentima bio fenomenalan, ja i dalje pamtim neke najbolje moguće momente emocija i sve ostalo jer prosto kad ti imaš tako neki posao koji sa sobom nisi i veliki stres, i onda bolje upoznaš i te kolege oko sebe i na negativan i na pozitivan način. Na razne načine, znaš ih kako ne želiš da ih znaš. Otprilike znaš ih bolje nego bračnog partnera, prođeš sa njima 12 sati dnevno. I sve je to OK. Međutim, kad ono… Kako prepoznati znake? Odnosno, šta se tu desilo? Tačno se sećam, tačno se sećam kako sam ignorisala sve, posle sam razmišljala: “Ej, ćurko jedna!”; to je bilo neko leto – e sad, da me ubiješ da li je bilo 2017. ili 2018. – ne, 2017. je to bilo; da ja vidim znake bola u stomaku, ali ignorišem jer sam prepisivila u fazonu: “Pa, živim nezdravo, pa naravno da me boli stomak. Sve me boli, leđa me bole, ne znam me više boli. Ne spavam, ne jedem, nerviram se. Evo, počeću da treniram, biće mi bolje.” I onda to tako odlažeš sledeće nedelje, pa sledeće nedelje, pa se nerviraš, pa onda upadaš u takav stres da ti je ventil – na primer, meni je bila ventil impulsivna kupovina, šoping: I dan-danas imam super cipele i torbe… Ali brate mili, ti nemaš svoj kapital. Mislim, ti sve što zaradiš potrošiš jer to ti je ventil zbog stresa. Koja je onda poenta, onda pojedi se odma i umri, čoveče. Prosto, nekako sam krenula da gubim poentu i smisao, i na sve to ja ignorišem bolove u stomaku. I to traje mesecima do momenta dok ne postaju takvi: “Jao, sad me stvarno boli stomak. Jao, čekaj, stani, sad ne mogu da jedem. A ne mogu da jedem slatko, dobro heliko bakterije. Nije strašno ništa, samo ne treba da jedem slatko. Da, da.” Onda posle bolovi su sve veći do momenta da ti više ne možeš da jedeš, da te hospitalizuju, a da si sve vreme prosto prefantastično odlagao jer bože moj, sad imam službeni put za Rim, moram da organizujem nastup na nekom, lupam sada, na veterinarskom kongresu ili nešto tako šta se tu već dešavalo u marketingu, gde smo sve radili i strategijski i organizovanje ivenata i bogotac; i na kraju brate mili ti kolabiraš. Pa, naravno da ćeš da kolabiraš. Bilo je vremena jer ignorišeš ono što ti telo šalje znak. I šta se desi? Dobijem celijakiju prvog stepena doživotno. Ja koja sam bila apsolutni hedonista, volela sve da jedem i sve da pijem, i odjednom ti…

Ivan Minić: Zabrane ti da piješ pivo.

Privatni život nakon otkaza

Ružica Milutinović: Da! Zabrane ti – ajde, postoji bezglutensko pivo; ali nema ga nigde. 😀 Ali prosto ti više do kraja života ne možeš gluten. I onda prosto odjednom menja kompletan život. E sad, tu se prvo totalno izdeprimiraš… Da, onda sam pukla i dala sam otkaz. Taj detalj nisam ispričala. To mi je bio znak: “Dobro, Ružice, aman više! Daj malo zakoči!”, i pritom ja nisam imala drugi posao u rezervi. “OK, počeću da tražim drugi posao, pa onda kad ga nađem, pa ću da dam otkaz.” Ne, ja sam toliko pukla i toliko fizički bolesna i izmorena, da sam bila neki možda period od dve nedelje na bolovanju, ali sam prosto dala otkaz. I bila sam u fazonu: “OK, imam neku malu ušteđevinu. Eto, neću kupiti auto. Otići ću sa sestrom u Vijentam malo da se odmorim – južni Vijetnam; na dve nedelje, pa ću onda da krenem da slikam. Daj da otvorim “Instagram” profil, imaću…”, prvih hiljadu pratilaca je valjda najteže skupiti, ono cimaš rodbinu za rukav. “I onda ću ja da slikam.” I onda tu paralelno se toliko toga dešavalo sledeće dve godine. Prosto misliš: OK, ovo je bila jedna vrsta stresa – rad u korporaciji za drugoga; i sad si sam na svome, i ti misliš: Dobro, biće druga vrsta stresa, ali bar ću sebi čuvati zdravlje – ono što sam spomenula onu priču američki film: Ustajem u 7, džogiram, pijem ceđenju pomorandžu, sednem, radim za sebe, sve završim do 4, onda idem da se družim sa ljudima… – NE! I tu kreću usponi i padovi. Paralelno sa nekim privatnim životom se desilo to da sam imala raskid nekih dve nedelje-desetak dana pred venčanje – eto, da spomenemo i to; što me je isto potonulo, u smislu da sam baš posle toga imala dva meseca blokade, da nisam mogla baš da slikam. Iako mnogo misle: “Pa, kad si najviše down, ti kao umetnik trebaš baš onda najbolji radovi izađu…” – NE! Ne izađu, brate mili, kako izađu!

Ivan Minić: Dobro, ima nas raznih.

Ružica Milutinović: Ima ih raznih, ali nisam jedna od tih definitivno. Meni kad ne ide, ne ide mi ništa. Ali nekako u svom tom nekakom plutajućem sranju, uvek doću neki znakovi sa strane pored puta nekih ljudi nepoznatih koji se tu stvore, kao da ih život pošalje i oni ti kao malo lupe dva šamarčića, ili ti daju neku pozitivnu poruku i onda ti to shvatiš “ma, ovo je znak”. I onda tako počneš da se samočeličiš. OK, čeliči te ljudi sa strane, tvoji prijatelji, rodbina, roditelji, sestre, itd. Ali moraš sam.

Ivan Minić: Ali niko kao tip u…

Ružica Milutinović: Ah, da. To je ta priča, to je prosto neverovatna priča, da mi je neko rekao da će to jednoga dana da se desi. Priča uopšte nije spektakularna, spektakularan je samo splet događaja koji se desio. Ali opet i ta neka pouka. Desio se raskid pred venčanje, a ja imam venčanicu, imam cipele, imam bogoca. I sad u svemu tome, butik u kom sam radila venčanicu mi javi: “Jao, Ružice, gotova vam je venčanica. Dođite na poslednju probu.”, a raskinuli pre par dana. I baš taj dan, 14. februar, Dan zaljubljenih, i ceo jebeni – izvinjavam se na psovanju; grad je u srcima. I sad ja idem u butik, šta ću da kažem, da smo raskinuli, kao najveći luzer u životu otprilike se osećam, generalno. I sad ulazim ja u butik, i prodavačica meni kaže čim me videla sa vrata iako mi je faca bila ono flat: “Divno, došli ste! Evo ga!”, i krene da vadi iz onog najlona tu venčanicu. “Poslednja proba, finalno. Sve OK.” Ja kažem: “Molim vas, spakujte mi to. Neću da je oblačim. Dajte da ovo platim, završavamo.” Sad ona mene gleda šta je problem. “Ma, raskinuli smo. Neće biti venčanja, sve je otkazano i to je to.” I ono u fazonu bila žena u šoku, gleda me na probama nedeljama, ne zna šta se desilo. Žena sedne, njoj se slošilo, a kamoli meni. Ja gledam u nju, i sad ona kao: “Šta se desilo?”, gde ja tebi ženo da pričam šta se desilo, ne znam ni ja šta se desilo, na kraju krajeva. Eto, desilo se. I sad u celoj toj priči, pošto je to butik koji radi haljine – ne radi… ta kreatorka, nisi samo u pitanju haljine, bela haljina pa venčanica, nego prosto i kaputi, i torbe, i prstenje i svašta; i stoji tu neki čovek od svojih nekih 45 godina, i sve vreme ćuti i gleda da kupi poklon svojoj dragoj pošto je 14. februar, i pogleda i kaže – prosto upadne u ceo ovaj scenario; i krene onako vrlo, vrlo vrcavo, šarmantno da priča: “Ja se izvinjavam što upadam u ovu priču. Prosto nisam mogao da ne čujem. I samo da kažem: Zašto ne izađete devojci u susret i ponudite joj zamenu za ovu venčanicu, pa imate venčanice, bela haljina kao i sve ostale, pa prosto za neki kaput ili bilo šta u toj vrednosti. Nije mala cifra, hajde da pomognemo devojci.” A ja onako sa mozgom u kaši otprilike ga gledam i kao ne da mi nije palo na pamet, ne znam gde sam. Ja: “Da, da! Hvala, hvala! Da! Da, može! Da, da!” Kaže ona: “Hajde, videću, proveriću. Ne znam još, moram da zovem vlasnicu. Ništa, vi probajte nešto što vam se sviđa.” Scenario se nastavlja… Ne znam ko ga poslao, koja sudbina. Ja oblačim neki ciklama kaputić, i tu je ogromno ogledalo. A tu gleda neko prstenje, pogleda mene, i sad on ovako nazad, a ja ga vidim u ogledalu, u odrazu. “Vidi, da ti ja nešto kažem: Jako je dobro, jako je dobro to što ti se desilo. Ne pitaj me iz kog iskustva ja pričam, ne pitaj me.” I on tu krene nekako da me bustuje samopouzdanjem koje mi je bilo na dnu otprilike, to je ta neka teorija duplog dna – misliš da si dosegao najveće dno, ali eto tu neki poklopac, šaht dole, ima ga još dalje. I ja kao ono: “Dobro, dobro. Na kraju, videćemo da li može zamena, ne može.” Sad ja ne mogu ni njega više da slušam. Izlazim napolje, a on onako dobacuje, dovikuje: “Još samo sam hteo da kažem: Glavu gore, glavu gore!” Ja kao: “Dobro, OK, OK. Hvala, hvala.” Izlazim iz butika, al nekako više mi energija nije bila daun, daun, daun, svi su zaljubljeni, srca su okolo. Nego izlazim iz tog butika kao: “Šta se ovo sad desilo?” Kao neki mali šamarčić mi neko lupio. I hvala mu na tome, ko god da je. 🙂

Ivan Minić: Ne verujem da sluša.

Ružica Milutinović: Ne znam. Nebitno, eto hvala mu… Svemiru što ga je poslao. 😀

Ivan Minić: To jeste neki momenat kad si potpuno izgubljen, svaka emocija je dobra i bolja da se pomeriš iz toga, pa makar i ta da se iznerviraš.

Ružica Milutinović: Tako je, tako je. I ono što je sigurno osim promene je niko ne ostane isti. Znači, sve to nekako dođe do nekog uticaja da se ti malo po malo menjaš. I opet se malo menjaš, i to je to. Da li je to sazrevanje, šta god da je, nebitno. Prosto, to je putovanje, i skup nekih događaja koji te dovedu…

Ivan Minić: “Skup previđanja događaja”, što bi rekao pokojni Mirko Alvirović. Svi smo mi skup nekog početnog stanja stvari koje su nam se desile i posledice koje su ostavile na nas.

Ružica Milutinović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: E sad, svako od nas dobije neku ruku u pokeru, i nije baš da nije bitno koje si karte dobio, ali mnogo bitnije kako odigraš tu ruku. A ti si je odigrala neobično čudno, i ti slikaš te čudne stvari, stavljaš na “Instagram”, veruješ u proces, snimaš sebe kako slikaš, snimaš radove. Verovatno ne objavljuješ sve, ima gomila stvari koje su možda tu negde neke privatne porudžbine i slično. Ali za kraj bih voleo samo dotaknemo malo više tog dela: OK, ti krećeš da otvaraš profil, krećeš lagano da postavljaš nekakav materijal, još nema mačke, sad je mačka 70% svega što objaviš… Ali mačka je zaista, zaista smešna.

Ružica Milutinović: U storijima, ne u postovima. 🙂

Ivan Minić: Kako ide cela priča sa ljudima? OK, ubola si tematiku koja ima svoju nišu tržišnu. Taj post gde ti stojiš pored slike motiva iz “Assassin’s Creeda” izgleda vau, i to bustuješ i to dolazi do sve većeg broja ljudi. Sa druge strane, objavljujući razne druge sadžaje dodatno animiraš publiku koja te prati. I kao što sam nedavno rekao u jednom vebinaru, to što neko prati neki brend ili nekoga, ne znači da je on kupac, ali opet ako dovoljno veliki broj ljudi zna, postoji taj neki statistički momenat i postoji ljudi koji znaju ljude, itd, itd… I to prosto dođe do neke publike, ako dovoljno na tome radiš. Ali šta su neki najznačajniji pointi u tom procesu koji je trajao dve i po godine? Šta su neki momenti koji su se dešavali? Šta su neke stvari koje pamtiš?

Proboj

Ružica Milutinović: Osim tog konstantnog kupca, kolekcionara, bilo je tu nekih momenata kada sam – hajde da kažem, nisam ništa novo izmislila nego sam prosto videla kako da skrenem pažnju na svoj rad. Da li ću “giveawayom”, da li ću da poklonim nekoj poznatoj ličnosti portret ili šta god ta poznata ličnost želi, koja ima veći broj pažnje i na taj način da preusmerim pažnju onih koji su zainteresovani na mene. Ono što bih malo istakla, što je opet nepredvidivo bilo i malo neplanski ispalo je da ispadne kao da se meni sve tako nešto desilo. Ali, u stvari – da, svima se svašta dešava samo je pitanje kako ćeš ti tu priliku da ugrabiš i kako…

Ivan Minić: Da li ćeš da primetiš uopšte.

Ružica Milutinović: Da, da li ćeš uopšte nešto iz toga da izvučeš. I desilo se da sam ja jednog dana sela i naslikala bez ikakve namere, bez opšteg plana da ću ja toj osobi da poklonim tu sliku – jako volim filmove Pedra Almodovara, i postoji jedan film koji se zove “Hable con ella”, “Pričaj sa njom”, “Talk to Her”; tu je neka scena, to su u tom filmu neke tri paralelne priče, i jedna od njih koja glumi toreadora – bori se sa bikovima i sve ostalo, sa sve onom uniformom i svim; a opet se vraćam na taj vajb, to je ono što ja slikam, te jake karaktere – bilo muške, ženske, nebitno; i prvo se ta scene u filmu, gde sam zamrzla kadar, gde ona gleda u bika i toliko ima taj izraz, stav, sve vršti iz nje. Neverovatno samopouzdanje – sad će ljudi za borbu prava životinja da me: “Jao, ona ubija bika!”, ali prosto…

Ivan Minić: To joj je posao.

Ružica Milutinović: To joj je posao, ali nije toliko do toga, nego taj njen momenat i ta neka snaga karaktera i jačina. I to je ono što volim da prenesem na platno. I ja sam nju naslikala takvu. Bez ikakve namere, ja sam bila u fazonu: “Ma, ko će ovo da kupi? Ko gleda filmove Pedra Almodovara oko mene?”, mislim gleda ih neko. “Ali ko će uopšte da da pare za to? Ma, neće niko! Ova slika očito ostaje meni.” I često tako kad nešto naslikam ispadne super jer sam radila potpuno opušteno bez ičijih očekivanja. Kao u fazonu: “Ma, ostaće meni.” Na kraju to ispadne nešto sasvim na kraju super. E sad, šta se dalje desilo? Ja to objavim i stavim hešteg tog filma. I onda, pazi kad nisam znala kako se zove glumica. Tek kad sam naslikala sliku, ja izguglam: “Ah, Rozario Flores se zove.”, i onda stavim #RozarioFlores. I šta se dalje dešava? Ja to objavim na “Instagramu”, i sad opet taj neverovatan splet događaja u digitalnom svetu koji u momentu može da ti pruži tako neverovatnu šansu da ne znam da li bi jedan agent umetnosti to – bi uradio kad bi ga dobro platila verovatno ili uzeo neku veću cifru od toga, a ovo došlo besplatno na neki način; i njen hešteg prate, jelte, njeni obožavatelji. Ispostavlja se da… Onda ja čekaj, stani, odem na njen profi. Žena ima pola miliona pratilaca, možda sad ima milion, tad je imala pola milion. I naravno kao sve te poznate ličnosti postoji jedan njen profil “official”, ali postoji još 200 profila “fan page”. I dešava se da mi se oni koji prate taj hešteg, profili, “fan pageovi”, obrate u smislu: “Jao, ovo je toliko divno! Pokloni joj! Bla-bla… -OK, važi. Kako da dođem do nje? Baš će ona sad da primeti…”, to je ono večito ono nas malih mrava u tom digitalnom svetu pošalješ poruku nekom ko ima zilione pratilaca i da li će mi ikada videti poruku u inboksu. Neće, čoveče! Ne da neće, ne koja je šansa… Baš me živo interesuje kako izgleda imati pola miliona. 😀 Da li ono skroluju one “message requestove” ikad? Šalim se! Oni meni tako pišu, pišu, pišu i od svih tih poruka, svih tih stranica njenih, jedan je bila pun pogodatak. Kaže lik: “Samo da ti kažem: Ona mislim da ne bi odbila ovakvu sliku. Dalje da ti kažem imenom i prezimenom ovo je njena menadžerka. Ovo je njen profil na “Instagramu”.” Znači, to je neki profil koji mi je pisao. Pitanje da li je to istina sve što mi piše.

Ivan Minić: Kako nije istina, pa na internetu? 🙂

Ružica Milutinović: Da. 😀 I ja mu kažem: “Super, hvala.” I ja pišem toj ženi, Ariolo, Ariela – sad ne znam ta španska prezimena, lomim jezik malo; i pitam je: “Dobar dan. Ništa, ja ovo naslikala.”, mislim, i ona sad već ima puno pratilaca, pitanje da li će ona videti moju… Sad ide sledeća prepreka. Sad sam se ja već naložila na celu priču, sad sam u fazonu: “Moram da pošaljem sliku!” Rekao mi čovek ime menadžerke, pa kolika ćurka treba da budem da to ne iskoristim. I ona žena mi odgovara: “Jao, slika je fenomenalna! Njoj bi se sigurno svidela. Njoj je sad uskoro rođendan.”, i ja kažem: “Pa, vidite, jedna mala uslugica. Ako hoćete, ja ću tu sliku poslati njoj u Španiju, evo zauzvrat malo da me taguje, šerne, šta god marketinški.” “Nema pojma šta će mi to doneti, možda mi niko neće ni zapne… Nebitno je. Evo ti besplatno.” “Poslaću slika, pa šta bude biće.” I kraju ja pošaljem sliku, i slika stigne, i Rosario sa svog profila – znači, prvo fotografiše je menadžerka kako stoji pored moje slike, drugo žena podeli moj profil i sve na svom onom polumilionskom profilu, i sledeća tri meseca ja slikam portrete za Španiju. Prosto ljudi su se obratili, i onda sam savladala i za slike potvrde za izvoz umetničkog dela. Znaš, ono kad se nađeš u nebranom grožđu, kako ja sad da izvezem sliku? Na kraju mi pomogne neka devojka iz bloka (Olga Knežević @olga.lola.art) koja izvozi – slika cveće; znaš, ono ničim izazvan, neko od koga to nikad ne bi očekivao. Devojčica mlađa od mene milion godina, ali prosto je kucala na vrata, grebala dok nije naučila i onda mi sve detaljno objasnila, tj. neko je njoj rekao i eto preneće meni znanje kako sve to da uradim “for free”. Izvela sam devojku na piće da joj se zahvalim. I od onda sam ja imala utisak – da, i ja ću da nastavim da delim svoje znanje ako nekom slikaru, ne u smislu da ću da ga učim da slika – ne radim, ne dajem časove, nisam pedagoški tip; ali u smislu ako dođe do toga ne zna kako da izveze slike: “Ovo je adresa Zavoda za zaštitu spomenika kulture, tu odeš, toliko ti je taksa, toliko platiš. Sutradan dobiješ.”, vrlo lepo su organizovani, funkcionišu fantastično i nije kvantna fizika da izvezeš sliku. Tako da… To je bio jedan od tih momenata vođenja “Instragram” stranice. I dalje se uvek tako nešto zanimljivo dešavalo, konstantno se nešto dešava. I toliko ćeš da prodaš, toliko ćeš da uspeš koliko ti pomeriš svoje dupe. Mislim, prosto i jednostavno je. U period kada: “Jao, smorila sam se od slikanja. Ima mesec dana ne slikam.” Kako to ima jedan negativan efekat, kao da si preduzetnik. Bukvalno, da ne možeš sebi da dozvoliš da miruješ. OK, otići ćeš na neki odmor dve nedelje-tri, ali ti treću nedelju osećaš posledice toga što si ti na odmoru treću nedelju donekle. I barem kad si u tom zanosu, zaletu i početku. Nazovimo ovo i dalje početak. Nadam se da će to da ide u neku dalju, još bolju priču. Ono na šta sigurno možeš da računaš je promena, i da će se nešto desiti i da će uticati na tebe na ovaj ili onaj način. Eto.

Ivan Minić: Tvoja priča je bila kao rolerkoster, kao i tvojih prethodnih desetak-petnaest godina života. Hvala ti što si je podelila. Nadam se da ćeš neku novo devojčicu ili nekog dečaka koji razmišljao o tome i svi mu govore da to ne može – da ćeš im pokazati da može ako se oni malo prilagode, i ako malo drugačije razmišljaju o tome što rade, šta god da je to nešto ih zanima. Jer suštinski… Vrlo često kada pričamo: “Da, ali da bi to uspelo, potreban je prostor u medijima. -Pa, da, ali sada možeš sam da budeš svoj mediji.” I sada mediji provode jako mnogo vremena tražeći ljude koji su interesantni. Nije uopšte toliko teško privući tu pažnju, ali zapravo moraš da uzmeš i da radiš, i da radiš konstantno, i da stalno izbacuješ nešto novo, i… Ja znam ljude koji rade slične stvari kao tebi, koji su prosto u mnogim situacijama kada su mogli da naprave tu razliku i da – OK, možda to ne bude njihov primarni posao, ali bude nekakav hobi koji značajno i doprinosi kućnom budžetu, a i njihovom osećaju zadovoljstva za životom, za početak; su odabrali da ipak urade nešto drugo, su odabrali da ipak pobegnu od te odgvornosti pred sobom koju nosi bavljenje nečim čime si želeo da se baviš kad si bio mali. Ja manje-više sve goste pitam šta su hteli da budu kad porastu, jer to na neki način govori, bez obzira što većina njih nije završila sa tim zanimanjem i tom profesijom i tim pozivom, to ti dosta govori o tome kako su razmišljali, kako se razvijali kroz vreme, u kom smeru su se uopšte oblikovali – a onda kada ti ispričaju svoju priču, vidiš šta ih je sve u međuvremenu udarilo, pomerilo, skrenulo…

Ružica Milutinović: Svaki preduzetnik je na nekom početku bio neki sanjar, i onda posle… Možda da se vodio strikno i strogo materijalnom stranom ne bi uspeo ako je nešto posle uspeo da uradi više na osnovu tog nekog sanjarenja od ranije.

Ivan Minić: Mislim da za dosta ljudi kada se krenu u tu neku priču, dođemo do tog momenta da sam znao šta me čeka nikad ne bih ušao u to. E, baš je super što nisi znao šta te čeka, i baš se super jer kada god postoji neka velika stvar koja te uplaši – ako je konzumiraš korak po korak i zalogaj po zalogaj, ne bude to toliko strašno. Ne bude toliko strašno da stigneš negde gde možda nisi ni sanjao da možeš da stigneš. Recimo, u Španiju.

Ružica Milutinović: Na primer. 🙂

Ivan Minić: Ružice, hvala ti što si bila.

Ružica Milutinović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala našim drugarima iz Epsona što nas i dalje podržavaju. Hvala Vama što ste slušali i gledali, i kao i dosada, molim vas da sve svoje komentare, ideje, predloge ostavite na za to previđenim mestima na društvenim mrežama. A mi se čujemo i vidimo.

 

 

 

 

 

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Ružica Milutinović

Ružica Milutinović rođena je u Subotici. Pored neospornog slikarskog dara koji poseduje, ona se ipak odlučuje da studira i završi ekonomiju.

Karijeru započinje u lizing kući. Prelazak u banku sledi preseljenje u Beograd. Uskoro joj se ukazuje prilika da zađe u svet marketinga, što ona i prihvata. U nadolezećim godinama ona uči i penje se uz korporativne lestve, i dolazi do pozicije menadžera za evropsko tržište.

Međutim, sve to prati stres. To je okidač za promene, daje otkaz i vraća se svojoj prvoj ljubavi – slikanju.

Ružica je danas veoma uspešna u svojoj novoj profesiji, te se njena dela kupuju i sakupljaju, pa i izvoze.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This