Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 70. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a i ovu epizodu i njena realizaciju je pomogao Epson. Moj današnji gost je neko koga je uvek teško predstaviti zato što je kroz život radio baš razne neke interesantne stvari, ali poslednjih nekoliko godina ga najčešće vidimo u ulozi jednog od “Barbersa” iz istomene radnje, nazovimo to tako. Karlo, dobro došao.

Karlo Zagorac: Hvala, bolje te našao.

Ivan Minić: I sa “Barbersima” i sa raznim drugim stvarima koje si radio u prošlosti na neki način si pomerao ili scenu ili tržište. Radio si stvari koje možda nisu bile komercijalno najlogičnije, ali se ispostavilo da su imale nekog smisla i da su imale neke rezultate. Doći ćemo do “Barbersa”, proći ćemo ceo neki tvoj razvojni put, ali sećam se kada sam prvi put čuo za tebe, da mi je pet različitih ljudi reklo pet različitih stvari ko si ti i čime se baviš.

Karlo Zagorac: Zanimljivo. 🙂

Ivan Minić: Jer je svako na neki način imao kontakt sa tobom kroz neku specifičnu stvar…

Karlo Zagorac: Kroz neki projekat, da.

Ivan Minić: Kako je cela priča krenula, odnosno šta je mali Karlo hteo da bude kad poraste?

Karlo Zagorac: Uf… Karlo je bio vrlo drugačiji od ostale dece u svojoj okolini. Kaže keva da sam puzao unatraške. Iz današnjeg ugla, to je zvuči vrlo inteligentno zato što – što bi udario glavom kad mogu pelenom. Mislim, ako analiziraš stvari. Kaže da nisam hteo da se družim sa decom, nego sam crtao ispod stola. Ko zna šta je bilo u glavi. Ja sam hteo da budem nešto, znao sam da sam drugačiji i hteo sam da budem nešto. Šta je to, ja to ni dan-danas ne znam. Smatram… Kreativac sam, to je nešto što najbliže može mene sebi da opiše. To znači da imam prijemnik i da mi padaju na pamet konstantno ideje. Pokušavam to kroz vreme i godine da filtriram i da odlučim koja ideja je realizaciju, koju treba prepustiti. I na taj način se vozim ja evo 43 godine, svesno manje. Ali na taj način se vozim, i nemam pojma… Karlo je hteo da bude nešto, i da učinim i da ostavim iza sebe nešto. Šta je to, još uvek ne znam.

Ivan Minić: A kako je krenula priča, po onom, posle osnovne škole kad u principu treba negde da se opredeliš…

Karlo Zagorac: Da nešto odlučiš… Da, nisam imao pojma gde ću uopšte. I krenuo sam za ekipom u Saobraćajnu školu u Zemunu, banditi i ja sa njima. Uzbrzo su me izbacili iz te škole. Jednom, pa onda drugi put. Onda sam po kazni – roditelji su smislili zapravo super foru: Moja baka, pokojna sada, je bila jedna od prvih modnih kreatora na ovim prostorima, i vrlo bila autoritet žena, u svakom smislu samostalna, itd. Bavila se visokom modom. I ja sam po kazni išao vanredno u Tekstilnu školu, i bio asistent modnog kreatora. Sa nekih 16 g. sam morao da nosim odelo, pejdžer. Otprilike: Dafina, Arkan, ja i Sloba smo imali pejdžere u tom periodu. I to je, zapravo, sve to bio neki dve godine. Dok nisam završio školu, to je bilo zapravo, i njen asistent. Držala me je kao da me plaća mnogo, i kao joj nisam najrođeniji. Taj neki odnos, ali sam imao laku neku prođu. Tu sam ja malo crtkao, kreirao – glupirao se. Ali me to nije ispunjavalo. Ona je pokušala da mi prebaci porodični posao. Pošto je moja majka isto sa venčanicama, baka sa ovom drugom stranom. I kao da ja nastavim taj porodični posao, koji pred 90-te – 80-ih bio vrlo dobar porodični biznis. Svila i kadifa, i te fore… Od princeze Karađorđević koja se oblačila tu, pa Jadranka Jovanović – operske pevačice; itd. Dolazile su neke te dame one Jugoslavije. Bili smo sponzori “Boljeg života”, taj fazon: Svetlana Bojković nosi sve to, to šilo tu… Kapiraš koja je priča bila. I meni je sve to bilo na tanjiru, i nije mi bio izazov uopšte. Čak sam dobio neku nagradu jer mi palo na pamet taj “rišelje” – to je neki rad ručni koja moja porodica nekada radila, i naslov kardinala Rišelja, itd. To su one čipke – e, sad ovo je rađeno na svili i bilo je zanimljivo. To su uglavnom neke linije, tj. koje liče na cvetove, listove, itd. Ja sam to zamenio notama i violinskim ključem, i dobio nagradu za inovaciju. Nikome to nije palo dva veka, tri. Mislim, gluposti u pitanju. Ja stvano ne smatram to svojom velikom… Stvarno je glupo. Samo se niko ranije nije setio, nije predložio promenu. Nego ljudi vole da se ušuškaju u tome što jeste i ne pomeraju se dalje od toga. Ja sam imao potrebu – tj. ne potrebu, jednostavno vidim da neke stvari mogu da se pomere levo i desno, i da se napreduje na ovaj ili onaj način. Pa sam onda kao klinac bio buntovan, pa sam malo išao u kontru. Malo sam više gazio nego što treba da bi skretao pažnju na sebe. To je valjda neki prirodni osećaj za marketing, otkud znam.

Ivan Minić: Sa jedne strane, u priči si koja stvara – OK, porodična tradicija, ali i tu se prave neke stvari koje se prave na određeni način jako dugo, i vrlo malo ima inovacija i bilo čega, i onda si ti došao…

Karlo Zagorac: Vrlo jednostavno. Vidiš da je nešto dosadno, i kao to može malo da se mrdne. Meni je to prirodna stvar. Ja to vidim svuda, ali trudim se da se ne pravim previše pamentan.

Ivan Minić: Da se obuzdaš. 🙂

Frizeraj

Karlo Zagorac: Pa, da se obuzdam… Vremenom sam to naučio. E, tu sam ja na nekom snimanju – snimao se katalog dve kolekcije, od moje bake i mene, i snimali smo i po Belom dvoru, itd. Kapiraš koji je to “level” ozbiljnosti one Jugoslavije – posebne dozvole u Beli dvor, sećam se toga dok sam klinac bio. Ja sam tad upoznao jednog frizera i oduševio se zapravo jednom njegovom pokretu rukom, i mene to: “Jebote, hoću ja ovo! Kako je on ovo izveo?” A on je napravio neku bananu prstima, što je za profesionalca, kao što je on bio, bila laća. Meni kao ne potpuno nepoznata činjenica: Frizeraj – kao to da je isto vid umetnosti. Mene je to kupilo u momentu, da sam ja poželeo da naučim to radim. I onda sam ja pitao njega, pa sam se onda malo raspitivao o njemu, pa o frizeraju. Onda naišao na biografiju Vidal Sasuna, jednog od najvećih frizera svih vremena. I potpuno se zaljubio u filozofiju koju je on čovek – sad da ne pričamo o njemu, ali možete potražiti; to je čovek izmislio šišanje i koji je smislio šišanje, pre toga je šišanje bilo skraćivanje, a on je napravio oblik, 3D, pomerio dimenziju. E, tu sam se ja zaljubio u frizeraj! Krenuo da učim tu tehniku, da se takmičim, bla-bla-bla: To je bilo 98-99. otprilike. I radio sam u “Rocking Hairu”, to je bio u tom trenutku najurbaniji salon u Beogradu pored Ateljea 212. Čak onaj “KGB” kafić je nastao kao potreba zbog velike gužve – ozbiljno!; a imao je bife već u Ateljeu, ali taj kafić je kao druga stajalište, i sa ove strane rok ekipa Beograda koja se tu šišala. To je cela jugoistorija rokenrola je tu dolazila. I tu sam odrastao zapravo i učio šišanje. To je neki prvi početak, prelazak iz mode u nešto svoje. Čak me se baba odrekla preko novina – čuvam to i dan-danas, objavljeno ima. 🙂 Ne bukvalno, ali…

Ivan Minić: Usput. 😀

Karlo Zagorac: “Prekida porodičnu tradiciju, prelazi u frizere.”, kao obaveštenje za javnost – platila je… Tako da imam i tu foru. Naravno, posle je bila vrlo ponosna na mene.

Ivan Minić: I to neko oblikovanje kose i frizeraj je nešto čime se ti u principu baviš u kontinuitetu…

Karlo Zagorac: Nešto od čega ja najbrže zarađujem.

Ivan Minić: 😀

Karlo Zagorac: U suštini, volim to da radim. To na neki način doživljavam kao vajarstvo – vid umetnosti, koja je primenjana umetnost, koja može da zaradi lovu. Zna da mi se smuči, ali ne zbog posla, nego zbog ljudi. Imao sam pauzu od 5 godina. Morao sam da napravim pauzu jer sam doživeo skoro pa nervni slom. Mnogo sam radio, i taj dan sam 52. ženi, 52. po redu – takmičio sam se sa jednim šašavim Crnogorcem ko će više da uradi, samo što je on smislio tehniku za brzo šišanje, a ja sam bio malo sporiji jer sam hteo svaku frizuru da uradim drugačije, još jedan “level” dam; i 52. žena – mislim, video sam u glavi svašta, samo sam mu ostavio alat, izašao i 5 godina nisam ušao u salon. Pa sam učio da tetoviram. To je bio neki izazov koji mi je ćale postavio. Pa sam odgovorio na izazov. Tako da nemam pojma… Pa se vratio posle u frizeraj, ali sa potpuno drugom pričom i tako je nastao “Barbers”. U osnovi, ja kao frizer sam 25 godina s 5 godina pauze. 

Ivan Minić: Kaži mi tetoviranje i generalno sve te neke stvari koje si u tom periodu pokušavao da radiš, i radio, i koje su te interesovale – kako je bilo učiti o tome u periodu kad ti ne možeš da odeš na “Jutjub”, ukucaš i vidiš kako se nešto radi, nego…?

Karlo Zagorac: Što se tiče frizeraja, postojali su seminari gde… Ljudi koji su imali lovu išli su u London. Svakog oktobra u Londonu je veliki svetski sajam frizera, i dugi niz godina, decenijama to funkcioniše po tom principu. I tu se plasira moda frizera za sledeću godinu. I svi najveći frizeri koji imaju lovu su tamo: Ili gledaš seminare ili… sve te velike kompanije, i to se prenosi. Moj majstor je bio jedan od tih ljudi koji je išao tamo, i nama je preneo ono što je video – Branko Petković; ili je donosio VHS kasete koje su bile ekstremno skupe, koje nisi mogao da nađeš, itd. I onda s obzirom da nema puno informacija, ti kreneš da gledaš tu kasetu iznova, iznova, iznova… I sažvaćeš maksimalno tehniku šišanja. Bilo je mnogo sporije i mnogo teže. Što je najveća fora, sve to što se sada dešava je isto to što je bilo onda – obrnulo se, znaš, u osnovi. Te tehnike su te sa kojima možeš da ošišaš šta god da se pojavi – možeš da kreiraš, tu je poenta. Zato sam se ja zaljubio u frizeraj jer mogu da budem kreator u svemu tome. Ali trebalo je vremena doći do poštovanja klijenta, da ti on dozvoli da ti uradiš ono što ti misliš jer si profesionalac. Da te on ne gleda kao bilo kog frizera – onako, “random”, idem da se ošišam; nego da se shvati – glupo je reći veličinu, ali da shvati iskustvo koje ima, i da će on uvek bolje da uradi ono što misliš nego što ti zamišljaš…

Ivan Minić: Ma, da ima poverenje.

Karlo Zagorac: Da ima jednostavno poverenje, to je bilo najteže, a pogotovo friku kao što sam ja, koji je hteo da prelazi granice u svakom slučaju, što je preterano i glupavo, ali pravdam mladošću.

Ivan Minić: To je nešto što – svaka od tih stvari je nešto što ti gledaš, moraš negde da probaš. 🙂

Karlo Zagorac: Da.

Ivan Minić: Sve te stvari se kroz praksu razvijaju i usavršavaju, i kad naučiš tehniku, onda možeš da budeš kreativan sa njom.

Karlo Zagorac: Možeš da budeš hrabar.

Ivan Minić: Ali kao prvo moraš da naučiš sve to. Kako to funkcioniše?

Karlo Zagorac: Moraš da budeš hrabar i moraš da radiš prvo na svojima. Na pokojnom ćaletu sam šišao puno i naučio muški “fen-kare”. On me je naučio u osnovi da ga šišam. U startu, iako sam ja učio za ženskog frizera, upravo sam naučio muške frizure jer su to drugari, ćale. Uvek neko ti tako da…

Ivan Minić: A  i ne može mnogo da se pogreši.

Karlo Zagorac: Pa, ne… Ali naši smo, nije problem – kosa raste. I vremenom se širi. I onda neko vidi, “Ah, super je! Hajde i mene!”, i to nekako ide tako. Dodatno, da li imam nekog šarma ubeđivanju, ali moraš da se snalaziš, teško je. Moraš da veruješ u sebe.

Ivan Minić: I da drugi veruju u tebe.

Karlo Zagorac: Toliko da veruješ u sebe da ti oni poveruju.

Ivan Minić: U toku tog celog puta se u jednom trenutku dešava “Veliki brat”. I ja sam ti rekao da ću te pitati za to…

Karlo Zagorac: Dobro.

Ivan Minić: Koja motivacija, a sa druge strane kako je sve to izgledalo? Zato što… Malo smo i pričali o tome – a i moj neki lični utisak, iako nikad nisam bio neki preterai fan niti sam to nešto mnogo pratio – je da to sve bilo dosta drugačije, ozbiljnije, profesionalnije, i kako da ti kažem, mene nije bilo sramota da pogledam pregled toga, a sad bi me malo bilo sramota. 🙂

“Veliki brat” 

Karlo Zagorac: Sad malo te kao blam? 🙂 Jasno, kapiram. Znaš šta, “Veliki brat” se meni desio potpuno slučajno. Sa jedne strane, pored mog frizeraja i interesovanje za to, rekao sam već u startu, imao sam hiljadu nekih ideja i paralelnih projekata. U suštini, ja sam se zabavljao kroz raznorazne projekte koji su imali veze sa zabavom, sa klabingom, sa muzikom, organizacija žurki, koječega. Bio sam u “Happy People” organizaciji, bio sam MC na žurkama… Ja sam zapravo sve vreme se zabavljao kroz raznorazne projekte, čak sam bio deo festivala “Ovo je moj grad” – onog najvećeg, to je MTV bio sponzor; bio sam kreativni direktor festivala. Sve sam to radio iz čiste kreative, i potrebe za zabavom i za učestvovanjem u nekim projektima. I kroz se to sam prolazio i ložio se. I u nekom trenutku sam bio u amaterskom pozorištu, pa me tripovala gluma, pa onda režija. Ali nemaš ti vremena, živiš u Srbiji u najgorem mogućem vremenu, i sad bi ja kao sve radio – nemam vremena za školovanje, nego ja sam to amaterski, “ad hoc” upadao, prvenstveno iz entuzijazma, u raznorazne projekte da bi naučio, da bi video, da bi profesionalac učio. I stvarno sam u neverovatnim projektima učestvovao kroz vreme. Negde je bilo love, negde nije. Snalaženje, ali sve zajedno na kraju ti puno srce. I u jednom trenutku je mene i televizija zainteresovala kao mediji. Prvo radio, posle i televizija. I pomislio sam da bi ja voleo da vidim kako taj projekat kao “Veliki brat”, prvi onaj koji se pojavio na B92, kako to izgleda iznutra. Onda sam prvi ispratio, drugi nisam – ne znam šta se dešavalo, bio sam u nekom drugom projektu veće pa me odvukao. I to je bio neki period sam iznajmljivo veliku gajbu na Bulevaru, živeo sa pokojnim DJ Strawom. On je tu imao studio. Tu su bile žurke, “afteri”, bahanalije raznorazne… I u jednom trenutku sam ja, sedejući sam sa sobom u nekom “afteru” u to ludilu, rekao: “Mora nešto da se promeni. Od ovog trenutka može samo da ode ka paklu.” Nešto mi se smučio ceo taj klabing, i izlazci, i ekipe, i trte-mrte…

Ivan Minić: Zasitio si se.

Karlo Zagorac: Pa, nešto pretereo sam. Pretereo sam. To je možda najpametnije. “Mora nešto da se desi. Šta bi mogao da uradim?”, trenutno sam bio bez kučeta i mačeta, što se kaže, radio u nekom salonu, ali i tome nije držalo uopšte nego je to bilo samo za preživeti, nisam se ni nešto preterano trudio. I gledao TV, i kao prodaju se plaže na Fidžiju. “Kao Fidži prodaje!”, evo ga – sad ću ja da skupim lovu i da kupim plažu na Fidžiju. “Koliko mi treba? Pa, oko 100 000 bi moglo da se parče plaže, pa napravim tu u startu neki kamp. Ne mora puno da se uloži. Ma, baš me briga, snaći ću se!” Ideja – potpuno suludo, nemaš dinara u džepu otprilike. Ali to je prva stvar koja meni pada na pamet. Sledeća stvar: Sećam se Macinog glasa koji kaže: “Hoćeš leba bez motike? Trebaju ti pare? 100 000 eura nagrada!”, ja kao “Jebote, ovoga!”

Ivan Minić: To je to! 🙂

Karlo Zagorac: “Drugi znak! Uzmi telefon, prijaviću!”, uzimam telefon, prijavljujem se. “Jebote, šta sam ja sad uradio? OK, prijavio sam se. Hajmo u igru. Šta je “Veliki brat”?”, i krenuo da istražujem. Malo na ozbiljnijem nivou. I dopadne mi se filozofija čitave priče, koju malo ko zna zašto “Veliki brat” ima mašina-glas. Nije samo da bi se sakrio čovek koji je iza, nego tu obrnuta priča. To je zapravo mašina manipuliše ljudima kao što ljudi manipulišu u svojoj kući mašinama, odnosno vlada njima. Ona kad ugasi svetlo…

Ivan Minić: Obrnule se uloge.

Karlo Zagorac: Da, obrnule su se uloge. Meni je to bilo jako zanimljivo. Zapravo, jeste poenta 100 000 eura ko će da izdrži najduže u kući kod mašine koja ti daje određene zadatke da radiš. U tom konceptu neminovno je da bude svađe iz prostog razloga što su različiti karakteri, namerno psihološki uklopljeni da bi se svađali. Oni su namerno imali čitavo istraživanje ko će u koga da se zaljubi, ko… Znaš, na osnovu su ozbiljne pripreme, dva meseca svega i svačega. Mene je zaludelo ozbiljnost i profesionalizam svih tih ljudi koji su radili tamo. Oni su imaju monitoring strane – to je licenca, naravno; i nije tu bilo zezanja. Tu se tačno znalo gde je granica psihološkog pucanja, dokle sme da se ide, koliko je… Znaš, razne te neke stvari. Postoji piramida potreba ljudskih, od fizioloških pa… Sve to ti pomeraju i poremete pomalo, i naravno da te dovode do stanja pucanja, koji svaki čovek kad tad mora da se zasplače i da ima neku emociju, itd. Jako je teško to držati u sebi toliko dugo. Ovo danas je potpuno drugačije. Tu su zapravo u startu granice su prešli, tu se puca prvog dana. Kad pogledaš tu piramidu potreba u ovim trenutno rijalitijima, toga nema, i zasnovano je sve na svađi. Ono je bilo nešto drugačije, ono je bilo i psihološka igra sa samim “Velikim bratom”, sa ukućanima, itd. Ja sam tu sebe testirao ko sam, šta sam, kakav sam, i koliko mogu da čitam sa usana, koliko mogu da igram igre, koliko sam vispren da smislim tehniku kako da izbacim koga, taktike. I vrlo je to meni išlo. Išlo je skoro do samog kraja: Treći sam bio.

Ivan Minić: Sećam se. Nekako mi se čini da su i ljudi koji su tada selektirani, selektirani sa nekim malo drugačijim motivima nego danas.

Karlo Zagorac: Mi smo bili frik šou. Žena bez noge, kepec, ljakse… Ja sam bio pod znacima navodnika urbani Beograđanin koga mrze seljaci. To je čitav koncept je baš bio frik šou. Ta treća je baš bila frik šou, i najgledaniji “Veliki brat” pre ovih velikih formata sada. Taj je bio najgledaniji, čak je bio gledaniji od prvog, što je baš zanimljivo. Mada, prošli život, doživljam to stvarno kao prošli život.

Ivan Minić: Kada si izašao i vratio se u normalan život…

Posledice rijalitija

Karlo Zagorac: U normalu. Da, nije bilo dobro. 🙂

Ivan Minić: Kako je to sve izgledalo? Ti si do tog trenutka neko jeste gradska faca, ljudi ga znaju, ali “household name”.

Karlo Zagorac: Ne, naravno. Bio sam to kao iole… Po gradu su me ljudi znali, ali posle toga postalo je jako neprijatno. Valjda moraš da budeš – ja jesam ekscentrik i bio egomanijak. U jednom trenutku se nešto tu slomilo u meni, meni to uopšte nije prijalo. Baš me je smaralo, i nisam mogao da se osećam opušteno među velikom količinom ljudi. Čak sam dobio anksioznost, i postao anksiozan od silne popularnosti. I baš mi je ozbiljno smetalo, sam malo išao i kod psihijatra da se vratim sebi. I onda sam shvatio da moraju da me zaborave brzo jer je to instant popularnost i brzo će me i zaboraviti, ali sam morao da se pomerim. Pa, moj biološki otac – pravi tata je u Nemačkoj na koga sam ja frik, on je zapravo ta genetika jaka, sve i svašta, samo što je mnogo uspe… Mnogo bolji u svemu od mene, to je zanimljivo. Ja sam uspešniji, on je bolji. I to je pitanje: Šta je bolje, šta je uspešnije. Genijalac! Za mnoge stvari koje ja ne znam da uradim, on zna da uradi. I otišao sam kod njega na neko vreme, nismo komunicirali skoro tri decenije… Ne, dve decenije. I posle sam bio kod burazera koji je u Švici – moji su svi uglavnom preko, već negde emigrirali. Ja imam potrebu da ostanem ovde, tu mi je još jedan brat i majka. Ali imam potrebu da budem u Srbiji. Tako da sam ja taj jedan period otišao malo preko, pa su me ljudi zaboravili. Malo se udebljao, pusti bradu – maskirao sam se u čitvoj priči! Nisu me toliko više smarali, poneko me prepozna pa nešto. Ali u startu je bilo jezivo, jezivo kad se prekine predstava zbog toga što ekskurzija te prepozna u publici. Jezivo te cepaju u tržnom centru, da te okupiraju. Da sam imao napad panike: 500 dece oko mene. Ali baš je neprijatno, moraš…

Ivan Minić: Ti si bio jutjuber pre Jutjuba. 🙂

Karlo Zagorac: Da… I to je bilo vrlo neprijatno. Desilo mi se da sam se rasplakao na sred ulice. Mislim da sam tad pukao, tad sam shvatio da mi treba psihijatar. Od silnog toga – lažan osmeh, lažan osmeh, lažan osmeh; i u jednom trenutku nešto se slomi u tebi. Nit sam ja bio pevač, niti je meni ta popularnost bila potrebna. Meni je bilo potrebno tih 100 000 da ja kupim plažu na Fidžiju, da odem u tri lepe. Iz prostog razloga što sam video da se oko mene dešava sve neki haos, i kao neki reset, nešto da se desi. Šta bi bilo posle tog Fidžija, ko zna. Ali nisam to hteo u Evropu: Švajcarska, Nemačka, i to negde naši pale; nego, ako palim – odem negde u tri lepe. I tako da sam ostao tu, i učio da tetoviram. Bio zatvoren na gajbi, to je moglo jedan na jedan da neko sedi sa mnom. I to je trajalo skoro 5 godina. I to mi je jako prijalo, tu sam radio na sebi, upoznavao sebe, lečio ego komplekse i ostale stvari. I resetovao se posle svega toga. To je neki ono put.

Ivan Minić: I kako dolazi do priče sa “Barbersima”? Tom trenutku toga nema.

Začetak berberske ideje

Karlo Zagorac: Nema, da. Naravno, kao i svi, navučen sam na mreže još od “Majspejsa”. Trudio se da negde budem kreativan u svemu tome jer to platforma za pokazivanje svoje kreativnost na ovaj ili onaj način. I onda sam pratio sve ostale mreže: Na Jutjubu sam naleteo na neki 10-minutni prilog iz Holandije, iz Roterdama o ekipi koja se zove “Šoran”, iliti “Bitange” prevedeno sa holandskog. Gde je tip koji je bio panker, koji se ložio Vidal Sasun i radio istu priču koju sam ja radio, otprilike prepoznajem sebe u njemu. Samo što je on par godina stariji. I priča priču kako mu se smučilo ženski salon, uniseks, i kako je se zapravo izgubio strejt muškarac u čitavoj priči. I on je poželeo da vrati staru priču za lokalno mesto za muškarce, gde su muškarci postali metroseksualci, i da kao klasičan strejt muškarac, porodični čovek, tata, bitanga, nebitno je… mangup – nema više svoje mesto. I on je sa svojim drugarom odlučio da napravi tako nešto. Dva ozbiljna frizera, tehničara koji su radili pre toga uglavnom žene, ili bili uniseks – je kupio veliki barberski pult za dva radna mesta – pompezno izgleda, ozbiljno skupo – i prosuo marketinški mit koji je mene kupio na prvu. A to je da je on pronašao u tom pultu staru berbersku Bibliju. Sad to je negde mit da postoji berberska Biblija, itd. – u kojoj pišu pravila kako berber treba da se ponaša i kako svoje poslovanje da vodi. I on je na osnovu te Biblije, koju nikad nije dokumentovao, napravio svoja pravil – to je bio samo za muškarce mesto: nema zakazivanja, ne postoji VIP, VIP mora da se zasluži, a kad zasluži, ide na zid. Na zidu je poštovanje pravih šmekera i muškaraca kroz vreme lokalnih i svetskih. Iliti zid poštovanja, respekta. Retro kvalitet – u smislu ozbiljnog nameštaja, ozbiljne stolice i ozbiljnog šišanja. To šišanje je zapravo osnova svih ostalih šišanja, i to je klasika koju je malo ko znao da uradi. I on je skinuo i naučio nekih osam do deset frizura, i napravio još momenat: Tih osam frizura se radi. I on i drugar napravili su bum, za 6 meseci su oni bili puni, da je bilo 20 ljudi ispred. I ja se primim: “Jao, što je ovo dobro!”, ceo trip mi se jako dopadne. I kao, “Sad ću ja da idem u Holandiju! Ali ne mogu holandski jezik da učim, baš je gadan. Zašto bi ja sad bežao iz svoje zemlje?”, smorim se. I dođe Milanče da me ošiša, koji je sad jedan od “Barbersa”, i neke naočare je valjao u tom trenutku, i kao ja tu nešto peglam oko tih naočara: “E, da ti pustim, da vidiš što je ovo zanimljivo!”. Pustim mu, pogledamo klip ponovo. I on kao: “Jebote, ja bi ovako! Ja se pronalazim u ovome!”, vamo-tamo, “Hvala ti puno. Dao si mi ideju. -Ništa nije…”; zove me posle: “Ej, ja i Bata se dogovorili da otvorimo ono što si mi pokazao. -Čoveče, a ja? -Pa, nismo znali da ti hoćeš.”, ja sam stariji od njih nekoliko… Mislim, međugeneracija, znam im i roditelje čak. Bati znam i dedu. Ja se takmičio, njegov deda je meni bio žiri. Rekao: “A ja? -Pa, nismo znali da ti hoćeš. Mislili smo da više ti nećeš da radiš. -Ovo hoću, ali hajde da se dogovorimo šta i kako.” Tu sednemo i napravimo dil, da se napravi koncept, koje zapravo ideja sa ove strane. I onda je u celom svetu se dešavalo. Desilo u Švedskoj, odmah zatim u Njujorku, itd. Vratio se – zapravo, šta se desilo? U jednom trenutku Evropa i Amerika potrebom ljudski prava se ubilo to odvajanje muškog i ženskog – nekad je bio isključivo muški salon, isključivo ženski salon, pa onda kad su postali uniseks, morali su da imaju dva odvojena toaleta; i to vremenom, ta prava su to ubijala, i sami berberi su postali kao nešto što je, kako bih okarakterisao, kao nešto što je jeftino, kao nešto što ne valja, kao nešto što je prošlo vreme, kao nešto što je pase. I oni su sami prelazili u muške frizere, i onda u uniseks frizere, itd. I vremenom se izgubila berbernica kao takva, možda je par berbera ostalo u Beogradu kad smo mi otvorili, starih doduše koji još uvek rade po tom principu – na prste da ih izbrojiš. Desio se da je Evropa i Amerika ubila, a da su Latinosi, onda crnci ili kako Afroamerikanci u Africi, ili bilo gde po svetu, Indija, Turci – jako negovali, i dalje taj jedan stil, a mi svi ostali smo negde, da ne kažem belci, smo to ubili. Ubili svesno. Sa druge strane, kod je bio i komunizam, pa je u knjiga izbačeno postojanje brade uopšte. U frizerskoj školi nisi imao ništa o bradi: Postoji brkovi, postoji brijanje. Ne postoji brada. Bilo je vrlo zanimljivo da ti negde gde je potpuno to nešto uništeno, da ga napraviš ispočetka sa novim nekim fazonom. Mi smo prepoznali u tome “Bitange”, u čitavoj toj priči – da negde to predstavimo, i da stanemo iza ideje u vremenu koje to uopšte to ne želi, koji potpuno ide u neki drugi pravac, prema feminizmu, prema… tim nekim potpuno kontradiktornostima. Ovde zapravo jedan panker alternativac skapirao da je otišlo sve do đavola, i da je strejt muškarac postao alternativa.

Ivan Minić: Ugroženi. 🙂

Karlo Zagorac: Ugroženi, postao alternativa. I vratio sve te ljude koji su “chubby”, istetovirani – i bradom im dao malo na muževnosti i na muškosti. Ljudi koji su ostali bez kose sad opet imaju razloga da imaju neku frizuru. Zapravo, to je bio jako veliki prostor potencijalnih klijenata. Sad ti pogledaš iz više uglova na berbernicu kao takvu, ona ima potpuno mnogo pravaca. Nemaš nijednu ciljnu grupu. Imaš ih više: koji su slobodni, koji su pušteni, koji se sami sređuju, koji se šišaju za 300 dinara, samo brzinski da izađe iz salon, da sluša laprdanja. Raznorazna. Pa onda si dobio mit: Svi frizeri su pederi. Jer to postalo kao vezano za seksualnost posao, što je vređalo sve ostale ljude koji nisu – nemam ništa protiv, ali taj odnos karakterisanje – etikiranje jedne struke je postao nezgodan na svetskom nivou, ne pričam ja samo to o Srbiji, nego na svetskom nivou. Tako da se to nešto desilo da je neko iznutra, iz posla, promenio trend. To se jako retko dešava u takvom poslu. Uglavnom se to diktira kroz filmove, kroz muziku, kroz “entertainment”, sport kod muškarac uglavnom se forsiraju tako neki trendovi… Ovo je prvi put da je uradio čovek iz – struka je sad trenutno loša reč, ali iz posla.

Ivan Minić: Kad analiziraš to sve, gledaš sa strane, upravo to – recimo, za američke košarkaše koji su dominantno Afroamerikanci, to je ritual čitav. Oni nešto tu sa frizurom rade, ja ne vidim razliku pre i posle. On pred svaku utakmicu ima – to je njegovo svetilište pred svaku utakmicu.

Karlo Zagorac: Naravno, apsolutno! Jako im je stalo do toga, ja sam to shvatio. Vremenom sam želeo pošto sam se ložio kao klinac na hip-hop i uopšte na crnačku kulturu, ceo taj fazon mi je bio jako blizak. I dan-danas me loži “groove”, kao takav. Hteo sam da naučim da šišam afro frizure. To je jako teško pogotovo što se nikad nisi susretao sa tako nečim i ne znaš odakle da kreneš, i potpuno drugačija struktura. Izvinjavam se! Vremenom sam dobio klijenta koji su imali poverenje da me nauče kako da ih ošišam, da mi prenesu znanje ono što su oni gledali vremenom. Ja sam tako učio, Jutjub, i ovo i ono. I skapirao sam da su njima ta preciznost neverovatno bitna. Pogotovu ta… Mi uvek kad smo šišali… je fora, evro – belci; fazon se zove ovo što se iscrta oko ušiju, eventualno dovde, nema dalje.

Ivan Minić: Oni imaju “detailing” kao za kola. 🙂

Karlo Zagorac: To je kod nas… Oni imaju potpuno. Ovde što su sad belci da rade zbog te neke čistoće. Pazi, to može da traje tri dana, četiri u vrh glave, ta čistoća. Oni imaju potrebu da im to stalno bude sređeno. Ne znam koji je razlog, ali takva je jednostavno kultura. Na taj način funkcionišu, što je meni bilo simpatično jer i dalje učim nešto. Meni je bitno da ne prestanem da učim. Ako prestanem da učim, postaće mi dosadno, pa moram da smislim nešto drugo. Uvek u rukavu ima drugi projekat koji me ispunjava mene kao biće. Ako u njemu nema love, bavim se ovim što ima love. Tako da sam pocepana ličnost. 🙂

Ivan Minić: Jedna od stvari koja isto mislim da je bitna, možda bi i ljudi puštali bradu, ali nisu ni imali način ni da je održavaju niti neko ko bi mogao da im to oblikuje na pravi način. Kod nas kad nađeš frizera, ostaneš kod frizera 15 godina jer si našao jednog sa kojim možeš da funkcionešeš.

Karlo Zagorac: Da, naravno. Da, muškarci drugačije funkcionišu.

Ivan Minić: I onda vi ulazite u to. Ti si video tu inspiraciju, momci su takođe videli da im je to nešto interesantno, ali ti zapravo sad treba da kreneš da radiš, a nisi imao nikakvih dodira sa tim. Kako izgleda…

Karlo Zagorac: Ah, kako to izgleda? To je izgledalo vrlo jednostavno.

Ivan Minić: Da, ako nemaš dobar proizvod na kraju, ako ne izlaze ljudi koji stvarno izgledaju kako treba – neće to opstati.

“Barbers”

Karlo Zagorac: Mi smo imali tri meseca treninge pre nego što smo otvorili radnju. Bata i Milanče su se bazirali na brijanje, da dobro nauče sa britvom da manipulišu, a ja sam se bazirao na bradi – da skapiramo za ta tri meseca, i da onda jedni drugima prenesemo znanje. Bata i Milanče su išli kod starih tih nekih, bilo dva-tri majstora: neka Mara, čini mi se, blizu onih tvoji burgera, tu negde. Gde su išli da se briju i da gledaju brijanje na kvarno, i da skidaju fore. I onda drugare kod Bate u salonu u Yu biznisu – dolazi su drugari vikendom, i 10-15 brijanja, samo da se savlada…

Ivan Minić: Da uđe u ruku. 🙂

Karlo Zagorac: Da se savlada britva. A ja sam iscimao mog drugara Mikija koji je ozbiljan frizer i berber – već u priči je pre nas u tome jedno 6-7 mesec, bio onako već u ozbiljnoj bradi, itd; da ga zamolim da nam “Skajpom” da mi objasni kako radi bradu. Njegova učenica iliti radnica, držala telefon i prenosila: On mi pričao iz svog salona na srpskom, inače je Crnogorac, kako radi iz Pariza. Onda sam ja sve to snimao, gledao iznova, pa onda njima slao – objašnjavao. Onda sam ja to testirao na nekim svojim drugarima koji su imali hrabrosti da tome – i hvala im u ovom slučaju na Vuku: Vuk maneken, ko je još bio? Bio je ovaj Nihil, on mi je dao njegovu bradu… I bio jedan reper, stao mi trenutno mozak – mozak popara; da to testiramo, da radimo. I kako ja skapiram nešto novo, odma im prenesem. I mi smo krenuli u priču. Dali smo tu neku osnovu, ali kako to treba da izleda trenirali usput. Interesantno: 16. smo bili puni. Ono što se desilo Šoranu za 6 meseci, nama se desilo za 16 dana. To je puklo nenormalno brzinom. Ja sam se u suštini bazirao, pošto je moj deo tala i marketing, bazirao na unutrašnjem marketingu: Da ti izađeš odatle pun utisaka, i da nas reklamiraš zato što ti je bilo super. To je bio cilj moj marketinga, jer nismo imali dodatno, mnogo smo para uložili u tom trenutku u prostor: orah, drvo, pa mermer, pa ovo, pa ono – znaš, sve to košta, nije to jeftina priča štapa-kanapa, hipsterska, što mnogi pogrešno karakterišu: hipsteraj je nešto što je štapa-kanapa; ovo je onako… Interesantno, barberi, berberi, nekada nisu voleli hipike. Tako da to je vrlo kontrastno kada nas nazivaju hipsterima u čitavoj priči. A hipsteri su nešto što je nastalo iz hipi…

Ivan Minić: Mutacije. 🙂

Karlo Zagorac: Mutacija nekih hipika. A berberi su zapravo – čak imaju “kill the hipster” majice. Ali to znači, dođe ti čupavac, i ti ga središ i ošišaš na muškarca.

Ivan Minić: Napraviš od njega čoveka.

Karlo Zagorac: Ali narod voli da lepi etikete: Ako smo mi postali hipsteri, mega hipsteraja – što je potpuno nebuloza, ali OK, prihvali smo to – zapravo, napravili smo majicu: “Nisam hipster”. Zanimljivo je to, ali vremenom se to peglalo. Znaš, što više radiš, sve si bolji i bolji i bolji i bolji, i više i više i više učiš: trening, kilometraža je negde bitno. Učili smo, puno nam je pomogao Jutjub. Nisi bilo toliko toga na Jutjubu, ali istaživanja konstantno su uticala. Kao u svakom projektu, morali smo dobro da istražimo sve o čemu se radi, sve što može da nas sačeka, da nas dodirne. I iz tog unutrašnjeg marketinga jako, gde ti imaš “free” ili viski, sada rakiju. Imali smo sponzore u startu: Uspeo sam da završim sponzore, i to “Džek Denijels”, ako smem da spomenem.

Ivan Minić: Slobodno. Bio sam – pio sam. 🙂

Karlo Zagorac: I “Hejniken” je bio u startu. “Hajniken” nas je posle otkačio zbog tih prava. “Džek” – čak smo mi posle otkačili. Ali bilo je fora da pre nego što smo otvorili, mi smo imali već dva velika imena, što je potpuno suludo – nisi ni otvorio radnju, imaš dva sponzora. Prvo, ponudili smo im jako dobar dil: Nama je bilo bitno da se mi nakačimo za velike brendove, da bi nas ljudi shvatili ozbiljno. I mi smo to jednostavno i uradili. I treći frizerski “Val” brend smo čak imali. Tri sponzora smo imali, nismo ni radnju otvorili. 🙂

Ivan Minić: “Val” su proizvođači mašinica.

Karlo Zagorac: Mašinica, da, one koje mi inače koristimo. Ali smo negde s tim hteli da smanjimo trošak u startu. Tako da je sve to bazirano na osnovu iskustva iz poznavanja organizacije marketinga, projekata, tog nekog čitavog mog iz prošlosti CV-ja ili crnoga, sivog-crnoga. Iz svog tog iskustva je nastala nešto što ima smisla, i uspelo je jer je jednostavno bio deo svetskog trenda i svetskog pokreta u tom trenutku. I 5 godina to pegla, onako ozbiljno, na svetskom nivou. Sad u Beogradu imaš hiljade berber šopova. Mi i dalje smo vrlo posećeni…

Ivan Minić: S tim da ste vi u međuvremenu i dosta porasli.

Karlo Zagorac: Da, sad nas ima desetoro.

Ivan Minić: Hajde da to bude drugi deo priče. Prvo što hoću da te pitam: OK, napravili ste lokal, i taj lokal je ostavio utisak na svakog ko je došao. I u to je uloženo jako mnogo truda da to zapravo bude tako. I OK, ti uzmeš i nacrtaš šta treba da ti napravi stolar, on ti napravi, sve je to u redu. Ali gde ste našli stolice? 🙂

Davanje šmeka berbernici

Karlo Zagorac: 🙂 Milanče se bavio sa tim. Milanče je baš ljubitelj starih stvari. On je, u suštini, ucepajuća ličnost: i hipster i majstor u njemu. On je po oglasimo tražio, to je bio deo njegovog tala da se bavi s tim stvarima, sa majstorima, sa bla-bla-bla. Zapravo je skupio jako dobru ekipu. Imali smo i dobrog arhitektu koji je Batin drugar iz Holandije. I čoveka koji je radio, kako se zove, scenografije i već – Vlada koji je ozbiljan umetnik. Tako da se te naše ideje su oni sproveli u delo. Milanče se time bavio, tražio po oglasima stolice koje su negde ostale u Srbiji. I našli smo ih vremenom, dve po dve smo nalazili. Imamo stolice iz Prvog svetskog rata, imamo stolicu iz Drugog svetskog rata – ere; i imamo iz 70-ih.

Ivan Minić: I sve one su trebale da idu na restauraciju faktički.

Karlo Zagorac: Naravno! Svima smo dali isti šmek, tj. crnu životinju skajku. I nitne, kao  rokerski malo, da imaju taj buntovni, ali one trouglaste, nego kupaste. Po tom principu je sve to presvučeno, sređeno… U ovim stolicama, prvim iz 1910., slama je bilo unutra. Zanimljivo kad se otvori: Unutra je slama, ne može da veruješ da imamo te…

Ivan Minić: I teško je pola tone.

Karlo Zagorac: Jeste. Nema ovu hidrauliku, nego stolica se vrti u krug, ti tako ga podigneš i vrtiš je u krug – na šraf je.

Ivan Minić: Da, da.

Karlo Zagorac: Po tom principu. Ali zanimljivo je zapravo istorija ovog naroda u tome… Nekako je taj duh nostalgije jak kad je pitanju ovo. Ljudi su to prepoznali, sami donosili raznorazne stvari. Neke smo mi nabavljali u startu da bi obojili prostor slikom kojom smo želeli. Želeli smo neki taj teleport 100 godina unazad otprilike, jer smatramo da je prošlost bila mnogo kvalitetnija u odnosu na budućnost koja nam dolazi.

Ivan Minić: Manje je bilo instant.

Karlo Zagorac: Znaš kad ide od majmuna do čoveka: “Idemo nazad, sve smo sjebali!”, otprilike je to neka ideja po pitanju berbernice. Tako da su one sređene, na taj način smo pronašli. Najveća fora: Vrlo povoljno su bile. Ali da vidiš te ljude, kako smo mi otvorili, to više uopšte nije povoljno, to je skočilo na ozbiljne cifre. Sad da nađeš stolicu je… Možeš da nađeš kinesku kopiju, ali kao original stolicu, ozbiljno teško. Te neke čak, one američke što gledaš po starim filmovima, u Americi nema ispod 10-13-15 hiljada dolara. To uopšte nije mala cifra, to je kao auto da kupuješ u čitavoj priči. Ali naravno, braća Kinezi prave sve, pa možda za 700-800 soma da nađeš kopiju. Ali nema veze… Mislim, estetika je ista, ali nije to to.

Ivan Minić: I nije toliko teško.

Karlo Zagorac: Nije toliko teško. Gledao sam razne, gledao sam u Sarajevu kod drugara, kod Alena, kod njegovog dede, berberske stolice potpuno model za koji nisam znao da postoji. Ali izgleda fenomenalno, to je dizajn bauhausa sa nekim disko momentom. Uopšte ne mogu da pretpostavim kako je to izgledalo u prostoru, ali fenomenalne stolice. Isto tako u Podgorici, kod Zorana sam video stolicu berbersku na kojoj nema šišanja, koje je samo za brijanje, koji je uvek u položenom… Težak onaj čelik, potamneo koliko god da su ga čistili, peglali. Ne možeš da ga izvučeš, morao bi da se nikluje ponovo. Ali baš zbog jeste… Mislim, tonu ima stolica, zakovana, nema mrdanja. Jeste to interesantno, i stvarno je bila kvalitetna ako to i dan-danas preživelo. Nego je nepravedno odbačeno. Pojavom side ljudi su krenuli sami da se briju kući, plašili su se krvi na javnom mestu. Nekako je sve to u jednom trenutku upropastilo nešto što se sada vratilo u novom ruhu doduše, mora da bude novo shodno vremenu, ali je bilo potrebe za tim. Samo je to, prepoznali smo potrebu za nečim pre nego što su ostali prepoznali. Mislim da je to sreća.

Ivan Minić: Pa, dobro, sreća i dobar “research”. 🙂

Karlo Zagorac: Pa, naravno, naravno.

Ivan Minić: Iskreno, nisam verovao da će ta priča da funkcioniše 5 godina, da će da raste onako kako raste i da će i dalje da bude stabilna.

Karlo Zagorac: Da. Meni je zbunjujuće da toliko raste… Jesam li te prekinuo?

Ivan Minić: Nisi.

Ostati na vrhu

Karlo Zagorac: Meni je zbunjujuće da toliko raste – Beograd je dosta razmažen. Ovde su najposećeniji kafići kad se otvaraju i kad se zatvaraju. Mi jako volimo to, da novo mesto overiš i dosaditi brzo, tražiš novo mesto… Nekako kao da smo navučeni na ta nova mesta, gde to rezultira već decenijama da gazde iste su, a menjaju lokale, menjaju koncepte, menjaju imena – zato što moraju, što je zapravo jako skupo. Da ti konstantno praviš nov koncept…

Ivan Minić: Svake dve sezone klub mora da promeni ime i enterijer.

Karlo Zagorac: Ne mora, to je potpuno suludo! Nego je narod tako da bi se aktivirao neki osećaj potrebe za to… Znaš, razmaženi smo. Ja sam poučenin tim iskustvom drugih ljudi – jer volim da učim i na svojim greškama nego i na greškama drugih ljudi, da sebi ne dam autogol jer puno puta udarao glavom u zid; shvatam da to ima svoj pik dokle ide, i taj pik u jednom trenutku kreće logično da pada, i fora je gde će da ga zadržiš. Koliko tebi odgovara – svaki posao tako funkcioniše. Dosadi, jednostavno Beograd je takav. Pogotovo gde ti ljudi dolaze. Ono što je interesantno, opstaju stvari koje imaju kvalitet. Ja sam to gledao, na primer, po “Mara” pljeskavicama. Zapravo, nije kvalitet nego su u pitanju…

Ivan Minić: “Loki”. 🙂

Karlo Zagorac: Ili “Loki” – ogromne količine nečega, i mi smo megalomani. Mi volimo da to dobijemo više nego što platimo, imamo to u krvi. Moj jedan od najboljih drugara, pokojni Sveki, koji je držao kafanu “Dača” – verovatno si overio; on je tvrdio da moraš iz kafane da izađeš tako da ne možeš da pojedeš celu porciju, i da smo mi takav… Ako ti fali zalogaj, ti nećeš više da dolaziš. To je neko njegovo istraživanje kafansko. I on je stalno tražio taj koji može da pojede celu porciju, taj mora da je… Ali on će da ti kaže: “Bravo!” Znaš, mora da ti ostane. To je kvalitet u hrani. Onda sam skapirao, to je jedina stvar koja opstaje u Beograd – je to megalomanština i kvalitet: da to nije previše skupo, da je veće nego što si platio, i ako ima još nešto gratis, do jaja. E, na sve to smo ubacili fazon, muziku – mali taj teleport u neko prošlo vreme. Od svega toga smo postali turistička atrakcija. I taj način smo zapravo produžii da to duže traje. Evo, sad je korona dovela do toga da moramo koncept, tj. promenili smo ga u jednom trenutku, jer drugačije nismo mogli da radimo. Počeli smo da radimo na zakazivanje. I tu smo smislili foru “Barbers verzija 2.0” oko telefona i svega toga što kao napreduješ. Tako da smo ostavili jednu prostoriju, pošto smo mi iz dve prostorije za ove koji ne znaju…

Ivan Minić: Sada! Krenuli ste iz jedne.

Karlo Zagorac: Da, krenuli smo iz jedne. Pa smo probili zid, uzeli lokal pored. Iznajmili, probili zid, napravili još jednu, raširili. Napravili šank, i još dva mesta. Sad su tu tri mesta. I to je “Barbers 2.0”, gde je zakazivanje obavezno. Ovaj prvi deo je na kvaku, što se kaže, na čekanje, i tom starom oldskul fazonu. Mada, i jedan i drugi – estetika je ista; samo smo ubacili tu mogućnost da bi… Eto, to je neko pomeranje za tih 5 godina, za koje ima potrebe. Ima tu još ideja nekih, ali s obzirom da je situacija trenutno na svetskom nivou ekonomije, korone, itd. – pitanje je; u svakom trenutku mogu da nas zatvore. Pitanje je, znaš, ne upuštamo se neke velike projekte, neke velike promene. “Barbers” kao “Barbers” će uvek ostati taj prvi deo, prva berbernica u svom ruhu i svom fazonu dokle god ona opstane na osnovu kvaliteta, i na osnovu ljudi koji žele taj kvalitet jer glupo je tako nešto uništavati, iako ima stotine berbernica koje su skinule fore. Ovaj drugi deo, krećemo malo da pomeramo stvari, i vidićemo gde ćemo otići. Ali puno zavisi od energije, geografskoj područja, od svetske ekonomije, od svega. Trenutno se ne rade tako velike promene, nego one koje su potrebne da to održavaju.

Ivan Minić: Kaži mi, kao preduslov da biste uopšte mogli da porastete, i kao preduslov da biste vi mogli da se bavite još neki stvarima, malo da se rasterite cele priče – trebalo je uvesti neke nove ljude.

Karlo Zagorac: Da.

Ivan Minić: Kako je to išlo? Pošto opet tražiš čoveka koji ne postoji.

Oblikovanje sveže krvi

Karlo Zagorac: Da. Prvo sam iscimao nekog drugara s kojim sam imao već iskustvo u radu, iscimao ga iz Novog Sada da dođe u Beograd. I brzo je on… Znaš, bitno je da… Brzo je on i svi ostali sledeći ulazili u priču. Iz prostog razloga što su imali nas kao primere. Bilo je bitno da taj čovek zna da radi, da je tehnički… da zna da radi, lako ćeš ti njemu da promeniš nešto na levo, na desno, “Ovo ovako, ovo ovako. -Ah, važi.” To je kao kad vozač promeni auto, pa malo mu treba da ga nauči, da ga savlada, i ako mu neko pokaže forice – biće brže. Eto, po tom principu. Birali smo dobre majstore, i neke smo onda pravili. I vremenom smo ih napravili, neke smo birali. Skupili smo bandite raznoraznih karaktera… Potpuno različiti karakteri, što je i marketinški opet, tj. psihološki dobra fora jer svaki čovek se vezuje za nekog ko mu prija. Ja ne prijam svakome, Bata ne prija svakome, Milanče na prija svakome. Znaš, svako gleda onog, i traži svoju neku luku. I to funkcioniše.

Ivan Minić: I dominantno ljudi koji dolaze, dolaze kod čoveka u lokal.

Karlo Zagorac: Pa, u suštini, ja sam se trudio da svakog od njih napravim – ne da napravim, nego da predstavim, on je napravljen, da ga predstavim takvim kakav jeste da bi se ljudi prepoznali u njemu, i na taj način da svako od njih ima svoju klijentelu, a mi smo svi zajedno tim. Svako od nas radi različitim tehnikama, ali u suštini smo negde kada pogledaš, po kvalitetu manje-više slični. Naravno, neko ko radi 20 godina ima kvalitetniju i sigurniju ruku od nekog ko radi 2 godine. To je logična stvar, i nema priče. Ali ne sme da bude ispod tog kvaliteta ovog… I tu postoji mera…

Ivan Minić: Standard.

Karlo Zagorac: Standard nekih kvaliteta kako to treba da izgleda. I sad ne dišemo svi isto, a kamoli da šišamo svi isto, ali bitno da je to bude bolje od svih ostalih u čitavoj priči. Koliko će neko da napreduje, koliko se loži… Ja se trudim i ložim da učim svaki dan. Doživljam tehnike kao i aplikacije: Uzmeš novu aplikaciju i sa njom radiš već nešto. Po tom principu svaki zanat doživljavam, na taj način učim o raznim stvarima i napredujem. I dok učim ložim se na to što radim. Ložim se da ga uradim bolje, da savladam, ne sme posao da mi dosadi. Ako mi posao dosadi, nije dobro, radiću loše. Tako da je to neki princip koji mi svi funkcionišemo i pronalazimo se u tome.

Ivan Minić: A da li tu postoji i taj momenat da ste svesno od trenutka kad ste mogli dozirali sebe? Jer vi niste tamo svaki dan, ceo dan svako od vas, nego imate nekakav raspored unapred isplaniran.

Karlo Zagorac: Da… U jednom trenutku smo ozbiljno ginuli. Sad ću ti kažem: Prvo sam radio po 12 sati, pa sam radio 10, pa 8, pa 6. To ti je raspon od 4 godine. Jer smo prskali od količine ljudi. I radili smo najtežu stvar koju niko ti ne preporučuje, a to je kvantitet i kvalitet zajedno. Tu je zapravo super posao, ali ti pucaš, ti pregoriš. Imali smo u jednom trenutku: Kao, svi imamo posla, svi smo super, svi smo garderobu doterali, svi smo super – neko auto uzeo, neko ovo, neko ulaže u posao pored; znači, svima je sve dobro, ali nervozu nabija. Nema razloga… Da smo shvatili da smo preumorni, da mora da se napravi reset: 15 dana zatvorimo radnju, mora da se napravi reset, pa hajde da zaposlimo još radnika da bi smanjili sa sebe toliku. I tako smo malo po malo, malo po malo, ali nismo mogli odmah to da uradimo.

Ivan Minić: Naravno.

Karlo Zagorac: Onda su svi govorili: “E, sada po celoj Srbiji! Tamo otvori, ovde otvori! Evo ti lova! Ja ću da pomognem! Evo kredit, evo ovo, evo ono!” Shvatali da… nije to standard.

Ivan Minić: Neko to mora da radi.

Karlo Zagorac: Neko to mora da napravi, a tog nekog ti moraš da napraviš. Onda se više ne baviš svojim poslom, nego se baviš nečim drugim. Nije to proizvod koji je sada trend, pa nabavićemo ga milion, pa ćemo da pustimo i da obrnemo lovu. Nije, to je zanat. Ne možeš ti zanatliju da napraviš preko noći, treba vremena. Eto, Peca koji je spaske – Peca je za nas jer uvek ostaće mali; došao sav ponosan, najbolji đak generacije frizerski: “Ja sam došao da se zaposlim.” Vrlo samouvereno jer ga to vozi već ne znam koje vreme, najtalentovaniji, najbolji… Njemu je rekao profesor da se vama javi. Ja: “Super, hajde da ti dovedem modela. Daj da ošišaš da vidim tog najboljeg.” I u njegovom šišanju stvarno stav, sve. Ja nađem 24 greške i svaku mu predočim, argumentujem zašto. Rekao: “Super što si ti najbolji, kakvi su ostali?” Za naš standard je to – moraš da prođeš. Samo je rekao: “Ne želim da se zaposlim, želim da me učiti.”, što je bilo njegov najbolji… Znaš, u tom trenutku je on skapirao sam sa sobom. I to je jako bitno da te ego…

Ivan Minić: Da te ne savlada.

“Barbers” kao turistička atrakcija

Karlo Zagorac: Da te ne savlada, a mnogo je to teško. I učio, i sad je jedan od najtraženijih naših radnika. Ja tvrdim da će on za koju još godinu biti bolji od svih nas od kojih je učio. Iz prostog razloga, što je od svakog uzeo najbolje. A nas trojica smo drugačiji u čitavoj priči. Tako da tender smo opet pravili novu ekipu, i vrlo sam ponosan na svoju ekipu. I to dobro funkcioniše. Snalazimo se, dobri smo. Postali smo turistička atrakcija, u jednom trenutku je “Njujork Tajms” pisao o nama, nemački rijaliti je došao kod nas, kineska nacionalna televizija, kineski neki magazin – mesečnik koji je jako čitan; toliko nismo imali pojma, dolaze Kinezi, “Marko, šta je?”; Bili neki novinari, oni se nisu ni predstavili. Onda su pitali “Može li da se slika? -Može.”, oni su fotkali, napisali svoj utisak. I to me ishvalili ozbiljno, ozbiljno. Onda se desila, u jednom trenutku smo postali tačka na nekom izazovu klinaca iz Australije. To nisam skapirao odmah, nego kao pojavljuje se “pattern”, isti se ponavlja: To je da tip iz Australije, lupam sada, možda 20 godina ima ili manje – nebitno je, ne mogu više da procenim ko koliko ima godina;

Ivan Minić: Posebno ako ima bradu. 🙂

Karlo Zagorac: Klinci koji izgledaju kao surferi, sa velikim rancem na leđima, sami, pitaju: “Je li primate karticu?” – isti je “pattern” potpuno; i hoće da se šišaju kako god ti hoćeš. Jedan, drugi, treći. Ja pitam trećeg: “O čemu se…”, već mi sad to postaje… I to se dešava u roku od dan za danom.

Ivan Minić: To je: “Je li imaš braću?” 🙂

Karlo Zagorac: Kao, o čemu se radi? Mislim, nisu svi fizički iz… Ali isto godište i iste su priče i putuju, i ništa više. “O čemu se radi?” Klinac mi objasni: Kada završe srednju, koledž ili već nemam pojma šta, pa period između dva… Imaju izazov da obiđu celu geografsku Evropu i da se upišu na određenim tačkama koje su posetili, i neki prvi koji je to uradio – ali sam ideš, sa karticom, rancem i snalažiš se. Imaš određenu lovu, bla-bla-bla, kao izazov – i moraš da se upišeš na određenim tačkama. “Beograd, Savamala, “The Barbers”” je tačka za Beograd bila. Sledeća je Nikola Tesla muzej. Ja sam video mapu na kojoj piše “Barbers”, pa Nikola Tesla… Ja sam bio šokiran, je li moguće ovo? To je ono sreća, neko je izabrao… Ja šta mislim logično – Savamala je predstavljala je pre ovog Beograd na lebu i vodi je Savamala bila turistička atrakcija kao “art area”…

Ivan Minić: Džentrifikovana.

Karlo Zagorac: Da, da. I onda su na osnovu tih starih, oni imali Savamalu. Dođu preko dana, verovatno nema klubova, kafića – sve zatvoreno. Mi smo jedini otvoreni bili u tom trenutku i kafić pored nas, itd. Oni su označili to kao tačku, što je bila neverovatna sreća. Tako da marketing otišao samostalan iz tog unutrašnjeg marketinga na prvo svenacionalne, i kablovske i domaće televizije, onda je otišlo u drugi krug gde je baš otišlo: Australija, mislim, je vrlo daleko od nas! Ali postalo je interesantno. Uživam u tome. Puno ljudi prolazi, iz celog sveta je dolazilo kod nas. Zbog toga smo i bili ranije zatvorili pred COVID jer smo smatrali da vrlo lako možemo da budem žarište, pa smo nedelju dana pre nego što je to pripisano mi ipak zatvorili. Jer ljudi nas povezuju, stranci – “Barber shop”, i to je deo turističke atrakcije Beograda. To je nas stavila – čak i turistička organizacija održavana na to mesto kad se snimao neki magazin o Srbiji, kod su je bila ekipa. Tako da smo vrlo ponosni što predstavljamo svoju zemlju i što smo strancima interesantni. Moram da ti ispričam još jednu priču: Tu energiju koju ljudi prepoznaju, pa nešto donesu ili imaju potrebu da učestvuju u izgledu berbernice. U startu, frizerski neki… kako se to zove… običaj je kad neko otvara radnju da se baci nešto malo love, siće po ćoškovima da bi bilo love. To je stari običaj. I nama su naši bacili, interesantno, 3 dolara, smo imali po dolar, nas trojicu. I svako je uzeo svoj srećni dolar, i zakačio na pultu, na staklenom delu, kao za sreću. Ostalu siću stavili u neku lobanju i to stoji tamo  u radnji – to je eto običaj. Desilo se da je neki Rus došao, sećam momenta, izvadio lovu i rekao: “Fuck America!”, i stavio pored. Sad kad vidiš, to je puno love iz celog sveta. Znaš, niko to nije tražio niti mi skupljamo. Nego su ljudi na taj način potpisivali. Morao bi jedan dan da izbrojim koliko je toga. Znači, imao šest: jedan, dva, tri, četiri, pet i sa ove strane četiri – devet mesta ovolikih na kojima su nagurane pare iz celog sveta. Ali bukvalno iz celog sveta. Raznorazna… I to im je bio kao “I ja sam se potpisao!”; kao na Ajfelovom tornju kada imaš one markice zemalja. Vrlo smo ponosni na to, što je to spontano desilo. To je napravilo tu neku energiju love koja tu nešto prolazi, i zezanja i rakije. Kao da te neko sponzoriše dodatno svojom energijom jer radiš neku dobru stvar. I to smo osetili od klijenata. Nikad nije bilo svađe, nema alfa mužjaka koji – iako dođu, brzo nestanu, brzo se povuku sami, nije to mesto za njih. Nekako dolaze normalni ljudi, dobri…

Ivan Minić: Neki pristojni ljudi.

Karlo Zagorac: Pa, da, čime god da se oni bave. Znaš koliko puta nisam znao da šišam i političara – ne znam, ne pratim; da šišam neku ozbiljnu sportsku zvezdu, da nemam pojma ko je jer to nije sfera mog interesovanja, pa mi neko kaže – koji su sasvim normalni, nema tu ego tripova. Pa, dođe zvezda koju prepoznaš, pa i ona normalna. Pa, dođe zvezda koja se istripuje, pa brzo izleti napolje.

Ivan Minić: Mislim da ljudima ta normalnost i odgovara.

Karlo Zagorac: To je negde ono što je falilo. A mi tako nenormalni pravimo normalne stvari. Ceo taj spoj je jedna papazjanija koja je dobila smisao. Vrlo smo ponosni na čitav trip, iako smo iskopirani, multiplicirani hiljadu puta – i dalje mi funkcionišemo.

Ivan Minić: Vidi, i “Najki” je iskopiran hiljadu puta, pa i dalje je “Najk”.

Karlo Zagorac: Pa, naravno. Ja kažem, ko prvi počne – taj u startu ide ispred ovih. Ne može da se stigne vreme, može kvalitet. Ali ako ja stanem, stiće će me neko drugi. Mada, ima puno ozbiljnih majstora, stvarno se pojavilo u međuvremenu baš ozbiljnih majstora i u Beogradu i u čitavoj Srbiji koji kidaju, i prepoznali su fazon i prate, itd. I žive od toga, uostalom. Razvila se scene čitava berbera, iako mi tehnički ne postojimo – vodimo se kao muški frizeri.

Ivan Minić: Ti si neko ko ne može da radi samo jednu stvar.

Karlo Zagorac: Pa, tako izgleda, da. Treba to prihvatiti.

Ivan Minić: Šta radiš, na čemu radiš trenutnu, a da to nisu “Barbers”?

“Changa Project”: Muzički ventil

Karlo Zagorac: Trenutno radim “Changa Project”, to radim sa Dejanom Tomkom – muzički projekat. Koliko ga radim? Jedno dve-tri godine, tako nešto. Malo po malo, sad je to krenulo da dobija neki već smisao. “Changa Project” je muzički projekat – ja, zapravo, celog se ložio da budem tu neki pevač, ali nikad nisam znao da pevam, onda sam repovao jer je to mnogo lakše pratiti ritam nego pustiti sebe. Pa, onda malo taj radio, pa kao ja mora disfoničan glas – zapravo, mogu da menjam boju glasa: Vrlo jednostavno, mogu da promenem boju glasa. Sa malo vazduha mogu… Znaš, disfoničan glas – ja mogu da se ozbiljno igram ako je dobar mikrofon i producent, svašta može da se napravi. Ložio sam se da sinhronizujem, itd. Čak sam ponosan na to, imam jedan klip koji je najgledanija parodija na Jutjubu. Te neke fore – uvek mi je nešto bilo zanimljivo. I moj drugar Dejan Tomka koji je otvorio svoj studio i odlučio da se vrati muzici, i da nešto produciramo me zvao da radimo zajedno projekat. Kao hajde nešto da smislimo. I tako “Changa Project” – zapravo znači: Može projekat – može. Malo spiritulno, malo ozbiljniji projekat. Nije komercijalan, iako ja smatram da je to vrlo komercijalno u odnosu na avangardu koja može da se nađe po internetu i po svetu. Ali za naše uslove recimo da je neka alternativa. A kvalitet je mejnstrim. Kombinujemo nekoliko pravaca: sa etnom, sa spiritualnom muzikom, duhovnom muzikom iz celog sveta, i elektroniku kao… Nemam pojma, čudna kombinacija – “Changa Project” ukucajte, pa ćete da čujete.

Ivan Minić: Tu je bio i spot.

Karlo Zagorac: Jeste.

Ivan Minić: Koji je mislim bio u suštini najvidljiviji deo priče.

Karlo Zagorac: Pa, jeste. Mi smo u suštini izbacili neke pesme, ali bez spota, nego to sa nekim mrdalicama. Jer je tehnički snimiti dobar – s obzirom koliko je dobar kvalitet koji imamo uslove, imamo studio, postoji sve to, Tomka je baš to ozbiljno uradio i ozbiljno se bavi miksom i muzikom i aranžmanima, itd; trebala je ta neka video prezentacija jer sam zvuk ne postoji. Samo znaš da internet – kratka je pažnja, ljudi nemaju puno pažnje, moraš da ih zakačiš sa nečim. Opet je tu bio deo marketinga: Kako da zakačimo određenu ekipu, ne široku, nego određene ljude? Ja sam onda se bavio svojom prvo ljubavlju – režijom i scenarijom, i angažovao super ekipu, drugare i napravili taj spot “Terapija”.

Ivan Minić: Veoma interesantnu ekipu.

Karlo Zagorac: Da, vrlo interesantnu ekipu. Svi su mi to drugari koji poštuju moj rad i ideje, ali generalno su i face ovog grada, već legende. Možda neki klinci ne znaju ko su, ali su za mene ozbiljne legende. Za sve njih se kaže da su ludaci. Svakog od njih kažeš ovaj je lud. Zipa Yoma lud, Osman iz Multi lud, Nikol 357 uh, MKDSL, gde ćeš dalje. Ceo taj trip – sad, fora je što ja pričam apstraktnu stvar – pričam, da to treba reći, pričam apstraktnu stvar sa muzikom, koja može samo animacijom u poslu da se uradi. To i sam znaš, animacija i postprodukcija to je ekstremno skupo. I to traje. I to te neko hoće da ti učini, drugarski – što imam drugare koje se bave i žele da učine; to traje jer treba vremena jednostavno… Za čije babe zdravlje sad nekoga maltretirati jer to je ekstremno skupo. Kako da snimimo nešto što je apstraktno, da ti pričaš ludu priču? Jednom mi je palo na pamet da zapravo sve se dešava na terapiji…

Ivan Minić: Kolektivnoj, da.

Karlo Zagorac: U ludnici, u kolektivu, i svi smo mi ludaci. Ja ti pričam neku priču i smatraš me za ludaka, i sve je to OK. Eto, ta “Terapija” je spot o kome pričamo. Sad posle toga ukucajte. 🙂 Zanimljivo je.

Ivan Minić: Pa, nisi loš za jednog ludaka.

Karlo Zagorac: U suštini, ko ovde nije poludeo, taj nije normalan.

Ivan Minić: Hvala ti što si bio. Hvala ti što si podelio priču.

Karlo Zagorac: Vidim da je trajalo.

Ivan Minić: Pa, dobro, to je neki naš standardni, standardna dužina. Verujem da sve tvoje priče će negde doći na ono mesto gde ti želiš da budu. Zato što energija sa kojom ulaziš u sve to i ljudi sa kojima ulaziš u sve to, mi nekako govore da bi to trebalo da bude tako.

Karlo Zagorac: Pa, otkud znam. Ja se trudim. Ima pomeranja, i ponosan sam na pomeranja. Ponosan sam na neki stvari koje sam nekoga inspirisao. Kad upoznaš ljude koje si inspirisao, da oni urade nešto sa sobom, to je negde najjači osećaj koji je pohvala. Sve ostalo je meni neprijatno. To radim jer imam potrebu da uradim, i nešto ne očekujem da sad promenim ceo svet. Daleko od toga. Ja bi samo da malo dodam informacije i inspiracije, i drugačijeg pogleda pomeranja stvari, ali da nikoga ne vređam i da nikoga ne ugrozim, nego da pokušam da mu pomognem iako on to ne traži.

Ivan Minić: Znaš kako, i ovo što mi snimamo nema preveliku publiku. I ja nemam neku ambiciju da sad to budu desetine-stotine hiljada slušalanja. Ne kažem da su sve stvari koje imaju nekvalitetne. Daleko od toga. Ali ove priče uglavnom nisu nešto što zanima neki veliki broj ljudi. Ali kad neko pita: “Pa, dobro, kako možeš da se cimaš ako te gleda u proseku 3-4 hiljade ljudi po epizodi ili sluša?” Ja kažem: “Ali, ljudi, i kad pišem tekstove, to najčešće dođe do nekog relativno malog broja ljudi. Ali ja sam imao potrebu da kažem.”

Karlo Zagorac: Upravo.

Ivan Minić: Da ne bude da nisam rekao. Ne ono “I told you so!”, nego “Evo, vidi, pa možda te pokrene na nešto.”

Karlo Zagorac: Ja sam baš skoro napisao neki status o tome, da stvarno smatram da ideja kao takva i talenat, je deo DNK, deo nekog koda koji je upisan u nama. Kažemo “Palo mi nešto na pamet”: padne nešto na pamet znači da ti sam kosmos šalje ideju. Lampica se uključila, ideja kao takva je dar. Ja smatram da je najveći greh ne slušati ideje, ne slušati sebe. Jednostavno, ako imaš poriv za nešto uradiš, to ima svoje zašto. Možda si na planeti upravo iz tog razloga, da bi ti to nešto ispričao, da bi jedan tamo neki video, da bi on uradio to, inače će ode sve do đavola. Tako da u tom nekom nizu, ja stvarno smatram da je greh svoje ideje ne realizovati, makar se potrudi da ih realizuješ ako nije – jednostavno, možda nije bilo do tebe. I tako funkcionišem, zato ja i toliko toga i radim. Jer stvarno smatram da sam Bog ti šalje priču, i znakovi na putu: snalazi se, gledaj, prepoznaj. Dokle nisam gledao znakove, udarao sam glavom od zid, pravio greške. Kako sam počeo da obraćam pažnju, grešaka je sve manje. Život svoju smisao pronalazim u svemu tome. Šta god to bilo, samo da je umetničko. To mi je blisko, za sport sam retardiran. To je realnost. Treba znati ko si, šta si i u čemu si dobar. I toga se drži i pomeraj svoju zonu komfora.

Ivan Minić: I budi bolji.

Karlo Zagorac: Što kažu lajf koučovi. Malo da bi mogao da napreduješ. To je pre njih rekao Dejvid Bovi. Ti moraš da izađeš malo dalje da napreduješ. Jer ako se držiš u jednom te istom, staješ tu. Sve su to porivi ljudski. Ko, koliko ima potrebe i želje.

Ivan Minić: Pa, mislim da si na kraju objasnio zašto sam te zvao. 🙂

Karlo Zagorac: Pa, da. 🙂

Ivan Minić: Hvala ti još jednom što si bio.

Karlo Zagorac: Hvala, baš mi bilo drago.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala Epsonu što nas podržava i dalje. Kao i dosada, sve svoje komentare, predloge, ostavite na za to previđenim mestima na društvenim mrežama, komentarima na Jutjubu, itd. I mi ćemo se truditi da sve Vaše ideje uvažimo i pokušamo da ih realizujemo. Sve Vaše predloge i za ljude da probamo da dođemo do tih ljudi i da ih dovedemo. A ja Vam se zahvaljujem još jednom na pažnji, i čujemo se i vidimo.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Karlo Zagorac

Karlo Zagorac rođen je 1977. godine u Beogradu. Tokom srednjoškolskih dana baka ga je uvukla u svet mode. Asistirajući joj u poslu, pronašao je svoj poziv – frizerski zanat.

Karlo je najširoj javnosti poznat po učestvovanju u trećoj sezoni “Velikog brata”, koja je ujedno bila i najgledanija dotada. No, za njega je to davna prošlost.

Na beogradsku scenu vraća se kao jedan od osnivača “The Barbers”, gde iznova popularizuje profesiju – berberina iliti brice. Kroz svega dve nedelje od otvaranja “Barbersi” su prebukirani.

Jedna od Karlovih ljubavi je i muzika. Trenutno radi na “Changa Projectu” – muzičkom projektu koji spaja spiritualnu muziku sa eletronikom i repom.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This