EP069: Nikola Obradović

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 69. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a realizaciju ove epizode je podržao Epson. Danas je moj gost Nikola Obradović. E sad, predstaviti Nikolu to je kao kad mene neko pita čime se baviš, “Jao…”. Obično kažem: “Valjam neko robu.”, jer je to najjednostavnije. Ako je neko iz familije, ko ne zna ništa, nema internet, nije u to ni sa čim – “Valjam neko robu, imam firmu. Šta god.” I onda kažeš neki apstraktan izraz, i niko ti više ne postavlja nijedno pitanje. Ti si onaj čudni na slavi, i kao to je to. E, ti si čudan i van slave. Mislim, ti si ovako dosta… Kako tebe čovek da predstavi?

Nikola Obradović: Uh, da krenem i ja tako… Pa, ja uvek kad mi neko postavi to pitanje, uvek kažem: “Ako može neko lakše pitanje za nižu ocenu.”, pošto najmanje volim da pričam o sebi, i o tome šta radim jer se ja nekada zabrojim u svemu tome. Ali možda da kažem da najviše kao serijski IT preduzetnik je najkraće rečeno, jer u IT-ju sam kao ti od nekih malih nogu, tačnije od svoje 4. godine kada sam dobio svoj prvi računar, tad sam se zaljubio u njega, i tu ljubav na prvi pogled i dalje traje.

Ivan Minić: Tad si se infincirao.

Nikola Obradović: Da, tad sam se inficirao… Tu je onda krenulo dalje sve: osnovna škola, srednja škola, tokom studiranja, i do dana današnjeg – već sad 36 godina, tako da…

Ivan Minić: Kad pričamo… Iako se dugo znamo, i u principu smo u toku jedan sa drugim šta se dešava, ja ne mogu da pohvatam čime se ti baviš. Mislim, kad bi mi imali ovde jedan zid viška da se iscrta sve to i da se povuku one linije između, to bi baš bio kao jedan lep goblen. Dosta komplikovano, pričaćemo o tome… I pričaćemo o tome kako to izgleda kad neko serijski ide u sve više i više priča u različitim ulogama, i kako to na neki način iskordinisati, a i dalje imati život, i dalje biti ljudsko biće, a ne nešto fiksirano sa mnogo pipaka… Ali ono što je uvek kao uvod sa svim sagovornicima u ovoj ili onoj formi – je šta si hteo da budeš kad porasteš.

Detinjstvo i prvi preduzetnički koraci

Nikola Obradović: Da… Pa, bogami, dobro pitanje. Neko mi je skoro postavio pitanje neko slično, “Kako si zamišljao svoj život kad si bio mali?”, itd. Ja, inače, jako često volim da se vratim – napravim neku retrospektivu, i to i u poslovanju i privatnom životu; Gde sam bio pre godinu-dve-pet; da bih, u stvari, na neki način bio zahvalan nekim stvarima koje si postigao u zadnje… Jer, ako se čovek ne vraća u nazad, onda nikad ne može da kvantifikuje neki svoj progres, i ne može da kvantifikuje neku… ne može da izmeri u principu ništa. Kad sam bio mali, hteo sam da postanem karatista. Tad su bili popularni filmovi sa Brus Lijem i ostalo, pa sam i valjda hteo kao to. Onda sam posle trenirao basket, pa sam hteo, ono, kao Đorđević da daješ trojku u poslednjoj sekundi i ostalo. Znači, basket mi je ljubav kao i tvoj, jel. Tako da… To je bilo, i onda posle znaš kako… Ja sam sve više krenuo sa računarom. Imali smo, imamo i dalje porodičnu firmu, znači 30. godina sad će biti u oktobru, koja je u osnovnoj delatnosti štamparija. Onda sam uz ćaleta dosta učio o grafičkom dizajnu, o svim tim stvarima, pravljena priprema za štampu, igranje “Prince of Persia”, “Atomic Bomberman” i ostalih igrica. Onda sam sve više postao zavisan od računara i sve ostalo. Tu sam već otprilike, u osnovnoj školi, poprilično jasno je bilo da će se moja karijera skroz otići – neće bit ni karatista, nisam nešto ni talentovan za sport, a i visina mi nije neka jača strana, tako da… Onda je tu otišlo sve u tom nekom smeru, dalje ka tom nekom IT-ju, i generalno tim nekim stvarima. Sad je to uvek jako teško bilo objasniti, isto kao što si ti rekao, pogotovo porodici i svima – znaš, šta on to radi, nešto čeka na računaru i kao nešto je uradio… Uvek se zezamo: Brat donese kolica puna drva, tokom zime to je vidljivo, i on je nešto uradio, ili pokosio travu, ili znaš… A ja sam nešto kao…

Ivan Minić: To je to: Ispritiska neće dugmiće, da nas digne u vazduh sad ovde…

Nikola Obradović: Da, da. Tako da… To je neka – moje želje šta je bilo kad sam bio mali. Onda posle kako se to tokom vremena kristalisalo sve više i više.

Ivan Minić: Kako je tekao tvoj, da kažem, put formalnog obrazovanja? I u kom trenutku si ti krenuo da razvijaš neke svoje priče? OK, kažeš da porodična firma tu bila vrlo značajna, kao nekakav inkubator za tebe kao preduzetnika, a u nekom trenutku svako od nas dođe u fazu da kaže: “OK, super je sve to. Ja hoću da budem deo toga, neću da izađem. Ali hoću i nešto svoje.”

Nikola Obradović: Pa, baš tako je sve otprilike i krenulo negde u toj osnovnoj školi. To sam donedavnoj priliki po prvi put stavio u tekstualnom obliku tu neku svoju istoriju na jednom od ovih sajtova svojih. Generalno, u osnovnoj školi, ćale – tad kad je radio, dosta je i putovao, službeni putevi, levo-desno… I onda pošto sam ja uz njega sve to učio, tad su bile – mislim da sam bio četvrti-peti-šesti razred osnovne škole kad su neke druge štamparije u Sremskoj Mitrovici, odakle sam ja inače, bukvalno zavisile od jednog klinca da li će mi završiti pripremu za štampu ili neće, da oni imaju šta da štampaju. I onda – još mi tad imali i skenere, i da na pričam kako je sve to bilo, ono “Vindouz” tri dana i piksel brišeš i sve ostalo… Tako da, tu već nekako krenuli moji ti prvi, hajde da kažem, više su tu odigrali porodica, prvenstveno, tu neku ulogu, gde recimo ćale se vrati sa službenog puta, ja sam naplatio pripremu za štampu, lupam, 10 maraka, ja kažem: “Ej, zaradio sam!”, on kaže: “Ne, ne, to je tvoje. Znaš, ti si zaradio to, ja nisao bio tu. Nemam ja ništa sa tim.” U celoj toj priči, od samih neki početaka, onda tamo negde šesti-sedmi-osmi razred smo kupili prvi “InkJet” štampač u boji, pa sam ja onda – stalno se zezamo s tim: štampao sam samolepljive sličice, pa sam to prodavao u školi. Uglavnom su curice kupovale, više nego dečaci. I onda tamo negde od prvog-drugog srednje, znači tokom gimnazije, sam napravio prvi softver za kladionice. Ali je bio malo nešto drugačiji od ostalih. Pošto su tad svi pravili softvere za kladionice, i igrom slučaju, pošto je dosta kladionica bilo po selima gde nije bilo interneta, nije ni postojalo serversko vreme, nego je bilo lokalno vreme. I onda su barabe koje su radile na kucanju tiketa vraćali vreme, datum i vreme odigravanja utakmica, kucali tikete unazad i na taj način su, kako da se izrazim… faktički fejkovali utakmice koje su odigrane, i jako puno oštećivali kao same kladionice. I onda je jedan moj prijatelj dugogodišnji koji je meni prišao, znao je da sam ja tu neki klinac koji nešto radi, kao “Možeš ti da napraviš zabranu da se to dešava?”, na nivou “Vindouza” koji nema pristup serveru i ničemu. I onda sam u roku od jedne noći to sve isprogramirao, i… Oni su kupili odmah, ja sećam – možda sam bio prvi-drugi srednje, znači 50 licenci za 20 maraka u to vreme. To je bilo 1000 maraka, onako solidno, to je bilo neka 98-99. godina.

Ivan Minić: Iz tog vremena gledano, i ovo malopre kad si rekao “10 maraka” – e, kad se setim… 🙂

Nikola Obradović: Šta se sve moglo.

Ivan Minić: A sa 1000 maraka to deluje nestvarno. To je sad kao 100 000 evra. 🙂

Nikola Obradović: Otprilike, pa tako je i bilo.

Ivan Minić: Ali bukvalno je takav osećao bio. Mislim, preterujem, naravno, ali…

Nikola Obradović: Jeste, jeste. I onda smo mi to preko noći instalirali svuda, i onda je mnogo tih baraba dobilo otkaze zbog toga. Mislim, program je radio neku jako jednostavnu stvarčicu. U stvari, taj EXE fajl koji je pokretao program za kucanje tiketa: Kad neko promeni da hoće donji desni ugao da promeni vreme i datum, on ti samo izbaci opcije “Onemogućeno od strane admistratora”, ti klikneš “OK”, on ti gasi program, hatuje ti taj EXE fajl koji ti je, u stvari, pokretač programa, njega sa lokacije te prebacuje u “C:/Windows/system32”, i menja mu ekstenziju u DLL. Znaš da ti to ne znaš šta je to. I onda kad on nazove korisnički centar, kaže: “Ne radi mi… Ne mogu da uđem u program.”, ovaj znao šta se dešava, i on samo vrati program, zameni ekstenziju, i program i dalje radi, a ovaj dobije otkaz. I onda tamo negde već 4. srednje sam radio program za školske bibiloteke koji dan-danas, eto od 2002. radi preko 50 škola širom Srbije. Jer sam tu sa “Microsoft Access” krenuo baze podataka, to mi je bila prva ljubav. I u 3. srednje između sam napravio jedan softver za knjigovodstvo, koji je lik – čovek za koga sam radio, isto prijatelj, koji je inače bio mađioničar po struci, i dalje je, hvala Bogu… Koji je uzeo to i prodao to za poprilično veliku cenu u Švajcarskoj, preradio ga, ja sam mu pomogao oko toga. A ja sam dobio tad dobio knjigu za “Access 2003” koja je bila najskuplja…

Ivan Minić: I najdeblja. Ja mislim da je čak imam kući.

Nikola Obradović: Imam i ja.

Ivan Minić: Crna, kao…

Nikola Obradović: Je li to “Mikro knjiga”? Da, da… To je bio “Microsoft Visual”, i onda “Visual Basic For Application” bilo… I onda tamo negde 2002. godine sa dolaskom mojim u Novi Sad na Fakultet tehničkih nauka, kreće i neki moj razvoj u veb delu. Znači, ono veb-sajtovi klasični. I tu je bio onaj – WAP protokli su bili famozni za pravljenje sajtove za mobilne telefone, “responsive” nije ni postojao kao pojam. Morao si da napraviš sajt poseban za mobilni telefon, pa to testirao na “Symbian” telefonima svojevremeno “Nokijama”, itd… Tu je onako bila poprilično dobra mikro niša gde si mogao da zaradiš pare, jer bili su uvek ljudi biznismeni koji su hteli da budu prvi u nečemu, “Ej, ja imam sajt za mobilni telefon!”. Tako da sam ja iskoristio tu priliku. I onda te 2002. dosada sve istorija. Sad možemo da pričamo dalje…

Ivan Minić: Ono što mislim da je vrlo značajno – sa dosta ljudi iz Vojvodine, primarno Novog Sada kada pričam koji su u nekoj ovoj našoj priči, taj FTN je odigrao veoma značajnu ulogu. E, sad kod nekih od njih – OK, neki su to završili, neki nikad nisu završili, naravno, kako to najčešće biva, ali kod svi njih je to odigralo veoma značajnu ulogu, i ljudi koji su upoznali tamo, znanja koja su stekli, ekipa koja se formirala, pa i dobar deo nekih profesora, asistenata su im bili veoma značajni u profesionalno razvoju. I dan-danas su prijatelji, sarađuju, itd… Kako je to izgledalo iz tvog ugla? Posebno sa ovim danas znanjem koje imaš, firmama koje imaš, i gde realno sigurno zapošljavaš mnogo ljudi koji studiraju tamo, imate aktivnu saradnju i sve – kako je to tebi izgledalo u tom trenutku kad ti dolaziš kao klinac željan znanja koji već ono nešto tu nešto pravi, radi, i dolaziš – i krećeš u neku priču koja je potpuno nova, obično kod nas na fakultetima baš kasni jedno 30 godina, ali FTN je mislim vrlo specifičan.

Studije na FTN-u

Nikola Obradović: Da, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu – nije što je moj pa ga volim, ali ima tu neku specifičnu energiju, ima sjajan kadar koji ume da prenese neko znanje… Sad pričamo o FTN-u, tu imaš građevina, arhitektura, mašinstvo…

Ivan Minić: To mi je isto posebno bilo interesantno što tu postoji nekoliko smerova koji su potpuno – nigde ih nema, a vrlo su “Hi-Tech”, i dalje tu ima fantastičnih ljudi koji na tome rade.

Nikola Obradović: Tako je, tako je. U principu, imaš mašinstvo, imaš elektrotehniku koja se posle granala na dve grane, imaš – mehatronika se tad pojavila: oni su kombinovali mašinstvo sa elektronikom, dosta su osvaljali tih svetskih takmičenja što se tiče pravljenja robota, i robotike generalno. Građevinski fakultet je u okviru toga, arhitektura, GRID se pojavio – to je Grafičko inženjerstvo i dizajn; bilo je Industrijsko inžinjerstvo i menadžment. Tako da, u okviru FTN-a mislim da postoji deset faktički vertikala, odnosno fakulteta koji su različiti, koji su pod tom jednom kapom samog Fakulteta tehničkih nauka. I generalno je dosta tu se ulagalo u same studente, u te neke vežbe, vodili su nas raznim fabrikama da vidimo…

Ivan Minić: Znam da su recimo i sjajne laboratorije imali.

Nikola Obradović: Tako je. Zavisi opet koji je bio, recimo imali su za – IT je uvek bilo OK, ali pošto sam ja bio na proizvodnom mašinstvu, na primer, mi smo imali isto te CNC mašine i sve ostalo, koje su… Mislim da je tad FTN imao jednu od možda, sad lupiću, u Vojvodini jedinu koja je bila tad kupljena ne znam odakle i donešena, i onda smo tu učili kao programiranje na CNC mašinama i ostalo. Tako da – da, imali su, i to se godinama samo na neki način gradilo, ali je jako bitno što stvarno, bar ja nisam osetio niti sam kroz neku priču drugih, sa tim asistentima, sa tim profesorima – recimo, mene su cenili zbog tog nekog mog znanja i predznanja iz IT-ja, i onda sto puta smo mi koji smo nešto znali pomagali njima, oni nama. Bilo je kao “Ajde kao da spojimo teorijsko znanje sa praktičnim znanjem, da napravimo i omogućimo nekim drugim generacijama da mogu lakše da izračunaju neke stvari.” Uvek je tu dosta ulagano u taj neki “research” i ostalo. Tako da imali su sjajan kadar koji je i dalje tu. Meni su sad dosta prijatelja postali tu profesori, asistenti, doktorirali su tu. Sad način na koji vidim šta rade… Nisu ostali samo u teoriji, nego su uvek nekako bili kroz praktične primere, kroz taj “RNB”, kroz projekte razne, i onda je tu dosta rađeno na tom nekom segmentu.

Ivan Minić: Ja se recimo sećam jedan samo primer: Pre, pa sad sigurno ima 7-8 godina, možda ima i 10 – bio je “TEDx” u Novom Sadu, i ekipa koja organizuje “TEDx” Novi Sad je najozbiljnija u zemlji, i zaista to radi fantastično. Veliki pozdrav za Ivanu i Dejana, stvarno rade sjajne stvari. I sećam se da je bio neko od profesora sa FTN-a, i predstavljao je laboratoriju koja se bavio audio, odnosno “Text-to-Speech engineom” za srpski, koji je – tad su oni nama demonstrirali kako to otprilike funkcioniše. U međuvremenu, još unapređeni, danas se koristi na sajtu Vlade, koje gde još, ali i tada je to bilo meni potpuno neverovatno da je neko uspeo sa svim specifičnostima našeg jezika koje su vrlo zahtevne i nijedan algoritam koji postoji ne može da to radi na pravi način – oni su razvili celu priču, i da je to tada zvučalo toliko dobro i prirodno, a i danas zvuči sjajno. Samo se sećam, to mi je bilo fascinantno, kad je pušten sajt Vlade, i kad taj “engine” isprocesira sav tekst, nisu mogli da izbegnu to da ima novosadski naglasak. 🙂 To je onako momenat kad čitaš sajt Vlade, i čita kao onaj dnevnik u pet popodne što je bio iz studija Novi Sad.

Nikola Obradović: 😀 Oni su, u pravu si, ja čak mislim da je to bilo pre možda 10… Vidi, oni su to razvijali jako dugi niz godina. Kad kažem jako dugi, verovatno između pet i deset godina. I ja mislim da to jeste nastao kao projekat FTN-a zato što u jednom momentu tokom negde mog školovanja, ja sam tražio te neke IT projektiće koje su mogli da se tu proisteknu, i onda je postojala i takozvana famozna medija: mislim, to su Ilija i Godža iz “ActiveCollaba”, oni su bili deo toga, Deki Rani Savić koji je sad u Nemačkoj. Cela ta ekipa, koji su momci i dan-danas uspešni ili imaju svoje privatne firme ili rade za “Fortune 500” kompanije, i najbolji su u svojim oblastima. I ta ekipa je bila baš “core” FTN-a što se tiče inovacije i sve. Mislim da i dan-danas, sad dugo nisam otišao na FTN-ov sajt, ali otprilike na celom “back officeu” i sve, moguće da se nešto promenilo, to je prošlo skoro 20 godina, ali da je to sve na njima. I taj jedan od projekata koji je bio takođe… Ja se sećam da sam ja čak nešto bio aplicirao tu, ali znam da je to tražilo neki “hardcore” inžinjere sa algoritmima, sa prepoznavanje ovog-onog… I na kraju, iskreno ne znam kako se taj projekat završio skroz, ali znam da je baš sve kao što si opisao: Da su oni momci radili, razvijali, da je tu baš bio ceo tim koji je bio uključen na taj projekat je bio onako poprilično jak. Ali tu si mogao da očekuješ od FTN-a, i od tog Medije koja je postojala u to vreme, i od svega ono… Stvarno, stvari koje su se razvijale su bile…

Ivan Minić: Daleko iznad od onoga što je očekivano na fakultetu.

Nikola Obradović: Tako je.

Ivan Minić: I u Beogradu si imao na Elektrotehničkom fakultetu je bila ta neka “Linux” zajednica koja je bila jako ozbiljna. Oni su održavali servere i akademsku mrežu, itd. I odatle je isto iznikao veliki broj nekih ljudi, ali – kvalitetnih, naravno, ali mi se nekako čini da ta energija koju je imao i ima i dalje FTN, i donekle Elektronski fakultet u Nišu, odnosno Elektronski (niški naglasak) fakultet u Nišu, da je to ne znam zašto nekako mnogo iskrenije, mnogo bliže, mnogo aktivnije, kao da je tim ljudima mnogo više bilo stalo do svega toga. Možda zato što nisu na prvu loptu toliko vidljivi, možda, možda je to neko malo takmičenje između fakulteta i sve, ali i sad skoro je bila neka konferencija gde su ljudi sa Elektronskog fakulteta u Nišu došli i prezentovali način na koji su oni rešili nešto oko svoje interne mreže i sastoji se vrlo nekim skromnim resursima, i to je potpuno ono – “You are blown away” kad čuješ šta su ljudi zapravo uradili. I nekako mi se čini kada bi toga, naravno, bilo više na našim fakultetima, da bi to bilo mnogo, mnogo bolje za te ljude koji sa njih izlaze, i da bi onda možda manje ljudi odustajalo. Jer kod nas kad pričamo o tome: Ja sam faks upisao u 27., privatni fakultet, u principu… Smatrao sam da možda nije loš, da to uradim. I program je bio takav da je to meni bilo prilično interesantno, da sam gomilu stvari već učio samostalno jer mi je trebalo za posao, i relativno lako sam prošao veći deo – nisam diplomirao još, obećavam, napisaću diplomski; ali relativno lako sam prošao kroz to, i tamo to neko zvanje koje inženjerski menadžment daje kao smer mi je super, jer je to nešto između menadžementa i inžinjeringa, neka spona tu koja mislim da jako često nedostaje… Ali nekako kad pričaš o ETF-u, PMF-u, Mašincu – ono što kažemo pravim inženjerskim fakultetima; prva stvar koju ti svi kažu da je jezivo teško. Ali nisam siguran da je to baš poenta. Da to treba da bude toliko teško, da… Ljudi koji završe ETF u Beogradu i ne završe, imaju traume. Ti pričaš s njim pola sata i znaš da je on studirao ETF, čovek ima traumu. I dobrim delo zbog toga što ima tu traumu nikad se neće možda baviti nekim od tih stvari, jer je proživeo izuzetno težak period polaganja nekih ispita koji, mislim, suštinski 50 godina kasnije više možda nisu toliko bitni. Taj neki miks koji možda FTN daje mi se nekako čini, znaš kao uzeo je najbolje od privatnog i državnog fakulteta, iako je državni i napravio je od toga dobru priču.

Nikola Obradović: Pa, daću ti sad jedan od poslednjih primera – ja mislim da je to pre, pa sigurno možda ima više od godinu, možda i dve godine; FTN je napravio prvi “blockchain” smer u Evropi. Znači, na državnom fakultetu ti imaš smer za “blockchain” tehnologiju koja u Evropi ne postoji. Stalno se pratio taj korak sa vremenom. Znaš kako, mislim da opet kad dođe ta smena generacija verovatno sad u tom nekom kadru ljudi koji predaju, i kada dođu možda neke naše generacije da bude asistenti, profesori i koji su u ispratili u potpunosti trendove, vrlo su voljni da to primene zapravo u neki praktičnim predavanjima. Đorđe Ćelić koji je direktor “Poslovni inkubator”, ja znam načine, ja znam koliko čovek radi na samom sebi, u privatno vreme da se unapredi… generalno, u marketingu, i on sve to prenosi kasnije na decu u okviru fakulteta. Tako da, i sa druge strane, opet u toj Mediji tada kada je vladala atmosfera, to ti je kao na košarkaškom terenu, tačno znaš koji je igrač gde i znaš koju ćeš akciju otprilike da odigraš. I postignuto je to da su svi ti ljudi, svi smo se mi družili zajedno, i van toga. Spojilo vas jedno interesovanje, ljubav ka nečemu, da li je to bila ljubav ka IT-ju… I onda pored toga smo zajedno išli na pljeskavicu, i na basket, i druženje, i u kafanu, i ovamo i onamo… I tu ti se baš stvarala baš ta energija kao što kažeš, između tih ljudi, između svih tih članova nekog određenog tima ili departmana ili određenih stvari. Ima i druga strana, ja mislim da je tu dosta – hajde, Novi Sad je manji grad od Beograda, i moguće da neki način je i to malo uticalo, mada, FTN kao FTN nije mali, ali on je možda i najveći konkretno sad fakultet po broju studenata i po svemu, možda čak i u Srbiji… Ali drugačiji, dosta je tu ljudi bilo koji su došli i sa strana…

Ivan Minić: Dobro, ti tu pod jednom kapom imaš nešto što je podeljeno na drugim mestima na više fakulteta.

Nikola Obradović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Ali čini mi se da je tu dosta dobra integracija. E, sad pomenuo si Novi Sad, što je mislim logično ako pričamo o FTN-u da se pomene, ali Novi Sad je isto fenomen… Iako možda nepravedno zapostavljen jer su većina medija koja bi mogli o tome da pišu u Beogradu, pa je to možda nevidljivo, a sa druge strane to što smo pominjali više puta u prethodnim podkastima – da ti imaš neke ljude koji rade neke neverovatno stvari i ćute o svemu tome, jer… Za svaki slučaj. Novi Sad je neverovatan što se toga tiče. Kao neko ko je prilično dobar izdanak startap scene u Novom Sadu, i ne samo startap scene nego svega ostalog, daj nam neki pregled “landscapea”: Šta zapravo sve postoji u Novom Sadu?

Novi Sad: Tehnološki centar

Nikola Obradović: Pa, da, poprilično je… Mi smo malo pričali o tome privatno pre ovoga… To kažem uvek, Beograd na neki način uvek je živeo u jednoj svoj zatvorenoj – školjka je to bila; i onda, što i ti kažeš, pošto je i suviše velika onda nekada ljudi međusobno ne komuniciraju. U Novom Sadu je malo drugačija kultura, mi smo pravili sva ta neka okupljanja između nas… Ili igramo basket dve-tri kompanije, sastanu se startapa, kako god da nazovem, pa pikamo basket i sve ostalo. Imali smo… Novi Sad zadnjih x godina je generalno jedan od, da ne kažem najbolji pa da me posle neko proziva, ali možda i jeste najjači IT centar na celom Balkanu. Znači, ne pričam samo o Srbiju. Imaš sjajne primere: “3Lateral” – oni su sjajni momci stvarno, ono što rade to je ravno… naučnoj fantastici.

Ivan Minić: Postoji razlog zašto su kupljeni od koga su kupljeni, i za koliko su kupljeni.

Nikola Obradović: Naravno, tako je. Imamo poprilično razvijenu i tu gejming industriju za igrice. Tu ima dosta tih manjih kompanija koje… Mislim, nisu manje, u stvari, sad su veće: “Eipix”, Mirko koji je sad postao “Playrix” od strane isto Rusa, zatim tu je “Mad Head Games”… “ActiveCollab” ti je tu takođe. Ti, u stvari, imaš u razlitičim vertikalama stvarno sjajne primere kompanija koje su otišle van tog nekog “outsourcinga”, ne nude više svoje usluge drugima nego imaju bukvalno svoje proizvode koji su Nenadov, “Clockify”, itd. Oni stvarno ljudi, kako pričam imena dolaze, ali ti sad kad bi stavio… Pazi, to su ti zaista ozbiljne kompanije na svetskim nivoima koji igraju protiv najvećih konkurenata. Tako da…

Ivan Minić: Rekao si mi kad smo pričali – tipa 700-800 kompanija ima IT…

Nikola Obradović: Ma, više ima ja mislim… Znaš šta, imaš jako puno nekih manjih timova koji rade po nekim zatvorenim stanovima, koji ni ne znaš da postoje, samo osvane neki proizvod. “Zatvorili smo se tu, radimo, i kao: Ćao, tu smo!”. Ima dosta kompanija koje se bave nekom delatnošću kao i moj “Bridgewater Labs” ili “NO Solutions”, kako god da ga nazovemo, koji se bave “outsourcingom”, onda imaju… Ja sam dosta spinovao neke stvari, pa sam napravio te posebne startap proizvode i svega toga. Ali poenta je… Cilj je imati neki svoj proizvod. Nije cilj ono ceo život prodavati, naplaćuješ na satnicu…

Ivan Minić: Kupiš jeftino, prodaješ skupo.

Nikola Obradović: I baviš se na kraju dana nekom trgovinom. Mislim, ja mogu da ti dam nekoliko sjajnih primera bukvalno iz prakse: Mi smo radili jedan od poslednjih projekata koga smo razvijali je bila poprilično interesantna aplikacija, koja je omogućavala ljudima koji se bave – da kažem, nekim popravkama na terenu: da li su to vodoistalacije, elektroinstalacije, itd… peći, ruteri, modemi, uopšte nebitno; omogućavala im je da gledaju kroz kameru korisnika, i da mu kažu sa neke strane kombinacija “augmented reality” da oni na računaru zaokruže, “Ej, klikni ovo dugme, i tako ćeš resetovati ruter i to će ti proraditi.”. Ono što uvek hoću da kažem, koji je neki moj cilj, da pravimo taj neki – koju vrednost mi donosimo našim klijentima. Ako ti naplatiš za proizvod 100 novaca, i onda se pojavi kompanija koja vidi vrednost u tome, koja od našeg klijenta hoće odmah da im ponudi 3 miliona novaca, ovi kažu: “Ne, mi mislimo da vredimo 10 miliona.”, a ti si ga napravio recimo za par meseci sa par ljudi – ti skapiraš da ti imaš apsolutno puno znanje da ti možeš jedan proizvod da plasiraš na ozbiljno tržište. E, sada ono što smatram da generalno nedostaje u Srbiji to je više ta neka – ne postoji ni fakultet za preduzetnika, to je više neka životna škola, da se ne lažemo…

Ivan Minić: Dijagnoza, pa… Oporavak.

Nikola Obradović: Verovatno, da, i onda sve ostalo… Ali mislim da nedostaje, da mi imamo sjajne inženjere, da imamo sjajne umove što bi rekli, i da možemo da napravimo bilo šta na ovom svetu. A opet sa druge strane, ne znamo kako to da plasiramo na globalno tržište, ne znamo kako da imamo taj više preduzetnički duh. I na kraju dana, dosta tu ljudi uđe u taj neki “infinity loop” i onda ne zna kako da iz njega izađe.

Ivan Minić: Ono što se meni negde čini, i razgovarao sam sa dosta ljudi na tu temu, tim kafama, pivima posle posla prethodnih nekoliko godina – da nama fale ljudi koji su nešto što se defakto zove “product manager” danas, odnosno ljudi koji mogu da se postaraju – ne rade ništa konkretno, pojedinačno, itd.; ali koji mogu da se postaraju nešto što je dobra ideja, koja je realizovana i postoji “proof of concept” se uobliči u konačan proizvod koji može da se marketira dalje. Sad kad razmišljaš u nazad i analiziraš stvari, ti negde skapiraš da je toga falilo prethodnih 100 godina. Da smo mi uvek imali neke stvari koje… Mislim, “Jugo” je “proof of concept”, “Jugo” nije auto. 🙂 Jer postoji toliko problema koji u realnoj eksploataciji – to je “beta”, “Jugo” je večna “beta”. Gomila nekih uređaja koji su tu bili, koji su negde obeležili svima nama detinjstvo tih nekih lokalnih… Neki su bili sjajni, ali dosta njih je bilo takvo – vidiš da je nedovršeno. Nije isto ako uzmeš “Sloboda” usisivač i “Simens” usisivač. “Sloboda” usisivač kad upališ, kao da poleće raketa i ne usisava. Ali izgleda na određeni način – ja i dan-danas kad ga vidim, meni je toplo oko srce jer ja sam odrastao uz to, ali kao vidiš da mu nešto fali. Neko ga nije uobličio do kraja, ali nema veze, to je bilo vreme u kome se to proda jer to je i to se proda. Ali više nije takvo vreme da možeš sa nedovršenim stvarima da praviš priču. Ti možeš sa nedovršenim stvarima da testiraš nešto, i to i jeste negde poenta svih MVP, LIN i svega ostalog, da sada ti ne potrošiš 100 godina razvoja da bi testirao nešto što nikome ne treba, neko da shvatiš odmah da li to nekome treba ili ne. Ali kao da fali to nešto da – ovo staviš u sve što treba i staviš gde treba, i pružiš ljudima adekvatan “support” i sve što uz to ide, i odrediš cenu koja odgovara, ljudi kod nas ne umeju… Ljudi koji se bave bilo čim, ne mora da bude startap – džem praviš: Ja se sećam priče jednog mučenika poznanika koji je napravio to, i sad on je odredio cenu i odredio je cenu na osnovu troška sirovine i ništa drugo nije uračunao. “Prodao sam 500 tegli džema i u minusu sam 250 evra. Kako je to moguće? -Pa, jesi li uračunao tu… -Pa, nisam. Šta da računam: struju, vreme, gorivo? -Pa, kako možeš ne rač… -Pa, nisam razmišljao o tome.”. To su sve neka znanja koja bi u suštini neki takav smer, možda baš i ovo što sam ja studirao, i to sa nekom nadgradnjom moglo da bude nešto što će zapravo da omogući da se te stvari uobliče. Ali hoću da te pitam da li misliš, jer moj utisak jeste da je to vrlo značajno, da je dobro proći “outsourcing” i raditi “outsourcing” neko vreme, i napraviti neke pare u “outsourcingu” jer to ti je najlakše i najbrže, itd… Da vidiš šta zapravo možeš da razvijaš, kao što si i ti rekao. Da naučiš sve ono što ne bi mogao da naučiš možda na sopstvenom primeru. Da naučiš na skali koja je mnogo veća nego što bi bio nešto što ti počinješ od nule, i da je onda trenutak da probaš nešto tako.

Nikola Obradović: Da se vratim prvo na “Jugo” i neku “betu”, i sve ostalo… Uvek se setim onog vica kada kaže – mislim, nije to vic, to je verovatno realnost surova; kada kaže kako da napraviš, kako da testiraš da li dobro “Jugo” dihtuje: “Staviš mačku u “Jugo” i staviš mačku u “Mercedes”. Posle 24 sata ako mačka umrla u “Mercedesu”, znači da dobro dihtuje. Ako je mačka još u “Jugu”, znači da i on dobro… Ako nije pobegao.” 🙂

Ivan Minić: Ali bukvalno. 🙂

Biznis plan

Nikola Obradović: To ti je to. Pa, vidi… Ja bih se opet malo vratio u prošlost, jer baš to što si rekao: “Napravio je, prodao je 500 tegli džema i minusu je 250 evra.”, ja sam se tu uvek svađao sa ćaletom, i mi se dan-danas zezamo sa tim kad kaže: “To ima neku vrednost.”. Ja kad sam prodavao te sličice u šestom-sedmom-osmom razredu osnovne škole, to meni nije koštalo ništa jer ćale je plaćao to, ćale je plaćao muflon samolepljivi papir. To što sam uradio, isprintovao i prodao, ta lova je otišla meni u džep. Ja nemam troškove nikakve, struje… 😀

Ivan Minić: Tebi je odlično.

Nikola Obradović: Meni je odlično. I onda ćale: “Ne možeš tako razmišljati… Kada praviš cenu nečega, moraš uračunati sve to. Imaš cenu tonera, imaš cenu papira, imaš cenu tvog rada, koliko si potrošio, imaš taj “cliparti” iz “CorelDrawa” koga smo platili ne znam koliko kao sastavni deo… pa, imaš cenu struje, itd…”, i onda on kad je meni razložio sve to u neke proste činioce i napravio kompletan presek stanja…

Ivan Minić: Ti si shvatio da ne treba baviš sličicama. 🙂

Nikola Obradović: Otprilike, da… 🙂 Jer je taj “InkJet” štampač bio skup tada, kao i toner. Ja njemu kažem: “Da, ali ja gledam iz svog ugla! To što si ti platio, to je tvoj trošak…”

Ivan Minić: I problem.

Nikola Obradović: “Nije moj. Hoćeš da mi zabraniš da koristim? -Neću, ali…”. Onda je tu dosta radio sa mnom u smislu kako jeste, i onda sad kada ja radim kvatifikaciju stvari, ja računam i ono što ne treba da se računa verovatno, ali uvek imaš taj “overheads” kako ga mi zovemo u celom poslovanju. Ali te to jednostavno nauči praksa kad budeš 250 evra posle 500 tegli u minusu ili ako ti moraš iz svog džepa da…

Ivan Minić: Pazi, to nije mnogo, to je pola evra po tegli. Nije strašno.

Nikola Obradović: Slažem se, ali je minus. 🙂

Ivan Minić: Ali što više radiš, to je veći minus. Linearno je dosta. 😀

Nikola Obradović: Dobro dok nije eksponencijalno. 😀 Al taj neki momenat koji ja mislim da si u potpunosti u pravu jeste da moramo da radimo. Sad konkretno: Postoji taj industrijsko inženjerstvo i menadžement smer na FTN-u. Ja sam znao da oni se tu bave izrazom i biznis planova, i da pokušavaju da naprave taj… Znači, ono da… Mislim, i organizovali su tamo startap vikende i ostale, gde je uglavnom bio fokus kako od prezentacije ideje finalne do toga šta je bitno prikazati. U tom nekom biznis planu moraš da imaš kompletan sled troškova, investicija za šta ćeš da je potrošiš, itd… I to je baš taj neki segment na koga ljudi… Možda više početnici, nije sad to neki “rocket science” da ti to ne možeš da naučiš i skapiraš. Mislim, svi znamo šta su nam ulazni troškovi, šta su nam izlazni troškovi, to je to. Jako je bitan segment u nekom daljem poslovanju, eto ja sam naučio na lakši način jer nisam ja plaćao tonere i papir, i amortizaciju, to je uvek bila amortizacija štampača… “Šta je amortizacija štampača? -Kad moramo kupiti novi, kad se ovaj… To računaj!”. Kad napraviš taj neki presek, jednostavno dolaziš do tih nekih finalnih stvari, finalnih troškova, i onda možeš da ganjaš i juriš potencijalnu investiciju. Sad ostvrt na taj neki “outsourcing” smatram da… Nama su recimo dolazili programeri su radili u nekim startapima, koji su se zaboli tu 3-4-5 godina, pre toga imao nekog par godina iskustva, i sad on tebi dođe kao neki senoir. I mi kad krenemo da pričamo sa njima, mi skapiramo – OK, on po broju godina jeste senoir, radio je…

Ivan Minić: On je stariji čovek, ali… 🙂

Nikola Obradović: Da, stariji čovek, ali… Ljudi su u tim startapima nisu bili “all-around playeri”, uvek su – sad zavisnosti, naravno, od firme do firme; uvek su bili fokusirani na jednu stvar, “Ja samo radim back-end, i nemoj mi davati da to povezujem sa front-endom. I samo radim PHP i ništa me drugo ne zanima. Samo ću da pišem API…”, i ti na kraju dana skapiraš, pa ti kreneš: “Jesi li radio sa ovim, jesi ll radio sa onim? -Ne, ne, to nije moj posao.”. I onda smo, u stvari, skapirali da, nije što hvalim svoje ljude, ali stvarno bili smo prinuđeni da moramo da radimo sve i da od nečije ideje donesemo visoko kvalitetan proizvod. U našem portfoliju su od malih startap kompanija do “Fortune 500” kompanija. Mi smo radili neke projekte koju su bili i za “Pfizer”, za “NASA-u”, za… I to se radi u Novom Sadu, radi se “subcontractor” nekog drugoga, ali… Poenta cele priče da si ti tu sklopio kompletan jedan proces, kako sa tehnološke strane, tako sa neke biznis strane, tako si prošao sa tim klijentima izazove sa kojima su se oni susretali. Na taj način si ti mogao tu jako puno da sagledaš gde su oni pogrešili, jer ti to gledaš iz neke totalno ptičje perspektive: gde oni rade i šta greše, itd. I ti u jednom momentu kada sazriš kao ekipa, kada sazriš kao kompanija, ti si spreman da bilo koji proizvod egzekjutuješ na ovom svetu, čak i što se tiče biznis dela. Moji programeri… Ja sam stalno s njima od nultog dana, sve što pravimo mora biti “reusable”, da ga koristimo na drugim projektima. I druga stvar je bila da moraju da uključe taj biznis “mindset” kad ono što programiraju. Da nisi…

Ivan Minić: Izvođač radova.

Nikola Obradović: Tako je. Mi to u IT svetu zovemo “code monkey”, nego moraš da uključiš svoj mozak, i inženjerski, ali u isto vreme i biznis deo “mindseta”, i tu smo da te podržimo. OK, ne može svaka osoba da ima to, ali… I onda sam ja otprilike najgori tester u firmi. Kad dođem, “Šta ovo, šta ovo, šta ovo?”, jer gledaš s jedne strane iz ugla korisnika kako se ponaša YX i sve ostalo, s druge strane gledaš na nivou performansi ukoliko ćeš da dobijaš neke “high-traffic” i ostalo, i onda sa treće strane gledaš a kako to prodati posle. I onda tu, u stvari… I onda se opet dalje sve radi kvantifikacijom, analizom, itd. Ali ja verujem u ono što je moja specijalnost i što ja, u stvari, mislim na neki način da doprinosim i što radim, ja gađam samo mikro niše, i tu pronalazim… i tu što se tiče određivanja cene sam bezobrazno skup. Ali ja sam, možda znaš za onaj moj startap “Theme Street” – pazi, ja sam našao mikro nišu “cleaning ladies” u Americi konkretno, gde sam našao to tržište vredno ne znam koliko milijardi. Ja sam rekao: “OK, hajde da prodajemo WordPress teme za čistačice. -Koja će cena biti?”, ja doneo odluku da to bude 450 dolara po WordPress temi. Koja je, inače, na “ThemeForestu” bila 40 do 60 dolara da se kupi. Zašto deset puta skuplje? Zato što neću da primam “e-mail support ticket” i da ja onda još nekog podržim. I onda još cena po satu za ovo, instalacija 100 dolara, i ti nakarikaš tu 500 do 1000 dolara, nekom podigneš neki veb-sajt koga si napravio. I u zadnji pet godina mi smo eksplodirali. Znači, uopšte nije neka stvar u ceni. Nekad kad si bezobrazno skup je možda, u stvari, bolje jer onda ljudi se…

Ivan Minić: Mislim, tu postoji taj momenat često kad pričamo sa ljudima koji imaju neke male, male, male biznise, obično okruženje vrši pritisak na tebe, i kad ti majka kaže: “Nemoj, sine, molim te da novi biznis, itd.”, ali ima taj momenat kao “pa, kome to treba”. Hajde da obrnemo pitanje: “Koliko ti toga možeš da proizvedeš? -Pa, mogu sto godišnje. -Brate, za sto možeš da nađeš kupca. Za 5 miliona ne možeš da nađeš kupca. I možda to nikad neće da poraste, i možda će da bude…”. Istok Radovanov koji nam je bio gost, kad su oni pravili drvene naočare, kao “Koliko možeš da ih napraviš? -Pa, ne znam, mogu da napravim 200 mesečno. -Pa, brate, prodaćeš 200 mesečno. Bolji si od konkurencije, nešto si povoljniji od konkurencije. Dakle, možeš da uložiš u ozbiljniji marketing – prodaćeš! Nije nešto što možeš da prodaš 5 miliona komada, ali nije nešto što možeš da napraviš 5 miliona komada.”. Tako isto i ovde: Da, možeš da praviš – da imaš najpopularniju WordPress temu na svetu koja ima 200 hiljada kupovina ili pola miliona kupovina po 20 dolara, ali onda znači da imaš pola miliona ljudi koji te non-stop pitaju nešto. A to…

Nikola Obradović: E, to sam ja hteo bukvalno da obrnem.

Ivan Minić: Sećam se jednog mnogo dobrog primera – ja volim “Amazon” najviše na svetu, ja mislim da je “Amazon” najdivnija firma na svetu, ja ih obožavam. Jer svaki put kad imam problem, oni to reše. I reše tako da ja budem zadovoljan, što meni nije uopšte jasno kako je to moguće, ali to sve bude savršeno: Ja klik, klik, klik, i sve je super, i ja izađem srećan. Za razliku od većine ostalih. Sećam se – mislim da sam možda čak i pominjao taj primer, ako nisam, nema veze, tim bolje; kad je Gugl izbacio “Nexus” svoj prvi. Ti kupuješ telefon, oni nije bio preskup. Bio je stvarno super, i ljudi su godina taj telefon nosili… Sve, sve, sve odlično. “Support” – “pa, kakav “support”? Imate mejl, možete da pišete na mejl.” Šta, daću 500 dolara za telefon i pišem na mejl, pa ti kad se setiš da mi odgovoriš. “Na telefon, je li ima nešto? -Nema.” Ne može! Iako imaš taj mejl, i ne dobiješ odgovor u roku od sat vremena, ti si već iznervirao i uzeo si drugi telefon. Mislim, nisi, ali si nezadovoljan korisnik.

Nikola Obradović: I već si ih napljuvao po svim mrežama i ostalo. Sve jasno.

Ivan Minić: Ali oni ne umeju to da rade, oni nikad to nisu umeli da rade. Oni su napravili nešto što je ekstremno masivno korišćeno, ali nema “support”. A oni ljudi koji koriste plaćeno, oni imaju “support”, ali to je sad mnogo, mnogo, mnogo manji broj ljudi, pa to nekako može. Sad praviš nešto što je jako masovno – telefon je nešto što se prodaje u milionima primeraka, svaki deseti će imati problem da se poveže na nešto i treba da pita. I sad ako će za svaku sitnicu da pišem mejl i čeka odgovor satima, biće konstantno nezadovoljan. Vrlo je važno da imaš adekvatan “support”, a to je nekad mnogo veći posao nego što je napraviti sam proizvod.

“Customer support”

Nikola Obradović: Verovatno znaš onu priču za “Paypal” kada su krenuli da rade, oni su ono što kaže “let it burn”. Neka vatre moraju da gore dok ne dođe vreme da se ugase. “Paypal” u jednom momentu nije imao uopšte “customer support” centar. Oni su imali čak neki broj telefona koji je bio iznajmljen koga su na kraju rešili tako što su podigli slušalicu, i što im se niko nije više javljao. Jer ljudi su zbog nezadovoljstvom “customer supporta”, u stvari… Jedan je lik došao na vrata. Našao im je adresu gde su bili registrovani, i došao na vrata i ima taj i taj problem. “Ne odgovarate na mejlove, ne javljate se na telefone.” Zaposleni u okviru “Paypala” su koristili svoje mobilne telefone bukvalno da mogu da rade dnevno operacije, jer su im se fiksni telefoni upalili i bile su slušalice podignute. Dok nisu rejzovali novu rundu investicije i tad su u Nevadi otvorili call centar, zaposlili 200+ ljudi – rešili su problem u jednom danu. Tako da, “customer support” uvek ti jeste taj “satisfaction” ti jeste bitan jer na kraju dana… Vidi, mi nismo imali sajt otprilike do pre tri godine na primer, nemoj me držati za reč. Jer mi smo sve bili “word to mouth”. Znači, reklama od usta do usta zadovoljnih nekih klijenata – i ono, krojač ide u iscepanim košuljama; i nemaš vremena da nešto napraviš za sebe. To koliko god da je dobro, toliko i nije dobro s jedne strane. Ali… Mora ti klijent uvek biti na prvom mestu. Sad, naravno, ima ih svakakvih. Ima ih apsolutno raznih, to je da neke samo zapališ. I to je ono što mene u poslednjih dana, možda malo jače, poprilično je počelo da me frustrira. Jer vidim koliku vrednost donosimo drugima, a sa druge strane neko misli da je za taj njegov novac kupio za vjek i vjekova, i onda ti se stalno nalaziš i teško se iskoprcaš iz toga, i ono kao hoćeš svoj proizvod za koga moraš da imaš ili dobra sredstva da možeš da uložiš, itd. Konkretno sa “Theme Streetom” sam ja imao taj problem. Mi smo prodavali na “Theme Forestu” HTML templejte, i na 15 dolara HTML templejt koji mi je bio “feature”, on meni kupi 500 ljudi, i onda niko od njih ne zna ni da ga pokači na server, i ja dobijem 500 imejlova u roku od 7 dana i dok mi odgovorimo na to… I ti na kraju skapiraš, isto kad izračunaš, da si u minusu debelom dok si potrošio svoje vreme i izračunao platu ljudi sve da odgovoriš, a nisam ništa novo uradio i napravio. Koliko god da je u pitanju digitalni proizvod, što bi rekli lako skala bila, i jednom ga napraviš možeš da ga prodaš milion puta. E, tad sam ja doneo odluku da ću, u stvari, sa cenom da filtriram, da povećam svoj prihod, da mi rashod ostane manje-više isti. I da faktički naplaćujem sve, i da bolje mi je da prodam 1000 templejta po 450 dolara pa da imam 1000 klijenata, nego da prodam 5000 po 15 dolara pa da nemam ništa.

Ivan Minić: I kada digneš cenu, možeš i da daš bolji proizvod, možeš i da daš bolji “support”, možeš i da… Mislim, iscimaćeš svakog korisnika koji ti ostavi 450 dolara.

Nikola Obradović: Uvek.

Ivan Minić: Korisnik koji ti je ostavio 30 dolara…

Nikola Obradović: Mada, da ti budem iskren, više sam se iscimao oko ovih koji su ostavili 15 dolara.

Ivan Minić: Naravno, oni mnogo više cene svojih 15 dolara. 🙂

Nikola Obradović: Ali ovi su uvek bili nekako zahvalni, baš smo visoko ocenjeni sa “customer supportom”. Trudili smo se – zna kada pokrivaš Australiju, Evropu i Ameriku, ti možeš da radiš 24/7. I onda smo uvek ljudima davali automatski odgovor: “Mi smo primili vaš zahtev. U roku od 24 sata ćemo odgovoriti na mejl.”; i to je u praksi bilo u roku od 6 do 12 sati, oni su dobijali čak rešenja problema. I to je ono je, u stvari… Taj “customer support” ja mislim da nam je doneo mnogo više, čak i novih partnerstava u mojim nekim drugim startapima, gde sam upoznao ljude, sprijateljio se s njima, ono kao “Da li vi radite nešto drugo? Ja sam ženi otvorio “cleaning” biznis, ovo je bilo za njen sajt, hajmo sad ti i ja da radimo nešto drugo.” Tako da i tih situacija je bilo. Kad si ljubazan – mislim da sve te stvari nosimo sa kućnog praga, i šta ti je porodica usadila kad si bio mali…; i ako tu neku ljubaznost, i tu neku profesinalnost i to neko znanje koje imaš pomešaš, i ispuniš njihove zahteve… Pazi, mi smo dobijali stvarno neke – ja imam nekoliko tih “screenshotova”, gde su ljudi… Mi smo, na kraju dana kada se povuče sa tim temama – ja kad sam krenuo da pravim neku statistiku, mi smo pomogli ljudima da naprave stotine miliona dolara, svi naši klijenti u nekom “revenue” koga su imali na nekim našim temama od 450 dolara, koji su ljudi i dan-danas zahvalni. Piše ti: “Šta ima novo? Samo da se javim!”. E, to ti je ta neka dodatna vrednost kada ti neko daš da on porodični biznis da ga je ono uspeo podići…

Ivan Minić: Rešiš mu problem, ali mu stvarno rešiš problem. Nije zamaskiraš da je problem rešen, nego mu stvarno rešiš problem.

Nikola Obradović: Pa, to je glavni problem zato što većina ljudi koji razvijaju neke startape oni ne rade domaći zadatak, većina ljudi, naravno, ne svi, ne uradi taj domaći zadatak… Jer problem nije problem – možda je problem meni, a nije tebi. Onda niko ne uradi, ne uspostavi se sa mnom kao personom i ne vidi šta su problemi i šta nisu, ne uradi dobar “market research” i ne uradi dobro istraživanje celog nekog tržišta vidi li je to zaista problem ili nije. Ili je to samo meni neka poteškoća i još pet drugih ljudi. I ko uradi to, i ko ode u mikro niši, ko ode na nerazvijena područja – taj će napraviti milijarde; i to je po meni ono što bi ljudi trebali dosta da rade. Jer ti imaš sad dosta stvari koje su se digitalizovale, al na neki način su analogni proizvodi, šta god da je to. Tebi sada informacione tehnologije i tehnologije generalno ulaze u svaku poru poslovanja bilo kog “offline” biznisa, što ga ja zovem “offline” biznis. Nebitno da li baviš nekom industrijom hrane ili baviš se nekim logističkim kompanijama, tebi je softver sastavni deo svega.

Ivan Minić: Ne možeš više da budeš taksista ako ne znaš da koristiš tablet. A i sve ostalo.

Nikola Obradović: Tako je. I sad ova situacija koja nas je potrefila sa tom pandemijom, koronom i sve, opet se pokazalo da taj IT sektor opet najviše ispred, da su na njihovim rešenjima… Eto ti Moja Pijaca i sve neke druge, koliko su ljudi naručivali, ta onlajn dostava, itd… Koristići kurirske službe putem mobilnih aplikacija i svega. Ono što je mene fasciniralo – kako su se stariji ljudi koji su bežali od korišćenja novijih tehnologija jako brzo prilagodili, jer su bili prinuđeni na novije tehnologije.

Ivan Minić: Znaš šta je meni fascinantno? Šta ja mislim da je najvrednija stvar koja se desila? Desio se pandemija, i to je strašno, i sve što uz to ide je strašno, ali čini mi se da su oni službenici koji su mislili da ne može ništa ako se ne dođe i ne donese pečat i sve ostalo – shvatili da ipak možda može. 🙂 Nadam se da je deo njih shvatio.

Nikola Obradović: Tako je.

Ivan Minić: Pomenuo si neke stvari koje radite, da je jedan deo “outsourcing” i da ste radili svašta tu nešto zanimljivo – bili bi lepo da nam kažeš još nešto šta je tu bilo stvarno zanimljivo, a da nije pod nekim NDA-em, itd. Ali bih posebno voleo da pojasniš kako ta priča u kojoj sa jedne strane ti imaš nekakav “core” koji je to, ali ima sada već gomilu tih “nodova” koji su izdvojeni, dotiču se matične firme i sve ostalo – sad tu već ima svega i svačega, i raznih nekih interesantnih stvari, uopšte… Kako je išao tvoj razvojni put kada je došlo vreme, kada si shvatio da “Aha, dobro, ovo je OK, donosi nekakav novac. Prodajem za pet, kupio sam za četiri. Ostane nešto, posebno na mnogo ljudi, ali… Ne bi ja da pravim “sweatshop”, ja bi da pravim nešto lepo.”

Razvojni put

Nikola Obradović: Definitivno ta, znači, “Bridgewater Labs” kao kompanija je “core” svega apsolutno. Jer tu si ono inženjeri koji mogu da ti razviju na kraju dana bilo koju ideju ti i ja danas ovde smislimo, pričam sad sa tehnološke strane. Kako ćemo dalje da je prodamo, to ćemo da vidimo. Jednostavno kada imaš uigranu ekipu, kao i u sportu, kao i svuda, ti možeš da napraviš bilo šta. E sada, “outsourcing” je definitivno jedna od neminovnih grana iz jednog prostog razloga što ti on baš to – donosi ti novac; imaš inženjere koje prodaš, one te koštaju X na bruto sat, ti ih prodaš za Y. I ti napraviš tu neku razliku koju dalje možeš ili da reinvestiraš u neki proizvod ili može da ti bude profit kompanije, itd. Možda je moj glavni problem što sam ja uvek te neke svoje ciljeve poprilično visoko, bar što se tiče poslovanja… Nije mi nikad bio cilj da napravim milionsku kompaniju, eto već sada ono imaš. Ni 10 miliona ni 100 miliona – moj cilj je uvek bio da napravim neki “unicore”, odnosno da pod mojom kapom postoje više razlitičih stvari koje vrede, jelte, tu famoznu jednu milijardu. Nije to više ni stvar na tebi… Šta ćeš, možeš da živiš do kraja života sa milion, ali… Poenta cele priče je bila što dosta ljudi tu mene osuđuje, kao “Ti si krenuo previše stvari, ti ovo, ti ono… Ti trebaš da imaš fokus samo na jednu, eventualno dve i ostalo…” Nisam se stvarno – za mene je to samo šum u glavi koga čujem, prihvatim ako mi kaže neko dobar i nastavim dalje svojim putem. Jer na kraju dana, nisam ja, nego moj tim koji egzekjutuje.

Ivan Minić: Nastavim dalje sa svojih 40 puteva.

Nikola Obradović: Da, otprilike. 🙂 Ali bez tog tima, u stvari, taj tim koji stoji iza mene je taj “core” mašina koja sve to pokreće. Ja mogu da budem vizionar, ja mogu da doprinesem na raznim poljima, ali na kraju dana, to neko treba da egzekjutuje. Način na koji ja to radim je, u stvari, što pokušavam da se upartnerim na tim projektima sa ljudima koji su bolji od mene u nekim drugim stvarima. Ili je to developer inženjer, ili je to neko koji je bolji u marketingu, ili neko ko ima određenu bazu podataka korisnika koji ćemo mi da plasiramo neki od tih proizvoda što smo se dogovorili. Ja tu onda izbegavam apsolutno – pa, svi moji proizvodi ja mislim da još nismo – uopšte nismo u marketing ulagali, u smislu pravi novac, nego sam se ja uvek vezivao sa neko ko već ima svoje klijente i koji lako može da im “upsaleuje” nešto što smo mi zajedno napravili. E, tu mislim da leži “core”, jer svi smo mi veliki preduzetnici, hoćemo da budemo 100% vlasnici od svega – a bolje da budeš 10% vlasnik od nečega, nego 100% vlasnik ni od čega.

Ivan Minić: Što bi rekao Svetislav Pešić: “Bolje veliki komad velike krempite. nego mala krempita!” 🙂

Nikola Obradović: Istina. 😀 Bolje popiti dva hladna piva, nego jedno vruće. Tu mislim da leži ta neka moja… Prva stvar, ja nikad nisam odskakao od tog IT sektora. Nisam ulazio po nekim drugim vertikalama, u nekim “offline” biznisima, itd. Sad imam neku zamisao, voleo bih da pravim svoje vino i pršutu.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Nikola Obradović: Ali to je više za moju dušu. 🙂

Ivan Minić: Pa, imamo i mi dušu. 🙂

Nikola Obradović: Slažem se. 🙂 Ali što se tiče ovog nekog sektora, faktički kroz tu “core” kompaniju, i kroz taj neki “core engine” su nastale gomila tih nekih drugih stvari. Recimo, sad razvijamo jedan proizvod – završavamo ga koji je baš bio namenjen, pravili smo hardver plus softver za “Teslin” automobili. I tu gađamo konkretno Kanadu, tamo smo osnovali posebnu kompaniju za to. Jer smo tu opet skapirali da ima jako veliki broj korisnika koji voze “Teslu”, a opet postoje neki nedostaci na njihovom softveru koga su delimično rešili sa novim apdejtom. I onda smo mi tu videli priliku, opet mikro nišu, tačno znaš ljudi koji voze “Teslu” i tačno znaš problem koji ima kad smo uradili  naš “customer research”. I mi smo tu napravili neko parče hardvera i softvera, i mobilnih aplikacija koja je, u stvari, njima rešava taj problem. To je recimo jedan interesantan projekat bio poprilično. Radili smo, skupljali smo podatke sa nekih satelita, pa smo ih dalje obrađivali, pa smo dalje slali te servise da ako tebe zanima da izmeriš kakav će biti temperatura, vlažnost vazduha u radijusu od – da ti možeš da dobiješ te informacije, jer ti je bitno, na primer, ako sadiš krušku, da znaš otprilike te informacije kakve jesu. Pravili smo razne stvari na nekim egzotičnijim tehnologijama koje nema veliki broj inženjera ovde da radi, recimo: “Golang” – to smo radili da mora da ispuštavamo neke “big data” i da neke obrade podataka milijarderske i sve ostalo, i to zahteva određana brzina kako da se radi, itd… Od tog nekog “outsourcinga” taj je recimo bio interesantan projekat što smo radili. Na pravom primeru mogu da ga ispričam: Žena koja živi u Saskačevanu, tamo mi imamo kancelariju u Kalgariju, Saskačevanu, to je Regina država – ona je imala problem sa peć, tamo pingvini padaju u nesvest. Ono je -50 stepeni zimi, i ženi se pokvarila peć. Nije mogla da je upali, ona je nazvala call centar. Taj call centar je rekao: “OK, gospođo, sada ćete primiti SMS. Samo kliknite na link.”, ne morat da ide na “Play Store”, “App Store”, da skine aplikaciju, registruje nalog, itd. “Kliknite na link i pratite dalje instrukcije.” Žena je dobila posle poziva SMS, kliknula je na link. Mi smo u brauzeru na mobilnom telefonu otvorili – pitali samo za dozvolu kamera i mikrofona, i ona kaže: “Da.”; i operater je sa druge strane rekao: “OK, gospođo, približite kameru ovom delu, onom delu, itd.”; on sa druge strane zaokruži mišem šta da strelicu napravi, ona na svom ekranu vidi šta ona zapravo treba da uradi… I ona je upalila svoju peć. Pazi, inače je bio vikend, bio je petak.

Ivan Minić: Do ponedeljka.

Nikola Obradović: Do ponedeljka, da… Tako da je ona žena upalila svoju peć, resetovala je faktički i bilo joj je toplo za vikend. Ja kažem spasio si nekome život u toj situaciji. I onda je, u stvari, ta kompanija koja je bila u tom “customer supportu”, oni odmah kad su videli kako sve to zapravo radi – da žena od 70+ godina se snalazi bez ikakvog skidanja aplikacije, registrovanja naloga; mi smo zainteresovani za taj proizvod. Mi smo to radili kao izvođači za jednog našeg klijenta, sjajni su momci stvarno u Kanadi. Eto, na primer, taj interesantan projekat koji je po meni poprilično bio – možeš da spojiš lepo i korisno, i zapravo da vidiš neku vrednost koju njima daješ. Radili smo tu neku industriju u koju si ti skoro ušao, to su više bili neki komerc rešenja, koja su bila za dostavu hrane, ovako-onako – tu, automatizacija gomile stvari, da se ljudski faktor svede minimum na neku grešku. Jedan od mojih proizvoda iz startapa jeste “Brandyfloss”, to je iz Irske. To je “artificial intelligence” alat koji omogućava marketarima nađu jasnu segment svojih kupaca kojima mogu da se obrate. Opet ću dati primer iz prakse: Kad smo testirali, pravili smo jednu dvonedeljnu marketing kampanju sa klijentom u “5050 Green North” iz Irske, gde smo rekli da napravimo AB testiranje. Uzeli smo njihovu “loyal”… Jako je bitno da klijent ima određenu količinu podataka. I oni su imali 60-80 hiljada kupaca, lupiću sad koliko je tačno bilo u okviru svog softvera. I mi smo imali njihovu istoriju kupovine. I onda smo mi poredili sa našim algoritmima, dogovorili smo da provišemo taj “hiking boots” i da napravimo da naš algoritam kaže koliko mi mislimo da će biti potencijalno zainteresovanih kupaca da kupe “hiking boots” na osnovu njihove istorije kupovine i njihovog ponašanja. Došli smo neki 2000 korisnika da bi potencijalno bilo zainteresovano, i onda smo uzeli 2000 “random” korisnika iz ostatka baze da njih ubacili. Poslali smo im mejlom “newsletter” bukvalno isti sadržaj jednoj ciljnoj grupi, drugoj ciljnoj grupi, i merili smo rezultate. Naša ciljna grupa je ostvarila 10x, deset puta veće konverzije nego ova druga, i onda smo mi nastavili da radimo na “improvement” tog algoritma i da radimo na usavršavanju svega toga. Sada smo napravili “Shopify” konekciju, da možemo da gađamo i onlajn ne samo, kako to Englezi popularno zovu “brick-and-mortar” shopove. To je recimo isto bilo interesantno, tu se nauči dosta nekih stvari, dosta nekih izazova ima. Sad ova treći – mislim trideset treći projekat je; dobili smo baš taj “Horizon 2020” projekat u saradnji sa Fakultetom tehničkih nauka, Hajlderberg institut – isto fakultet iz Nemačke, i kompanija, tu radimo robotizaciju industrija i klanica mesa. Radimo kompletnu AGV-ovi, robotska ruka koja povećava efikasnost na jednoj proizvodnoj traci. I onda ti ljudi, neće naravno dobiti otkaz, nego će biti preusmereni u neke druge delove fabrike gde mogu da doprinesu više, samim tim povećamo proizvodnju. I sad treba napraviti – pošto se koristi ta neka njihova platforma, i radiš sa robotima i radiš sa kombinacija softvera, hardvera, veštačke inteligencije, “computer visiona”, i sve što zvuči sofisticirano, jel, kada više nećeš da više neko priča sa tobom onda počneš te izraze ako nije u IT-ju; “augmented reality”, “virtual reality” aplikacije smo takođe radili. Radili smo jedan poslednji projekat je bio za Sremski front, radili smo za Sirmium Carsku palatu i radili smo manastire Fruške gore. Taj “AR” je recimo nešto mene poprilično vozi: “mix reality”, “augmented reality”, “virtual reality”; to je neka možda moja strast lično. Jer tu vidim isto jako puno prostora, i tu se može raditi razne vrste edukacija, u različitim fabrikama; kad ti dođu novozaposleni, ne moraš ti u “onboarding” da ga šalješ bukvalno na prave linije. Staviš mu džojstike u ruku, staviš mu cvike na glavu, i može da prođe apsolutan “onboarding” svega toga. Tako da sad tu imam neku ideju 69., kao i ova epizoda, kako mislim da mogu da ubacim taj momenat “VR-a” u startap, u “pitchovanje”, i u tako nešto. To je ono nešto šta kad ugrabim vremena kad klinci zaspe, onda ja kao nešto tu crtkam. Sad sam ti verovatno ispričao jednu desetinu stvari, ali sam se trudio da ti pohvatam nešto što je malo interesantnije. Sve ostale stvari nisu toliko interesante, ali ugađaju određene mikro niše. Mogu da pomenem i LSD – tu sam ušao u konkretno projekat sa jednim sjajnim momcima koji – za mene tu lično izazov bio da naučim azijsko tržište, odnosno konkretno Kinu u ovom slučaju; i na projektu smo zajedno neki godinu i po dana sada. I sve ono što znaš o biznisu, što znaš o marketingu, što znaš šta je “Gugl”, “Fejsbuk”, “Instagram”, i sve ostalo možeš da baciš u vodu i moraš da kreneš da učiš kulturu Kineza, način kako on pregovara, da sve što se dogovorite sutradan ne važi, pa da na kraju opet nekako uspostavite neki dil, da tamo se prilagodiš njihovim “Baidu”, “TikTok” – hajde, “TikTok” je sad postao popularan i ovde, tamo je bio “Weibo” i ostale njihove socijalne mreže.

Ivan Minić: “WeChat”.

Nikola Obradović: “WeChat”, famozni – da, s kojim sve radiš. Ja kad sam bio u Kini prošlog oktobra, baš u Pekingu tamo, i u gradu Sužou sam isto bio blizu Šangaja… Znači, oni su stvarno ispred nas, ispred vremena što se tiče tehnologije. Oni tamo imaju i njihovu verziju “Ubera”, taj “Baidu”…

Ivan Minić: Sve.

Nikola Obradović: Sve njihovo, i to meni bilo fascinantno… Ja sam se nekako brzo uklopio u ceo taj njihov sistem. Oni su stari komunstički sistem, malo smo mi živeli dugo godina pod istim. U jednom momentu počneš da juriš projekte koji će ti držati malo mozak zauzetim i gde ćeš moći da naučiš neke nove stvari, i da istražiš neke nove kulture ili nove tehnologije, i to konkretno meni je Azija.

Ivan Minić: Ta priča je zapravo škola stranih jezika na daljinu.

Nikola Obradović: Tako je, tako je. To je u principu jedna od prvih, ako ne i prva onlajn škola iz Evrope koja posluje na teritoriji Azije. I krenuli su momci kad su bili Japan, Tajvan – tu su krenuli, tu su imali 10-12-13 hiljada održanih časova. Nas su Japanci ocenili od 1450 ocena klijenata, Japanaca, imali smo prosečnu ocenu 4.96. Tu smo baš plivali sa kvalitetom dobro, međutim, problem je bilo pošto Japanci, Tajvanci nisu hteli da plaćaju puno. Sa mim tim ti moraš da ponudiš nižu cenu radnog sata, i onda se tu dešavalo da su kineske škole koje su istu vrstu uslugu naplaćivali puta dva do pet, i onda sam ja rekao kad sam došao: “Hajde da se zahvalimo Japanu i Tajvanu, i da se prešaltamo u Kinu.” Ta tranzicija je krenula od oktobra prošle godine otprilike, i onda smo tu imali fejlova: Angažuješ kinesku agenciju, pa dobiješ i kinesku uslugu. Koliko god da ih volim s jedne strane – mislim da to više dolazi na nekom kulturološkom razilaženju, da nije toliko ni jezička barijera. Verovatno sve po malo: jezička barijera, kultura, kako ja vidim posao, šta oni “deliveryju”; na kraju dana sam ja njih stavio i rekao: “Evo, podvučemo crtu: Mi smo ovo naplatili XY novaca, mi smo prodali nula.” I onda najsmešnije od svega što radimo “growth hacking” na kineskom tržištu. Pa smo zaposlili jednu devojku iz Kine koja živi u Nišu, zaljubila se u našeg momka, pa ona sad deli nas… Vidi, to je jedna poprilična turneja sa kojom možemo da napišemo još jednu posebnu knjigu šta smo sve tu iskusili. Ali smo poprilično došli daleko s obzirom na naše budžete koje smo ili nismo imali, i na način koliko je tu posvećeno vremena, energije i svega. Eto, to je meni interesantno bilo zbog baš tog upoznavanja nove kulture.

Ivan Minić: Mislim da je to vrlo značajan taj momenat da ti kroz ovo što radiš u suštini imaš prilike da upoznaš gomilu tržišta, da ti to “outsourcing” donosi, s tim što – da, jeste, generalno englesko govorno područje je gro posla; ali sećam se ja sam isto pre desetak-dvanaest godina radio par neki projekata za Irsku, pa mi je bilo veoma interesantno. Pa, Kanada – oni su najdiviniji ljudi na svetu… Baš i Nikolina Andrić kad je bila, ona je isto pričala kad su Kanađani najdiviniji ljudi, i ja isto imam utisak da su oni neki… Sve isto kao Amerika, samo nije toliko napeto. Što više radiš, onda shvatiš da postoje neka tržišta koja ti na prvu loptu uopšte ne padaju kao… “Pa, dobro Bangladeš.”, Bangladeš je kao cela Evropa. Nije bukvalno, ali te neke zemlje Indonezije, slično, koje možda nisu toliko platežno moćne, ali su dovoljno velike da možda neka stvar koja gađa ogromnu skalu može kod njih da ima smisla, apsolutno.

Nikola Obradović: Ja se uvek zezam: Ko će napravi “unicore” negde u mikro niši za nerazvijena tržišta. E, šta su nerazvijena tržišta? Nisu to toliko nerazvijena, ali u stvari i jesu, zavisi sa kog aspekta gledaš, koliko su nepoznata tržišta nama sa svakog aspekta posmatrajući. Daću ti primer Nigerija: Nigerija kao oficijalno ima oko 200 miliona stanovnika, ali ja mislim da tu realno ima 120-140, samo što nisu ažurirali spisak. Isto postoje primeri tamo koji su se radilLik je napravio – pošto su oni imali do godinu-dve dana otprilike poprilično spor internet; i neki lik je napravio brauzer gde je naplaćivao jedan dolar da ti on u stvari isparsira od slika i servira ti sadržaj da ti bude brz – to nije nikakav “rocket science”. Hoću da ti kažem da u Evropi, Americi da bi napravio jako puno para, ti stvarno moraš da napraviš neki “rocket science” u današnje vreme neki proizvod koji je ono vau. A gađajući mikro niše i gađajući nerazvije zemlje, ti možeš da napraviš jedan običan proizvod koji nema šanse da prođe u Evropi i Americi, a zaradićeš više para u Nigeriji od njega nego što ćeš zaraditi ovamo. I pritom ćeš ga uraditi za sedam dana sa jednim čovekom, i: na primer, sad konkretno ti pričam za taj brauzer.

Ivan Minić: Bar ćeš imati nešto što možeš da testiraš, pa sad – ako se ispostavi da to pije vodu, neće ostati na jednom čoveku i na sedam dana.

Nikola Obradović: Tako je. Ti, u stvari… Generalno, ja mislim da je Afrika jako interesantan kontinent za poslovanje. Po meni čak i Švajcarska. Ja sam se iznenadio koliko su neke stvari u Švajcarskoj nedigitalizovane i…

Ivan Minić: Recimo, meni je najočiglednije ono primer nešto što mi je dovoljno blisko jer sam bio X puta, itd. – Austrija. Austrija je u 97. Kada pričamo o tome kako izgledaju portali, medija, kako generalno funkcioniše sve to. Mislim, nije to neko ogromno tržište, ali ta Austrija je veličine Srbije samo ima deset puta veću platežnu moć.

Nikola Obradović: Tako je. Ako tu uspe, ko god uspe da to namiriše – ja to kažem zlatnu žicu ili koku, u smislu tržišta, veličine tržišta; tu dolazi do nekog stvarnog buma. I stvarno ti ne treba neka tehnologija, ovakva ili onakva, koja stoji iza toga da bi ti napravio pare. Sve zavisi šta koga vozi: nekog vozi samo da pravi pare, nekog voze izazovi, nekog voli da uči nešto novo…

Ivan Minić: A neko voli sve to istovremeno.

Nikola Obradović: Da, neko voli sve to istovremeno. 🙂

Ivan Minić: To je baš strašno.

Nikola Obradović: Da, takvi su najgori.

Ivan Minić: Šta je najvrednije što si naučio na ovom putu? Ako si išta naučio… Šalim se. 🙂

“Networking”

Nikola Obradović: Da, pa… Najvrednije što smatram jeste da ti je “networking” i da ti je tim najbitnije na ovom svetu. Kad ti tiče posla, tu naravno mora da postoji podrška porodice koja će te gurati u celoj toj priči, imati razumevanja za neprospavane noći i ostalo. Bez tima, mi kao pojedinci, a ja mogu sad da kažem – 2017. godina ja sam dobio tu nagradu ispred Srpske asocijacije menadžera za najbolje mladog menadžera tada do 35 godina u Srbiji…

Ivan Minić: Tada si bio mlad. Jao, đavole. 🙂

Nikola Obradović: Tad sam bio mlad… I ja sam to tad i rekao. Uvek tebi jedna osoba mora biti “front face” nečega: da li je to kompanija, da li je to proizvod, da li je to startap; A u stvari, sve ono što se dešava u “backgroundu”, iza ovoga, ono je što u stvari čini. Tim je taj koga u stvari moraš da držiš na okupu. Nije toliko teško ni naći dobro programera, dobrog člana tima, ali je već problem zadržati ih, pogotovo u ovom današnjem svetu. Ljudi moraju biti s jedne strane dobro tehničkog znanja, a s druge strane mora biti timski igrači. Stvar koju sam naučio jeste da je tim “core” svega, i da je taj tim na kraju dana ono što moraš stvarno jer su ti oni sve. I tu ono moraš njih da držiš kao malo vode na dlanu i da ih čuvaš. Ja se često govorim mi smo jedna porodica, nas trenutno ima u Srbiji i Kanadi oko 53. Ovde u Srbiji nas je otprilike oko 40. To je ono što se držimo, sve zajedno. I tu smo kad god nekom nešto treba, nevezano za posao, itd. Od kafane, basketa i druženja, i saslušati, i posao naravno. Sa druge strane, taj “networking” ja mislim da je jako, jako bitan jer “networking” sam po sebi kada se krećeš: da li to je neka “offline” konferencija, da li si aktivan po nekim “Fejsbuk” grupama; u stvari, povećava tvoju vidljivost. Ja sam pogotovo bio nevidljiv, nikad nisam radio na nekom svom “personal brand awarenessu”. “Brand awareness” su moje kompanije. Jer moje uopšte tržište nije bilo ovde, moj tržište je bilo preko. Ali nisam ni preko radio, jer nisam stizao od svih tih dnevnih aktivnosti. Onda sam skapirao, sad opet ima tim ljudi iza sebe… Oni već vide kad ja komentarišem nekom na “LinkedInu” zašto je dobro, oni se već hvataju za glavu: “Nemoj da kažeš, molim te, ništa pogrešno. To može da utiče na reputaciju kompanije i nas.” Ja sam uvek bio 100% transparentan, mislim da sam jedan od retkih koji je surovo delio u brojevima kvantifikovano gde smo zeznuli, šta smo uradili, koliko smo zaradili, koliko smo izgubili, šta je dovelo do toga. Te neke stvari koje sam delio ljudi znaju da cene, ali opet imaš oni koji imaju malo viška vremena pa vole da to komentarišu na neki drugi način. Ako me pitaš koje dve stvari sam naučio, to je odnos ka svojim ljudima, ka svom timu, koji ti je broj jedan i taj “networking” jer nikad ne znaš da li će ova konekcija da otvori neke druge: da li je to prijateljstvo, da li je to… Jer mogu da ti navedem gomilu primera iz prakse koje su se meni desile slučajno…

Ivan Minić: Ti kad uzmeš za bilo koga od nas da analiziraš profesionalni razvoj, šta se dešava – u toliko situacija je to što si u nekom trenutku prema nekom bio OK prema kome nisi morao na nekom predavanju, kafi, nečemu – pet godina kasnije ti je donelo nešto što nikad, nikad ne bi mogao da priđeš tome, ali se desio neki čudan sticaj okolnosti da je toj osobi ta osoba bliska… Potpuno neverovatne stvari.

Nikola Obradović: Ja ne verujem u slučajnosti iskreno. Ja mislim da je sve na način nekako povezano, i mislim da je osnovna karakteristika je ona koju nosimo stvarno sa kućnog praga. To se sto puta osvrćem na to, kako su nas roditelji vaspitali. Šta nosiš dalje kroz život, tokom tvog školovanja, tokom tvoje preduzetničke karijere, tokom tvog prijateljstva, da li ćeš nekog da zezneš, nećeš, itd. Ja se stalno zezao: “Ako te zezne za 100 miliona, kako ćemo napraviti 200 zajedno?” Možda sam i ja sad postavio suviše visoko te ciljeve, najbolji su ti oni koji se prodaju za male pare. Sale Đorđević je rekao: “Ako hoćeš da izgubiš prijatelja, samo mu daj pare. Ako ga zoveš, ispašće: “Vidi ovaj me zove 500 evra.”; Ako nema da ti vrati, neće ti se javljati sam.” Dosta je bilo i takvih situacija u mom životu, ali ja kažem čovek nigde ne treba da zatvara guzicom vrata. I tu treba da maksimalno ispoštuješ, nekada ti ostane gorak ukus usima, nekada progutaš tu knedlu i nastaviš dalje, nekada se ja iznerviram sto puta. Stres je taj koji utiče generalno na ljude, ali treba da te neke “core values” da na kraju dana zapravo štitiš i staneš ispred svega toga. “Networking” je po meni najvrednija stvar pored tima, koja može da ti donese gomilu stvari.

Ivan Minić: To je nešto što ti donosi rezultate dugoročno, a ne u momentu.

Nikola Obradović: Tako je. I najbolji poslovi se u kafani zatvaraju. Znaš, to je klasika.

Ivan Minić: Pa, dobro, volimo, šta ćeš.

Nikola Obradović: Pivo, šta ćeš ti? 🙂

Ivan Minić: Mislim, takva je situacija. Za kraj: Pre 10 godina, u Budvi – bilo je to izuzetno veče koje je prethodilo samom događaju; ali nakon večeri, Met Mulen, osnivač WordPressa, na stejdžu predstavlja neku svoju razvojnu priču i govori rečenicu koja se meni urezala, i dan-danas ne postoji definicija preduzetništva, odnosno postoji ih milion i nijedna nije tačna, itd. Ali ono što je on tad rekao mi je to. On je tad rekao: “Preduzetnik je osoba koja uvek nađe način.”, a ti isto nađeš način.

Nikola Obradović: Da.

Ivan Minić: Šta je “Find A Way”?

Borba protiv šarlatanstva

Nikola Obradović: Da, “Find A Way” je u principu… To sam ti pominjao, ja sam onako… Generalno ima jako puno šumova na nekoj našoj ex-Yu sceni, ono što sam poprilično – ja sam osoba koja jako mrzi laž i koja jako mrzi nepravdu i koja jako mrzi…

Ivan Minić: Šarlatanstvo.

Nikola Obradović: Šarlatanstvo i sve ostalo. I ne bih imenovao pojedinačno osobe, ali poprilično sam bio ogorčen da ljudi koji nemaju ništa iza sebe su prodavali, pravili neke kurseve, itd. I onda sam imao neku… Prvi osvrt jeste da je u današnje vreme znanje jako dostupno, i nikad više nije bilo dostupno nego što je to sada.

Ivan Minić: I nikada nije bilo teže nagovoriti ljude da ga uzmu. Samo da ga uzmu.

Nikola Obradović: Tako je, slažem se u potpunosti. I onda ti dođe neko ko nema iza sebe skoro ništa, i onda krene da prodaje neke kurseve. I onda moj neki prijatelji koji neće platiti dva meseca račune za svoj stan da bi skupio 200 evra za neki kurs – gde mu ja kažem: “Nemoj to da radiš! Nemoj to da radiš! Neće ti doneti… -Ne, ja moram…”, svi bi mi dok ne udarimo glavom o zid, ja sam udarao milion puta i dalje udaram; gde dolazimo u situaciju da on plati, ne dobije nikakvu dodatnu vrednost na to, niti je nešto novo naučio. Znači, neko je imao jako lep marketing, potezao kampanju i itd.; gde su naplatili nekog novac i to je to. I to je u stvari u meni pokrenulo neku tu nepravdu, da sam ja na neki način hteo da ispravim time što sam rekao: “OK, moje znanje će biti javno dostupno svima.”, kad kažem znanje, mislim iskustvo na nekim stvarima. I onda sam krenuo da organizujem – tek sam dva “webinara”, pošto sam se odmah ogradio, rekao sam koliko mi vreme bude dozvoljavalo; ta dva “webinara” koja sam napravio bila su u doba ove pandemije, bili su vikendom. Na prvi je 250 ljudi se prijavilo, 220 je prisustvovalo. Drugi se prijavilo nešto preko 300, bilo je 110-120 prisustvovalo ljudi zato što platforma nije poslala “email invitation”. To je sad nije ni toliko bitno. Uglavnom, dosta ljudi me posle toga cimalo, kao: “Hvala što ovo radiš. Hvala što deliš sa nama.”, dosta ljudi me kontaktiralo da li mogu njima da pomognem na nekim stvarima. Opet iz toga ti proistekne neki prijateljstvo potencijalno, neki posao, neka poslovna saradnja, neka mogućnost na bilo kom nivou što ti kažeš. Možda ništa ne treba njima, možda meni nekad… Ali na kraju dana treba biti čovek, i to je to. I uvek sam jako mrzeo pilićare koji na tuđu muku hvataju da zarade neki dinar, iako niko ne tera te ljude da on uplati kurs od 50 evra, 100 evra, 200 evra.

Ivan Minić: Ja mislim da tu čak postoji još jedan momenat, mehanizam jedan koji sam ja primetio koji je onako vrlo iritantan, a to je “kervi” i ta priča, gde postaviš stvari tako da možeš da tražiš novac nazad, ali ti je sve vreme komunicirano da ako nisi uspeo, nisi hteo da se potrudiš – sam si kriv.

Nikola Obradović: Tako je.

Ivan Minić: Onda se ti osećaš glupo da uopšte tražiš novac nazad. Ja sam više puta pričao sa rodbinom koja kupi… Imaš ti kurseve koji su 50-100 evra, imaš kurseve koji su 1000 evra. Gde ti obećava da ćeš nakon toga da radiš kao “mobile developer”, i kao: “Ej, prodali smo poslednje što smo imali da ona upiše to. -NE! -Ali radiće za platu od 2000 evra. -Neće! -Ali oni su nama obećali. -E, onda… Onda idite kod njih pa tražite posao.”

Nikola Obradović: To je glavni problem. Na kraju dana sve zavisi od te osobe – ta osoba ukoliko ima želju u sebi, ima taj okidač koji mora da ima, on će bez kursa, sa kursom u kombinaciji, sam će tokom perioda vremena… Kad vidiš da neko grize, on će uspeti nešto u životu.

Ivan Minić: I naći će i mentora, i savet, i sve… Jer svi mi kad vidimo da se neko cima, nije ti teško. Koliko god da si u haosu, nekad će taj mejl da čeka malo duže, ali nije ti teško. U sto situacija, naročito tokom pandemije, gde sam i pozivao ljude – javite se, hajde da pričamo, jer sedim u Americi, živim dan mrmota i kao… obesio bih se, ali u principu, grede su previše tanke. I sad kao daj nešto, daj nešto da zabavim mozak. I gomila ljudi se javi, i svašta se tu dešava, i ja ispovezujem par ljudi – naprave se neki zanimljivi poslovi i sve, i kao: “Pa, koliko je tvoj deo? -Kakav moj deo? -Pa, mi da se odužimo. -Vi se odužite tako što ćete da uradite kako treba.”

Nikola Obradović: I nećete zeznuti jedan drugog.

Ivan Minić: To, to je meni… Za to se odužite, a nekad kad meni nešto bude trebalo, možete mi napravite drugarsku cenu ili nemam pojma, nije ni važno. Meni je bitno da ja imam još jednu osobu u rolodeksu, kako to već u Americi ide, da imam još jednu osobu koju mogu da preporučim za nešto i da znam preporučio sam je i to će se desiti, tu neće da bude problema, tu ja ne moram da intervenišem 865 puta nakon toga. A i za mene kad mi bude trebalo, naravno, opet nešto.

Nikola Obradović: Kažem, to je neki moj cilj tog “Find A Way” koga će tokom ove godine – tu sam isto razmišljao da napravim neku varijantu… Mislim da ću ljude smoriti ukoliko ja krenem da pričam o svojih nekih 50 ideja, i sad ja samo kao pričam nešto o tome. Tu moram malo da mešam, baš sam pustio jednu anketicu da vidim šta kažu. Da dovodem nekad nekog u goste koji možda ima nešto drugo da podeli, pa će to biti neka možda ovako varijanta. Pa, onda opet dva-tri puta ja nešto pričam na neku temu. Znaš, ali se stvarno trudim da – uvek se nekako osećam odgovorno da ovoj zemlji, odnosno ovim ljudima koji žive ovde nekako moraš da vratiš. Uvek ako čovek vraća zajednici, što više daje, opet na neki način po nekim pravilima univerzuma ti se to vraća. To je momenat gde ima stvarno jako puno iskustva koje smo mi kao ekipa proživeli na nekom svetskom tržištu i to možemo da podelimo. I tu je kombinacija i preduzetništva i “outsourcinga”, i levo i desno, i sve ostalo. To je bilo moje više kao neki moj revolt, možda tom, nazovimo, šarlatanstvu ili kako god da nazovem, da se ja na neki način zajednici pružim nešto što će biti… Po tim nekim mejlovima koji mi stižu, po nekim porukama na “LinkedInu”, po nekim pozivima, itd.; zaista vidiš da postoje ljudi kojima to nešto znači. Dovoljno da si promenio jedan život nečiji, koji hteo da ode leve, otišao je u nekom drugom – ti si već uspeo.

Ivan Minić: Apsolutno.

Nikola Obradović: To je ono što mene lično ispunjava tako nešto, i ono što meni daje neki dalji motiv da nastaviš dalje.

Ivan Minić: Dovoljno je jednu osobu da oteraš u preduzetništvo i uništiš joj život, ti si svoj posao završio.

Nikola Obradović: Tako je. 😀 Istina.

Ivan Minić: E pa, dečko, hvala ti.

Nikola Obradović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Mislim da smo ispričali lepu priču, da sm dali ljudima neke ideje, neke čudne teme za razmišljanje. Ja volim da kao zaključak svega ostanu neke čudne ideje i teme koje te more danima. Hvala ti što si bio. Hvala Epsonu što nas podržava, i što je nakon nastavka snimanja ostao uz nas. I hvala Vama što ste nas slušali i gledali, i što nas iz nedelje u nedelju podržavate. Kao i dosad, sve komentare, ideje, predloge ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama. I vidimo se, čujemo u sledeću sredu.