Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 68. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić, a nas i u ovoj epizodi podržava Epson. Danas imam veoma zanimljivog gosta koj ima veoma neobičnu karijeru, a razloga zašto je Nikola Vučićević danas sa nama je to što je on jedna od onih osoba s kojima se ja ne družim nešto preterano često intezivno ne viđam se, ali uvek kada se vidimo, jako dobro se ispričamo, i ono što sam ja negde identifikovao još podavno je da je on neko ko voli da proba svašta, to je onako interesantno za preduzetnika – znaš ono, to je na “hard” kad igraš, voliš probaš svašta, ali ima tu jednu vrlo korisnu vrlinu, a to je da uspeva da od ideje spakuje proizvod koji onda može da se tržišno testira. Znači, ne zadrži se na tom da ima super ideju, ne pravi proizvod da bi napravio proizvod – napravi proizvod zato što je istražio da postoji prostor na tržištu da zapravo to neko hoće da kupi. Jer postoje različiti nivoi svega: prvi nivo je imaš ideju, pa drugi je imaš ideju probaš da je napraviš. Pa onda uspeš da je napraviš, pa onda ljudi vide da to ideja radi. Pa onda… I na kraju dođeš do toga: OK, sve to nema nikakvog smisla ukoliko nema ko to da kupi, ukoliko ta ideja nije održiva i ona ne može kao samostalno raste, razvija se, itd… I možda uz pomoć, ali sa jasnim ciljem kako da se to razvija. Dobro došao!

Nikola Vučićević: Bolje vas našao! Pozdrav svima koji nas gledaju i slušaju.

Ivan Minić: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

“Kad porastem, biću…”

Nikola Vučićević: Pa, to dostiže negde tamo nekih 5-6 godina. Ima tri kao cilja, da budem političar, da budem pilot i kosmonaut. Kao otkud političar, ne znam ni sam. Tad sam još hteo da budem političar, ali ne onako kako smo navikli da budu političari, nego kao da menjam nešto… Uvek sam kao hteo da budem u nekoj grupi gde ću ja moći nešto da utičem. I poznat sam bio u osnovnoj školi da sam svaki dan kupao “Politiku” prvi-drugi-treći razred, i onako pod mišku… Jedino što nisam čitao – kultura me nije zanimala. Ne znam, kao klinca, to sam preskakao. I krenem od prve do zadnje strane. E, ne znam, posle treći-četvrti razred sam krenuo na “Novosti”. Tako sam da kroz celu osnovnu uvek ima pod mišku kad dođem u školu “Novosti” čitao sam… I onda kada je došao kao kraj osnovne škole, kad je moralo da se odluči kao šta ćeš da budeš, ja sam hteo da budem pilot. Pokušao sam 98. da upišem Vojnu gimnaziju. Prošao sva testiranja, čekao da me prime – to mi je ono kao bilo broj jedan u životu. Međutim, tri dana pred upis mi javljaju kao da nisam primljen. To je za mene bilo ono najveće razočarenje u tom trenutku. Kao prođeš sve, super ocene, bio sam u top pet, ali iz nekog razloga kao nisam bio primljen, i tu ti se ruše snovi. Kao šta ću, pošto sam ceo život imao taj neki tavan kući gde sam eskperimentisao, pravio neke stvari, recimo: pravio sam… raniji televizor je imao onu analognu antenu, pa ti trebaš da ustaneš ako se poremeti signal da je okrećeš – ja sam na motor napravio da to sve radim iz kreveta. Pa čekaj, ako već pravim takve stvari, elektrotehnika se podrazumevala. Tako da sam za tri dana pripremio prijemni, upisao elektrotehničku “Nikola Tesla”. I tu se opet stvorio neki drugi svet – elektrotehnika. Međutim, i dalje me je zanimalo da budem pilot. Tako da sam ja godinu dana nakon toga pokušao ponovo da upiše Vojnu gimnaziju. Čak sam poništio prvu godinu u “Tesli”, tj. bio sam spreman da poništim. Otišao na testiranja, i na dan bombardovanja su me vratili jer nisam neke boje prepoznavao. I tu se meni svet srušio, jer kao ono nesposoban sam da budem pilot, da ostvarim svoje snove. Ali svo nekako vreme se provlačila ta preduzetnička priča koju ja u tom trenutku nisam smatrao nešto bitnim. U petoj-šestoj godini sam prodavao cveće na pijaci, zaradio neke pare. Pa onda prva godina srednje: između prve i druge sam radio u GSP-u, zarardio neke pare, uložio u “Sony Playstation”. Opet mi to donosilo neke pare. Prvi i drugu godinu sam prodavao udžbenike u školi, treća i četvrta godina sam držao praktično pola srednjih škola u Beogradu. 😀 I sad nekako se to nameće – kao, ovde si uspešan, a sa druge strane ti želiš da budeš političar, da budeš pilot. I posle tog razočaranje da neću moći da budem pilot – to kosmonaut, naravno, nije više dolazilo u obzir – ostalo je još to da budem političar. Čak sam i to probao čini mi se 2008-09 sam osnovao “Stranka Mladih Srbije”. Tako da hajde da probam. Registrovao stranku, okupio neku kul ekipu, posle se promenio zakon i videli smo da za to je ipak protrebno i dosta para, i da svašta nešto od svojih principa porušiš da bi se bavio politikom. I shvatio sam da ne želim da se bavim politikom. Tako da… Izašao sam iz toga, put moj je bio malo čudan jer posle srednje škole nisam odmah upisao fakultet i krenuo da studiram, učim… Nikad me nije zanimala škola, mislim, završavao sam je, ali uvek sam imao nešto sa strane što me je više zanimalo i upisao sam višu, ali sam bukvalno na dan završetka srednje škole krenuo da radim u kazinu kao krupije. I to je onako kao čudno ideš kao krupije, a ovamo kao hoćeš da se bavim nekim super stvarima. Međutim, ta životna škola te dve godine u kazinu su bile ono… Mislim da sam tu naučio šta ne želim da budem u životu. I da je to onako možda i bitnije da što pre shvatiš šta ne želiš da budeš u životu nego šta želiš.

Ivan Minić: Kad kažeš to…Prvo ću te pitati: Kad kažeš pilot – zbog čeka? Šta je to što te je privlačilo najviše u celoj toj priči? Znaš, kad si mali, 90da je mnogo lepa uniforma. U nekom trenutku više uniforma nije bitna, možeš da nosiš i bez toga.

Nikola Vučićević: Pa, da, upravo to. Hajde dok sam bio mali nije mi bilo ono patriotizam, i to… to je kao nemaš pojma ništa o tome. Ali me je uvek interesovao svemir, kosmos, i nekako put do kosmonauta je bio preko aviona. Iako nikad nisam leteo avionom, tipa mislim da sam prvi put leteo 16-17 godina. I tad mi je ono bilo kao kosmos – kažem, čitao sam novine, nije tad bilo neta, pa imaš uvek “Politikin zabavnik”. Geografiju sam kidao, obožavao sam geografiju i te neke stvari, kosmos pogotovo. I onda sam o tome dosta čitao, i možda je kao eto put do kosmonauta vodio preko aviona. Ali kad sam malo porastao, onda je bio taj patriotizam, i onda sam baš bio… U 14-15 godina sam bio spreman da dam život za otadžbinu, pogotovo 99 kad je krenulo bombardovanje. To mi je sve zanimljivo, sad iz ove perspektive sam bio budala, ali to veče kao padaju bombe i ja kao ono vrštim što sam vraćen iz vojske, hoću da idem u dobrovoljce… Moji ono kao: “Ma, sedi tu… -Ne, ja ću pobeći. Hoću da dam život za otadžbinu.” Još kad je krenulo ono “Volimo te otadžbino naša”, svaki put kad čuješ to, ti ono kao hoćeš da se pojedeš. Ali u svakom slučaju, to je posle prošlo. Shvatio sam da patriota ono… I to sam na jednoj konferenciji baš i rekao: “Plaćaj poreze, i veći si patriota nego ono ako držiš pušku.” Ali, naravno, i to je katkad potrebno. U svakom slučaju, volim ovu državu, ali nije to bio razlog zašto sam hteo da budem pilot. Odelo kao odelo… Čak mogu reći, kada sam otišao na jedan aero-miting, mislim da je bilo baš 98. ili 2001. i kada sam imao prvi susret sa vojnim avionom – kad sam video taj Mig 29 i kad sam baš stajao blizu te kabine, shvatio sam da sam malo klaustofobičan i da je možda dobro što nisam primljen u gimmaziju, šta bi se desilo kad dođeš druga-treća godina i trebaš da letiš – a ono imaš problem sa malom kabinom. Tako da generalno, mislim da klincima sada je mnogo lakše, mogu mnogo više da se informišu, da dođu u dodir sa tim nekim stvarima koje žele da rade nego mi što smo imali 90-ih, gde ti nisam imao nikakav dodir – hoću da budem pilot…

Ivan Minić: A nemaš “flight simulator”.

Nikola Vučićević: Da, nemaš “flight simulator”. 🙂

Ivan Minić: A sad možeš da letiš po celu noć. Ja znam ljude koji navijaju sat, ustaju: “Moram da spustim avion. -Dobro, u redu. Razumem. Sve je OK.”

Nikola Vučićević: Da, u pravu si.

Ivan Minić: Kad kažeš da te je posao krupije naučio šta ne želiš da budeš… Prvo, šta je nešto dobro što ti je on doneo. A drugo, u kom smislu šta ne želiš da budeš. U smislu ljudi koje vidiš u celoj toj priči?

“Brides2Bride”: Pronalazak sebe

Nikola Vučićević: Priče, ljudi.. Mislim, radim noćnu smenu, ono celu noć, jutru kad završim smenu… Kažem, ja sam uhvatio neko vreme kada krupije su 90-ih zarađivali nenormalne pare. Kad kažem nenormalne pare, za noć zaradi par plata, koje neko radi mesec dana, ti za noć zaradiš. Mene je uhvatio nekako period kada se nije toliko zarađivalo. Drugo, radiš celu noć, ujutru prva stvar koju radiš ne ideš kući nego ideš na pivo. Jer takav je svet. Nemaš gde da izađeš, nema s kim da se družiš. Nekako su svi jedni ka drugima okrenuti. Tad je to bio malo divlji zapad, nije kao danas kulturniji kazini. Odeš tamo, kockaš se. Svi se uvuku u taj svet kocke. Odeš kući, odspavaš, probudiš se, ideš u tu neku treću smenu. I tako svaki dan u krug. Shvatiš posle par meseci da ti je život jednoličan, da se vrtiš u krug, da ti se ništa ne dešava. Ako si iole ambiciozan, to te ubija. Plus, naravno novac koji zaradiš trošiš na kockanje ili na pivo – što opet može trajati tri do šest meseci, ali ne može trajati ceo život. U tom nekom trenutku kolegu su krenule da idu na brodove, mene brodovi nisu interesovali. Mislim, to je kao da idem da radim pod palmom. Poštujem posao, napominjem, ko želi to da radi. Mene to u tom trenutku nije interesovalo. I onda sam jednostavno shvatio da je to nešto ne želim. Druga još bitnija stvar, kad vidiš ljude koji dolaze tamo – ne znam, neurohirurg koji je ono cenjen, strava čovek, i onda dođe i izgubi sav novac koji ima, to veče napije se, padne pod sto… Ili vidiš te neke propale živote – sve su uspešni, dođu tamo izgube novac, žene ih jure, tri dana nisu kući. Shvatiš da ne želiš takvu neku stvar da imaš u životu. I plus što upoznaš zanimljive ljude koji ti se otvore. Uglavno se svi otvore kad izgube novac, pa onda sede sa tobom i sat-dva-tri pričaju. I super je kad ti vidiš i neku drugu stranu medalje. Mislim, nije bitno koji je posao kad vidiš kako to izgleda. Shvatio sam da to nije za mene. I želeo sam da nešto promenim, i u tom trenutku mi se otvorila prilika da radim u proizvodnji. I to je opet malo čudna priča. Vratio sam se u eletrotehniku, na sto metara od kuće se otvorila fabrika za proizvodnju električnih brojila. I kao ajde, super je novac. I zbog novca sam počeo to da radim. I ono što sam napravio glupost to je jako otrovan posao. Udišeš olovo, i meni je posle šest meseci ono nos – praktično sam izgubio čulo mirisa koje danas nisam vratio. Krv ti ide svaki dan, ali je plata 7-8 puta veća nego na drugim mestima. Ali je meni to super jer sam tu već shvatio da želim da budem kao preduzetnik, želim da imam nešto svoje. Kao uspešan si u tome… Uvek mi se neko vraćalo prvi – hajde u to vreme su isto bili dinari, ali prvih sto dinara koje sam zaradio, koliko je ono bilo dobro… I to kad ti se ureže u sećanje nekako te ceo život prati. Sad si zaradio, napravio. I kao hoću da napravim nešto svoje, da ne radim za druge, hoću da napravim nešto svoje. I put je bio preko eto te proizvodnje brojila. Igrom slučaja sam posle dve godine konkurisao za Svetsku banku kao volonter, i to mi je kasnije mnogo pomoglo, otvorilo jako puno vrata. I 2006. sam praktično pokrenuo svoj prvi neki onlajn biznis – sajt za venčanja. Totalno slučajno, i to je ono više puta sam pričao, ali u svakom slučaju sa devojkom sam gledao film Dženifer Lopez – aha, bilo smo na nekom venčanju, hajda da vidimo tu nešto da napravim, a tih dana je onaj momak napravio milion dolara na milion piksela. Taj internet, pa možda tu ima para. Tako da sam tu ušao u neki internet svet… tamo Svetska banka, i to mi je otvorilo vrata da sam počeo da se bavim finansijama. Totalno ono sluđeno. Ali otišao sam u investioni fond, kao brokeri ne možeš ti i ničega praviti nešto, trebati neki keš da bi pokrenuo biznis i da bi taj sajt se zahuktao, pa hajde imam neku platu. Berza – to mi je bilo jako zanimljivo. Krenuo sam da radim u investionom fondu 2007. godine. Kao za maler već sledeća godina je svetska kriza. To nas je jako pogodilo. I u tom trenutku je bilo vreme da se menja posao. Kako sam imao ovaj sajt, nekako se poklopilo da sa jednim od investitora nađem zajednički jezik. Imao sam neku viziju kako bih ja voleo da imam svoj restoran za venčanja, kako bi to trebalo da izgleda. I onda je on investirao u to, i tako da smo 2009. na 2010 praktično imali samo papir. Ja sam radio u fondu, ali fond se zatvarao. Imali smo tri meseca da čuvamo prostorije fonda, i onda sam ja tu pravio iz ničega restoran. Apsolutno nisam imao dan iskustva vezano za restorane. Od venčanja sam poznavao ljude iz tog sveta. Imao sam neku ideju kako bih ja voleo to da napravim, i našli smo dizajnera koji nam je iscrtao taj restoran. I tu je zanimljiva priča: Uzimamo, pravimo kao restoran, imamo reklamu i ništa sem toga. Pustimo reklamu, i pojave se neki prvi mladenci. Mi smo te prve mladence primili u kancelariji fonda. Pokazali slike, onaj restoran će imati ovo, imati ovo, imati ovo… I oni su kao: “Mi smo zainteresovani.” I praktično si ti prodao nešto što nemaš, što idealna situacija, ali sad je problem ako to nešto ne praviš.

Ivan Minić: Možda ti nemaš proizvod, ali ima neko hoće da ga kupi. 🙂

Nikola Vučićević: Ima neko ko hoće da ga kupi. 😀 Možda tad nisam još to ukapirao koliko je to zapravo jako bitno. Možete imati proizvod, ali ako niko neće da ga kupi – džabe svi ti meseci rada. Tako da sam imao rok kada to moram da ostvarim, neki pet meseci. Moji roditelji uglavnom… Kažem, danas su mi najveća podrška pored supruge, ali u to neko vreme me nisu podržavali. Moji roditelji su oni klasični radnici, klasična radnička porodica. “Sine, nađi dobar posao. Zarađuj. Potrudi se da tu budeš ono 10-15-20-30 godina. I to je to.” Išli su tim nekim težim putem. Kako da kažem, mene su naučili da idem ti nekim težim putem. I možda je to doprinelo da budem tu gde jesam. Kad sam to krenuo da radim, bilo je: “Ti ćeš nekoga prevariti, tebe će neko ubiti… Šta ti znaš o venčanjima?! Ipak je to bitan datum.” Sve u svemu, ja sam uspeo da praktično krenem u izradu tog projekta, nazovi restorana. Imali smo nekoliko slika, neki koncept. I uspeo sam da u nekih mesec dana 30 termina zakažem. Plan je bio kad smo krenuli 4, ja sam uspeo 30 na neviđeno. Ljudi ono dolazili. Sad tu moraš znati kome prodaješ, kome se obraćaš. Venčanja nisu muška stvar nego ženska. To je jedna priča koju volim da pričam: Došli mlada i mladoženja budući. I sad ja idem sa njom i ulazimo u halu koja prokišnjava, dole šahta otvorena, i ja njoj kažem: “Sa desne strane će biti sto za torte. Ovde možeš koju boju voliš. “Ona mi kaže, lupam: “Roze. -OK, ovde možemo roze sto. Levo ćemo ovde staviti posle kad dođu kolači, pa neku fontanu ako voliš. -Da, da, ja sam planirala nešto tako.” I onda meni ona kaže: “Je li bi moglo pored tog stola da bude još jedan manji sto sa nekim “cookiesima”? -Naravno.” Onda mi dolazimo do sredine, ono zaobilazimo šahtu, rekoh: “Ovde će biti svetlo, ovde svetlo, kad vi uđete, svetlo se upali.” Ti već nju uvodiš u neku priču, i ona kreće da priča priču. Ona meni kreće da priča kako bi ona volela, i onda ona dolazi: “Je li mogu ja ovde da stavim sto?” A on svo vreme stoji i gleda nas kao: “Šta vi pričate?” Pričamo o hali koja je prazna, nema ništa, a mi pričamo o neki stolovima, već pričamo o detaljima. Izlazimo ispred, i ona kaže: “To je to! Ja uzimam. Ovo je najlepši restoran koje sam bila dosad.” On je gleda kao: “Jesi li ti normalna, i ti i on? Kakav restoran, ovo je magacin! -Ne, ovo je, Saša, najbolji restoran u kojem sam ja dosad bila. Ja ovde uzimam. To je to.” I onda oni gledaju me, on me gleda kao: “Tebe ću da ubijem ili ću nju da ubijem! Prevario si! Šta si uradio? -Ništa ne brinite, sve će to biti OK.” U svakom slučaju, nama su ti budući mladenci dolazili, kontrolisali sa nama kako se radovi odvijaju. Tu je bitno to poverenje. Ti kad sedneš s nekim i staneš, i on ako ima poverenje u tebe i ako ti prepusti nešto, to je samo bitno da ne izigraš. Na neki način, kažem, to je pozitivna manipulacija. Jer si ti manipulisao osećanjima, ali ako znaš da ćeš to ispuniti. I ono što sam napomenuo – nisam imao iskustvo, nisam imao znanje, ali sam… i tad su mi rekli da sam budala, ja sam uzeo konobare, sam prvih par događaja plaćao 100 evra. Jednostavno, konobar je tad košta 30-40 evra, ja sam rekao imaćeš dnevnicu 100 evra, ali hoću da tog dana bude najbolja usluga u gradu….

Ivan Minić: Da letiš, da budeš najbolji prijatelj.

Nikola Vučićević: Upravo to. Taj neki koji nam je vodio konobare imao je mislim 200 evra dnevnicu. I on se smejao, kao: “Ma daj, 200 evra da me neko plati! -Da, hajde hoću tri meseca da kidaš.” Mi smo od njega uzeli to znanje, naučili, doveli do nekog nivoa. Ljudi su bili prezadovoljni, mi smo bili godinu i po dana unapred rasprodati. Pomerili smo granice onoga što je u tom trenutku bilo u Srbiji. Znači, ono što Srbi smatraju normalom, mi smo podigli lestvicu i napravili smo neku novi normalu. Onda sam ja tad shvatio da je to jedan od dobrih pravaca da podižeš tu lestvicu, da rizikuješ, da to na papiru moraš i da ostvariš, da ne bude samo priča na papiru. Ali ono što je najbitnije je to da imaš kupce za sve to, da je to neko spreman da plati. Ja sam 2012. pokušao da napravim startap, tad sam se možda vratio pet koraka unazad. Kao završio sam sa venčanjima, otvorio sam agenciju za organizaciju, ali me IT i dalje interesovao. I napravio sam neki startap koji bio “wall-to-wall”. Ideja je bila ideš po klubovima, svi mi volimo da idemo, al ne znamo gde je dobro, pa hajde “live stream” iz klubova. Svašta nešto pretpostavki, ljudi će tvitovati, kako je unutra, ocenjivati, ti to gledaš… I u to sam uložio dosta novca u to vreme, nekih 18 000 evra. Sve je to bilo radiš u toku dana da bi uveče finansirao. Nisam radio istraživanje tržišta, nisam pričao sa vlasnicima restorana. Apsolutno ništa ono što je neki PS. Ne ja sam bio ubeđen, zaljubljen u taj proizvod, i to će… Mislim da smo se tad i upoznali, to je bio zapravo bio prvi “Webiz”. Gde je mene Miloje Sekulić video to na nekom događaju za venčanja koji nema veze sa IT-ijem, i kao: “Imam jednog super prijatelja Vladu Kovača, pokreće neku konferenciju. Vidim da ti radiš te “live streamove”, da li bi otišao s njim da popričaš?” I tad sam otišao i sa Vladom smo streamovali konferenciju jer to nije trebalo da bude platforma za streaming, ali kao eto – mi smo uspeli da streamujemo, u to vreme to je bilo užasno skupo, mi smo sve besplatno streamovali. I kao napravio sam neku platformu koja kida, uloženi novca, a nigde kupaca. Otišao jedan restoran u jedan klub nikoga ne zanima autorska prava, svašta nešto. I tad kao skapiraš da to baš ne funkcioniše. Iz tog startapa sam odmah ušao u drugi, to je taj takozvani, tj. čuveni “Brides2Bride”. Platforma je opet kao imam iskustva u venčanjima. Fond za invacionu delatnost nas je podržao tad, i šta se tu izdešavalo: Sad pravim nešto što traže mlade, traže buduće mlade, traže bivše mlade… Imam sad proizvod koji će kidati. Međutim, problem je bio što nisam napravio dobar biznis plan, odnosno kako će se novac praviti. Drugo, Fond nas je podržao, mi smo krenuli da pravimo pre toga software, uložio sam neki novac, sa Fondom je to kasnilo. A kod Fonda je priča: Oni ti daju 85%, ti moraš 15% sam da pokriješ. I ja sam došao u situaciju da je 4-5 meseci to kasnilo, a da sam troškovi koji su se nagomilavali, i da sam morao nešto drugo da pokrenem. I u međuvremenu, igrom slučaja, sam krenuo u “Drvo otisaka” – i to je ono kako nastaje proizvod, kako ideja do realizacije. Skapirao sam: “Hajde da probam da testiram.” Pusti na net par dana, video ljudi traže, naručuju. “OK, imam proizvod koji ću tek sada da pravim. I možda je to pravi put. Ne da praviš, ne da uložiš 18-25-50 hiljada evra ako to niko neće da kupi. Nego hajde da testiramo. Ako ima, daš neki rok kada će biti.” To sam uradio sa onim “Čarobnim pasuljom” – zrno pasulja koje na njemu ima zapisano “lav”, ti ga zasadiš u zemlju, i ono poraste pasulj sa porukom “lav”. Ja sam zarađivao 1000 evra mesečno, kilo pasulja 850 evra, ali radilo, ljudi su kupovali. Tek kad su ljudi kupovali, ja sam naručio mašinu koja je mogla da gravira na njemu. Nisam ulagao odmah u opremu jer nisam bio siguran kako će ići, isto je bilo to “Drvo otisaka”. I tu sam zapravo taj “Brides2Bride” i ta priča da moram da nađem način kako povećam svoje prihode – ušao sam u one kabine za slikanje. I to je opet – imaš potražnju. Neka mlada me je pitala da li imate kabinu za slikanje, i tu tom trenutku pogledam u Srbiji fotografi rade neki svoj posao, i nisu se prilagodili vremenu koje se u tom trenutku defakto pojavljivalo – to su mobilni telefoni, plus te kabine su u svetu bile hit, a ovde niko ovde ne radi…

Ivan Minić: Mislim, deset godina kasnije ja se i dalje užasavam tog momenta kada na venčanjima priđe sa fotkama, i kao: “Da kupite? -Nije problem, kupiću. Nije bitno ni koliko košta… Je li Vi imate to digitalno?” Ja to digitalno čuvam! A ovako fizički… Znaš, može da stoji na frižideru, al u nekom trenutku ti skloniš.

Nikola Vučićević: To ti je ono 21. vek, a oni i dalje žive u nekom… Mislim, meni i dalje… Meni su te kabine, pričamo otvoreno, negde oko 200-300 hiljada evra u nekom trenutku godišnje donosile. To nije mala cifra. Tebi jedan proizvod 200 000 evra godišnje donese…

Ivan Minić: Samo da objasnimo kako funkcionisale. Šta je bio… Mislim, “photobooth”, ali šta je, kako je…

“Photobooth”

Nikola Vučićević: Kabina za slikanje. “Photobooth”, da. U to vreme, jedini “photobooth” tri meseca pre toga je došlo u Hrvatsku. Devojka je neka setila se, napravila. I meni mlada traži, ja zovem devojku iz Hrvatske, ona kaže: “Oko 2000 evra da ja dođem za jedno veče.” Ja gledam, 2000 evra u to vreme je ogromna cifra. Rekoh ajde možda tu ima para. Nalazim neku sliku – ko hoće, može da ode na stranicu “photobooth”, baš da skroluje do prvog posta. Prvi post je bio neka glupava slika “photobootha”. Ja stavljam… Bio sam sa tadašnjom devojkom, današnjom suprugom, u Deliblatskoj peščari. Mi u vikendici, tipa petak uveče, stavim tu sliku, dam 5 evra da probam, testiram tržište – možda neko u Srbiji hoće da koristi taj “photobooth”. Meni je tu noć stiglo tri upita. Ja se ujutru budim: “Ohoho, ljudi se interesuju. Kako formirati cenu?” I onda sam ja tu lupio cenu, bukvalno sam lupio cenu. I što je najgore, tog dana dobijem prvo zakazivanje. E, problem je bio što je to prvo zakazivanje bilo za dve nedelje od dana kad sam ja to pustio reklamu, ili tri nedelje. Ja nemam ništa. Kabinu dovezem iz inostranstva – bilo je negde oko 12 000 evra u tom trenutku, što je bila poprili?čna cifra. I još sam se ja tad razvijao, još sam… Hajde kažem, video rane od onog prethodnog startapa. Imamo zakazano, a nemam pojma  ništa o tome. Iz vikendice zoveš: “Hej, daj da vidim da li negde software ima da se kupi.” Zovem programere, oni mi traže nenormalne cifre da razviju software. Igrom slučaja, nalazim ga na netu koji dan-danas koristim isti software. Vraćam se u Beograd, i krećem u totalni novi posao. I za pet dana sam uspeo da napravim tu kabinu. I te neke zadnje finese nažalost na dan venčanja tog sam uspeo da napravim. I onda kreće – kabina je funkcionisala: uđeš unutra, imaš one “propse” za slikanje, tačskrin je bio, pritisneš start – tri, četiri, poza!; i dobiješ onu takozvanu pantljičaru, dugačku sliku sa četiri slikice. I ja sam te kabine najiskrenije napravio za venčanja. Znači, uopšte mi nije padalo na pamet marketing, svet marketinga, marketinške agencije. I tu kreće nenormalno… Znači, sad imaš neki proizvod koji u tom trenutku nije bio baš jeftin jer je dva sata bilo 180 evra, a svaki naredni 70 ili 45 evra. Za to vreme nije baš bila cena povoljna, ali ljudi traže – jer je novo, jer je drugačije. I tu nekako eskplodira. Međutim, tri meseca posle se pojavljuju marketinške agencije. I one kao shvate da ljude se slikaju, dole ide logo i niko to ne baci – a flajer mu daš, on baci, neće da priđe. A ovde mi smo stavili u Knez Mihajlovu, lupam, u septembru – imali smo red od 200 m. Jer u tom trenutku, besplatno slikanje, dobiješ sliku odmah, to… to nije bilo u Beogradu, nije bilo u Srbiji. Mi smo imali red 200 m – dan-danas čuvam te slike jer je to bilo neverovatno. Gde ljudi sede, stoje zapravo, po dva sata i čekaju da se samo slikaju. I onda smo shvatili da imamo nešto u rukama. I malo po malo sam sa marketinškim agencijama skapirao da tamo postoji sem Vite koji ima “Digital Mind” nije postojala firma koja se bavi tim nekim inovacijama u marketingu. Još bitnija stvar – egzekucija. To je ono imaš ideju, al daj da je realizujemo u sedam dana, deset dana. I tu se otvorio neki totalno drugačiji svet o kom nisam ni sanjao da ću ući. Eto, sa kabinama je bila ta priča. I ono što moram da napomenem: I dalje fotografi prodaju fotografije, i totalno mi je i dalje ne shvatljivo da ja dan iskustva u fotografisanju nemam pojma, ne znam aparat ni da podesim kako ne treba, a postao sam broj jedan u regionu što se tiče tih “photobootheva” jer smo krenuli ovde da ih proizvodimo sto posto, da ih prodajemo. Čak smo prodavali – i u Italiji su otišli par komada, u Ameriku smo prodali taj “mirror”. Eto, iz Srbije smo uspeli da napravimo nešto što je jako,jako ozbiljna priča. A fotografi se bave tim nekim, da kažem, prodajom slika. I ljudi ne žele to da kupuju. Umesto da samo malo isprate šta se dešava, šta su trendovi – ne, mi stojimo i čekamo. I glupo je jer ono kao takva jedna industrija gde ima novca, gde može poprilično da se zaradi sa tim novim tehnologijama, oni jednostavno ne žele da se prilagode. Nije samo u toj industriji, mislim da ima dosta industrija gde je moguće napraviti taj – promrdati industriju. Pa, između ostalog, imam super primer sad za onlajn kupovinu: Korona, sedimo kući. Ti imaš tri velika lanca. Pokušali smo u jednom… Je li možemo imena ili ne možemo?

Ivan Minić: Slobodno!

“Customer experience”

Nikola Vučićević: Pokušali smo “Maxi”, “Maxi” nema dostupnih termina. “Idea” uopšte nije imala onlajn dostavu, oni su tek krenuli sad. Imaš “Univerexport”. Kod njih smo uspeli da nađemo par puta termine… Znači, mi smo potencijalni kupci, tri-četiri puta smo našli termine, postali potencijalni pravi kupci. Doneli nam, nešto nisu imali, ali manje-više super usluga. Evo, prošlo je tri meseca od zadnje porudžbine ili dva meseca, nas niko nije okrenuo da kaže: “Jeste li zadovoljni, jer hoćete…” I to je ono kao malo, čekaj imaš priliku da me preuzmeš, jer meni je “Maxi”… ima dva “Maxija” na 100 m od kuće, ma i manje na 50 m, imam dve “Idee” na 50 m od kuće, taj “Univer” nemam nigde u okruženju. I ti umesto da iskoristiš 21. vek… Meni je mnogo lakše i dalje da naručujem onlajn, jer kao napravio si mi naviku za vreme te korone – daj nastavi, okreni me! Drugo, imaš moje podatke, naručivao sam tri puta one kartone “Coca-Cole”. Znači, znaš da pijem “Coca-Colu”, pa daj napravi s njima neku saradnju ili šta god… “Hej, imaš kupca koji kupuje “Coca-Colu”, dajte mu šolju ili nešto.” I okreneš me i kažeš – mislim, svi se mi ložimo na te gluposti, ne trebaju nam, al eto… “Dobićeš šolju ako ponovo uzmeš “Coca-Colu”.” E, mislim da je to ono idemo lakšim putem – OK, al mi imamo prodavnicu, što bi se mi bavili onlajnom. Nego, bavićemo se onlajn prodavnicom tek kad zagusti. I evo, “Idea” je sad otvorila… a prošla je korona. Možda propušten trenutak. Da su otvorili radnju kad je bila korona, možda su mogli da steknu dosta novih korisnika. Tako da mislim da je dosta industrija da ne propoznaju trenutak ili idu jednostavno lakšim putem, što mislim da je totalno greška.

Ivan Minić: Kod velikih sistema je to vrlo izazovno jer svi oni… Nije to sad kao ideja jedne osobe, to treba da se sprovede niz hijerarhija, to nikad nije jednostavno, nažalost. Oni vrlo retko mogu da se adaptiraju nečem takvom.

Nikola Vučićević: Dinosaurusi. 🙂

Ivan Minić: Skaliranje opet ni kod malih nije jednostavno, ali mnogo je lakše da se ti skaliraš kao mali, agilni preduzetnik. Nego kao neko ko je jako veliki, gde pritom, da se razumemo, većina ljudi nema nikakvu motivaciju da bilo šta uradi jer neće njemu biti veća plata. To je ono default pitanje: “Hoće li mi biti veća plata? -Neće. -Pa, onda…”

Nikola Vučićević: Pa, da, ali tržište… Pazi, oni svi se bore za deo kolača. Tako i ti imaš taj deo kolača…

Ivan Minić: Ali tog zaposlenog to najčešće ne dotiče.

Nikola Vučićević: To je ono što treba menjati. Recimo, banke su tu zadnje dve-tri godine veliku promenu napravile, jer su krenule da ubacuju inovacije, da ljudima olakšaju život. I mislim koliko god si dinosaurus, koliko god da si veliki ili trom, da će to narednim godinama morati da se menja. Jer doći će mali – ja to zovem ljudi ludaci, koji će promeniti celu industriju. Kažem, uzimam sebe za primer, možda nisam dobar primer, al eto foto industrija – ja ipak nekom uzimam od svakog tog venčanja kolač, gde smo mi možda bili malo fokusiraniji, mi bi možda napravili još neke proizvode koji bi još više sklonili fotografe. Nemojte dozvoliti da kao to se desilo, kad si već u toj industriji, kad imaš znanja.

Ivan Minić: A činjenica je da se suštinski ništa nije promenilo 30 godina unazad.

Nikola Vučićević: Niti će još 10, da kažem, ako pitaš njih.

Ivan Minić: Nije jednostavno ako nemaš taj “mindset” i ako nemaš ljude za to, nije jednostavno baviti se inovativnim stvarima. A kao ne moraš da se baviš inovativnim stvarima, gledaj šta drugi rade, i samo implementiraj to kod sebe. Možda sam ja recimo shvatio… Bio sam zarobljen u Americi tokom korone… I sad, OK, mi smo ovde pokrenuli “Moju Pijacu”, imali smo gomilu dostava. Tad je baš bilo jako, jako ozbiljno – preko 100 dostava smo imali dnevno, itd. To je za tako mali sistem ogroman udar. Ali zbog važnosti situacije nađeš način da to prosto funkcioniše. I sad gledam, u Americi postoje sistemi te vrste, ali nijedan ne funkcioniše po principu na kom smo mi, a to je “one-stop shop”, i to. Ne, ne! Imaš sisteme gde ti platiš “subscription”, i onda ljudi idu i kupuju za tebe. Ti kažeš: “Hoću da mi kupuješ u “Krogeru”. Ovo je šta trebaš da se kupi…” Isklikćeš u aplikaciji, i onda ta osoba ide, kupuje i dostavi ti. Ono što sam ja negde utvrdio tu gledajući kako ta stvar funkcioniše, onda se vratio ovde i shvatio da su ovi sistemi za dostavu, i “Glovo” i “Wolt”, uveli te stvari. Da sad možeš kao i kod nas da naručiš i oni ti dostave. Gubi se jedna jako bitna stvar, a to je da osoba koja ide da kupuje – ne kupuje kao za sebe. Odnosno iako kupuje tako za sebe, OK, ali to meni nije dovoljno dobro. U kom smislu? Donese pokvaren paradajz, donese meso koje je pred istekom, a nije to jedino što je bilo nego si imao izbor, ali ne gleda, ne razmišlja, samo trpa i radi to mehanički. I onda imaš nešto, funkcioniše firma koju smo koristili “Shipt, koju je kupio “Target” – kupljen za tipa 150 miliona dolara pre; i dalje ima te vrste problema, i dalje su svi nezadovoljni, i pritom satnica ljudi koji idu – za većinu ljudi to je dodatni prihod, to nije sad “core business” i to, ali ima 18 dolara na sat je prosečna satnica, ono neka mama koja radi kao medicinska sestra dva sata dnevno radi to da dopuni kućni budžet i sve kul. Imaš i “tip” i sve, i bude tu više novca svakako. Ali kvalitet usluge je…

Nikola Vučićević: Razočaravajući? Na kraju krajeva…

Ivan Minić: Dovoljno loš da ti kažeš: “OK, ići ću sam u nabavku.”

Nikola Vučićević: Za neke stvari je to kul, ali znaš za neki stvari… Evo ti “Coca-Cola”. Čoveče, donesi mi.

Ivan Minić: Na kraju smo mi to koristili za to. “Hej, brate, stvarno ne mogu da nosim flaše vode i slične stvari! Ovo ću da naručim, a ono kad idem da biramo biftek, ići ćemo mi da biramo biftek. Jer…”

Nikola Vučićević: Dobro, i mi smo imali to iskustvo – dođe ti nešto dva dana pred istek trajanja, a ti si uzeo za deset dana, što daje na kraju ono: “Dobro razmisli da li ću te sledeći koristiti za to.” I onda sam ti smanjio tako procenat tvoje zarade. Očigledno su problemi tamo i ovde slični. Znaš, nemoj da mi uvališ nego mi daj ono što mi treba.

Ivan Minić: Vrlo je “tricky”… Opet, računaš u takvom nekom sistemu sa svim parametrima kakvim tamo postoje, neko zapravo vodi računa o “customer experience”. I vodi oni računa o “customer experienceu”. Ako si ti dao negativnu ocenu, neće ti više taj dostavljač donositi, jer te niko neće pitati zašto si dao negativnu ocenu. Što je nešto što uvek možeš da uradiš. “Da li ste zadovoljni?” I nemoj da mu ostaviš opciju “Da” i “Ne” zato što ako nije baš nezadovoljan neće reći “Ne”…

Nikola Vučićević: Daj mu 1 do 5.

Ivan Minić: Daj mu 1 do 5, daj mu mogućnost da da komentar, daj mu nešto… I onda deluj na osnovu povratne informacije. Jer kao: Ljudi su imali problem i to je loše. Još gore je ako ni kažu da su imali problem, a ti ne odreaguješ. Ako odreaguješ, ti možeš da budeš njihov šampion. To su ljudi koji ako ti njih ispoštuješ, oni više nikad neće kupiti kod nekog drugog.

Nikola Vučićević: A ti, ako si im ono: “I sledeći put, i sledeći put…” Mislim, ne da više nisi opcija njihova, nego te ne razmatraju uopšte. Ima to problema i kod nas, i očigledno tamo. 🙂 Ali dobra priča.

Ivan Minić: Ma, naravno. Šta si radio posle – odnosno, ne posle jer “photoboothovi” i dalje funkcionišu, ali šta su bili neki naredni koraci? Tu pričamo o stvari koja tehnološki ne baš preterano zahtevna.

Svet kopiranja i inovacije

Nikola Vučićević: To je recimo uvod u tu neku priču – vidiš nešto, iskopiraj. Kad smo mi ušli, venčanju su ostala, venčanja su super, venčanja ti uvek manje-više sem korone, uvek  je bilo i biće kao kod nas venčanja. I to se sećam, i 2010. kad je svuda bila kriza, tu je bilo para. Tako da tu ne štedi se. I nama je to super jer uvek tu imamo izvor prihoda, i dobre stvari radimo. Kao marketinška agencija shvatili smo da postoji velika potreba za tim inovacijama. I šta se tu dešava? Mi dobijemo upit “je li možete ovo?” To su bile uglavnom stvari koje preko neko video iz agencije, kaže ajde da probamo u Srbiji. Mi uzmemo tu neku stvar, kažemo može u tom i tom roku. To je takozvani “copycat” – iskopiraš neki uređaj, napraviš ga ovde, njima to odradi, svi zadovoljni, sve super. Problemi su uglavnom nastajali kad vidiš nešto što je rađeno u Americi i košta milion dolara, a ovde je budžet za to 2 000 evra. I oni očekuju da za 1000-2000 evra dobiju nešto što košta milion – što je nerealno. Ali opet možemo da uradimo dosta jeftinije ovde. što nije uvek dobro, ali radi posao. I ono što je bitno – rok! Ovde su uvek rokovi bili danas za juče.

Ivan Minić: Dosta se dobro planira, to je.

Nikola Vučićević: Da, da. Iako znamo dva meseca, na kraju se sve svede na dan-dva-tri.

Ivan Minić: To kod mog partnera iz “Pijace” vrlo često situacija. Iznenadi ga prvi maj! Prvi maj ga iznenadi, iznenadi ga Uskrs! Ali godinu dana unapred znaš da treba da uncheckiraš samo u kalendaru te dane…

Nikola Vučićević: Apsolutno. 🙂 Uvek je to, i godinama se to ponavlja.

Ivan Minić: I dešava se, i sve je OK. Dešava se svakome, ali kao znaš… U nekom trenutku, upiši sebi u kalendar kao podsetnik.

Nikola Vučićević: Pa, navikneš. Ako u tom svetu plivaš, mi smo na to navikli. Kod nas retke su situacije kad kažemo “Ne”, ali ih ima. U zadnje vreme, sve više i više. U mogućnosti si da biraš klijente i da biraš projekte, što je bilo jako teško doći do toga. U svako slučaju, imali smo dosta tih “copycatova”. Kad malo uđeš u glavu tom svetu šta treba, šta fali – zašto mi da kopiramo, i zašto mi da čekamo da neko dođe da nam dve nedelje.

Ivan Minić: Takozvani “push” i “pull”. 🙂

Nikola Vučićević: E, to. 🙂 I onda smo krenuli upravo to, da napravimo nešto i da ne čekamo, i kažemo: “Hej, vidi šta imamo super nov proizvod!” Ali ga ne pravimo tehnički skroz nego iscrtaš render, napraviš funkcije i pošalješ. Oni kažu: “U, super je! Kad ćete imati, koja cena?” Da razumemo, cena je uvek problem. Ti ne znaš koji su troškovi, ne znaš koliko će te taj aparat na kraju izaći. Ali pokušavaš…

Ivan Minić: Naš red veličina.

Nikola Vučićević: Naš red veličina, jeste, upravo to. Pošalješ, i onda imaš super situaciju. Ne pravim nešto što se ne prodaje, nego praviš nego što već ima kupca. Taj neko mi je zakazao za taj i taj termin. Uvek je bitno poštovati kao zašto je ona priča iz venčanja ispričana – ne smeš da prevariš, ne smeš da obećaš nešto što ne možeš. I uvek dajemo te neke rokove da ostavimo sebi dva-tri dana, iako se to uvek svodi, i kod nas, koliko god planiraš na minut do, nažalost. Jer kad radiš sa tehnologijom, milion stvari će krenuti po zlu. I krenuli smo da radimo neke naše proizvode. A to su opet bili proizvodi na način “Hej, video sam ovo, hajde da ga unapredim.” E sad, kako posao raste, kako se iskustvo povećava koje imaš, povećava se količina novca koju si spreman da uložiš u sve to, to je normalno. Stvara ti se neki kao kasniji san – ne mogu da kažem dečački, jer kao dečak nisam sanjao da ću biti preduzetnik. Ali sam kasnije sanjao da imam tu neku svoju nazovi “veliku radionicu” gde ću ja moći da eksperimentišem, da pravim te neke ludačke stvari – holograme, senzore, svašta nešto. I onda smo krenuli da pomeramo te neke limite. Da možda testiramo i pravimo stvari koje nismo videli. Tako da smo krenuli u taj neki kao – to je dosta rizičan put, jer košta te. Imamo jednu sobu gde je ono kupiš pet ekrana, polomiš, baciš.

Ivan Minić: Groblje ekrana. 🙂

Nikola Vučićević: Groblje tehnologije, bukvalno. 😀 U koje ne znam ni ja više koliko hiljada eura bačeno tamo, ali onda to groblje aktiviraš povremeno – kad ti treba neki deo ili kad ti treba nešto, povučeš odatle.

Ivan Minić: Otpad. 🙂

Nikola Vučićević: 😀 I od njega praviš… Kao nije bitno šta je unutra, bitno je spolja da radi. Tako da smo došli u situaciju da pravimo stvari koje su skroz drugačije, koju su onako na tehnološkom nivou sveta. Sada sam skoro imao pitanje “Zašto bi neko iz Amerike, Kine, Japana kupio to od vas kada tamo sve to imaju?” Pa, i nemaju. Mislim, koliko god glupo zvuči – i nemaju.

Ivan Minić: Treba njima nekog vremena da iskopiraju.

Nikola Vučićević: Upravo to. Mi smo imali bukvalno za te neke holograme upit “Kina”. “Čekaj, ti hoćeš meni da kažeš da te Kinezi zovu za takvu i takvu stvar? -Da, Kinezi zovu zato što smo mi napravili nešto što je drugačije, nešto što je novo, nešto čemu smo posvetili dve godine rada.” Da, oni će to iskopirati za tri dana, ali ti si ga napravio, nisi uzeo, iskopirao. I krenuli smo da radimo takve uređaje. Za to, opet napominjem, treba dosta vremena, dosta iskustva, dosta novca. Ja sam siguran da sve to može brže..

Ivan Minić: I dosta prakse.

Nikola Vučićević: Prakse, da. I najbitnije – ljudi! Ljudi koji… Tim, ljudi koji sa tobom. Ja sam u početku kad sam pokretao sve svoje biznise imao problem: nedostatak novca kompezuješ time da zoveš nekoga za partnera, pa onda on svoje slobodno vreme odvaja ako negde radi da vi pravite neki startap. I onda to u većini slučajeva nije uspevalo. To je kao učiš, i onda u jednom trenutku sam skapirao da moram da vodim računa s kim ću da raditi. I meni su recimo te foto-kabiine bile strava rasadnik talenata. Dolazili su studenti koji su studirali biologiju, hemiju – nemaju veze sa foto-kabinama, sa tehnologijom. Ali ti vidiš pre svega da je on dobar čovek. Koliko ta fraza da je neko dobar čovek glupo zvuči na kraju je jako bitna.

Ivan Minić: Vrlo važna, da.

Nikola Vučićević: Znači, da je neko pametan, dobar čovek i da je spreman da uči. Sve ostale stvari se mogu korigovati. Ali ako nije dobar čovek, džabe ti svejedno. Trula jabuka – cela korpa trula. I mi smo tu imali sreću da praktično, ja sam firmu gradio dva puta – pričamo ovu firmu do tih kabina i posle tih kabina. Praktično, to sve što je bilo do tog trenutka sam srušio. Presekao tog dana, taj “Brides2Bride” više ne postoji i ne radi, to više nije ta priča. Rastao se sa tadašnjim tim i krenuo da pravim nov. Nov tim je bukvalno sastavljen od klinaca bez iskustva, koji su radili na kabinama. Vidimo da je neko dobar, damo mu priliku da radi na nekom drugom uređaju, i sad nama okosnicu čine – hajde da kažem da su to i dalje moji klinci koji kidaju, koji su sposobni da druge nedelje naprave uređaj koji je tehnološki bukvalno u rangu najnaprednijih u svetu. Kompezujemo to, naravno, ne spavaš po 24 sata… Neko bi to odradio možda 6-7 sati ko je inženjer, ali kažem većina njih nije školovana za čime se bavi, jer kako ćeš ti nekoga školovati da pravi holograme. Kao što pre par godina nismo imali “content managere” ili “social media managere”, to su neka zanimanja koja nastaju, tako da i mi sad pravimo kabine za dezinfekciju. To je nastalo pre tri meseca. Ti pre tri meseca nisi imao tu kategoriju. Ti u vreme virusa praviš nešto što će možda raditi, izmišljaš, i za to ne postoji fakultet. Jednostavno, prethodno iskustvo, prethodno znanje, i ajde za 15 dana napraviš nešto je totalno novo, što nije “copycat”, što nije kopirano, viđeno, i najbitnije na kraju – da radi.

Ivan Minić: To što ste pravili, primarno kada pričamo saradnju sa agencijama i klijentima koji su to koristili za evente i slično, to je nešto što… Ti ne prodaješ čoveku tehnologiju, ti im prodaješ “experience”, za njegovog gosta prodaješ “experience”. Pominjao si da ste radili svašta, da je tu bilo i nekih kopija, da je bilo i originalnih stvari – voleo bih da kažeš nešto od tih stvari šta si radio, čisto da ljudi steknu utisak kako to funkcioniše. Jer sa jedne strane imaš “photobooth”, super je biznis, ali nikom neće da se cakle okice da pravi “photobooth”. Ali ovde ima stvari…

Nikola Vučićević: Naravno. Hajde ovako, uzećemo festivale, pa sad ću malo retrospektiva: “Beer Fest” prošlogodišnji – mi smo pokrivali manje-više pokrivali 80% aktivacije. Jer u agencijama se te stvari zovu aktivacije, digitalne aktivacije ili iskustveni marketing. Radili smo za “Visu” veliki kontejner koji je bio 6 m. Uzmeš karticu, imaš lasere i kao trebaš da izbegneš te lasere, da se ne dodirneš, što kraće vreme, spustiš karticu, kartica zaustavi senzore, izmeri se vreme i jedan na jedan igraju. I to je bilo kao u onim filmovima Džejms Bondu, trebaš da izbegneš, spustiš… Ljudima je to bilo fenomenalno, da su čekali po sat vremena da igraju. Tu smo imali neki uređaj koji se vrti kamera oko tebe i pravi ti neki strava klip za “Instagram” – “Vortex” takozvani…

Ivan Minić: Kao Matriks.

Nikola Vučićević: Kao Matriks, da.

Ivan Minić: Toga sam baš dosta viđao po događajima jer kad vidiš tako nešto, ko neće da uđe da se snimi.

Nikola Vučićević: Svi vole i svi hoće da probaju. Isto zanimljiva priča: Mi smo to videli preko, postoji jedna firma koja je to napravila. Manje-više posle dva meseca je bilo u Srbiji. Znači, mi smo posle dva meseca napravili to u Srbiji. I posle dva meseca je to eksplodiralo, svi veliki eventi su hteli to da imaju. To nije uređaj koji možeš da rentaš za male pare, jer dosta nas košta. Ali ono što je bitno, bili smo u rangu sa najrazvijenim zemljama. Toliko god to glupo zvuči – da, to u Srbije je to postojalo. Drugi primer je takozvani “R-Booth”. Dalas Kauboji su prošle godine, krajem godine, izbacili prvi kao promocija 5G – da ti staneš, i pored tebe stanu, ono odabereš četiri igrača iz Dalas Kauboja, oni se slikaju sa tobom. I ti stvarno dobiješ sliku koja je realna…

Ivan Minić: Izgleda realistično.

Nikola Vučićević: I tog dana nama su eksplodirali telefoni, “Jer ste videli ovo? Da li možete ovo da napravite?” Iza te priče Dalas Kauboja stoji Samsung, mislim da je Samsung bio sponzor, promocija 5G mreže i nekih milion i po dolara uloženo u to, u ceo taj projekat. Mi smo uspeli u roku tri nedelje da napravimo to, i u tom trenutku još na tri ili četiri mesta u svetu je to postojalo kao proizvod. Onda smo radili… Mislim da su košarkaši Crvene zvezde bili kao prvi… Znači, u Srbiji su mogli manje-više u roku od mesec dana nakon Amerike da probaju slikanje sa košarkašima Crvene zvezde. Imali smo sa fudbalerima. I to je tako dobro radili da smo trebali da radimo, pregovarali smo “Final Four” u Kelnu, zatim za “Visu” globalnu u Madridu neki događaj. I to je nešto što je dosta ljudi probalo. “Exit” prošlogodišnji smo recimo držali 80% sponzora, sve one aktivacije na “Exitu”, ne znam koje bio na “Exitu”, pa sve to nešto probaš. Uglavnom, nije čak ni svaka druga, nego većina je bila naše. Tu smo imali pored tih klasičnih slikanja, imali smo trku malih dronova via naočare, nisam siguran da li je to prošle ili pretprošle, imali smo… Sad ne mogu da se setim, ali nekih 10-15 aktivacija… Da, imali smo “hologramski booth”. To je recimo nešto što nismo ni iskopirali ni videli, to je nešto što mogu da kažem da je bilo prvi put u svetu – da ti imaš kao hologram, unutra se svašta nešto vrti i slika te, i onda neki mozaik gde ti slažeš slike. I to su recimo stvari: ako odete u tržni centar, i nešto na centralnom trgu da vidite da je tehnologija, nešto se dešava, gužva – uglavnom su to stvari iza kojih stojimo. Pravili smo neki virtualni akvarijum, neke sobe sa ogledalima, i jedan da kažem vrhunac svega toga je ovaj Selfi muzej koji smo otvorili na Terazijama, gde smo želeli da sve te naše prostorije i naša iskustva pretočimo u jedno mesto gde možeš da dođeš i napraviš kul fotke. Ali nema previše tehnologije jer za to, pričali smo malopre, mislim da Srbija još nije spremna za takvo jedno mesto. Videli smo u Japanu onaj “teamLab” šta je napravio. Mogli bi tako nešto da napravimo, ali plašim se da ovde jednostavno bi to bilo apsolutno neisplativo.

Ivan Minić: Da, vrlo je teško napraviti nešto gde korisnik će provesti neku količinu vremena koja nije 3-4-5 sati, a da to treba da plati koliko bi platio neki vrhunski koncert ili nešto slično. Kod nas jednostavno platežna moć nije takva, ali kao “back to the roots” može da se napravi i sa manje tehnologije! Pa, da bude manje skupo, a da i dalje bude stvarno izuzetno atraktivno za sve. Mislim, ja nisam znao… Baš smo pričali kad si došao… Ja nisam znao da je tvoj projekat, ali sam se oduševio kako je to sve izgledalo kad se pojavilo. Onda vas je… korona vas je malo… poremetila, ali siguran sam da ta priča ima smisla, i hoću da se vratimo na nju, da dodatno pojasniš šta je sve “business case” iza toga, jer nije “business case” prodavanje ulaznica. To je jedan deo, ali postoji mnogo više od toga. Ali ono što mi je bitno da ti to pojasniš… Kao pravljenje proizvoda koji su za tu vrstu iskustvenog marketinga, podrazumeva se jedne strane: OK, nekad radiš stvari koje su “unique”, i to je u redu, jedinstvene koje se samo tada i nikad više, to košta mnogo, al te stvari koje su takve da mogu da se recikliraju, da često pojavljuju, da putuju po Srbiji, itd… To je vrlo bitno kad razmišljaš uopšte o proizvodu, da razmišljaš o tom aspektu da on mora da ima lak način da se efektno brendira.

Nikola Vučićević: Da, da, to je što mi svi traže. Ne želi ništa što ne može da stvari svoj brend, tako niko neće da plati. Drugo, bitno je da privuče pažnju. Zadovoljan korisnik će te zvati opet. I ono što je bitno, pričali smo o ceni. Ti ako uzmeš jedan taj uređaj koji se vrti, niko neće dati 20-30 hiljada evra da ga kupi za jedan dan. Mi kad pravimo takve proizvode, moramo da ih napravimo da mogu da se rebrendiraju. I ne samo spoljno rebrendiranje, već i taj neki finalni proizvod – ako je to snimak, da on nije svaki put isti. Jer neće dva brend iz slične branše ne žele da imaju isto. I oni onda hoće, ali ako nema ništa drugo, uzećemo, ali da ne bude baš isto. Onda ti moraš pre nego što praviš to da kažeš sebi u glavi: “Aha, pre nego što krenemo, hajde da vidimo gde možemo da promenimo, kako možemo da ga doradimo da on zadrži manje-više 85% isto, ali da taj finalni proizvod bude različit, jer to neko hoće da plati.” Ako ti njemu daš “photobooth”, “photobooth” je uvek isti taj mali za venčanje. Ti tu ne možeš previše filozofirati i menjati, ali zato je on jeftin, ali i dalje se traži. Za firme on je bio zanimljiv prvih šest meseci, godinu dana. Kasnije su morali da dolaze apgrejdi koji su pametniji – čarobno ogledalo ili foto-ogledalo, kako već. Pa je sad taj koji se vrti, pa najnoviji ovaj “R-Booth”. Ti stalno moraš nešto novo, jer oni neće, ne vole kad jednom-dva-tri puta viđeno. Ali što se brendiga tiče, to mora da je vidljivo, mora da postoji negde i spolja, plus unutra!

Ivan Minić: Kada praviš proizvod, moraš da imaš jasnu svest da je to nešto što treba da inkorporiraš u sam proizvod. I da tu treba da ponudiš ne jedan način, nego neko hoće nešto drugačije, da imaš razne opcije kako to ljudi mogu da urade. Jer neretko tebe kontaktira agencija ili te kontaktira direktno klijent, u oba slučaja vrlo verovatno oni nemaju baš resursa da oni naprave brending za sve to. Nekad imaju, OK, ali vrlo često je “Hajde vi nešto smislite, ili nam smislite u budžetu koliko renta da sve to bude uklopljeno.”, onda ti moraš da praviš to na način da ne pojedeš sebi drastično neki deo profita.

Muka sa klijentima

Nikola Vučićević: Pa, naravno. Mislim da moraš biti tu, kad si već sad pomenuo, okrene te agencija… Mi smo imali par puta da nam kradu – ti pošalješ celu ideju, ceo koncept, i oni to naprave za manje para, i kao to je super. I onda ono što sam pomenuo zašto ne prihvatamo svaku agenciju koju to uradi, mi ne radimo sa njima. Jednostavno, ne korekno je. Ja izgubim tu dosta za crtanje, dosta sati za razmišljanje. Ti to onda uradiš u nekoj jeftinijoj izvedbi, i kao ne javiš se. I zoveš me posle dva meseca: “Je li imaš nešto novo?” I to nešto novo ima svoju cenu. Ta cena nije da ja sednem dva-tri sata, ta cena su sve ove prethodne godine koje smo mi proveli. Kažem, imamo tu pravilo da sa takvim agencijama ili firmama ne radimo, jer ono glupo je. Meni je super, okreni me i reci: “Nemam budžet.” ili “Je li možemo mi ovo da odradimo?” Nikakav problem, stvarno smo poznati po tome da pre ću dati džabe nego da dam nešto ispod cene ako ne mogu da se uklopim u to. Psihološki se ne osećam dobro kad nešto daš i gubiš. Lakše mi je dam džabe i znam tog dana ne razađujem, al eto testirali smo bar taj uređaj. A ta krađa – nešto što mi je ono…

Ivan Minić: Ja se sećam jedne situacije. Mislim da sam to pričao kad je Bildi bio. Ali sećam se jedne situacije, prijatelja iz jedne agencije su zvali, trebala im je pomoć za “pitch” za klijenta. Oni ljudi rade sjajne stvari, ali nemaju iskustva s tim. Oni imaju nekoliko klinaca sa kojima rade ceo život, x godina. I sad hoće malo da rastu, dobili su mogućnost, pozvali su ih na neki “pitch” koji im je interesantan – nikad to nisu radili. Hajde, sednemo, napravimo neke ideje i to sve. I dođemo na “pitch”, sad ja nisam deo priče, ali jesam deo priče, tu sam. Mislim, svi znaju da ja nisam u agenciji, ali prijatelj kuće, nije sporno, sa raznim agencijama sa išao kao prijatelj kuće, ono kao tehnički lead za sve što treba tu da se radi. Ja dolazim na sastanak, koleginica s kojom nakon toga ni pre toga nisam sarađivao, ali tad mi je postalo jasno zašto… Gledaju, gledaju, oduševljavaju se idejama… Vidi, mi smo napravili nešto što kao na svakom “pitchu” nešto što je izuzetno aktraktivno, dobro povezano sa brendom. Neće se sve raditi sigurno, čak i da kažu biramo vas, neće sve se raditi, neće imati budžet, biće im prekomplikovano, itd… Ali jeste varijanta da gledaš i fazonu si ima super stvari za jako malo para koje mogu da bude vrlo efektne, ima stvari koje koštaju, ali i te stvari su ozbiljno prave “impact”, definitvno. Ona gleda, gleda, iskomentariše rečenicu: “Pa, dobro… Ne znam da li ćemo raditi sa vama, ali ove ideju su toliko sjajne da mi prosto moramo da napravimo.” 😀 I ja onako suptilan, onako kako mi Bog dao, naročito u tim situacijama gde mi je već jasno da nećemo raditi, sve je savršeno jasno i savršeno jasno ko je dobio taj “pitch”, itd… Ja kažem: “Kako to mislite, vi ćete to da napravite? -Pa, mi smo ovo uradili kao da bi imali super ideje. -Ne, ne, ne. Probajte da radite bilo koje od ovih ideja, i garantujem vam da se nećete dobro provesti.” Na kraju nisu realizovali. Istini za volju, žena je relativno brzo… Ovaj, sugerisano joj je da ode sa te pozicije, što isto mislim. Ne verujem da ima veze sa mnom bilo kakvim, nisam ja ništa ni radio, ali moguće da su ljudi shvatili gde je problem koji se dešava. Ali baš sam pričao sa Bildijem koliko su takve situacije meni u-ž-a-s-n-e na ljudskom nivou, jer nismo deo iste industrije, nemaš… “Je li neće da rade? S kim će da rade? Ko još to radi?”

Nikola Vučićević: Vidi, ja znam šta će biti u narednim mesecima problem. Jer mi smo imali situaciju da imaš podizvođače ili kako već agencije da rade “in-house” neke stvari. Jer zašto bi njemu dao 500 ili 1000, sad ćemo mi preko neta da naručimo ili da kupimo ili… Onda tebe zove na dan kada to ne radi, kao dođi, vadi kestenje… Dešavalo se i to. Ti ideš, kao ispadneš korektan iz ne znam kog razloga – korona.

Ivan Minić: Pogreši čovek.

Nikola Vučićević: Nemaju posla. I verujem da ćemo mi tu imati na neki način opet što bi davali nama pare, hajde da probamo da odradimo “in-house”. Da bi plivao u tim vodama, da bi opstao u takvim situacijama, stalno moraš da izbacuješ nešto novo. Kažem, dosta kompanija ne zna da smo mi to radili, pa onda zovu agenciju jer na kraju… zato i nemamo sajt gde objavljujemo sve stvari. Imaš dosta potpisanih NDA-jeva, sa dosta agencija dogovor, tako da je to njihov proizvod, a ne naš. Jer u nekim situacijama kompanije bi direktno zvale nas, pa verujem da na kraju nisu ni kompanije krive nisu agencije. Dešava se i jedna i druga stvar, odmah da napomenem. Ali da bi opstao u takvim vodama, stalno moraš da imaš nešto novo, stalno da si ispred vremena bar Srbije, pokrijemo region. I u regionu slična situacija, da ne budemo samo mi Srbi. Nije, slična situacija je i u Bosni, u Hrvatskoj, Makedoniji…

Ivan Minić: Malo je problem i u samoj industriji. Što si došao u situaciju da ti advertajzing agencija, odnosno marketing agencija sa svim svojim odeljenjima u suštini funkcioniše, preživljava na osnovu “retainera”, gde gleda da svaki dinar ostane, jer jednostavno troškovi ljudstva su jako veliki, a na svim ostalim mestima gde bi moglo da se uzme nekakav procenat nečega su klijenti toliko škrti da je to strašno, da ti… Agencije koje rade “media buying” kroz koje prolazi o-g-r-o-m-n-a količina novca, ja sednem i kažu: “Mi radimo na 2%. -Šta radite na 2%? -“Ad serving”, sve, sve… -Brate, kako?!”

Nikola Vučićević: Na velike količine to ima smisla.

Ivan Minić: “Pa, moramo, kao to je to.” Da, to se pokrije. Ostane nešto, ali… Tebi je prošlo dva miliona eura kroz firmu, tebi je ostalo…

Nikola Vučićević: 40 000.

Ivan Minić: Beskonačno smešna količina. “Ad server” te košta 30, i kao zaradio si 10. Mislim, nisi razadio, to su plate ljudi koji su radili.

Nikola Vučićević: Na kraju čak i minus možda.

Ivan Minić:: U nekim situacijama, čak vrlo često, to su neke stvari koje radiš da bi dobio klijenta, da bi mu prodao druge usluge na kojima imaš veći profit, što razumljivo. Žrtvuješ jednu stranu da bi dobio nešto…

Nikola Vučićević: Začarani krug.

Ivan Minić: I s te strane jeste negde razumljivo što svako gleda da iskoristi maksimalno interne resurse, ali kao neko ko je jako puno radio produkciju za digitalne agencije, uglavnom za veb, bez ovih neki tehnoloških stvari koje izlaze van tačskrina… Znam koliko je to strašno, koliko su oni puta pokušavali da zaposle nekog front-endera, da barem banere ne moraju da autsorsuju ka drugima, ali vrlo brzo shvatiš da je to neodrživo.

Nikola Vučićević: Pa, naravno. Vrati se kod tebe. Ali to je problem, taj trenutak kad se vrati kod tebe, ono što sam rekao zašto odbijamo… Ti kad imaš mnogo veću potražnju nego ponudu, a dešavalo se… Meni je decembar mesec gde ako u januaru zaradim lupam 30 000, u decembru zaradim 150 000 evra. Pet puta više u odnosu na sve one… I ti tad moraš da odbiješ, jednostavno ne stižeš. Sad već imam situaciju da nas već neko stavio u plan, ali dolaziš u mesece gde jednostavno dobijaš sve veće i veće projekte, i da ti ne možeš da prihvataš bilo koga. OK, ispoštovaću te. I imaš neku listu, je li tako. Kad se tebi neko javi ko te je prevario ili kako već, naravno da si tu 15-20. Cene više nije ista za tebe, na kraju krajeva.

Ivan Minić: Naravno.

Nikola Vučićević: “U Americi milion. OK. -Da, da, prošli put je bilo pet hiljada.” Nije isto, pričamo o nekoj dugoročnoj saradnji, vi ste to pregazili. Ja razumem, svi se bore da prežive, i postoje agencije sa kojima imamo i više nego koreknu saradnju. Gde rade sjajni ljudi, nije bitno koja agencija, opet ljudi su ti sa kojima pričaš.

Ivan Minić: Nije bitno koja agencija dobrim delom zato što ti ljudi odu iz jedne u drugu agenciju, ali ostanu super. 😀

Nikola Vučićević: Apsolutno, ostanu super, jer na kraju ti radiš sa ljudima, ne radiš sa nazivom firme. I ti strava ljudi i čak kada se dese takve stvari, to se ispegla. Kažem, u većini slučajeva. Postoji, naravno, tamo gde ne pegla. Meni strava kad imaš takav odnos, i okrene te i za to moraš imati poveranja. “Slušaj, imam taj i taj budžet…” – to meni mnogo olakšava. Nego, “daj mi ponudu, pa onda sečemo petnaest puta.” Za to moraš stvarno imati dve-tri godine nekog rada da bi taj neko došao i rekao ti: “Evo ti 15 000 evra.”, i da zna da ti nećeš 1500, 15000 evra toliko košta. Ne, ako me nešto košta 3, ja ću reći: “Košta te 3, ovih 12 – OK, višak ti je.” I stvarno tako i radim, jer po meni je to jedini isprvan pravac. I kad imaš takve ljude, i onda kad te okrene i kaže: “Nemam budžet”, ili tako nešto, ili kao: “Odradićemo “in-house”, je li možeš da nam pomogneš? -Naravno!”

Ivan Minić: Smislićemo nešto.

Nikola Vučićević: “Ti si strava čovek, pre svega. I radićemo.” Mislim, pare dođu. To je moja preporuka svima, nemoj juriti pare. Pare će juriti tebe. Teško je u početku, i užasno je napraviti iz ničega nešto. I to je ono put, potpločan je ne znam ni ja čime. I motivacija ti pada često, jer teško je. Mnogo je lakše kad imaš pare, ali opet ne trebaju pare biti, po meni, cilj nego samo sredstvo. Nikako krajnje.

Ivan Minić: Nemoj juriti pare, ali vidi da li hoće neko da kupi. 😀

Nikola Vučićević: Apsolutno. Nećemo se sad svađati kao da ne vozimo… 😀

Ivan Minić: Za kraj bih voleo samo malo više popričamo o Selfi muzeju kao projektu. Upravo zato što pričamo o nečemu što je prilično revolucija na ovom tržištu – dakle, postoje možda po svetu neke lokacije, ali to nije bilo “copycat” varijanta, to je bilo varijanta imate već neko bogato iskustvo, imate neke ideje šta i kako, hajde da vidimo da to konkretizujemo s ciljam da to ima svoju publiku, ali sa ciljem da se to u perspektivi širi dalje. E, voleo bih da mi ti kažeš iz svog ugla.

Selfi muzej: Prvi u regionu

Nikola Vučićević: Pa, upravo taj muzej – odnosno, nije muzej, taj u Japanu kao iskustveno mesto, tako da ga nazovemo, jer je to “experience”, gde ti platiš neko iskustvo – bio je kao vodilja, “Vidi ovo što je super. Je li možemo mi nešto tako da napravimo?”, imamo tehnologiju, i to je nešto gde ti odeš i uživaš. I ja sam krenuo sa tom nekom pričom, sa tom nekom idejom, i krenuo sam da računam koliko bi to koštalo, šta bi se desilo kad bi ovo, kad bi ono… Znači, da pokušamo da smanjimo troškove svega toga, da napravimo u Srbiji. Onda smo skapirali da to ovde ne može da prođe. Hajde da vidimo koje su alternative… U međuvremenu smo postavili u jedan tržni centar tu iskustvenu kutiju gde si ušao i hologramske ribice, i meni se javio gospodin iz Zagreba i kao: “Hoću da kupim ovo, da stavim ??? I onda smo seli, i on je zapravo skapirao šta mi sve možemo da radimo. On je kao imao ideju da napravi neki muzej izgubljenih vezaili tako nešto, gde sam ja rekao: “Slušaj, ja ću ti to napraviti, uzeću ti pare, ali to ti je osuđeno na propast. Ja planiram u Beogradu da otvorim to, to i to u nekom trenutku.”, i on je rekao: “Hajde da napravimo zajedno.” Zašto je mene to privuklo, inače ne volim partnerstva, ali kao hajde da probamo… Zato što smo pričali da napravimo međunarodnu franšizu. Ideja je bila pošto je on advokat, može sve to da zaštiti, ja se time nisam bavio, meni to oduzima vreme i mrzim papirologiju, i kao “Hajde da napravimo nešto što će biti međunarodna franšiza.” Može, ali uslov da ne pravimo “copycat”. Selfi muzeji su popularni zadnjih pet godina. U okruženju se otvorio u Budimpešti i u Beču. I to je to, u regionu ih nema još u ex-YU zemljama. Hajde da napravimo nešto malo drugačije, nešto što će biti malo tehnologije, pa ćemo posle dodavati, nešto će biti na visokom nivou, jer neću da pravim jeftine stvari, ipak ja u toj industriji pravim ima već dugi niz godina – podižem lestvicu, i ne želim da ovde bude kao nešto što je jeftino i što je već viđeno. I onda smo ušli zajednički u priču. Moj uslov je bio da se ja bavim tim delom, ja osmišljavam i da radim sve to. Tako da je godinu dana trajala priprema svega toga, i mi smo krenuli… Problem je bio prostor. Ne možeš ti staviti jednu takvu stvar na 300-400-500 kvadrata predgrađe. Neće ljudi ići, ne zanima ih. Mora da bude centar, što zbog domaćih, što zbog stranaca. Mora da ima neke minimalne uslove: visinu – ti kao selfi ne možeš da praviš na metar i po, sve to mora da bude dobro. I drugo, ne može da bude jeftino – u smislu, ti kad uložiš puno para, to mora da košta to iskustvo i ne sme da bude gužva. Tu ne možeš da imaš sto ljudi oko tebe se mota, ti tu tri sekunde za selfi, nećeš ga uraditi. Treba ti barem minuta-dva-tri-pet. Sama potreba prostora je bila popriličan mučan posao. Ti imaš ovde svašta nešto tih prostora, ali su ili iseckani ili mala visina. Tehnologija me nije brinula, tu smo znali šta i kako. I u glavi sam imao koncept kako bi to trebalo da izgleda. U svakom slučaju, našli smo arhitekte firme koje će to realizovati. I negde posle dugih priprema, u novembru smo krenuli da pravimo s ciljem da to bude završeno do kraja decembra, da krene da radi. Našli smo strava prostor u centru grada, Bezistan na Terazijama. Krenula je realizacija… I šta smo tu hteli da unesemo? Znači, ti ulaziš, imaš selfi, ali hajde da ubacimo i zvukove, hajde da ubacimo i mirise, hajde da ubacimo i to neko iskustvo. I ono što je najbitnije, od prvog dana je postojala ta kontrolna soba, gde se sve meri: koliko se zadržavaš negde, koja jačina svetla… Drugo, ako neka postavka nije dobra, odnosno ako ljudi ne provode vreme, hajde da je menjamo. Jer ideja je bila da na 3 do 6 meseci da se takve postavke menjaju. I da mi imamo nešto što se zove “ključ u ruke” – dođe neko ko želi da otvori Selfi muzej u Pragu, da to ne bude klasičan Selfi muzej kao u Beču, jer Beč je iskopirao taj neki nisam siguran gde u Americi… Manje-više svi su iskopirali taj američki. Ti kad pogledaš tih deset muzeja liči jedan na drugi. To je ono odeš u Beč, pa hajde nešto novo da doživi u Budimpešti, ne manje-više slično. E, ja nisam hteo da u Beogradu imamo “copycat”. I kad neko dođe, dajemo ti “ključ u ruke” reci nam koliko prostora imaš, mi ćemo i naći prostor… Zašto je bitno ovo merenje koliko se ko zadržava? Zato što i sponzori žele da se pojave tu. Doći će, lupam, “Coca-Cola”, uzeće jednu sobu i “Coca-Cola” želi da ljudi dele njen selfi, tu ne treba da bude flaša “Coca-Cole”, tu ljudi neće raditi. Treba da bude u okviru cele postavke, da to ima nekog smisla. Ali ako je strava postavka – staće, slikaće se, podeliće tvoj brend. I da bi “Coca-Cola” došla, ona mora da ima neke metrike: koliko je ljudi posetilo. Drugo, ti ako radiš kampanju, tamo imaš tačno koliko je njih kliknulo na reklamu, koliko se zadržalo. Kako ti u Selfi muzeju u Beču imaš tu metriku? Nemaš. Oni su nešto stavili, i tamo je došlo hiljadu ljudi, na “Instragramu” se pojavilo deset slika, i to je to. Da li je to dovoljno metrika? Nije. Dakle, mi smo krenuli da pravimo proizvod koji će moći da se… Da ne bude samo Selfi muzej. Ti možeš da napraviš bilo kakav iskustveni muzej, Selfi muzej, muzej za klince ili neko iskustvo za klince. Ali ono što je bitno, da to ima razne metrike, kad platiš, znaš…

Ivan Minić: Da je pametan.

Nikola Vučićević: Da je pametan, bravo! Prava reč! U svakom slučaju, krenuli smo novembar, decembar – nažalost, ja sam imao saobraćajnu nesreću, i to nas je dosta usporilo. Znaš kako je sa majstorima – majstori kad uđu, to je…

Ivan Minić: Znam, nažalost.

Nikola Vučićević: Tako da smo tokom januara stagnirali, i onda sam ja na štakama izašao iz kreveta, i u februaru sam isforsirao – otvorili smo. Muzej na 500 kvadrata, dođeš, i stvarno garantujem, nije što je naše, ali većina je komentarisala da prvo po slikama kad su se pojavile na netu, misli su da to nije u Srbiji. Drugo, ko je obišao, bilo je u fazonu “Pare koje smo dali za kartu vredi mnogo više od toga”. I ono što je bitno, “Hoće li biti nešto novo za tri-četiri meseca da mi možemo ponovo da dođemo?”. To je strava kad ti neko plati i želi ponovo da ti plati, da dođe ponovo. I mislim da smo stvarno napravili nešto što je onako reprezentativno, da je Beograd dobio jedno jako, jako dobro mesto, gde dođeš i provedeš neka dva-tri sata i uradiš ono strava selfije. A opet za nas je super jer ovde na licu mesta možemo da testiramo proizvod. Znači, u realnom vremenu, s realnim korisnicima. Korona nas je usporila, naravno, morali smo da zatvorimo i sad smo ponovo otvorili. Ali ćemo sve ovo što sam pričao moći da testiramo i da taj proizvod unapredimo. Uspeli smo da zaštitimo logo, žig – zaštićen je za celu Evropu. Jer kažem, ideja je da to ne bude Selfi muzej, već da bude brend koji će se prodavati. Tako da ti možeš da dođeš u sobu sa sladoledima i osetiš mirise, ili ta neka soba Černobil gde čuješ i zvukove, gde imaš neka svetla i stvarno doživiš neku iskustvo – nije samo ideš super šareni selfi. Kažem, sve je to uvod u nešto ozbiljnije što kad bude pravi trenutak, možda ćemo uspeti da napravimo tu japansku priču ako uspemo da nađemo adekvatan prostor i da Beogradu… Ja bih voleo iskreno da to bude Teslin muzej. Mislim, imamo već muzej Teslin sa tim nekim raznim stvarima, ali verujem da kao imaš Teslu koji je kao siguran Srbin pa u Srbiji imamo kao jedan Teslin muzej, voleo bih da napravim… Mi smo napravili neki mali hologram u ovom muzeju, jer nisam hteo da guram, ipak ne idu Tesla i selfi, ali bih voleo u nekom trenutku da napravim nešto što će biti… I Pupina, eto.

Ivan Minić: Možda bi neko voleo sa njima dvojicom selfi. To je isto opcija.

Nikola Vučićević: To možemo da uradimo. 🙂

Ivan Minić: Jedna zanimljiva stvar sećam se… U Hjustonu, odnosno neposredno pored Hjustona je “Lyndon B. Johnson Space Center”, “Houston, we have a problem”. I NASA je nešto gde sam ja išao svaki put kada sam bio, a bio sam četiri puta dosad, i četiri puta sam išao u NASA-u. “Kako ti nije dosadno četiri puta da ideš?”, svaki put je različito.

Nikola Vučićević: Da, da. To je recept.

Ivan Minić: Imaš… 40-50% stvari je svaki put isto, i… i dalje je kul, da se razumemo. 🙂 Ali uvek ima nešto novo, uvek se nešto novo dešava, sasvim dovoljno da ti bude beskrajno zanimljivo. Recimo, prva dva puta kad sam bio, išli smo… Tura traje nekih pola sata, i uključena je u regularnu cenu, ideš u “Mission Control” – odnosno, sobu koja gleda na “Mission Control”, i gledaš “Mission Control” za Apolo svemirski program… I to je soba u kojoj se dešavalo sve što se dešavalo. I da, ja sam jednom prošao i pipnuo te stolove, računare i sve ostalo. Nadrealno je.

Nikola Vučićević: I to ti je ono… Gledaš samo na filmu.

Ivan Minić: I onda kao… Prvi put je bila dobra priča, sjajan… To je neki austronaut u penziji ne prepoznajem ili neko ko je radio, ali njihov je zaposleni koji je ispričao fantastičnu priču prvi put. Drugi put je priča drugu priču. Treći put smo bili u drugom “Mission Controlu” koji nadgleda svemirsku stanicu.

Nikola Vučićević: Da, to ti je opet druga priča.

Ivan Minić: Ti gledaš, i oni ljudi rade “actually” to – ovi se javljaju iz stanice, ti gledaš, i onda ti pričaju priču vezanu za to sa raznim detaljima. I sad kao treći put očekivao sam da će najbolji prijatelj i devojka da vide kako to sve izgleda – nisu videli. Zašto nisu videli? Zato što je nedelju-dve pre toga zatvoreno, jer Amerikanci imaju ideju da se vrate na Mesec, i to je priča, i treba im mir u toj zgradi u kojoj se sve to dešava. Ali… Imaš nešto drugo. Imaš posetu “Bouyancy Lab”, odnosno bazenu koji je nešto najveće i najdublje i najveće što sam u životu video – gde oni testiraju bestežinsko stanje, odnosno simulaciju bestežinskog stanja na Zemlji, ima i ona sa paraboličnim letom, ali ne možeš baš da letiš non-stop i da se cimaš oko toga.

Nikola Vučićević: I opet si srećan što si tamo.

Ivan Minić: Ovde kao gledaš: potopljena je cela stanica, tu ljudi, radi se, okolo je svaša – nadrealno je iskustvo! I to nije bilo prošli put, i još nekoliko stvari nije bilo… Prošli put kad sam bio, šta je dodato – dodali su Boing mislim da je 747 ili 777, i na njemu šatl koji su pravi oni koji su korišćeni, ali su pretvoreni u muzej gde ti možeš da uđeš, penješ se, vidiš sve… Znaš, potpuno je… Prevazilazi sve što možeš da zamišljaš da je to – bolje je od toga! I oni recimo imaju tu jednu zanimljivu stvar: Ta karta isto košta kao karta za bilo koji drugi muzej u Americi, i najbolje je iskustvo koje možeš da imaš u Hjustonu. Imaš dva-tri muzeja koji su super, ima gomila koji su bezveze. Potpuno sve košta isto. Ali ono što recimo oni nude – možeš da uzmeš “subscription”, koji košta otprilike godišnje kao dve karte, i ti možeš da dolaziš neograničeno. I plus, imaš neke… dobijaš “newsletters” sa nekim novim dešavanjima koja se tu događaju i sve… I kao, ni tamo se stvari ne menjaju, svakog meseca ima nešto novo – nema! Ali ima par puta godišnje. Imaš “subscription” – ne znam koliko ga ljudi iskoristi, ne verujem da ga iskoristi mnogo…

Nikola Vučićević: Njima je super, jer su uzeli novac unapred.

Ivan Minić: Uzeli su novac unapred, uzeli su više novca, vama su dali vrednost koja je super, i može da bude možda dobra priča… Tako da razmisli o tome u nekom trenutku kad budeš video dinamiku kako se stvari razvijaju, ali može da bude super…

Nikola Vučićević: Baš super ideja.

Ivan Minić: Kažem, razlika je toliko mala da mislim da gomila ljudi to i uzme. Dobiješ i neku karticu. Osetiš se jako dobro, i brate, na kraju dana, osetiš se da si doprineo nešto u celoj toj priči. Ja se sećam prvi put kad sam išao, bila je opcija – s tim što mi je tad to bilo dosta novca i sve; opcija da se dokupi, da se doplati recimo 150 dolara i onda imaš ručak sa astronautom. Odnosno, nije to astronaut nego zaposleni, ali u njihovoj kantini imaš ručak, i kao sedite tu i pričate.

Nikola Vučićević: To je ono vanserijsko iskustvo.

Ivan Minić: Sad više mislim da to nema, da se ne vodi to kao “experience”, imaju neke dodatne stvari koje nisam uzimao ovaj put zbog vremena i zbog svega… Ali kao, ne da se ne osetiš prevareno za novac koji si dao, nego si u fazonu “Zašto nisam dao tri puta više?”.

Nikola Vučićević: A to je na kraju opet će te sledeći put dovesti tu, je li tako?

Ivan Minić: Tako je, sledeći put sigurno ponovo!

Nikola Vučićević: Ideš tamo pet put, šesti…

Ivan Minić: Recimo šta je bilo prošli put je bio Boing sa šatlom, sad je dodata “SpaceX” raketa, jedna stoji pored. Znaš kao, mislim… OK, ja nisam hteo da budem pilot kad sam bio mali, ali jesam hteo da radim u NASA-i. Nisam se nešto ložio da budem astronaut, ali me je ložilo da radim u NASA-i. I sećam se kad sam rekao majci kad je postalo izvesno da verovatno neću raditi u NASA-i, kao: “Otići ću ja, radiću u NASA-i, makar kao čistač.”, ali u NASA-i. 🙂 Nisam otišao u čistač, ali sam bio četiri puta, i doživeo neverovatno stvari. Imam želju da odem Bajkonur da vidim i to, kapiram da je potpuno drugačije iskustvo, ali jednostavno želim to da vidim jer je meni “Buran” bio preinteresantan projekat… Ali dobro, da ne pričamo dalje to pošto nije tema. Uglavnom, ti neki zanimljivi modeli koji postoji, koji na prvu loptu što bi muzej davao “subscription”, ali opet ako je dovoljno dinamično, ako se dovoljno menja – zašto da ne! Može da ima nekog smisla.

Nikola Vučićević: To je super ideja.

Ivan Minić: Je li imaš još neki projekat koji nisi pomenuo, ali voleo bi da ga pomeneš da ti je drag?

Ponos i dika: Kabina za dezinfekciju

Nikola Vučićević: Drag… Drago mi je ovo što smo uspeli – korona, i to je ono stajeti posao, staje sve, i vidiš da se nešto dešava. Super mi je što sam sa timom uspeo za dve nedelje da napravim tu neku kabinu za dezinfekciju. Zapravo, nije samo kabina, napravili smo ceo niz tih neki proizvoda…

Ivan Minić: Tunel, kao.

Nikola Vučićević: Ovo je baš kabina, koja ti meri temperaturu, ima vrata koja ti ne dozvole uđeš ako imaš temperaturu. Ako nemaš temperaturu, otvore se, uđeš unutra, radi dezinfekciju celog tela, pusti te sa druge strane. Pre svega nam je ideja bila domovi zdravlja, bolnice, gde je to bitno. Nije ti bitno u tržnom centru, kao da li će te pustiti ili neće. Mislim, realno, uradi dezinfekciju, uđi. Onda smo uspeli celi neki taj… To je neka nova industrija koja se rađa. Daj Bože da ne bude drugog talasa…

Ivan Minić: Daj Bože da ne treba.

Nikola Vučićević: Da ne treba. Ali mi je strava jer smo u najgorem trenutku krenuli da radimo. Pojavio se opet konkurs Inovacionog fonda, stvarno to moram da iskoristim priliku da pohvalim kako je u to trenutku ono… Jer privatnik si, preduzetnik si, uvek je država problem, uvek je to kao otežavajuća okolnost. Ovde smo stvarno imali sedam dana da je sve rešeno, da je država stala iza toga, dali dozvole, i stvarno mi je bilo pohvalno. Za dve nedelje smo uspeli da napravimo nešto što je otišlo dole u Niš, u Čair, što je ne mogu da kažem spasavalo živote, ali je doprinelo bar malo. Strava mi je jer smo opet usvojili neke nove tehnologije. Jer si shvatio da sve što si znao do tog trenutka ne može tako, pa smo onda morali da naučimo – ti sediš dve nedelje, radiš dan-noć jer imaš neki rok, ljudi umiru, niko ne izlazi, a ti imaš problem to tri ti rade radnje nabavi delove. Aha, pa sad više mi nemamo delove, ne može iz inostranstva da ti dođe. Sad, to te natera da vidiš kakav potencijal imaš u firmi, kao ljudi koji će od ove čaše napraviti rezervoar za taj neki dezinfekciono sredstvo. Aha, sa kakvim ljudima radimo. Drugo, u dve nedelje napraviš nešto što je svetski proizvod, stvarno ponosan si na to. Kažem, daj Bože da se nijedan ne proda, daj Bože da uopšte nemamo posla, da tu ne postane kategorija, ali strava je da pomenem da eto ušli smo u nešto što uopšte nije bila naša struka, što ti je kao strava jer štagod da se desi opet ti ljudi sa kojima radiš su spremni da posle 24 sata pod punom ratnom opremom, maskama – rizikuješ, ipak rizikuješ da se zaraziš; i ti dolaziš i praviš nešto, praviš punim srcem, i sad izlaziš posle mesec i po dana – aha, sad imamo novi tehnologiju koja ako se sve radi u normalnu, a nadamo se da će se vratiti, mi smo sad napravili nešto što će nam u budućnosti doprineti sa novim tehnologijama, da svašta nešto možemo da pravimo, što pre toga nismo ni sanjali da može – otvara ti nov horizont.

Ivan Minić: Meni je genijalan momenat da kao imaš situaciju da si napravio nešto, i sad to isporučiš i montiraš, ideš u COVID bolnicu, trebaju ti kombinezoni, treba ti sve, i imaš kombinezone zato što ima Černobil sobu u muzeju! 😀 Imaš deset kombinezona za potrebu te sobe. 😀

Nikola Vučićević: Što je najgore, ta Černobil soba kad smo je pravili nije ni bilo pomena… I sad uzeli smo te kombinezone, i mi smo uzeli onu UV boju, i njih isprksali UV bojom. I sad njih uzimamo, i treba da idemo dole da montiramo, obukli one isprskane onako: “Pa, šta da se radi? Boja nije štetna.” Nisu bili baš novi, ali…

Ivan Minić: Ali su odradili posao.

Nikola Vučićević: Da, završili posao.

Ivan Minić: Pa, hvala ti.

Nikola Vučićević: Ništa, hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala ti na priči. Verujem da ćeš motivisati i inspirisati neke mlade ljude koji možda ne žele da postanu piloti, i nisu želeli da postanu piloti, ali su želeli da se igraju malo više sa tehnologijom. Da zapravo, ti možeš da se baviš ovde. Da zapravo, postoji mnogo toga što možeš da uradiš, iako postoje i neke stvari koje možda ne možeš ili makar ne možeš odmah…

Nikola Vučićević: Ne možeš odmah, tako bih to pre rekao…

Ivan Minić: Ali da tu zaista postoji neki prostor: Mislim, u krajnjoj liniji, svako ko je zainteresovan za takvo nešto može da ti se javi…

Nikola Vučićević: Apsolutno, za mentorstvo, za pomoć, za savet. Ja sam tu stvarno uvek otvoren. To je ono, davao sam zajednici, sad se stvarno trudim da vraćam. I eto, za kraj da kažem: Mislim da mi u Srbiji nismo svesni šta sve ovde imamo. Poznajem jako, jako veliki broj preduzetnika koji prave nenormalno dobre stvari. Povremeno se to pojavi kad prodaju firmu ili naprave neki baš uspeh, ali stvarno mislim da imamo sjajnih ljudi…

Ivan Minić: Rade ljudi sjajne stvari i ćute.

Nikola Vučićević: I ćute. To je možda najbitnije. Ne moraju svi na “Fejsu” i na “Instagramu” da znaju šta radiš, gde si, šta si, kako si u svakom trenutku, jer po meni je… Znaš kako, možda ovo glupo zvuči, ali da bi bio preduzetnik, moraš da imaš ovo, ovo i ovo… Ovo tek treba da dođe kraju, a ne ovo, ovo, ovo, i na kraju se to svodi samo na priču, a rezultati ništa. Pusti priču, priča dođe sama.

Ivan Minić: Za one koji slušaju samo audio prenos, pokazuje na glavu, srce i testise.

Nikola Vučićević: Da. 🙂

Ivan Minić: Hvala ti što si bio. Hvala Epsonu što nas podržava i nakon korone, i nadamo se da će to ostati tako. Nadamo se ćete i Vi nastaviti da nas gledate kao i dosad., i da ćete nam slati Vaše komentare, ideje, predloge. Jer, na kraju dana, mi ovo radimo zbog Vas, i ako nemamo tu povratnu informaciju, i ako ta povratna informacija govori da ne radimo tako treba, zaista smo spremni da to promenimo i da to bude bolje. Hvala Vam na pažnji, i gledamo se i slušamo sledeće srede.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Nikola Vučićević

Nikola Vučičević rođen je u Beogradu. U njemu je od malih nogu tinjao preduzetnički duh, ali za tim nije mario jer je tad sebe video kao političara, pilota i kosmonauta.

Nakon niza raznoraznih poslova, Nikola shvata da želi nešto svoje. U tome mu pomaže Dženifer Lopez i njen film koji ga nadahnjuju da se okuša u organizaciji venčanja, te na osnovu steknutog iskustva pokreće startap “Brides2Bride”. Između toga nalaze se hit projekti poput “Drvo otisaka” i “Čarobni pasulj”.

Venčanje je ponovo pokretač za Nikolin novi projekat – “photobooth”. To ga dalje uvodi u svet inovacija – osmišljavanje, razvijanje i primena eksperimentalnih tehnologija u raznim sferama poslovanja. Vrhunac toga je Selfi muzej.

Pored svih uspeha, Nikola je danas, u doba pandemije, pogotovo ponosan na izradu kabine za dezinfekciju, s kojom je u izuzetno kratkom roku dao svoj doprinos u suzbijanju širenja korona virusa.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This