EP066: Lazar Bodroža

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 66. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, i u ovoj epizodi nas podržava Epson. Moj današnji gost je moj dragi prijatelj Lazar Bodroža, dizajner, reditelj i svašta nešto.

Lazar Bodroža: Otac.

Ivan Minić: Otac, svašta nešto. Suprug.

Lazar Bodroža: Sin. 😀

Ivan Minić: Svašta nešto što je veoma neobično. 🙂 Razlog zašto je Lazar danas sa nama je što Lazar ima veoma uspešnu, dugoročnu karijeru kao dizajner, ali to je neka priča koju ako istražite malo bolje možete da nađete i na drugim mestima. Ono o čemu hoću danas da pričam, mislim da nikada nije pričano na ovim prostorima a smatram da je veoma značajno, je što je Lazar čovek koji do skora u principu nije imao nekih formalnih dodirnih tačaka sa filmom, a onda je napravio naučno-fantastični film, kompletno sa srpskim znanjem i resursima, sa finansijama koje je uspeo samostalno i sa prijateljima da skupi, u nekim vrlo neobičnim uslovima je uradio nešto što, u principu, ovde kada razmišljaš o tome misliš da je apsolutno nemoguće. Mnogi od nas su u nekom trenutku želeli da naprave tako nešto veliko i kompleksno, ali nikad se nisu usudili da je to uopšte moguće. Kako je to moguće?

Lazar Bodroža: Kako je moguće? U suštini, s jedne strane kada si reditelj nekog projekta, pogotovo u Srbiji, ti si nekako i domar projekta, tako da ja znam kada je ko ušao, koliko je ko ostao i šta se desilo, tako da… s jedne strane, ima taj jedan uzvišeni kreativni momenat stvaranja nečega od nule, a s druge strane je taj jedan dugotrajni domarski rad na tome da se prosto stvar izgura do kraja. E, sad… kako je moguće? Mi smo, kada bih sad krenuo genezu cele stvari, došli na tu ideju, Dimitrije Vojnov (scenarista) i smo sedeli i razmišljali. Želeli smo nešto zajedno da radimo i on je došao sa tom idejom, premisom, pričom koja je njemu bila zanimljiva od Zorana Neškovića, koji je naš dragi prijatelj, a koji je možda je u životu objavio možda dve ili tri priče. On je SF pisac, ali nije mnogo objavljivao, i ta priča ima jednu zanimljivu premisu o androidu na dugom putovanju i astronautu kome je android tu za zadovoljstvo i slobodno vreme, i koja je metaforična SF priča, kao i većina SF priča. Ta priča je inače napisana godine kada sam se ja rodio, 1983. godine, objavljena je nešto kasnije, i onda je kasnije objavljivana po tim nekim antologijama, za koje mislim da je najviše pravio Boban Knežević, kao što su razne antologije jugoslovenske fantastike, i tako dalje. I meni kada je Dimitrije tu priču poslao, prvo mi je onako pičovao, pa poslao, ja sam reagovao kao većina ljudi kako će kasnije reagovati na naš projekat – “Pa, sad… to je SF film u Srbiji, to je čudno”. Ali bilo mi je tu nešto zanimljivo, i krenulo je sve više da mi se vraća ta ideja. Kada smo mi počeli da pričamo o tome, to je bila neka 2011. godina, a momenat kada smo imali napisan scenario je bio kraj 2012., momenat kada smo realno dobili neka inicijalna sredstva je bila 2015. godina. Krajem 2015. smo snimali, onda je bio taj period postprodukcije, nasnimavanja. Film je izašao 2018. godine, festivalski život 2018. na 2019., i onda distribuciju od 2019. godine pa sad nadalje, koja se i dalje ugovara. Tako da, u suštini, to je jedan skoro pa decenijski timeline, ali nije sve to vreme intezivan rad, nije svakodnevan, ali je svakako nešto što moraš da pratiš u današnje vreme nekako. Neće se suštinski pojaviti neko ko će brinuti o tom filmu, sem ako to nije neki veliki hit koji će im doneti dosta novca, već ti o tome brineš od početka do samog kraja. Sada imamo ovaj period prodaj filma gde smo i dalje producent Aleksandar Protić i ja uključeni oko toga da poguramo, da se dese teritorije, da film bude što dostupniji jer će film izaći na neki “break even” situaciju, a nama je stalo da to ne bude neke pare već da film bude prosto dostupan na svim teritorijama. I sad se time bavimo. Sad je 2020. i već smo i sami zaboravili film, ali prosto, poraslo dete, osamostalilo se, tako da…

Ivan Minić: Pričaćemo celu priču o vezanu za proces stvaranja filma. Upoznaćeš nas i sa celom ekipom koja stoji iza filma, jer iako ti nisi imao neko režisersko iskustvo pre toga, dobar deo ekipe jeste imao vrlo ozbiljno iskustvo.

Lazar Bodroža: Sve su to filmski profesionalci čije iskustvo ne možemo osporiti…

Ivan Minić: I bez toga to se, naravno, ne bi ni desilo. Ali, ono što bih ja voleo je da kažemo nekakav intro, odnosno, šta je ono čime se ti primarno baviš, malo da nam kažeš i šta je mali Laza hteo da poraste (to sam hteo da pitam, pa bih voleo da znam), ali kako je tekao tvoj profesionalni put što se toga tiče, i ono u nekom trenutku kad ti krećeš da snimaš film, ti moraš da pomiriš te dve stvari – prilično ozbiljnu priču koju imaš sa Metaklinikom, studiom u kome si partner sa Trifunom i sa sjajnom ekipom ljudi tamo radiš neke izuzetne interesantne projekte, a sa druge strane sa druge strane imaš ovo što nije sedam godina svaki dan ceo dan, ali jeste intezivno u mnogim periodima i zahteva velika odricanja. Kako si ti krenuo tvoj neki profesionalni put i šta su bila tvoja neka interesovanja u periodu formativnih godina odrastanja, planiranja kako će život da izgleda?

Lazar Bodroža: Pa znaš šta, sport… to me nije interesovalo. Ja sam uvek crtao, to mi je bilo super, i crtanje ima tu vrlo likovnu formu, a s druge strane, ima i tu narativnu formu, jer tu su nekako i stripovi i tako to. U suštini, ništa neobično. Kada si dete, uglavnom se baviš tim nekim stvarima koje možeš da opipaš i da ne zavisiš prosto od drugih. Sad svim radimo u nekim timovima, nekim procesima i već smo navikli. Ja sam pre par godina shvatio da ne umem više usmereno da radim samo jednu stvar sam sa sobom, sad sedim u studiju i nekako moram da multitaskujem da bih bio produktivan. Kada oboliš od tog multitaskinga, onda više i ne možeš drugačije da se vratiš na to da ćeš samo da sediš i radiš sam na nečemu tri nedelje i ne možeš da izađeš iz toga. Tako da, uvek sam crtao, to me uvek interesovalo i znao sam da će biti nešto oko toga. Još u nekoj dosta ranoj fazi shvatio sam da je to to. Ja mislim da većina ljudi koja upiše umetničke fakultete, s jedne strane ne voli da uči, a s druge strane, ima neki talenat za umetnost i to se pomire te dve dosta praktične stvari. Ja sam išao u Prvu beogradsku gimnaziju koja je kao…

Ivan Minić: Zašto nisi išao u Dizajnersku?

Lazar Bodroža: Pa, sad hoćeš da me kompromituješ :D, da ljudi vide koliko sam lenj? 😀 Ne, ja živim tu u centru grada i kad sam shvatio da je Dizajnerska tamo negde na Dedinju, to ima tamo da se ide… samo sam pomislio: “Gde ćeš tamo, sat i po mi ode!?! 🙂 Pa, ne, to je s jedne strane to, a i jedan ujak moj, koji mi je kao rekao da je bolje da idem u neku gimnaziju, pa da posle mogu da idem u neku umetničku školu. I čovek je tu bio u pravu. To je moj ujak Miki, on je onako iz neke gradske priče, pa mi je on tu malo pojasnio da to baš nije neki spektakl, znaš ono… 😀 I onda je kombinacija lenjosti i ne-želje da se krećem dalje od 400 metara od svoje kuće, i to da je možda ipak bolje da ima neko formalnije obrazovanje. Što je na kraju bilo OK, mogu sada da sklopim neke prosto proširene-rečenice, to mi je gimnazija pomogla.

Ivan Minić: Tvoje iskustvo sa faksom? Znaš, uvek kada pričaš sa ljudima koji su napravili iskorak i izvan svog formalnog obrazovanja, ima raznih priča. Neki ljudi su prezadovoljni znanjem koje su dobili, neki ljudi su OK sa tim ali su dobili gomilu sjajnih kontakata i ekipu sa kojom su kasnije proveli ceo profesionalni vek, i tako dalje. Kakvo je tvoje iskustvo bilo, šta su bila očekivanja, šta si dobio od toga, šta je nešto najvrednije što si nosiš iz te priče?

Lazar Bodroža: Pa ja se nisam sad tu nešto… uglavnom ljudi kada upišu fakultet umetnički, oni se automatski vrlo brzo razočaraju jer su sad nešto očekivali. Ja sam nekako u startu bio poprilično obavešten, nisam očekivao previše i onda mi je u suštini sve to bilo OK. Ovo drugo što ti kažeš, taj neki socijalni klub, kao upoznaš neke ljude, i ono što je još zanimljivo a što je zgodna stvar i, pogotovo sad kad se baviš nekim umetnostima a u tom formativnom periodu si nekako nesiguran, nisi siguran čime se ti to baviš, da li to nešto valja; pa je dobro da si upisao neki fakulteta pa sad kažeš matorcima da si neki umetnik da te nešto ne cimaju da nešto radiš slučajno u životu 😀 Meni je to bio kao neki grace period da vidim šta ja to hoću, kako ćemo sada to operacionalizovati da tu možemo nešto živimo od toga ili živimo za to, ili šta god… Tako da, meni je to, sad iz ove perspektive kako to odmiče, to mi je sve više super i super. Dok sam to studirao, dok sam stvarno bio u tome, taj neki protok vremena nije potpuno bio paralelan sa tvojim tempom kao mladog čoveka. Mislim da je to znanje koje sam tamo stekao, da to može da se sabije u neki kurs od dve godine, a ne petogodišnju školu koja je tamo kompleksno. Ali, s druge strane, taj protok vremena ti da malo da vidiš šta ti se radi, šta ti se ne radi. Mislim da je čitav taj period od 19. do 24. godine ili od 20. do 25. godine, kako kod koga, to u stvari dobro jer u tom periodu vidiš šta se tebi ne radi i vratiš se na one neke fundamentalne stvari koje te uzbuđuju i koje su ti zanimljive. Često ljudi kažu za reditelja da reditelj mora da zna šta hoće 100%, mislim da je to zabluda jer da bi reditelj znao, da bi sproveo nešto što 100% hoće, mora pod broj jedan, da bude genije, što najčešće nismo, a pod dva, mora da bude u nekoj kinematografiji koja to može da izvede. Mislim da je bitno da kao reditelj zna šta neće i da što više zna šta neće i da to što hoće…

Ivan Minić: Uklopi u ono šta može…

Lazar Bodroža: Da, to onda ideš onako malo “pljuni pa zalepi”, malo precizno, pa se tu nešto desi i to na kraju na nešto liči. Mislim da je meni ustvari fakultet pomogao da vidim šta ja neću, čime se sigurno ne bih bavio od tih stvari koje tamo učiš, i onda se nekako usmeriš na te stvari koje ti idu i koje ti idu relativno lako, i onda si nešto u tome dobar, i eto…

Ivan Minić:  A šta bi rekao da je bio neki, s jedne strrane prvi tvoj rad kojim si privukao neku pažnju da li stručne javnosti, da li generalno javnosti i šta je tvoj prvi posao koji si kao radio za nekoga?

Lazar Bodroža: Posao da sam dobio novac? To bi trebalo da se računa kao posao?

Ivan Minić: Recimo.

Lazar Bodroža: Ne mogu sada da se setim, pravo da ti kažem. Ja sam kad sam bio klinac pravio fanzine sa stripovima, od kada sam imao recimo 16, 17 godina i onda su iz “Naše krmače” uzimali te stripove i objavljivali, i za to sam dobijao neke pare. Tako da, to može da se kaže da je bio neki posao za novac, iako generalno nisam radio ništa primenjeno, već je to bilo nešto što sam već napravio, pa oni to onda objave i ja dobijem po nekoj njihovoj metraži honorar, kao što u novinama imaju tačno koliko centimetara si zauzeo pa prema tome dobiješ te neke dinare. To se sećam, imao sam 16, 17 godina. To su bile prve pare da sam dobio kao u ruke za nešto što sam uradio. Mislim, nisam se ni ja bavio nekim drugim aktivnostima. Onda kada sam shvatio da za tu budalaštinu mogu da dobijem neke pare, onda bi verovatno za neke druge stvari mogao da dobiješ i više novca. A čime sam privukao pažnju? Pa, ne znam. Ja sam funkcionisao u toj, da kaže, umetničkoj skupini koja se zvala “Kosmoplovci” i u kojoj smo pravi sve i svašta od stripova do video radova, do video radova koji su kao neki trash, odnosno video forma o odrastanju i inicijaciji mladih ljudi. U pitanju je bio jednominutni serijal. Tako da, svašta smo mi tu radili ali to je bilo nešto čime sam kao privukao pažnju. Tu postoje i dalje neki ljudi koji to vole, neki fanovi koji prate. To bi bila moja tužna priča.

Ivan Minić: U kom trenutku odlučuješ da formiraš studio i da krenete takvu priču sa prijateljima?

Lazar Bodroža: Mi smo se družili i došle su nam te ideje na pamet. Ja, recimo, nisam ni u jednom studiju radio pre svog studija, to je isto zanimljiv fenomen. On (Nenad Trifunović, suosnivač Metaklinike) je već imao neka iskustva po studijima, čak i nekim jako dobrim studijima i onda smo shvatili da nam ništa od toga verovatno neće odgovarati i da je bolje da napravimo nešto svoje. Tad je isto ta institucija freelancera bila dosta slaba, ali se danas nekako dosta razvila poslednjih godina i ljudi nekako funkcionišu kao freelanceri.  Ali tada, a to je bilo 2006. ili 2007. godine, kada smo mi krenuli da planiramo nešto, a 2008. smo otvorili studio, freelanceri nisu bili nešto zaštićeni i nekako smo prosto hteli da napravimo instituciju i da se iza nje u izvesnoj meri zaštitimo i zaštitimo to što radimo, i da budemo pod nekim label-om, da ne budemo samo pod imenom i prezimenom, nego da to bude neka Metaklinika. To je u početku išlo sporo, ali smo dosta radili za kulturu i NVO, pa smo na taj način “bildovali” taj svoj rukopis, da tako kažem.

Ivan Minić: To mi je posebno interesantno… sećam se u intervjuima koje smo prethodno radili, a vezano za rad sa Metaklinikom, koliko je zapravo taj pristup sjajan da, iako su to poslovi koji nisu puno plaćeni ili nisu plaćeni uopšte, ali ti daju slobodu da to uradiš na način koji misliš da treba, što ti relativno brzo daje mogućnost da formiraš taj neki svoj prepoznatljiv vizuelni jezik – ako hoćeš nešto u ovom stilu, doći ćeš tu.

Lazar Bodroža: Da, ali to je bio dug proces, i onda su nas posle tri ili četiri godine kontaktirale korporacije kojima je tako nešto, ta neka korporativna komunikacija sa ljudskim likom.

Ivan Minić: A da bude cool.

Lazar Bodroža: Nekako je s vremenom taj rukopis je postao očigledan. Mi imamo sajt koji se zove kao studio, Metaklinika gde ljudi mogu da pogledaju i znamo da nam ljudi dolaze zbog tog nekog rukopisa koji smo na kraju uspeli da napravimo. To je bio prilično dugačak period tokom koga smo došli do toga i finansijski je bio dosta mučan, bar tih prvih tri ili četiri godine, ali posle to dobije neki oblik i postaje neka institucija i uspevamo da opstajemo i da radimo, unapređujemo i da budemo na nekoj globalnoj sceni malih dizajnerskih studija, kojih baš i nema previše (deluje da toga ima mnogo ali baš tih studija koji su usmereni na dizajn koji nisu u nekom IT ili agencije), toga ima recimo par komada po evropskoj zemlji neko. U nekim zemljama nema uopšte, u nekim ima dosta, kao što je Švajcarska ili skandinavske zemlje, i sa njima isto imamo neku vrstu komunikacije, čak sa nekima i sarađujemo, pa je sve to zanimljivo. Sad je tu i neki sledeći korak gde dosta ima agencija marketinških koje vole da srađuju sa dizajnerskim studijima i pojedincima, što kod nas naravno ne funkcioniše ali napolju funkcioniše. Radi smo, na primer sa nekim agencijama iz Njujorka, sa Islanda, i tako dalje. To je takođe bilo zanimljivo iskustvo.

Ivan Minić: To mi je vrlo zanimljivo da ste vi kroz ono što radite postali prepoznatljiviji napolju nego što ste bili možda poznati u nekoj široj ovde lokalno, i da vas je to dovelo do nekih veoma interesantnih projekata. Koji su to neki projekti koji su tebi značajni, mogu ljudi da vide na sajtu svakako ono što ste izdvojili, ali možeš li da mi kažeš nešto što je tebi značajno jer te možda dovelo do nečega daljeg?

Lazar Bodroža: Svi su ti neki projekti nama zanimljivi i nama ljudi dolaze nama na konto tih projekata, nekako je to uvek uzročno-posledično. Meni je, na primer, bio super bio taj projekat koji smo radili za kutiju sa semplovima za papire. To je Europapir, to je firma koja funkcioniše u 15 zemalja širom Evrope sa sedištem u Beču, i oni imaju te semplove za papire koje ti ako si štampar ili ako si dizajner ti dobiješ, odabereš papir i štampaš na tom papiru, i to je nešto što je prosto neophodno za tu neku komunikaciju sa klijentima. Oni su došli kod nas sa idejom da napravimo nešto drugačije, pošto su uglavnom imali kutije sa nekim floralnim elementima što je bilo pristojno ali nije bilo nešto previše privlačno za dizajnera ili kome bi sve to bilo interesantno iz te štamparske industrije. I onda smo mi napravili objekat koji bi nama bio super da imamo na stolu. I onda je ta kutija, ne znam da li je prva ili druga (a sada izlazi i treća) izašla u Wired magazinu u članku koji je bio na primer: “Devet besmislenih proizvoda u fenomenalnom pakovanju” ili tako nešto. To je meni bio totalno “dream came true”, jer sam izašao u Wired, i gomila starijih kolega me je zvala da čestita, gomila mlađih kolega ni ne zna šta je to Wired magazin, pa su samo prešli preko toga. Ali, to je bilo nešto što mi je baš bilo super. S tim smo nekako i ušli u packaking, pošto mi nikada do pre tri, četiri godine nismo radili i nismo radili dizajn za nešto što se prodaje. Mi smo uvek radili dizajn za nešto što ostavlja utisak. To su na primer: manual report-ovi za NIS, odnosno Gasprom Njeft ili stvari koje su za kulturu, ništa što je sada proizvod koji sam za sebe prodaje, možda sad neke knjige ali ni to ne računam kao neki ozbiljan proizvod, i sad smo ušli u neki taj packaking kao što je “Olga” – ulje bundevino i to pomaže za taj neki visibility dosta brže nego kada radiš taj neki editorial dizajn u kome smo bili specijalizovani.

Ivan Minić: Ono što mi je posebno interesantno, sećam se priče o kutiji kada se prva verzija radila, i većina ljudi kada razmišlja o tome u smeru – “Pa, dobro, nacrtali su kutiju i to neko odštampa, nalepi”. Nije poenta u tome. Poenta je da kada praviš nešto tako, napraviš i prototip i sve ostalo, i da to bude kutija koja bude nešto stvarno dobro. Pričamo o nečemu što je relativno proizvodno skupo, ti uzorci unutra, to košta.

Lazar Bodroža: To se radi kod nas, ta kutija, jer se radi manje više ručno 10.000 komada. I onda zato što je tako veliki tiraž, mi smo imali tu dobru komunikaciju sa štamparijom pa smo dobijali bukvalno prototipe u full štampi, full izrađene. Ako gledaš dizajn kao deo neke šire stvari marketinga, to zaista jeste jedan šraf u sistemu ali mi smo fetišisti koji se usko stručno bave time. I to jeste oblast koja jeste retro, u smislu kao što je i film dan danas. To su neke oblasti koje su se nekako muzjelizovale za jedan korak kako dolaze novi mediji. Ali i dalje opstaju i nekako sve više ljudima znači ta taktilnost. Ti u današnje vreme, ako ćeš na primer da kupiš knjigu, beletristiku neku, bilo bi dobro da ona na nešto liči, da ti to zadržiš jer inače to možeš na Kindlu da pročitaš jer ti je lakše kada putuješ, ne moraš da se maltretiraš sada s tim. Ja kada idem na putovanja nekada nosim i deset knjiga, i to može pomalo da bude problem sa pakovanjem 🙂 Ne toliko u težini, sad su one lagane već je problem u tom size-u. Tako da, kada želiš da nešto bude fizički objekat, bilo bi dobro da liči na nešto da bude onako da bi ga ti zadržao jer da bi imao nešto prema tom fizičkom, jer nekako sve više bacaš stvari, oslobađaš se toga da ne bi bio zatrpan đubretom u roku mesec dana u svojoj kući.

Ivan Minić: Ali ima taj jedan momenat koji je, citiraću Džobsa (Stiv Džobs): “Dizajn je i kako radi”. Dakle, nije stvar toga da bude lepo, poenta je da mora da bude funkcionalno i ta kutija mora da naleže kako treba. Sećam se svojevremeno dokumentarca o tvom pokojnom kolegi Francisu Fordu Kopoli i njegovim kutijama za scenario ili ne znam više za šta ih je koristio. I onda je on čovek shvatio da nijedna kutija koja postoji mu ne odgovara jer to ne naleže kako treba i onda je on uzeo i napravio mere i rekao da mu naprave takvu i takvu kutiju. I onda su oni ljudi proizvodili te kutije za njega, jer kao… u njih se smeštaju neke bitne stvari, njemu je važno da to naleže savršeno, da ne bude i previše loose, ni previše tight i tako dalje. I ja zamišljam koliko je tu bilo rada da se sve to unutra legne kako treba i zaista ostavi taj sjajan utisak jer, iako ljudima deluje “To je kutija papira”, tu postoje mnogo skupih papira, sa vrlo nekim posebnim obradama i sama kutija proizvodno tu firmu košta mnogo više nego neki prosečan promotivni proizvod.

Lazar Bodroža: Da, to jeste. Mi se i bavimo oneobičavanjem nekih relativno banalnih stvari. To nije sad ništa kao da izmišljamo sad neke nove sisteme komunikacije preko 5G mreže. Mi se bavimo nekim stvarima kojima su se ljudi bavili pre 50 godina. I čak taj čitav timeless momenat je isto nešto što je dosta zanimljivo, te gledamo da neke stvari stvarno budu zanimljive i da deluju dobro i za 5, 10 godina i da imaju tu neku univerzalnu vizuelnu vrednost. Mislim da smo s nekim projektima i uspeli sa time. Posebno je značajno da sada već studio postoji već 12 godina, tako da sa imamo i “istorijsku distancu” da možemo da analiziramo to. Tako da, što bi rekli, “uz božju pomoć” možda ćemo i napraviti neku monografiju gde ćemo moći to da prezentujemo 😀

Ivan Minić: Priča sa studijom se razvija. Priča sa filmom kreće da teče u nekom paralelnom track-u. U početku vrlo skromno i sporo, ali šta se dešava? Kako stvari kreću da se dešavaju?

Lazar Bodroža: Dimitrije i ja smo došli do te ideje da hoćemo to da radimo. Onda smo imali neki scenario za početak filma, koji je trebao da bude neki kratki film, neki showcase, mada to se nije desilo ali je to ušlo u film. To je onaj dijalog na početku sa socijalnim inženjerom. I onda je on napisao neki sinopsis i mi smo već tu na nivo sinopsisa, znači, nismo imali gotov scenario, počeli da razmišljamo ko bi bio dobar za glavnu žensku ulogu, jer je to nekako bilo tricky, ipak je to uloga androida koji je tu zbog zadovoljstva astronauta. To je sve bilo intrigantno. I onda smo tu došli na ideju da bi to možda moga da bude Stoja (Džesika Stojadinović – Stoya), koja je u tom momentu baš bila aktuelna, ne samo po svom radu u industriji filmova za odrasle, ali je tada već ona imala te svoje članke u The Guardian-u i u VICE, ne znam da li je već tada došla do New York Times-a. Možda je već bio New York Times, a nije bio The Guardian, nisam siguran. I onda je bila zanimljiva javna ličnost, koja je onako intrigantna i ima to neko srpsko poreklo, što je isto bilo zanimljivo. Nama je bilo konceptualno zanimljivo da nju, koja tako super izgleda, zamislimo u ulozi androida. Zatim smo došli do njenog kontakta od Nikole Tamidžića, našeg fotografa iz Njujorka koji je s njom radio, s idejom da nas spoji s njom. I to je sve tako išlo preko mejla, polu nevešto. Mi smo njoj zatim poslali taj sinopsis i pitali je da li bi to njoj bilo zanimljivo s varijantom “ako prođe, prođe”. Njoj je bilo super i rekla je da bih baš volela da radi. To je značilo da sada moramo da napravimo film 😀 I tek onda smo napisali scenario. Znači, mi smo napisali scenarijo sa svešću da će ona tu glumiti, da ona nije glumica u profesionalnom, akademskom smislu. Onda smo imali scenario koji je bio 2012. godine, pa smo se prijavljivali na konkurse Filmskog centra i par puta nismo prošli. I onda smo se prijavili sa produkcijom Aleksandra Protića koji je i producent filma, i koji je u tom producentskom scale-u zaista izgurao projekat onako junački. Tu smo mi dobili novac od Filmskog centra 2014. godine ali nam je trebalo jedno godinu dana zbog nekih pravnih peripetija, u koje sada ne bih ulazio, da taj novac izvučemo, što je bilo nekih tipa 97.000 eura, neki novac s kojim suštinski ne ulaziš u snimanje dugometražnog filma ako si iole normalan. Ali, mi smo s tim novcem ušli u snimanje filma 😀 I to filma koji se dešava u studiju, dovodi se glumica iz Amerike.

Ivan Minić: Što kažu – celovečernjeg.

Lazar Bodroža: Da, celovečernjeg 🙂 Gradi se scenografija, uzima se dobra optika i to je značilo i ulaženje u neke dugove, ali taj rezultat koji smo dobili je bio zadovoljavajuć. Jer, dugo smo tražili i taj look filma, jer je sve što smo radili je bilo suludo – snimaš SF film u Srbiji sa porno glumicom, to čak i ako nisi zlonameran, deluje dosta onako… da bi moglo da se ospori lako ta ideja. I onda se zaista nađeš u toj situaciji da imaš to nepoverenje ljudi koji te okružuju u nekom širem ili nekom užem krugu, jer im nije jasno kako ćeš ti to sve da izvdeš i sve to tako. I onda te to dodatno motiviše. Par puta sam spominjao da je u pitanju inat, ali ne u pitanju da sam ja to iz inata uradio, ali to je jedna fina, dodatna motivacija kada svi misle da si polu-lud što to radiš. To je meni bilo nekako uzbudljivo. I onda kada smo krenuli, i kada se tu pridružio Kosta Glušica koji je direktor fotografije, pa zatim i Aljoša Spajić koji je scenograf, krenuli smo da razmišljamo i o izgledu filma, i u stvari smo došli do toga momenta, pošto to realno niko to pre toga nije radio i svi oni su to ljudi koji su ozbiljni filmski profesionalni ali niko nije bio na setu, čak nije bio ni na setu SF filma jer se radio samo onaj “Lockout” pre toga kod nas, Lik Besonova produkcija snimana 2009. ili 2010. snimano; ali niko od nas na tom setu nije bio ili radio na tom setu radio i dobio neki zaključak o tome. I onda smo shvatili da moramo da idemo na tu neku prevaru percepcije, da moramo da napravimo tako da ljudi ne izvale da mi to ne umemo nego da to nekako radimo svo vreme tako da izgleda dobro iz neke kontre. Nismo se vodili time da gledamo kako je to uradio Kjubrik, jer to je besmisleno uraditi, već da vidimo kako ćemo mi na konto nekih naših znanja to laički da prevarimo percepciju ljudi da to deluje bogatije, skuplje i uverljivije nego što stvarno jeste.

Ivan Minić: I da, kada smo već kod toga, kutije je pravio Kjubrik, a nije pravio Kolopa, to sam pogrešio 😀

Lazar Bodroža: Pa, da… On je bio frik za te stvari. Mada, otkud znam, možda bi i Kopola pravio, nikad se ne zna.

Ivan Minić: Ne, ne, … Bilo je o Kjubriku, ne znam zašto sam pomešao, ali…

Lazar Bodroža: Cela stvar je u tome da smo se sve vreme bavili prevarom percepcije kako sad to da napravimo da izgleda. Ja kada sam tražio reference, uglavnom su ljudi tražili reference za SF film, pa ti im pokažeš “Odiseju u svemiru 2001” ili “Blade runnera” i svi će da te gledaju kao budalu, jer pod broj jedan, nisi Kjubrik, pod broj dva nisi Ridli Skot, a pod broj tri nemaš tih para. I onda sa pronalazio dosta tih savremenih filmova koji upadaju u tu nišu, kako bih ih zaista uverio da to možemo da napravimo. Jedan of filmova koji mi je bio značajan je bio “Beyond the black rainbow” od Panosa Kosmatosa, to je sin onog čuvenog Kosmatosa koji je radio filmove “Kobra 2”, “Rambo 2” od osamdesetih godina, one eksploatatorske akcione filmove. On je pravio i film “Mandy” sa Nik Kejdžom, koji je možda i bio pozat, ali je Beyond the black rainbow” zaista opskuran film. I ja sam to našao kao referencu, kao i još neke filmove gde sam nalazio te savremene filmove koji su skoro izašli i te neke male, bizarne SF-ove ili horore, sve te tako čudne filmove što mi je pomoglo da to nekako uspemo da stvorimo taj neki vizuelni sistem oko filma, koji je bio dosta hazarderski. Mi do kraja nismo znali 100% kako će sve to izgledati. I Kosta je napravio jednu super stvar vezano za princip snimanja filma gde je, pošto je bio sagrađen set,  sve bilo na mikseti, cela rasveta je bila kao stari Holivud, snimalo se sve dosta brže, svi totali, štimunzi, sve se snimalo dosta brže. Duže smo čekali glumce da uđu na set nego rasvetu, što je dosta neobično i što je dosta ubrzalo produkciju a da smo dobili taj jedan izgled koji deluje, prosto deluje kao pravi film. Jer, ljudi su gledali film, to im se dopalo i bili su dosta kritični, ali niko ne osporava taj film na nivou forme, pošto kod nas često, a pogotovo kada se napravi debitatnski film, ljudi vrlo često osporavaju da li je to uopšte film ili je to neki video zapis, esej, dok ovo niko stvarno nema sumnju da je ovo film, iako ima i dosta artificijalnih i artističkih momenata vrlo ekspresivnih. Ali i to je isto stvar koju smo dodatno uz taj neki artizam povišeni, jer naš film podseća malo na te art filmove, ne na art-house filmove, već na art filmove iz sedamdesetih i osamdesetih kao što je radio Žodorovski ili vrlo vizuelni art filmovi koji su imali taj vizelni stejtment. I nama je, u stvari, taj vizuelni artizam bio vrlo povišen i vrlo likovan, i dodatno je podigao production value, što je isto zanimljiv momenat u tom nekom disbalansu. Uglavnom ljudi misle da će te stvari ubiti vrednost filma ili širinu koju film možda ima, ali u našem slučaju to je doprinelo da taj film dobaci do neke šire publike. Mi smo nekako bili svesni da moramo napravimo vizuelno ekspesivan film da bi imali taj neki globalni impakt, što nam je od početka bio cilj. Bio nam je cilj da napravio taj neki izvozni proizvod, pa smo se ponašali kao neki Energoinvest 🙂 u svetu malih filmova za koje niko nije čuo.

Ivan Minić: Kada je bila premijera filma, ja sam sticajem okolnosti bio u Berlinu i nisam mogao da dođem. I onda je nakon toga bila još jedna projekcija i ja sam opet bio negde.

Lazar Bodroža: Da, da, ti si stalno nesvesno izbegavao film… 😀

Ivan Minić: Ali zaista sam hteo da vidim i 100% puta su bile neke varijante, sećam se nekog prikazivanja na Kosmaju, neki avgust, nešto 50 stepeni i ja sam sebi rekao da ja stvarno ne mogu da idem u salu u kojoj nema klime, umreću za tih sat i po. A nisam hteo da ga gledam kući. Ja sam te pitao, da li mogu da dobijem neki link, nešto… i ti si mi rekao: “Skini s torrenta”. 

Lazar Bodroža: Ja sam isproveravao sve kopije koje postoje ilegalne, i stvarno  su dobar ton, kolorit i sve to. Sad se pojavila jedna, i ja sam dosta počastvovan ilegalna španska kopija sa španskim nahom. Znači, neko je seo i napravio nah na španski jezik, muški i ženski glas i koji ide preko engleskog. Engleski je utišan i oni preko engleskog pričaju, i ja sam bio zapanjen jer to je zaista ozbiljan posao da se neko potrudi da neko sad ovaj film prevodi na španski, jer mi još uvek nemamo distribuciju na španskoj teritoriji nijednoj, ni Južnoj Americi ni Španiji, i to je neko napravio samoinicijativno.

Ivan Minić: Za svoju dušu 😀

Lazar Bodroža: Ne, zaista. Ja mislim da su torrenti dosta bitni za popularizaciju filma na siromašnim tržištima, jer vi danas kada prodajtete film, film se i dalje prodaje (ljudi često misle da se film prodaje po platformama, nezavisno od teritorija) vrlo konzervativno po teritorijama, samo što se teritorije nekao ujedinjuju, tipa Istočna Evropa, ex Jugoslavija, za te neke manje filmove gledaš da prodaš za što veću teritoriju da se nešto ne bakćeš sa svakom zemljom. U suštini, prodaje se po teritoriji i tu distributer dobija prava za eksploataciju na manje više tim platformama, pogotovo za ovu vrstu filma. I sad, ako je film bio na torrentu u Ukrajini, nekom tržištu koje nije bogato, ljudi su ga gledali ali tamo online distribucija nije nešto jaka a film bi poput našeg bi teško ušao u bioskop. Prosto, to bi distributerima bila neka računica koja se ne bi isplatila na kraju dana. I onda šta ostaje? Da prodaju televiziji. I sada, ako je pre toga, film dobio neku popularnost na torrentu, može se posle lakše prodati televiziji, pošto televizija ne može da skine sa torrenta pa da pusti nego moraju da plate prava. Tako da za tako neka tržišta poput našeg, torrent za popularizaciju filma nije loša stvar. Tako da, nije da popularizujem, ja sam proverio sve kompije i sve sam video. Naš prvi torrent se pojavio 12 dana pred američku distribuciju, to je bilo officialy, pre nego što je izašao DVD bio je DVD-Rip. EVO se zove ta udruga koja radi baš te .avi i old shool torrente, i oni su izbacili tada i to nije ništa suštinski naškodilo američkoj distribuciji jer tamo stvarno moraš da si ozbiljan grinder da bi skidao s torrenta, mislim da to tamo apsolutno niko ne radi.

Ivan Minić: Ja se samo sećam da kada si mi rekao da skinem, ja sam skinuo i nisam hteo da ga pustim kući jer zaista smatram da nešto u šta je uloženo toliko pažnje ljudi koje izuzetno cenim i poštujem, i volim, i tako dalje, i što je kasnije naišlo na takvu reakciju stručne javnosti ne treba da gledam gajbi na TV-u, treba da ga gledam u bioskopu.

Lazar Bodroža: Jeste, to je jedan od onih filmova koji je bolji za jedno 10% kada se gleda u bioskopu. To je prosto ta vrsta vizuelnosti da je prosto za platno i bolji je doživljaj. Ali, može da se gleda i kod kuće. Ja sam gledao na manje više svim ekranima, proverio, bacio oko…

Ivan Minić: Gledao sam ga u bioskopu, ostavio je vrlo snažan utisak na mene. Mogu da kažem da smo bili u redovnom kontaktu tada kada si ti hteo da dobiješ povratnu informaciju iz sale. To je bila mala sama u Kombank dvorani, bilo je 15 dana projekcije i mi smo uzeli za jednu od prvih, odgledali film, bili prilično “blown away” kako to sve izgleda sa pričom koja te veoma navodi na razmišljanje ali koja je vrlo lepo uobličena. Meni je jasno zanjući tebe i znajući kako je tekao razvoj cele priče da je tu bilo kompromisa, ali da to nisam znao, ne bih to mogao da zaključim iz onoga što sam gledao. Ali, bilo mi je potpuno neverovatno kako ulaziš u priču svesno sa vrlo ograničenim resursima i svim ostalim i način na koji ste vi rešili neke stvari, gde naravno postoje i neke animirane sekvence i tako dalje, ali to sve zajedno je toliko skladno i apsolutno niko ko je imao prilike da gleda u takvim uslovima taj film ne može da pretpostavi šta stoji iza toga. I zato mi je važno da podelimi šta stoji iza toga, a to je da ste u suštini mnogo stvari radili štap i kanap.

Lazar Bodroža: Mislim da su tu donete neke dobre producentske odluke u samom snimanju jer često kod nas nekako se uhvati pa se štedi na nekim stvarima, a na nekim drugim stvarima se ulaže i koje nisu potrebne. Mislim da je ovde to malo novca što je bilo, bilo dobro raspoređeno i uloženo i autori su imali veliki entuzijazam da to urade jer svima je to bio neki skok u neku prazninu gde ne znaju šta će se desiti, i nekako su svi u tom smislu bili požrtvovani. Mi smo imali tu scenografiju koja je bila stavarno dobra i stvarno je dobro funkcionisala. Aljoša je to napravio kao jedan zatvoreni sistem i u suštnini je to jedna vrlo jeftina scenografija ali je vizuelno dobila na nekoj težini i mogli smo da iskoristimo taj ogromni LED zid koji je kao taj neki njen charger. Prosto smo imali ta neka rešenja koja su na kraju dala taj jedan utisak, i ceo taj Kostin tretman svetla, izbor optike, te animamorfik optike koja je dala na toj skupoći izgleda. Mislim, to je možda i najjeftiniji način da ti film izgleda filma, a to je da uzmeš relativno skupu optiku. Tu se ljudi relativno štede, a mislim da je optika upravo to što ti da taj dodatni izgled. Naravno, to košta i nije to ni za ovaj film bilo jeftino, to je bila stavka u budžetu, ali to je svakako bila stavka koja je pružila taj neko širi izgled. I radili smo dosta kao neko ozbiljno snimanje, a ceo film je snimljen za 20 dan.

Ivan Minić: To sam upravo hteo da te pitam, jer mislim da je pored svega toga i ta organizacija toga da to ne traje predugo, odnosno stvari koje se plaćaju na dan da ne traju predugo, a stvari koje se rade u toj nekoj postprodukciji da traju onoliko koliko moraju, jer prosto svi ti ljudi koji učestvuju u tome imaju te neke prioritete.

Lazar Bodroža: Nama se baš postprodukcija razvukla zbog tog nedostatka novca i onda kada nemaš dovoljno novca, u kontekstu postprodukcije si u nekom drugom ili trećem šalonu prioriteta ali se stvar i dalje dešava. Post su radili prijatelji moji iz “Pr1mer studija” i “Fried”, i u tom smislu je to stvarno bio rad koji je bio malo maratonski ali je dao jedan rezultat na kraju koji je dosta referentan za njih i za tu vrstu filma.U Americi se isto često snimaju, a to sam video kada sam bio po tim nekim festivalima u Brazilu, a u Brazilu je bio taj jedan fantastičan festival “Fantaspoa” u Porto Alegreu, to je neko malo mesto tamo na jugu blizu Argentine i tu je bilo dosta film makera iz Amerike. I sad, ti kada ovde nekome kažeš da si snimao film za 20 dana, oni se čude, ali tamo su svi snimali film za 17 dana, 16, 20 dana i uglavnom su to svi neki “first time makeri” ili drugi ili treći put snimaju, i sve su to isto tako grinder-ski filmovi, jer oni ako snimaju filmove, oni nisu reditelji i nemaju titulu. Mislim, oni mogu da kažu da su studirali režiju, ali ako se ti ne baviš time, ako nisi dve, tri godine na setu, ti prosto nisi reditelj. I kada vidiš koliko se oni time bave, koliko su oni pasionirani, skoro polureligioznog karatkera i koliko je njihova uverenost u tom, onda stvarno vidiš koliko smo mi ovde razmaženi u Evropi. Bio je jedan drugar iz Nemačke koji je isto tada imao film na festivalu, i onda smo nas dvojica koji smo sa tog evropskog kontinenta gde je sve to državno finansiranje, i kada smo videli sve te ljude iz Amerike, o čemu oni pričaju i koji su sve to načini rada, bili stvarno motivisani i impresivno je kako kod njih funckioniše taj nezavisni film. On je kod njih vrlo razvijen. I to uvek kažem, ako hoćeš da praviš film u nekoj B+ produkciji, to stvarno možeš da uradiš u Srbiji, ili čak i slabijoj A produkciji, zavisno od prirode filma i žanra, ali da snimiš grinderski film bez novca uopšte, to jedino možeš u Americi da uradiš. Tamo jedino imaš te entuzijaste koji će da ti dođu, “working for credits” i sve to. I to kada vidiš, vidiš koliko smo mi stvarno ovde i dalje zaštićeni u smislu tih nekih stvari. Mi smo imali državno finansiranje koje nije bilo veliko, u smislu projektovanog budžeta filma to je nekih 40% naših finansija, što je dosta malo. Mislim, kod nas su filmovi 100% finansirani od nekih vrsta državnih para. Možda nisu domaće pare, možda su regionalne ili evropske, ali su uglavnom “state funds”, dok je kod nas bio nešto drugačiji slučaj tako da je to isto zanimljiv model, koji ne bih sad nešto preporučivao ali tako je bilo.

Ivan Minić: Kako ste postavili priču? OK, vi ste imali ideju da snimite film i šta onda?

Lazar Bodroža: Mi smo imali ideju da snimimo film, Dimitrije je napisa scenario, prijavili smo se na konkurs Filmskog centra, što je bilo neizvesno. Tek na trećem smo dobili taj neki novac za niskobudžetni film. Tada si mogao da se prijaviš na veliki konkurs, ali pod nekom nišom za niskobudžetni film. I mi smo tu dobili nešto manje od 100.000 eura i onda smo snimili film, tu je Prota koji je producent filma ušao u dugove, i uspeli smo da dobijemo još neka druga dodatna sredstva od centra, pa neka privatna sredstva, pa svoja…

Ivan Minić: Tu je bila i neka Kickstarer kampanja?

Lazar Bodroža: Bila je Kickstarter kampanja, odnosno Indigogo kampanja, koja je bila suštinski neuspešna jer je goal bio visoko, jedno 50.000 a skupilo se jedno 20.000, ali smo na konto te Indigogo kampanje dobili privatnu investiciju u toj nekoj visini novca koju smo skupili bez da smo morali išta da pravimo, tako da je to neki pokazatelj da se taj trud ipak isplati. Jer, taj trud je bio flop, ali smo na konto toga dobii neki visibility i neku privatnu investiciju koja nam je u tom momentu, to je prijatelj naš Aleksandar Smiljanić, koja jeste bila mala u kontektu svih troškova ali nam je u momentu tog očaja kada si stao sa filmom i nisi ga snimio baš skroz do kraja a fali ti za sve i svašta, je to nešto to što je psihloški obrnulo star, i ja sam beskrajno zahvalan zbog tog momenta. To je baš bio momenat gde smo sedeli i razmišljali kako ćemo da završimo film, pošto su nam ostala tri dana snimanja koje smo mi svesno odložili…

Ivan Minić: Da biste videli šta vam sve fali.

Lazar Bodroža: Pa, ne ne… mi smo već snimili u studiju sve što smo imali, to je već bilo srušeno, nego smo imali snimanje te dijaloške scene na početku i “space walk”, koji je bio bitna scena. Kako smo mi to na kraju snimili, mi smo mogli i da snimimo u cugu, ali prosto, to nismo imali dovoljno inteligencije u tom momentu da sve to smislimo nego nam je ipak trebala određena vremenska distanca da bi se tu nadovezali. Čak i nismo snimali nešto mnogo pick-upova i dosnimavanja. Možda smo imali jednu ili dve scene, pošto nije Stoja bila tu i mi smo imali Sebastijana, pa smo s njim izmuljali neku jednu ili dve scene i dosnimili. Ali, uglavnom, to je bilo planirano dosnimavanje, nije bilo dosnimavanje kao krpljenje, već je bilo planirano po scenariju, falile su dve bitne scene u filmu koje su trebale da se snime. I od momenta kada smo završili snimanje do momenta kada smo radili dosnimavanje, bilo je godinu i po dana procepa. I brzlo posle toga je film izašao. On je izašao na FEST-u 2018. godine, i tada je dobio dosta nagrada, manje više sve velike nagrade i onda smo krenuli na taj “festval run” po svetu. U suštini, završavanje filma je, kada me ljudi pitaju koja je razlika raditi na filmu, pa u studiju, da li je drugačije, u suštini, snimanje filma kada radiš kao snimanje, koje je kod nas isto bilo studijsko snimanje, znači vrlo kontrolisano i u finim uslovima, koje i jeste neko adrenalinsko iskustvo jer nešto radiš, jer je i tu neki veliki surogat tim koji je stvoren zbog tog nekog projekta u par nedelja i radi skoncentrisano i sve to mnogo košta, pa postoji pritisak; sve ostalo je vrlo slično. Ti sad sediš ispred komjutera, telefoniraš i maltretiraš se sa ljudima da se sada nešto desi, izgura. Tako da, tu nema neke velike razlike i nisi odjednom postao sineasta koji čita filmske revije.

Ivan Minić: Za većinu ljudi koji su imali to neko simenatografsko iskustvo, snimali su filmove za domaće tržište ili ovo govorno područje, što je malo šire od ovog tržišta. Vi ste ušli u nešto što može da ima svoj život globalno, i ispostavilo se da sada ima svoj život globalno. Koje ste predznjanje imali o tome, a šta se zapravo dešavalo kada je krenula ta priča nakon festa kada je film krenuo svoj život?

Lazar Bodroža: Što se tiče predznanja, znali smo ljude koji su s naših prostora znali pokušavali nešto tako i gurali. Jedno je iskustvo “Srpskog filma” od Srđana Spasojevića, a koji je Aca Radivojević pisao i koji je ekstreman film koji ima jako veliki visibility i neki hajp oko njega. E, sad… oko prodaje tog filma teže ide, mislim, oni su čak i dobro prošli jer je to bila neka 2011. ili 2012. godina kada su prodavali taj film, jer je to filmsko tržište dosta konzervativno. Na primer, to što Stoja glumi je bila super stvar za festivale i za neka tržišta kao što je Italija ili Francuska, ali konkretno za američko tržište se to smatralo kao neki polu-šund, jer porno glumica i kako to marketirati, a nije sad girfriend experince…

Ivan Minić: Pri čemu ona nije samo to, već ima i gomilu drugih stvari, ali…

Lazar Bodroža: Ona je stvarno glumački u filmu stvarno dobra. Mi smo bili iznenađeni. Jer, mi kada smo nju kontaktirali, baš da se vratim na to sa njom, ona je prihvatila i kada smo dobili te inicijalne pare mi smo razmišljali šta ćemo sada da radimo, jer smo shvatili da nismo ni znali da li ta žena zna da glumi jer u ovim današnjim porno filmovima… Još je ona glumila u tim nekim “Digital playground”, to je bila njena produkcija koja je bila neki Dizni pornografije, sa radnjom. I sad je to bilo u periodu našeg formativnog perioda su filmovi iz sedamdesetih, pa čak i osamdesetih bili koji su bili tipa – ulazi udovica u detektivsku agenciju pa sada tu kreće neka žvaka, ljudi zaista glume, trude se kako znaju i umeju, a sada su ti neki današnji filmovi kao da ih je polu blam, kao da sad tu nešto moraju da glume pre akcije, i to je kao neka blamaža i svima je neprijatno, ne trude se u glumačkom smislu. Tako da, ništa nismo mogli da zaključimo iz njenog dotadašnjeg rada, onako što se tiče njenih intervjua ona je delovala onako dosta znimljivo i elokventno. I mi smo odlučili da mi nju dovedemo i da napravimo neku vrstu probnog snimanja, probnog kastinga. To je bilo nekih pet ili šest meseci pred snimanje. I tu se ispostavilo da ona ima talenat, ima nešto nekontrolisanosti ali ona je onako baš po Stanislavskom usvojila te neke metode i stvarno pokazala taj neki iskonski talenat. Ona ima u ovom filmu tu neku kombinaciju između naturščika i stvarno ozbiljne filmske zvezde, jer ona fenomenalano izgleda i izgleda kao taj tip filmskih zvezda – polumodel kao što je Mia Jovović, često su je s njom poredili, a sa druge strane ima tu potpunu svest o kameri, potpuno vlada atmosferom oko sebe, a ima i tu iskrenost naturščika, tu neku nepredvidljivost. I to je za ovu ulogu, ja stvarno ne znam kako bi se ona sada snašla u nekom realističkm kontekstu filma, ali za ovo je ona napravila genijalnu ulogu i nagrađena je nagradom na FEST-u, što je bilo super. Posle toga je bilo i veliko interesovanje na festivalima. Tako da, bilo je tu dosta tih momenata rizičnih u tome, jer zoveš nekoga za koga tačno ne znaš da li zna da glumi i u kojoj meri, a ti sve vreme zansivaš koncept filma na njoj.

Ivan Minić: I ne možeš baš da priuštiš sebi da 500 puta probate nešto, nego to mora da ide nekim tempom koji je očekivan.

Lazar Bodroža: Tu smo mi imali tu taj neki kasting od tri, četiri dana i na kraju smo imali snimanje u studiju. Ja sam hteo da vidim kako se ona ponaša kada je tu i kamera i rasveta, i to smo sve platili da bi to izgledalo dobro. Jer znaš, jedno je kada to vežbaš u sobi, ali sasvim je drugačije kada su tu svi ti neki ljudi, filmski radnici u prslucima koji idu okolo i viču: “Ajmo ljudi, što se ne radi?!” na nekom nepozntom jeziku. I to se ispostavilo kao dobra investicija. Tako da, imali smo Prota, Dimitrije i ja koji smo bili taj neki nukleus te priče, imali smo i dobrih odluka šta sad uraditi sledeće, da li će da funkcioniše. Odnosili smo se prema celom filmom sa punim uverenjem, ali sa nekom dozom neverice u tom produkcionom smislu koja je na kraju rezultovala kvalitet jer nismo gotovo nijedan detalj u filmu nismo uzimali zdravo za gotovo, nego smo svaki gledali kako da uradimo a da to bude iščašeno, da ne bude već viđeni.

Ivan Minić: Meni se čini da ste za većinu tih stvari objektivno i overdeliverovali i da je to trik. Nesigurni da li je dovoljno, overdeliverovali ste i našli ste alternativno rešenje i kad se sve to posložilo krajnji rezulteat je bio odličan.

Lazar Bodroža: To je baš producent Džonatan Ingliš (Johnatan English) rekao da je dobro kod ovih efekata, pošto smo VFX efekte gledali na nekom timeline, dobro je što su čudni, “they are all odd”. Ništa nije na prvu, sve je malo zamuljano čak i ako imaš direktnu referencu, nešto je tu onako  u nekom svom matu. To je bio jedan od postupaka što smo sve veme preispitivali i gledali kako da stvar, pre svega u nekom vizuelnom smislu a i u smislu gradnje te dramske celine postavimo, pa je i muzika koju je Nemanja Musurović uradio bila odlična. To je sada izašlo kao soundtrack, austrijski Univerzal ga je izdao, tako da može da se na Spotify za one koji to slušaju, ima i na Youtube. Mislim da je taj soundtrack jedno delo za sebe koje je diglo film na jedan nivo. Mislim, samom slikom je film već bio na nekom nivou koji je bio vrlo pristojan, ali mislim da je ta muzika dala jednu dodatnu nadgradnju već i te emotivne lejere.

Ivan Minić: Ne samo muzika, već generalno i ceo zvuk.

Lazar Bodroža: Da, ceo dizajn zvuka. Ali, pošto je sve vreme muzika u nekim momentima na granici sa atmosferom, odnosno ono što pripada dizajnu zvuka koji je tako rađen. Te dve godine što smo se razvukli su dale baš na tom kvalitetu kod tih stvari koje je teško ponoviti. Sad kad pričam sa ovim producentima u Americi, ja im objašnjavam da smo mi film uradili za neke objektivno male pare ali smo imali dosta vremena, što često u ovoj vrsti produkcije ti nemaš vremena.

Ivan Minić: Imali ste dosta vremena, a mislim i da ste imali malo taj momenat da svi ste vi prijatelji međusobno i svi hoće da se iscimaju da naprave zajedno jednu stvar koja je stvarno značajna. OK, neki troškovi tu treba da se pokriju i prosto je to tako, ali niko to nije radio sa ciljem da se tu ne znam kako zaradi i mnogo je tu više bila stvar reference, a i tog momenta da dokažeš tebi da je to moguće. I da jedni drugima dokažete da je to moguće i da pokažete da ako ti veruješ u to, ja ne mogu da ne veruje u tebe i samim time i ja verujem u to. Samim tim mislim da je taj momenat presudan.

Lazar Bodroža: Mislim da je bitno da postoji jedan čovek koji je apsolutno zadovoljan filmom i bilo bi dobro da sam to ja, i onda će svi drugi biti zadovoljni 😀 Nekako, to se onda širi dalje. Kod nas ljudi svi nekako imaju ideje i svako vuče na svoju stranu i ispadne čudno, ali na kraju nekako uvek mora da bude taj neki jedan rukopis da zatvori sve, iako je dosta ljudi imalo te neke dobre inpute u tom nekom užem krugu. U producentskom i kreativnom krugu imamo ne te neke zaista dobre inpute vezano za ceo film, i kada smo radili na samoj montaži filma, Milena Mima Petrović je u startu dala jednu direkciju tona filma emotivnog, da ima taj jedan balans između muške i ženske energije jer lako može da prevagne i pipav je film na tu neku temu i zato što se baš i time bavi u tom nekom većem delu. Tako da mi je to baš bilo dobro što smo uspeli da napravimo taj neki balans i ja volim takve filmove da gledam i ja sam možda tu subjektivan. U smislu, kada nešto završiš, nekako ti se i ne vraća i razgovori poput ovoga znaju da budu mučni jer se prisećaš bilo čega, jer je i sećanje samo po sebi zamorna stvar. I onda imaš nekako taj momenat da uhvatiš pa shvataš stvari zdravo za gotovo, pa nije nije ni bitno “to smo mi to nešto napravili”. Pokušaš da demistifikuješ, pa mistifikuješ još više jer nećeš stvarno da kažeš kako je stvarno bilo i onda kada radim ove intervjue, moram prvo se prisetim kako je sve to išlo i da je bilo mnogo više mučno nego što ja dozvoljavam sebi da se setim.

Ivan Minić: Hajde da priču sa fimom završimo sa tim kako je tekao i zašto je, s jedne strane značajan festivalski život, šta ste vi videli i šta ste doživeli od toga, i kako je tekla ta cela priča dalje oko distribucije, odnosno kako ste pokušali da povratite investiciju koja je napravljena?

Lazar Bodroža: Pa, u suštini, mi smo imali pre premijere u Beogradu načelni dogovor za američku distribuciju. Džonatan Ingliš, naš koproducent je otišao u LA, bio je tamo mesec, dva dana i razgovarao je sa mnogim distributerima. I na kraju smo došli do Grindstona, odnosnto Lionsgate, koji su imali neku ponudu koja se tu nešto dogovarala, dizala, levo i desno i onda smo sa Arclight Films, koji su vrlo respektabilni producenti i distributeri i sales agenti, dogovorili da oni nastave da nas reprezentuju za ostatak sveta, te da hendluju taj deliveri za američku distribuciju. Tako da, mi smo već u momentu kada smo na FEST-u imali premijeru, mi smo već imali dogovoreno najvažnije, da idemo za Lionsgate i da nas Arclight zastupa. Jer, pošto vi imate sales agente, sales agenti prodaju film lokalnim distributerima, pa se tako desi da Universal uzme film za Ameriku, a neko drugi za ostatak sveta, ali sve su to neke srećnije priče, ovo je više pokušaj. Oni će sada ići i pokušavati da prodaju po ostatku sveta, pa kako sad uspeju. Mislim da je već s njima već sve bilo dogovoreno i potpisano na Berlinskom festivalu, a prodaja je počela je krenula već tada ili možda na Kanskom festivalu. Na tim velim marketima i festivalima, oni i prave najveće prodaje. E, sad. Paralelno smo imali i festivaliski život, i Lionsgate je rekao da prave realase početkom 2019. godine, i oni su po ugovoru imali da niko ne može da krene pre njih. Zato je nama distribucija bila kao ti profi američki filmovi. Imali smo festival run  i onda je krenula distribucija u Americi, i posle Amerike, može i taj isti dan, ali u principu kasnije kreću svi kasnije. Oni nisu dozvoljavali distribuciju niti prikazivanje u Americi pre nego što oni krenu sa distribucijom, što je isto blokiralo priču oko tih američkih festivala, i tako dalje. Mi smo imali dosta fin festival run, po da kažem najvećim žanrovskim festivalima kao što su Sitges Film Festival i Berlin u Evropi, i imali smo te neke manje zanimljive festivale kao sto je Tarkovski fest u Rusiji koji je Pavel Lungin drži. I imali smo Fantaspoa u Brazilu. I imali smo te neke middle range art house festivale kao što su Cottbus, Varšavski festival. Doduše, i Varšavski je veliki filmski festival, ali tad smo već imali premijeru u Rusiji, pa nismo mogli da uđemo u taj debitanski. To je bio jedan jako fin festivalski run. To, što se tiče odnosa sa prodajom, suštinski nema preterani uticaj, mada ima par primera. Recimo, mi smo Italiju prodali šest, sedam dana posle festivala u Trstu, koji je čuveni SF festival, tu je i Stoja bila i bilo je i veliko interesovanje novinara, i sve tako. I onda smo tu imali press konferenciju gde smo pričali sa novinarima, pa sam se ja slučajno zakačio njihove porno industrije, pa su me filmovi pitali da li sam gledao neke poznate filmove. Sad, Stoja ništa nije gledala od tih italijanskih ludila, pa je konferencija otišla u totalno drugačijem pravcu. Ali, to je primer da smo na festivalu imali premijeru koja je bila super i da je film prodat dosta dobro njihovom najvećem distributeru za home entertaiment i digital distribuciju u Italiji. To je recimo primer gde je festival direktno uticao na prodaju, ali to uglavnom to, sem ako nisi uboo neki od tih velikih svetskih festivala što us Kan, Berlin, Venecija i s druge strane, Sundance, South by Southwest i naravno Toronto, može da ti se desi da imaš premijeru, pa da ga odmah prodaš full. Sve ovi ostali festivali nemaju suštinski taj neki značaj, nego je sve to više bilo za neki naš lični networking, ali eto primer Italije je zanimljiv. Možda je to sad slučajnost, možda je to bilo dogovoreno mnogo, mnogo pre pa je baš tad prodato, ali je to recimo primer direktnog uticaja. Imali smo sigurno nekih tridesetih festivala, možda dvadeset i pet. Znam da sam ja sam bio na nekih 12 festivala van zemlje, ne računam ovo po Srbiji i Hrvatskoj.

Ivan Minić: Kada kažeš distribucija, koliko toga je priča – bioskop, šta god, a koliko je to zapravo sve ovo što danas podrazumeva distribucija što su DVD, BlueRey, streaming servisi?

Lazar Bodroža: To je streaming uglavnom. Što se tiče Amerike, oni su institirali da ne bude bioskopska distribucija. Mi smo pitali da li bi mogli da imamo onu fake bioskopksu distribuciju. Jedan bioskop u Njujorku, jedan u LA, tri dana, čisto da bi došli neki novinari i nešto pisali, oni su nam rekli da će nam dati više para da to ne radimo, nego smo tu dobili, tipa, petnaest posto veću cifru na konto toga da ne idemo u bioskopsku distribuciju. Mi smo to prihvatii jer žive pare, šta sad 😀 Mislim da Liongates to nije hteo jer bi u onim box office rezultatima izašli sa smešnim rezultatima od po 1500 dolara, i verovatno da bi preskočili tu vrstu promocije, a i jednostvno ljudi neće time da se bave jer imaju neke svoje algoritme sa kojima rade i oni ako si ta neka home entertaiment, onda si home entertaiment. Oni su stvarno gurali i to je svuda dostupno, čak je i u onim red box kioscima za rentiranje DVD. Tako da je strašno prisutan film na svim tim pay per view platformama kojih ima milijarda. Verovatno svako ko ima smart tv može da skine, da li preko Apple TV, Amazon, … može preko svega da rentira. Tako da, što se tiče Amerike, to u je bila DVD i BlueRay distribucija, te digital. U Francuskoj je uzeo Amazon Prime ekskluzivno samo za njih. Inače, mi smo za Francusku i francusko govorn o područje u Evropi mi smo Amazon Prime realese. Nije pay per view, već ako ima subsribtion možeš da vidiš. I napravili su odličan francuski nah koji je fenomenalan, tako da sam kao svaki evropski reditelj doživeo da mi film ima francuski nah, što mislim daje highlight 😀 U italiji isto ima italjinski nah koji je malo aljkaviji ali i dalj dobar..

Ivan Minić: Mislim da je highlight jedno veče pre jedno deset godina na nekoj konferenciji, gde mrtav umoran dolazim u sobu, palim TV, u pitanju je Mađarska, Balaton, i iskače Emir Kusturica na mađarskom. Nadrealno.

Lazar Bodroža: Tako da, što se tiče distribucije, to je Amerika, Kanada, to je Lionsgate, imamo ceo daleki Istok gde je otišao. Tu je čak i bilo u bioskopu, mislim u Hong Kongu ili tako nešto, pa u Tajvanu, Japan, Južna Koreja, nažalost nije Severna, mada smo imali pozive sa festivala u Pjongjangu, što je zanimljivo. Ali na kraju su odustali, pa je ostao dogovor možda neke sledeće godine. Ne, mi smo dobili poziv iz Pjongjanga, sa nekog mejla, da li hoćemo da dođemo sa filmom na festival. Prvo smo milslili da nam neko prenkuje, loži i vidimo da je to jedna jedini mejl zvanični, ima ih ukupno 24 iz Severne Koreje, koji se nalaze na njihovom sajtu. To je jedan jedini za film, i za distribuciju, snimanje i koprodukciju, i to je jedan mejl i sa njega su pisali da ih film interesuje. Videli su ga možda u Varšavi ili ne znam gde. Ali, nama je genijalno jer se u filmu iznosi severnokorejska ideologija Duče, i nama je to bila potpuna pobeda, jer kada bi došli u Severnu Koreju to bi zatvorili potpuno krug.

Ivan Minić: Ti bi otišao, da li bi se vratio… to bi već videli.

Lazar Bodroža: Da, možda bi me zadržali. Ali, to se na kraju nije desilo. To je bilo – čućemo se sledeće godine, tako da ništa od toga, ali bili smo na gomili drugih festivala. Sad je dogovorena Nemačka i Rusija, i mislim da su time pokrivene sve teritorije. Film sad ima svoj život. Ali, ono što smo pričali, nekako je sa filmom… ti sad pratiš od početka i sada pratimo ovaj deo oko prodaje, tu se raspitujemo, guramo da se desi, tamo vamo. Ali, sve pratimo, jer jedino ako nije neki film oko koga se svi trude, već ova vrsta umetničkog filma, potrebno je da si dosta prisutan i u tim kasnijim fazama, jer mislim da u tim fazama ljudi fejluju jer misle “ja sam ga snimio pa sad neka se neko drugi bavi time”. Da, bave se ti ljudi, ali ti uvek moraš da si prisutan i da guraš i dan danas imamo priču o tome da film bude prikazan u Rusiji na leganom nekom servisu.

Ivan Minić: Cela priča dok je trajao razvoj i dok smo dobijali prve informacije i prve trejlere, prve vizuale, svuda je bio brendiran kao “Ederlezi Rising”, da bi na kraju u Americi završio kao “A. I. Rising”, sa nekom drugačijom estetikom na promo materijalu nego što je slučaj u onom originalnom koji zaista potpuno prati atmosferu u filmu, estetiku filma i sve. Zašto se to desilo, kao se to desilo?

Lazar Bodroža: Ti kada prodaješ film, oni imaju pravo da adaptiraju naziv filma i prava za promotivne materijale. Ti njima dostavljaš svoj promotivni materijal, sve u visokoj rezoluciji, ali onda oni naprave svoj trejler koji je bio dosta OK, ali žešće missleading, pa film deluje kao neki akcioni film, te smo imali dosta tih inicijalnih user kritika po Americi baš od ljudi koji su dobili prevarena očekivanja. Mislili su da je sad tu neko rokanje, mašina vs. čovek, a u suštini, to je neki film, to su nešto svira, pleše, malo … Ederlezi je ipak film koji nije neko ludilo, već je konvencionalni film na lekovima, malo ima te distorzije… ide jedna dramska scena, pa ide nešto što se razliva, pa ko voli tako nešto malo “na lekovima”, to će mu prijati.

Ivan Minić: Ali, sam film nije značajno menjan?

Lazar Bodroža: Ne, ne… oni se nisu bavili montažom. Pa, možda da su se bavili montažom, onda bi bila još bolja distribucija jer što više se oni bave tvojim filmom, veće su im ambicije. To je tako. Ne, ne, nisu ništa dirali u filmu, samo su morali da napravimo da svuda piše “A. I. Rising” umesto “Ederlezi Rising” u deliveriju filma i to je bilo ta. A, sad, taj deliveri je bio naporan, jer smo pravili i ovu i onu verziju, pa na 25 frejmova, pa na 24 pa neki haos. Taj delivery za Lionsgate je bio pakao, a i pravno ugovori i sve tako, ali je to to. Oni su napravili taj neki poster koji je odvratan, ali pretpostavljam da je njima to radilo posao, da su znali šta rade sa time. I ja sam imao nekog fana na Instagramu koji je kao iskontaktirao, koji inače radi checking u Wallmartu, negde tamo u Atlanti, za lekove. Radi za neku farmaceutsku kuću i čekira da li je sve OK, putu je po celoj zemlji i čekira, pa mi je on paralelno čekirao gde su DVD-ovi. I onda mi je slao svake nedelje i bukvalno mi pošalje report gde je bio DVD, gde je pomeran po policama, tako da je to bilo na DVD u Wallmartu i to je bila jedna dostupnost koja ulazi sad stvarno onako u jednu ozbiljan teren, kad si ti dostupan.

Ivan Minić: I pričamo o filmu koji ima 7500 ocena na IMDb?

Lazar Bodroža: Pa, tako nešto. Imamo nešto i na Rotten Tomatto, iako smo saznali da je IMDb, iako je to jedan američki sajt više konzumira ekipa sa Balkana, Istočne Evrope i sve tako. Ljudi koji traže filmove da bih ih kasnije skinuli sa torrenta. Sad sam saznao i kako sada funkcionišu neki producenti, IMDb im nije prva stavka, ali toga se tek sete, ali mislim da su ovde mnogo ozbiljniji sa IMDb i da je srpski film tamo onako pohranjen.

Ivan Minić: Kao posledica takvog filma i takvih rezultata, ti si došao u priliku da je gotovo izvesno da ćeš snimati još jedan film, i tu je bilo raznih nekih korak gde to još nije bilo potpuno zvanično, a sada već možemo da pričamo da je potpuno zvanično, jer su objavila gomila portala. Koja je priča sa novim filmom?

Lazar Bodroža: Pa, producenti su Archlight, koj su nam bili distributeri za ovaj film, i imali su neki scenario koji je pisao Tobi Gibson (Toby Gibson), on je producent i scenarista iz Australije koji inače radi u producentskim timovima koji se snimaju u Australiji. I on je napisao jedan od onih scenarija koji su onako dobri za čitanje, za realizaciju su već malo onako problematični, pa smo se malo radili doradama scenarija, pa nam se priključio Pit Bridžis (Pete Bridges). On je scenarista, kome je Kameron za svoju produkciju kupio scenarijo. On je sada jedan od holivudskih scenarista koji su u naboju, i bilo je isto zadovoljstvo raditi s njim u tim nekim finalnijim verzijama scenarija. Onda smo počeli da zovemo i da tražimo talenta, producenti su zvali filmske zvezde, nama je prosto potrebna velika ženska filmska zvezda da bi se to sve pokrenulo produkciono i svakako. I onda smo nekako došli do Megan Foks, ona je se vezala za projekat i bio je taj veliki splasy anouncment pre marketa u Berlinu, pa je izašao na Variety, Hollywood report, mislim da je bila najveća vest od svih njenih filmova koji su izašli kao vest na Berlinaru.

Ivan Minić: Pa ona je imala jedan period od par godina kada ništa nije snimala.

Lazar Bodroža: Da, nije bila previše aktivan od 2012. godine, sem tih Nindža kornjača. I ona je sad u nekom come back, tako da će ovaj film biti u nekom talasu njenih come back filmova. Nismo jedini. Mi smo imali datum snimanja koji je treba da bude danas, mislim, dan kada snimamo podkast 8. jun, ne kada se pušta podkast. I sada čekamo, odnosno delimo sudbinu srpskog naroda i čekamo datum. Sad smo u čekanju datuma. I videćemo kako će se cela ta priča razvijati.

Ivan Minić: Ti si mi obećao da ću dobiti te neki insajderske informacije kako se to bude razvijalo, već i do sada smo pričali da tu postoji opcija da dobar deo filma ponovo bude pravljen u Srbiji.

Lazar Bodroža: Da, to je njima ideja pošto su oni videli da mi možemo da napravimo i da, eto mi to napravimo, a oni će dovesti zvezdu, imaju svoj scenario. To je kompleksiniji i dosta je to veći film, ali je produkciono sličan “Ederleziju”. Svemirska stanica je u pitanju, ali je više suspence, ima te triler elemente nego “Ederlezi”, ali ima isto ta neka melodramska priča. Ima i flešbekova, što mi je zanimljivo, to nisam nikada radio.

Ivan Minić: Ali, znam da si vežbao.

Lazar Bodroža: Jeste, navežbavao sam na letovanju 😀 Tako da čekamo, to je taj frustrirajući momenat, ali to je neka viša sila, ova korona i sada sve to foliranje oko toga kako će se snimati, u kojim uslovima i moramo da preguramo. Ali, da… ideja je da se to snima ovde i videćemo da koliko će nas ovaj istorijski kontekst korone u tome omesti, da li ćemo to da uradimo. Mislim, ti producenti, oni žive o toga.

Ivan Minić: Pa mislim da razumeju, jer tamo kod njih se ta situacija još dodatno zakomplikovala i ako se stvari smire, i ako sve bude kako treba, to će se desiti samo treba da se sačeka. Ali, sve se pomerilo. Bioskopi ne rade već mesecima, pričali smo i o tome, ali se nadamo da će se sve to u nekom momentu vratiti na normalu.

Lazar Bodroža: Ja sam njih pitao kako to ide, imate li vi i dalje interesovanje distributera sa kojima ste priičali. Reli su mi da je interesovanje tu jače nego ikada, više je stvar deliverovati sad.

Ivan Minić: Pa, da… ljudi i dalje konzumiraju te sadržaje više nego ikada ali ih konzumiraju u kućnim uslovima primarno.

Lazar Bodroža: Kada radiš sa tim velikim zvezdama, to je i veći nivo stresa i veći su budžeti, ne samo taj hospitality, nego su tu i ti safety momenti. Onda to povećava broj personal assitenta, ljudi koji su tu i paze da se ne dese neke nepredviđene stvari i sve tako. To dosta poskupljuje film nego kad mi sad ovde manje više sve stvari, dogovorimo se sa ekipom, glumci sede sa ekipom, ne trebaju im moto-homovi, ne treba ništa. Tako da je u tom smislu sve to onako više kvantno više povećava trošak nečega što inicajlno ne bi trebalo da je komplikovano, ali produkciono je dosta slična stvar onome što smo već radili i tu se osećamo dosta samouvereno, jer smo jedanput prebrinuli. Jedina stvar koja mene tu, neću da kažem plaši, ali o kojoj dosta razmišljam je taj vremenski momenat, što neću imati svo vreme ovog sveta da kada se snimanje završi sve to i realizujem, jer to je prosto industrija da od momenta kada si sinimio film do momenta kada si se on pojavio u distribuciji ne bi trebao da bude više od devet meseci ili čak i šest, šest do devet meseci je nešto normalno, jer to znači da nije nešto problematičan projekat, da sve ide kao treba. To je nešto što će biti novi izazov i što će biti drugačije.

Ivan Minić: A i ideja je da ti vodiš i postrpodukciju i sve.

Lazar Bodroža: Da, to je ideja da to bude tako. Mislim, ako neko drugi hoće time da se bavi, nije problem 😀 Svakako, pošto imam već određenu opsesivno-kompulsivnost kada je u pitanju snimanje filma, imaćemo i VFX supervizora i sve to, a ću tu imati hands on pristup, da prosto ako stvari ne idu u dobrom pravcu to ispravim. Doduše, ja sam u postprodukciji dosta odmogao sa svojim idejama, kao i svaki reditelj, ali sam i dosta pomogao u smislu prepakivanja vremena. Kada vidim da nešto ne ide, ostavljam to sa strane, pa nešto što ide, poguramo jače. Prosto sam prilagođavao i u određenoj meri. Ovaj film jeste prilagođavanje autorskog izraza produkcijskim mogućnostima. S jedne strane je nastao zbog iskrene artističke želje da se nešto kaže, a sa druge strane je nastao kao odgovor na produkcione mogućnosti. Dosta rešenja je izašlo iz toga, što je zanimljivo samo po sebi.

Ivan Minić: Da li misliš da je to jedno od najvrednijih profesionalnih iskustava koje si imao u životu?

Lazar Bodroža: Jeste, dobro je. Bio je to dugačak projekat i to je sada proizvod koji neko drugi pakuje, ne ja, tako da je to isto zabavno videti kako ljudi razmišljaju, pa s te strane biti neko ko tamo nešto uzima, pa prepakuje po svojoj volji i nekako moraš da se odvojiš od toga i kažeš sebi – nije mi bitno pakovanje (iako mi je dosta bitno kod svega), nego je to sad tako.

Ivan Minić: Znači da te je dosta iznervirao taj poster u Americi?

Lazar Bodroža: Pa, jeste, ali meni je sve to kao jedan veliki ekces. Tako da jeste profesionalno iskustvo, s druge strane, sam sve to gledao kao jedan veliki ekces gde su me te sve neke bizarnosti tako nekako smorile, ali mi je zanimljivo šta će sve da bude. Ja mislim da čovek kada radi, a pogotovo već nije prošao kroz neki grinder nekog ozbiljnog, kod mene u filmskom smislu, profesionalnog rada da sam ja sad radio nešto na setu, pa bio neki asistent, pa sam ja sve to preskočio; dobro je tu dozu ameterizma koju nosiš u sebi da prezevriraš i da ga prosto iskoristiš kao vrednost u svemu tome. Mislim da je to gajenje amaterizma ključna stvar, jer mi ovde potičemo iz neke underground, amaterske kuture koja je bila dosta jaka, što u bivšoj Jugoslaviji. Sad je sve to manje i manje, ova omladina tu amatersku kulturu nema.

Ivan Minić: Da, dosta je mainstream.

Lazar Bodroža: Ali mislim da je taj neki amaterizam dobro čuvati u sebi, gajiti ga koliko možeš, da te ne izvale da si potpuni diletant, da bi ti ceo proces bio zabavan.

Ivan Minić: Bodi, hvala ti što si podelio priču. Mislim da će nekim novim klincima, koji možda i nisu klinci pomoći da vide da postoji čovek koji je sa svojim prijateljima uspeo da napravi nešto što je nemoguće.

Lazar Bodroža: Da napravi film sa porno glumicom i sa svojim prijateljima. U svemirskom brodu.

Ivan Minić: I gde Slovenac igra Srbina Milutina, i tako dalje.

Lazar Bodroža: Nikako ne vidim da tu nešto fali. Mislim da smo sve dečačke snove ispunili, sad je samo stvar da nastavimo dalje i napravimo još nešto, tako da… Videćemo.

Ivan Minić: Hvala ti. Hvala Epsonu što nas podržava u nastavku snimanja, a hvala i vama što ste slušali i gledali i ovu epizodu, ostavite komentare, dajte predloge, sugestije i vidimo se i čujemo sledeće srede.