Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan MInić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošli u 65. epizodu Pojačalo podkasta. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je moj dragi prijatelj Miloš Maksimović. Za početak, želimo da se zahvalimo Epsonu što nas podržava u svemu ovome i da vam kažemo da je ovo zapravo prva epizoda koju snimamo nakon pandemije i nakon svega. Epizoda koju ste imali prilike da gledate prethodne nedelje je snimana još u februaru. Tako da ću ja možda biti malo van tračnica što se tiče svega ovoga jer tri meseca nisam vodio i to je jedan od razloga zašto sam doveo osobu koja mi je pre svega prijatelj, pa će razumeti sve te stvari, a drugo, koja je profesionalac u svemu tome pa će imati reč utehe.

Miloš Maksimović: Mogu da preuzmem ako hoćeš 🙂

Ivan MInić: Pa u nekom trenutku možemo i da zamenimo uloge. Ja sam čak razmišljao, pošto su mi dosta puta tražili da napravimo varijantu gde sam ili sam sebi gost ili tako nešto, ako bih pravio nešto, pravio bih to tako da ti vodiš, a da ja budem gost.

Miloš Maksimović: Možemo i da se kloniramo – dva mene, dva tebe i da onda napravimo papazjaniju. Bolje te našao i hvala na pozivu. Ovo je 65. epizoda – šta si čekao do sada?

Ivan MInić: Čekao sam priliku u kojoj će mi trebati upravo ovakva asistencija. Jedan spokoj, jedan duboki glas. Situacija je da, kada praviš nešto na duge staze. Kada praviš nešto što želiš da ima više stotina epizoda, ti imaš ljude koje želiš da pozoveš, ali ne smeš da ih ispucaš sve u prvih 20 jer ćeš imati pad.

Miloš Maksimović: Osećam se ekskluzivno sada, sve ti je oprošteno. Šalim se. To mi je bila ideja da te pitam, šta si čekao do sada. Iako volim to što radiš i pratim, i kao što verujem mnogi slušaoci i gledaoci znaju i prate na kanalu Pojačala, družimo se i sa preduzetnicima i na bini i meni je i čast i zadovoljstvo da mogu da potvrdim sve što si ranije naveo – prijatelj, brat, drugar, saradnik… To je jedan poseban odnost. Ne znam kako bih ga definisao, ali kada me Ivan pozove, šta god da je u pitanju, da li da izbacimo šut ili da se snimamo, ja sam tu.

Ivan MInić: Ti si i bio glas Pojačala kroz sve eksplejnere, ti si čovek koji je vodio sva Pojačalo druženja. Sada smo malo na pauzi sa time, videćemo kada će se nastaviti. Nadamo se što pre. Ti si faktički deo priče od početka i zašto si ti deo priče od početka, a ićićemo kroz celu tvoju karijeru, ali zašto si bio deo priče od početka, a ne neko drugi – zato što si jedna od retkih osoba za koju mogu da kažem – ok, ovaj deo posla ja prepuštam njemu i apsolutno me ne boli glava. Trudio sam se da kriz život skupim određeni broj takvih saradnika i ti ih znaš sve i tu je Stefan, tu je Miloš, tu je Nikolina, svi neki eksterni saradnici, ali upravo je stvar u tome da si ti vrhunski profesionalac, što mislim da je dosta dobar preduslov da uđeš u neku priču sa preduzetništvom. Ako nisi profesionalac kada radiš za nekog, neće biti ni kada radiš za sebe. Trenutak kada sam shvatio da si ti bukvalno osoba na koju se mogu osloniti 300% to su bile konferencije koje smo radili gde, mi smo napravili sjajnu priču sa resursima koji su potpuno štap i kanap i nismo stigli da se bavimo time i sad, ok, da bi to ličilo na nešto, neko to mora da vodi na pravi načn. I ti izađeš i pokidaš bez obzira na to što to traje satima i danima.

Miloš Maksimović: Niko nije brojao, ali 2 dana po 10 sati na bini.

Ivan MInić: Ako pričamo o tome šta se dešava posle i da postoji treće poluvreme svega toga i da treba ustati ujutro… No dobro.

Miloš Maksimović: Ja ću još samo kratko da se osvrnem. Ti imaš tu sklonost i jako dobro biraš ljude sa kojima provodiš dosta vremena, meni je to fascinantno, oko tebe postoji veliki tim ljudi koji, nebitno šta je projekat, to funkcioniše i hvala ti što sam deo tog tima.

Ivan MInić: Kako smo se ti i ja upoznali? Doćićemo do toga kroz priču, ali prve informacije koje imam o tebi preko prijatelja i poznanika… Trebalo je da gostujem u jutarnjem programu ili tako nešto je bilo, ali sećam se momenta kada dolazim kod tebe, ti tada imaš tridesetak godina – to je bilo pre 20 godina, i situacija je bila takva da neko kaže, e znaš da on ima veliku decu. Molim? Kakvu veliku decu. Kaže, imaš 30 godina i imaš sina od 11 koji sada ima 21 godinu. Jako bih voleo da podeliš samnom tu priču iz razloga što – ti si klinac kome se to dešava da sa svojom tadašnjom devojkom u srednjoj školi ona ostane u drugom stanju u vreme koje je užasno u svakom smislu.

Miloš Maksimović: Ima jedna ilustracija koja pokazuje koliko je bilo divno. To je izgledalo traumatično s tim da čovek potisne loše stvari i pamtni samo dobre, mada se kaže da se obično pamte samo minusi. Evo sada kada me pitaš šta je to sve nešto bilo teško, ja ne bih mogao da se setim svega, ali to jeste čudna situacija da ti 3 meseca nakon mature se pojaviš ponovo u Hajatu, ali u drugoj ulozi. Konobari gledaju, ja kažem, daj mi ono moje. Oni pitaju otkud ti ovde. Kažem, pa eto tako, tako smo krenuli. Čudno je jako, a traumatično dodatno zato što je vreme bilo baš nikakvo. To najbolje ilustruje činjenica da prve sirene koje najavljuju vazduštnu opasnost se dešavaju dok ja držim mog sina od 4 meseca u naručju i dajem mu mleku na flašicu. I taman je Esmeralda progledala, to je druga trauma koja se tu desila. Ti ne možeš da budeš spreman na to. Dolazim iz porodice gde, ponosan sam na svoje roditelje koji su i mene i mog brata, čini mi se, dobro vaspitali. Uvek se snosila odgovornost i gradila se ta uloga odgovornosti, pravdoljubivosti, istinoljublja i td. Sad ja malo karikiram, ali tu nije bila varijanta – jao šta ću ja sada da radim, nego – ovo je novi par cipela i idemo sada da ih nosimo. To je kao skok u hladnu vodu. Ja sam, 2 meseca pre nego što sam postao otac i muž, već počeo da radim za platu u tvom i mom omiljenom klubu.

Ivan MInić: Jedna od stvari koja je meni posebno važna je to što si ti, kroz svoju karijeru, radio neke izuzetno neobične stvari, neke možda i malo čudne. Nisi se libio toga da nešto radiš jer si imao važan cilj – razvijao si se kroz sve to i došao na kraju do toga da si u nekim zrelim godinama ne toliko velikom broju, ali sa pozamašnim iskustvom, presekao i rekao hoću da budem preduzetnik. Hajde da se prvo dovedemo dotle. Ono što je bitno da ljudi shvate – kada smo postali prijatelji ti si me zvao da dođem i da ti uhasim ideju i da ti možeš da se fokusiraš na druge stvari. U jednom trenutku smo došli do toga da nemam šta ja da gasim – to je to i ti si taj. I to sve funkcioniše kako treba. Šta je prethodilo tome?

Početak karijere

Miloš Maksimović: Još kao srednjoškoloac sam počeo malo da se bavim, ne bih to nazvao montažom, ali nekim radom na računarima. Moj otac koji je celog veka bio u medijima, ali kada sam bio mali bio i generalni sekretar KK Crvena zvezda, ostao je prisutan u klubu kao portparol i paralelno sa svojim radom u medijima u Tv Novostima i kompaniji Borba, i kako Zvezda počinje da igra Kup Koraća, neko treba da pomogne malo sa engleskim. Moj otac je proputovao ceo svet, ali se najbolje služi francuskim, a ne engleskim. Ja sam bio neki logičan izbor, obučem u tatin sako, u 9. gimnaziji je to bila već poznata stvar kada me vide u sakou – a ha, Zvezda igra neku utakmicu i ja treba da dočekam strane sudije i delegate zato što sam engleski progovorio jako dobro, veoma rano. Počeo sam da radim honorarno za Zvezdu i odmah nakon srednje škole dobijem ponudu da radim za Crvenu zvezdu i tamo sam radio 3 godine. To je bilo vrlo zanimljivo iskustvo i putovanje sa timom i organizacija mečeva. Ja sam bio mali administrativac u back office-u, ali i ispred kluba kada dolaze strane sudije, delegati, dolazi Taukeramika ili Makabi, neko ide da ih dočeka na aerodromu, smesti ih u hotel, objasni kada je trenitn, čak i koordinira sa policijom ako ta ekipa treba da ima neku posebnu zaštitu kao što je slučaj bio sa izraelskim timom. To je jedno neverovatno iskustvo. Mnogo nekih letova, anegdota, divnih poznanstava. Ljudi sa kojima sam radio i dalje su mi prijatelji do danas. Kada kažeš radio sam čudne stvari, zaista kada se pogleda moj CV on ide kao sinusoida, sve različito jedno od drugog. Nakon toga ja sam otišao u jednu stranu agenciju za nekretnine koja je prva počela da radi ovde na tržištu i postao sam čovek koji pronalazi, uglavnom komercijalne nekretnine stranim rentijerima. To sam radio nepunih godinu dana kada mi se ukazala prilika – hej ja imam za klijenta južnokorejsku ambasadu. Imao sam dobre uslove u agenciji, ali kako to ide i uslovljeno je nekom provizijom i vremenom, a ja u međuvremenu postajem ponosni otac i drugog deteta, dakle ako to hoćete da pratite, kada imate 22 godine treba da imete dvoje dece i onda sam čekao 24 pa da vidim šta treba tu da uradim. Sad, zgodnije bi bilo kada bi tu bio neki fiksni priliv na koji čovek može da se osloni i padne mi na pamet korejske diplomate da li im možda trebam kao resurs. Kažu da sam prekvalifikovan, šta bi radio? Reko, šta bilo. U svakom slučaju, postajem kao neki administrativni saradnik i mali od volana što je u dve godine bio moj posao. Malo je to čudno. Ja sam navikao da me vide ljudi u Pioniru, da ponekad prevodim na konferencijama za štampu i ja sada radim kao vozač. Međutim, to je sve bilo fer, časno i na vreme. Naučio sam i par nekih korejskih reči, naravno psovki. Nakon toga vidim neki oglas za banku, ne pominjem banke i imena agencija, ali jedna banka koja je imala fluktuaciju kadrova. Često su bili oglasi. I pošaljem CV. Inače, imao sam dosta sreće. Gde god sam poslao CV ja sam dobio posao. Ja se javim na oglas za sekretaricu u bankci. Dođem tamo i oni vide da ja znam 2,3 više od toga i ponude mi da budem zamenik šefa administracije što je podrazumevao koordinaciju 25 filijala, nabavku kancelarijskog materijla, otvaranje novih filijala itd. Nakon toga se desio CorD magazin gde sam radio na prodaji oglasnog prostora, pa se desio Intereks gde sam bio sourcing manager i na kraju sam dobio posao da flotno prodajem Seate, na koji nikada nisam otišao jer je u međuvremenu postao porodični biznis i krenuo da raste. Moj brat se bavio advertajzingom, imali smo bilborde širom grada i onda sam kreuo da se ponovo bavim prodajom, ali kroz porodični biznis i radili smo megabordove na zgradama. Negde paralelno kako se širi biznis pa se otvara i neka druga grana koja ima veze sa kozmetikom, ja vidim oglas na televiziji. Vidim na B92 se traži vremenko. Jedno tri dana sam se razmišljao kako je to namešteno. Gde ću ja da radim na televiziji. Inače, za ovaj razgovor je možda važno da kažem da sam te 1998. kada sam postao otac, probao da se upišem na FDU, ali nisam uspeo, a kao klinac sam bio u glumačkim sekcijama i imam izgleda tu poremećenu unutrašnju želju da se pokažem drugima i da nešto žongliram pred objektivom, i vidim taj oglas za vremenka i pošaljem CV, ovog puta sa 3 slike da se vidi kako se ja smejem. Pozovu me na probno snimanje i od tridesetak kandidata ja dobijem posao. I onda sam 2 nedelje bio vremenko, kada je usledio poziv zbog glasa, da vodim vesti. Rekao sam da nisam novinar, kako da vodim vesti. Dođi pročitaj, nauči, mi ćemo da te malo našminkamo, prezentuj to lepo, posle toga skini šminku i idi radi svoj posao. To tako krene i onda počne da se usložnjava, pa vesti u podne, u 18h, centralne, ponekad i večernje. Karijera počne da raste. Sada kada pogledam snimke kako sam izgledao sa crnom kosom te neke 2007. dosta sam promenio boju u međuvremenu, ti imaš običaj da kažeš da sam lep i stariji 🙂 to danas izgleda dosta čudno. Meni je neprijatno da se vidim – jao vidi ga izgleda ko klinac, ne zna ništa. U svakom slučaju, nekoliko godina vodim vesti, a onda je počela emisija Stanje nacije, koja je vrlo zanimljiva jer traje 24 minuta, a efektivno traje 16 kada se oduzmu reklame, džinglovi… a imaš dva suprotstavljena stava koja treba da se sučele. Tu je bilo dosta zanimljivo i dinamično. Milsim da sam izgubio 10 kila dok sam vodio tu emisiju i kada je trebalo da počne nova sezona, odjavim se iz toga i vratim se na vesti. Tada čuveni Gorica i Dragan odlaze na radio Beograd i ja dobijem priliku da vodim Dizanje na radiju. To prihvatam i ispostavi se da to radim ok i to sam radio 2 godine. E sad kako to držiš slušalice na glavi, a još od malena si imitirao Mićka Ljubičića koji imitira druge, naučiš da malo bolje kontrolišeš svoj glas. Onda mi se ukazala prilika ne samo da vodim jutarnji program, nego i da snimam neke reklame, vodim događaje, snimam offove. Ako si informativac, negde se ni ne percepira da to možda možeš, a i postojao je i zakonski problem jer član 57. zakona o oglašavanju kaže da ako si voditelj informativnog, dečijeg ili sportskog programa ne bi smeo da daješ glas za reklame jer bi mogao da navedeš potrošače na krivi trag. Jer ako ja kažem: Dragi gledaoci počeo je rat, i kažem da je neki prašak dosta dobar, može da mi slušalac lakše poveruje. Taj član je posle izbrisan iz zakona. Na radiju sam radio 2 godine i tu dolazi do smene, dolaze Dare i Mare, ja odlazim u penziju na godinu dana i onda sam dobio poziv sa Prve i odlazim na Prvu i tamo počinjem da vodim ponovo informativu u okviru nekih emisija, pa noćni žurnal i u nekom trenutku, mislim da sam tamo bio 4 godine, prosto nije bilo više ideja, a ja nisam hteo da radim informativu jer sam imao problem sa tim offovima i snimanjem reklama. Nije bila neka pametna ponuda tada, pa sam otišao malo više u preduzetnike i obreo se u Httpoolu uz tvoj nagovor i konekciju, kod dobrih ljudi koje jako cenim i pozdravljam. Tu sam bio skoro godinu dana Account direktor za Twitter za Srbiju. Što je vrlo zanimljiv i dinamičan posao. Iz toga sam se povuka da bi neko ko može da se posveti 110% tom poslu bio na toj poziciji jer se meni ovaj moj preduzetnički momenat razgranao toliko da se nekada desi da tokom dana imam više stvari koje radim, a koje nemaju veze jedna sa drugom.

Ivan MInić: Kada se pojavila ta prilika na B92, da li, kada razmišljaš o tome, misliš da bi to bilo nešto zbog čega bi se kajao celog života da se nisi prijavio?

Miloš Maksimović: Ja sam i na prijemni na FDU otišao po principu – hajde da probam da se ne bih kajao. Da li postoji sudbina ili je neko odozgo rekao – prijavi se, ili je nešto tinjalo u meni kao ono u Sabirnom centru –  Nešto mi je govorilo “Prijavi se Petre”, ne znam. Jako mi se sviđa kako se sve razvilo nakon toga, a da li bih se kajao, ne znam da li bih bio svestan šta je sve moglo da se otvori. Tada bih ostao u ovom privatnom biznisu. Znamo se dugo. Generalno, kada je opuštena forma u kojoj mogu da to snimim, malo se razlikuje to od toga kakav sam od toga privatno. Ja bih bio jedan veseli mladić u privatnom porodičnom biznisu, a ne bih imao mogućnost da utičem na vas ovim glasom sada ili da me ima u crtaćima Sunđer Bob ili Pingvini sa Madagaskara, što računam kao neke od najvažnijih trenutaka u svom životu.

Ivan MInić: Ušao si od starta u sve vrlo ozbiljno i posvećeno. Sjajno mi je kako si kroz život prihvatao razne izazove i nije ti bilo teško da učiš. Ok, bio si i mlad, ali nije te bilo strah da uđeš u sve iako ti nije bilo sve potpuno poznato spreman da učiš. Mislim da je ta stvar dosta bitna da takav mindset dosta dobro prolazi kasnije kroz preduzetništvo. Baš taj momenat kada si ti prvi put krenuo da razmišljaš o tome – ok, radim ja nešto i to nešto ima neka plata ili honorar, ali ja bih ipak hteo da probam nešto svoje? Rekao si da je i tvoj burazer pravio svoje preduzentičke priče kroz sve to, a u nekom trenutku si i ti krenuo sa tim idejama. Ne potpuno oblikovanim, ali i u njih si se prilično investirao i emotivno i vremenski. Kako si krenuo da razmišljaš o tome, šta su bile ideje i zašto tebi deluje da nisu uspele?

Miloš Maksimović: Moj otac ima sjajnu priču koja se upravo bavi ovim, odnosno tretira ovo poitanje. Njegov lakmus papir je bio zemusnki otpad gde on odvede mene i mog brata pre tradicionalnog bureka u pekari Petrović subotom ujutro, onako, tražio je neki metalni deo. Ali da testira kako se ponašamo mi u datom okruženju, što se saznaje godinama kasnije. Moj brat je bio nezainteresovan na tom otpadu, a ja sam odmah našao nešto što mi je kao ličilo na pušku – kao Kroka u Majstorskoj radionici. Mnoge neke ideje su mi padale na pamet još dok sam bio i klinac. Halo oglasi kao koncept, nisam ja izmislio sada toplu vodu, ali sam razmišljao o tome na taj način malo ranije, naravno, bez znanja šta tu još sve treba da se to sve uradi. Mnoge neke ideje su se rodile i otišle dođavola, nisam te ni zvao da ih ugasiš, jer preradiš ceo koncept i shvatiš to neće raditi zbog toga i toga, a neke su bile delimično ili malo više uspešne. Prva je, u trenutku kada vodim Dizanje, imam malo više slobodnog vremena jer ko ustaje u pola pet da bi u šest mogao da priča u devet je završio sa radnim danom dok svi ostali tek dolaze na posao i ima ceo dan slobodan, a oduvek volim automobile i nisam mogao da dočekam da položim za B kategoriju i oduvek sam gutao podatke o automobilima. Dok sam vodio Dizanje, padne mi na pamet da bih mogao možda da pravim YouTube emisiju, to je sada pre 10 godina, gde ja testiram automobile i gle sad monetizacije, ja odmah nađem sponzore jer, ok ja to želim da radim jer volim to da radim, ali hajde da vidimo da ko će to nešto da plati i ne idemo na broj pregleda nego idemo na to automobil kada se kupuje, neko bi to mogao da podeli kroz lizing, hajde da vidimo koji bi to lizing mogao da prihvati, neko bi mogao da preporuči ulje i maziva, a u jednom trenutku sam našao i lokaciju. I onda je bilo počinjemo iz određenog dela grada gde ja to pomenem kroz jednu rečenicu kao produkt placement, zatim kada pričamo o ceni automobila razložim na tematiku kroz lizing i, nije tada bilo ni interesa niti sam pecao ljude, odnosno kompanije koje se bave naftom, gorivara i gumare, ali sam imao tri sponzora i to je fino krenulo. U jednom trenutku, nije nikakav potres bio na tržištu, ali moguće da to malo korelira sa 2008. u svakom slušaju krene tu neko kašnjenje i ja stanem sa tim, odjavim emisiju, uradio sam 16-17 epizoda. Taj posao je krenuo, pa stao da bi oživeo pre godinu dana kroz drugu saradnju sa Infostudom i kroz brend Polovni automobili. Kuriozitet je što upravo dolazim sa snimanja jednog izuzetnog automobila. Došli smo do toga da radim ono što volim, da uživam u tome, a da je slučajno krenulo, a ovo je zapravo nastavak tog nekog projekta. Taj stav, taj momenat  – hajde da probam, pokušaj nije promašaj, negde sam tako i vaspitan. Moja majka je imala jednu od prvih fotokopirnica u Beogradu i, generalno, i ona i otac su borci. Keva je veliki lav i ona je tako pokretala mnoge stvari. Evo jedan sulud podatak, Boing 737 kada je kupljen od strane Jugoslovenskog aero transporta bilo je jeftinije da ga umnožimo mi manual za pilote i posadu, nego da ga štampaju kao knjigu. Postoji porodične manufakture, ja se sećam neke mašine , a la Gutenberg, Geštetner koja umnožava neke stranice, mi svi idemo okolo i uz onaj sunđerčić sklapamo strane, heftamo i to postaje priručnik. Moj otac, vizionarski, deset godina pre toga kupi malu plastificirku u Nemačkoj i svi na aerodromu Beograd, svi JAT-ovci, vi iz Energoprojekta su imali identifikaciju koju je napravio moj tata, čovek koji je imao svoj posao i karijeru u Zvezdi, potpuno neverovatno. Mislim da je to i genetski, ali i do toga kako si vaspitan. Mi smo negde vaspitani da je čaša uvek polu-puna i treba probati da budeš fluidan u stvarima koje radiš i mislim da se to baš dobro pokazalo na deci, odnosno, da sam negde pratio taj flow i da sam doživeo neverovatne stvari. Pazi, to je moglo da bude potpuno drugačije. Ja postajem otac u 19 i po godina, šta da radim, idem da vozim tramvaj, to je sigurna plata i mi se ne bi nikada sreli. Ali je taj neki čudan put na koji sam jako ponosan i zahvalan roditeljima pre svega, takav da moj subjektivni osećaj je da ima 67 godina jer sam dosta toga spakovao u jako malo vremena.

Ivan MInić: Sećam se tog perioda kada si snimao emisiju i emisija koju si snimao za YouTube nije bila spektakularna produskcijski, ali je sve to bilo vrlo pristojno. Da ti bi tome sada zamerio svašta, ali u tom trenutku i periodu vremena, to je bilo sasvim, sasvim ok. Ali, sećam se i kada si odlučio da napraviš pilot koji će biti mnogo više od toga. Neprođe godina od tad da ja ne sednem, potražim ponovo taj pilot, pogledam kako izgleda i u fazonu sam da mi i dalje nemamo nešto što izgleda tako, bez obzira što taj kvalitet videa sada možeš da napraviš telefonom, a svi efekti su dostupniji danas. Zašto to nije uspelo? Šta je bila priča iza toga?

Miloš Maksimović: Priča je kratka i tužna. Ja sam tada već pokušao sa jednim pilotom dok sam bio na B92, tada i sa malo manje znanja iz toga kako funkcioniše televizija, inače da se zahvalim Milanu Konjeviću on je postavio prvu Autologiju koja je ikada snimljena, dakle nisam ja pao s Marsa pa sam znao kako se to radi, to niko nije očekivao, ali tu je bila ideja sa jednim pilotom za 24-minutnu auto emisiju koja je kasnije, kada sam već snimao sve ove epizode i počeo da radim na Prvoj, imao sam ideju da sklopim 24-minutnu emisiju gde imamo test novog, test polovnjaka, neke novosti, ali i da ima jedan posebno zanimljiv segment gde će se u pravom trkačkom automobilu u vrlo nezgodnoj situaciji naći neke javne ličnosti gde će ih kvalifikovani trkač i šampion vozi. Situacija ne bi bila opasna po njih, ali bi bilo zanimljivo da ih čujemo kako odgovaraju na pitanja u situaciji gde pokušavaš da držiš i glavu i gaće i noge na jednom mestu. Došao sam na razgovor na televiziji na kojoj u tom trenutku radim, odnosno, razgovarao sam sa produkcijom i tu je bilo neko negativno iskustvo sa prethodnom emisijom koja je imala neko čudno reklamiranje pa je to završavalo sa plavim kovertama, a i rejtinzi tih emisija nisu nešto bili mnogo visoki i to je bilo – pa nemamo mi to sad kad.

Ivan MInić: Malo je tu bilo i toga da sadržaj tih emisija nije bio prilagođen. Ti si imao na tržištu emisiju koju je gladao najveći procenat ljudi, ali ona nije bila ta emisija, ona je bila emisija koju ti, kao vlasnik polovnjaka koji je star 17 godina gledaš jer sve može da pođe naopako sa tim autom i treba da ispratiš celu tu priču. Ali, to što si ti hteo da radiš je bilo mnogo više Top Gear nego bilo šta drugo.

Miloš Maksimović: U okviru datih uslova. Jednostavno, ubeđen sam da je pregledano, ali je bilo ipak da to nije sada tema. Kasnije malo dođeš do zaključka da zato što nije prošlo je zapravo potvrda da je to dobro. Takve stvari se dešavaju na našim televizijama, a nekad i u nekim drugim sferama života. Imao si milion dobrih ideja i bam, niko neće ili niko ne prepozna ono što ti prepoznaš ili jednostavno uslovi na tržitštu nisu takvi da bi to bio logičan spoj.

O čemu razmišljati pre kreiranja sadržaja

Ivan MInić: Šta još imaš kao saznanje iz tog perioda kada pričamo o tome da praviš nekakav format za televiziju, da li o automobilima ili o bilo čemu drugom? O čemu ljudi treba da razmišljaju? Šansa da li će to proći ili neće je u oku onoga ko gleda i odlučuje i čak i da je sve idealno, može da se desi da se ne desi, ali kao, šta bi identifikovao kao neke stvari o kojima ljudi treba da razmišljaju šta nikako da ne rade kada razmišljaju o tome da treba da prave nešto za televiziju?

Miloš Maksimović: Meni se tu izvitoperila percepcija u poslednjim godinama. Ja sam krenuo od toga, kada neko razmišlja o takvom projektu, ako pričamo o upotrebni na televiziji, mora da razmišlja i o logičnom sponzoru. Nije sve u novcu, ali mora da razmišlja i zašto bi to neko eventualno platio. Jer, ne mora da bude autor taj koji će to da proda diretktno nekom sponzoru, ali televizija može da uzme sponzora, a nekada je to program koji nema adekvatnog sponzora, ali je toliko gledan jer je kvalitetom toliko dobar da će imati dobre reklamne blokove koji će biti uspešno prodati ili potpuno sponzor ne mora da ima veze sa temom, ali da bude – Taj i taj vam predstavlja kao što mi sad ovde ništa ne štampamo, ali hvala vam na podršci. Nećemo ništa odštampati u ovoj emisiji, ali to će dopreti do nekih ljudi. Dakle, ja sam se malo izvitoperio u poslednjih nekoliko godina da odmah razmišljam ko bi to mogao logično da sponzoriše. Mislim da je najvažnije, pre svega, razmišljati o tome šta je to što ti proizvodiš. Ja neke stvari na našim televizijama, prvo inače manje gledam televiziju i mnogi nemaju TV u kući, verovatno i veći deo naših slušalaca i gledalaca, nego gleda ono što mu treba i kada mu treba na internetu i na mrežama. Ako ti javni prostor koji dobiješ ili minutažu ili dobar termin u prime time-u koji se kada se drugačije čita kaže “Primeti me”, ne iskoristiš na najbolji mogući način nego koristiš da plasiraš nešto osrednje, po meni to je veliki greh naročito zato što možeš da utičeš na veliki broj ljudi na neki dobar, pozitivan način ili da menjaš percepciju. Treba razmišljati o tome šta je to što hoćeš da ispričaš. Na početku ja sam postavio trik pitanje – zašto tek u 65. ali sam imao nedavno upit od jendog drugara – e znaš šta ja razmišljam da pokrenem neki podkast. Ok, pitao sam ga da li ima ideju za prvih 100 emisija jer je neozbiljno da kreneš i kažeš snimio sam 3 podkasta. Dakle, treba razmišljati šta je to što se pruža gledaocima, šta je to što je neki novi kvalitet. To može biti nešto što već postoji, ali treba da bude na neki način zanimljivije ili drugačije, da da neki ugao koji niko pre toga nije dao. Postoje mnoge stvari koje su copy – paste. Ja mislim da treba razmišljati o tome – sadržaj i kome bi to bilo zanimljivo u današnjem svetu da to bude i komercijalno pokriveno. Ne mora uvek da postoji ta veza, ali bi bilo zgodno da postoji zbog sigurnosti da ti to možeš da nastaviš da radiš, da to raste, da se finansira itd. Današnja situacija, odnosno to gde smo mi danas došli sa YouTubom i načinom montaže, načinom snimanja, danas je dozvoljeno sve i tome nas je YouTube naučio i YouTube je to i promenio. Ti sada imaš i televizijske emisije koje su nema veze da li je rampa ili je bilo levo ili desno. Postoje neka školska pravila o tome kako se stvari montiraju, ne treba ja o tome da priča, nisam montažer. Ali, danas je postalo zanimljivo u online projektu -Mogu ja to sam, gde smo mi to krenuli, Nemanja Maraš i ja, u jednom trenutku ovako, pa smo ušli u neku stagnaciju pa smo stali. Mi smo napravili čak vrlo zanimljiv razultat za to kratko vreme koliko smo postojali. Šta hoću da kažem. Videli smo da nam broj view-ova i subscribe-era ne raste toliko kao onim ljudima koji zapravo rade razne gluposti. Postoji čovek koji, ne znam, razneće lubencu petardama ili će nešto drugo da uradi. Svaka njemu čast, on ima ogroman broj viewa, ogroman broj subscribera, dakle gledaoci i ovi koji ga prate, ali po meni taj sadržaj, osim što je ponekad i meni zabavno – ha vidi šta je uradio, nema neki drugi dodatan kvalitet.

Ivan MInić: Plus nema baš toliko različitih vrsta velikog voća koje može da se raznese. Lubenica, dinja i to je to.

Miloš Maksimović: To je samo deo sadržaja na tom nekom kanalu. Nije ovo stav – on ima, mi nemamo. Prosto, moderno vreme je donelo to da, ok svi imamo sada televizor u ruci, odnosno telefon, i to gledaju i klinci. Fenomen određenih YouTubera je upravo to, dakle sadržaj nije kvalitetan, nego je ponekad čak uvreda za nekog drugog, ima tu psovki, ali je to popularno zato što će neko to da gleda. Neko bi gledao i da se organizuju javna pogubljenja, ali to ne znači da to treba raditi, ali lagano ide ka tome. Podilaziti ukusu publike može da bude pogubno i tu se pomalo brinem. Bio sam par puta u prilici da pričam pred nekim studentima i mladim nadama, neki klinci koji su dolazili na Prvu delom prođu kroz moje šake pa malo popričamo, prosto znati svoje izvore, baviti se tim nekim, nije to humanitarni rad, ali da ti kada imaš neki termin da ih nešto novo naučiš, da im nešto otkriješ ili dobro zabaviš, to je ono što mene vozi i što bi trebalo da bude generalno svrha medija, a ako koristiš pažnju i veliki broj gledalaca da plasiraš budalaštine, to je po meni neoprostiv greh. Nećemo sada da pričamo o nedavnim dešavanjima, ali ako si čovek kog prati mnogo ljudi, na bilo koji način i bilo čime da se baviš, ti imaš određenu odgovornost. Postoji YouTube kanal koji je jako gledan, ali koji dovodi opskurne likove u program i znam ljude koji pogledavši tu nešto kažu – Pa eno čovek je rekao. Voditelj me ne bi lagao, gledao sam. I to je ono, I did my reaserch –  nisi nego si pogledao YouTube klip i formirao mišljenje. O čemu govoriš. Možemo da pričamo o vakcinama, ravnoj zemlji ili reptilijancima.

Ivan MInić: Produkcija je definitivno pojeftinila i postala dostupnija svima i to ima posledice kakve ima, ali na drugi način kreatorima sadržaja omogućava da mnoge stvari sigurno sebi ne bi mogli da priušte da probaju, mogu da probaju pa da vide kakva je cela situacija na dalje. Kada si ti kretao u tu priču, uspeo si da napraviš nekakav modalitet da to živi na YouTubu sa sponzorima, danas postoji drugi način monetizacije i urpavo jureći te načine monetizacije mnogi posežu za stvarima koje možda nisu ok, ali u principu, da bi to tada imalo neku specifičnu težinu, ti si morao da imaš neku varijantu na televiziji – negde, nešto. Kablovski kanal. Kako je to funkcionisalo? Ako se ne varam, voleo bih da mi to potvrdiš jer mislim da ta informacija ljudima može da znači, ti kada dolaziš da pregovaraš sa televizijom ti ideš na priču ili da oni tebi ustupe prostor ili da oni otkupe emisiju pa da imaju pravo da oglasni prostor raspoređuju dalje. Koji su ti najčešći modaliteti?

Miloš Maksimović: Nemam pravi odgovor do kraja jer nikada nisam ništa prodao, ali sam bio par puta u tim nekim razgovorima i negde, kažem bolje bi bilo da sam završio jedan od tih procesa do kraja pa da mogu da opišem, ali ono što imam u glavi kako bi to trebalo da bude – televizija mora da pravi neki sadržaj, ili će ga praviti sama ili će nešto kupiti. Čak postoji zakonska obaveza, pogotovo za nacionalnog emitara, koliko procenata bi trebalo da bude iz domaće produkcije koja je nezavisno. Po meni, ono što sam ja nekada pregovarao, možda se nešto promenilo, postoji modalitet da ti televizija to otkupi i da ti plaća neki vid licence, postoji varijanta da to ne bude nešto mnogo para, ali da se deli marketinški prostor i da u okviru tih slotova ti imaš neku minutažu da ti probaš da prodaš, ali ti sa tom minutažom je bolje da odeš kod nekog od najvećih trgovaca tim vremenom, da uniziš malo cenu i daš tako na gomili, ili varijanta u kojoj, to ima više veze sa kablovskim emiterima, daćemo ti termin jer nam je potrebna popuna vremena i vrteće te 30 puta. Postoje neke emisije koje se vrte na 135 kanala u zemlji koje ne znamo da nabrojimo i ni ne znamo da postoje. Neke televizije su dole svinjac, gore čardak, levo studio. Sve ok, kapa dole na trudu, možda emituju neki dobar program, ali ih ima zaista dosta. Kod takvih je daj samo nešto da vrtim. Voleo bih da sam bar jednom završio taj proces do kraja i ideju prodao televiziji pa da mogu da kažem kakav je bio moj dogovor.

Polovni automobili

Ivan MInić: Krećeš u priču sa polovnim automobilima. S tom idejom si koketirao godinama, ali u nekom trenutku krećeš da radiš razne neke stvari sa njima i razne neke ideje za razne formate i imaš sada emisiju koja ide redovno, ali ima i mimo toga nekih stvari koje se tu dešavaju. Kako je došlo do te saradnje? Sada si napravio saradnju sa nekim ko je veoma značajan igrač na tržištu, ali to nije televizija i to nisu televizijski budžeti i moraš da se adaptiraš situaciji i probaš da, za razumnu količinu novca, proizvedeš nešto što je interesantno. Ja ne volim da gledam testove automobila i pratim šta ima novo, srećan sam sa mojom oktaviom i neću da je menjam i uzeću u nekom trenutku sledeću oktaviu ili superb, ali nije što si mi prijatelj, krenuo sam da gledam te stvari i dopada mi se način na koji radiš sve to jer je veoma pitko i vrlo mi je prijatno kako to sve izgleda. Pričamo o nečemu što produkcijski, ni televizija ga se ne bi postidela. Forma koja je nestegnuta time da mora da traje 24 minuta, ali koja opet ima neko svoje svedeno trajanje. Kako je došlo do te priče, ko je inicirao da do nje dođe i da li si ti dobio platno pa hajde sad ti smisli nešto ili je došla sa konkretnom idejom?

Miloš Maksimović: Dobio sam platno i crno i zlatno 🙂 Mislim da je Bane Grković, PR Polovnih automobila je postvio kljusu, stavio tu komad mesa i čekao me je. Ranije sam razgovarao sa našim poznanicima iz Polovnih automobila i negde smo koketirali sa time šta bi, kad bi, kako bi to moglo. Ali ništa se nije desilo. U jednom trenutku pozove mene Bane na kafu, ustvari ja njega pozovem da kupim ove okvir od njega jer mi se svideo i većina ljudi koji gledaju testove na Polovnim automobilima pita gde ima da se kupe te naočare i to je influence 1 na 1. Da sam uvezao 200 ramova sve bi ih prodao. Mada možda, kako to hoće Marfi, možda bi sunce prestalo da sija jer za ovo postoji front koji ovo pretvara u sunčane naočare. Zovem ja Baneta gde si kupio naočare? Kaže negde u Zemunu, hoćeš da ti prodam ove moje, nosio sam ih 3 puta. Da neku ok cenu i kažem hajde izbiću njegove i staviću moje prozore. Mi se nađemo i u jednom trenutku se ta kljusa zatvori oko medveđe noge i on kaže – Šta mi da radimo sa našim YouTube kanalom? A pošto postoje tih mojih 17 epizoda od ranije, ja kažem znam čoveka i mi tako krenemo. Koncept je bio nešto širi, ti znaš, ja sam u jednom trenutku nabavio, nije bilo prvo, nije ni poslednje, veliko terensko vozilo, pa mi je palo na pamet da njime dovozim kola iz Nemačke i da to YouTubujem.

Ivan MInić: U tom trenutku si ti u priči sa Nemanjom i Mogu ja to sam i kapiraš da sve što ima veze sa automobilima, ima više pregleda, neke stvari odu baš u dosta pregleda, a ovo ostalo ok to prate neki fini ljudi, ovo prate možda manje fini ali mnogo veći broj ljudi.

Miloš Maksimović: Nemanja i ja smo krenuli dosta široko išli smo u svim pravcima i napravili smo dobar rezultat za vrlo kratko vreme. Međutim to bi krenulo u rasplinjavanje. Nismo se jasno profilisali. Pre neki dan sam dobio pohvalu i kao što više ne snimate. Milion ljudi je imalo te pozitivne reakcije. Elem, nije samo skretanje ka automobilima uslovljeno time. Negde sam ja imao u glavi da u tom trenutku moj klinac treba da počne da studira u inostranstvu koje je usput kada se ide u Meku automobila. I onda ja dizajniram, ja ću sada da uzmem neki veliki auto pa ću jednom mesečno da prođem da vidim dete, da odnesem ajvar i da dođem u Beograd sa nekim automobilom, zašto to ne bih YouTubovao i to je bila cela pecalica za Baneta. Oni načelno prihvate. Za tu stvar tebi treba, jer je taj automobil sam po sebi težak, pa prikolica, pa drugi automobil, ti voziš kamion i ja odem i položim za C. Razmišljam da dođem i do E – nikad ne znaš kada će ti šleper dopasti pod ruku.

Ivan MInić: Relativno malo stvari na YouTubu na srpskom sam pratio, ali postoji osoba kojoj se kanal zove Kamion King iz Amerike, čovek je bog.

Miloš Maksimović: Veliki pozdrav za Enkoru. 🙂

Ivan MInić: Meni je to potpuni zen posebno sa svim onim ekranima i onim ludilom koje tu ide. Da se vratimo. Imaš tenk…

Miloš Maksimović: Položim za kamion. Vrlo zanimljivo iskustvo preporučujem svima. Ti voziš zadnje točkove sve vreme. Ima tu i osećaja i godina iskustva, ali ti gledaš u retrovizoru, pratiš zadnje točkove. Instruktor je bio sjajan – To Miki, vidim ja da ti pričaš sa mašinom, da ti nisi šaban. Ja sam to naučio da vozim, međutim, taj projekat je sam po sebi opasan. Da odeš do Nemačke, vratiš se, to naravno mora da traje nekoliko dana, zahtevno je vrlo. Beše zima kada je to trebalo da počne da se realizuje i kažem, hajde da ne idemo prvi auto tako što krenemo kao entuzijasti, ja položio, super sve, i prevrnemo se negde. Mada bi to bilo gledano. I javi se Bane – A da testiraš ti polovne automobile. Pa naravno, zašto da ne. I onda smo krenuli tu saradnju. Impuls je malo sa moje, malo sa njihove strane. Jako sam ponosan na tu saradnju, jer to je jedna vrlo dobra, velika, zdrava kompanija koja je zmaj na tržištu i jako mi je drago da imam privilegiju da radim sa kompanijom koja je u tom delu objasnila što bi se reklo. I inače sam imao sreće. Danas imam prilike da radim sa najvećim kompanijama u određenim sferama, nekada je to da im vodim događaj, nekada reklame, ali ne bih rekao da je neko poslao odozgo kockice, mnoge stvari se tu i zaslužuju, ali to me ispunjava srećom i unutrašnjim mirom i jako mi je drago što sam u fazi da to mogu. Dakle, taj projekat sa Polovnim automobilima je krenuo dobro, gledan je, ide dobro. Ne znam u ovom trenutku koliki je presek gledalaca izmešu onih koji gledaju Pojačalo i moje testove, ali na sva pitanja zašto ne testirate taj i taj automobil, moram da odgovorim da nije to baš tako lako. Jedna stvar je kada uzimate auto od uvoznika koji je kasko osiguran i ima ga na stanju i može da se proba i ako se kanal zove i firma Polovni automobili, a mi često testiramo i nove. Kada testirate polovnjake, možemo ući u konflikt interesa ima dosta placeva koji ih prodaju, pod dva nije to baš uvek registrovan auto, a zbog našeg zakona koji je malo čudan, ti ne možeš da izvadiš probne tablice za isti automobil dva puta. I onda kada dođe kupac iz Kragujevca za Beograd, treba mu šlep. Neko čak nudi i svoj automobil, nekada smo to prihvatili, ali malo ljudi zna da treba da se oproste od automobila na 3 dana jer je blesavo da pričam o automobilu koji nisam probao. Mi smo jedna mala, ali odabrana ekipa. Nisam uvek zadovoljan svakom emisijom, ali trudimo se da budemo dobri i da budemo još bolji i valjda će to i tako biti.

Omiljeni automobili

Ivan MInić: Uvek kada radiš nešto što ima veći broj primeraka nisi uvek zadovoljan svakim primerkom, nisi zadovoljan sobom, nisi zadovoljan gostom, u ovom slučaju autom. Mislim da je taj trenutak kada se saradnja desila, zapravo trenutak kada su oni dovoljno ojačali da su mogli da se posvete sadržaju. Imali su toliko drugih stvari koji podržavaju celu priču da kažu sadržaj nije jeftina stvar, ali ćemo u to ulagati jer će dugoročno dati rezultat. Ali teško je doneti tu odluku kada nisi sistem koji ima 5000 zaposlenih i milione prihoda pa da kažeš odvojićemo 5% da se bavimo time. Upravo zbog toga, to sam od početka hteo da te pitam, šta si sve vozio u životu, kao tvoj auto, kao službeni auto, porodični?

Miloš Maksimović: Šta sve nisam vozio. Znao sam da će ovo pitanje da se desi. Sad da imam milion evra da sam ih dobio na lutriji ja bih verovatno veliku većinu potrošio na automobile. Ovo je sjajan način da probam automobile, a da nisam morao da ih kupim. Osvrnuću se kratko na porodičnu istoriju. Što se tiče ovih pedesetak epizoda, stvarno je bilo impresivnih automobila. Mercedes G 500 na kvadrat je ostavio poseban utisak na mene i cenom i konstrukcijom, kao što sam rekao u tom videu – Auto za sudnji dan. Kad počne nuklearni rat uđeš u njega pustiš muziku i zaključaš se i čekaš da vidiš šta će da se desi. Mercedes CL500, isto jedan vintage Mercedes “slon”… A što se tiče porodične istorije, koliko moje sećanje seže, dolazim ja, a tu je “kec mediteran”, teget. Ovaj je nesretno završio kod te prve privatne kopirnice gde je mama imala kopirnicu u Savskoj, iz nekog rikošeta turbo zeta i neko drugi, ona udari u keca i on završi na lipi. Traumatična slika iz mog detinjstva – auto koji visi na drvetu kao na jelci. Posle toga Golf I, polovan od rođaka, posle toga Renault 4, još jedan Golf !, ali sa onim krupnim štopaljkama. Tu su bili i Suzuki maruti koji ne pitajte me kako znam, ako ključ zboravite unutra možete petoparcem da otključate gepek kao na Yugo automobilu, pa Nissan Micra, ali ona koja je veličine skoro Golfa, stara Mickra, Buba 1200  Jugoslovenka kada sam položio, koja je u Meljaku restaurirana kod čoveka koji je radio u Volsburgu, iza Erinog motela. Tada sam prvi put video Eru uživo kada mi je, brišući masne ruke od pečenja, objašnjavao gde je majstor Ilija. Restaurirana buba sa širokim gumama koja bi trebalo da ima samo migavce u braniku, ali na moj zahtev ih ima i na blatobranima i delili smo je brat i ja. On je tada imao devojku u Novom Sadu, ja krenem sa bubom u grad, ona sama krene za Novi Sad. Onda ja postajem samostalac i uzimam Yuga novog, kreće bombardovanje i pitam se da li je ostala fabrika. Prilazim mu sa strane i vidiš da nešto nije u vinklu, kod gepeka s jedne strane možeš da gurneš čačkalicu, s druge strane palac. Posle Yuga skačem u Dacia Logan. Hteo sam da kupim Oktaviju na lizing i u tom trenutku mi iskače neka privatna investicija i ja kažem ok, nema se tih para, hajde da vidimo šta ima sa svom opremom. I jako dobro sam se služio sa njom. Moj Logan je dosta preturio preko glave i završio kod mojih roditelja. Onda Ford Mondeo karavan, kad mi karavan više ne treba. Verovatno bi imaš šta da kaže neki psiholog na to što volim velike automobile. Em ostavlja određeni utisak na okolinu, em si sigurniji, više te uvažavaju itd. I sad ja vozim karavan, ne treba mi karavan, ali vozim Mondeo 2.0 dizel, još je živ kod mog kuma. Posle toga Dodge Nitro, odlična bila ponuda. Ko će da uzme auto sa 2800 kubika? Evo ja ću. Posle njega Fiat Bravo bez motora, 1.4 sa fabrički ugrađenim plinom i onda nakon toga Škoda Rapid, ali hatchback, ona malo lepša i posle Nisan pathfinder i sada Jeep renegade.

Ivan MInić: Sećam se trenutka kada dolaziš sa pathfinderom koji izgleda kao kamion.

Miloš Maksimović: Sećaš se da si rekao: Vratile se 90-te.

Ivan MInić: Mislim da sam imao taj stav i kada je bio Nitro. Posle si mi objasnio šta stoji iza te priče i da je to bio način da se iz nekog posla izvuče neki novac koji se ne bi izvukao na drugi način i ok, nekada će ga neko možda kupio, to se možda i desilo.

Miloš Maksimović: Njega sam menjao za Bravo i novac. Bukvalno sam usitnio, kubikaža i konjaža je bila podeljena tačno na pola. U južnokorejkoj ambasadi sam vozio E klasu, C klasu i S klasu. Na ovom poslu i Range i Volk i E klasu, peticu BMW, X5 i Teslu koja je prva na srpske table registrovana, posle nje je registrovana ona u Novom Sadu. To je fascinantan automobil koji bih voleo da posedujem.

Ivan MInić: Nešto od tih automobila koji su ti bilil san iz detinjstva i tih formativnih godina.

Miloš Maksimović: Kia Sorento kada ga pogledaš – pa ko bi to, ali ja sam želeo da je imam kada se pojavila i vrlo je neobjektivan test koji sam objavio. Jeste primerak koji je vrlo čudan jer ima dosta godina, ali pravih 40000 kilometara. Nov auto. Ja počinjem taj video sa rečima – možda je vreme da kupite veliki automobil, ali za pare za koje bi kupio neki manji automobil, zapravo kupiš nešto što ima malo više respekta na drumu. Ok, veća potrošnja, gume, kubikaža.

Ivan MInić: Do 2.5 nije to toliko strašno, nakon toga kreće.

Miloš Maksimović: Nitro je bio strašan. To je registracija od 1.000 evra. Tako se prodaju ti automobili. Registrovao sam ga i onda on ode sam.

Ivan MInić: Sećam se i nekih Chryslera 300 c hemi.

Miloš Maksimović: Kad sam našao Grand cherokee 5.7 hemi u Vranju sa TNG registrovan na invalida, znao sam da je kraj blizu. Nije bilo racionalno. Šta naš narod sve može da uradi da bi našao način. Malo je čudan zakon. Stari automobili sa velikom kubikažom plaćaju ogromnu registraciju.

Ivan MInić: Sećam se, baš u nekom trenutku sam i ja razmišljao o tome da kupim jedan automobil iz Bavarske i išao sam da gledam. Kasnije sam odustao i mislim da je to bila dobra odluka, ali se sećam razgovora sa prodavcem koji kaže – X5, X6 mi imamo uslugu konvertovanja toga u teretno vozilo jer treba da se stavi mreža nazad, da se odvoji ključ itd. 70% onih koji se voze su registrovani kao teretno vozilo. I Hummeri kojima vidiš da je na plin.

Miloš Maksimović: Problem je kada te zaustavi policajac koji radi prilježno svoj posao i pita te gde ti je pregrada, koju ljudi ne koriste svakodnevno nego samo kada idu na regestraciju. Nisu ni oni krivi do kraja zato što je suludno skupo, a opet to su zakoni ove države.

Ivan MInić: Sećam se jednog momenta, ne želim da ulazim u analizu političke priče, ali u razgovoru sa jednim zajedničkim prijateljem koji je rekao – Nije sporno ništa, sve je to uredu, ali ne postoji nekakav logičan sled nego ti si kupio danas, oni su sutra doneli zakon koji važi od sutra, tvoj auto vredi 3 puta manje. To ne može da se desi u Nemačkoj ili tako negde. Oni bi doneli zakon koji bi se primenjivao od tog trenutka, ali oni unazad 5 godina bi bili izuzeti narednih 5 ili 3, dok kod nas se čini da tu nema osećaja za takve stvari, a da to može da bude problem.

Miloš Maksimović: Evo ti primer. Mi to živimo i naši slušaoci i gledaoci podkasta znaju, prosto postoji, na neki način, neka presumpcija krivice. Kada je bilo preko bankarske aplikacije plaćanje računa uslužno nekome, onda su klinci u Novom Sadu to iskoristili i naplaćivali proviziju da bi komšijama plaćali račune i onda Narodna banka Srbije od jedamput donosi restriktivnu meru – E sad ovo ništa više ne može. Umesto da nađeš krivce i kažeš krivi su Pera, Mika, Žika, ne svi smo krivi. Zamalo da ne registrujem moj sadašnji auto jer sam upao u vakuum da policija traži da na potvrdi o izvršenim nalozima jer je pravno lice, mora da stoji broj šasije – to kaže policija, a banka kaže – ne mogu to da stavim, rekla mi policija da ne stavim. Išao sam od jednog do drugog šaltera i na kraju dobrotom osobe u drugoj filijali koja kaže – Rekli su da ne smemo, ali napisaću, znam da ne možete da registrujete – nov auto i nema zbora da nešto nije ok. To je presumpcija krivice jer su se u period iza nas registrovali tako što ti uplatiš 1000 nečega i kada prođe uplatnica ti dodaš nule i kažeš evo ja sam platio 100000 dinara i daš policiji, sad oni treba da tragaju da li je to pravo ili nije, da li je to leglo ili nije i zbog toga svi mi ostali moramo da dokazujemo da je sve u redu u 17000 primeraka da bi dobio neki pečat. Početkom prošle godine sam otišao u Nemačku da dovezem sa prijateljem za potrebe njegove firme neka dva kombija. Bio sam par puta i znam kako ide taj proces i, da ne dužim, kada se kupi automobil tamo i dobiju se te izvozne tablice, čak i kada ne kupite automobil koji nema povrat poreza, postoji neki porez na upotrebu tih tablica koji mora da se plati koji ti kasnije dođe na kuću. I meni stiglo neko pismo, ja nemački vrlo ne znam, gde je pisalo nešto 7 evra, ali tom prilikom kada sam ja 2015. bio u Nemačkoj i kada sam razgovarao na englesko-nemačkom sa osobom u instituciji gde se izdaju te tablice, ona je meni tražila moj IBAN broj. Ja sam razumeo da će mi nešto vratiti od poreza iako auto nije nov. Meni stiglo pismo, 7 evra nečega i ja sam to negde fajlirao u glavi. I prošle godine dolazim u Nemačku, treba jedan automobil da se registruje na mene jer ću ga voziti do Srbije i javlja diler koji je to uzeo da uradi za nas – Ne može, imate neki problem. Odlazim tamo u instituciju i kažem – Dobar dan, ja sam nešto zgrešio. Traže mi pasoš. Kažem – ja sam bio mnogo puta turistički, ali poslednji put da kupim auto pre nekih 5 godina. Kažu, oktobar 2015. Eslingen, je li ovo pismo. Reko šta sad? Kaže 7 evra. Ja dam 10 evra, vrate mi kusur i daju kvitu i potvrdu da se narednih 10 dana ja pred nemačkom carinom imam smatrati slobodnim čoveku. Kažem doviđenja, odem i registrujem ovaj auto na sebe. Znači, nikakva kamata, 5. primerak.

Ivan MInić: Da ti se tako nešto desilo ovde, možda bi se doselio. U celom procesu, doselio bi se jer to traje 10 dana, pa vidi što je lepa kuća, dvorište, hajde familijo dođite i vi. Kada bi trebalo sada da podvučeš crtu, mada daleko si ti od podvlačenja crte, ali kada bi trebalo da napraviš neki presek u nekom periodu od prethodnih 6 meseci – godinu dana, šta je to sve što radiš i šta je nešto na čemu želiš da dodatno radiš u narednom periodu? Ti si sada prilično rastrzan, imao si period od 3 meseca kada je bilo mnogo manje posla zbog korone i mogao si da razmišljaš o svemu i složiš sve te kockice koje lebde u vazduhu i šta ti je zaključak?

Miloš Maksimović: Zaključak je da je trebalo da ima plac sa sve aleje paradajza i dve koze. Znaš čime se sve bavim. Da demistifikujem kratko – mogu da vodim događaje, da dajem glas za nešto, mogu da dajem i stas za nešto, radim kviz na jednoj televiziji, uskoro će biti još nekih tu projekata i snimam za YouTube, review telefona i testove automobila. Kada se desilo sve ovo, ti si bio zarobljen s one strane bare, ja sam jedan deo tog posla, to su događaji gde se okuplja veći broj ljudi pa ja govorim sa bine i usmeravam govornike, jasno je da ga neće biti u narednih godinu i po dana. Srećom, nadu mi je vratilo da se ipak nešto dešava i da neće sve da ode dovraga to što sam imao neke ofove da čitam, većina se završavala sa “Ostanite kod kuće”. Moja jedina profesionalna neostvarena želja je da imam svoj šou u formi talk showa. Tržište kod nas je malo, nije vreme sada, nema mesta niti sam sad nešto ili to ili ništa drugo, i drugo mi je potpuno suluda želja da vodim jutarnji program na RTS jer ga gleda cela Srbija i po formi mi je simpatičan, malo je old school. Dakle, nešto što bih voleo i što bih u narednom periodu voleo da ostvarim jeste da ispunim tu želju da imam svoj šou. Vajkao sam se što nisam već napravio neki retreat, to je postojalo ranije u porodici, sada više ne postoji, ali nešto gde čovek može da ode na selo, pa čak i da zaista nema više ničega i život kakav poznajemo prestane da postoji na ovaj klasičan način, da ti možeš da baciš neko seme u zemlju i iznikne nešto, pomuzeš neku kravu ili kozu i ok nisam gladan. Nisam mnogo razmišljao o tome šta bih sve redefinisao u ovom poslu. Sve je nekako stalo pa čak i ova saradnja sa Polovnim automobilima je stala, tj bilo je da vidimo šta ćemo da radimo. Snimili smo neke klipove koji su u vezi sa ovom situacijom, čak smo napravili jednu, koja je jako dobro prošla – Koji bi ste automobil kupili za 3000 evra gde smo se igrali preko Skypa i postoji veliko interesovanje za tu formu i to je nešto što bi u budućnosti mogli da nagazimo. U tom slaganju kockica ja sam prvih par dana bio u nekoj neverici i stegnutosti jer, pola mog posla sigurno više ne postoji, ali vreme je pokazalo da neće biti baš tako i sada je epidemiološka situacija povoljnija i nadam se da dogodine nećemo imati drugi deo nego da će to sve biti kako stručnjaci očekuju. Prosto, negde mi je bilo u glavi da sam trebao možda da pokrenem i neki potpuno drugačiji privatni biznis koji bi mogao da živi sam za sebe, nešto što ima veze sa hranom, što ljudima treba čak i sutra kada im ne bude trebalo mnogo nekih drugih stvari. Sa kolegama sam se čuo, koji se bave voice over poslom, i znam jer sam čitao reklamu za neki čips, koja se neće emitovati jer nije situacija. To je bilo pre nekoliko meseci snimljeno. Nisam do nekog pametnog zaključka došao osim da treba da diverzifikujem.

Ivan MInić: Dodatno, pošto ti to već poprilično već radiš.

Miloš Maksimović: Jesam, ali kada pogledaš to je sve vezano za to da ima publike, da ima veze šta je to o čemu pričamo jer je sve u sferi konzumerizma. Ovo su automobili, ovo su telefoni, ovo su neke reklame ili korporativni video vaše kompanije koja ovoliko ili onoliko brine o kupcima ili je neki edukativni video ili audio knjiga.

Ivan MInić: Mišo hvala ti što si bio, što si podelio priču da i u tim nekim veoma neprijatnim situacijama kada su sirene okolo, a ti nemaš još 20 godina i hraniš svog sina koji danas ima ogromnu patiku 🙂 da i u tim situacijama, ako preuzmeš odgovornost, mogu da se dese neke sjajne stvari i mnogo mi je drago i za ovaj period koliko se mi znamo i koliko se mi družimo u šta si ti izrastao. Možda ne ovako stasom, ali neverovatno je kroz šta si sve prošao, šta si sve novo naučio, na šta si se sve adaptirao i šta si sve uspeo da napraviš. Kad jednog dana pogledaš iza sebe, sve drugo je možda manje bitno od onoga šta si sve uspeo da napraviš i što se tiče porodice, ali i šta je ostalo kao nekakav trag iza tebe, a ti ostavljaš baš onako ozbiljan trag.

Miloš Maksimović: Hvala ti, za malo da se rasplačem sada. Nadam se da ovo neće nekome biti dosadno da gleda, da nije neka potpuno lična ispovest evo slušajte sad kako šta. Ja sam ponosan na taj neki svoj put i kako sam se menjao i u jednom trenutku, sad opet mala digresija, jedna koleginica koja se bavi radom na televiziji je rekla – pa dobro ti imaš te tezge, tebe hoće. Hoće me – to verovatno ide kada si dobar pa isporučiš ono što je klijent očekivao. Dakle, htelo me je u nekoliko sfera i nadam se da će i dalje nastaviti da me hoće. Ja ću se truditi da to poverenje opravdam, uloženo ne samo sa tvoje strane nego i našeg vaskolikog gledalaštva. Jeste nekako čudna priča sa puno sinusoida šta je sve bilo i zato imam taj subjektivni osećaj da imam malo više godina nego što imam, ali početak ovog tvog pitanja, odnosno uvoda u kraj, čak i kada je čudna situacija i kada je teško, ako si odgovoran, ako si čestit, pošten prema sebi i drugima, mislim da se nećeš obrukati i uvek mi je bilo negde na pameti šta bi rekli moji roditelji ili prijatelji. Ako se vodiš tim vođicama male su šanse za grešku samo što nije uvek moguće ostati u okviru tih linija. Dakle, samo hrabro, samo jako i kako bih rekao, pošteno prema sebi i prema drugima.

Ivan MInić: Dugoročno rezultat ne može da izostane.

Miloš Maksimović: Kada pomislim na dugoročnost ti si meni primer jer smo mnogo puta pričali o nekim projektima. Ljudi danas i u poslednjih nekoliko desetina godina kod nas, sve bi odmah i sada i ono što je sada u rukama i golub ili vrabac, obično se tu negde zeznu. Čovek mora da razmišlja dugoročno i da ga ne bude sramota sutra šta je radio, šta je kome rekao, kako je radio i generalno u svim drugim sferama života, ne samo u poslu. Langza aber sicher – što bi rekli.

Ivan MInić: Mišo hvala još jednom. Hvala Epsonu što nas je podržao i u ovoj epizodi i hvala vama što ste slušali i gledali. Bilo je veoma zanimljivo iskustvo vratiti se nakon 3 meseca, sedim u parku snimam sam sebe i osećam se jako čudno. Sada se osećam jako čudno sa nekim pa je to malo lakše. Hvala vam na pažnji i kao i do sada sve svoje komentare, ideje, predloge ostavite na YouTube i mi ćemo se truditi da to ispratimo i ukoliko je to moguće i uklapa se u neku našu viziju šta ovde želimo da radimo da to i implementiramo. Vidimo se sledeće srede.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Miloš Maksimović

Miloš Maksimović rođen je 1979. godine u Beogradu. Od malih nogu naučio je da privlači pažnju i hipnotiše sagovornike baršunastim glasom. Amaterski se bavio glumom pre srednje škole – IX Beogradske Gimnazije „Mihajlo Petrović Alas“.

Kao „radnik – udarnik“ kalio se u KK Crvena Zvezda, Colliers International, Ambasadi Republike Koreje, Procredit Bank, CorD magazinu, Interexu i porodičnom preduzeću iz OOH sfere. 2007. godine staje pred kamere TV B92, i od onda ne odustaje od „slikanja“. U kraćim i dužim intervalima vodio: vremensku prognozu, centralne informativne emisije – Vesti, „Stanje Nacije“ i jutarnji radijski program „Dizanje“. Iskoristio „prelazni rok“ i prešao na TV Prva, gde je vodio „Tačno 9“, „Tačno 1“, „vesti u 18“, „Bingo“ i „Noćni Žurnal“.

Moderator ozbiljnih i manje ozbiljnih skupova, posebno ponosan na sporedne uloge u „Sunđer Bobu“ i „Pingvinima sa Madagaskara“, station voice radija „Play“, voice over u mnogim reklamama. Glas mu, hteli – ne hteli, čujete nekoliko puta dnevno. Autor, reditelj i roditelj YouTube serijala „Autologija“, zaljubljenik u vožnju i sve što se kreće. Vozio kombajn, ali i lokomotivu.

 

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This