EP064: Miroslav Georgijević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Ovu epizodu Pojačala podržao je Epson. Poštovani slušaoci i gledaoci, dobro došli u 64. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a danas imam posebno zadovoljstvo da vam predstavim mog dragog kolegu Miroslava Georgijevića i njegovu ne baš tako uobičajenu priču od posla nekog dizajnera, početnika, nekog ko se zainteresovao za estetiku, do jednog od ljudi koji su i najproduktivniji i najvidljiviji u domenu stock fotografije kod nas. Dobro došao.

Miroslav Georgijević: Hvala ti što si me pozvao u ovu tvoju tamnu odaju i hvala za ovu odličnu najavu.

Ivan Minić: Kako si ti uopšte došao do toga da te zainteresuje fotografija? Vrlo često kad pričamo sa ljudima koji su ulazili u tu priču, to nije jedan od onih zanata, ili zanimanja za koje je dovoljno da tebe to zanima i eto, hajde. Kao i programiranje. Nisi mogao da počneš da programiraš ako nisi imao računar. A imati računar pre 20 godina nije baš bilo uobičajeno, jeftino, dostupno itd. Slična priča je i sa fotografijom. Kako si ti uopšte došao u kontakt sa svim tim, šta si radio pre toga?

Prva interesovanja i sticanje radnih navika

Miroslav Georgijević: Da krenemo od početka. Ja se rodio. 😀 Šalim se neću baš tako od početka. Ja potičem prvo iz porodice trgovaca. Moji roditelji su svojevremeno držali lanac prodavnica auto-delova. Izuzetno su vredni ljudi i oni su zaista onog kova da mora puno da se radi od jutra do mraka, stalno su iznalazili neka rešenja i načine u momentima kada je bilo možda i najteže. Mene su učili isto tako da radim. Još u osnovnoj školi sam sa mojima išao da se upoznajem sa njihovim klijentima, da nabavljamo robu, auto-delove, da se to prodaje, kako da otvorimo novu prodavnicu… U periodu kada je to bilo izuzetno teško, kada je država bila korumpirana, oni su pokušavali na što legalniji i bolji način da to sve iznesu, i bilo je zaista nezgodnih trenutaka. Ja sam sticao te navike. Nije mi uvek bilo prijatno, kako da kažem, u momentima kada smo morali jako rano da ustajemo, a ja klinac, pa da se puno radi. Umoriš se, pa moraš i dalje da nastaviš i sve ostalo. Ali negde sada uviđam da sam stekao jako puno dobrih navika, radnih navika i toga da prosto kada imam nekoliko dana lufta i nerada, hvata me neka nervoza. I možda sam stekao isto jednu sjajnu naviku a to je da iznalazim nove stvari koje me zanimaju, nove stvari na koje bih mogao da se fokusiram. I neko vreme sam radio sa njima u prodaji auto-delova. Onda kasnije sam se prebacio da radim kao komercijalista u jednoj firmi koja se bavila prodajom računarske opreme. To je bilo tamo negde možda 2003, 2004. godine, ako se ne varam. Tu su već sad moja interesovanja počela da idu u smeru razvijanja u Photoshop-u. Tada je bio još onaj stari Photoshop, stari kompjuteri, koji baš i nisu super brzi i napredni. Tada, po ugledu na svog kuma koji se bavio web dizajnom i koji je to izuzetno lepo radio, počeo sam da se i ja obučavam, da radim u Photoshop-u neke stvari osnovne, da pokušam da napravim neki flajer, neki plakat, i tako neke stvari. To me je izuzetno privlačilo i bilo mi je izuzetno zanimljivo. Onda, da bih napravio jedan flajer koji mi je bio zanimljiv, nije to bilo ni za kakvog klijenta, nego flajer koji sam ja smislio, bilo mi je potrebno da napravim neku fotografiju neke trave.  Kum je imao neki digitalni foto-aparat, Canon A80 čini mi se da je bio. Ja to pozajmim od njega na nedelju dana. I kada sam krenuo da fotografišem, tad sam prvi put doživeo onaj osećaj strasti prema nekoj stvari. Ono kada ne možeš da prestaneš to da radiš, kada imaš onaj neverovatni osećaj kao da si se zaljubio. Ja sam nedelju dana konstantno koristio taj aparat, isprobavao manuelne funkcije. Prvi put se susrećem sa tim, sa dubinskom oštrinom, sa tako nekim stvarima. Prošlo je nedelju dana, ja sam trebao da mu vratim taj foto-aparat, ali sam ga onda nazvao i rekao: „Ostavi mi ovo još, moram ovo još da fotkam“. Potpuno sam odlepio tad za fotografijom. Krenuo intenzivno da fotografišem sve i svašta što bi se reklo.

Ivan Minić: Ali napravi li flajer? 😀

Miroslav Georgijević: Napravio sam ja neki flajer, ali se tu bukvalno završila ta cela priča. 😀 Ja sam shvatio da ustvari mene ovo najviše privlači. Trebao sam da kupim naravno svoj foto-aparat, što nije u tom momentu bilo baš jednostavno i lako. Nisam tad imao ni toliku platu da sam mogao to sebi da priuštim. Ja sam u to vreme čitao raznorazne knjige, tj. tad sam počeo da stičem naviku čitanja knjiga. Radio sam u jednoj multi level kompaniji, koja je pored te sve prodaje, imala posao ispiranje mozga svim svojim ljudima koji su članovi. Međutim, oni su imali jednu super stvar, a to je da su postojale knjige koje si mesečno morao da pročitaš. I to su knjige koje su se nalaze u svim našim knjižarama: tehnike prodaje, moć privlačenja i slične stvari. Ja sam tu počeo da lepim kojekakve stvari po svojim zidovima, koje želim da privučem u svoj život. Tu je bio neki Fuji foto-aparat koji mi je bio izuzetno zanimljiv u tom momentu, a donekle sam mogao da zamislim da bih mogao da priuštim sebi tako nešto, uz neke napore. Nisam mogao tad da maštam o nekim basnoslovnim ciframa koje ne znam ni kako bih ostvario. Nego je to bio neki prosumer koji je dostižan.

Ivan Minić: 9.500, 9.600, 6.500…

Miroslav Georgijević: Zapravo je bio 5.500.

Ivan Minić: 5.500? Pa dobro. To je baš bio početak. 😀

Prvi foto-aparat i ulazak u svet fotografa

Miroslav Georgijević: Jeste. I u glavnom uzmem ja i odnesem u foto-radnju neke slike koje sam skinuo sa interneta od tog Fuji-ja. Oni meni to odštampaju lepo, ja isečem onako kao kolaž i zalepim to na zid pored svog kompjutera. 😀 I ne možeš verovati kako sam se ja dobro osećao svaki put kad pogledam u to. Kad zamislim da ću ja to jednog dana držati u rukama. To je meni bilo neverovatno. Kao malo dete koje želi neku igračku. I stalno sam ja zamišljao kako fotkam.  Napravim dogovor sa svojim šefom kod kojeg sam tad radio, da on meni kupi foto-aparat i da ću ja narednih šest meseci da taj aparat otplaćujem. Da mi smanji valda pola plate, koja nije bila velika, i još nešto, imao sam neku turu robe da vozim za Makedoniju, tu sam trebao nekih 100 evra da dobijem, to isto sam otpisao. 😀 Uglavnom, mi se tako dogovorimo i ja kupim foto-aparat i ne kupim taj, nego kupim napredniji foto-aparat, to je Fuji E7000, koji je bio već ozbiljniji, bolji, mislio sam: „Vau, šta me spucalo? Više nego što sam očekivao, nije loše ovo privlačenje. :D“ I kasnije sam zalepio Poršea, ali još nisam privukao. Uglavnom, krenem da fotografišem opet sve i svašta. Kačim foto-aparat i prvi put se susrećeš sa tim, tj. preuzimaš tu ulogu da si ti sad fotograf. Prvo, malo te je sramota od svega. Nadaš se da te niko neće sresti u gradu sa foto-aparatom. I naravno srećem tri drugara. Oni pitaju: „Jesi ti sad fotograf?“ I šta odgovoriti na takvo pitanje? 😀  Međutim, nastavljam ja da slikam ljude, da fotografišem okolo zgrade, golubove. Tada nije bilo Pinterest-a, nije bilo Facebook-a, nije bilo takvih stvari gde si ti mogao da se negde možda više inspirišeš, osim ako ne nađeš neki katalog. Nije bila razvijena, barem ne kod mene, a verujem i kod drugih, toliko ta svest šta sve postoji u oblasti fotografije. Međutim, kako naletiš na neku knjigu, neki časopis, možda neku izložbu, ili vidiš na nekom filmu, inspirišeš se šta bi to sve fotografija mogla da bude i kako bi mogao dalje da se razvijaš u tome. U nekom momentu, tad sam se ja i priključio na tadašnji forum Dizajn zona, gde je bilo dosta registrovanih korisnika koji su bili baš zainteresovani za oblast fotografije. Tu sam došao do dosta znanja, veština i svega što mi je bilo potrebno na samom početku. Tu sam čuo za stock fotografije. Registrovao sam se na neke sajtove, međutim, ja apsolutno ništa ne znam tada o tom poslu. Znam da okačiš fotografije i to je to, čekaš da pare legnu. Pritom, ja ne razmišljam tada u tom momentu kakve su to fotografije. Ja ne razmišljam ko su klijenti. Ja ne razmišljam kako treba fotografijom da se odgovori na potrebe klijenata. Šta su to užarene teme. A da ne pričam o tome šta je dobar model, a šta loš model. Prosto to ne mogu ni da prepoznam u tom momentu. Uglavnom, tu posle nekoliko meseci rada, ja sam imao nekih čini mi se, oko pet dolara zarade na stock-u. I odlazim na jedan od sastanaka Dizajn zona fotografa, koji su se redovno tamo odvijali u Novom Sadu. Oni mene pitaju: „Šta je, počeo si da se baviš?“ Tu su oni stari fotografi koji samo idu i pljuju okolo. I kažu: „Pa, koliko si zaradio? Pet dolara?“ Ja pomislim: „Ovaj ’ladno zna!“ Tu ja nekako budem malo deprimiran. Da bih tada upoznao nekog drugog lika koji je izneo tada cifru koju zarađuje mesečno, gde su nama, bukvalno, vilice otpale kad smo čuli taj iznos. Ja tu krećem i pomislim: „Moram da promenim taktiku. Moram da počnem da se upoznajem sa ljudima koji su daleko jači od mene, koji su uspešniji. Da dođem do njih, da vidim koje su njihove strategije. Kako rade, šta rade.“  Upoznam se tu sa nekoliko njih, između ostalih, jedan drugar sa Tajlanda, koji je baš u tom nekom periodu prelazio iz Srbije da živi na Tajland. I on je nekako bio uvek onako dva, tri koraka ispred svih nas. On je uvek pokretao te neke trendove, započinjao neki novi stil, neku novu obradu, nešto interesantnije i bolje od svih nas koji smo tamo. U početku ja mu pošaljem neku poruku, on onako ni ne odgovori. Prvo sam hteo da iznajmim studio od njega. Međutim, on mi kaže: „Ej, zapalio sam na Tajland“. Posle pošaljem mu neku poruku, ništa. Rekoh: „Kako da doprem do njega?“ Znaš ono kad te pita gomila njih koji počinju, pa nekad im ne odgovoriš na poruku. Ja se trudim uglavnom da odgovorim, ali tad to nije bio slučaj sa njim. I kroz neke radove i neke fotografije koje sam ja tu kačio na Dizajn zonu on meni ponekad prokomentariše nešto i mi uglavnom stupimo nekako u kontakt, povežemo se preko Skype-a. Krećemo intenzivnu komunikaciju o svemu tome. U to vreme ja sam radio u prodavnici, tad sam se prebacio u prodavnicu sportske opreme, gde sam imao možda neku platu od 250 evra. Tako nešto, možda malo jače. I tada već upoznajem i svoju sadašnju suprugu. Počinjemo uskoro da živimo zajedno i kako to već ide, tu je stan, došlo dete, nezgodno, malo se ima para. Ja se razvijam u fotografiji lagano, ali još uvek nemam sasvim dovoljno novca da možemo komotno da živimo. To je bio period kad ti odlaziš, na primer, u supermarket, uzimaš telefon, otvaraš digitron, ukucaš pet hiljada dinara i ideš polako u minus. Ti kad dođeš do nule, nema tu: „Uzeću još ovo“. Nema još ovo. Nula. Došao si dotle, nemaš ti sad neke unlimited resurse.

Ivan Minić: Ako hoćeš da uzmeš to, moraš nešto da vratiš.

Miroslav Georgijević: Tako je. Bukvalno. To su bili momenti u kupovini: „Imamo neke čekove“. Onda sretnem nekoga u prodavnici, pa mu dam ček, a on meni pare… Da nešto izmirim jer ne mogu sve da uzmem… Haos.

Otkaz i prelazak na full time fotografa

Uglavnom, meni je stalno bilo u glavi kako da se oslobodim toga da posvetim svo svoje vreme fotografiji. Došao je taj neki period kada sam ja otprilike zarađivao na stock-u koliko sam imao i u ovoj prodavnici. I jedno veče pogledam seminar od Chase Jarvis-a, fotografa kog sam tada izuzetno pratio i izuzetno cenio. Gde je on rekao: „Ukoliko želiš da postaneš profesionalni fotograf, moraš da budeš 100% fotograf“. Što sam ja tad prepoznao. „Ne možeš da budeš trgovac/fotograf. Ne možeš da budeš frizer/fotograf. Moraš da budeš 100% fotograf.“ I kaže: „Nakon 10 hiljada radnih sati u oblasti fotografije, ti možeš sebe da smatraš profesionalnim fotografom, jer tad imaš dovoljno iskustva, znanja i svega ostalog, da možeš da dolaziš do klijenata“. On je to sve raščlanio kako, šta, šta to nosi kada si potpuno fokusiran. Ja sam bio potpuno oduvan jer to je bukvalno ono što je neko trebao samo malo dati mi vetra u leđa. Ja rešim da sutradan dam otkaz. Svi u porodici kažu: „Jesi ti lud? Kako to misliš? Dete je malo…“ Međutim, prosto sam osetio taj nagon da je to pravi korak. Jer ako ostanem ovde, nigde se neću pomeriti. Ostajem tu gde sam i nastavljam da živim ovako kako živim. A tako kako živim sam nezadovoljan. Ne samo u finansijksom smislu, nego neispunjen sam. Osećam da to nije moja svrha.  Bukvalno sutradan potpisujem otkaz. Ne znam koliko je tu bilo, nedelju, dve dana da ispoštujem taj otkazni rok. Stižem kući, došao je dan kada ne idem na posao. Seo sam: „Šta sad?“

Ivan Minić: „Jesam ja sad fotograf?“ 😀

Miroslav Georgijević: Da. 😀 Počinjem intenzivno da planiram sve, da se raspitujem. Međutim, naravno, u životu nikad sve ne ide tako: dao si otkaz i sad ti odjednom sve procvetalo. Tad počinju problemi. Nema više tog prihoda koji je bio od te prodavnice, nego sad imam samo ovo. Potrebno je vreme da prođe da ja ono što sad trenutno radim, da akumulira neki veći prihod. Tu sad počinju kojekakvi problemi. Seku ti struju, seku ti telefon, seku ti sve ostalo što nisi platio par meseci. Baš onako nezgodna situacija. Ali ja pokušavam lavovski da se izborim sa tim svim stvarima. I tačno u nekom momentu, baš kad sam bio potpuno nešto srozan, šalje mi poruku taj drugar sa Tajlanda i kaže: „Gledao sam sad nešto tvoj portfolio. Na osnovu tih svih stvari, koliko ti imaš fotografija, kako si radio, otprilike sam negde ja izračunao da ti baš i ne možeš, ne znam kako sastavljaš kraj s krajem…“ Ja pomislim: „Bok’te mazo, baš tako.“ Ja rekoh: „Evo, uradiću šta god kažeš, vodi me. Lead me.“ I on kaže: „Dobro. Možemo da napravimo jednu igru koja će biti dobra i meni i tebi. I da je igramo narednih godinu dana, pa da vidimo kakav će biti rezultat. Ali hoću da radiš isključivo onako kako se budemo dogovorili, ili nećemo raditi.“ Uglavnom, pravila igre su bila da šaljemo dvadeset fotogradija nedeljno sa minimum, čini mi se, dva fotografisanja svake nedelje da se urade. 20 fotografija nedeljno je meni tad zvučalo kao: „Brate, ko će to ispoštovati“. Jer sam ja tad bio u fazonu da sređujem jednu fotku, lickam neki beauty portret, pa sređujem je nekoliko dana i onda ostavim da odleži onako dva meseca, da ja vidim hoće li se to prodavati ili neće. I sad odjednom ja treba da pravim 20 fotografija nedeljno. I još kaže: „Ako ne ispoštuješ 20 fotografija da pošalješ, šalješ mi penal 100 dolara“. Ja pomislim: „Jel ti znaš šta je 100 dolara? Pola mog prihoda mesečno.“ Kaže on: „Ili igramo, ili ne.“ I hajde. Idemo. Možeš ti to. Krećemo tako da radimo. I stvarno je to vrlo brzo počelo da donosi sjajne rezultate. Pogotovo to je neki period kada sam ja i odlučio da pređem da radim za iStock eksluzivno. iStock photo. Što je u tom momentu bio odličan potez. Jer bukvalno u prvom mesecu sam osetio ogroman skok i još plus taj rad koji sam značajno povećao u odnosu kako sam radio u prethodnom periodu je doneo fantastične rezultate.  Recimo, primer, u toku 2009. godine ja sam poslao 90 fotografija za celu godinu na iStock. I sad odjednom treba nedeljno 20 da šaljem. Što je bio izuzetan tempo. To je još bio period kada nije bilo toliko mnogo fotografa da to bude kao neki slab ritam. To je bio dobar ritam u tom periodu. Pogotovo tad su postojala čak i neka ograničenja koliko možeš da pošalješ u toku nedelje. I to je bio super tempo, koji se pokazao sjajno. Peglali smo godinu dana tako. Bila su tu, ja mislim, dva penala koja sam platio, znaš. 

Ivan Minić: Ali je imalo od čega.  

Miroslav Georgijević: Imalo je od čega. Napravio sam super rezultat i nakon tih godinu dana smo otišli na Tajland dva meseca da proslavimo celu tu priču, jer smo napravili stvarno odličan posao. Sa porodicom sam otišao tamo i bilo je sjajno. Tada je nekako sve krenulo daleko lakše. Kada sebi obezbediš neki fin prihod, prosto, što bi moj jedan prijatelj rekao: „Novci ne čine sreću, ali u mnogome olakšavaju neku životnu rutinu“. Tada su stvari mnogo bile lakše. Imao sam mnogo više sredstava koje sam mogao da ulažem nazad u fotografiju, neke modele, lokacije, da putujem negde, da pravim još bolje fotografije. I imao sam uvek, kao što i dan danas imam, taj drive da napredujem i da pravim sve bolje i bolje fotografije. Kao što sam ti malo pre rekao dok smo pričali, nakon svakog fotografisanja, kad prođe, na primer, mesec dana, počnem da uviđam koje sam greške pravio na tom fotografisanju. Možda mi se ne sviđa više taj stil, ili fazon, ili trend, boje. Ne sviđa mi se možda emocija u ljudima i želim to da izmenim. To me stalno gura napred da mi fotografije budu sve bolje i bolje. I dalje se radujem svakom fotografisanju, kao što sam se radovao i tada, što mi je stvarno super stvar.

Ivan Minić: Pomenuo si da si u tom jednom prelomnom trenutku odlučio da postaneš iStock ekskluzivac. Šta to konkretno znači?

Šta znači iStock ekskluzivac

Miroslav Georgijević: To konkretno znači da svoje fotografije možeš da plasiraš isključivo na iStock photo, koji je u međuvremenu bio kupljen od Getty Images-a. Tako da je sad to jedna firma: iStock photo by Getty Images se zove. Tako da ti kada šalješ fotografije na iStock kao ekskluzivac, one se prodaju na iStock-u Getty-ju i nekim njihovim partnerskim firmama. Tada ne možeš da šalješ samostalno fotografije na neke firme s kojima oni nemaju dogovor. Na primer ne možeš da šalješ na Shutterstock ili na Dobi Stock ili na neke druge sajtove. Nego šalješ ekskluzivno, daješ pravo. Za to ti oni daju veći procenat i mislim da se fotografije bolje pozicioniraju u samoj pretrazi.

Ivan Minić: Sad jedno možda previše in-detail pitanje, ali mislim da možeš da mi daš odgovor. Da li se to odnosi samo na fotografije koje si poslao na iStock? Odnosno, ti napraviš snimanje i napraviš selekciju pet najboljih fotografija i one idu na iStock, a ostalih 10 koje su manjeg kvaliteta vedne, možeš da šalješ negde drugo? Ili ne?

Miroslav Georgijević: Ne. U principu, ti sa jednog fotografisanja gde je prepoznatljiv stil, te fotografije se smatraju da su samo za jednu stanu. Ti sad kad bi fotografisao u jednom prostoru gde imaš dva različita setup-a, tu bi možda i mogao da napraviš tu razliku. Ali da se vidi da je sve sa jednog seta, mislim da ne bi pilo vodu.

Ivan Minić: Volim da napravimo distinkciju za ljude, najčešće klince koji ulaze u sve to i nisu sigurni, da ne naprave greške na samom početku, da ne izgube naloge zato što naprave neku glupu grešku.

Miroslav Georgijević: Tako je. Ja mislim da se ne treba sa takvim stvarima igrati. Treba odlučno krenuti u jednom smeru i gurati ili na ovakav ili onakav način. Sada dati savet oko toga, to je načešće pitanje za nekoga ko kreće da se bavi stock fotografijom, da li krenuti kao ekskluzivni kontributor, ili slati na sve sajtove. Sada je period neki kada se jako velik broj ljudi registruje na stock sajtove za prodaju fotografija, i zaista je dosta teže probiti se i napraviti neki konkretan uspeh. Ne kažem da je nemoguće. Ali, na primer, postoji jako puno kvalitetnih fotografa, i onda ukoliko neko krene iz one tačke iz koje sam ja krenuo i krene takav materijal da šalje, takav materijal apsolutno nema šanse na stock-u. Iz kog razloga? Zbog čega bi neki klijent platio fotografiju koja je sto puta lošija u svakom smislu, od neke fotografije koju je napravio neki fotograf koji je ekstremno mnogo uložio u produkciju, koji ima najbolje modele, koji apsolutno poznaje samu psihologiju fotografije, koji zna tačno kome je ta fotografija namenjena… Nema smisla. Kad se postaviš u ulogu klijenta, ni ti ne bi kupio lošu fotografiju. Može se uspeti u tome, ali mora da se ima određeno znanje i da se napravi fotografija koja je zaista izuzetnog kvaliteta iz više aspekata kada se posmatra. I da ona zadovolji potrebe klijenta.

Ivan Minić: U vremenu u kome si ti to počinjao je bilo mnogo drugačije. I konkurencije je bilo manje, i očekivanja su bila niža. Bilo je mnogo lakše za nekoga ko počinje. Sa druge strane, danas je znanje mnogo dostupnije nego što je bilo tada. Kako si ti tada učio? Pominjao si Dizajn zonu, pominjao si da si tražio, kopao knjige, časopise i sve ostalo. OK, sa tehničkog aspekta, ti to naučiš relativno brzo šta, kako, na manuelno, koliko šta podesiš i to je to. Ali to nije fotografija. To je zanat. 

Miroslav Georgijević: Recimo, ja konkretno, pošto sam bio, što bi se reklo „nabrijan“ na to sve, ja sam fotografisao bukvalno svaki dan satima. Zvao prijatelje, gnjavio rodbinu, svi su već kad kažem: „E, hajde nešto da te fotkam“, reagovali sa: „Jao, evo ga ovaj!“. 😀 Ali sam tako istraživao kako svetlo pada, pa sam rotirao modele, pa gledam kako sad ako je prozor iza, ako je ovamo, ako je onamo… Baš u tom periodu kad sam se ja razvijao u fotografiji, tada sam se počeo zabavljati sa svojom sadašnjom ženom i ona mi je večito bila ispred nekog platna. A ona apsolutno nije neko ko voli da se fotografiše. I stalno je bilo: „Molim te, kad ćemo da prestanemo?“ 😀 Ali se zaglavila sa mnom i šta da joj radim.

Ivan Minić: Pogreši čovek. 😀

Miroslav Georgijević: Da. Znači, dosta sam vežbao, dosta sam fotografisao sve i svašta. Jer ja tad nisam bio opredeljen sa: „Znaš, ja volim da fotografišem protrete“. Nisam imao pojma. Bilo mi je jednako fotografisanje portreta, fotografisanje neke ulice, goluba i slično. Fotografisao sam sve i svašta i onda sam shvatio da kada napravim neku fotografiju neke osobe, i kada se vidi odlična emocija, kada svetlo odlično padne, na tim fotografijama sam se najviše zadržavao kada ih gledam, obrađujem i slično, to mi je najviše prijalo, i negde sam se vremenom sve više i više usmeravao u tom smeru. Učio sam iz knjiga koje su bile tada dostupne. Bile su knjige tipa Digitalna fotografija, pa čitao od korice do korice sve šta mogu da saznam. Kupovao sam razne časopise, pa pokušavao tu da shvatim kakvo je svetlo. Pa onda isprobam ja, fotografišem, pa ne dobijem ni približno nešto tome. Pa onda raspituj se kako su to ljudi radili sve. Tada nije bilo Youtube-a da ja odem i kliknem i dobijem tačnu postavku svega kako da napraviš idealno. Jer, na primer, ti kada imaš puno iskustva iz oblasti fotografije, i kada imaš iza sebe stotine ako ne i hiljade fotografisanja, ti bukvalno kad vidiš fotografiju, znaš kako izgledaju zidovi u toj prostoriji, gde je prozor, da li ima prozora, da li je to veštačka rasveta, da li ima sunca, ili je to oblačno vreme ili šta je. Bukvalno vidiš po licu kakav je pod u toj prostoriji, šta se reflektuje tu. Da li je to prostorija sivo-crna, ili tu ima neki zeleni pod ili trava, ili narandžasti zid. Sve vidiš. Bukvalno samo vidiš ovako lice. I onda samim tim i znaš već u startu kako da postaviš sve te stvari. A kažem, za to je potrebno dosta fotografisanja, dosta isprobavanja, igranja sa rasvetom. U principu, u fotografiji je najbitnije ono šta fotografišeš. Objekat tvog fotografisanja, okruženje u kojem fotografišeš, a na kraju, foto-aparat, oprema i sve ostalo. Ja ne zanemarujem bitnost opreme. Oprema može da ti da različite pristupe tome kako ćeš da fotografišeš, kako će možda da bude uobličena ta fotografija. Ali ukoliko nemaš ono glavno – šta fotografišeš, i ukoliko nemaš dobar ambijent za to, možeš da imaš najbolju opremu na svetu, i nema ti ništa od toga. Kao što i u prostoriji gde se snima sad ovaj audio, moraš da imaš okruženje koje je prilagođeno tome da nemaš odjekivanja… Moja ćerka kad joj pokažem snimak iz Pojačala kaže: „Kako se zvuk tako čuje?“ A ona sluša ove likove koji snimaju na laptopovima, koji se deru, kojima zvuk probija u pikovima…Razumeš o čemu pričam. To sve da bi znao, moraš da prođeš ta iskustva. Mora od trave da ti se odbije sunce, da dobiješ onu gadnu zelenu boju od dole, da bi znao zašto se to dešava i kad se to dešava, u kojim uslovima. I onda da pređeš na beton da vidiš, pa kažeš: „E, pa ovde je malo lepše“. I slične stvari tome. To su neke stvari koje istraživanjem možeš da skapiraš. Dosta toga sada i postoji dostupno na internetu da se nauči. Ali mislim da ne možemo sve to tako lako sažvakati dok ne isprobamo stvari.

Ivan Minić: Meni se čini da to gledanje je super za inspiraciju, ali da zapravo, tek kada sve to probaš, možeš da ovladaš time na način da možeš da uradiš i nešto bazirano na tome, a ne samo da reprodukuješ nešto što je već neko uradio. Voleo bih da popričamo malo o tome kako si ti tada na svojim profesionalnim počecima. Ok, kažeš slikao si sve, u redu. Ali u nekom trenutku si krenuo da pratiš šta daje rezultat. Šta je davalo rezultat i na koji način si se ti na dalje odnosio prema tome? Jasno, trendovi se menjaju i dan danas, nešto drugo potpuno funkcioniše. Ali, kako si se ti odnosio prema tome?

Miroslav Georgijević: Hajde da probam da dam odgovor. Ja sam uvek za fotografije koje sam kačio smatrao da postoje fotografije za koje sam navijao da se prodaju i fotografije koje se zaista prodaju. I onda sam bio najsrećniji kada se te dve stvari poklope. Kada ona fotografija za koju sam navijao i kakvu volim da pravim, kad se ta prodaje. E, onda gledam zašto se ta fotografija prodavala. Pa gledam gde bude eventualno ta fotografija objavljena. U početku to nije bilo baš tako lako, ali sad se to dosa razvilo i sada već možeš da ispratiš dosta gde ti fotografije odlaze, gde završavaju, gde budu objavljene. Mada je to najčešće puka sreća da naletiš na te stvari. To možeš pronaći ono što u Google-u može da iskoči. Ali ovako neke stvari, da naletiš u marketu, to je više slučajnost. S obzirom da sam se ja najviše fokusirao na fotografisanje ljudi, portreta, životnog stila, načina života ljudi i ostalo, a manje možda na neke da li pejzaže, da li fotografisanje objekata ili neke nežive prirode, kako su mi se prodavale fotografije u kojima su uključeni ljudi, tako sam sve više se razvijao, pravio možda slična fotografisanja sa određenim izmenama. Ili možda primenim na neku temu, recimo, proda mi se neka fotografija koja je u vezi biznisa i vidim koji su tu aspekti, kako je izgledao kadar ljudi, kako se smeju, kako interaktuju jedni sa drugima, i onda to primenim na neku drugu temu, na primer na sport. Da slično interaktuju, i onda hvatam niti otprilike koje se stvari prodaju, šta ljudi traže. Onda, patio sam vremenom, kada se priključite nekoj agenciji za prodaju fotografija, nekoj stock agenciji, one najčešće šalju brief-ove, šta je to konkretno što njihovi klijenti traže, koji su trendovi aktuelni, šta bi oni voleli zaista da dobiju. I dosta je to olakšano na osnovu svih analiza koje oni sprovode, tako da vi kada se priključite nekoj agenciji, dobijate dosta stvari već na gotovo, sad je samo potrebno da ispoštujete to i da znate da napravite taj sadržaj. Nadam se da sam ti odgovorio na pitanje.

Ivan Minić: Jesi. Ti počinješ i počinješ kao, prvo, neko bez resursa, ne kažem elementarnih tehničkih resursa, ali bez resursa bilo kakvih drugih. I to kreće da daje rezultate, to kreće da raste i sad već dolaziš u fazu kad osmišljavanje te fotografije nije samo: „Moj kum ima zanimljivu kancelariju, pa hajde da snimimo sve office kod kuma. I ljudi koji rade kod njega su onako interesantni, mogu da prođu i neće da se ljute. Hajde da snimamo njih.“ Kad ulaziš u taj deo priče koji podrazumeva planiranje snimanja? I kako to izgleda? Jer za dosta ljudi sa kojima sam pričao, u ostalom i Aleksej kad je bio, u njihovom slučaju naročito, to je čitav jedan proces koji nekada zna da traje i jako dugo, i mnogo stvari mora da se poklopi i, pre svega, izuzetno je skup. I očekuješ da će ti vratiti to za tri meseca, šest meseci, godinu dana. Ako ti vrati u tom nekom periodu, to se računa u uspešno snimanje. Ako ne, mogao bi taj minus možda da bude vrlo značajan. A ti si ispucao jednu lokaciju, nemaš ih baš beskonačno na koje možeš da računaš. Kako je to u tvom slučaju krenulo?

Miroslav Georgijević: Zanimljivo je to da nije neophodno skupa produkcija da će biti i naprodavanija. Ta serija recimo, za koju si najviše platio, koju si najviše organizovao ne mora da znači da će biti i najbolje prodavana. Često se dešava i imao sam slučajeve kada su neka okidanja koja su se samo desila u pravom momentu na pravom mestu, donela zaista daleko veči prihod, nego neka fotografisanja koja su dosta organizovana. E, sad. U proseku, što bolje organizovano fotografisanje će doneti veću zaradu. Znači, u vremenu kada sam počinjao, radio sam fotografisanja bukvalno: „Sad hoću da fotografišem“. Onda sam vremenom počeo da uviđam da tad baš i ne mogu sve da ostvarim ono što bih u tom momentu voleo. Na primer: „Tako je sve dobro, super je model, pozvao sam pravu osobu, ali tako mi je bezvezno orkuženje, što nisam imao bolje…“ Prati te taj neki osećaj da si u nečemu pogrešio. Onda sedneš sam sa sobom i kažeš: „Ovo ne može baš ovako da se uradi u jednom danu. Ne možeš sad za sad da uradiš fotografisanje. Daj malo neke stvari da se isplaniraju. Šta bi bilo kad bih imao neko odlično okruženje sa lepim prozorom, ili sa nekim stvarima.“ I onda kreneš da tražiš to. U početku ti ne možeš da platiš neki prostor ne znam koliko. Ali možeš nekad da napraviš neki deal sa vlasnikom nekog restorana: „Ja ću ovde uraditi fotografisanje, i daću ti, moći ćeš moje fotografije da iskoristiš možda za Instagram, Facebook, da se ispromovišeš. Tu će biti neki modeli. A meni treba da mi ustupiš taj prostor da fotografišem. Ja ću fotografije koristiti za stock.“

Ivan Minić: Ili daj meni ono što meni treba, jel tebi treba nešto? Ja ću ti fotkati to što tebi treba.

Miroslav Georgijević: I vrlo često su ljudi spremni na to i voljni da to urade što što i oni dobijaju dobru stvar. Pogotovo kada se radi o nekim večim firmama. Jer na primer u nekoj većoj firmi koja pravi ogromne promete, ti sad da njima ponudiš neku minornu sumu za to, njima je to bezvezno, ali kada im ponudiš fotografije sa super modelima, to za njih ima dobru vrednost.

Ivan Minić: Ili i sa njihovim zaposlenima.

Miroslav Georgijević: Tako je i čak i to. I to smo čestoradili. Znači gde ljudi žele autentične fotografije sa svojim radnicima i njima je sasvim ok da ti te fotografije iskoristiš, jer za njihov posao njima bukvalno ništa ne škodi što ćeš ti prodavati te fotografije. I napravi se jedan fin dogovor i takve stvari preporučujem svima da probaju. U početku je to nezgodno kada ti nemaš samopouzdanja i to iskustvo razgovaranja sa ljudima koje želiš da angažuješ ili kod koga želiš da fotografišeš. Na primer  meni je u početku bilo jako nezgodno da pitam neke osobe da nam budu modeli, jer ja odmah pomislim- jao ako sad budem pitao neku devojku koju ne poznajem: “Hoćeš da budeš model?”

Ivan Minić: Manijak 🙂

Miroslav Georgijević: Ona će odmah da pomisli da sam ja manijak, “Šta ti hoćeš od mene”, i to je večita borba bila. Kasnije kada se izgradiš, kad imaš portfolio i sve to i modeli ti se samo javljaju i ti imaš daleko veće samopouzdanje, možeš lako da pošalješ poruku: “E pogledaj moj portfolio, bavim se time i time, jel si raspoložena za fotografisanje?” I to dalje, kasnije, teče mnogo lakše.

Ivan Minić: Dosta ređe ispadneš manijak 🙂 

Miroslav Georgijević: Tako je 🙂 Ali u početku kada ti nemaš apsolutno ništa, znaš, to baš zna da bude izazov. Ali prosto taj put koji mora u početku da se pređe je trnovit i nije baš tako lep kao kasnije i to svako mora da pređe, taj put ne može da se preskoči. Znači to svako mora da prođe i da iskusi i kasnije ti bude i drago, jer znaš da si uložio neki napor da dođeš tu gde si sada i nekad će ti ljudi reći: “E pa lako je tebi”, ali niko ne zna ono šta si prošao i koje su bezvezne bile situacije u kojima si se nalazio, je nije sve glatko. Često te ljudi odbijaju, često imaš i neprijatne neke situacije i prosto nije uvek sve tako jednostavno, ali to je put koji moraš proći da bi se izgradio negde i da bi postigao određene uspehe.

Ivan Minić: Generalno  taj izazov koji vrlo često ljudi imaju kada ulaze u freelance vode, bilo da je u pitanju nekakav dizajn, bilo šta što je vizuelno: “Ali ja nemam šta da pokažem”. Ok, nađi nekog kome to treba, ko nije komercijalno ne znam šta, ko nije klijent koji je platežno sposoban, lupam nađi “Crveni krst”, nađi neko udruženje koje ti je ok, uradi sa njima to sve, sa njima napravi priču, napravi sebi materijal i ono što možeš da pokažeš. Napravi neke portrete, ima toliko ljudi, nađi neke sportiste klince koji su pretalentovani, koji nikog ne zanimaju jer ne igraju fudbal ili košarku ili šta već, ali su fantastični, karakteri su, imaju sve, evo ti uradi to i kada neko vidi on neće znati ko je ta osoba, ali će da vidi svu tu energiju, videće to sve, videće koliko je tebi stalo i reći će: “Hm, možda ovaj mali i nije tako loš, što da mu ne dam šansu? Šta je najgore što može da se desi?”

Miroslav Georgijević: Ja mislim da je to super savet i da bi ljudi zaista tako i trebalo da rade, zato što sigurno postoje ljudi, ja to kažem- na svim nivoima, znači postoji neko ko ima brdo iskustva i postoji nek firma koja ima mnogo para i koja sebi može da priušti fotografa koji ima puno iskustva, puno znanja i sve ostalo, ali postoje i oni koji počinju i kojima bi odgovarao upravo neko ko neće puno naplatiti i slično. I treba pronaći ljude koji su na sličnom nivou na kojem se i ti nalaziš, da se povežu i da naprave saradnju i to može da ispadne super. Da neki mlad fotograf napravi svoj portfolio, ja mislim da je sada možda čak i lakše nego ikada. Iz kog razloga? Ti sada čak ni ne moraš da odeš i da moljakaš ljude posebno,ti prosto možeš na svojoj stranici da li na Facebooku, da li na Instagramu, možeš da objaviš svoju želju i svoju nameru, šta želiš da napraviš i da ti se ljudi sami prijavljuju. I to će neko share-ovati. znači neko od tvojih prijatelja će to podeliti, prijaviće ti se ljudi. Recimo, ja imam odličan odziv svaki put kada napravim neku akciju ili kada pozovem neki specifične ljude, zavisi šta mi je potrebno. Recimo kod nas je dosta teško naći ljude koji su stariji od 50 godina ili 60.

Ivan Minić: Ili 40.

Miroslav Georgijević: Tako je, a koji su u odličnoj formi i koji mogu da ti posluže. Ja sam u nekoliko..

Ivan Minić: I onda Marinko i Aleksandra glume svuda.

Miroslav Georgijević: Da, tako je :).

Ivan Minić: U svim reklamama, u svemu ikada.

Miroslav Georgijević: Tako je. I u par navrata sam pravio neke oglase za pronalaženje…

Ivan Minić: Kastinge.

Miroslav Georgijević: Tako je, kastinge za starije ljude. Imao sam stvarno ogroman odziv, kod nas je stvarno teže naći stariju osobu koja ima sve što je potrebno da stariji model ima da bi bio onako kako treba, ali svakako postoji dobar odziv i mislim da se tako mogu naći u različitim domenima, ljudi. Nekada su ti potrebni sportisti nekada su ti potrebni stariji ljudi, nekada su potrebni, nekada su potrebne lepotice.

Ivan Minić: A nekada, kada kažeš stariji ljudi ,nekada ti je potreban stariji čovek koji je CEO firme i dobro se oblači, nosi dobar, sat, vozi dobar auto. Nekad ti je potreban deka koji nosi svoju…

Miroslav Georgijević: Jeste. Nekada će ti biti potrebna ekipa u firmi, znači da ih fotografišeš, da ti oni daju svoj prostor i svoje zaposlene, a njima će biti super jer mogu da se promovišu. Na primer ono što je zanimljivo kod naših IT firmi pošto me posebno u zadnje vreme često angažuju IT firme da ih fotografiše, i onda me je zanimalo, jer sve više i više ima IT firme da se njihovi radnici fotografišu u njihovim prostorima i onda sam ih pitao: “U čemu je stvar? Zbog čega postoji toliko velika potreba?” Najveća stvar je u tome što kod nas postoji taj manjak kvalitetne radne snage u IT sektoru, a postoji puno firmi. U principu svi oni dobro rade, ali ljudi mogu vrlo lako da pređu iz jedne firme u dugu i zbog toga IT firme pokušavaju da naprave što bolji ambijent, što kvalitetniji da pruže što više svojim zaposlenima da bi ih zadržali. I njima najviše fotografije trebaju da bi pridobili radnike.

Ivan Minić: Jasno.

Miroslav Georgijević: Da prezentuju što bolje atmosferu su svom poslovnom okruženju. Ja ih pitam: “Jel to radite zbog klijenata?”, kažu: “Ne”. Njima su glavni cilj ljudi koji će da dođu da se zaposle da se što bolje predstavi kako u njihovoj firmi izgleda ceo ambijent da bi se ljudi što lakše odlučili da pređu baš kod njih.

Stock fotografija

Ivan Minić: I onda je to super i za fotografe koji napravi dogovor, jer ja se konkretno sećam tog snimanja gde imaš grupu od ne znam sedam ljudi koji sede za stolom i kao 6 meseci kasnije četvoro, nije više u toj firmi. I kao: “Ono je baš bio super kadar, ajmo sada sa novih četvoro to isto da snimimo i samo da zamenimo na sajtu” :), pa dobro… Stock fotografija je nešto što kroz prethodnih nekoliko godina ima prilično ozbiljne turbulencije. Sa jedne strane hiperprodukcija, sa druge strane pokušaj da se ipak napravi neko raslojavanje i da se elitni fotografi stave negde više, a da se ostali stave negde na gomilu pa sad kome treba neka uzme. Međutim kako je to iz tvog ugla izgledalo? Zato što, uvek je lepo kada se neko bavi stock-om, ozbiljno se bavi i komercijalnomfotografijom i pored toga naravno možda ne sada u obimu kom rade ljudi koji se samo time bave, ima na neki način back up varijantu od koje sasvim lepo može da preživi u slučaj uda se ovde desi nešto ne predviđeno, a ne ide ka tome naravno da to bude tako ali postoje česte turbulencije. I Aleksej je pričao da su to neke situacije u kojima si ti sve isplanirao sve je super i onda samo odjednom padnu prihodi 50% i kada će da se promeni niko ne zna i stoji tko i onda se nekada vrati ili se ne vrati. 

Miroslav Georgijević: Da. Pa to je tačno da postoje te turbulencije i ja sam to osetio. Tu zapravo postoji gomila faktora koji su maltene neuhvatljivi i ne možeš sagledati sve zbog čega se stvari dešavaju. Definitivno da, kroz komunikaciju sa čelnicima firmi, ljudi koji vode stock agencije, najčešći odgovor je upravo to da postoji jako veliki broj fotografa i da se svakodnevno povećava broj fotografa koji se tu pojavljuju, koji šalju svoj sadržaj, a sadržaj postaje sve kvalitetniji. I kvalitet i kvantitet rastu i prosto se kolač deli na mnogo više parčadi. I sada, ja u tome, u toj celoj situaciji pokušavam da pronađem način kako da budem autentičan i kako da napravim što bolje fotografije i da uspem da isplivam i da se klijent odluči baš za moj rad. Na to ne možeš uvek uticati zato što utiče jako puno faktora. Utiče to ko progleda tvoje fotografije, kada su tvoje fotografije pregledane, da li u tom momentu postoji nalet tačno tih kupaca koji traže baš tvoje fotografije, koja je sezona u pitanju, zaista mnogo, mnogo faktora utiče i nije baš najzahvalnije i najlakše pričati i pronaći taj način kako u toj situaciji isplivati, osim truditi se da ispratiš potrebe klijenta i da probaš da budeš najbolji. Znači da probaš da budeš u samom vrhu po kvalitetu i da isplivaš jednostavno kao pobednik u toj situaciji. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koji si ti meni rekao kada smo pričali malopre u razgovoru koji je prethodio podcast-u je upravo da si ti vremenom…ok menjali su se trendovi, menjala se i količina materijala koji se objavljuje, ali da si ti negde pokušavao da kroz vreme tvoje fotografije učiniš boljim, ne u tehničkom smislu, u nekom trenutku si ti njih u tehničkom smislu doveo gde treba da budu i to je to, ali da to što je tvoje fotografije razlikovalo od drugih je upravo ta neka autentična emocija, taj neki pokušaj da ti modeli…mislim, na sto fotografija to su sve lepi ljudi stvarno kada otvoriš sve lepi ljudi. ja nikada nisam u životu video da ima negde toliko lepih ljudi, naročito u IT firmama. Tamo obično nema baš preterani lepih ljudi, ali na stock fotkama je sve to tako, ali i u tome može da se ide sa nekim ekstremom koji je potpuno veštački izlazi i svih okvira i taj ten je savršen i ta frizura, iako je vetar napolju, je savršena i sve je savršeno, a može se negde ići i sa nečim što odaje utisak realističnosti.

Miroslav Georgijević: Evo, sve češće u poslednje vreme u poslednjih možda dve godine, sami brief-ovi su onako prepuni ljudi koji nisu klasični modeli u stock-u. I prebacuje se to sa tih najlepših modela koji postoje, na ljude koji su autentični i koji onako daju upravo tu dozu realističnosti. Evo, navešću jedan primer- imamo sada neku super zategnutu bakicu koja ima ekstra frizuru, napucanu šminku izgleda tip top i sve, i uzme kao neku kremicu da maže koleno, kao boli je koleno, onako malo ti škripi. A uzmeš sad neku bakicu koja je autentična pored koje su neki kolačići, ambijent nije neki nasviran sa nekim preteranim svetlom nego izgleda prilično realno i ako se ona žali na bol u kolenu i nanosi na primer neku kremu ta scena ti deluje realističnije i , neće ti odvlačiti pažnju to nešto što se ne uklapa u tu scenu.

Ivan Minić: Gajba, neki nameštaj skandinavski, ludilo neko 🙂

Miroslav Georgijević: Da, nego će ti više ovo izgledati: “E pa da i ja sam u sličnom problemu”, za one koji su u sličnom problemu i na koje će ta reklama da utiče, na koje bude iskorišćena ta fotografija. Upravo iz tog razlog dolazi iz te velike potrebe i verovatno je bilo i tržište prezasićeno upravo sa tim modelima koji nisu izgledali realistično, nego su izgledali savršeno nekako i perfektno i onda konstantno neka perfekcija i sve dosadi već svima. I ti sada i kada pogledaš mnoge muzičke spotove i reklame za najprestižnije brand-ove, često ćeš naići na to da nisu uvek modeli sad neki prelepi i prezgodni modeli i ljudi, često tu imaš nekog komšiju iz kraja, koji je naleteo i koji je doneo taj svoj neki stil, ali koji deluje apsolutno autentično. I to se sve češće i češće traži. Traži se osvetljenje koje će da izgleda autentično, koje neće da izgleda onako prenasvirano kao nekad i da izgleda sa previše svetla.

Ivan Minić: Da je sve savršeno.

Miroslav Georgijević: Nego se traži bukvalno da je to neki prijatan ambijent, odnosno ne mora da bude prijatan nego prilagođen određenoj temi i situaciji.

Ivan Minić: Realističan.

Miroslav Georgijević: Tako je. I takve stvari prosto sve češće rade posao i klijenti traže to i onda u tim brief-ovima oni nama prenose to i ti trendovi se konstantno menjaju. I sada ti ako uskočiš tačno u taj voz tog novog trenda i ispoštuješ neka pravila možeš da budeš par korak ispred onih koji kaskaju za svi tim stvarima. To je još jedan od onih aspekata koji ćete učiniti uspešnim fotografom, od gomila aspekata koje bi trebalo da ispoštuješ. 

Ivan Minić: Znaš šta je bio recimo jedan momenat, kolega moj je to dobro objasnio, on je isto dečko stocker godinama, s’ tim što on manje više izlazi iz toga, jer realno prelazi primarno na komercijalnu fotografiju i seli se odavde itd. i on kaže: “Brate jedno vreme, koje god dobar, zubarska ordinacija koja god da se otvori u gradu, ja dođem i slikam sve, dovedem 5,6 prelepih devojaka, doktorka ako ne odgovara, dovedem i doktorku i sve i onda sam skapirao jednu stvar- to je sve super za fotke after, ali ljudi traže i before”. Ljudi traže kako to izgleda kozmetička industrija, estetska hirurgija, zubi i sve ti. Sve je to super, ti imaš sve fotke koje ti trebaju za sajt za after, ali niko nema fotku od before, niko nema fotku na kojoj se vide nekakve bore, niko nema fotku na kojoj se vide neke nesavršenosti u nečemu i kaže još: “Onda sam krenuo da probam da radim i te stvari, gde naravno nećeš staviti nešto ekstremno loše, pa sad je to automatski ekstremno sjajno, nego prosto u nekom domenu realističnosti i jedno i drugo”. Njemu je to davalo rezultate tad pre nekoliko godina, za to što je radio.

Miroslav Georgijević: Da, pa definitivno jeste tako. Evo ja sam imao jednu situaciju kada sam svoje prijatelje koji su radili, tj. koji proizvode neku odeću u Novom Sadu, oni imaju svoj office i totalno su cool, bave se dizajnom i svim tim stvarima.

Ivan Minić: Znam ti prijatelje 🙂

Miroslav Georgijević: E znaš prijatelje 🙂 I uglavnom, dogovorim se ja sa njima, to je još uvek onaj period kada sam ja voleo da su svi svetlo obučeni, da sijaju i sve ostalo. I dogovorimo se mi da se vidimo, ja kažem: “Dođite u nekim svetlim majicama ili može neko i neku košuljicu da ima” i oni dolaze svi u crnim majicama, pošto inače furaju crne majice i jedan od njih ima teksas košulju. Reko: “Jel ste vi normalni? Kako mislite da vas ovako fotografišem?” I sad šta je tu je, uradimo mi to fotografisanje. Posle nekih mesec i po dana, a iStok share-uje tu fotografiju na Adweek magazinu, kako je izašla kao primer autentične fotografije i poredi sa klasičnom stock fotografijom. I to svi živi objavljuju, a iStok koristi na kampanji na svemu, i eto ti. A meni je u tom momentu se učinilo- ovo je pogrešno, a ustvari je upravo to…oni su se pojavili onakvi kakvi jesu, niko od njih nije bio model, kod njih se videlo da on kada sedi za tim kompjuterom da je to njegov kompjuter, da se on tu oseća potpuno komotno, da priča na određenu temu i recimo sve češće pokušavam upravo da nađem ljude koji su tačno u domenu, tj. da bude fotografisanje prilagođeno sa ljudima koji su utom domenu, kojima je to primarni posao, to šta se fotografiše. I takvi ljudi su prosto komotni da pričaju o tome i kada neko priča o konkretnoj temi na fotografisanju, evo uzmimo biznis da je u pitanju, i sada ako je to neka dizajnerska firma i ako oni pričaju o dizajnu, to se na licu vidi da on ima samopouzdanja dok priča o tome, je priča o nečemu što poznaje, o nekoj temi koju dobro zna i o kojoj ne mora da smišlja šta će da kaže u tom trenutku, nego to prosto izlazi iz njega. I ja to najčešće skrećem pažnju ljudima koji fotografišu, da vode računa o tome, jer ti  kada modelu nekom kaže: “E aj sad pravite se da pričate”, to izgleda katastrofa, ta emocija izgleda užasno, veštački osmesi i to je po meni potpuni promašaj i to nikada ne radim. Uvek zadajem temu, ako ne postoji tema, ako baš imam neke modele koji su novi sa kojima radim, napravimo bukvalno igru i kažem: “Evo sad vam dajem neku konkretnu stvar  da pravite, na primer vi ćete da otvarate vaš restoran. Ovde ćemo da nacrtamo kako izgleda vaš restoran i vi polako raspoređujete gde će da stoje stolovi. Zašto, koju problematiku rešavate, kada se otvara restoran?” i slično tome. I sada, u početku njima je to smešno prvih pet minuta, međutim onda počinju da se javljaju konkretni problemi: “Čekaj, ne mogu dolaziti odavde, s’ obzirom da je tamo ulica” i čim oni počnu da rešavaju te neke progbleme u glavi i da gledaju to, to već izgleda realno. I a kada pravim takve fotografije to se odmah vidi, ta razlika, vidi se da oni ne glumataju nego da stvarno zamišljaju,a to se na licu definitivno primećuje kada ti nešto fake-uješ ili kada zaista o nečemu pričaš. Ito je jedan od puteva kojim se uvek vodim kada fotografišem, da bi fotografije bile što realističnije, pošto takve fotografije volim da pravim i u takvim fotografijama najviše uživam i najviše sam zadovoljan rezultatima.

Anegdote sa posla

Ivan Minić: Pitao sam to Alekseja, moram da pitam i tebe, nekako duboko verujem u to, kada radiš tako neku stvar jako ti znači da vidiš primenu toga dalje. Koje su neke situacije u kojima si sretao neke svoje fotografije negde, koje su ti bile najsimpatičnije, najdraže ili možda neke koje ti nisu bile baš previše drage?

Miroslav Georgijević: Uf, pa stvarno sam viđao fotografije na raznim, raznim mestima. Bilo je tu bukvalno i po časopisima i na proizvodima i po bilbordima i ostalo. Evo zadnje što mi je bilo baš drago, u zadnjih godinu, godinu i p odana počeo sam da učim 3D da radim i cilj mi je bio da iskombinujem fotografiju i 3D. I fotografisao sam sebe u studiju sa nekim zelenim svetlom, onako neka dobra atmosfera i napravio sam u 3D, VR naočare koje su takve da ne postoji takav model realno. Nešto sam izvukao, kao neke delove, neke sijalice namestio i ostalo i namestim identično svetlo u 3D i kada sam izrenderovao posle u photoshop-u i to uklopio, to izgleda apsolutno realitstično, kao da ja nosim te naočare. I kreću prvo da mi se javljaju drugari kada sam okačio na Instagram: “Koji je ovo model, ovo nisam video”. Onda ovi kažu: ” Ej super je sve” i za nekih deset dana pošaljem i jedan prijatelj u Forbes magazinu, izašlo predstavljanje najnovijih tehnologija 2020. i ta fotografija i ta fotografija kao header.

Ivan Minić: Znači, izašao si u Forbes-u? 🙂

Miroslav Georgijević: Tako je, više puta :), ali tad mi je bilo najdraže.

Ivan Minić: Ali izašao si ti, tvoje lice bukvalno.

Miroslav Georgijević: Da, da moje lice je izašlo, da, da, da. 🙂 Onda recimo, bila je isto interesantnasituacija, putovao sam sa porodicom u Ameriku i sada već profesionalna deformacija, to verujem da svi stock fotografi rade, čim uđeš u neku prodavnicu, ako imaš malo lufta, žena deca obilaze radnju, ti ono: “Aha, ovde su časopisi”, listaš časopise ne bi li naleteo na neku svoju fotku. Naletim na fotku drugara, fotografija od ovog stocker-a, od onog, sve fotografije koje su, čije. Onda, na nekom proizvodu, na slušalicama vidim i kao: “Jao, kad će moja?”I bili smo tu nekih dva meseca i već je prošlo mesec i po dana j nigde ne nailazim na svoju fotku, bukvalno onako tražim, tražim, već sam odustao i tad smo bili na Floridi i vozamo se idemo na neku plažu i ovako vidim bilbord i koči! Jedno sedam metara dugačak bilbord, fotografija preko celog bilborda. Reko: “To, stajemo, slikamo se pored”. I tad mi je bilo baš super. Koja je još bila zanimljiva situacija…

Ivan Minić: Neka kompanija možda koja je koristila, koja je tebi lično draga, neki brand?

Miroslav Georgijević: Recimo, bilo je sada nedavno interesantno…Najviše volim kada izađu neke fotografije od nekih članova moje porodice, pošto ih često fotografišem i to mi je onako nekako najtoplije. Uglavnom, u stock fotografiji postoji, tj, na iStock-u postoji interni konkurs koji se napravi i koji se zove ‘Custom content’. To je konkurs koji se napravi specifično za neku firmu koja pošalje svoj određeni zahtev i koja traži da se naprave autentične fotografije samo za njih i te fotografije su unikatno napravljene samo za njih, pa ko želi da pristane da se prijavi za to, pravi fotografisnje, šalje tamo, oni biraju i sve što im se svidi plate jednokratno i to je to.

Ivan Minić: A šta im se ne svidi, jel možeš da dodaš na svoj profil ili ne?

Miroslav Georgijević: Ukoliko nisu slične fotografije, ukoliko se razlikuju. I često nisu previše rigorozni po tom pitanju, znači ukoliko su malo drugačiji uglovi, oni puste da ostale fotografije prodaješ.

Ivan Minić: Jasno.

Miroslav Georgijević: Neka firma, bio je Custom content za neku firmu koja se zove McKinsey & Company.

Ivan Minić: Mala, beznačajna.

Miroslav Georgijević: Da 🙂 I uglavnom ja odem malo da istražim, da vidim njihov sajt i ono na header-u od moje ćerke slika kako pravi nekog robota, nešto što smo slikali. Reko super daj da pogledam ovu firmu, kad ono promet prethodne godine 10 milijardi dolara. Ju reko, ekstra. Tako, bilo je po svim časopisima koji su kod nas i koji su u inostranstvu su izlazile fotografije. Recimo, bilo mi je jako drago kada sam počeo, tj. kada sam kupio svoju prvu rasvetu, tamo negde 2008. godine možda. Fotografišem jednu dedamrazicu i to mi je bilo hit. Rasveta, potpuno drugo iskustvo, presrećan, iako sad kada pogledam- sačuvaj Bože, ali tad je to meni bilo ekstra i pojavi se baš u Novom Sadu u nekom časopisu na naslovnoj strani. Ju, pa zvao sam sve žive da kupe časopis, da odu da vide kako to izgleda i sve. To je uglavnom to.Stock industrija u Srbiji

Ivan Minić: Zašto misliš, tj. šta ti misliš, zbog čega je Srbija generalno ali i Novi Sad vrlo specifično toliko razvijen kada je u pitanju stock industrija? Zaista postoji puno ljudi raznih profila, neki rade ozbiljnije, neki manje ozbiljno, ali ima puno ozbiljnih ljudi koji se baš posvećeno bave stock fotografijom.

Miroslav Georgijević: Pa ja mislim da je prvenstveno nas vezala ta zajednica, ja mislim da je dizajn zona imala izuzetno udela mnogo u tome, zato što si mogao, bilo ko da te pita: “E voleo bih da se bavim fotografijom”, ti ga usmeriš: “E pogledaj na Dizajn Zoni, tu ima puno fotografa” i on se priključi, ljudi se priključivali i možda nisu postojale u drugim državama takve zajednice koje su tako čvrsto ljude povezivali i koje su imali toliko znanja na izvolte, što bi se reklo. Drugi razlog mislim da je to što je u Srbiji generalno platežna moć dosta niža od drugih zemalja i ti kada postigneš neki rezultat koji bi negde u inostranstvu možda bio neka prosečna plata, ovde može da bude izuzetno dobar prihod. I mislim da je to dodatno ljude motivisalo da se dodatno razvijaju i da se bave tim poslom. Zašto baš u Novom Sadu? Ne znam tačno, to je kao ono što je IT zajednica u Novom Sadu izuzeto jaka i razvijena, tako isto znam stvarno puno fotografa koji se bave stock fotografijom u Novom Sadu. Gotovo da broj ljudi koji poznajem, koji su stock fotografi, prevazilazi broj regularnih ljudi koje poznajem u Novom Sadu :). Koji je pravi razlog toga? Pa ne znam, možda zato što se tako družimo i držim ose zajedno, delimo iskustva i ostalo i onda to raste nekako organski.

Ivan Minić: Mislim da je zajednica za svaku vrstu zanimanja tog tipa jako važna, posebno što svi ostali resursisu ti ograničeni. Ali ovako ako imaš koga da okreneš i da pitaš: “E treba mi takav i takav model, ispucao sam sve što mi je palo napamet, pregledao sam sve. Jel imaš ideju neku?” Imaš tri broja i jedan će ti dati odgovor na tvoje pitanje. 

Miroslav Georgijević: Tako je. I mislim da su ljudi kod nas stvarno voljni da dele znanje i uostalom i ovo što ti radiš je odlična stvar i tu možeš dosta čuti, naučiti, videti ko su vodeći ljudi u određenim granama, kontaktirati njih ili neko njih poznaje i to se prosto tako povezuje i zajednica se razvija.

Ivan Minić: Ja nekako verujem da zaista kroz ovo što radimo, da nećemo mi nikoga naučiti stock fotografiju kroz razgovor od sat vremena, da to može tako svi bismo bili eksperti iz svih oblasti. Ali ćemo da ohrabrimo ljude koji nisu sigurni da li da krenu i daćemo im možda neke stvari koje ne moraju da nauče na ličnom primeru i daćemo im možda motivaciju da u nekim situacijama kada dođe u tešku situaciju, a ima ih svi smo bili u njima, kao: “E nisi jedini, ljudi prolaze kroz to, biće bolje za par meseci, treba samo da preguraš jeste teško, ali da je jednostavno svi bi to mogli i svi bi se bavili time”.

Miroslav Georgijević: To je tačno. Ponavljam, mi smo imali stvarno teških finansijskih trenutaka, ono kada ostaješ potpuno bez para. Ali kada kažem potpuno bez para, znači nemaš više para. Ne ono- e pa razmeni eure, ne ne, nema razmeni eure, nema više ništa, nula. To su stvarno teški trenuci.

Ivan Minić: Sećam se ja jedne situacije kada si ti pričao to kao, treba nešto ali nemaš ti, nema žena, preturaj po stanu. Sve jakne, svi džepovi.

Miroslav Georgijević: Kaputi.

Ivan Minić: Ispod kreveta.

Miroslav Georgijević: Dizanje kreveta i ono nema, nula. I onda pozajmljuješ od sestre i kao- ćerka, mleko, nemam…treba to i prelomiti preko jezika, to je stvarno nezgodno. Ali prosto znaš, pogrešno bi bilo da si ti u takvoj situaciji i da ostaješ u takvoj situaciji, ali ako grebeš, grebeš, grebeš i dovoljno želiš da prevaziđeš tu situaciju, ja stvarno verujem da u današnje vreme postoji toliko izvor informacija na internetu da svako ko je iole spreman da zasuče rukave, može da dođe na bezbroj različitih načina do nekog posla i da sebi obezbedi finansijska sredstva. Ne samo u stock fotografiji, nego stvarno u bilo čemu. Toliko su sada dostupne te sve, ti kursevi, free materijal koji se nalazi na Youtube-u po blogovima i svuda, stvarno mislim da svako može, svako ko je spreman da prođe malo tog trnja, može da se uzdigne i da napravi neku karijeru ili da razvije neki posao.  

Ivan Minić: Počeo si sa iStock-om 2006. je to bilo, pre četrnaest godina. Koliko imaš fotki sad tamo?

Miroslav Georgijević: Huh, pa sada s’ obzirom da imam dva naloga različita, na jednom nalogu imam 22 000 fotografija, a na drugom 12, znači ukupno negde oko 34 000 fotografija. 

Ivan Minić: A to je ono što si odabrao?

Miroslav Georgijević: Da, to su probrane sređene fotografije i sve ostalo. Onako dobar broj fotografija.

Ivan Minić: Celodnevni posao.

Miroslav Georgijević: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Uz neku fleksibilnost svakako, ali…

Miroslav Georgijević: Ali ono što je prednost ovoga jeste što ja to izuzetno volim da radim i ja na primer…

Ivan Minić: Čini se i da umeš, to mogu da ti kažem.

Miroslav Georgijević: Hvala. Nakon fotografisanja, ja bukvalno hrlim da pregledam te fotografije, da krenem da ih sređujem i sve i meni radno vreme proleti bukvalno ovako i kao: “Jao, moram da krenem, treba klinca da vozim na trening”.

Ivan Minić: Isti odnos imam kao ti. Ja uslikam i dođem i gledam i kao: “Jel moguće da nijedna nije u fokusu?”

Miroslav Georgijević: Pa dobro.

Ivan Minić: Zato si ti ti, a ja ja. Mogu i ja ponešto da uslikam ponekad kako treba.

Miroslav Georgijević: Možemo da organizujemo zajedno neko fotkanje pa da share-ujemo iskustva, siguran sam da i ja mogu nešto naučiti od tebe i ti nešto od mene.

Ivan Minić: Pa dobro. Hvala ti što si bio.

Miroslav Georgijević: Hvala ti što si me pozvao.

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio priču. Mislim da svaka ovakva autentična priča, gde nemaš problem da kažeš kroz šta si sve prošao, ljudi kod nas imaju jako veliki problem sa tim. Znaš kao: “Sad mi je super, ali pre 5 godina sam bio u jako velikom kanalu, ali ajde nemojmo  da pričamo o tome”. Ne ne, ajde da pričamo o tome, jer mnogo je lepo kad si gore, a mnogo je teško kad si dole. A kad si sam i kad si dole, onda je najteže i mi smo svi uvek imali nekog prijatelja ili neku ruku od negde iz nekog mraka koja nas je izvlačila ili nešto iznutra što nas je izvlačilo, a kad je gore, gore je uvek dobro. Gore je uvek sa svima super i gore je uvek neka zabava, ali hajde da pomognemo sada onima koji su u nekom mraku i koji nisu baš sigurni kuda tumaraju. Zato ti puno, puno, puno hvala.

Miroslav Georgijević: Da upravo tako. Kada prođeš određeni put, onda je lako reći koji je to put, ali dok ne izbiješ ti udaraš dok ne dođeš do nekog svetla. I zato definitivno će mi biti drago da stupim u kontakt sa nekim ko ima neki problem i da mogu da mu pomognem, da mu dam svoje mišljenje o njegovom radu, šta bi možda trebalo da uradi, na šta da obrati pažnju, gde da se možda posavetuje još dodatno. Tako da eto, to je to.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Miroslav Georgijević: Hvala još jednom što si me pozvao, bilo mi je izuzetno lepo i prijatno ovde u ovoj tvojoj tamnoj komori :).

Ivan Minić: Mi imamo taj običaj, da na kraju svake epizode delimo tri primerka knjige. Ovoga puta ‘#ASKGARYVEE’. Not my favourite influencer, ali svakako nešto što vredi pročitati i ne držati se toga baš preterano striktno, ali pročitati za inspiraciju. Ako ste zainteresovani za jednu od tri primerka, ostavite komentar na Youtube-u ispod ovog klipa i pre objavljivanja naredne epizode, mi ćemo izvući tri srećna dobitnika. Ovu epizodu podržao je Epson, a vama hvala što ste nas pratili i ovog puta. Hvala za sve komentare, za sav feedback, za sve predloge i ništa, vidimo se sledeće srede.