EP063: Stefan Lalić

Ivan Minić: Realizaciju ovog podkasta pomogla je Infostud grupa. Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 63. epizodu. Nisam verovao da ćemo doživeti ni 60., ali evo je 63. epizoda. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Stefan Lalić.  Vrlo je bitno kada tako neko s vremena na vreme dođe u goste ko je… ja to volim tako da pričam, a ljudi koji se druže intenzivno sa mnom znaju da volim da kažem “moje dete”. Nisi ti baš moje dete, ali ja se sećam kad si ti bio jedno dete, onako pristojno koje je radilo kod jednih mojih drugara. I kada sam pitao ko je dečko, rekli su mi da je dečko bivši fudbaler a sad je pisac. Na moje pitanje što radi kod njih, odgovorili su mi – “Eto, hteo je da proba”. Ti što hoće da probaju, s vremena na vreme dođu do nekih vrlo, vrlo zanimljivih stvari na kraju. Stefane, dobro došao!

Stefan Lalić: Hvala, Ivane! Bolje vas našao!

Ivan Minić: Jedna od stvari koje si ti tako hteo da probaš, a još nisi došao u fazu da se pokaješ po to pitanju, je da sa devojkom napraviš brend zdravih slatkiša koji se zove “Ćao, šećeru!” i koji svi koji su videli mogu da prepoznaju tvoju devojku, pa onda kada vas sretnu kažu – “Ti si ona sa kutije”. Ja kada sam bio mali na bombonjerama su uglavnom išle uglavnom stvari kao Maša i Meda, i to je bilo OK. Ovo je dosta lepša varijanta. OK, rekli smo da si ti deo te priče i da si zajedno sa njom to pokrenuo, i to je vrlo hrabar potez koji ste napravili, ali ja uvek volim kad krećemo priču da se vratimo na neke početke, odnosno da se vratimo na to šta je prethodilo svemu tome. Jer, kao kad dođeš kod lekara, a ovo su vrlo slične te situacije, i kažeš – “Mene sad boli grlo”, a on te pita šta je prethodilo svemu tome, i onda se ispostavi da u detinjstvu si skapirao nešto do sada nisi.

Stefan Lalić: Ili da je neko jeo sladoled sa šećerom koji je bio hladan.

Ivan Minić: Šta je bio Stefan kad je hteo da poraste? Mislim, u šta je Stefan hteo da poraste kad je bio mali?

Stefan Lalić: Stefan je hteo da poraste u fudbalera. S obzirom da sam, kao što smo pričali malopre, iz sportske porodice, gde mi je čak i deda bio fudbaler, i otac je bio fudbaler, nekako je taj fudbal, odnosno sport za mene i burazera bila neka normalna stvar ka kojoj smo krenuli kao i 90% druge dece u kraju. Tako da, Stefan se nije uhvatio za knjigu do 18 godine, a pro po te priče o pisanju. Dakle, duž celog mog odrastanja, jedina stvar koja je mene interesovala bila je sport i fudbal.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje smo više puta pomenuli, a ja stalno volim da je pominjem pošto postoji ta patološka opsednutost s moje strane sportom, je da vrlo je primetno da ljudi koji su se kroz odrastanje, formiranje ili kroz kasnije godine ozbiljno bavili sportom, dosta dobro prolaze u preduzetništvu, jer prosto stekli su neke navike, a mi ovde ne stičemo navike ako ne moramo. Barem ne one dobre. Stekli su neke navike, naučili su da je poraz sastavni deo puta ka nečem velikom, naučili su svaki dan radiš, radiš, radiš, radiš i ne vidiš nikakvu razliku ali za godinu dana razlika je ogroman. Šta je tebe naučio sport?

Stefan Lalić: Super si to primetio. Nikada nisam razmišljao o tome za poraz što si rekao. Da, definitivno, jedna od stvari koju te sport uči je upravo to. Poraz može da bude i povreda, ne mora da bude fizički poraz, ili neki pripremni period koji je mnogo težak i traži neku fizičku spremnost, ali mislim da je ovaj drugi deo mnogo važniji, pogotovo ako ćemo da pravimo paralelu sa preduzetništvom, a to je da (vratiću se posle na priču o pisanju, pošto ima veze baš sa tom vizijom), ti kao sportista, znaš i sam trenirao si, ti se budiš sa nekom idejom, a ne ponašaš se kao – sad ću izguram narednih šest meseci da radim nešto, zaradiću pare i otići na more. Ne, nego ti maštaš kako ćeš jednog dana negde stići u neku Barselonu ili ne znam ni ja gde, i ako imaš možda 13 godina i znaš da će to biti možda za nekih 10 godina, ti si spreman, ne samo sprema i srećan si da imaš priliku da se žrtvuješ i radiš to što voliš toliko konstantno. Tako da je to neka, ne mogu da kažem vizija, više neki trud, neko žrtvovanje,…

Ivan Minić: Neke radne navike.

Stefan Lalić: Da, neke radne navike koje sam siguran da ljudi koji su u sportu imaju dosta izraženije nego ljudi koji se sportom ne bave.

Ivan Minić: Vrlo često kada se analiziraju karijere, čak u raznim situacijama taj talenat dođe kao prepreka na putu ka uspehu, jer osoba koja je ekstremno talentovana, često vrlo lako dolazi do nekih stvari do kojih drugi moraju da rade, pa kada naleti na nešto gde talenat više ne može da pomogne, sklona je tome da odustane; dok onaj koji je radio za svaki stepenik možda nikada neće dostići taj vrhunac koji može osoba koja je ekstremno talentovana, ali će dostići svoj maksimum, a to je negde ono čemu svi treba da težimo.

Stefan Lalić: Definitivno. Mislim, znaš i sam koliko puta se desilo da je neki igrač proteran iz nekog kluba, da bi posle pet godina napravio vrhunsku karijeru, Tako da, kao i u poslu, talenat je strava ako ga imaš, ali nije ništa strašno ako ga nemaš, pogotovo u stvarima u kojima kreativnost nije neka ključna osobina.

Ivan Minić: Kako je došlo do toga da te zainteresuje pisanje?

Stefan Lalić: Heh, da li da ispričam pravu priču?

Ivan Minić: Slobodno.

Stefan Lalić: Ništa. Šetao sam Bulevarom kralja Aleksandra, prestao sam da igram fudbal. I to sad možeš da razumeš kao nešto što si radio 15 godina, i sad se završilo, i ti sada ideš ulicom i razmišljaš – nemam pojma čemu težim, šta je to šta ja želim da uradim u životu, čime ću ja da se bavim, šta je to što mene interesuje? Nije više ni taj neki cilj da ti radiš nešto u šta veruješ i da znaš da se svakog dana pokrećeš više tome. I šta je mene zanimalo, šta mene zanima pored fudbala, bilo je kulinarstvo, mada se nikada time nisam bavio konkretno kulinarstvom, ali mi je bila zabavna i psihologija, iako sam se sa njom susretao samo u školi i to mršavo. I odlučim da kupim knjigu neku iz psihologije, da sad vidim šta tamo ima za mene. Ništa, otišao sam u knjižaru, kupio knjigu, pročitao je i shvatio da se to što mene interesuje zove filozofija a ne psihologija, i krenuo da čitam, a posle nekog vremena krenuo i da pišem i tako je krenuo taj neki moj, ne mogu da kažem književni put, ali eto pisanje kod mene

Ivan Minić: Traženje neke svrhe.

Stefan Lalić: Ili traženje prilike za doprinos. Mislim da je to dosta važna tema.

Ivan Minić: Jedna stvar je da se ti upoznaš sa nekim pojmovima, da se upoznaš sa onim što stoji iza toga, da formiraš neki korpus znanja u svojoj glavi i sistem u okviru koga svako to znanje ima neko svoje logično mesto, a potpuno je druga stvar je da uzmeš olovku, pisaću mašinu ili tastaturu i kreneš nešto da pišeš. Ja, recimo, jako dugo pišem, ali se još nisam odvažio da sednem i napišem knjigu iz razloga što nisu moje želje kratkog daha, ja samo nekako još uvek ne mogu da vidim tu veliku poentu koju hoću da ispričam kroz mnogo malih. Za sad mi je OK da pričam male, pa ću jednog dana uobličiti. Bio mi je Laza Džamić.

Kako je fudbaler postao pisac

Stefan Lalić: Gledao sam. 🙂

Ivan Minić: Laza je ispričao svoj pristup svemu tome i taj pristup mi se veoma dopada, jer je to jedan onako inženjerski pristup koji ja mogu da razumem. Kako je to u tvom slučaju bilo? Mislim, prvo – zašto i kako si krenuo, a zatim kako izgleda taj ceo proces, jer proces je, verujem, jako komplikovan?

Stefan Lalić: Jeste, da. Mislim da proces dosta više zavisi od tipa knjige ili možda pisca, ne znam. Kako je krenulo… u našem društvu su neke te filozofske teme bile u fokusu, i tako sam s kumom pričao nešto, razmišljao o tim nekim temama, došao kući i napisao poeziju, što mi se nikad nije desilo do tada. Tako je došlo i to pisanje. Kasnije se to normalno razvijalo, pa sam prvo objavio knjigu poezije. Međutim, oduvek me je interesovalo to, kao što si rekao, kakav je to proces nastajanja romana, pored preduzetništva za koje sam znaš koliko je teško, pogotovo ugostiteljstvo. Teško je na drugačiji način. Mislim da je napisati roman mnogo, mnogo teško, verovatno najteže što sam ikad uradio. Nakon što sam napisao, odnosno objavio tu knjigu, bacio sam se na roman. Iako sam ga napisao i objavio sa 23 godine, to je bio moj sedmi pokušaj da napišem roman. Nisam odustao, bio sam istrajan. To nije najbolja knjiga na svetu, daleko od toga, ali s obzirom na moje godine i moje mršavo iskustvo, mislim da je sasvim u redu. Tako je to što se toga tiče. Što se tiče procesa, ja sam tu knjigu napisao za sedam dana. Sedeo sam kod kuće od ujutro do uveče, nisam imao koncept, nisam imao strategiju ili šta god. Imao sam neku ideju za neku priču. Sad neću da spojlujem, ali bilo je dosta smešno, da kažem zanimljivo. Bio sam na Sajmu knjiga, nešto se tad politički dešavalo u zemlji, ja sam pitao mog izdavača – “Da li biste vi objavili knjigu ako ubijem sve političare u zemlji?”, ona me je pitala: “U Srbiji?”, ja sam joj odgovorio: “Ne, ne ovako, ja ću da izmislim zemlju ali ima će veze sa nekom tom poukom”. I onda kaže: “Da.”, i ja sam rekao “Dobro”, otišao kući i napisao knjigu. Za razliku od te knjige koja je tako nekako naivno napisana, sada radim na drugoj knjizi, kojoj nažalost ne posvećujem pažnje koliko bi voleo, ali kada imam vremena ona je tu. To je totalno drugačiji princip. Paralela je ta da sam tri meseca pisao koncept za tu knjigu, i da je pišem sad mesecima, dobro ne toliko konstantno kao prvu, a pisaću je verovatno još godinu i po dana. Tako da, proces zavisi od toga, prvo od našeg pristupa ka tom, a drugo od kompleksnosti knjige koju pišemo.

Ivan Minić: U dosta navrata sa gostima ovde smo dolazili na tu temu, posebno sa ljudima koji se bave nečim virtuelnim, a bilo ih je dosta; koliko je moćan trenutak kada baveći se svim tim virtuelnim ti upoznaješ ljude, pomogao si im, nisi im pomogao, šta god, dobijaš neki emotivni feedback sve vreme i sve je to OK, ali ništa ne može da se meri sa tim kada uzmeš u ruku ono što si ti napravio. Ljudi koji prave fizičke proizvode, vremenom nemaju više taj odnos prema tome. Kapiram prvu stolicu kada napraviš, to je big dill, ali petstotu više ti nije bitno. Ali, nekako mislim da kad uzmeš svoju knjigu u ruke, to bi trebalo da bude malo drugačije.

Stefan Lalić: Moraću da te razočaram. Traje ushićenje tri dana. Bar u mom slučaju.

Ivan Minić:  Ah, pazi sad… tri po tri.

Stefan Lalić: Lepo je, ali traje tri dana 🙂

Ivan Minić: Sedam dana pisanja, tri dana ushićenja, to uopšte nije loše! To je tvoj lični doživljaj.

Stefan Lalić: Jeste

Ivan Minić: A doživljaj javnosti?

Stefan Lalić: Kada pričamo o knjizi?

Ivan Minić: Da.

Stefan Lalić: Pa, ono što sam dobio kao neki znak da to što radim ima nekog smisla je nominacija za NIN-ovu nagradu 2014. godine. Sad, pored toga, naravno da je bilo dosta ljudi, vrlo pametnih i obrazovanih ljudi, koji su pročitali i rekli da to malo ima smisla, što je meni opet ogroman vetar u leđa.

Ulazak u svet marketinga i copywriting

Ivan Minić: OK, to je priča sa knjigom. U međuvremenu mi smo se upoznali tako što si ti radio u marketinškoj agenciji. Zašto, pobogu, ode u marketing.

Stefan Lalić: Zato što sam hteo da se bavim pisanjem. Bio sam uporan i tvrdoglav u tome da nađem način kako da živim od pisanja. Nekada davno sam mislio da ću to da radim kroz knjige. Od te ideje nisam sasvim odustao, nikad se ne zna šta će se desiti, ali iskreno, ja nisam bio upoznat sa marketingom uopšte. Ja sam čuo, Jecin (Jelena Bastajić, suvlasnik “Ćao Šećeru”) drugar je jednom prilikom došao kod nas kući i ispričao tom prilikom o nečemu što se zove copywriting. I ja sam ga pitao da li to zaista postoji. On je rekao da ljudi pišu u agencijama, smišljaju džinglove, ne znam ni ja šta. I pitao sam ga da li ljudi zaista dobijaju pare za to, on je rekao da dobijaju. Ja sam odlučio da odmah napišem 20 postova, šta ti treba, daj da sednem pišem. Rekao mi je da prvo istražim malo više o tome. Seo sam i istražio, to mi se dopalo, čitao sam knjige, pitao prijatelje. Usledila je prva praksa, prvi posao, drugi posao, treći posao.

Ivan Minić: Rekao si da ti se svidelo kada si čitao o tome.

Stefan Lalić: Da.

Ivan Minić: Koliko ti se svidelo kada si to trebao da radiš zapravo sa klijentima.

Stefan Lalić: Nimalo.

Ivan Minić: Zašto?

Stefan Lalić: Iz više stvari. Prva stvar jeste, a mislim da to ima veze sa načinom, ne mogu da kažem “mi u Srbiji” mada ja nisam živeo nigde van Srbije da bi mogao da uporedim sa tim kako se stvari rade u drugim zemljama, ali mislim da je prva stvar odnos prema poslu, jer iz tog odnosa kompanije prema poslu koji radi nekako proističe i odnos radnika prema tom poslu. Pogotovo u marketingu. Mislim da nije bio na nekom zadovoljavajućem kada je profesionalnost u pitanju, a s druge strane, radi se i prihvata se da se radi više-manje bilo šta što donosi novac u kuću. Možda je i obrazovanje, kada je ta neka konkretna tema u pitanju, nije na nivou na kome bi trebalo da bude, ali ja time nisam bilo zadovoljan. Zadacima koji su bili ispred mene.

Ivan Minić: Ti si ušao na jedan način, ja sam u toj industriji bio već desetak godina u tom trenutku i, nekako nisam mogao da se otmem utisku da, s jedne strane ima talenta, on postoji, ali talenat je bio vrlo brzo ubijen time što se od njih zahteva hiper-produkcija, što se od njih zahtevaju iteracije određenih stvari do beskonačnosti i što ti dobijaš neki brif, ti po tom brifu uradiš, onda se javi klijent koji kaže: “Ko mi je poslao ovaj brif, pa šta ste mi ovo poslali?”, pa radiš sve po šest puta kako bi nečiju ličnu predstavu o tome kako treba da bude ispunili, što u suštini nije poenta. Poenta je prosto da se okreneš ka publici, tvoj posao je da zainteresuješ ciljnu publiku a ne…

Stefan Lalić: I da doneseš benefit brendu.

Ivan Minić: Tako je. A ne da zadovoljiš pojedinaču osobu kod klijenta koja će, ako gledamo našu marketinšku industriju, za šest meseci raditi kod drugo klijenta potpunu drugi posao. I dobro, ti si u marketingu, usrećio si se u životu,…

Stefan Lalić: Bio…

Ivan Minić: Bio si u marketingu, i rekao si sebi – šta mogu sebi još gore da napravim, kako mogu sebi još više da otežam.

Stefan Lalić: Jeste. 🙂

Prelazak u preduzetničke vode i nastanak “Ćao Šećeru”

Ivan Minić: Kako je krenula priča sa “Ćao Šećeru”?

Stefan Lalić: Krenula je uporedo sa radom u agenciji. Ali, sad ta priča ima neki mnogo kompleksniji početak od toga – “da, mi smo seli kući i krenuli da radimo.” Treba krenuti od početka, odakle meni uopšte interesovanje za zdravu hranu? Ja sam odrastao sa bakom koja je kuvala sve na tako ukusan način i ja sam pored nje naučio da jedem stvari koje nisam jeo kad sam bio mali. I taj wow momenat koji se desi kada ti jedeš neku hranu za koju misliš da nije ukusna pa postane ukusna, meni je bilo strava, pogotovo što sam rekao malopre da je kulinarstvo nešto što je mene oduvek intersovalo. Tako da je to nešto što je bilo tu uvek negde u moj glavi. S druge strane, bavio sam se sportom, ali je vremenom moja fizička aktivnost bila sve manja i manja, pogotovo kada sam se upoznao sa kompjuterima, i to se naravno odražavalo na težinu. Bio sam negde da se pozabavim ishranom ako sam želeo da rešim taj problem, posebno što mi je i burazer i dalje u sportu, i tako dalje, tako dalje, tako da saveta oko mene uvek ima na pretek. I nama je bilo zanimljivo da kuvamo. Da skratim priču, što se tiče slanih jela, nikako nikada nije problem – ti uvek možeš da kupiš ili pojedeš neko kvalitetno meso, neko povrće spremiš, nije važno, ali za kolače je bio problem. Pogotovo što ja ne želim, a to je sada core naše filozofije i voleo bih o tome da pričamo, kolač treba da bude ukusan. Ako nije ukusan, onda ne treba da postoji jer ne ispunjava svoju svrhu, a ta svrha je da doživiš to neko osećanje zbog koga si ti upošte platio taj kolač ili otišao, napravio, šta god… da budeš zadovoljan. Međutim, to se nije dešavalo, sad da ne nabrajam koje su tada kompanije bile. Mi smo probavali te njihove proizvode, koji nisu bili ni malo jeftini, nakon kojih ja odem, iznerviram se i pojedem palačinku sa Nutelom, jednu ili dve ili tri, i bude mi muka. Posle jela ja sam zadovoljan, ali to nije neki put kojim bih voleo da se vodim, ili bar ne uvek. Onda je Jeca krenula da kuva. Ovo je još zanimljivije, pošto Jeca zna da kuva čaj i supu iz kesice, što nije dovoljno…

Ivan Minić: Većinu stvari.

Stefan Lalić: Da, većinu stvari. Ona je uzela, a Jeca je inače product manager,  i u Excelu sve zapisala. I malo po malo, eksperimentisala je – da li ti se ovo sviđa, ovo nije dovoljno slatko, vamo, tamo… I tako su se pojavile prve kuglice za nas, da mi jedimo. Da, mi smo u stvari pravili tu neku testastu masu od koje smo mi pravili kuglice. I to se nekako pogodilo tako, jer smo i pričali o tom nekom restoranu (kakva greška), koji bismo voleli jednog dana i da se bavimo ugostiteljstvom, da se družimo s ljudima, upoznajemo naše radnik i sve strava. Ja nisam bio zadovoljan svojim poslom, želeo sam i mislio sam da ću otvoriti marketinšku agenciju, tako da je ovo možda i ispalo manje zlo, nikad se ne zna.

Ivan Minić: Sigurno. 🙂

Stefan Lalić: Međutim, to se nešto izjalovilo, kuglice su došle, na tržištu je postojala ogroman rupa (i o tome bih voleo isto da pričamo), i rekao sam – ajde sad, da probamo da napravimo nešto svoje. Dogovorili smo se da krenemo, doduše, malo smo nešto razmišljali nakon što smo razmislili, ipak smo rekli da i idemo i to je to.

Ivan Minić: Ono što je negde vrlo specifično kod vas, sa vašim proizvodim, koji u principu nisu nekakva, ni danas, prekompleksna paleta sa stotinama proizvoda, vrlo je svedeno i vrlo izbalansirano. Negde je taj utisak, to što kažeš, da je zdravo meni uvek donosi predznak ili…

Stefan Lalić: Lošu emociju…

Ivan Minić: Ili lošu emociju koja kaže da to ne može biti ukusno, ili u najboljem slučaju – nije odvratno, nije užasno. Možda ne možeš dva parčeta toga da pojedeš.

Stefan Lalić: Ni ne treba ti. 🙂

Ivan Minić: Ali ako pojedeš jedno je OK, ali drugo ako pojedeš ti je već malo bezveze. I upravo je u pitanju niša u kojoj ne takmičiš se cenom primarno, ne praviš da ti kolač bude 12 dinara i mora da bude sladak, već imaš malo više lufta u svemu tom, ali ne možeš da praviš taj kompromis sa ukusom jer, iako je sada već tu mnogo više sličnih proizvoda i postoji mnogo veća svest o tome, svi ti ljudi negde ulažu maksimalni napor da taj ukus koji korisnik dobija bude zadovoljavajuć, jer nije problem kada dođe neko ko jede samo te stvari. Problem je kada dođe neko ko je navikao na najlepše moguće ukuse i ovo treba da mu bude dovoljno dobro da on kaže – OK, ja ću sada da odustanem od svega ovoga što sam jeo jer ovo će očuvati moje zdravlje, a ukus je skroz super. Možda nije najfantastičnija stvar koju sam ikada proba…

Stefan Lalić: A možda i jeste.

Ivan Minić: A možda i jeste, ali je u najgorem slučaju – sasvim je dobro.

Stefan Lalić: Jeste, fino si to rekao. Ti si rekao “bilo bi dobro”. Ja mislim da samo tako i treba da bude, jer u suprotnom, svrha biznisa ne postoji, ako ti praviš samo nešto što je zdravo a zove se kolač. Bolje pojedi brokoli ili papriku, pa je to. I nemoj da jedeš slaninu 😀 Ali ako pričamo o kolačima, mislim da je to neka obaveza.

Ivan Minić: Ali, u jednom trenutku počinju da se pojavljuju u toj niši, gde vi niste baš direktno u toj niši, ali to su najbliži proizvodi koji su ljudi prvo mogli da se upoznaju, počinju da se pojavljuju ovi neki razni fitnes barovi i slične stvari, ono high protein i slično, i većina tih stvari je jako skupa i odvratna. Ali, kada pojedeš, ispod tog ukusa i teksture stiropora, oseti se neka određena količina veštačkog ukusa čokolade.

Stefan Lalić: Dobro?

Ivan Minić: Kako ste vi koncipirali svoje proizvode, jer vaša priča je potpuno okrenuta prirodnim sastojcima, nije hemijsko rešenje, nego je nešto što je malo neobičnijom kombinacijom prirodnih sastojaka daje ukus kome težim?

Stefan Lalić: Jeste, mi smo se vodili onim šta mi smatramo da je zdravo. Uzeli smo voće koje je najzdravije na svetu – urmu, koja je puna tog prirodnog šećera i nju koristimo kao zaslađivač za sve naše proizvode. S druge strane, koristimo koštunjavo voće kao što je lešnik, badem, pistać, kvalitetni kokosov kremi i tako dalje, tako dalje, jer opet, kao i za ukus, ne bi imalo smisla ako bi pored svega toga dodavali nešto hemije da čisto sve bude kako treba kada je ukus upitanju. Tako da opet, ideja je bila da u okviru zdravih namirnica napraviti maksimalno dobar ukus. Ne napraviti maksimalno zdrav kolač, već u okviru zdravih namirnica napraviti maksimalno ukusan kolač.

Ivan Minić: Napravili ste prve kuglice za vas, napravili ste prve kuglice za prijatelje, shvatili ste da to “pije” vodu i da ljudi to, osim što su vam prijatelji, to im se zapravo sviđa i sad treba napraviti taj skok. Kako je došlo do prve prodaje?

Stefan Lalić: Bili smo na nekom skupi, neka promocija knjige, više se i ne sećam, te smo doneli kuglice, gde je jedna devojka odmah rekla da hoće da naruči za rođendan. To je bila prva prodaja. Nakon prve (prodaje), došle su i druge, napravili smo stranicu na Instagramu, koja na početku nije ličila ni našta, što je isto važna tema da se kaže. Dakle, ne čekaj da sve bude savršeno i da imaš savršen dizajn, strategiju ili šta god, da bi kao jednog dana počeo i da sve bude strava. Napravili smo neku stranicu i krenuli da slikamo, hajde da kačimo pa ćemo u međuvremenu da unapređujemo taj kvalitet stranice. Tako je nekako krenulo. Mi nismo imali ni kutiju, ne znam da li to znaš. Imali smo u kutiji za picu. Bukvalno, kutija za picu, tu su kuglice, pa sam se ja onda setio i pisao neke poruke koje se rimuju. Neko ima nick na Instagramu ovakav ili neko intersovanje, pa mu ja onda napišem porukicu. Ljudi koji su naručivali od nas tada, pre tri godine, se sigurno sećaju toga. Taj fazon smo kasnije nastavili sa ovom kutijom, koja ima neki kartončić, pa kad ima vremena, napiše se neka porukica. Tako da opet, nismo imali čak ni kutiju, nego smo iskoristili kutija koja postoji i koja košta 25 dinara. Bili smo u fazonu – hajde da vidimo šta će s ovim da se desi. Znači, klasično smo se vodili lean startup modelom, sa minimalno nekog reskiranja da vidimo i opipamo tu neku potrebu. Mislim da je, kada sam razmišljao malo o našem razgovoru, jedna jako bitna stvara zašto mislim da smo mi ovde gde smo sada to zato što mi nismo nekako ovaj proizvod napravili samo iz našeg problema. Mislim, jesmo, ali taj problem je postojao i na tržištu. I ti i ja imamo nekih milion problema koje bi voleo da rešiš, ali taj problem nije toliko veliki na tržištu. E, nama se desilo suprotno. Problem koji smo mi imali, nekako smo mi mapirali tržište – da, to je ogroman problem na tržištu jer ne postoji nešto (ili bar tada nije postojalo), što je zdravo i ukusno. ‘Ajde da nešto uradimo po tom pitanju. I to je to.

Ivan Minić: Dobro, to je ono da kažeš – inception faza biznisa. Ali da bi sve to imalo nekog smisla, potrebno je bilo da se napravi i brending, i da se napravi kompletna ambalaža, da se napravi i malo ozbiljnija proizvodnja, sa svim uslovima koji se tu ispunjavaju. To je sad neki proces i to je neka investicija koja nije beskonačna, ali jeste investicija i sada je već to nešto gde ti presecaš da li je ozbiljno ulaziš u to ili ne, ili si onaj super lik koji ume da napravi kuglice, pa te pitaju da li možeš da napraviš za rođendan. Kako ste to presekli, kako ste se odlučili za to?

Prvi koraci i prvi izazovi sa kojima se suočava neko ko započinje proizvodnju hrane

Stefan Lalić: Prva stvar, mislim da tih izazova, kao što i sam znaš, ima toliko i nikada ne prestaju. Bez obzira koliko tvoj biznis raste, uvek će ih biti – da li je vreme za sledeći korak, jeste ili nije i kad će on da dođe. U našem slučaju, ta test faza je, pošto smo bili nezvanični, trajala je šest ili sedam meseci. Dakle, mi smo bili fokusirani na društvene mreže, da napravimo nešto. Napravili smo najbolji mogući proizvod, u međuvremenu smo napravili kutije i, hajde da vidimo kolika je ta potreba zaista na tržištu, šta mi zaista možemo da uradimo sa ovim jednim proizvodom. Prodaje su se dešavale, nekako se tržište širilo, naš brend je dolazio do što većeg broja ljudi, i nakon šest meseci kada smo razmišljali da i dalje ne postoji nešto tako. Mislim da smo mi prva zdrava poslastičarnica na Balkanu, nisam siguran ali istraživao sam i nisam našao ništa dugo. Tada smo se pitali da li je vreme za to. U odnosu na sve te informacije koje smo dobijali, broj porudžbina je najbitniji od svega i to što su se ljudi vraćali. Broj klijenata je opet negde nas ubedio da to tržište postoji i da će sve više i više raste. Tako smo odlučili da posle sedam meseci skupimo investiciju, što znači – pozajmiš od babe, prijatelja, drugara i to nešto što smo uštedeli jer smo sve što smo prodavali do tada stavljali sve pare “na gomilu”. I tako smo otvorili prvi lokal.

Ivan Minić: I šta to podrazumeva od radova koji treba da se dese? Imali smo za sada jednu osobu koja nam je ispričala svoju proceduru pravljenja mini proizvodnje koja ispunjava sve standarde, i tako dalje. Voleo bih da mi to kažeš iz svog ugla, jer svako u to ulazi na drugačiji način i na drugačiji način dolazi do informacija. Svako pravi svoje greške, a mislim da su te greške jako dragocene, jer mnogi ljudi kada ulaze u to misle da ako pogreše, to je neka fatalna greška. Nije ništa fatalno, sve se ispravi, sve se reši. Čak i u tim nekim razgovorima sa inspektorima, ljudi nisu nerazumni, nisu kreteni, tako može da se napravi svako rešenje.

Stefan Lalić: Jeste, razumeju sve.

Ivan Minić: Šta je u vašem slučaju sve to podrazumevalo?

Stefan Lalić: Pa da smo pogrešili, jesmo, ali smo kao i za sve što radimo trudili da se toliko dobro informišemo da te greške budu što manje ili što bezazlenije. U suštini, naravno nakon osnivanja firme, postoji ta neka sanitarna inspekcija, pogotovo ako tvoj lokal ima proizvodnju u sebi mora da bude smisleno napravljen – da ima neki protok tih dobara koja ulaze ili proizvoda koji izlaze. Pored toga, možemo da pričamo još dva sata koliko dozvola postoji – poljoprivredna, sanitarna, ova, ona, koje ti kao neko ko se bavi proizvodnjom hrane treba da imaš. Ali, da… veliki problem svega toga jeste što te informacije ne postoje na jednom mestu. To je nešto što država verovatno treba da reaguje. Nego, ti od knjigovođe čuješ jednu stvar, pa onda odeš u tu neku inspekciju, odeš, na primer, do sanitaraca da ih pitaš da li je tvoj nacrt dobar, pa ti oni kažu još pet stvari; pa onda odeš i napraviš reklamu, zakačiš je, pa odeš u opštinu i oni ti kažu da ti treba pet projekata bi to i dalje bilo legalno, i tako dalje, tako dalje. Tako da je činjenica da ne postoji sve objedinjeno na jednom mestu je bezveze. Ali, s druge strane, postoji toliko ljudi koje možeš da pitaš nešto. Evo, ovom prilikom, ako neko ima slična pitanja neka nam pošalje mail ili šta god, pomoći ćemo koliko možemo.

Ivan Minić: Dakle, nije baš jednostavno, ali za sve postoji rešenje.

Stefan Lalić: Naravno.

Ivan Minić: Čak i za stvari koje napraviš neku grešku u planiranju, i to je rešivo, i to postoji. E, sad… završiš ti to sve, napraviš projekata da bude onakav kakav treba, imaš nekoliko zadataka koji su pred tobom. Jedan od njih je da formiraš šta ti je set proizvoda sa kojima ideš, da to ne bude previše komplikovano i zbog nabavke, i zbog svega, a da zadovoljava potrebe kupaca, a sa druge strane, treba da nađeš nekog ko će da radi tu pored tebe. A, ta tema je…

Stefan Lalić: Dolazimo do highlighta… 🙂

Ivan Minić: Ta tema je apsolutno ogroman problem svima. Hajde da krenemo od toga šta je set proizvoda koji nudiš i zašto baš tako.

Stefan Lalić: To smo uradili pre nego što smo uzimali lokal. Mislim da neka strategija mora da postoji – šta ću da prodajem, zašto ću da prodajem i torte i namaz, i palačinke i tako dalje; ili u našem slučaju zašto nećemo sladoled. Jer, krenuli smo sladoled te prve godine, međutim, videli smo koliko nam problema pravi, a opet sa druge strane nismo uspeli da napravimo proizvod koji po mom mišljenju i po Jecinom mišljenju nije toliko zadovoljavajući. Znači, nećemo da radimo dokle god se uslovi ne poprave da, kao što je slučaj sa drugim proizvodima koji su  maksimalno kvalitetni i ukusni, napravimo dobar i sladoled. Ta neka strategija treba da dođe unapred i, po mom mišljenju, recepti bi trebalo da budu spremni. Naravno, mi smo dodavali proizvode vremenom, kao što su kapkejkovi, i kao što su možda još neki, ali smo imali raznovrsnost. Na primer, mafini su testasti, neko voli to. Palačinke su ovakve, torte i kuglice su nam i dalje osnova prodaje. Kuglice, to su nam prvi proizvodi. Tako da smo gledali da osoba koja voli da jede slatkiše može da dođe i da više-manje uvek proba neki drugi ukus ili neku drugu teksturu.

Ivan Minić: Da, to ste rešavali i time i što kuglice imaju “x” ukusa.

Stefan Lalić: Da, i stalno dodaješ ukuse.

Ivan Minić: Daje ti mogućnost da iskombinuješ neke stvari, vidiš šta ti se od kombinacija svidelo i da spremiš nešto od tih nekih drugih stvari što ima tu kombinaciju kao bazu. A baza su, sastojci koji idu unutra su nešto što može da ide svuda, tako da je to zaokruženo negde. Nemaš sad sastojak koji ide sad samo na jedno i ne nabavljaš ga nikad. Vrlo je bitno da nemaš puno otpada, posebno u stvarima koje su skupe. Ovde je dobar deo namirnica prilično skup.

Stefan Lalić: Sad sam se setio avokada. 🙂 Ali, dobro… to su donekle stvari koje se planiraju, koje su neizbežne i koje svi imaju, tako da to nije neka strašna stvar. A, da… što se tiče namirnica, jeste, na jednom mestu poručujemo veliku većina namirnica i to nije ništa što je nedostupno, tako da je sve to cool.

Ivan Minić: Kvalitet sirovina je zadovoljavajući sve vreme ili imate problema?

Stefan Lalić: Ja mislim da je to stvar na koju ne možemo mi da utičemo. Mi dobijamo ono što se uvozi. Insistiramo, imamo mnogo dobru saradnju sa ljudima, isto je porodična firma u pitanju, koji nam dopremaju namirnice, i insistiramo da to bude kvalitetno. Kada nešto nije dobro, mi vratimo i nema nikakvih problema, niko se ne ljuti, dobijemo nešto novo. Da, insistiramo da sve što koristimo bude što kvalitetnije. Ono što je, kao kokosovo ulje, uvek isto uzimamo uvek najkvalitetnije moguće. Ono čemu se kvalitet menja, kao što je na primer lešnik, gledamo da uzmemo što bolje, jer sve se to odražava na ukus.

Ivan Minić: Previše je faktora koji utiču i potrebno je balansirati stalno

Stefan Lalić: I jednom kada napraviš grešku… Hiljadu puta sam do sada čuo priču kako ljudi kažu – “I dalje se niste promenili, ne možemo da verujemo”. Opet to polazi iz filozofije, a voleo bih sada da kažem malo o tome. Znaš za Sineku? E, onda sam ja malo razmišljao o tome kada sam to video, i shvatio da jedna stvar, bar ja nisam čuo da neko priča o njoj, možda postoji u nekoj knjizi koju nisam čitao ili šta li već; ali u našem slučaju postoji nešto što sam ja nazvao “filozofija biznisa”, a to je – šta taj kolač predstavlja za te ljude koji ga kupuju? OK, mi se bavimo kao proizvodnjom i prodajom kolača, a šta u stvari mi radimo, zašto neko jede kolač ili još dublje – zašto ljudi jedu. Mislim, naravno, ljudi moraju da jedu i biraju energiju, ali zašto ljudi biraju da jedu nešto kvalitetno i ukusno, šta je ta hrana koju oni biraju i spremni da plate “x” dinara, šta oni predstavlja za njih. I onda, čekaj, malo istražiš i vidiš da kada neko jede nešto ukusno oslobađa se dopamin, što znači opet, ako ćemo da pravimo paralelu – ti ako napraviš kolač koji nije ukusan, oni neće dobiti tu svoju dozu dopamina i cela priča nema više smisla. Dakle, naša filozofija je jeste, i skoro smo baš pričali o tome, mi smo u biznisu sreće, mi nismo u biznisu slatkiša. Samo kroz slatkiše dolazimo do toga što se zove sreća.

Ivan Minić: U suštini, onog trenutka kada neko krene da razmišlja u kontekstu – ja sad moram da jedem zdravo po svaku cenu, tu se zadržava svaka priča o tome da će krajnji efekat toga biti onakav kako dok nisi imao taj teret na sebi, osim ako te baš proizvod ne oduševi. Zato se vi i toliko trudite oko svega, i mnogo mi je drago zbog toga. Znaš, znamo se i pre toga, i sećam se kako je sve to počelo i bilo je stidljivo, ali je bilo potpuno iskreno i dan, danas vidiš da to nije neka zla korporacija, to su neki mladi ljudi koji se baš ozbiljno cimaju, i da… pogledaš onih 25 kuglica i nisu sve identične veličine. Ali, to nije bitno. Zanatski proizvod je takav, da nisu sve iste veličine, ali su sjajnog ukusa i to je na kraju ono što se broji. Krećete da radite… Sam si rekao da je vaš proizvod, proizvod koji proizvodi jedan vrlo intiman doživljaj, koji je ljudima važan – nekima je važan malo više, nekima malo manje, očigledno, ali to je proizvod posle koga ljudi neće tako lako ostati ravnodušni. Šta je feedback koji ste vi dobijali od ljudi onog trenutka da ste vi izašli van kruga prijatelja, poznanika i ostalih, jer od njih nikada nećeš dobiti onaj feedback koji ti najviše znači. To je kao kada ti mama kaže da si lep. Znaš ti da si lep, ali je lepše kada ti to kaže buduća supruga.

Stefan Lalić: Jeste, baš tako. Najsmešnija situacija koja se desila, a da sam ja prisustvovao, pošto sam ja u početku bio baš dosta u lokalu… Prvih četiri ili pet meseci sam radio po 12 meseci tamo, tako da sam imao priliku da dosta posvedočim o utiskom, realnom utisku ljudi koji niti imaju pojam da sam ja to pokrenuo niti ih ja poznajem. Najsmešnije je bilo kada je jedna žena došla sa predrasudama, ona je imala nekih zdravstvenih problema ili šta već i rekla je – “Ja ne volim zdrave slatkiše, ja ne smem da jedem ništa slatko ali obožavam slatko.” Ja sam joj ponudio “Namazanka”, na šta mi je ona rekla da je već probala tih namaza i da je to sve isto, ali hajde da proba. Ja sam joj doneo namaz, a ona je počela da plače, ali stvarno. Rekla mi je da je to baš dobro i da je ovo čekala. Ja sam umro od smeha, bilo mi je drago ali i mnogo smešno. Tako da je to neki highlight koji meni stoji u glavi da li se vama ovo sviđa – da, žene koja je počela da plače. A sad na stranu ta situacije, nije da nema feedbacka koji je “OK je” ili “meni se ovo ne dopada”. Ima ih, ali su vrlo, vrlo retki. Rekao bih da je 95% ljudi vrlo oduševljeno.

Ivan Minić: Negde na tom početku ste skapirali da, da bi to bilo vidljivo, to treba da bude prisutno na mrežama, i tako dalje; treba da budete prisutni na svim tim skupovima, bazarima, raznim noćnim marketima i drugim stvarima, ali to postaje mainstream stvar onog trenutka kada ti kažeš – e, znaš, meni se danas u utorak u tri popodne ide da jedem to i ja moram da fizičko mesto na kome mogu to da probam, i upravo da mogu da vidim sve proizvode. I zato ste otvorili poslastičarnicu. Kada ste otvorili poslastičarnicu, odnosno pre nego što ćete otvoriti poslastičarnicu, pravili ste neki dugoročni plan u svojoj glavi, i sa jedne strane finansijski plan kako to sve treba da funkcioniše, i sa druge strane, plan razvoja i šta se dešava dalje. Koliko ste “uboli” u prvom slučaju, a šta se dešavalo sa drugim slučajem i sa tim nekim razvojem priče dalje?

Otvaranje poslastičarnice i važnost pravilnog izbora strategije daljeg razvoja

Stefan Lalić: U prvom je smešno koliko smo uboli, jer smo prilično dobro to odradili i u početku smo čak i probijali taj biznis plan, kasnije je sve to, bukvalno, presmešno leglo na svoje, što se tiče te neke procene. Što se tiče strategije, poprilično smo ispivotirali jedno trideset puta do sada – od toga, kao što smo pričali malopre, planirali smo da ćemo jednog dana imati “x” broj lokala, imaće svaki veći grad u Srbiji, pa posle region, pa možda i jednog dana Njujork,… Međutim, onda se desila ta neka stvarnost koja se zove tržište rada. Ne želim sad da prenesem poruku da je sve crno i nemojte nikad ništa da radite, daleko od toga, ali mislim da je vrlo, vrlo izazovno naći radnike koji će verovati u tu neku tvoju ideju, raditi svoj posao na neki pravi način i koji će, i ovo je ta druga stvar, koji će ostati tu neko vreme. Jer, kada se baviš nečim kao što se mi bavimo pravljenjem kolača koji su vrlo specifični, tebi treba da bude neko ko će biti s tobom, jer je to know how, a sa druge strane, treba da se nauči. Niko to ne može da se zna. Svi koji su došli sa nekim predznanjem, imali su ga kući. Tako da, s obzirom na te izazove, kada je konkretno ta tema u pitanju, shvatili smo da ili bismo napravili taj drugi korak i napravili taj drugi lokal koji smo želeli i verovatno poginuli u tim nekim sitnim taskovima, zatvaranjima, pokrivanjima i svemu ostalom; ili treba da sačekamo i da malo konsolidujemo svoje redove, vidimo šta ćemo i kako ćemo dalje. Tako da, taj biznis model je i dalje na hold-u. S druge strane, razmišljali smo i lancima, i o B2B (business to business) saradnjama, i s obzirom kako je ovo premium proizvod, i da su naši proizvodni kapaciteti vrlo ograničeni, B2B nam nikada nije imao smisla. Ne kažem da jednog dana možda, kada mi budemo imali veliku proizvodnju, možda će nam biti primamljiv, što da ne. Ali nekako u početku, nije bio. Niti je dobro za brend, jer ljudi dobiju neku informaciju, ali ne znaju šta je – ti vidiš “Ćao Šećeru” kolače, ali šta je to. Imaju neke veleprodajne cene, tebi to pritiska proizvodnju. Pored toga, imali smo maloprodajne lance koji nas nisu mnogo interesovali, sad su nam postali interesantni, jer opet ćemo videti šta će biti sa tim, radimo na tome pa ćemo da vidimo. Ali ono što smo shvatili, s druge strane, je da nekako u biznisima koji imaju proizvodnju, proizvodni momenat, ta proizvodnja je neka osnova i snaga poslovanja. To je drugi problem koji mi imamo i to je savet koji možda može biti koristan ljudima koji planiraju u uđu u ugostiteljstvo, ne mogu da kažem da nismo imali, mi smo imali te informacije kroz naše prijatelje koji su kuvari ili šta god, je da je potrebno da imate samo veliku kuhinju. Znači, nemojte da štedite u kuhinji – sve u kuhinju. Gde ti koji ulažeš neke pare koje nemaš, koje si pozajmio, dolaziš i gledaš šta god da nađeš je lokal cool, ima neka kuhinja koja je mala, nemaš pojma ni šta je velika kuhinja ni šta je mala, a biće OK. Posle šest meseci shvatiš da si trebao savet da je kuhinja 90% posla

Zašto su radnici pravo lice firme

Ivan Minić: A radnici?

Stefan Lalić: Radnici su onih 10% 🙂 Radnici su, radnici su… Evo, pre neki dan sam pričao sa prijateljom, jedan sportski brend ga je angažovao i on je rekao: “Ja uopšte nisam to očekivao, to je jedan od najpoznatijih svetskih brendova. Mislio sam da je nešto tamo sve profesionalno, sve na nekom nivou. Komunikacija je bila bazična, neprofesionalna.” A, to je upravo to zato što ljudi poistovećuju te radnike sa tim brendom. Mislim, ti radnici su na neki način deo tog nekog brenda. U našem slučaju, radnici su deo “Ćao šećeru”, oni pružaju to neko iskustvo koje ljudi kada dođu i kupuju, jedu naše proizvode u našem lokalu, nekako im to dodatno prošara celu tu sliku. Tako da, važnost radnika, nevezano za ovu temu je, svakako ogromna, a pogotovu kada se uzme u tu priču koliko je teško naći i zadržati, i motivisati ih, posebno mlade ljude danas. Nekako treba da bude red flag svakome ko planira da se bavi sličnim poslom.

Ivan Minić: Ja često kada pričam sa mojim partnerom u ovom projektu Moja pijaca, pokušavam da mu objasnim te neke stvari, koje meni možda na prvu loptu deluju krajnje logično, njemu ne deluju, i raznim ljudima kada pričaš sa njima ne deluju. I recimo, on je ubeđen da je lice našeg biznisa naš sajt koji je lep i zdrav, i to sve. Ali, nije. Lice našeg biznisa je dostavljač. Ako naš dostavljač nije OK, ne postoji sajt koji to može da ispegla. Isto tako i kod vas, ako ta osoba koja je u direktnom kontaktu sa ljudima, nije jedna pristojna, prijatna osoba bez obzira na kakav joj je dan; da se razumemo, svi mi imamo razne dan i ljudi su skloni da razne stvari istolerišu, i sve… ali ako to nije na sjajnom nivou, ti imaš problem koji vrlo verovatno teško možeš da rešiš.

Stefan Lalić: Loš prvi utisak.

Ivan Minić: Sa druge strane, ono što znam je da ste vi, krećući u celu priču vrlo iskreno, vrlo na jedan zdrav način, na jedan zdrav način i prema sebi i prema svima, malo manje prema sebi, doduše; uložili maksimalni trud da svi ti ljudi koji budu deo toga dobiju i maksimalno poverenje i sve moguće neke benefite koji su tu poželjni i potrebni. Toga sad kod nas ima beskonačno, da se razumemo, u IT kompanijama, ali svi ostali sanjaju tako nešto. A, opet, teško je zadržati ljude. Jeste li pričali sa njima, šta su razlozi zašto neko odluči da menja firmu?

Stefan Lalić: U konkretnom našem slučaju, mislim da je ugostiteljstvo najteža branša, generalno. Imaš odnos sa mušterijama, nešto se proizvodi, neko se uslužuje, razgovara se i tako dalje. Mislim da je to neka prva kritična tačka, zato što je mnogo eksplozivno i zahteva celog tebe, i bez obzira šta se dešava iza tebe, moraš da budeš ili bi trebalo da budeš, fin i nasmejan jer ipak ti ugošćavaš te ljude. Zato se i zove ugostiteljstvo. To je prva stvar. A druga stvar je što mnogi ljudi koji su i koji rade kod nas, nisu imali nekog ogromnog prediskustva. Tako da, svi vide sa ulice “Ćao Šećeru”, to je neka slatka poslastičarnica, dry kolači, sve je onako malo i fino, možda i nemaju neki precizan utisak o tome koliko se tu zaista radi. Tako da su to te neke stvari. S druge strane, mislim da je ono što smo pričali na početku, ta neka ideja (i mislim da mnoge kompanije, pa i IT ima problem), ako ja radim negde i trudim se tri meseca i ako nisam postao i napredovao značajno, ja sam onda izgubio vreme ili ne znam ja šta. Mislim da ima dosta toga ne samo u mom poslu i ne samo u mojoj branši, već generalno kod mladih ljudi.

Ivan Minić: Dobro, situacija sa tržištem rada stvarno nije sjajna. Svi, možda ne svi, ali mnogi kvalitetni ljudi su odlučili da sreću potraže negde napolju. Koliko je to dobar izbor ili nije, videće svako od njih, ali to je izbor koji su oni napravili. Nedavno mi je bio kolega iz Hrvatske, i kaže – on je iz Vinkovaca, koje je relativno malo mesto, i Vinkovci su relativno blizu Osijeka koji je grada, ali opet je mali grad, grad od stotinjak hiljada ljudi. Vinkovci imaju 30.000 ljudi, 6.000 je otišlo u Nemačku i Irsku, a Osijek je od stotinjak hiljada, a nekih 15 do 20 hiljada je otišlo. To je toliko postalo ekstremno da se, što oni kažu zračna ruka odnosno aerodrom Osijek aktivirao i da ima nekoliko puta nedeljno letove low cost za Nemačku. I to je nešto što se njima dešava par godina pre nas, ali u principu i neminovno čeka nas, i na neki način stavlja sve ljude koji su u bilo kakvoj vrsti proizvodnog posla gde postoji potreba za ljudima koji to rade, koji zapravo prave sve to, stavljeni su u vrlo nezgodnu situaciju. A, vi ste pametni i mladi ljudi i verujem da ćete vi naći neko rešenje za to. Šta je, kada već pričamo o tome da ćete naći rešenje, šta su planovi za budućnost i gde negde vidiš prostor za “Ćao Šećeru” da ostvari svoj pun potencijal, pošto si rekao da se to menjalo, ali nisi rekao u kom smeru ste sad okrenuti?

Planovi za budućnost “Ćao Šećeru”

Stefan Lalić: Dakle, najvažnija stvar jeste izgradnja proizvodnje, to je nešto što će da bude neka naša sigurnost i kapital, s obzirom da će se proizvodni kapaciteti dosta podići. A posle toga, definitivno, mislim da je to maloprodaja. Ne mogu opet da kažem – da, idemo ka tome i biće sve strava, ne znam šta će me sačekati. Mnogo izazova ima s obzirom da smo mi proizvod kakav smo i da dalje odbijamo na primer da ubacimo konzervans, i da nam ljudi uporno pričaju kako je nemoguće da se napravi dug rok trajanja za takve proizvode. Mi i dalje pokušavamo nekim alternativnim načinima da to sprovedemo u delo, ali to je ono što ako pričamo o nekom punom potencijalu, to je realni potencijal, jer ti da otvoriš dva-tri lokala, opet ćeš na kraju raditi lokalno, i opet će taj doseg svakog lokala biti ograničen. Ako, s druge strane, uđeš u maloprodaju, ti si prisutan i to je to.

Ivan Minić: Uz neku centralizovanu proizvodnju.

Stefan Lalić: Naravno, uz neku centralizovanju proizvodnju i to je to čemu mi idemo, pa jednog dana možda izvoz, region, ko zna. To je ono što ćemo probati da uradimo.

Ivan Minić: Voleo bih za kraj da samo podeliš svoje iskustvo koje si pomenuo u jednom trenutku, ali bih voleo da se malo više pozabavimo tim, a ono kaže – kretali smo, nismo imali pojma ni o čemu, pitali smo ljude i dobijali smo odgovore. Kod nas je to sramota, jel. Kod nas je sramota pitati bilo koga za bilo šta, čak i ako ti to treba. Tako smo vaspitani, nakaradno, kao i mnoge druge stvari koje ovde možda nisu najsjanije, ali ima tako povremeno se pojave neki ljudi koje nije sramota da pitaju i onda oni dobiju odgovor. I kad dobiju odgovor, to onda često može da ne bude nešto preterano prijatno, kad shvatiš nešto. Ali, kakvo je vaše iskustvo zapravo bilo sa tim, koliko vam je značilo sve to što ste dobijali od ljudi i kroz neku anegdotu, šta ste zapravo kroz ceo taj proces istraživanja i problem solving-a, kako ste išli i kako su vas ljudi preusmeravali jedni na druge, i šta ste dobili od toga?

Stefan Lalić: Pa, anegdota je da smo imali jedno petsto sastanaka od kada je ideja došla do danas, ako ih nije bilo toliko, ja ne znam. A koliko je to važno… Ne znam, ja nikada nisam bio tip osobe koja se nešto stidi da pita, jer ako imaš nešto u šta veruješ, a ne znaš sve ili moraš da znaš sve, a imaš koga da pitaš ili ako nemaš koga da pitaš, probaš kulturno, nije da će neko da se naljuti. Mislim da to treba da uradiš, ja sam to radio. E, sad… kako je to nekako raslo i kako su ti odgovori ljudi i nekakvo njihovo predznanje o celoj tajni bili sve bolji i bolji, tako je i taj naš know how, odnosno znanje o tome koji sledeći treba da povučem korak, u odnosu na šta ili čime treba sada da se pozabavimo sada, bivali sve bolji i bolji. Ali koliko su nam bili važni, mislim da to nije ni merljivo, jer nekako ti upijaš savete, ti upijaš to znanje i to je negde u tebi, i ti kada razmišljaš o nekom sledećem koraku, ti uvek imaš tu neku perspektivu koju si čuo od nekog do koga sam možda ne bi došao. Tako da, svakako preporučujem.

Ivan Minić: Ono što je meni tu vrlo bitno je, vi pravite proizvod koji nema direktnu konkurenciju. Mislim, u trenutku kad ste krenuli da ga pravite ništa slično nije postojalo. Da, postojalo je proizvoda koji u širom smislu su u istoj negde niši, ali, kao, nemate konkurenciju, tržište nije nešto preterano zasićeno; zasićeno je nekim proizvodima koji se marketiraju kao to ali svi znaju da nisu, ali nije bitno; i imate mogućnost da dođete do tih nekih ljudi koji rade slične, prošli su slične stvari,… I sad, u glavi većine ljudi u sličnim situacijama je – ne smem da ga pitam ili ne smem da je pitam jer oni će mene da vide kao konkurenciju i oduvaće me, jer misle da im ugrožavam posao i sve. Ali, realnost je da, posebno kad su svi ti ljudi relativno mali, da su prilično otvoreni da pomognu jer su fazonu – ima mesta za sve. Nije da ćeš ti meni da pojedeš deo mog kolača, jer potpuno ima sasvim dovoljno prostora. A i ako dođe do toga se mi sad nešto bijemo na tom tržištu, pa jedni druge ćemo da guramo da budemo bolji, jedni drugima ćemo da pomognemo da to tržište raste. Čini mi se da je i to neka stvar koju propagirate i kroz koju ste prošli. Mislim, ti u poslednje vreme sve više deliš te neke informacije ka ljudima i u fazonu si – ljudi, cimajte, pitajte. I mi smo pričali isto šta je možda neki naredni korak za celu tu priču, pa ste dobili neke kontakte, pa se ispostavilo da i tu ima nekog materijala. Samo, prosto, nemojte da vas bude sramota, nema čega da vas bude sramota. To je sasvim normalna, prirodna stvar.

Stefan Lalić: Svi smo pitali. I ti si, pretpostavljam, pitao. Mislim, svi smo prošli taj neki momenat – “I pitaću… “, ali neplanirano prestanem s tim. 🙂

Ivan Minić: I odgovaraću svima ko me pita ako ikako mogu.

Stefan Lalić: Da, da to prenesem. Da, što se tiče pitanja, mislim da smo tu temu nekako zatvorili. A što se tiče konkurencije, pa jedna stvar, kada je ta tema u pitanju, je na šta je fokusirana kompanija koja je napravljena. Naša kompanija je od početka bila fokusirana na tržište, ne na konkurenciju ili na minimalnu cenu, već na tržište što znači da smo napravili najbolji mogući proizvod za ljude koji su u fokusu. A druga stvar te priče je da, ne samo da ne možemo da naškodimo jedno drugom, već mi zajedno, ako pričamo tu o zdravim slatkišima, mi zajedno širimo tu potražnju, zajedno se borimo da potreba koja postoji ili nije u nekom jeku postane sve veća, jer de facto se bavimo nekim pravim stvarima. Sećam se kada jednog dana nismo radili, a taj neki konkurentski brend je radio, ja sam bukvalno na Instagramu ljude slao kod njih. Rekao samo – ne, mi ne radimo, rade oni, isto su super slatkiši, probao sam i sviđaju mi se. I to je skroz OK. Ili povezivanje sa nekim drugim brendom, pa malo tamo povezivanje oko Instagrama, šta treba ili treća neka stvar kroz pitanja – gde ste nabavili ono, gde ste nabavili ovo.

Ivan Minić: Jedini način da industrija uspe je da se ljudi međusobno pomaže. Mi često to ističemo.

Stefan Lalić: I najbolji.

Ivan Minić: Pa, sigurno. Ali ne samo što je najbolji, on je i jedini. Ne postoji neki drugi način da postoji zdrava tržišna priča, osim ako svi igrači na tržištu ne uvažavaju jedni druge, i to je… znaš kako kažu ono u biologiji “self regulated system” – imaš deset igrača u igri i sad se pojavi neko ko nije fer i sve to. Deset igrača će ga izbaciti. Jedan na jedan ili tri na dva ili tako nešto će uvek biti vrlo problematično, ali ako postoji neka zdrav priča zajednička, a opet, ne preklapate se samo već se u suštini dopunjavate iako ima proizvoda koji su u suštini slični ali to nije neko veliko pravilo, pa sad da je to nešto presudno. Vole ljudi razne torte, kolače,…  Stefane, hvala ti što si bio, hvala ti što si podelio priču i hvala ti što si pozvao ljude da mogu i tebe slobodno da pitaju, jer mislim da mnogima koji sada razmišljaju o nečem sličnom, možeš da daš mnogo dobar insigth, a i mene malo da rasteretiš. Ja kad kažem ljudima – slobodno pitajte, nisam mislio baš toliko slobodno. Imamo taj običaj da u svakoj epizodi delimo po tri primerka knjige. Ovoga puta je Napoleon Hil “Misli i obogati se”, originalna verzija. Ako ste zainteresovani za ovu knjigu, ostavite komentar na Youtube ispod ove epizode i mi ćemo pre objavljivanja naredne epizode izvući tri srećna dobitnika. Treba da kažem i to da je i ova epizoda podržana od strane naših prijatelja iz Infostud grupe, i hvala im na tome. Treba da kažem i hvala tebi Stefane što si došao i što si podelio ovu priču, još jednom. I hvala vama što ste nas slušali i gledali, i kao i do sada podelite sav svoj feedback sa nama, a pitanja koja imate možete ka meni, ali slobodno, možete i njemu. I to je to. Gledamo se i slušamo sledeće srede.