EP062: Ana Bjelobrk Jović

Ivan Minić: Realizaciju ovog podkasta pomogla je Infostud grupa. Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 62. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a danas je moja gošća Ana Bjelobrk Jović.

Ana Bjelobrk Jović: Zdravo Ivane, hvala na pozivu.

Ivan Minić: Ana je polovina jednog vrlo zanimljivog i neobičnog biznisa koji je krenuo od nekog hobija, ali je prerastao u nešto jako, jako interesantno. Ako niste čuli, onda izguglajte pa ćete videti. Ili odslušajte epizodu do kraja pa će vam sve biti jasno. Ali u pitanju je nešto što se zove Pab kviz.

Ana Bjelobrk Jović: Tako je. Suprug i ja samo pokrenuli ogranizaciju pabkviz.rs i veoma kratko mi se bavimo organizacijom kvizova po pabovima, lokalima, kao i tim bildinzima za firme. To nam je neki osnovni biznis, najkraće moguće rečeno.

Ivan Minić: Dobro, ali znaš kako mi ovde obično kad krećemo u priču, krećemo od toga šta je mala Ana htela da bude kad poraste, zašto nije postala to, ili je postala, pa se to baš nije ispostavilo tako kako je zamislila… Šta ono prethodi celoj priči?

Ana Bjelobrk Jović: Mala Ana je htela da bude arheolog ili pevačica. Ili jedno, ili drugo. 😀

Ivan Minić: Vrlo zanimljiva kombinacija. 😀

Želje i mogućnosti u mladosti

Ana Bjelobrk Jović: Da. 😀 Arheolog nisam postala iz čisto finansijskih razloga, normalno. Shvatila sam da ću čekati 50 godina da dođem do para, da kopam pet meseci i da onda još 50 godina tražim pare. Pa sam otišla na nešto što je FON. Što je priča čisto, da kažemo, komercijalna, korporativna. Završila sam fakultet, zaposlila se u korporaciji u marketingu. Meka i Medina za marketing, nećemo pominjati korporaciju, ali svi znamo koja je. J I tamo sam provela nekih šest i po, sedam godina, dok nisam shvatila da želim da se bavim nečim drugim, odnosno želim da se vratim onom „pevačica“ delu, pa sad na Pab kvizovima možete i mene čuti kako pevam. 😀

Ivan Minić: U suštini, ta kombinacija arheolog–pevačica uopšte nije bila loša. Jer je pevačica mogla da zaradi da bi arheolog mogao da kopa. 😀

Ana Bjelobrk Jović: Jeste, nije mi to odmah palo na pamet, možda je trebalo tebe da pitam još davno, ali dobro. 😀

Ivan Minić: Ja sam idealan da preporučim nekome da radi dva posla 18 sati dnevno, spali se i nakon šest meseci kaže: „Šta sad?“ „E, sad idi u šumu…“ 😀

Ana Bjelobrk Jović: Gaji ovce…

Ivan Minić: Traži smisao života na mesec dana pa će sve biti OK… Šta su bila tvoja interesovanja? Ljudi koji su kvizomani obično imaju jako široka i neobična interesovanja.

Ana Bjelobrk Jović: Tako je. S tim što mi nismo kvizomani. To je ono što je poenta. Mi nismo iz ekstremne ljubavi prema kvizovima pokrenuli ovaj biznis, već iz toga što smo davno prisustvovali, mislim da je bila neka 2010/2011. Neki Austrijanac ili Australijanac je održao neka dva, tri kviza na Senjaku. Mi smo tada bili igrom slučaja. Ništa nismo znali. Taj kviz je bio potpuno suvoparan sa „Koliko je visok najviši most na svetu?“, sto je, realno, pitanje koje nikoga ne zanima. Ali smo se mi stvarno super proveli bez obzira i na pitanja i na atmosferu i ostalo. I od tada postoji ta ideja da je to možda zaista zanimljiva i dobra priča da se pokrene. Tako da mi nismo pravi kvizaši ili kvizomani, kako se zovu, nego smo baš ljudi koji su u ovome videli dobru biznis ideju, a svidelo nam se i uživamo u tome što radimo. Upravo zato što nismo baš kvizomani, naš Pab kviz je malo drugačiji. Odnosno nije test, on je više zabava, a izaći ćete veoma nasmejani, razigrani, raspevani, a naučićete i nešto novo. To je ono što je nama otprilike kako izgleda naš kviz. Što se tiče interesovanja, ako me o tome pitaš, ona su zaista bila i jesu veoma široka, ali ne toliko kao kod kvizomana. Tu moram da se ogradim, oni su ipak mnogo pametniji ljudi od mene. 😀

Ivan Minić: Pre 10-ak godina, sada već 11, 12, mi smo, posredstvom okolnosti da je naša majka firma tada za Burek imala prava na licencu za tada ConQUIZtador, kasnije Triviador, to doneli ovde i kao neko ko jako voli kvizove sa ekipom ljudi oko sebe koja takođe jako voli kvizove i jednim kolegom koji je i učestvovao po Slagalicama i svim ostalim, pobeđivao i tako dalje.

Ana Bjelobrk Jović: Verovatno ga znamo sada.

Ivan Minić: Seli smo i napravili neku ideju kako bi to trebalo da bude. Napravili neku inicijalnu bazu pitanja. Oni su nam dali neka pitanja, ali ta pitanja su bila vrlo suvoparna baza koja je OK da ti popunjava, ali s vremena na vreme moraš da imaš neke stvari koje su jako interesantne i simpatične itd. Moja omiljena pitanja su: „Kako se zvao ubica kralja Aleksandra u Marseju?“ i ponuđeni odgovori su tipa: Haris Džinović, Vlado Georgiev, Plamen Petrov i tako nešto. Tačan odgovor je Vlado Georgiev, ali svi pogrešno odgovore jer ih povuče: „Ma nemoguće“… 😀 No dobro. Jako puno vremena smo proveli tražeći tako nešto. Pustili smo to, reakcije su bile super. Prvih X meseci smo imali neke od najlepših mejlova koje smo dobijali, jer je to bila varijanta: skupi se cela porodica i igra. Mislim da porodice više nisu takve. Da se dosta toga promenilo u ovih deset godina. Danas se skupi cela porodica pa gleda Youtube.

Ana Bjelobrk Jović: Baku Praseta, da.

Ivan Minić: Da. I Muđu, sa ćaletom. Ali to mi je bilo fascinantno, jer sam se setio perioda kad smo mi, moja porodica, dok sam ja bio klinac, igrali razne te board game-ove, asocijacije, slične stvari i mnogo mi nekako fali to sve danas. Ne ove komplikovane board game-ove koje sad zli odrasli ljudi igraju. Gde treba da sediš pored njih, da prođe tri dana dok pohvataš pravila, pa onda probaš da igraš i budeš najgori. Nego te neke bazične, razne pitalice, razne varijante asocijacija i slično. I potpuno mi je bilo žao što je to izumrlo, i mislim da smo ga malo oživeli bili kroz tu priču. A onda je to zainteresovalo profesionalne kvizomane. I to je bilo strašno.

Ana Bjelobrk Jović: Imate isto iskustvo je l’ da?

Ivan Minić: Količina sujete… Pobedi te dete, i onda ti izvređaš to dete zato što te je na sreću pobedilo. Pa dobro, i sreća je legitiman faktor u celoj priči.

Ana Bjelobrk Jović: I u krajnjoj liniji nije ni bitna pobeda, zar ne?

Ivan Minić: Zavisi kako kome. 😀

Ana Bjelobrk Jović: Nažalost, nisu svi takvi, ali naša iskustva su poprilično slična, sa pojedinima, u tom delu. Nama je bilo to možda najšokantnije, pošto od takvih ljudi bi možda očekivao potpuno suprotne stvari, jer se bave nečim što je znanje, što je nešto potpuno drugačije od onoga što je, da kažemo, gledanje rijalitija. To je potpuna drugačija jedna stvar i možda, neću da generalizujem, ali bi od onoga ko gleda rijaliti očekivao da se ponaša i razgovara tako.

Ivan Minić: Kao i sa rijalitija.

Ana Bjelobrk Jović: Međutim, i na ovom drugom delu vidiš da stvarno postoje ljudi kojima je valjda to njihovo znanje kompenzovalo neke druge stvari, ili komplekse u životima. Opet kažem, ograđujem se, nisu svi takvi. Ali oni koji jesu, umeju da budu poprilično agresivni, da.

Ivan Minić: Kada ste razmišljali, imali ste iskustvo, videli ste kako je to neko organizovao i nije vam se svidelo, ali vam nije bilo loše. Kako ste osmislili da vam bude dobro a da vam se isto svidi?

Početak Pab kviza kao vid poučne zabave

Ana Bjelobrk Jović: Prve dve godine samog kviza, od početka 2013, januar, februar je bio, do 2015. mi smo, ustvari, isprobavali koncept. Isprobavali različite verzije kviza, pitanja, kako treba da budu koncipirana. U svakom slučaju gledali smo šta je to što najviše leži ljudima. Koji tip pitanja, kako da ih podelimo, u koje oblasti, na koji način da se vodi sam program itd. Tako da smo iskoristili dobrih dve godine da dođemo do ovoga što imamo danas, što se zove basic, naš osnovni kviz, koji se sastoji iz tih osam oblasti. I tačno znamo na koji način, koja težina pitanja, kako postavljamo pitanja, da to najširim mogućim masama bude najprihvatljivije. Uvek to ponavljamo, nije nam cilj da promovišemo nauku kod naučnika. To je stvarno najlakša moguća stvar koju možeš da uradiš, i nema potrebe da se trudiš. Naprotiv, cilj nam je da najšira moguća populacija, za koju nikada ne bi rekao da bi se zainteresovala za kviz, dođe i vidi da je to nešto sasvim kul, i da može da bude fantastičan izlazak sa društvom koji je potpuno nešto drugačije. Tako smo ga doveli. A što se tiče same izvedbe na licu mesta, ona se svakako razvijala tokom vremena. suprug je taj koji vodi, ja sam behind the scenes, i DJ i sve ostalo. I kad treba da se zapeva, da. 😀 I tu smo, naravno, s vremenom i iskustvom koje imamo, razvijali celu priču. Suprug je generalno i rođen kao neki showman i tako nešto. Tako da je samo pustio taj deo sebe da se razvija s vremenom. Danas nije to stand up, ali jeste neka vrsta zasmejavanja njega šire publike. Ja, s druge strane, veoma vodim računa i o muzici. U prvom delu kviza, recimo, uvek puštamo neke potpuno nepoznate pesme ljudima, ruski rep, francuski rep, nemački itd. Dajemo im nešto drugo, nešto što ne mogu nigde da čuju. I u drugom delu kviza idemo na nešto već mnogo poznatije, ali se trudimo za svaki segment kviza stvarno da oni dođu i dobiju jedan celokupan program. Dobiju muziku, da prilaze posle i kažu: „Koja ti je ovo pesma?“ Da im to bude interesantno…

Ivan Minić: Znači nemaju Shazam. 😀

Ana Bjelobrk Jović: Da, nemaju Shazam, ne koriste Google. Da pitanja budu, između ostalog i neka škakljiva ponekada, da ih zasmeju. Suprug vodi na jedan zanimljiv duhovit način, tako da dobiju dva i po, dva, tri sata jednog full programa do koga smo došli sa urađenih, mislim da je do sada preko 650 kvizova i mislim preko 50 hiljada ljudi prošlo kroz naš kviz, samo u Beogradu. Ne računam Novi Sad i ostale gradove gde smo bili.

Ivan Minić: Ja se sećam jednog perioda kad smo radili jednu kampanju za neke, da kažem, marginalne grupe, kroz ConQUIZtador, gde je bila ideja da se na određeni uzorak recimo od 200 pitanja, na svakih 200 se pojavi jedno pitanje vezano za to, i da se to kroz ogromni broj igara, koje se broje milionima mesečno, pusti ljudima i da se prati kako se razvija procenat tačnih odgovora na to pitanje kroz vreme. Taj procenat je na početku bio 20-ak %, na kraju je bio 60. A to je samo jedno od 200 pitanja koje ti srećeš. Taj princip celog kviza je bio takav da imaš ljude koji su igrali satima i satima. Naravno, on odigra 50 partija…

Ana Bjelobrk Jović: Čak sam igrala i ja dok sam bila u onoj korporaciji, ali ššš, to niko ne zna. 😀

Ivan Minić: Dobro. Ja se sećam jedne situacije, Filip Ugrenović, danas cenjeni stand up-er i voditelj…

Ana Bjelobrk Jović: Da, inače voditelj našeg kviza takođe.

Ivan Minić: Da, video sam. Filip me zove u emisiju, dok je još bio na faksu, Slušaonica 8 ili 6, ne znam kako se tačno zvala emisija. Išla je na radiju Studio B, a snimala se na Političkim naukama. Ja dolazim tamo, a on i još četvorica kolega kao vampiri me gledaju. Ja pitam: „Šta je bilo?“ „Brate, igrali smo zadnja 24 sata.“ „Dobrooo… Hoće biti neprijatnih pitanja?“ 😀

Ana Bjelobrk Jović: Kao kad iznajmiš Sony na 24 sata, pa koristiš svaki sekund. 😀

Ivan Minić: Pa da iskoristiš svih 24. 😀 Ali mi je bilo potpuno fascinantno kako vremenom lagano ljudi usvajaju stvari. I naša ideja sa strukturiranjem pitanja koja se izvlače na random, ali ipak imaš neku strukturu, je bila: „OK, neće ljudi da nauče sve što treba da nauče.“ Ti znaš, ljudi su generalno inertni na znanje. Ali postoji ta neka core ekipa kojoj je to stvarno zanimljivo… Znam ljude koji su spremali onaj test opšte informisanosti, opšte kulture igrajući ConQUIZtador. Svi su mi dali feedback posle par meseci igranja: „Ti ne kapiraš, to su neke veoma pojedinačne stvari koje saznaješ i pamtiš. Ali nakon nekog vremena one se poslože u nekakav sistem“. Ja kapiram, pošto način na koji smo mi učili u školi istoriju, učiš istoriju Srbije. I nemaš pojma šta se dešavalo u Francuskoj u to vreme, ali znaš istoriju Srbije. A u drugoj godini učiš istoriju Francuske, ali ne možeš da povučeš nikakvu paralelu. Ovo je negde ljudima dalo mogućnost da to znanje međusobno povežu, oni koji su imali i interese i sposobnosti za to, ali beskrajno im je dragoceno bilo i vidim sada da, konkretno ne kod nas, ali odmah tu pored, to postaje nastavno sredstvo. Imaš kvizove za klince u osnovnoj školi, koji su deo domaćih zadataka gde oni to igraju i to mi je sa te strane potpuno fantastično.

Ana Bjelobrk Jović: Jeste, čak smo i mi radili u saradnji sa, pogrešiću, to je neka Kancelarija za ravnopravnost, ne znam tačno kako se zove. Radili smo sa klincima petnaestogodišnjacima. Naravno, prilagođen kviz njima u potpunosti, ali smo radili. Mislim da i ovde počinje da se koristi baš na takav način, jer je to jedan dosta zabavan način da se usvoje neka znanja. Mislim da ostaju posle toga. Zato što je svakome drugačija stvar, drugačije pitanje, ali ti ostane. Neka ti ostane dva, tri pitanja, odnosno dva, tri odgovora od toga, i to je super. Da ne pričam da se dešavalo, mlađe generacije poprilično razmišljaju u smislu ako se nije desilo u njihovo vreme, nije ni postojalo i mnogo je dosadno. Ono što me najviše raduje jeste da ti klinci dolaze i kažu: „Jao, što sam pogledao onaj film što ste postavili pre neki dan, morao sam da vidim, baš me iteresuje, što je to dobar film!“ A to je film iz 70 i neke.

Ivan Minić: Ili 90 i neke. 😀

Ana Bjelobrk Jović: I to je staro, da. 😀 70 i neka čak je i za mene bilo staro, da se ogradim. 😀 Ali, u svakom slučaju, to je nešto što svakoga dotakne nešto drugačije, ali mu ostane, možda nikad neće iskoristiti sutra, ali svakako ni jedno znanje, po meni, stvarno nije nešto što se baca. Proširuje ti bar malo um, razmišljanje, poglede ili šta god.

Ivan Minić: Ko zna u kakvoj situaciji će to negde da klikne. I da bude vrlo korisna stvar. Kako je izgledao prvi put?

Izgled prvog Pab kviza

Ana Bjelobrk Jović: Prvi put sam počela ja kviz, iako suprug vodi kviz, zato što je imao toliku tremu da nije mogao da ustane sa stolice. Danas ljudi koji ga znaju, njima to potpuno neverovatno zvuči. On je danas malo i navučen na mikrofon. Tako kada napravimo pauzu u januaru ili letnju, on već pred kraj viče: „Pa, nedostaje mi sada malo vođenje kviza.“

Ivan Minić: Možda podkast da snima. 😀

Ana Bjelobrk Jović: Možda. 😀 U pauzi. U svakom slučaju, taj prvi put je bilo tako da je došlo 15-ak naših drugara. Spremali smo kviz, jedno 50-ak pitanja je bilo, spremali smo ravno tri dana. To je bilo ludilo. Ali je na kraju ispalo. Sreća živa pa su to bili naši drugari i dali su nam stvarno punu podršku u svemu tome od starta… Danas mi je jako žao što to nismo snimili, odnosno što nisam snimila Srđana koji sedi i viče: „Ja ne mogu da ustanem, molim te počni kviz, obrati se ljudima.“ A to su nam kumovi. Ne niko drugi. 😀 Tako da, prvi kviz i današnji kviz stvarno nemaju dodirnih tačaka ni po pitanjima, ni po načinu vođenja, ničemu. Ali svakako su drage uspomene.

Ivan Minić: Kako strukturalno funkcioniše? Šta su delovi i šta su neki preduslovi koje lokacija treba da ispuni da bi uopšte to moglo da se dešava na pravi način?

Svi elementi realizacije kviza

Ana Bjelobrk Jović: Lokacijski bitno je da ima, naravno, tehničke uslove. Ali to ostavimo po strani. Što se tiče lokacije, jedino je to bitno da to bude izjedna jedna prostorija odakle mogu svi da te vide. Naš tip kviza nije tip kviza gde će neko sedeti u ćošku za laptopom i menjati pitanja. I gde možda i nećeš zapamtiti voditelja kviza. Naš tip kviza je upravo suprotan: voditelj stoji ispred publike i vodi taj ceo program. Tako da je neophodno da ljudi učestvuju. On je interaktivan, samim tim moraju i da ga vide. Sam kviz se sastoji iz osam oblasti i to su osnovne oblasti. Film, istorija, muzika, sport, geografija. Imamo dva puta neke „razno“ teme, šta god nam padne na pamet. I uvek imamo pauzu, prvih četiri oblasti, pauza, pa onda ostalih četiri oblasti. Tako da je to negde koncept. A muzička runda je ono nešto što je kod nas dosta specifično, jeste to što tada puštamo neke mnogo lake pesme, neke pesme koje svi znaju i onda ih pozivamo da pevaju sa nama, na mirkofon, da izađu, da to budu kao i neke karaoke.

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće. 😀 Ako pričamo o broju ljudi, to treba da bude open space nekakav. Open space u odnosu na nekakvu kancelariju, da kažem.

Ana Bjelobrk Jović: Da, da nije iscepkan prostor iz više prostorija.

Ivan Minić: Da to bude nekakav zajednički prostor gde ste svi u vidnom polju. A broj ljudi koji u tome učestvuje je?

Ana Bjelobrk Jović: Najviše ljudi koliko smo imali na našem kvizu je bilo 300.

Ivan Minić: Dooobro. 😀

Ana Bjelobrk Jović: Najmanje je bilo 15 na prvom kvizu. 😀 A sad u poslednje vreme prosek je nekih 80-ak. To je prosek, ali ume da ide i do 130, 140, zavisno da li je možda neki tematski kviz. Ako radimo posebno tematski kviz, tipa Sex & Grad, Harry Potter, Friends kviz, Superherojski kviz, Sportski itd. Imamo razne tematike. 80-ak je prosek po kvizu.

Ivan Minić: Kako izgleda vaša priprema danas? A i nekad?

Ana Bjelobrk Jović: Nekada je, kažem, trajalo tri dana da se napravi jedan kviz. Pošto se ja bavim pisanjem pitanja, danas je sve inspiracija za pitanje. Priprema faktički traje sve vreme. Ako sam u autobusu i čujem nešto, zanimljivo mi je za pitanje, zapišem uvek. Gledam super neku reklamu, evo pitanja. Sam kviz i izrada kviza danas traje do tri sata. Jer se sve vreme ustvari priprema.

Ivan Minić: Formiraš neku bazu i onda samo izabereš.

Ana Bjelobrk Jović: Tako je. Ranije više, naravno, ali danas sam se već izveštila i znam otprilike koje težine treba da budu pitanja, koje tematike. Priprema, u smilu izvođenja samog kviza, nije nešto što je preterano teško nama danas. Posle ovoliko vremena. A sa druge strane, priprema ovog drugog dela, odnosno promocije, kako da ljudi vide, znaju je nešto drugo. Pošto imamo šest kvizova nedeljno samo u Beogradu, a tri kviza u Novom Sadu. Uskoro pokrećemo i nove gradove. Ovaj drugi deo pripreme koji ljudi ne vide daleko više vremena oduzima nego što sam kviz, u smislu tehničke izvedbe, oduzme.

Ivan Minić: Kažeš da imate pun program u toku nedelje, jesu to neka stalna mesta sa kojima sarađujete, koja su to mesta? Zašto baš ta mesta?

Ana Bjelobrk Jović: Recimo ovako: nedelja je jedan lokal, ponedeljak je drugi lokal, i uvek je tako. Po danima smo podeljeni. Ono što je nama jako bitno, s obzirom da se nas dvoje trudimo da tih dva i po sata ljudima stvarno bude doživljaj, i uvek nam je na prvome mestu, bez obzira šta se dešavalo iza, uvek je na prvom mestu da se ljudi savršeno provedu, izađu nasmejani i razspoloženi. Da li je prestao da radi televizor, ili se nešto desilo, to ne smeju ljudi da vide. Isto tako nam je onda bitno da i sam lokal ima isti takav odnos prema ljudima. Da se mi ne borimo protiv lokala dok pripremamo kviz i dok ljudi dolaze, jer je onda mnogo teže izvesti taj ceo program na takav način. Svi lokali u kojima radimo su ustvari lokali koji cene, poštuju čoveka koji je ušao u njihov lokal. A svi znamo koliko je to u ugostiteljstvu danas retkost. Najviše volimo da radimo tamo gde imamo jedan veoma fer, korektan odnost jedni sa drugima i gde se želimo. Mi želimo da budemo kod njih, oni žele da mi dolazimo kod njih. Mora da bude uzajamna korist.

Ivan Minić: Pričamo o nekom relativno velikom broju ljudi, nema baš previše lokala koji ispunjavaju kriterijum da mogu da smeste neki značajniji broj ljudi. Da li se od tih lokala očekuje da, ili da li to uopšte možda ne mora biti tako, da to veče kada je Pab kviz, drugi ljudi nemaju pristup, odnosno, ko god uđe, da je deo toga, ili postoji neka drugačija organizacija?

Ana Bjelobrk Jović: Obično u lokalima radimo onim danima kada oni imaju slabiju posetu, tako da iamo i tu mogućnost da kažemo: „Aha, evo mi smo sada rezervisali sva mesta u lokalu bez ikakvih problema.“ Jer nam je to jako bitno, pogotovo kada radimo neke velike tematske kvizove i kada nam dođe 150 ljudi, onda je malo problem ako oni već imaju 50 ljudi unatra. Tako da obično radimo onim danima koji su za njih loši, i popunjavamo im dane koje oni sami ne mogu da popune. Petak, subota – imate programe, imate bendove, sve je to super. Ali nedeljom, ponedeljkom, utorkom, to je već malo problematika, onda zovete nas.

Od korporacije do preduzetništva

Ivan Minić: Voleo bih da se malo vratimo unazad, zato što je i taj deo priče veoma važan. Ti si iz neke prilično ozbiljne korporativne priče u kojoj si gradila svoju poziciju i imala lepu poziciju, odlučila da izađeš iz toga i da se baviš kvizovima i da budeš preduzetnica. To je neki karijerni skok koji mnogi žele da naprave. Ja se sećam još sa projekta Moja firma, koliko mi je prijatelja iz korporacije reklo: „Jao, što bih ja voleo, ali, žena/deca/rata za stan/rata za auto/rata za letovanje/rata za šta god…“

Ana Bjelobrk Jović: Jeste. Svakakve rate, da.

Ivan Minić: Kod nas je vrlo teško napraviti tu odluku i nije nam, kod većine, iznutra to baš tako isprogramirano. A sa druge strane, čak i oni koji bi napravili to, vrlo retko dobijaju bilo kakvu vrstu podrške zajednice. Ti si dve godine to već radila, to ne da ima proof of concept nego… To postaje već ozbiljna priča. Opet je to: „Nemoj sine, molim te.“

Ana Bjelobrk Jović: „..Stalan posao, plata prvog, ćuti i radi, nema veze.“ To je onako kako generalno ljudi gledaju, da. Ja sam započela svoju poslovnu karijeru upravo tako kako kažeš. Završila sam fakultet, prosek iznad osam, sve super, korporacija, idemo karijera, korak po korak. Tamo gradiš sebe, gradiš svoje odnose, i politički i ovako i onako, sve su to korporativne priče. I bar u prvih nekih možda dve, tri godine, pošto sam se kao mlada zaposlila tamo, osećala sam da nešto zaista i dobijam. Da nešto zaista ta korporacija vredi meni lično. Ne samo u smislu finansija, nego u smislu znanja, iskustva koje dobijam i svih ostalih stvari. Međutim, već posle dve, tri godine sam počela da osećam da ono što ja dajem korporaciji i ono što meni korporacija vraća, opet kažem, ne samo finansijski, postaje sve više odvojeno. To je prvi korak kada osećaš tako nešto. Drugi korak je, ustvari, da shvatiš, bar sam ja tako shvatila, to je moje lično iskustvo, da čak i da je sve potaman, čak i da je sve super u toj korporaciji, da ja dobijam tačno ono što želim od te korporacije, ja ne bih bila zadovoljna. Ne bih mogla da sedim i da kažem, imam 150 godina, kraj je života, i kažem: „Jesi ti sad zadovoljna svojim životom?“ Pa, ne. Radila sam nešto za nekoga drugog, nekome drugom zarađivala pare, radila kako je on hteo. Veoma često je umeo da bude iskompleksiran, ovakav i onakav, pa da me i šikanira, pa sad ti to sve istrpi. Shvatala sam da, ustvari, nisam zadovoljna i ne želim to da budem, i ne želim sada za 15 godina da budem menadžer u toj korporaciji. A sa druge strane, upravo to što kažeš: naučena sam da je strašno ako ti daš otkaz. Ti si onda neodgovorna jedna osoba koja beži od odgovornosti, beži od života koji treba da bude ozbiljan, takav kakav jeste. I trebalo mi je, baš sam se lomila. Jer ja nisam prirodno kao moj suprug Srđan preduzetnica, odnosno preduzetnik. Njemu je to sasvim prirodno. On bi se sa šefom svojim posvađao u roku od 20 minuta i to bi bio kraj. I otišao bi da radi sam i stvarno bi uradio. Ja sam, opet, i žensko, malo kukavica po prirodi, a i stvarno naučena. Pričali smo o tome, ja i dolazim iz neke generacije kada je biti privatnik značilo da si ili neki automehaničar, vodoinstalater, ili si neki muljator. „A, on je privatnik.“ Ja sam iz onog komunističkog vremena izrasla. Ali sam onda shvatila, naravno uz punu podršku svog supruga da moram da pokušam. Jer na kraju dana želim da sam to uradila. To je ono što je pitanje. Samoj sebi sam postavila ovakvo pitanje: sutra imam dete, dođe dete kod mene i kaže mi: „Mama, ja sam htela to i to da uradim.“ Šta bih ja tom detetu rekla? Rekla bih mu baš: „Probaj.“ Pa što ti onda ne probaš? Onda sam samoj sebi rekla: „OK, idem da probam. Ako ne uspe, naći ću neki drugi posao, nije to sad smak sveta.“

Ivan Minić: Naravno.

Ana Bjelobrk Jović: A sa druge strane, jedna rečenica koju mi je Srđan rekao, mi je odzvanjala, a to je: „Uloži tih 15, 16 sati koliko radiš za tu korporaciju, sad u ovo. Gde ćemo biti?“ I to je upravo to.

Ivan Minić: Sledeći korak koji je trebao da ti kaže je otprilike ona rečenica koju je Džobs rekao Skaliju u Pepsiju: „Da li želiš ceo život da prodaješ šećernu vodicu, ili hoćeš sa mnom da menjamo svet?“ 😀 Ali bukvalno to je taj momenat u celoj priči.

Ana Bjelobrk Jović: I da, osuda društva generalno je stvarno ogromna. Neslaganje je ogromno. Rođena majka sa mnom nije razgovarala dva meseca, osim da me na svakih pet dana pita da li sam dobro. „Dobro si.“ I spusti me slušalicu.

Ivan Minić: Eh, šta bismo mi dali neki da smo takvoj situaciji. 😀

Ana Bjelobrk Jović: Pre nedelju dana sam srela jednog drugara, koji mi je, evo treća je godina kako sam ja to uradila, tek sad priznao: „Ja sam svima govorio da si ti luda.“ Tako da svi su govorili da sam luda, da nisam normalna, zavisno od toga kakvog su oni sklopa. Ili, kao što si ti imao slučaj, da ljudi iz korporacije pričaju: „I ja bih, šta ti misliš?“ Odjednom si ti neki guru za preduzetništvo, odjednom se svi tebi obraćaju: „Šta ja da radim, šta da ne radim?“ Svako iz svog ugla to posmatra. Neko te smatra ludom a neko hrabrom: „I ja bih voleo tako, šta misliš sada ti?“ „Nemoj mene da slušaš, molim te, čekaj prvo da ja odradim ovo svoje, pa onda.“

Ivan Minić: Ono što je meni interesantno u tvom slučaju, vrlo često kada mi krećemo u taku neku priču pa bude: „Nemoj sine, molim te.“, osoba kreće od nule u tu priču. To je da krećeš sa vrlo neizvesnim ishodom. U tvom slučaju nije to bilo baš toliko neizvesno. Bilo je samo pitanje koliko će to dati rezultata, ali vi ste već funkcionisali. Već ste imali potvrdu toga svega. Već ste imali prijatelje koji su videli da je to dobro, da to radi.

Ana Bjelobrk Jović: U tom momentu su bili i više od prijatelja. Bilo je to već razvijeno. Ja sam se svakako bavila tim Pab kvizom i dok sam radila u toj korporaciji. Ali, naravno, mnogo manje. Nisam mogla 100% sebe da dajem. Svako ko je verovatno preduzetnik zna, ustvari, koliko je to neizvesna priča, a koliko je ustvari izvesna. Jer jednom kada prezupčiš taj momenat straha od nepoznatog, Englezi imaju odličan izraz za to: leep of faith. Jednom kada skočiš, ti onda shvatiš da ne postoje granice.

Ivan Minić: I da nema nazad. 😀

Ana Bjelobrk Jović: I nema nazad. 😀 Nema nazad ne samo zato što te neko tera pa ne da ti nazad, nego zato što ti ne bi mogao da se vratiš nazad. Meni je sada ideja da se vratim od 9 do 9, 10 uveče na posao i da radim za nekoga, potpuno jedno „Zašto?“ Zašto bih? Ja sad imam i slobodu, kreativnost dolazi do izražaja. Postoji svakakva prepreka, nema ih malo, i nema malo problema. Svako ko se bavi ovim poslom u tom smislu, ne ovim poslom našim, nego preduzetničkim, zna koliko problema dolazi. Zna da dolaze stvari za koje misliš: „Ovo sad neću prevazići. Kako ću sad ovo?“

Ivan Minić: A vidi me za tri meseca.

Ana Bjelobrk Jović: Da. Jednom kada to preskočiš, veoma je lako posle toga.

Ivan Minić: Kako pričamo, vrlo su to teški razgovori. Naročito sa mlađim ljudima koji su dali celog sebe emotivno, i sad nije se sve desilo kako su oni zamislili i prolaze kroz neki pakao, kroz koji ti sa strane kad gledaš, a prošao si kroz 15, gledaš i kažeš: „Ma, šta ti je, za mesec dana će sve da bude OK.“

Ana Bjelobrk Jović: Ne OK, nego ćeš za mesec dana iskoristiti tu lošu situaciju da budeš za stepenik više. I to je ono što je super.

Ivan Minić: Ali njemu je to najstrašnija stvar na svetu, jer se prvi put susreće sa time. I slogan svega ovoga što radimo nije: „Mi ćemo sad vas da izlečimo“. Nećemo, vi ste svi ludi, ili mi smo svi ludi. Ali nismo sami. Ima nas još ovakvih. Kao anonimni alkoholičari, anonimni preduzetnici sednemo u krug, lepo se isplačemo, jedni drugima ispozajmljujemo za PDV i sve se na kraju završi kako treba. Ali taj momenat: „Ali ja sam mislio da će to biti drugačije.“ Jedina sigurna stvar je da ćeš raditi kao konj. Ali ćeš raditi za sebe i po nekim svojim uslovima. Nema sad to: „Super, mi smo sad ovo napravili, i to pustimo, i to sve bude kako treba.“ To ne postoji.

Ana Bjelobrk Jović: Da bi postao čovek preduzetnik, da bi se stvarno odlučio da da tako nešto radi, mislim da prvo stvarno mora da se upozna sa time šta je preduzetnički posao. neka odsluša evo svih šezdeset i dve emisije, čuće. To uopšte nije lak put, nimalo. Sa druge strane, osim toga što mora da zna taj posao do tančina i to čime hoće da se bavi, mora da istraži do tančina. I konkurenciju i sebe, i finansijske konstrukcije, on stvarno mora da bude siguran u tu i ideju koju želi, jer za nju će morati da izgara. Za nju će morati da stane eto pred mamu i da kaže: “Mama”, kao što je moj suprug rekao, “Ja želim da se bavim kvizom”. “O ludi sine, idi zaposli se!” “Ne mama, ja u ovo verujem koliko od to svima izgledalo ludo”. Znači toliko moraš da veruješ u ideju da možeš da staneš ispred svih i kažeš- Ja sam to, doviđenja.

Ivan Minić: Idemo, ludilo.

Ana Bjelobrk Jović: Da, ali u praksi to stvarno nije tako. U praksi, jako retko su ljudi hrabri da donesu neke mnogo ozbiljne rezove i odluke. Ako vidiš da ti to manjka, budi iskren sam prema sebi, to je prvo. A onda nađi nekog partnera koji će ti u tome pomoći, možda. Ili, upoznaj sebe karakterno do kraja, znaj šta je to što ćeš možda morati da prevaziđeš, pre nego što kreneš u te poslove. Ako si nestrpljiv, pa zamišljaš da će to da bude odjednom, preko noći, onda znaj da to neće biti odjednom preko noći, naprotiv. Imaćeš utisak kao da jedan isti kamen podižeš tri godine i nikako da ga podigneš, a onda ćeš se samo probuditi posle tri godine i videti da je taj kamen negde na planinčugi od 3 000 metara i da je to sada sve super.

Ivan Minić: A da ti izgledaš kao Herkules.

Ana Bjelobrk Jović: Da, da, da 🙂

Ivan Minić: Ali to je uvek dobra paralela. Znaš, imali smo dosta slučajeva ovde gde ljudi kažu: “Prema našim iskustvima, bivši sportisti su jako dobri preduzetnici”. Pa da, zato što su oni navikli da deset godina rade bez ikakvog rezultata i onda se desi čudo.

Ana Bjelobrk Jović: I navikli su da gube.

Ivan Minić: Tako je.

Ana Bjelobrk Jović: To je mnogo bitno. Biti spreman da izgubiš na tom putu nekada, da bi dobio nešto drugo, je mnogo važna stvar. A kod mlađih, ono što sam primetila, mlađi su u prednosti mnogo, nego mi stariji.

Ivan Minić: Jer su mlađi 🙂

Ana Bjelobrk Jović: Jer su mlađi, jer oni prosto fiziološki nemaju još uvek taj razvijen momenat straha, kao mi stariji, tako da oni mnogo lakše ulaze u te stvari. I ovi mlađi su mnogo rasterećeniji od onih što smo mi imali, odnosno bar moja generacija, to su te neke stege i okovi tog radi od 9 do 5, primi platu, njima je ceo svet dostupan što je fantastično. Ono što bih mlađima mogla da kažem, jeste da veoma često ih gledam i vidim da u preduzetništvo ulaze iz želje za nekim prestižnim momentom- ja sam baš mnogo uspešan preduzetnik ili zbog para. Da bi radio nešto novo i stvarao nešto novo, ti moraš da voliš ideju prvo, pa tek onda iza toga će doći možda i finansijski momenat, možda i taj prestiž da si ti uspešni preduzetnik. Ali prva stvar je da moraju da vole ideju. E tu ume da bude malo zamena teza, da oni faktički iz nekih drugih pobuda kreću i odmah prave sebi exit strategije, odmah sve naprave. Čim napraviš exit strategiju, znači ne veruješ sto posto u tu ideju, to je moja neka logika. Znači, nema exit strategije dok ne daš hiljadu i osamsto posto sebe. Eto.

Ivan Minić: Sećam se te jedne rečenice, koju ja neretko citiram u malo drugačijem kontekstu, pitali su čoveka, mislim da se zove Amir, on je founder ‘Todoista’, jedne od najpopularnijih aplikacija za to do menadžment, na telefonu, web-u i svemu ostalom. Sjajna priča, sjajna kompanija, sjajan tim ljudi i u nekom intervju gde on objašnjava, šta, kako, gde, pitali su ga: “Šta je vaša izlazna strategija?” Sve aplikacije su u fazonu- prodaćemo se nekome. On kaže: “Smrt je izlazna strategija”. Ja ovu firmu pravim, zato što želim ceo život da provedem u njoj, ceo život da radim na ovim proizvodima i nekim drugim, sa ovim ljudima. Ne postoji izlazna strategija, izlazna strategija je smrt.

Ana Bjelobrk Jović: Tako je.

Ivan Minić: Ja to nekad koristim u malo drugačijem kontekstima :), ali to sad nije važno.

Ana Bjelobrk Jović: Nećemo sad o tome 🙂

Ivan Minić: Ono što je ste važno, a čega si se ti dotakla, a mislim da je najčešći kamen spoticanja svih kada prevaziđu taj problem da im je mama rekla: “Nemoj sine molim te” ili tata ili tetka ili najbolji prijatelj, to je zapravo postavljanje toga kao biznisa od starta. Ok, ti u tom nekom inception periodu, kad testiraš sve te stvari, naravno to je hobi, to je zezanje, vagaš, gledaš šta su opcije. Ali u nekom trenutku, ako je biznis, treba da pravi nekakav novac.

Ana Bjelobrk Jović: Tako je.

Ivan Minić: Treba da imaš biznis plan, finansijski plan, koje ti naravno možeš da menjaš kroz vreme, ali obično nije dobro da postaviš to na jedan način i posle tri meseca kažeš: “E ne sve ovo, pa ćemo ponovo drugačije”.

Ana Bjelobrk Jović: Jeste.

Ivan Minić: Kako je to sa vaše strane bilo?

Ana Bjelobrk Jović: Bio je put, svakako. Moram priznati da se divim ljudima koji su to uspeli da urade od starta. Koji su te stvari postavili…

Ivan Minić: To je čista slučajnost 🙂

Ana Bjelobrk Jović: Gledajući sada iz ove perspektive, stvarno je bilo trnovito, pogotovo što je potpuno nova stvar. Niko se time nije kao biznisom bavio, ne u Srbiji nego u regionu. Tako da nismo imali na koga da se ugledamo nikako, od koga pa čak i ukrademo  nešto- still with pride, ajde da kažemo tako. Ništa nismo mogli da uradimo, eventualno smo gledali nešto, bile su neke organizacije u Americi koje nisu ni približno nešto što može nama da odgovara. Tako da smo sve izmišljali novo, kako ćemo da naplaćujemo, koja će to cena biti, kako će to izgledati, sve je to bio veoma trnovit put i stvarno je bio jedan momenat kada smo mi promenili način naplate, odnosno to je možda bio naš najveći izazov do sada, a to je kada smo od besplatnog postali nešto za šta se naplaćuje učešće na kvizu. To je recimo bila jedna ogromna prelomna tačka, jer smo mi zaista smatrali da mi možemo kao besplatni prema učesnicima da nastavimo svoj biznis, međutim shvatili smo da je ovo mnogo bolji način. Jedino što mogu da kažem, doći će do momenta da se stvari menjaju. Ali kada morate da promenite stvari za koje znate da će imati nekog impact-a, da neće odmah biti sjajne, pripremite se, to je jedino. Budite svesni svih mogućih stvari koje će se desiti.

Ivan Minić: Brace yourself, winter is coming 🙂

Ana Bjelobrk Jović: Tako je. Pridrži se, neće te oduvati vetar, samo sačekaj da prođe i sve će na kraju biti ok. U svakom slučaju, veoma je normalno da nemaš pojma, pogotovu kada je nešto novo, sa čime ćeš se susresti, koje ćeš probleme imati, prosto nemaš odakle te stvari da naučiš. Ne postoji knjiga, ne postoji ispit na fakultetu koji možeš da položiš, a da ti to da. Budi spreman da budeš fleksibilan.

Ivan Minić: Samo odrastanje na ovim prostorima može da ti da tu mogućnost prilagođavanja.

Ana Bjelobrk Jović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kaži mi, ok, menjali ste koncept. Šta je sada osnovni model?

Planovi za širenje kviza

Ana Bjelobrk Jović: Osnovni model koji sada razvijamo, sada trenutno na čemu radimo, jeste širenje kviza po Srbiji, odnosno po svima gradovima, gde imamo svoje ekipe koje rade u svim gradovima. I ubacili smo tematske kvizove, osim ovog osnovnog, koji su osnovni klasični kvizovi su nam bread and butter i to je sve i svja, ali tematski kvizovi su nešto što dovodi ljudi koji možda ne bi došli na ove obične kvizove, tako da nam je to super širenje ciljne grupe. I ono što nam je sada trenutno najvažnije jeste ekipa koja će raditi  po gradovima, što nama lično nije mnogo lako. S obzirom da moramo da nađemo neke ljude koji će biti i šoumeni i organizatori, ne samo organizatori i ne samo neko ko će pročitati pitanja, nego neko ko će to baš izvesti na sceni kako treba. Sceni, kažem kao da smo u šou biznisu, a možda malo i jesmo. Tako da nam je to sada negde glavna stvar, imamo Novi Sad koji funkcioniše potpuno. Trenutno pregovaramo sa još jednim gradom, pa ćemo videti kako će to ispasti. U svakom slučaju, danas naplaćujemo učešće, od učesnika. Radimo u lokalima gde želimo i gde se osećamo dobrodošlo, a istovremeno razvijamo nove ekipe, nove ljude koji će moći da šire ovu priču, jer nam je stvarno ideja da u nedelju dana u Srbiji se održava pedeset različitih kvizova, pod našom kapom, to je negde ono što je cilj.

Ivan Minić: A kaži mi, zainteresovani eventualno ljudi iz drugih gradova, ili možda i iz ovih koje već pokrivate i pregovarate, šta treba da poseduju, to si več negde rekla, da ima tu neku komponentu malo zabavnijeg scenskog nastupa, smisla za tako nešto, sa druge strane organizacione sposobnosti, koje su je li preduslov da se to desi.

Ana Bjelobrk Jović: Pošto je to ipak ozbiljna stvar.

Ivan Minić: Šta oni dobijaju od vas? Šta se očekuje da oni urade, osim organizacije na terenu? Šta se očekuje od njih, a šta oni dobijaju od vas?

Ana Bjelobrk Jović: Od njih se očekuje izvedba, to je na prvom mestu i organizacija, pošto mi ne možemo biti u svim gradovima istovremeno. Znači, oni su zaduženi za to da pronađu gde će se to dešavati, naravno uz našu svesrdnu pomoć i sama organizacija na licu mesta. Oni dobijaju kompletan know-how naših prethodnih sedam godina iskustva, dobijaju našu punu podršku, punu podršku što se tiče promocije.

Ivan Minić: Kroz vaše kanale.

Ana Bjelobrk Jović: Kroz naše kanale koji su dosta dobro razvijeni i punu podršku što se tiče samih kvizova, u smislu pitanja i svega, oni to dobijaju na gotovo. Njihovo je da to izvedu na adekvatan način, koji je u skladu sa našim standardima na licu mesta i da ljudi žele posle toga da im se vraćaju. To je ono što je mnogo bitno.

Ivan Minić: Ali, ideja je da to bude nekakav, manje više, franšizni model.

Ana Bjelobrk Jović: Manje više franšizni momenat.

Ivan Minić: Dobro, kako ljudi mogu da vam se jave? Siguran sam da će biti zainteresovani, znam dosta čudnih ljudi iz raznih gradova po Srbiji.

Ana Bjelobrk Jović: Dobro, javite se čudni ljudi :). Mi čudne ljude volimo, da. Pabkviz.rs, baš tako, da ne bi ljudi pisali pub. Slobodno, na bilo koju od stranica Instagram, Facebook, LinkedIn, info@pabkviz.rs, mail, apsolutno kako god žele mogu da nas kontaktiraju, mi smo uvek otvoreni za saradnju sa novim ljudima.

Kvizovi kao team building

Ivan Minić: E, pošto smo pokrili tu neku osnovnu komponentu i pomenula si tematske kvizove, šta su neke najčešće teme? Šta su neke najčešće nestandardne stvari koje radite? Pominjala si i team building-e, takve neke stvari. Voleo bih da podeliš malo priču o tome, jer to nije uobičajeno, a prema mojim iskustvima do sada, uglavnom sa partnerima sa kojima sam radio, onda oni partnere pozovu, ti team buliding su najdosadnija stvar na svetu najčešće.

Ana Bjelobrk Jović: Osim ako ne radimo mi.

Ivan Minić: Šta je to što vi radite?

Ana Bjelobrk Jović: Pa ovako. Što se tiče team building-a, to je klasičan kviz, ali imamo kompletno spreman set pitanja i tačno znamo u kom momentu koje pitanje postavim, kako se odnosimo, ajde da pojednostavim. Radila sam u korporaciji, znam šta su mane korporativnog timskog duha. Tako da, tačno znamo na šta pucamo da bismo razbili tu uštogljenost koja postoji na team bulidng-zima i uopšte na korporativnim događajima, jer ljudi veoma retko izraze sebe u korporacijama. Veoma retko, ako su recimo veoma duhoviti u svom društvu, u korporaciji su najćutljiviji mogući ikada.

Ivan Minić: Iz objektivnih razloga 🙂

Ana Bjelobrk Jović: Tako je :). E sad, ono što se dešava na tih naših dva i po,tri sata jeste da mi upravo pokušavamo da uradimo suprotno, da im dozvolimo da budu ono što jesu, da se zabave, da sutra, prekosutra prepričavaju. Možda je najbolja preporuka koju smo mi dobili, radili smo u jednoj korporaciji, pa ta osoba koja nas je angažovala tu, otišla u neku drugu korporaciju i ponovo nas pozvala da radimo team buliding. I na sastanku je rekla sledeću rečenicu: “Nikada nisam organizovala team building, a da mi ljudi 10 dana posle toga prepričavaju događaje sa toga i istovremeno me svi ostali departmenti vuku za rukav kad ćemo mi, kad ćemo mi”. I to je ono što je meni bilo..rekla sam snimićemo te, postavićemo, to je bukvalno meni najbolja preporuka koju smo mi ikada mogli da dobijemo. A za nas najponosniji team bulding koji smo uradili je kada smo bili angažovani da odemo u Moskvu i da uradimo dva i po sata programa našeg.

Ivan Minić: Na ruskom 🙂

Ana Bjelobrk Jović: Na engleskom, ne na ruskom. Iako sam možda mogla i na ruskom da prođem, možda malo :), ali bi me provalili već posle 10 minuta.

Ivan Minić: Dobro, to je baš onako lepo. Voleo bih, pošto sam ja rekao moja omiljena pitanja iz kviza, voleo bih da ti kažeš neko omiljeno pitanje.

Ana Bjelobrk Jović: Možda su malo previše škakljiva, ne znam kakva ti je ova emisija.

Ivan Minić: Slobodno.

Ana Bjelobrk Jović: Omiljena pitanja su u stvari, stvarno škakljiva pitanja, jer ljudi na njih najbolje reaguju. Recimo, pogotovo na team building-u, staviš sliku nekog porno glumca i najaviš ga sa: “Ko je sada ovo?” i oni svi prvo ovako, pošto se o sexu ne razgovara nikako nigde, kamoli u korporaciji i onda neko krene da vrišti od smeha, onda svi ostali krene da vrište od smeha što je on prepoznao, tako da najbolja pitanja su tako da proizvedu neku takvu vrstu reakcije.

Ivan Minić: Lavinu 🙂

Ana Bjelobrk Jović: Nažalost lavinu prouzrokuju tako malo škakljiva pitanja 🙂

Ivan Minić: Dobro, to je apsolutno ok.

Ana Bjelobrk Jović: Evo recimo, Kegelove vežbe su za…

Ivan Minić: Su za…

Ana Bjelobrk Jović: Eto, eto, obično muškarci znaju.

Ivan Minić: Mišiće.

Ana Bjelobrk Jović: Ti znaš, tako da…

Ivan Minić: Ja volim , ja razne gluposti gledam na internetu.

Ana Bjelobrk Jović: Veruj mi žene ne znaju, muškarci obično znaju.

Ivan Minić: Znam da žene ne znaju, generalno, neke tako čudne stvari. Muškarci tako istražuju.

Ana Bjelobrk Jović: Samo vi istražujte, to je ok.

Ivan Minić: Trudimo se. Šta bih isto voleo, negde smo dali ljudima vrlo jasnu sliku kako to sve izgleda. Ali, ne znam koliko su mogli da skontaju, to je aktivnost, ja recimo mogu da povučem paralelu sa stand up-ima, jer to jeste otprilike to, celovečernja nekakva zabava, jer kod nas stand up večeri nemaš jednog ko priča celo veče, nego imaš ceo program, ali kao to je to. Ideš, da se celo veče provedeš sa nekim drugim ljudima. Koliko kod vas je ona neka stalna ekipa koja dolazi, a koliko su novi ljudi?

Ana Bjelobrk Jović: I jedno i drugo. Znači bilo bi strašno da nama se ne vraćaju stari ljudi, to bi značilo da nešto ne radimo  kako treba, ali konstantno imamo i nove ljude, zato što smo konstantno u nekoj vrsti promocije, jer kao što sam rekla, zaista želimo da ovo dođe do najšire moguće populacije, da svi znaju za ovo i onda ćemo reći: ” Ok, sad smo stali sa promocijom”, do tada se promovišemo. I stalno nam dolaze neki novi ljudi. I dalje je najbolje ono od usta od usta, to je najbolji preporuka svakako. Ali, užasno mnogo snage i resursa ulažemo u samu promociju. Novi ljudi stalno dolaze, stari se vraćaju. Ono što smo primetili recimo, da ekipe koje se zaređaju pa dve godine dolaze svaki put u jednom momentu prestanu, zato što se jednostavno zasite. Ako ti dve godine dolaziš negde, jednostavno se zasitiš. I onda se oni vraćaju posle 3 godine, dođu, i tako dalje.

Ivan Minić: To je dosta godina koje si ti pomenula.

Ana Bjelobrk Jović: Jeste, imamo mi- počeli fakultete pa završili fakultete i dalje nam dolaze. Imamo ljude koji nam dolaze već 4,5 godina.

Ivan Minić: Još par godina i imaćete ono kao- beba. prva pab kviz beba.

Ana Bjelobrk Jović: E to čekamo i da nas pozovu prvi put na svadbu, eto to čekamo. To je prvo, pa onda beba 🙂 A imali smo dosta tih sparenih i rastavljenih parova, tako to je baš bilo simpatično.

Ivan Minić: I onda kad dele stvari, kao, ja u da nastavim da idem na kviz :)- Znači, postoji i jedno i drugo je zastupljeno. Koliko tebi u pripremi to predstavlja problem i izazov, znaš da imaš stvari koje prolaze jako dobro i znaš da prolaze jako dobro, ali ne možeš da ih iskoristiš ponovo jer su ih ljudi već videli.

Ana Bjelobrk Jović: Uvek mi je žao, to mi je žao, ali uvek se trudimo da nađemo nove stvari. Najteže u stvari je naći  za neke suvoparnije oblasti, koje ljudi baš i ne vole, kao što je književnost. Znači, književnost nam se pokazala takvom da niko ništa ne čita u Srbiji.

Ivan Minić: Jasno.

Ana Bjelobrk Jović: To je stvarno onako…

Ivan Minić: Čak ni lektiru.

Ana Bjelobrk Jović: Koju lektiru, to ako je lektira, to se namerno ne čita, to religija ne da, da se čita. Tako da je tu najteže stvarno naći neka nova pitanja, koja nisu preterano teška. Istorija tu i tamo, tu mogu da se nađu neke zanimljive činjenice koje, ako i ne znaju ljudi dovoljno je zanimljivo da ima je zanimljivo da čuju i saznaju. Ali književnost recimo je najteža. Ali ovo razno za porno glumce, Kegelove vežbe i ostalo, tu stvarno je mislim nepresušan izvor.

Ivan Minić: A ostale oblasti na koje ljudi reaguju?

Ana Bjelobrk Jović: Sport, uvek sport. Apsolutno i geografija. Mislim da su to dve oblasti na koje ljudi najviše pucaju da uzmu džokera, odnosno to znači da to najbolje znaju.

Ivan Minić: Kada uzmu džokera, oni dobijaju nekakve…

Ana Bjelobrk Jović: Duple poene za tačne odgovore, tako je.

Ivan Minić: Igra se timski. Kako izgleda tim?

Ana Bjelobrk Jović: Pa sad, tim je ko god i sa kim god je vama lepo da provedete veče. Nije bitno da se podelite, pa sad jedan zna film, drugi zna istoriju, treći zna ovo, četvrti zna ono, bitnoj e da dođete da se provedete, to je ono što je najbitnije, a sve dalje od toga je…

Ivan Minić: Timovi dolaze zajedno ili se formiraju na licu mesta?

Ana Bjelobrk Jović: Ne, ne, zajedno, oni se prijavljuju kao tim.

Ivan Minić: Koliko ljudi broji tim? Nije fiksno?

Ana Bjelobrk Jović: Minimum je dva, najviše je šest, ali prihvatamo i sedam, osam. Ne držimo se striktno toga, jer nismo  ni test ni neko propitivanje, više smo zabava, što dokazuje i to da imamo nagradu  za pretposlednju ekipu ,jer ne želim oda se taj drugi donji deo ikako oseti loše, zato što nešto ne zna. Naprotiv, baš želimo da nam se taj donji deo tabele na kraju uvek vraća na kviz, jer to je ta najšira populacija, za koju biste rekli da ih to možda nikada ne bi interesovalo, a u stvari ih interesuje. Jer nam se pretposlednje i poslednje ekipe uvek vraćaju.

Ivan Minić: Interesuje ih, a mislim da je su oni suštinski proveli jedno jako lepo, zanimljivo veče.

Ana Bjelobrk Jović: I nisu se izblamirali, što je najbitnije. Mnogo su nam ljudi po tom pitanju strašljivi. Veoma često nam se dešava: “Jel možemo mi da dođemo da gledamo malo da posmatramo, pa ćemo sledeći put da učestvujemo?” Ne može, nemoj da se plašiš, niko te neće prozvati, niko neće uprti prstom u tebe i reći: “O ti ne znaš kad je bio Kosovski boj”. To se neće desiti upravo zbog toga imamo nagrade za pretposlednje ekipe  animiramo taj donji deo tabele, oni uvek dobijaju najviše aplauza, najviše podrške i svega, da se ne bi osećali glupo i da misle da ništa ne znaju.

Širenje posla

Ivan Minić: Pomenula si da je plan da se proširite na nivou Srbije.

Ana Bjelobrk Jović: Globalno, da. Plan je globalna dominacija.

Ivan Minić: Da ste bili u Rusiji i niste pričali na ruskom. Kakva je situacija, pošto si rekla na početku da u regionu nema takvih, odnosno nije ih bilo.

Ana Bjelobrk Jović: Nije ih bilo, sad ih ima. Hrvatska je generalno dosta ispred nas u tim nekim pitanjima. Ono što je popularno u Hrvatskoj danas, kod nas dođe za jedno dve, tri godine, postane popularno. To je nekako čini mi se za sve aspekte, recimo i za kraft pivo i za razne stvari. Ali Hrvatska nije imala i ne znam da li sada ima organizaciju koja se bavi isključivo kvizovima. Više ima amaterskih kvizova koji se održavaju, po određenim lokalima u različitim gradovima i sve je to tako organizovano, ali mislim da nema krovnu organizaciju koja se bavi time. Bila je jedna, ali mislim da se zatvorila skoro. Ne postoji u ovom smislu sada takva neka organizacija, ali svakako ne postoji ovakva, ne postoji neka koja se bavi zabavnim kvizovima. To je ono kako se mi deklarišemo. Ne kvizaškim, nego zabavnim.

Ivan Minić: Pominjala si širenje po Srbiji, pominjala si da ste malo gostovali van granica, ali na početku si negde rekla da u principu ne postoji ništa ovakvo u regionu.

Ana Bjelobrk Jović: Tako je. Jedna krovna organizacija koja se bavi Pab kvizom kao takvim u različitim lokalima u različitim gradovima, ne postoji. U jednom momentu je postojala u Hrvatskoj, čak smo ostvarili i neki kontakt sa njima i razmišljali o nekoj vrsti saradnje, ali se ona ugasila pre nekih 2,3 meseca, ne znamo zašto. Sve ostalo, ima jako puno kvizova u Hrvatskoj recimo, mislim da ih ima možda više nego kod nas, ali su oni svi amaterskog tipa. Jedan lokal, neki entuzijasta u nekom lokalu to radi i to ume da funkcioniše godinu, dve dana, ali u nekom momentu se prosto ugasi, pa se promeni entuzijasta koji se time bavi. Ima puno, ali nema nekih organizacija koje se bave isključivo time. U svakom slučaju, nema organizacija koje se bave time na ovaj način.

Ivan Minić: A da li postoje neke ambicije sa vaše strane, da probate ta neka okolna tržišta kao prvi korak ka globalnom širenju.

Ana Bjelobrk Jović: Ka globalnoj dominaciji. Svakako da postoji i razmišljali smo o tome, samo što smo želeli da prvo Srbiju podignemo na nivo koji smo zamislili, da bismo onda krenuli dalje. Jer to su sada već neki drugačiji izazovi, koje znamo da će na čekati u tim delovima, tako da moramo prvo ovde da imamo bazu koja funkcioniše na zadovoljavajući način, da bismo onda mogli stvarno da se bacimo u bitku sa svim drugim izazovima koji će nas tamo sigurno čekati.

Ivan Minić: Koliko je bilo teško prvi put kada ste napravili tu neku varijantu franšizne saradnje.

Ana Bjelobrk Jović: Uh, užasno, daleko bilo. Novosađani Mina i Ognjen koji rade su stvarno fantastični, ne mogu ništa da kažem protiv njih, ali to je vaše dete i sada vi treba nekome da ga prepustite. Ne samo da ga prepustite…

Ivan Minić: A nije dete koje vas nervira, nego dete koje volite.

Ana Bjelobrk Jović: Da, koje baš volite, da, da. I ne samo što su oni novi u tome, nego što prvi put to rade. Oni su na nivou Srđana koji sedi i ne može da ustane sa stolice. Istovremeno je bio zastrašujući i najlepši mogući osećaj na svetu. Radili smo u nekom baš velikom lokalu, došlo je 140 ljudi na kviz u Novom Sadu, sve je prošlo fantastično. Ja gledam sa prozora, reka ljudi dolazi na kviz, na nešto što si ti napravio. Jedna od najslađih scena je bila, kada je majka jednog od njih prišla i rekla: ” Ljubi te majka” , onako ponosna, evo sin se moj bavi nečim. Podseti me za to ‘bavi se nečim’ posle da ti ispričam, jednu veoma zanimljivu priču. I onda uzme mikrofon i onda krene i onda to sve ti gledaš i sve je to prihvatljivo, daleko od toga, da je to bilo loše. Ali ti znaš kako to treba da izgleda, ti znaš gde to treba da ode i gledaš ga, on vidiš mu tremu, pa se onda još i previše napio na kraju, ništa nije baljezgao daleko od toga, nego je zaboravio da podeli nagrade. Mislim, to je bio jedan od najlepših i najstrašnijih osećaja, toliko da smo otišli samo još jednom i to samo iz razloga da bismo ispratili da li će podeliti nagrade na kraju. Sve vreme, ja kažem Srđanu: “Ne, ne, ne pusti ih”, malo on meni; “Pusti ih, pusti ih”, zato što svako malo želiš da ustaneš i da im nešto pomogneš, da ima kažeš da urade drugačije. Ali ne, moraju da se čeliče. Tako da nismo posle tog drugog puta išli godinu dana bukvalno. Rekli smo ok, mora da se desi, sako nešto nije u redu sa njima, videćemo po poseti na kvizovima. Ako nešto nije kakao treba, znači nisu dobri, neće dolaziti ljudi. Dolazili ljudi, mi posle godinu dana otišli, ja se stvarno provela fantastično. Ja koja pravim te kvizove, tako da izrasli su, potrebno je vreme. Mnogo je teško pustiti te stvari, to je najteža stvar bilo kome ko se bavi razvojem nečeg svog i novog, da dođe do tog momenta kada mora da se širi, pa mora nekim drugim ljudima da da neke stvari, na to se treba pripremiti.

Ivan Minić: Posebno što je specifična stvar u pitanju dakle, u pitanju je nekakav happening? koji treba da izazove dobar provod. E dobar provod u različitim delovima zemlje, a naročito u različitim zemljama potpuno drugačije funkcioniše. Ne baš potpuno, ali ima niz svojih specifičnosti. Nešto na šta si ti navikao. U Novom Sadu su sporiji jedno 30% nego ovde, u svemu.

Ana Bjelobrk Jović: Jesu i nisu. Nama se pokazalo da se veoma brzo i lako izborimo sa takvom vrstom, pa ne bih rekla kompleksa, ali načina ponašanja da kažem da su oni malo zatvoreniji u Novom Sadu. Onda, radili smo u Trsteniku i u Kruševcu i u Nišu, ono što je svima zajedničko, a mi pokušavamo da uradimo, našli smo taj način, a to je mi se izmajmunišemo prvi na sceni i onda njih lepo nije sramota da se izmajmunišu zajedno sa nama posle toga, niti da izađu da pevaju, niti da se smeju, niti da nešto dobace smešno, niti da odgovore. Da, prvih 5, 10 minuta ume da bude neprijatno, oni ne znaju šta očekuju, a onda mi dođemo, đonom krenemo. Oni prvo razgorače oči i već posle desetak minuta to se opusti, raskravi, kad ti prvi uzmeš mikrofon i ne znaš da pevaš, a voliš i želiš, onda i drugi uzmu mikrofon za tobom, bez obzira da li znaju ili ne znaju. Tako da sve funkcioniše kako treba. Ako si ti siguran u ono što radiš i u svoj proizvod i radiš ga kako treba, ne postoje te razlike. Neki su spori, neki vole ovo ili ono. Svi vole dobro da se provedu, tačka.

Ivan Minić: Dala si mi u nekoliko navrata dobar šlagvort za ovo pitanje i voleo bih da njime završimo razgovor. Neko ko je čuo i svidelo mu se to što je čuo, ali nikada nije bio i nije baš siguran…

Ana Bjelobrk Jović: Pa vreme je, zar ne, da dođeš 🙂

Ivan Minić: Slažem se. Kako bi ga pozvala, odnosno šta bi mu rekla da uradi, pošto ljudi ne dolaze sami nego dolaze sa prijateljima, na koji način bi mu predložila da pozove priatelje i šta da im kaže, da ih pripremi za to što sledi.

Ana Bjelobrk Jović: Ajde da idemo da vidimo ove budale šta rade, eto, to je to. Znači, ajde idemo da vidimo čime se oni hvale, šta je to što je drugačije i šta je to što oni kažu da se majmunišu, da vidimo kako to baš izgleda :). Ono što hoću da kažem, ne postoji nikakva priprema, ne postoji ništa što treba dodatno da uradite, kao što bi iko došao da popije piće, bilo kada, sa bilo kim, sa jednim prijateljem, sa pet prijatelja, umesto da sediš negde u nekom kafiću i da ćutiš i buljiš u telefon, a ti dođi pa malo učestvuj u nečemu, ponedeljkom, utorkom, sredom, četvrtkom, petkom, nedeljom.

Ivan Minić: Dobro, hvala ti. Mi imamo sad ovde već određeni broj epizoda delimo u svakoj epizodi po tri primerka neke knjige. Ovoga puta Džon Kalenč “Najveća poslovna šansa u istoriji”. Ko je zainteresovan, treba da ostavi komentar ispod ove epizode na Youtube-u i pre izlaska naredne ćemo mi izvući, nasumično odabrati tri dobitnika, kojima će knjiga stići poštom. Hvala ti još jednom što si bila, što si podelila ovu super priču, evo doći ću.

Ana Bjelobrk Jović: Obećavaš?

Ivan Minić: Doći ću stvarno, obećava. Doći ću i sigurno će i vama biti neprijatno, barem onoliko koliko meni, ako izađem za taj mikrofon. Dućan da se i ovoga puta zahvalim Infostud grupi koja je podržala i ovu epizodu. Dužan sam da se zahvalim i svima vama koji ste nas slušali i gledali i da vas zamolim da nam pišete i ostavljate feedback, jer jedino tako možemo da budemo sve bolji i još jednu stvar sam dužan, a to je da se vidimo ponovo i da se čujemo ponovo sledeće srede.