Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Realizaciju ovog podkasta pomogla je Infostud grupaPoštovani slušaoci i gledaoci, dobro došli u 61. epizodu Pojačalo podkasta. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a danas imam veliku čast da je u gostima moj dragi prijatelj. Ovoga puta jedan gospodin sa majicom „Će bude“, iz kompanije Neopix, iz kreativnog dizajn studija, Nenad Mladenović. Niš.

Nenad Mladenović: Hvala na pozivu, Ivane. Lepo je biti ovde u ovom divnom studiju.

Ivan Minić: Da. Svi kažu da sam ja sada moderni Vanja Bulić. Pošto je on digao ruke od tog formata, kod njega je to sad fotelja, mnogo je svetlije, sve je happy. Kod nas generalno su te dosta čudne priče sa nekim zanimljivim ishodima koji se tu dešavaju. I tvoja priča je sve samo ne uobičajena. I ja bih voleo da je podelimo sa našim gledaocima, slušaocima i svima njima. Ja bih samo napravio intro. Mi smo se upoznali pre, pa sada već dosta godina, kroz kontakt sa našim zajedničkim prijateljem Vitom Ognjanovićem iz Južnih vesti i Simplicity-ja, koji je meni tada poslao tvoj mail i broj telefona, uz opis: „Ovaj dečko kida Flash baner.“

Nenad Mladenović: Da. To su ti rani počeci. Slao sam ti skoro baš screenshot. Našao sam neki mail, u njemu smo ti, Istok i ja. Ti me upoznaješ sa Istokom kroz mail i kažeš: „Nenad je izuzetan dizajner banera.“ 😀 To su bili skromni počeci.

Ivan Minić: Ali Flash baner, Flash je umro pre pet godina..

Nenad Mladenović: Pa dobro, davno bilo.

Ivan Minić: To je baš bilo podavno. Šta je tvoj background? Kako si ti uopšte ušao u digitalnu priču? Iz kojih namera? Šta se sve dešavalo pre samog Neopix-a?

Nenad Mladenović: Ja, pravo da ti kažem, u srednjoj, na primer, kad sam imao neki prvi susret sa računarima, jer sam za razliku od nekih svojih vršnjaka možda i kasno dobio komp, tek u prvom srednje, ja sam tada tek imao priliku da vidim šta sve može da se uradi sa kompom. Sva sreća, odrastao sam na Segi i na Soniju i onda kad sam dobio komp, nisu mi igrice bile ono što me je interesovalo, nego šta je sve to što kompjuter može da uradi. Ali recimo, tada u srednjoj niko u mom okruženju, niti niko koga sam znao, se bavio bilo čim digitalnim. Bilo je da možeš da budeš serviser, eventualno programer, ali recimo dizajner, što je mene interesovalo tada, Flash me je zainteresovao jer ima i animaciju, nije samo statičan dizajn, može to da se oživi, sve to ima neki tok, nisam znao da od toga može da se živi uopšte. Baš to sam pričao na Vršcu pre mnogo godina, ćale mi je rekao „Ma kakav dizajn, ti ćeš limar da budeš“ jer ja nisam hteo faks.

Ivan Minić: Neki pošten posao.

Nenad Mladenović: Da. Šalim se, ćale je ponosan, on mi je i kupio prvi komp. Uzeo je kredit čovek kako bih imao priliku da se upoznam sa tim. Kad sam ja kretao i moji vršnjaci kad su kretali, nije to bilo toliko dostupno. Ali mene je uvek nekako dizajn privlačio, estetika. Još kad sam bio klinac, to sa mojima pričam, ja sam imao istančan ukus šta ću da nosim. Ne mogu meni oni da kupe patike, ili da mi kupe ranac ili nešto, moram ja da izaberem.

Ivan Minić: Komplikovan od početka.

Nenad Mladenović: Pa jeste. Meni je najteže, jer ja sam sa sobom 24 sata. 😀 Mislim da neki prvi počeci su upravo bili u srednjoj kada smo koristili Flash da pravimo neke šaljive poklone za drugare, da isprobavamo neke stvari, tipa da radimo prezentaciju škole. To je nešto gde prvi put vidiš da možeš nešto da stvoriš ni iz čega, da imaš neku ideju i da sa dosta sati rada možeš da napraviš nešto za početak tebi zanimljivo. A kasnije se ispostavi da i drugi to cene.

Ivan Minić: Potpuno mi je fascinantno koliko nekih sjajnih ljudi, koji danas rade najrazličitije stvari, u kreativnim industrijama, je krenulo od toga što im je prvi kontakt bio Flash. Meni lično Flash je uvek bio ekstremno odbojan kao tehnologija. Umeo sam da ga koristim na bazičnom nivou, ono što mi je trebalo. Umeo sam kroz neke tool-ove da napravim i animacije, ali nikad mi nije bio previše atraktivan ovako. Sa strane web-a mi je bio užasan uvek zbog učitavanja, procesora, opterećenja i toga svega. Ali očigledno je bilo nešto magično u tom Flash-u da je bio jako dobar entry point za ljude koji ulaze u to, koji žele malo više od toga da nešto nacrtaju.

Nenad Mladenović: Da, zato što te Flash upoznaje i sa dizajnom, sa statikom, sa crtanjem, sa oblicima, sa vektorima, jer je vektorski softver. Ali ti takođe upoznaje i sa animacijom tako da od starta kreneš da razmišljaš kako bi sve što radiš, koja je suština toga, kako bi to možda moglo da se pomeri, kako je nastala ova stranica, zašto baš tako… Takođe action script te uvodi u neke osnove programiranja, da ti vidiš da to sad može da bude interaktivno. Nije samo animirano, nije neka statika, postoji neka interakcija sa korisnicima. I daje, meni makar, volim da verujem, dalo je dosta široku osnovu. Jer ja već nekoliko godina se ne bavim dizajnom ali opet dalo mi je dovoljno dobru osnovu što se tiče i dizajna i animacije i, na primer, programiranja da koliko toliko razumem kako sve to funkcioniše. Iako ne mogu da pomognem mnogo programerima, ali mogu da ih razumem.

Ivan Minić: Možeš da postaviš neke stvari na nekom bazičnom nivou. Flash smo u tom periodu voleli, ko ga je voleo voleo ga je zbog igrica, jer su zaista bile vrlo simpatične, dopadljive, relativno lako si mogao da napraviš nešto i što je mnogo lepo i jedan od alata kakvih u tom trenutku nije bilo mnogo. Sad ih je vremenom sve više. Jedan od alata gde ti nešto praviš i vidiš šta praviš. Klikneš nešto i to se desi. Nije da čukaš beskonačno i uz Božiju pomoć pojaviće se plavi ekran, na njemu crveni krug. Ne, ovde se vrlo konkretno vidi šta ti to nešto radiš i pomeraš itd. Krećeš od Flash-a, od tih nekih stvari u srednjoj školi. I ne postade limar. A uvek treba dobar limar. Dizajnera i nađeš, a limara ne možeš da nađeš dobrog.

Nenad Mladenović: Slažem se. Ja znam više dobrih dizajnera nego što znam dobrih limara.

Ivan Minić: Eto vidiš. Nije kasno. Zanat i zlatne ruke su uvek… Kako se priča razvija dalje? Ti si bio freelancer u periodu kad smo se mi upoznali.

Početak rada kao freelancer

Nenad Mladenović: Da. znaš šta je tu bilo interesantno? Malopre sam napomenuo da nisam znao da od toga može da se živi jer niko u mom okruženju se nije bavio time ozbiljno i živeo od toga. I onda sam upisao fakultet kao svako ko, jelte, želi nešto u životu i to je normalni sled događaja da upišeš faks. Oduvek sam želeo da se bavim kreativom, ne baš da mora specifično dizajn, jer u tom trneutku iskreno nisam ni bio siguran šta zapravo obuhvata dizajn i koliko je kompleksna grana i šta sve možeš da radiš sa tim. Upisao sam FON koji je jedan od tvojih omiljenih fakulteta, zato što je na svom jednom od smerova imao marketing. A ja sam tad mislio da je marketing isto što i advertising, isto što i kreativa i dizajn. Onda sam došao u Beograd na studije, imao previše slobodnog vremena, jer iskreno nije me previše interesovao fakultet. Otkrio sam 99designs dok sam sa cimerom bio, surfovali smo netom i pokušali da nađemo nešto šta možemo da zaradimo ko studenti, jer dešavalo nam se više puta da spremamo večeru za 20 dinara i navežbali smo se. I kako možemo da zaradimo nešto.

Ivan Minić: Da se to sad dešavalo, mogli biste da postanete influenseri. „Večera za 20 dinara, pratite za više recepata.“

Nenad Mladenović: Da. Naši nas poslali iz malog grada u veliki grad, i onda hteli smo da pomognemo, da ne bude samo da se šlepamo sa njima. I otkrijemo 99designs, što je platforma za freelancere ali je crowdsourcing. Nije klasično kao sada na primer Upwork gde ti biduješ za projekat pa dobiješ projekat. Nego je crowdsourcing u smislu da dođe klijent i kaže: „Meni treba dizajn sajta, ovo je brief, pa vi radite, pa kog ja izaberem on dobija novac.“ I ja onako čisto iz zezanja napravim nekoliko logoa, jer su mi logoi bili tad interesantni, zato što logo mora da priča neku priču, a nema mnogo posla.

Ivan Minić: Možda je to ključno.

Nenad Mladenović: Ne, apsolutno. 😀 I onda kažem: „OK, kako ja sa što manje rada (da zaradim)“, jer dok ti crtaš sajt pa tu treba footer, pa header…

Ivan Minić: Pa i nešto između da se stavi. 😀

Nenad Mladenović: Da. probam ja nekoliko logoa. Tu kačim, dobijem dobre ocene, vidim, kažem: „Čekaj, pa ja ovo mogu da radim.“ I posle možda nedelju dana, dobijem, pobedim prvi konkurs. Onda se spoji lepo i korisno jer meni je bilo uživanje da radim na tome. Prvo što je mnogo kul jer ti imaš recimo 200 aktivnih konkursa. Nije klasičan odnos klijent – dizajner, gde dođe klijent i kaže: „Napravi mi ovo, ja imam ovaj problem.“ Nego ti imaš 200 klijenata i izabereš koji ti se klijent najviše dopada, koji ti se projekat najviše dopada. To je bilo super, krenuo sam da pravim selekciju stvari koje mi se sviđaju i kažem: “Ovih 10 ću da radim, ovi ostali mi nisu interesantni.“ I poprilično brzo sam krenuo da pobeđujem konkurse i zaradio sam 600 evra posle možda dve nedelje rada na tom sajtu, što je meni bilo super… Moji roditelji ne zarađuju toliko zajedno, a ja sam student koji sa 20 dinara sprema večeru. Definitivno je ta nagrada koju sam dobio u vidu novca, pomogla da vidim da može da se živi od ovoga i da može da se radi. Tako nekako je posle krenulo sa tim.

Ivan Minić: U kom trenutku ti krećeš da upoznaješ ekipu koja se bavi sličnim stvarima, ima slična interesovanja, sklonosti? Neopix je došao kao kruna toga svega. Ali pre toga postoji predistorija koja je pre svega veliko prijateljstvo, gomila nekog zajedničkog rada kroz projekte i čuda, u tom nekom periodu pre Neopix-a, a i na početku Neopix-a i mi smo vrlo često sarađivali kroz te varijante: imaš nekog ko radi to, jer ti u tvojoj ekipi imaš nekog ko radi svaku od tih stvari koja je nama trebala, dizajn karaktera za igru, dizajn background-a za ovo, za ono, dizajn tih nekih ilustratorskih najčešće stvari. Ti si nam uvek nalazio neke kontakte. Svi ti ljudi sa kojima smo mi radili, upoznali, koji su svi bili momci tu negde isto naših godina, svi ti ljudi na kraju su postali Neopix.

Nenad Mladenović: Da, dobar deo njih svakako. Ja volim da kažem da sam ja dizajner koji je upao u preduzetništvo.

Ivan Minić: Pogreši čovek. Nije hteo niko drugi. 😀

Nenad Mladenović: Bukvalno to. Jer šta se dešavalo… Prvog klijenta kog sam dobio, tada sam već malo ušao u neki web dizajn, nije više bio samo logo dizajn ni animacije, to je nekako prirodno dolazilo i do web dizajna, on je imao nekog svog programera iz Indije. I to je moj prvi susret sa programerima iz Indije, jelte, gde sam ja nešto crtao za klijenta. I meni programer iz Indije kaže: „Ovo ne može da se napravi.“ Ja kažem: „Pa kako onda ovaj sajt, ovaj sajt i ovaj sajt ima isti princip?“ „Pa to ne može.“ Onda ja kažem klijentu: „Jel OK da ja pitam drugara da proba, ne moraš ništa da plaćaš, jer meni samo je želja da to zaista izgleda ovako kako sam nacrtao, zato što je sve to rađeno s razlogom. Nije slučajno, pa da treba približno.“ On kaže: „Hajde, slobodno, može.“ I tako ja jednog od dobrih drugara ubacim, tad mi je bio i jako dobar prijatelj, igrali smo fubal zajedno, putovali zajedno, ali ja sam tad imao neki trip da ne radim sa dobrim prijateljima, mislio sam da ne bi trebalo da radim sa njima. Jer to je neka priča oko tebe. „Ovo kumstvo se pokvarilo zbog posla…“ Ja prelomim tu, kažem: „Možda ima misla, možda je to od situacije do situacije…“

Ivan Minić: Radim samo sa neprijateljima. 😀

Nenad Mladenović: I tako njega pitam da on to odradi, on naravno odradi, pokida jer je stvarno fantastičan inženjer. I ja dobijem odjednom kolegu. Apsolutno neplanirano. Meni je bilo stalo da, zato nekako smo i krenuli da skupljamo ljude na neki način oko sebe, jer sam hteo da imam priliku da napravim nešto jako kul, nešto što se meni sviđa, a nisam imao prilike od nekog drugog, konkretno ti Indijci nisu znali to da rade. To je tako raslo, napravila se firma bukvalno. Sve je krenulo od toga da ja nisam hteo da se zaposlim negde da radim, da imam priliku da radim sa dobrim programerima, nego cimam ljude koje sam znao da su dobri ljudi, da su odlični profesionalnci. Jer, opet, kad ti je neko prijatelj i kompatibilan je s tobom u profesionalnom nivou i pristupu, to je fantastična kombinacija.

Ivan Minić: Kada krećeš u nešto tako, uvek postoji niz nekih izazova. Jedan od razloga zašto se ljudi dosta kasnije odluče da formiraju nekakvu firmu je upravo to što jeste da, ti imaš neke poslove jeste da povremeno se naprave nekakvi novci, čak ne ni beznačajni, nego prilično lepi. Ali da bi imao firmu, da bi imao zaposlene, mora da postoji sistem u kome ima redovno posla, u kome postoji način servisiranja fiksnih troškova itd. Voleo bih da pričamo malo o tome kako ste nailazili na klijente. Ti si, da kažem, krenuo da gradiš negde svoju vidljivost kao dizajner. To je donosilo određene stvari, ali, obično nije samo to dovoljno.

Nenad Mladenović: Ja sam imao sreću da jedan od prijatelja i poznanika, likova koje sam upoznao na moru, on je backpack-ovao kroz Evropu tada kad smo se upoznali. On je tad bio na nekom početku karijere, u HP je radio neki sales. Ja tad ne znam da li sam se uopšte bavio dizajnom. To je bilo baš davno, 13, 14 godina unazad. Ispostavilo se da on napreduje u karijeri paralelno sa tim što ja napedujem u dizajnu. Mi smo samo bili prijatelji. Ali kako je on napredovao u karijeri u HP-u, imao je prilike da radi na primer sa agencijama iz Čikaga, iz Njujorka, iz Los Anđelesa, nije bio zadovoljan poslom koji su te agencije radile za HP. A pošto smo ostali prijatelji na Fejsu, on prati upravo to: moj neki karijerni i razvojni put kao dizajnera.

Ivan Minić: Banere.

Nenad Mladenović: Banere, da naravno. 😀 I onda me je iscimao: „Treba mi pomoć, mislim da bi ti mogao mnogo bolje ove stvari da radiš za HP.“ Ovo mislim da je jako bitna stvar da ljudi razumeju. Ja sam odbio da radim za HP tad projekte. Zato što sam smatrao da mi klinci iz Niša, kako mi možemo da radimo za tako veliku kompaniju kao što je HP? To su tamo bogovi, svi sve znaju.

Ivan Minić: Svi po četiri ruke imaju, dve glave…

Nenad Mladenović: Da, i ja sam odbio. Rekao sam: „Izvini, ne mogu, ne osećam se sigurnim da radim za HP. Ako imaš neki manji projekat, možemo da radimo.“ Onda sam mu pomogao oko nekih tih manjih projekata koje je imao. Imao je neku ideju za firmu, opet neki brending, logo, sajt. Ali šta je bilo interesantno? Nakon, recimo, godinu dana, njegov partner me zove, jer smo se mi upoznali kroz te neke projekte zajedno. I kaže mi: „Nenade, treba mi tvoja pomoć odmah.“ Ne ostavlja mi prostora za izbor. „Imamo problem, radimo jedan portal za HP, treba mi tvoja pomoć odmah.“ Ja rekoh: „OK, hajde. Prošlo je godinu dana, valjda sad kao znam.“

Ivan Minić: Za prijatelje…

Nenad Mladenović: Jedna od većih grešaka u životu mi je što nisam odmah prihvatio da radim za HP. 😀 Zato što je bilo pogrešno, OK je da ti sumnjaš u sebe, jer to će da te učini verovatno boljim profesinalcem jer ćeš češće da preispituješ svoje odluke i više da radiš na tome. Ti ćeš da vidiš greške kad drugi ne vide greške. Ali, što sam mislio da oni tamo znaju nešto mnogo više. Jer mi kad smo ušli posle u saradnju sa HP-om, mi smo videli da oni zapravo ne znaju šta rade. Da klinci neki iz Niša znaju više o procesu, znaju više o proizvodu, programiranju, dizajnu, nego što zna bilo ko tamo. By the way, HP razvojni tim je u Indiji. Tako da mi je to drugi put kad sam sarađivao sa Indijcima.

Ivan Minić: Ja mislim da je jako dobro što si ispričao ovo, mislim da čak nije ni loše što si odbio u tom trenutku, jer ko zna gde bi te to dovelo. Možda te ne bi dovelo ovde. Ne na ovu stolicu… 😀

Nenad Mladenović: Jasno. 😀

Ivan Minić: Možda te ne bi dovelo karijerno dalje gde treba. Jer kad kreneš da radiš sa korporacijama u nekom trenutku, postoji razlog zašto su oni tamo takvi. I verujem da vremenom svako postaje takav ako ostane previše dugo u tome. Vi biste se možda izvukli na vreme, možda biste izvukli samo dobre stvari iz toga, ali na kraju dana nikad ne znaš kako to ide. To kao pozove te čovek i kaže: „Trebaš mi odmah. Treba mi da se reši problem.“ I naravno na ćeš da uskočiš. Naravno da ćeš da daš sve od sebe. Nekad će to da bude dovoljno, nekad neće, u ovom slučaju je bilo dovoljno.

Nenad Mladenović: Da. Ovo je jedna velika lekcija bila kasnije. Naravno što sam više imao prilike da putujem i da provodim više vremena u Americi i u San Francisku, i u Njujorku i u Australiji, to sam više shvatao da mi zapravo znamo šta radimo. Makar je moja neka ekipa, a pretpostavljam da možda i kod društva u kolektivu, imala kompleks niže vrednosti da oni tamo znaju mnogo više od nas. I to mi se, na primer, desilo isto jednom u Njujorku. Imao sam zakazan sastanak, neka agencija ima kancelariju na Menhetnu, spratovi i spratovi zgrade na Menhetnu, što košta više nego naša…

Ivan Minić: Košta nešto.

Nenad Mladenović: Ja imam sastanak sa likom koji je head of UX. Oni imaju ceo departman za user experience, to je neki sad opasan lik. Ja dolazim na sastanak i pitam lika: „Voleo bih da naučim nešto više o ovome, mi smo tek ušli u taj proces, kako vi radite testiranje user experience-a, kako radite ovo, ono?“ Kaže: „Mi imamo dosta iskustva u toj oblasti“. „Molim?“ „Da, imamo dosta iskustva. Ja i kolega radimo na tome.“ Ja shvatim da moja slika kako zapravo industrija funkcioniše, da je to ta velika agencija iz Njujorka sa Menhetna, ima head of UX, zapravo je jedan lik koji na iskustvo radi UX.

Ivan Minić: Na stav. Ja samo mislim, a ti me ispravi ako se ne slažeš, ali mislim da je ključna stvar zašto ti možda sa svojim ljudima radiš neke stvari bolje nego što bi se očekivalo i zašto možda ja neke stvari radim bolje nego što bi se očekivalo i bolje nego što radi većina drugih ljudi, je što je nama zapravo stalo.  Ima stvari koje radiš zato što treba da se urade i uradiš. Šta god. Ali za većinu nekih stvari koje pokušavaš da staviš u centar svog interesovanja i posla, za većinu tih stvari tebi je dubinski, suštinski stalo do toga. I tvojim ljudima sa kojima radiš je dubinski, suštinski stalo do toga. I ne moraju da imaju dve glave i šest ruku i osam nogu. Dovoljno je samo da im je stalo. To je razlika koja je nemerljiva u odnosu na neke tamo ljude kojima je to samo još jedna stvar koju će da čekiraju sa spiska tog dana i da se otkucaju na kraju i da uzmu platu.

Nenad Mladenović: Tako je. Moj prvi partner i ja kada smo krenuli da formiramo Neopix, kako smo se mi generalno skapirali? I on i ja smo imali stav ako ćemo da radimo nešto, ima da ga radimo kako treba. Nećemo samo da ga odradimo čisto da kažemo: „Završeno je“. Onda je to neka osnova kulture Neopix-a bila, koju smo on i ja postavili nesvesno. Mi smo bili klinci, on inženjer, ja dizajner, ali smo obojica znali da nam je i dosta stalo i obojica smo, što je jako bitna stvar, poštovali jedan drugog i šta ovaj drugi zna. Jer smo znali da ovaj drugi to ne ume. Baš smo bili, i dalje smo komplementarni. Baš zbog toga mislim da je to jedna od stvari gde nije postojalo takmičenje da li je dizajner bitniji ili je porgramer bitniji. Ne. Mi znamo da obojica moramo da damo svoj maksimum da bi to ispalo kako treba. I sad, dan danas mi primećujemo kolektivno da je nama u Neopix-u više stalo do proizvoda naših klijenata nego njima samima. Mi smo ti koji vraćamo sebe. Mi smo ti koji kažemo: „Ovo mora bolje.“ Mi smo ti koji više razmišljamo o proizvodu koji pravimo za klijenta, nego oni sami. U prste ga znamo. Dešavalo se da klijenti ni ne znaju šta im se sve nalazi u proizvodu.

Ivan Minić: Kada formirate Neopix? Ko formira, ko je core Neopix-a? I kako kreće ta priča sa firmom, kancelarijom, zaposlenima, fiksnim troškovima…?

Formiranje Neopix-a

Nenad Mladenović: Dobra stvar je, na primer, baš sam razmišljao o tome sve više i više, pitam se da li bih se upustio u sve ovo da sam znao šta me čeka. Jer ja sam, opet kažem, dizajner koji je upao u preduzetničke vode. Mi prvih dve, tri godine nismo ni imali zvaničnu firmu. Mi smo bili neki vid kolektiva. Nas nekoliko freelancer-a, svi radimo zajedno, radimo za iste klijente, na istim projektima, ali nismo imali ime, nije bio Neopix. Nego, eto. Mi se skupili i radimo. Sve se to stvarno dešavalo spontano, jer opet nama je i dan danas 99,9% projekata koje dobijamo su isključivo na preporuku. Najveći projekti sa najvećim svetskim firmama sa kojima sarađujemo su na preporuku. Zato što je neko pre bio zadovoljan. I to opet što mislim da je jako bitna stvar: ja ne mislim da smo mi najbolji dizajneri, ne mislim da smo najbolji programeri, ali mislim da smo mnogo dobri u tome da razumemo klijenta i da imamo taj odnos gde brinemo da se klijent oseća sigurno kad priča sa nama. I da jednostavno mnogo im je drago kada svaki sastanak treba da bude pozitivna, lepa stvar. I da oni jedva čekaju da se čuju sa tobom. A ne da budete jedni protiv drugih.

Ivan Minić: Zvuči nemoguće. 😀

Nenad Mladenović: Treba rada dosta. Ali ozbiljno. Ja i dalje vidim koliko grešaka pravimo u dizajnu i developmentu. Ali klijenti nas ne napuštaju. Zato što znaju da se greške dešavaju. Veći problem im je možda da nađu nekog drugog jer ne znaju da će da neko drugi da pravi iste greške ili ne. A sa nama se osećaju sigurno jer znaju da nam je stalo. I kad smo napravili grešku, o našem trošku ćemo da je rešimo. Jer zaista je to suština problema. Ja vodim firmu sad, ali sam i dalje duboko u sebi dizajner i product osoba. Neko ko dolazi s product-a. Sve ove stvari o biznisu sam učio usput i krivo mi je što nisam imao nekog mentora ranije da mi kaže, jer uštedeo bi mi i mnogo novca i mnogo energije i smanjio bi stres svakako.

Ivan Minić: Ali ne bi to bilo to.

Nenad Mladenović: Pa znaš kako: mi svi koji imamo te blago mazohitične tendencije…

Ivan Minić: Što blago? 😀

Nenad Mladenović: Kad ti neko drugi kaže nije isto, kao kad ti na svojoj koži to osetiš. Kad ti naučiš. Za neke stvari, kažu ljudi moraš sam. Ne možeš ti preko knjige da naučiš da plivaš. Moraš da probaš. Sa te strane sada kada razmislim, donekle smo imali sreću što smo opstali uopšte ovoliko dugo. Jer smo imali mnogo težak period. Kako smo krenuli da radimo, kako se skupilo nas više, kako smo već osnovali firmu i onda već malo krenuli da razmišljamo i o skaliranju i o zaposlenima i o projektima. Ja tek sad, ne sad, ali sam shvatio kasnije tek par godina nakon toga, da smo mi u tom trenutku imali ispod 30% billable ljudi, osoba koje mi možemo da naplatimo. A mi smo outsource service studio koji naplaćuje svoje usluge. Kako ti uopšte opstaješ sa 30% ljudi čije vreme možeš da naplatiš?

Ivan Minić: Niš nije skup. 😀

Nenad Mladenović: Niš nije skup definitivno, i pomaže ako imaš partnere koji su u stanju da rade 16 sati i onda nadomeste još nekog. 😀 Tako da nam je dosta vremena trebalo da skapiramo: „OK, ovo ne može ovako. Mi moramo da imamo određeni odnos billable i nebillable ljudi. Mora da se zna koja je generalno strategija rasta, možda nam neke pozicije nisu bitne u ovom trenutku, možda treba da preusmerimo poslovanje.“ Generalno je interesantno što sve te neke stvari osetiš na svojoj koži. Ali tako najbolje naučiš. Kad jednom ostaviš na stolu ogromnu sumu novca, jer nam se to dešavalo. Klijent veliki iz Amerike pita: „Koliko ovo košta?“. I mi, pošto tad nismo imali računicu koliko košta nego odokativno koliko je nama mnogo para, a nama je tad sve bilo mnogo para, im kažemo koliko je to nama mnogo para i oni u jednoj sekundi kažu: „Može“. Znači da smo ostavili mnogo para na stolu. Onda kad kreneš malo da razumeš kako brojke funkcionišu, kako funkcionišu down time kod ljudi, greške u estimacijama, shvatiš koliko je zapravo biznis outsourcing firme ozbiljan biznis. Super je sve to što se mi družimo i što radimo kul stvari, ali da bi imali priliku da nastavimo da radimo te kul stvari, taj biznis mora da bude profitabilan. I jednostavno ne možemo ako tako to nije slučaj, džabe što mi sve super radimo i imamo kul kanc na primer…

Ivan Minić: Kad kažeš da je u startu značajan procenat da kažem ljudi, radnih sati, vremena, bio nešto što je nonbillable, odnosno nenaplativo, to nisu konkretni ljudi koji rade na sat koji se naplaćuje. Kako je izgledala struktura, ko su ti ljudi, šta su oni radili?

Nenad Mladenović: Mi smo imali viziju da je za skaliranje i za uspešan biznis važno da imaš ljude u prodaji. I da je važno da imaš ljudske resurse ako vas je šestoro. Da je važno da imaš tako neke pozicije, nekog ko se bavi isključivo finansijama, iako vas je šestoro, sedmoro, osmoro. Bili smo jako neiskusni, jer to zvuči možda nekom ko je neiskusan kao pravac, ali je zapravo pogrešno jer prvo, što se tiče prodaje, ako želiš da se takmičiš sa satnicom, tj. sa cenom sata, sa Indijom, sa Bugarskom, Ukrajinom ili sa kim god, onda ta prodaja u smislu nekog cold calling-a cold mailing-a, cimaš ljude na LinkedIn, onda možda i ima smisla. Jer se tu gleda isključivo…

Ivan Minić: Na kilo. Što više kilo…

Nenad Mladenović: Pa da. svako gleda svoj bottom line. Ali s obzirom da mi nikad nismo hteli da se trkamo, niti nam je to bio pristup, nama je uvek bilo bolje da više naplatimo neki projekat, i onda da nemamo projekat dva meseca. Da sa manje posla zaradimo više, ali to što radimo da radimo kako treba. Nego da upadnemo u tu neku mašinu da bude što jeftinije i da se takmičimo sa tim firmama koje tako funkcionišu. U tom slučaju sales takvog tipa nema smisla. Jer je čak i dan danas naš sales po principu consulting-a. Nemamo mi osobu koja je samo fokusirana na prodaju. Već imamo nas nekoliko osnivača koji koriste svoju mrežu poznanika ili saradnika i svaki put kada bi se upoznali sa nekim novim, koji ima neke potrebe za digitalnim proizvodom, mi nikad ne bi pričali koliko smo mi dobri, sa kim sve radimo i koliko imamo programera. Nego ih pitamo: „Šta vam treba? Kako možemo da vam pomognemo?“ Ili slušamo šta nam pričaju i onda im damo savete. I tako se stiče ta neka sigurnost već posle prvog sastanka, ljudi znaju da hoće da rade sa nama, niti su nas pitali koliko košta, niti nešto drugo. Jednostavno se osete sigurno. Onda kroz consulting sve projekte koje dolaze na preporuku dobijaš. To ne možeš da radiš sa cold mailing-om. Ne možeš da radiš consulting preko LinkedIn-a nekom.

Ivan Minić: Ne možeš da radiš ni consulting na način na koji se generalno consulting radi ovde. Sad ti kažeš da ti dođeš tamo i slušaš njih. Ne radi se tako consulting. Ti kad dođeš, kažeš: „Vi treba da promenite to i to.“ „Ali vi ne znate ništa o našem poslu.“ „Ne, ne, vi treba da promenite to i to.“ I tako.

Nenad Mladenović: Ahaaaa. Dobro. Da. 😀

Ivan Minić: Šalim se, naravno. 😀 Ali mnogo je takvih slučajeva. A zapravo vrlo malo je ljudi koji kada dođu negde i kad neko proceni da može da ih angažuje da nešto unaprede, odnosno nije ih toliko malo koliko su tihi, tiha voda breg roni, jel, koji dođu i kažu: „Ja ću sad da dve nedelje samo gledam šta vi radite i da vas pitam s vremena na vreme nešto što mi nije jasno“. „A kad ćete da nam kažete kako da nešto unapredimo?“ „Pa, kad budem razumeo šta radite.“

Nenad Mladenović: Tako je. Zato i kažem možda taj dizajn koji mi isporučimo nije najlepši ili nije najbolji, ali sa druge strane, znamo odakle dolazi i dokle god razvijamo takvu komunikaciju, takav odnos sa klijentima, znamo da ćemo i mi imati prilike da unapredimo, da ga napravimo boljim. Tako da to je, na primer, evo jedna od stvari: mislim da je slučaj, pogotovo sa malim kompanijama koje žele da se takmiče, žele da imaju takav neki imidž da je kvalitet bitan i da, OK, košta, ja ne mogu da zaposlim mnogo kvalitetnog inžinjera i da mu dam prosečnu platu da bih mogao nekom da spustim trošak. Ako zaposlim kvalitetnog inžinjera, moram da mu dam platu koja bi njega zadovoljila, i to će posle da košta i klijenta. A klijenti ponekad znaju da očekuju tržišne cene ili nešto kažu: „Šta to znači?“ Svi hoće kvalitet. Ako hoćeš kvalitet, kvalitet košta. Ja volim da kažem da generalno good work takes time. Koliko god, ne možeš ti da uradiš nešto što je zaista kvalitetno, na prvu loptu. Moraš da se konstantno preispituješ i da se unapređuješ. Nekad nemaš taj luksuz, ideš sa najboljim namerama i sa najboljom nekom idejom. Ali generalno je zato bitno da možeš da se vratiš i ispraviš grešku ako si napravio.

Ivan Minić: Ono što je meni isto vrlo interesantno u tom nekom tvom kolektivu i danas ‘Neopix’-u, nekada tom kružook-u čudnih umetnika, freelancer-a, inžinjera, to su neki jako inspirativni i lepi razvojni putevi nekih ljudi koji su u tu priču ušli. Vi ste umeli da prepoznate talente i da ih na neki način usmerite tako da oni zaista i izrastu kroz ceo taj proces. E sad, to je vrlo teško i malo firmi uspeva u tome, najdalje što postižu jeste, da nekoga ko je reasonable talentovan za nešto, uključe u proces, da nauči dovoljno, da postane junior, da nakon šest meseci ode na veću platu, itd. Negde mi se čini, znajući vas kroz ceo proces, vi skoro da niste ni imali slučajeve da ljudi odlaze. Osim u nekim baš izuzetnim situacijama, ali mi je fantastično kako su ljudi napredovali, kak osu ljudi bukvalno iz viđanja u viđanje, iz godine u godinu rasli neverovatno, jer su imali oko sebe i podršku i okruženje i nekoga ko će voditi računa da dobija i adekvatne projekte i adekvatna mesta na tim projektima. Voleo bih da mi kažeš nešto više o tome, voleo bih da možda podeliš neku priču.

Nenad Mladenović: Evo odmah da krenem od primera, što konkretnijih. Generalno stoji jedno ostvarenje na koje sam stvarno najviše ponosan, jer kod nas u timu, pogotovo u dizajn timu, ima ljudi koji su završili geografiji, koji su završili pedagogiju. Imamo čak i jednog, tj. on je jedini dizajner, formalno školovani dizajner koji je završio Akademiju lepih umetnosti, radi motion graphics, radi animaciju, ne radi UX UI. Ali da, mogu da kažem da sam preponosan na to, jer jedan od naših vodećih product dizajnera u timu je neko ko je kod nas došao na praksu pre četiri godine i tek je zagrebao površinu baš, a sada je verovatno jedan od boljih dizajnera u državi mogu da kažem slobodno. Znam da ga ceo Niš hoće, svako ko priča sa njim, hoće da on pređe kod njih.

Ivan Minić: Al’ ne može 🙂

Nenad Mladenović: Pa, ja se nadam da će i dalje da ostane kod nas. Ali, vraćam se na kulturu, jer kultura firme je mnogo više od lazybag-ova, kancelarije i piva ili čega već.

Ivan Minić: I trafike, trafike kancelarije.

Nenad Mladenović: Da. Imam priču za to, tako da bih voleo posle da se vratimo na to, podseti me. Ali, sada da se vratim na kulturu. Kultura, kak osmo prirodno postavljali nas nekoliko osnivača, je bila upravo na usavršavanju i razumevanju i učenju novih stvari. Mi kao dizajneri koji nismo znali ništa o programiranju tada, smo radili blisko sa programerima da razumemo kako njihov posao izgleda, da bi mogli bolje da razmišljamo šta je no što je izvodljivije i lake. da olakšamo njima posao, a da opet imamo isti krajnji cilj, da ne bude: “Evo ja sam nacrtao ovako i ne interesuje me kako ćeš da ga napraviš”. Znači, to razumevanje šta dolazi pre tebe i šta dolazi posle tebe je mnogo bitno za kulturu kompanije, jer kada je kultura tako postavljena, onda ljudi brže i lakše uče. Onda nema ono kao: ” Šta si mi ovo nacrtao ovako, ne može to ovako” i čak i ako ti kaže neko, kažeš: “Dobro izvini, nisam znao, jel možeš da mi kažeš kako je tebi lakše da to sledeći put izbegnemo, da to bude bolje?” Na to sam možda i najviše ponosan što ne postoji ja mislim osoba koju je strah nešto da pita u firmi, niti tip da se ne složi sa nečim. Ja često se raspravljam sa dizajnerima o tome da li treba ovako il’ treba onako, ali argumentovano, znači ego ne sme da postoji. Ja sam nekad u pravu, nekad su oni u pravu, to je apsolutno ok. Ali mi je mnogo drago što imaš apsolutno pravo da pitaš, imaš pravo da se ne složiš sa nekim, to je neka osnova koja je potrebna da bi moglo da se napreduje. Jer ako si napravio kulturu: “Nemoj ništa da me pitaš, radi šta sam ti rekao”, ne može tu baš mnogo da se napreduje.

Ivan Minić: Dobro, mislim da to ima veze i sa tim da biraš te ljude koji će da pitaju. Jer ima ljudi koji mnogo vole da pitaju, onda to može da izazove određene posledice.

Nenad Mladenović: Da. treba nači balans svakako. Ali, radoznali ljudi su oni koji su mnogo dobri za rad, zato što, radoznalost zahteva da se hrani i ne možeš mene pet puta da pitaš, ja nemam vremena za tebe. Šesti put nećeš da me pitaš. Ali sa druge strane to su ljudi koji sami uče, jer konstantno ih nešto novo interesuje, oni će da pričaju i sa marketarima, da razumeju kako oni rade svoj deo posla, kako rade programeri. Mnogo će brže da se razviju kao profesionalci. To su ljudi koje spremaš za top level pozicije, jer to su ljudi koji mogu da vode tim. Potrebno je da imaš određenu širinu, da bi mogao da budeš na nekoj vodećoj poziciji, jer ona zahteva dosta različitih odgovornosti, a ne samo da radiš najbolje dizajn ili samo front end da znaš, da radiš angular i ništa više na primer.

Otkud trafika u firmi? 🙂

Ivan Minić: A kaži mi, kada smo već pomenuli, zašto imate trafiku u firmi?

Nenad Mladenović: Pa zato što smo mi hteli da enterijer naše kancelarije bude nešto autentično za Jugoslaviju, za nešto odakle smo mi. Pogotovo što smo restaurirali staru fabriku iz trideset i neke. Tu smo napravili prostor i onda smo hteli da napravimo nešto što je jako autentično za naše prostore. Na primer, neke kompanije ubacuju Londonsku telefonsku govornicu, mi kao narod, kao društvo, nemamo ništa sa tim, a svakako nam je trebao prostor gde može neko da se osami, ako ima konferencijski poziv ili jednostavno da može da radi. I mene generalno K-67 kiosk me je uvek oduševljavao, zato što je mnogo jednostavan, a mnogo je više od toga, jer je i modularan, to je biser jugoslovenskog industrijskog dizajna. Izvožen je u celom svetu i moram da podelim priču kada sam bio u muzeju “Moma”- Muzej moderne umetnosti u Njujorku, video sam trafiku tamo i to mi je na neki način bio dokaz da ima nešto, ta trafika se nalazi kod nas i nalazi se u “Momi” na display-u, kao jedan od fantastičnih proizvoda koji je dizajniran u tom nekom periodu.

Ivan Minić: Moram da primetim tu jednu stvar, pošto i ja kada sam sređivao kancelariju, nisam baš imao ni prostora za trafiku da se razumemo, ali ne bih je verovatno stavio, mada imao sam neku ideju za terasu i trafiku, ali ok, ali, ono što jesam razmišljao, a potiče sa vrlo sličnog mesta kao trafika, iz nekih čudnih razloga, Slovenija je p tom pitanju bila zaista nešto fantastično i ja određene komade nameštaja koje je pravio ‘Stol Kamnik’ obožavam. Sada možeš da ih sretneš samo u čekaonicama bolnica, odmarališta i slično. Onaj njihove jaje fotelje, ali ona je meni nešto najsavršenije na svetu, ja sam sto puta hteo da kupim neke te rashodovane, pa da ih restaurira, ali nije mi se uklopilo na kraju. Prvo nisam našao to što sam hteo, a onda mi se nisu uklopile finansije, nije se desilo, ali ima nešto  u svemu tome. Ima i drugih svari, Iskra telefon i svašta nešto. I kada je bio Mario koji je pričao o Jugodomu, sve ti neki komadi tamo, imaš utisak da si deo sveta, nije to zaostajalo. Da skandinavski nameštaj je skandinavski nameštaj da se razumemo, oni to umeju, ali umemo i mi ponešto.

Nenad Mladenović: Apsolutno.

Ivan Minić: I u svakom tom nekom delu zemlje si imao autentične proizvode. Dobro, imao si “Sloboda Čačak” usisivač koji  je mogao da se koristi kao raketa, ali stvarno svuda si imao te neke autentične komade koji su fantastični. Sad nisu svi za restauriranje i korišćenje danas, ali ima mnogo nečeg što je bilo dobro, a više toga nema.

Nenad Mladenović: Još jedan razlog zašto baš trafika, a ne na primer neki fensi novi moderni Phone booth koji je savršeno tapaciran, baš zbog toga što smo mi za našu kancelariju izabrali fabriku koju je neko napustio. Gde su ljudi rekli: “Ovo ne valja” i pustili su da trune. I mi smo hteli da pokažemo da su koske dobre, može to da se sredi, samo treba malo vizije. Jednostavno da ono što je neko odbacio sredimo i da mu vratimo neki stari sjaj, hoćemo da se na neki način borim protiv te kulture- mora sve novo, mora sve iz početka. Mi tad ništa nismo znali, sad ćemo da znamo kako se radi, a pogotovo dizajn. Mislim, ‘Iskrin’ telefon je nagrađivan na sajmovima širom sveta.

Ivan Minić: I telefoni koji su kupljeni tad, pre 60 godina, rade i dalje. Svi oni rade i dalje.

Nenad Mladenović: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Jel ima u trafici sve ono na šta smo navikli u crvenim trafikama, a to je hod dog, senf i to?

Nenad Mladenović: E u Nišu su uglavnom te trafike koristile za karte za autobus i ok, ovako kao klasične trafike. Nismo nikad imali ja mislim, makar kada sam ja odrastao, ne sećam se da su bili hotdog-ovi kod nas, to je možda neka ovde stvar.

Ivan Minić: Moguće da je lokalna stvar. Ovde se bile te, ali crvene, isključivo crvene.

Nenad Mladenović: Crvene su bile i u Nišu, ali iz jako praktičnih razloga smo hteli originalnu zelenu boju, pošto crvene mislim da su i zbog vremena tada bile popularne u Srbiji. A mislim da su u Sloveniji originalno bila i bela i zelena, kao opcija. Mi smo uzeli zelenu iz jako praktičnih razloga, jer ako bi se fotkao čovek pored crvene trafike, ne bi mogao baš kolor korekciju da radiš kako treba, a i možda bi bilo previše.

Ivan Minić: Šta ti je, kad je čovek dizajner.

Nenad Mladenović: Da, razmišljali smo o mnogo stvari, ali da, ta trafika je istapacirana, ima struju, ima svetlo, ima sto, tako da je baš lepo mesto, jedino nema ventilaciju, to je malo problem, ali dobro.

Ivan Minić: Pa ugradićete neku klimu.

Nenad Mladenović: Ima točkove, tako da je mrdamo u zavisnosti od toga gde nam je potrebno.

Ivan Minić: Mi smo snalažljiv narod, kod nas ti je to relativno uobičajeno da vidiš na nekim ovim manje prometnim linijama, gde nije tolika kontrola autobus star 40 godina, koji ima klimu 12-icu nazad montiranu i kao šta, ne postoji problem.

Nenad Mladenović: E vidiš, da, mogli bi i to stvarno da uradimo.

Ivan Minić: Dobro, imate trafiku, imate svašta nešto lepo, kancelariju su vam super, niko ne bi provalio da ste u napuštenoj fabrici, kojoj ste malo vratili ljubavi i svrhe.

Nenad Mladenović: Da.

Digitalni proizvodi

Ivan Minić: Ali ajde malo da pričamo šta ste to nešto cool radili, šta je to nešto što vam je posebno da kažem bilo značajno? Jer ‘Neopix’ iz onog perioda koji smo do sad opisali, gde vi kao počinjete, to sve narasta na prilično ozbiljnu firmu.

Nenad Mladenović: Da, ima nas trenutno 30. To je tako sa razlogom, jer dosta smo radili na tome da imamo kontrolisan rast, da bi se baš ta kultura i prenela, da bi mogli da zadržimo kvalitet, moramo pažljivo da biramo ljude i da pravimo dovoljno prostora između novih zaposlenih. Radimo već poslednjih 5 godina aktivno isključivo na digitalnim proizvodima. Digitalni proizvodi su ono što je osnova nečijih poslovanja, tako ga gledamo kao razlika između softvera i digitalnih proizvoda. Neko ima ideju za start up i hoće da napravi aplikaciju koja je osnova tog poslovanja, sve se dešava preko aplikacije, to je ono što mi radimo. Radimo dosta sa klijentima iz Australije i Amerike, to su neka dva najveća tržišta i ono što je na primer interesantno je što smo tu sa klijentima od ideje, dok još nisu sigurni kako to treba da izgleda ali znaju koji problem žele da reše recimo ili šta je ono što nedostaje na tržištu kada su u pitanju digitalni proizvodi. I onda imamo priliku da oblikujemo tu ideju zajedno sa klijentima. Tako da eto, jedna od interesantnijih stvari je taj product dizajn kojim se bavimo, što je posebna oblast u dizajnu. Opet dizajn kakvim se mi bavimo je mnogo bliži inženjeringu, nego što je umetnosti, jer za sve mora da postoji razlog, zna se kako se radi, moraju da se razumeju korisnički pattern-i. Tako da, jedna od interesantnijih stvari je upravo to, definisanje šta je zapravo taj proizvod, šta je zapravo MVP i kako da se sve to izvede od ideje do realizacije i do nekog marketinga osnovnog fokusiranja na tržište. Ima još par stvari o kojima još ne smem da pričam, tek će da se dese, ali jedna od naših omiljenih aplikacija je za klijenta iz Australije, to je Burger collective, možda tebi bude interesantno, možda ćemo da sarađujemo nekada na tome, a to je bukvalno društvena mreža koja je okupila fanove burgera iz celog sveta. Doduše, za sada je Australija, ali uskoro širimo na ceo svet i daje priliku ljudima da mogu da ocenjuju kvalitet burgera, da se jednostavno druže oko tog zajedničkog interesa i da saznaju koji je zapravo najbolji burger u Australiji, jer je to jako bitno, veruj mi 🙂

Ivan Minić: Postoje neke stvari, oko kojih se ljudi povezani na nekom dubljem emotivnom nivou. Jedna od njih definitivno jeste hrana, posebno te neke podvrste hrane koje su specifične. Tu su onda piva, vina, sve te neke stvari gde ljudi imaju stav oko toga i to je interesantno. I kažeš da vi kada radite, u principu najčešće radite od početak ceo proizvod. Na neki način, ja bih povukao paralelu, obično outsourcing podrazumeva samo produkciju, gde neko ti pošalje vrlo precizno definisano šta radiš i ti si izvođač radova i samo to radiš. U vom konkretnom slučaju, da probamo da predstavimo to ljudima koji nemaju veze sa svim ovim i ne znaju kako sve to funkcioniše. Vaš angažuje Mercedes da napravite novi model, ne da nacrtate nego da zajedno sa njima, uz njihov feedback i sve ostalo napravite taj auto i pripremite ga za sve ostalo što uz to ide. Obično te stvari idu drugačije. Ovo sa druge strane nosi jako dobar momenat sa sobom, a to je da su obično ti projekti dugoročniji. Ne samo dugoročniji u smislu da ćete duže nešto da fakturišete, ne zbog toga nego zbog činjenice da se kontroliše ceo proces na neki način. Podelio si sa nama jedan od njih. Na vašem sajtu ima nekoliko case-ova, ali nema ih baš previše. Šta si naučio u radu na takvim kompleksnim projektima. Jer ok, krećeš od nečega što je ekstremno jednostavno, pa onda radiš banere, varijacije i sve to, ali u suštini stvari se usaglašavaju vremenom i u jednom trenutku dođeš do nečega što je baš komplikovano.

Nenad Mladenović: Da. Vraćam se opet na taj stav da komplikovane stvari moraju da se raščlane na jako jednostavne stvari. Baš zbog toga su i ta pitanja, baš zbog toga je i to slušanje klijenata. To je možda i najzanimljiviji deo našeg posla, jer imamo priliku da nečiju viziju, nečiju želju i strast oblikujemo u nešto što realno rešava problem. Naravno, nisu svi proizvodi uspešni, ali to je dobra stvar da imaš priliku da uradiš tako nešto. Ono što drži kvalitetne ljude u firmi, verujem da je i taj neki vid izazove na poslu. Nama je generalno važno da taj neko ko je u našoj firmi bude tu zato što želi da bude. Ako je to samo zbog novca, ima sigurno još deset firmi koje bi mogle bolju platu da ponude, možda i bolje uslove, ali ovde je dosta važno to..

Ivan Minić: Ali nemaju trafiku 🙂

Nenad Mladenović: Nemaju trafiku :). Pazi, svi živi su pitali, od arhitekte do nemam pojma koga, bili na foru: “Čemu trafika, kvari nam simetriju?” Videćete. I eto, trafike. Tako da, ono što naučiš je da koliko god je problem kompleksan, ti moraš da ga razložiš da bi mogao da ga razumeš. Ovako samo deluje još strašnije i onda je tako i sa product dizajnom, treba da uđeš u suštinu stvari. Naučiš da jednostavno ne može baš sve kako si zamislio, ne može sve da bude savršeno, jer ta težnja ka perfekcionizmu je dobra, ali zna da bude jako bolna, jer moraš da shvatiš da ne možeš da dostigneš perfekcionizam. I onda treba da igraš taj neki balans, da konstantno želiš da bude odlično, ali da znaš kad je ok i da prekineš i da biraš bitke. Ne možeš da dobiješ svaku bitku, pogotovu kada krene firma, kada su sada tu novi ljudi koji imaju svoju neku ličnost svoje  i ne može sve kako si ti zamislio, ne može sve. Jednostavno moraš da naučiš da pustiš i da budeš tu da pomogneš kada treba. Moj posao je sada, ja ne znam šta će da se desi kada dođem na posao bukvalno.

Ivan Minić: Dotle je došlo? 🙂

Nenad Mladenović: Pa da, to je moj posao sad. Imam ja plan šta bih ja voleo da radim taj dan, ali ja kad dođem ja sam tu da pomognem drugima da bi oni mogli da rade svoj posao kako treba, da ih otkočim  gde su se zaglavili. Jednostavno, nas trideset će bolje stvari da uradi na duži vremenski periodi i veći uticaj da ostvari ako radimo zajedno, ako nije samo jedan ulaz. Tako da to je neka ideja i nešto što sam naučio- jednostavno moraš da pustiš kada treba i moraš da budeš tu i da pomogneš kada treba.

Usponi, padovi i naučene lekcije

Ivan Minić: Kaži mi, za svo ovo vreme sigurno je bilo, već si rekao za neke, ali sigurno je bilo nekih pogrešnih odluka, sigurno je bilo nekih pogrešnih usmerenja.

Nenad Mladenović: Da.

Ivan Minić: Prvo, kako se oporaviš od toga? Drugo, šta radiš kada shvatiš?

Nenad Mladenović: Mnogo je važno da imaš oko sebe ljude sa kojima to možeš da deliš. Ja stalno to i pričam. Ja bez svojih partnera nikada ovo ne bih mogao da uradim. Jer nas trojica zajedno prolazimo kroz to i tu nema filtera. Ti sa svojim kolegama moraš da imaš neku dozu filtera, jer nije ok: “E, frka mi je, ne znam da li ćemo imati za plate”. Mislim, niko neće dobro da se oseća po tom pitanju, nećeš nikome da pomogneš, ali realno nekom treba da kažeš, a taj neko su upravo tvoji partneri. Mnogo je važno da imaš na koga da osloniš i nekoga da ti sa druge strane promeni percepciju. Jer svi mi to gledamo, koliko god da težimo kod objektivnosti, mi to dosta subjektivno, sa dosta emocija gledamo, pogotovu kada nam je stalo do nečega. I onda dosta znači ta druga perspektiva. A sa druge strane vremenom samo shvatiš da ne možeš  uvek da dobiješ ono što hoćeš, ne možeš uvek da uspeš, ali najbitnija stav je da naučiš  iz onoga gde si napravio grešku.

Ivan Minić: A, možda će biti previše sa moje strane, ali moram da te pitam, u trenutku kada si još uvek relativno mali i relativno nestabilan, mislim niko od nas nije u poziciji da napravi ogromnu stratešku grešku i nema veze preživećemo godinu dana od razlike koju smo napravili i stavili sa strane, pa ćemo da peglamo, ne postoji tako nešto. Imaš greške, imaš situacije koje mogu da dovedu do kraja svega ili barem do ozbiljnih tektonskih promena, posebno kada je ceo tim posvećen jednom projektu ili je gro tima posvećen jednom projektu, ti imaš single point of failure, to je sahranilo mnogo outsourcing firme kod nas. Srećna okolnost za te ljudi je što na ovom tržištu, u ovom trenutku fali pet puta više ljudi nego što ima dostupno, tako da ugasi se firma od 400 ljudi, sledeće nedelje svi imaju posao.

Nenad Mladenović: Da.

Ivan Minić: Možda ne baš idealan, ali niko neće ostati gladan i niko neće ostati na ulici. Ali, jako posvećeno birate ljude i svaki čovek je čovek za koga hoćete da se borite. Negde bih voleo da mi kažeš tvoje razmišljanje, jer znam da si i sam bio u teškim situacijama, odnosno da ste bili u teškim situacijama i ja sam u više navrata prolazio kroz to, negde imamo vrlo sličan stav po pitanju toga i kada se desila situacija sa mojom firmom, prva stvar je bila- ok, sledećeg meseca nema više projekata, druga stvar je bila da izađeš pred sve ljude i kažeš: “E, sledeće nedelje nema više projekte i sledeća stvar koju treba svima da vam kažeš, svi ostajete tu gde jeste, ne menjaju vam se plate, ništa se ne dešava, to je moj problem” Ja ću taj problem nekako da rešim. Možda ću da budem malo više nervozan narednih dana, imajte to negde u vidu, ali ljudi ja znam zašto sam odobravo svakog od vas i sve ću da činim da vi tu ostanete.

Nenad Mladenović: Jeste. Evo sad baš taj razgovor, sličan, smo imali sa celom ekipom kad aje cela priča oko paušala i sve što se dešavalo, je bilo: “Nemojte da brinete, isto će vam biti sve kao što je bilo, samo biće vam još bolje, na nama je da se postaramo da vi ne osetite bilo šta”. Ja moram da priznam da smo imali i sreće verovatno, za sve ovo što se dešavalo. Mi bismo mnogo dugo funkcionisali bez cash flow dokumenta. ne cash flow u smislu popisivanja, nego predviđanja i strategije, razumevanja toga. Relativno brzo smo skapirali da je single point of failure loša stvar i čak zbog toga razvijamo paralelno Australiju kao tržište i Ameriku kao tržište, da bi imali i australijski dolar i američki dolar i ako Trump nešto uradi..

Ivan Minić: I ako nešto izgori u Australiji.

Nenad Mladenović: Ovamo Trump, ovamo požari, pazi ne kažem da je idealno, ali..

Ivan Minić: Dakle, ako napadnete neko sledeće tržište, da znamo da će i tamo neka katastrofa da se desi 🙂

Nenad Mladenović: Da 🙂 Trenutno dobro stvari idu sa Singapurom, tako da ovaj korona virus ne znam da li ima veze. Moram da priznam da smo imali sreće za neke stvari. Opet kažem, pitanje je zato što naša neka filozofija je bila, vraćam se na to, nemoj da budeš konkurentan zato što si jeftin, budi konkurentan zato što si dobar i zato što ljudi hoće da rade sa tobom. Samim tim, to stvara određeni buffer da možeš da imaš mesec dana koji nisu baš najbolji. Najteža stvar nama u firmi trenutno je, kako optimizovati, tj. kako uposliti dovoljno trideset ljudi da niko nema previše i da niko nema premalo. I naravno desi se da jedan, dvoje nema baš šta da radi, pa onda imaš interne projekte ili tako nešto što nije idealno, ali mnogo je nezgodno trideset ljudi da savršeno uposliš, da niko ne izgori i da se niko ne dosađuje. Tako da, jesmo imali sreće za neke stvari, a sa druge stvari mi smo mnogo pažljivo rasli. Mi bi zaposlili novu osobu, tek kada bi nas nekoliko morali da radimo na 110, 120% i videli da to ima smisli, tek tad bi dolazio neko novi. Nama se dešavalo da propuštamo projekte, jer nemamo dovoljno ljudi slobodno sad, nećemo po svaku cenu.

Ivan Minić: Sećam se.

Nenad Mladenović: Jer sve to je mnogo bitna stvar. Ako pratiš Rim šta je uradio, iz istorije možeš mnogo toga da naučiš, ako kreneš da skaliraš  mnogo brzo, samo je pitanje vremena kada ćeš da pukneš. Nama je generalno ta filozofija bila, ok možda ne zarađujemo koliko bismo mogli i koliko bi voleli, ali ceo taj deo da se ti osećaš prijatno kad dođeš u kancelariju, i ponosan si kadavneko iz tvoje firme dobio ponudu. Naše ljude konstantno cimaju na LinkedIn-u, to je normalno, ali naši ljudi dođu i kažu nam to. e to je nešto na šta smo mnogo ponosni, jer imamo dosta otvoren odnos i dosta radimo na tome da kada prihvatamo projekat, on mora da ima nešto zašto smo ga prihvatili. Ok novac je super, ali mora da ima neki profesionalni izazov, mora da ima nešto i to je generalno cilj, to nam je neka strategija. Hoćemo da u Niš donesemo svet. Jer radimo sa jednom od najvećih svetskih kompanija, ne smem da kažem ko je i šta je, ali to je mnogo lepa stvar, zato što neko iz Niša može da radi za nekog iz New York i da ode u New York na sastanak, da ima onaj security clearance treba da ima. Znači, hoćemo da u Niš donesemo svet, jer nama ljudi kad odlaze, odlaze nam u Nemačku ili negde drugde, ali ne odlaze u drugu firmu i to je ono na šta ne možemo da utičemo. Ali, ovo je nešto što bi stvarno voleli da uradimo.

Ivan Minić: Dobro Mladenoviću. A šta je neki naredni korak, pošto kažeš da ste vrlo obazrivi u tom smislu i posao je takav da ima jako puno izazova i vrlo je komplikovan, a i niste tako jednostavni.

Nenad Mladenović: Istina.

Planovi za budući razvoj

Ivan Minić: Šta je nekakav naredni korak? U Srbiji ti po default-u  ne možeš da razmišljaš na duže od 6 meseci. A moraš da imaš neku viziju da bi te iteracije po 6 meseci zapravo odvele negde. Šta je vizija?

Nenad Mladenović: Imamo dva pravca, tj. dva neka sledeća koraka. Otvorili smo kompaniju u Australiji već, sada otvaramo u Americi, jer smo shvatili da ono što mi želimo da radimo da bi mogli da donesemo svet u Niš, mi moramo malo da odemo u svet i malo više vremena provedemo tamo. Tako da, to je neka ideja za jedan deo poslovanja. Drugo deo je možda mnogo interesantniji, jer je drugačiji. Neki od klijenata, sa kojima sarađujemo dosta dugo, imaju tendenciju da postanu partneri i da mi sami napravimo investicije, investiramo u njih, jr zajedno radimo već godinama i verujemo u to što radimo. I hoćemo malo više da uđemo u taj proizvod, da napravimo naš digitalni proizvod. I da malo razvijamo i taj deo, jer posle ovoliko godina iskustva i rada na tuđim vizijama, hoćemo da pokušamo da neki našu viziju iznesemo i napravimo.

Ivan Minić: Vrlo pažljivo, obazrivo i u ograničenim kapacitetima.

Nenad Mladenović: Kao i sve do sada.

Ivan Minić: Dobro. Mi imamo ovde običaj već neko vreme da u svakoj epizodi podelimo tri primerka neke knjige. Ovog puta Brian Tracy “Pojedi tu žabu”. To je knjiga iz koje dolazi onaj čuveni citat koji svi prepisuju pokojnom premijeru, a u suštini je Tracy-ev. Lako štivo, verujem interesantno svima onim koji planiraju da razvijaju svoj posao, tako da ako ste zainteresovani, ostavite komentar na Youtube-u i kažite da ste zainteresovani za knjigu i pre objavljivanja naredne epizode, biće izvučeni dobitnici. Tebi Nenade hvala što si bio.

Nenad Mladenović: Hvala što si me zvao, bilo je zadovoljstvo.

Ivan Minić: Hvala našim dragim prijateljima iz Infostuda što su podržali ovu epizodu. A vama slušaoci i gledaoci se zahvaljujem na pažnji i molim vas da kao i do sad, vaše komentare, predloge, ideje ko bi mogao da bude goste ili koje teme bismo mogli da obradimo, da nam ih napišete i na društvenim mrežama ili da nam pišete, to je jedini način da ono što radimo, radimo bolje i da radimo tako da zadovolji sve više vas, jer svi mi negde živimo u svom malom mehuru od sapunice i svi mi vidimo samo mali svet oko toga. I koliko god se trudili da razumemo sve vaše probleme, ne možemo to uvek i zato taj neki vaš glas i ta neka vaša poruka, a i do sada ih je bilo dosta i verujem da će ih biti i dalje, jako puno znače, jer zaista cilj ovoga nije da se svake nedelje skupimo, potrošimo neke vreme, neke resurse da bi snimili neku epizodu. Cilj ovoga je da kroz mnogo epizoda napravimo jednu zaista osetnu razliku. Hvala još jedno, hvala i tebi, a mi se čujemo i vidimo sledeće srede.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Nenad Mladenović

Nenad Mladenović je osnivač i direktor Neopix-a, agencije koja se bavi razvojem i dizajnom softverskih proizvoda. 

Nenad je, kako kaže, odrastao na Segi i Sony-ju, ali ga je na prvom kompjuteru koji je dobio, interesovalo zapravo kako on radi i koje su sve mogućnosti koje pruža. Tokom srednje škole sa drugarima je često ispitivao šta sve računar može da uradi, pa su tako pravili šaljive poklone za drugare u vidu animacija, prezentacije škole itd. Shvatio je da mu se to dopada ali tokom odrastanja u Nišu, u svom okruženju nije imao nikoga ko se bavio bilo čim digitalnim, pa tako nije baš ni znao na koga može da se ugleda, pita za savet i slično.

Po dolasku u Beograd, na studije FON-a, Nenad shvata da ova struka nije njegov poziv, te se upušta u freelance vode, kreirajući logotipe.

Poslove je pronalazio na raznim forumima, i vremenom je, zbog svog truda, rada, zalaganja, ali i izuzetne kreativnosti, počeo da stiče kako reputaciju, tako i klijente na preporuku.

Kako je vreme prolazilo, Nenad je sve više počeo da radi na istim projektima rame uz rame s prijateljima. Ta grupica se lagano povećavala, da bi na kraju i dovela do stvaranja Neopix-a. 

Danas Neopix važi za jednu od najinovativnijih i najpoštovanijih kompanija u Srbiji, a čuvena je po vrhunskom kvalitetu i inovacijama.

 

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This