EP060: Nenad Sićević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Realizaciju ovog podkasta pomogla je Infostud grupa. Poštovani slušaoci i gledaoci, dobro došli u šezdesetu epizodu Pojačalo podkasta. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a danas u gostima imamo predstavnika jednog vrlo zanimljivog kolektiva. U pitanju je Nenad Sićević iz kreativne agencije Storyline. Mi kad smo se upoznali, vi niste bili kreativna agencija, nego ste bili brat i sestra koji vole da crtaju

Nenad Sićević: Da, baš to 🙂

Ivan Minić: I osim što volite da crtate, i umete. I to je bilo dosta dopadljivo. Ali, hajde da probamo da napravimo nekakav intro kako je uopšte počeo Storyline, šta je bio na početku i iz koje priče vi uopšte dolazite.

Nenad Sićević: Pre svega, dobar dan svima koji slušaju i gledaju Hvala ti na pozivu. Izuzetno nam je čast, svima nama iz Storyline-a što smo imali priliku u ovako nekom skroz simpatičnom projektu, konceptu, koji mnogo znači nama preduzetnicima. To moram da kažem odmah na početku. Što se Storyline-a tiče, lepo si rekao – brat i sestra, krenulo je vrlo jednostavno, vrlo onako naivno, baš kao što bi i neko pomislio neko “brat i sestra, igranje iz detinjstva”. Tako smo Jovana i ja krenuli sa crtanjem. To je bila naša igra iz detinjstva. Kasnije je Jovana svoju karijeru oblikovala kroz arhitekturu i grafički dizajn, i tražila svoj put tamo, dok sam ja otišao u menadžerske vode, kao to neretko biva ovde kod nas – “u fotelju”. Završio sam organizacione nauke i zaposlio se u marketinškoj agenciji, jednoj od većih marketinških agencija kod nas, koja je specijalizovana za BTL aktivnosti. Nakon toga, nekako je sve to slučajno naišlo vezano za nas i za početak Storyline-a, gde smo mi kroz neke naše priče i neko zajedničko vreme skapirali – što ne bi mi napravili nešto drugačije, ajde da se bavimo time. U tom trenutku, ja u agenciji kapiram da, recimo konkretno – pitch prezentacije koje treba da budu dopadljive na prvo klijentima, potencijalnim investitorima u neke projekte, i tako dalje, skapirao sam da je sve maltene postalo šablon, uopšte se ne dodaje na vizuelnom značaju. U tom nekom periodu smo svi provalili šta je graphic recording, onaj lepi momenat kada ljudi grafikama crtaju, recimo, iza nečije prezentacije, hvataju ključne reči, ilustruju ih na zanimljiv način.

Ivan Minić: Recimo, najvidljiviji primer toga kod nas koji ljudi možda znaju su oni ljudi iz RSA Animate, koji su radili TED Talk-ove. Čovek priča svoj talk, a iza čovek rukom crta šta se tu u stvari dešava.

Kako je nastao Storyline

Nenad Sićević: Upravo to. I onda smo mi, bukvalno, kako što sam i rekao, naivno krenuli u sve to, kao – daj da mi probamo tu nešto da crtamo, da vidimo kako to može da se proda, i to sve. Proda u pozitivnom smislu, ne u smislu “lova do krova”, nego da bukvalno bude značajna stvar. Tako smo mi krenuli paralelno sa svojim poslovima da crtamo, da ubiramo neke sitne projekte, neke prezentacije. Recimo, u tom trenutku smo bili jedinstveni po tome što smo iz nule crtali prezentacije, bukvalno smo pravili nacrtane PowerPoint prezentacije, to jest – ilustrovali, skenirali, obrađivali, pakovali u Power Point, gde je taj efekat bio, što se kaže, “iz ruke” baš, baš prisutan. Kroz sve to smo mi počeli da uviđamo da skrećemo pažnju ljudima na to, da je to lepo, da je fino, i onda smo odlučili da probamo kao neki “side job” da pokrenemo neku našu ideju, viziju, organizaciju. Tako je nastao Storyline, mukotrpno razmišljanje mene i Jovane kako će da se zove celi taj naš poduhvat, da je vezan za umetnost, da je, opet, u te neke komercijalne svrhe, ali nekako na drugačiji način, nekako više kreativno nego komercijalno. I, ako mogu da budem potpuno iskren, dok smo razmišljali o imenu i svemu tome – da li kombinacija ove dve reči ili one dve reči, art ovo, levo-desno ono, onda smo u jednom trenutku došli na ideju kao “Fun” – zabavno i “Art”. Pa smo onda shvatili da bi skraćenica toga značilo “FART”, i onda smo praktično odustali od toga i nedugo zatim je nastao Storyline, jer smo skapirali da mi, zapravo, crtanjem kroz te linije, ilustracije, pričamo priče. I zato je to bilo potpuno logično ime. Sad kad razmišljam iz ove perspektive, tada i za to vreme, to je potpuno 1 kroz 1 ime koje opisuje ono što mi radimo na pravi način. Naša krilatica je: “Art in business”, pošto nam je to i sušta svrha svega toga, a opet, s druge strane, trenutno razvijamo svoju neku priču, gde nam je cela motivacija “How a line became a story”. To nam je neki kreativni output za nas lično, jer smo skapirali da s vremenom kako smo se razvijali i krenuli da radimo sve ozbiljnije, da smo negde zapostavili sebe i svoj taj kreativni output, pa smo onda odlučili da pričamo svoju priču.

Ivan Minić: U trenutku kada smo se mi upoznali preko zajedničkih prijatelja, ja sam već video neke stvari koje ste vi radili, to mi je bilo interesantno, i bili ste jedna, kako da kažem, najmlađih, najsvežijih priča na Mojoj Firmi. Bili ste tamo zato što mi se učinilo da zaista imate taj neki drive, i ispostavilo se da nisam pogrešio, a bili ste dovoljno drugačiji, dovoljno interesantni da sam prosto smatrao da treba da vam dam šansu. Jedna od stvari koju radimo ovde kroz Pojačalo, i radili smo i tada… OK, imamo mi jako puno klasičnih preduzetničkih priča koje su vrlo primenjive u manje-više svakom vremenu i u manje-više svim sličnim biznisima, vrlo je to, da kažem, vrlo razumljivo i lako primenjivo, i vrlo je laka identifikacija. Međutim, dođemo s vremena na vreme do toga da neki fantastični ljudi koji rade neke neverovatne stvari, još uvek nemaju svoj biznis ali rade za nekoga nešto, imaju neki hobi, beskrajno su talentovani, jednostavno ne mogu da se pronađu u svemu tome. To je previše dosadno, to je previše uštogljeno, to je previše formatirano na neki način.

Nenad Sićević: U pravu si.

Ivan Minić: I onda volim da izvučemo i te neke priče koje uopšte nisu standardne. I OK, bilo je tu nekoliko gostiju, recimo Igor Simić iz Demagog studija, pa oni ljudi su napravili premium igru u vreme kada se premium igre ne prave, i napravili globalni uspehu, i to ne znači da sad svako treba da proba to da radi jer dosta je lakše da to radiš kad se rodiš Igor Simić, i kao ti ljudi koji su deo njegove ekipe a koji su beskrajno talentovani, ali to je to pokazatelj da može i tako. E, vi ste upravo primer da u svetu istih možeš da budeš i različit, i da ako si dovoljno dobar i ako si dovoljno uporan, možeš u tome da uspeš. Jedna stvar koja je meni, na primer, bila jako važna – vi ste, OK, to krenuli paralelno sa poslom,..

Nenad Sićević: Jesmo, da.

Ivan Minić: Oboje ste to krenuli part-time, pa ćemo da vidimo – više hobi nego nekakva ozbiljna stvar, ali ono što je meni negde govorilo da to ima smisla je što smo seli, pričali smo i vi ni u jednom trenutku niste bili megalomani. Što, u principu, u marketingu kod nas i u kreativnoj industriji kod nas, gotovo da ne postoji. Niko ne pokušava da razmišlja o tome… razmišlja na zanatski način. E, to je ono. Vi ste mi se učinili, ono kao kad kažu – umetnički zanati; e, to je to. Samo možda u prvom trenutku malo više old school, a sada malo više digitalno, ali duša celog projekta je negde ista. E, sad… upravo to čega sam se sada dotakao. Vi ste krenuli potpuno “pen and paper”.

Nenad Sićević: Bukvalno, bukvalno.

Ivan Minić: I to je bilo presimpatično. Ako bi ga digitalizovali, digitalizovali bi ga tako što ga fotografišete ili skenirate.

Nenad Sićević: Da, tako je i bilo iz prve, da.

Ivan Minić: Ali, u suštini, mislim da je negde veoma značajna stvar za neku inicijalnu emocionalizaciju te priče to što kao, kad hoćeš da učiniš nešto zaista važnim, hoćeš da pokažeš nekome da ti je zaista, u današnje vreme jedan od zaista jednostavnih načina je da napišeš nešto rukom ili da mu pošalješ nešto rukom; da ne uzmeš prvu ono neku kovertu ili čestitku, nego da se iscimaš, napišeš rukom želju, potpišeš se i pošalješ. To se uvek primeti. Ako pri tom uradiš to na način na koji ste vi to radili, a koji je zaista wow, to se primeti, prvo – ta osoba koja je dobila to od nekoga je vrlo dobro zapamti, zatim ta osoba kaže nešto lepo o tome, glas o tome se proširi, a imaš i situaciju da, kao: “Hm… šta bi mogao da uradim, imaju oni čudni ljudi što crtaju ono rukama, što je bilo jako interesantno, možda oni imaju neku ideju?” Kako ste vi uopšte sa biznis strane to postavili? Mislim da je jedna od esencijalnih stvari vašeg uspeha bilo upravo to što, ok – brat i sestra ste, ali ste iz potpuno različitih background-a.

Nenad Sićević: Jeste.

Ivan Minić: Obično ljudi koji su umetnički orijentisani nemaju nikakve menadžerske ili sales sposobnosti, ili se slučajno desi da imaju pa je to jako lepo, ali u principu nemaju. S druge strane, neko ko dolazi iz sales-a, obično nema soft skill za nešto slično. Nekako mi se čini da ste vi to nekako lepo spakovali. E, voleo bih da ispričaš kako je sve to izgledalo?

Kako spojiti kreativu i biznis

Nenad Sićević: Hoću, rado. Rado, pošto bukvalno si objasnio suštinu svega, sve stvari koje si argumentovao, sve činjenice koje si izrekao upravu jesu i važe, i to je nešto što je nama dosta pomoglo u celoj stari, jer… Slušao sam baš taj podkast sa Igorom, i meni je on ostavio utisak da je vrlo fascinantan jedan lik, koji je imao celu tu priliku i iskoristio mogućnost da studira na Ivy League školama, što je meni bilo potpuno “wooow”. E, sad… iz našeg ugla, dobar spoj mene i Jovane je zato što sam ja svoje iskustvo sticao upravo u agenciji, u radu sa ljudima, u razumevanju potreba klijenata, u nalaženju rešenja i objašnjavaju raznih projekata, dok je Jovana usavršavala svoj skill, u smislu grafičkog dizajna i kreativnosti na taj način. I onda je nekako logičan sled bio da se nas dvoje uparimo u svemu tome. Neko bi rekao: “Evo, brat i sestra, nikada neće da izađe na dobro. Familiju i biznis ne treba mešati”, levo-desno, ali mi smo nekako od starta uspeli da postavimo jasno šta su čija zaduženja. Jovana je bila u fazonu “ja crtam, ja kreiram”, u smislu, strukturu celog dizajna i osmišljavanje neko do detalja, a ti si prodavac i menadžera, ajde tako da kažem. I meni je to potpuno odgovaralo, jer ono što je meni nedostajalo je to neko formalno obrazovanje što se tiče grafičkog dizajna. Ja imam talenta za crtanje, ali neke stvari do kraja ne znam, a opet, Jovana je nedostajao taj soft skills momenat u vidu komunikacije sa klijentom i slično. I onda je nekako baš ta neka naša simbioza nastala baš zbog toga što smo dolazili s potpuno različitih perspektiva. I dana danas imamo dobro razumevanje u svemu tome. I dan danas ona ne želi da se previše da se upušta u tu komunikaciju sa klijentima.

Ivan Minić: I ko god je pričao sa klijentima je potpuno razume.

Nenad Sićević: Dok to meni, recimo s druge strane, ne predstavlja uopšte problem i baš volim. I to je baš taj momenat što si rekao, da taj naš umetnički dojam, umetnički pristup je nesvakidašnji, jer imamo mogućnost da razumemo i sa umetničkog aspekta, s aspekta talenta i sa aspekta poslovanja. Zato smo i uspeli tako nekako da se uobličimo. S obzirom da sam se školovao u tom nekakvom poslovnom smislu i da imam karijeru u svemu tome, negde nam je od starta bila neka vizija šta želimo da postignemo. Nismo megalomanski, kao što si rekao da agencije danas rade, jer smo mi više u fazonu – daj da mi se držimo i da radimo kvalitetno pre nego za neki veći obim. Gledao samo to više puta kroz svoju karijeru kako su kiksnule neke razne agencije i jače, i slabije, i veće i manje, ajde da tako kažem, kada ne segmentiraju previše šta će da rade, nego  su prosto – daj šta daš, daj da radimo sve, daj ovo, daj ono. Mi smo tu negde uspeli da se diverzifikujemo. Kako smo videli sad, kako si rekao, da smo se digitalizovali. Mi jesmo krenuli “pen and paper”, i dalje koristimo “pen and paper”, i dalje insistiramo da ljudi koji rade sa nama koriste “pen and paper” za svoje skice. Rade mladi ljudi sa nama koji su u fazonu – ne, ne, daj ti meni Adobe Illustrator, daj mi miš, sad ću ja to časkom da postavim sve u Photoshopu, Illustratoru ili ne znam gde, gde mi insistiramo da to prvo urade na papiru. Iz više razloga – i da vežbaju ruku, i da vide opcije, i da im kasnije bude lakše da cela taj kreativni proces primene kada zapravo dođu do tog momenta da se to dalje obrađuje u nekom od programa. Naš put je bio takav da smo krenuli “pen and paper”. To je bilo jako zabavno, ali kako je rastao obim posla, postalo je izuzetno teško i.. neću reći neodrživo, ali prosto je postalo baš tricky, zeznuto u celoj priči, jer dođeš u situaciju celoj priči da ti klijent traži izmenu, koju kada izanaliziraš skapiraš da je potpuno na mestu, a ti da bi tu jednu izmenu primenio, moraš ponovo da crtaš sve iz početka; gde smo mi bili u fazonu – OK, možemo, ali daj malo mi da se bolje pripremimo. I onda nam je naišao jedan projekat za koji smo radili baš graphic recording digitalno uz pomoć tablet uređaja za crtanje. Iz prve smo bili onako, baš znatiželjni o svemu tome – kako ćemo, šta ćemo, nikad nismo radili, nikad nismo imali čak ni dovoljno vremena za vežbu. Međutim, to smo skapirali da nam ide izuzetno dobro i da je izuzetno korisna stvar i čak se desilo da nakon tog događaja, mi smo odmah kupili uređaj i krenuli da ga koristimo. To nas je mnogo ubrzalo, to nas je optimizovalo za te neke ispravke. Nije nas mrzelo, istraživali smo programe koji se koriste, šta su prednosti, šta su nedostaci svih, kupovali programe, i tako dalje, da bi bili mi što efikasniji, što ekspeditivniji, jer opet, vraćam se na onu temu upoznavanja tržišta i ljudi, i agencijske kulture, i klijent kulture, koja znamo svi kakva je.

Ivan Minić: Divna.

Nenad Sićević: Izazovna. I onda smo skapirali da je to neki optimalni način da se mi automatizujemo i digitalizujemo u smislu da budemo fleksibilniji, a opet da zadržimo tu našu esenciju da sve ide “iz ruke”. I nama dizajn ide iz ruke, s tim što ide putem digitalne linije, a ne ove nacrtane. Tu smo uspeli da se izborimo. Cela priča “brat i sestra”, izuzetno jedna lepa priča koja je zahvaljujući tebi i tvom prepoznavanju našeg talenta kroz taj intervju koji smo radili, tako smo se i upoznali, to je bilo nešto što je nas lansiralo, gde su ljudi hteli da rade sa nama, možda čak i više zato što je topla priča brata i sestra koje niko nije imao da gura, da namešta neki projekat i to da smo mi bukvalno do svakog projekta dolazili svojim radom i trudom. I bukvalno je bio logičan taj neki sled da se digitalizujemo i izdignemo iz svega toga. E, sad… došli smo na jedan momenat gde to više ne pije vodu, gde ljudi traže da rade sa nama, što je apsolutno pozitivno i da traže što više. “Da li možete ovo? A da li možete i ovo? Da li možete i ono?” I onda smo mi rekli – OK, daj da sačekamo i vidimo na kom smo mi nivou trenutno, šta je to što pored tog dizajna mi možemo još da pružimo ljudima. Onda samo skapirali – možemo to, to, to i to. Neke od tih stvari su, recimo, kreiranje samih kampanja, dizajn eventa, event management i to su sve naša iskustva koja smo mi imali na prethodnim poslovima, gde smo rekli – zašto bi se odrekli nekog posla koji će biti isto tako dinamičan, jedinstven i potpuno naš, samo malo drugačiji upakovan. Tako smo krenuli da rastemo i da se malo odvajamo od te priče “papir i olovka”, pa smo postali dosta više. Ali, cela ta simbolika “brat i sestra” nas i dalje prati, i mnogo je zanimljivo pošto je Jovana sedam dana starija od mene; mi smo inače brat i sestra od strica da napomenem svima, pošto je prva inicijacija da smo brat i sestra i kako može sedam dana razlike između nas – “Aha, blizanci, mora da je sedam minuta”, “Ne, ne… sedam dana razlike između nas”, i onda objasnimo to i to je uvek neki zabavni momenat koji nas i dan danas prati i da će kroz razvoj Storyline to uvek biti ta neka lepa i topla priča koja će nas obeležiti na neki način.

Ivan Minić: Znaš šta mi je posebno interesantno, mislim, to mi je bilo interesantno i kad smo se upoznali i sve; kvalitet toga u startu nije bio spektakularan, ali je bio dobar. Bilo je dovoljno dobro da bude veoma zanimljivo. E, sad… problem je što ti radiš nešto što ne radi niko drugi. To ne postoji na tržištu, ne postoji proizvod u koji se ti uklapaš, pa kažeš: “Evo vama neko pravi X, mi možemo mi da vam pravimo X”. Mislim, postoji, ali kada kažeš nekome – možemo mi da vam radimo prezentacije, možemo mi da vam radimo novogodišnje čestitke i tako nešto, niko nema jasnu sliku kako to treba da izgleda.

Nenad Sićević: Jeste.

Ivan Minić: To nije strašno. Uradiš primer, ljudi vide. Taj primer ti posle mnogo toga dobrog donese jer imaš portfolio, i tako dalje, sve cool. Ali, razmišljate šta biste da radite i imate neke ideje, sad to treba plasirati ka nekom. Ka kome? Kako? I šta su bile te neke prve stvari koje ste radile koje su vam bile značajne za razvoj, ali i vama lično se uklapale u ono što hoćete da radite? Kapiram da ste za ono vreme, a naročito sad, radili stvari koje možda nisu najidealnije što biste voleli da radite u životu, svi mi radimo takve projekte. Ali, ako bi odvajao neke stvari koje su značajne, neke klijente, neke saradnje, šta bi to bilo?

Nenad Sićević: Lepo si to opisao. Pohvaliću te opet. Izuzetno je to bilo teško i to je, zapravo, ceo taj momenat adaptacije zbog čega je nama, pored toga što mi to možemo da iznesemo, bilo izuzetno važno da mi predstavimo klijentu da on bude siguran u to da će dobiti ispravno rešenje, dobro rešenje, dopadljivo rešenje koje će da proda tu priču, da ispriča tu klijent priču. Onako, pošto je dosta bilo izazovno za nas jer smo baš jedinstveni povodom toga, kao što si i sam rekao, kako mi sad da se otisnemo od crtanja, da kažemo da smo ipak više od toga, da nismo samo jedan hobi koji par ljudi koji crta, da je to organizacija koja ima klijente, koja ima ugovore sa klijentima, koja radi neke značajne stvari? Onda smo mi došli na ideju – OK, mi ćemo da uklapamo neke stvari, konvencionalne i neke, da kažemo, drugačije, i mi ćemo da se adaptiramo na tržište takvo kakvo jeste, ali ćemo da ga bustujemo na neki drugi nivo. Skapirali smo da ne možemo samo da forsiramo crtanje, i isto tako smo skapirali da u moru dizajn studija i kreativnih agencija moramo ipak nekako da se istaknemo. To je bilo teško, jako. Nama je i dalje to crtanje i ono što je za nas izuzetno bilo značajno je ta jedna employer branding kampanja koju smo radili za našeg klijenta, za kompaniju Delhaize, sa kojima inače imamo ugovor i izuzetno lepu saradnju i radimo već dugo. Imali smo tu varijantu da smo mi na neki potpuno drugačiji način predstavili jednog retailera, najvećeg retailera kod nas u zemlji, na taj neki način. Mi smo organizovali celu potpuno art direkciju, pri tome da su ljudi koje smo fotkali, koje smo koristili za kreiranje tih nekih vizuelnih identiteta za tu kampanju; mi smo rekli – hajde da to bude drugačije, hajde da mi napravimo takvu priču da ti ljudi deluju kao da rade nešto sa svojim rukama, kao da recimo, primer žongliranja, kao da osoba žonglira sa nekim stvarima, ali ona neće zapravo da žonglira nego ćemo mi da je ufotkamo i da obradimo tu fotografiju sa njenim praznim rukama, ali da deluje kao da ima nešto, pa ćemo mi da ukrasimo to, da dodamo elemente, da iscrtamo, da iscrtamo to sve… I to je ispalo kao jedan pun pogodak. Bilo je izuzetno nama zanimljivo, bilo je izuzetno zanimljivo tim ljudima koje smo koristili jer smo koristili realno zaposlene. Ono što je značajno u svemu tome jeste taj odnos sa klijentom gde klijent kapira tvoju kreativu i tvoj neki kreativno output koji želiš da implemetiraš u taj projekat. I onda ti daje odrešene ruke do tog nekog momenta dok god je to moguće. Nama je izuzetno jasno da takvih klijenata ima malo i da nije uvek uobičajno…

Mala agencija koja sarađuje sa korporacijama

Ivan Minić: Ja nisam čuo za takav slučaj…

Nenad Sićević: Mi smo imali tu sreću, stvarno, da tako ubodemo. Bilo je prilagođavanja i sa naše i sa njihove strane, bukvalno smo išli do te granice da to bude potpuno drugačije, a opet da bude upakovano u jednu zdravu i lepu korpo-priču, i da ispoštuje sve starndarde koje je potrebno da ispoštuje. Mislim da smo uspeli u tome i mislim da samim time skrenuli dodatnu pažnju i na sebe, upoznali smo tu strukturu employer brandinga uz najvećeg privatnog poslodavca u zemlji, i onda smo krenuli delom više da se usmeravamo na te HR kampanje, da tako kažem, pošto, jel’ u moru marketinških agencija koje su danas već korporacije koje broje i po stotine zaposleni, mi smo skapirali da možda mi ne možemo sa njima da se “bijemo” kao konkurenti, ali možemo da napadnemo neke druge sfere i negde smo mi uvideli da kroz HR će možda čak da se smanji broj ljudi u marketing strukturi nekog od velikih klijenata na par osoba koje neće direketno producirati neka rešenja, nego će imati inicijative i biće zapravo koordinatori među više nekih agencija koje će raditi kreativu, produkciju, nabavku; i da će to suštinski marketing korporacija da se svede na tako nešto, a da će HR dosta preuzeti dosta toga na sebe. Mislim da smo donekle bili u pravu sa tim i da HR sve više preuzima na sebe neke marketinške aktivnosti, čak i u pogledu same kadrovske službe kada se organizuju razni događaji. Tako smo mi organizovali neke događje, meet-upove i ne znam ni ja šta sve, baš zbog toga što oni sad imaju taj kreativni output da žele da animiraju ljude, da ljudi budu zadovoljni, da ljudi se trude da ostanu u korporaciji, da ne odu negde dalje. I to su otprilike neke stvari koje su nas krenuli da usmeravaju i da od nas prave pravu kreativnu agenciju. Nije nas mrzelo, hteli smo da ostanemo dosledni i stvarima koje radimo i onda i dalje radimo – ako se sećaš – ono oslikavanje na keramici. Po tome smo vrlo jedinstveni. Našli smo jedan odličan output za našu kreativnost, uzeli smo da crtamo patike. I to je neka stvar koju radimo, custom-izacija obuće, ilustrujemo razne stvari, i to nam je nešto što ide “od usta do usta”, gde konkretno osoba uzme to nešto u ruku i kad vidi tu kreativnost, recimo tu patiku, tu šolju ili nešto, ta osoba oseti da smo mi kreativna industrija i da mi imamo znanje, a kad vidi za koga sve radimo i šta, to je zapravo taj boost koji naša reputacija doživljava da mi možemo da se borimo sa velikim igračima na tržištu što se tiče kvaliteta samih rešenja, razmišljanja, kampanja i ostalo.

Ivan Minić: Mislim da ste možda imali malo sreću, ako pričamo o employer brandingu, da… OK, u IT je jasno da postoji potražnja 5:1 u odnosu na stanje kadrova, ali sada smo dolšli do toga da gotovo u svim industrijama, a vi imate sreću da radite za jednog od najvećih poslodavaca, stranih firmi koje su ovde najveći poslodavac, gde je vrlo teško zapravo naći te kadrove koji njima trebaju. Nema više tih ljudi, ti ljudi su mahom otišli u Nemačku ili se prekvalifikovali za nešto drugo, i tu je borba mnogo veća, tu je mnogo više istači sebe nego što je to bio slučaj pre pet godina kada je toga bili u izobilju pa si mogao da biraš šta ti treba. Sada zaista moraš da uložiš maksimalni napor i značajna sredstava da bi našao te ljude ono što ti treba, a da bi ipak imao nekakvu mogućnost izbora, a ne da moraš da zaposliš svakoga ko ti se prijavi jer to je najbolje čemu možeš da se nadaš. Mislim da je to negde bilo veoma značajno. Ali, to je kampanja i priča i klijent zbog koga ste vi porasli.

Nenad Sićević: Upravo tako.

Ivan Minić: Ali nije to bio razlog zašto ste vi krenuli uopšte da od nečega što je hobi pređete u nešto što je full-time. Zašto ste to uradili? Kako je bilo doneti te odluke? Mislim da je ta odluka možda najznačajnija odluka i najteža odluka koju ste napravili. Voleo bih da znam šta je iza toga.

Nenad Sićević: Evo, probaću da objasnim to na ovaj način. Kada posmatramo tržište Srbije, polazimo od toga, i kada kažem – Srbije, mislim na žalost u 95% slučajeva je to Beograd, možda i više od 95% se dešava ovde; mi smo se odlučili, s obzirom na to da smo oboje mladi, da imamo mogućnosti, da nismo se usudili da probamo da zavisimo od toga i da živimo od toga, to negde u budućnosti ne bih mogao lično ja oprostim sebi, a verujem i da Jovana tako razmišlja, da kao – “mogao sam da probam, da vidim kako to ide, šta se tu dešava”. Nije bilo jednostavno doneti tu odluku, pogotovo u momentu kada ti radiš nešto što je jedinstveno, a opet, nije toliko često primenjivo, da kažem iskreno. Nije baš to crtanje, ilustrovanje bilo tako jednostavno i primenjivo svuda. Mi smo bukvalno izmislili sve neke output-e gde će to moći da se provuče ka nama, gde će moći da se komunicira, na kakav način. U tom momentu kada smo se odlučili i rekli – ajde idemo all in u celu ovu priču, razmišljali smo, krenuli dalje i onda smo videli da je ovo tržište malo, u smislu da bi trebali malo da se raširimo i da trebali bi malo da proširimo te neke mogućnosti koje možemo da proširimo u skladu sa crtanjem, da ima smisla. Nismo hteli pošto-poto da postanemo još jedna agencija u nizu da, ajde sada da zaposlimo deset ljudi i da idemo grlom u sve, nego smo bukvalno hteli da mi tu ubličimo u crtanje i da crtanje bude ta primarna stvar, i udarna igla po čemu su nas ljudi i prepoznali; da mi to nastavimo da gruvamo i da to bude zapravo taj neki momenat našeg prepoznavanja. I mislim da smo donekle uspeli u tome.

Spoj marketinga i HR

Ono što je druga opasnost u svemu tome, jeste kada te ljudi prepoznaju i upoznaju kao nekog ko je ilustrator, crtač, storyteller i onda sutra kad te vide budu u fazonu: “E, pa ti crtaš?”, i mi im objasnimo da ne radimo samo to, već to, to, to i to. Inkorporiramo mi grafike u sveto, ali radimo i druge stvari i neko kaže: “Jao, pa ja sam mislio da vi samo crtate, mogu sam da vas zovem za nešto drugo.” Tako da, to je uvek mač sa dve oštrice gde treba biti oprezan. Mi smo se trudili da budemo vrlo oprezni u svemu tome. Zašto ta diverzifikacija na još tih usluga, odnosno proširenje tog spektra usluga koje nudimo? Uzmimo za primer zapadno tržište, uzmimo za primer Ameriku. Svi se ravnamo po tome i po tome što oni rade. Mi gledamo tržište koje ima 300 miliona stanovnika. Tu naravno da ćeš moći da se izvodjiš kao jedinka koji radi samo crtanje i nije bitno gde radiš, jer ćeš imati tržište oko sebe, uvek ćeš moći da radiš iz više gradova, dok ovde to baš nije slučaj da bi imao stalno prihode od toga. Zato smo mi i odlučili da se malo diverzifikujemo i da napravimo neke nove poduhvate u svemu tome, da se proširimo i na animacije, i na neku neku light video produkciju, i na malo kompleksnije kreiranje kampanje i za društvene mreže, i za employer branding i za sve to što je na granici tog marketinga i HR. Tu smo mi videli negde taj prolaz i bilo je izuzetno teško za nas. Bili smo bukvalno jedinstveni u tome da prosto nemaš koga da pitaš za savet. Sve se svodilo na probaj, vidi, čačni. Mi smo X puta tako i probali neke stvar i smislili nešto, pitchovali, videli da to možda i ne prolazi, da je nešto drugo, vrati, okreni, recikliraj i tako smo uspeli da izađemo iz tog mraka i tako smo na kraju bili sami sa sobom i rekli – “E, ljudi, uradili smo veliku stvar!”. Bukvalno smo izmislili neku novu granu, branšu, prolaz, kanala.. gde mi plivamo i gde smo dobri i prepoznatljivi po tome.

Zašto i kako biti prepoznatljiv i jedinstven

Ivan Minić: Šta su bile neke stvari koje ste radili koje su vas učinile vidljivijima u tom periodu? Gde ste gledali da, ako već tu ne može komercijalno da se napravi neka priča, da makar to bude neki visibility, pa daće to neki svoj rezultat.

Nenad Sićević: Imali smo, recimo jedan primer toga. Bio je dizajn etikete za Kabinet pivo, kada je Kabinet organizovao neki konkurs potpuno dostupan svima, da tako kažem. Mi smo seli i rekli, ajde da probamo. Prijavili smo se na taj konkurs sa jednim rešenjem i, iskren da budem, nismo se mnogo nadali da će da bude nešto od toga, nego smo više bili – ajde da pošaljemo neko rešenje, jer smo zadovoljni njime. Nedugo zatim su oni objavili top tri rešenja za tu određenu etiketu, gde smo mi bili u te top tri. Onda su ljudi iz Kabineta pozvali širu publiku da glasaju za etiketu baš za to pivo. Mi smo tu super prošli u celoj toj priči, međutim nismo dobili etiketu, već je dobilo neko drugo rešenje i ljudi su nam rekli da im se mnogo dopalo ovo što smo uradili, nije im konkretno za ovaj blend piva, ukusa ili kako već bi to nazvao, ali da će nas zvati i imaće nas u vidu. I iskreno da budem, u prvu ruku smo bili – OK, lepo od njih što su se javili, ali se ne nadamo mnogo tome. Međutim, posle dve nedelje ljudi su se javili i rekli da imaju sad to novo pivo koje hoće da izbace, koje je to, to, to i to i ponudili nam da uradimo etiketu. To je nama bila “wooow” stvar. Imali smo priliku da radimo još neke custom-izacije koje su nas izbacile u prvi plan. U pitanju je bio jedan duvanski proizvod koji je alternativa duvanu. Mi smo custom-izovali taj uređaj. Potpuno smo ga napravili da bude jedinstven u svet i to je otišlo nekim ljudima koji su na jako visokim instancama na globalnom nivou, gde ljudi koji su nas kontaktirali su bili u fazonu – mi ne znamo šta njima da poklonimo, to su osobe koje imaju sve i mogu da imaju sve, i pitanje je bilo šta poklopiti njima da to ostane značajno i da to bude vrlo upadljivo za njih i vrlo zanimljivo. Zajedno smo došli do odluke da probamo da custom-izujemo to. Bilo je izuzetno izazovno zato što nismo praktično ni znali kako će da izgleda, nismo znali šta može, ni kako može, legura od čega se to pravi. Međutim, uspeli smo. Napravili smo pet uređaja u toj turi, gde smo mi radili potpunu novu custom-izovanu kutiju, specijalizovanu po nekim afinitetima koje baš ti ljudi imaju, klijent se potrudio da dođe do nekih najsitnijih detalja i najbitnijih informacija koje mogu da nam daju da mi inkorporiramo u dizajn da ne bude to samo gotivan dizajn, već da bude lično – ovo sam ja, ovo ja volim, ovo je super strava stvar. I onda smo mi to uradili, čak smo custom-izovali čak i kesu, do te mere je išlo sve. Napravili smo šablon za kutiju, odradili kutiju, crtali kutiju, sve iznutra, ceo uređaj odradili i celu tu kesu, sve je bilo tip top spremno. A kad se na kraju okrenemo, neko bi rekao rekao da je to samo custom-izacija, ali mi mislimo da tih pet uređaja nije bilo šta. Tih pet uređaja su jedinih pet uređaja na planeti koji su takvi. Jedinih pet. Nema šanse da postoji još jedna sa istim dizajnom, jer potpuno bilo prilagođeno osobi koja treba da dobije to na pokolon i potpuno je bio pokriven ceo afinitet te osobe i sve je bilo nacrtano “iz ruke” na uređaju direktno. To je bio izazov na više načina. Kad smo krenuli da radimo i patike, to je isto bila neverovatna stvar. Uradili smo razne neke, meni lično omiljene, uradili smo superherojske patike sa motivima Marvel junaka, gde smo desnu koncipirali tako da budu heroji, a levu da zlikovci i antiheroji. Baš je bio dobar koncept. Izuzetno smo uživali u tim patikama do te mere da ja nisam hteo da ih dam posle, jer sam bio u fazonu – neka, daj ja da pratim tebi da ostanu patike kod nas. Onda kad pogledaš tako, kad uzmeš nešto u ruku tog tipa, skapiraš da je to jedina stvar na ovoj planeti da izgleda ovako. OK, rade ljudi custom-izacije patika, rade superheroje, sigurno postoje još jedne koje imaju iste motive, ali ne na taj način i to je nama bilo izuzetno “woow”. I ljudi to cene, i mi taj neki momenat baš kroz te neke custom-izacije predstavljamo našu kreativnost da mi, prosto, kad se uhvatimo da radimo, bila to neka dosadna kampanja ili nešto drugo, mi ćemo tu kreativnost koja je jedna u ukupno, ne znam koliko, milijardi nas sad ima na planeti, da je to je ta jedna jedina, i mi ćemo se truditi da dizajn koji ispručimo, događaj koji organizujemo, animaciju koju snimimo, video koji uradimo da bude taj jedinstven, da sadrži tu našu stvar po čemu smo mi prepoznatljivi. I negde i uspevamo u tome, na našu sreću.

Kako jedinstveni proizvodi mogu da se “uklope” u svaki budžet

Ivan Minić: Pre tri ili četiri godine kada je bila priča sa Moja Firmom, imali smo jedan intervju za koji mogu da kažem da je jedan od najgorih i najstresnijih intervjua u mom životu sa nekim ljudima koji su pravili neke kapkejke koji mi se nisu ni svideli, ali su bili originalni po američkim receptima, koje je pravio Meksikanac iz Amerike koji je došao ovde, zaljubio se, neka lepa priča… Oni su, nažalost, unakazili taj intervju kasnije kroz prevod, jer mi smo ga pisali na srpskom pa je onda njegova saradnica s kojom je bio i u vezi to njemu prevodila na loš engleski, pa je onda on to menjao na lošem engleskom, pa je ona prevodila na srpski. Na kraju je to izgledalo kao jako loš pismeni zadatak u drugom razredu. Ali, ono što je meni tu bilo fantastično i deprimirajuće je bila činjenica da u toj njihovoj priči je bilo dosta duše. Mogli smo da kažemo da je taj intervju imao jako dobar potencijal, mogao je da bude ozbiljan, ali na kraju to nije bio. Nije bio jer su oni izbacili sve detalje koji su tu bili negde ono što označava.

Nenad Sićević: Koji su činili tu dušu…

Ivan Minić: Pa, da… Jeste, bili su jedini kapkejk šop, pa je to bilo jedinstveno po defalut-u, ali da se pojavio još jedan, oni bi bili jedinstveni po tim stvarima. I jedna od tih stvari, trenutak kada sam ja skapirao da je njihov proizvod stvarno dobar, pa sam i hteo da ga probam, pa sam probao, pa se nisam nešto preterano oduševio (ali dobro, ja sam težak malo po tom pitanju), je bio da on ne zna da objasni kako se zove osoba, ali mi objašnjava da im stalno dolazi poznata osoba sa pink kosom. Postoji samo jedna osoba sa pink kosom, da se razumemo. 😀 I onda njegova saradnica prepričava – ma, Zorica Bruncli i Kemiš dolaze, non-stop kupuju, prave žurke sa prijateljima samo da bi mogli da naruče kapkejke. Samo sam pomislio – Zorica Brunclik, Kemiš… mmm… pa to garantuje neki kvalitet, ako ćemo da pričamo hrani, definitivno. Zašto pravim ovaj uvod? Vi ste napravili… da…

Nenad Sićević: Jesmo. 😀

Ivan Minić: Vi ste napravili u tom celom procesu, pošto je sve prošlo kako treba, napravili ste tim custom-izacijama, napravili ste za 18. ili koji rođendan…

Nenad Sićević: Ne znam da li je bio rođendan sam po sebi 😀

Ivan Minić: Napravili ste za Anastasiju Ražnatović, da ne kažemo ćerku srpske majke, odnosno srpsku ćerku. Koliko te stvari u stvari donesu nekakvu vidljivost, možda ne baš kod idealne publike, ali koliko upošte nešto ovako što je vrlo zatvoren krug ljudi dobio donosi vidljivost? Ali, bilo je tu i nekih masovnih stvari, masovno vidljivih stvari. Mislim, patike ako nosi neko ko je veoma vidljiv, naravno da će biti prepoznatljive, ali koliko ste uopšte radili te stvar koje su za malu grupu odabranih ljudi, a koliko je tu bilo stvari koje su bile što vidljivije moguće? Kakav je feedback, kakav je benefit, šta vi dobijate od toga što radite takve stvari?

Nenad Sićević: Pa, eto, imali smo tu neku da kažemo donekle i sreću da uđemu u tu custom-izaciju sa tim određenim uređajima, i jeste stvarno je došlo do te saradnje. Jeste, klijent nas je kontaktirao da uradimo custom uređaje za pomenutu gospođicu i nama je bilo užasno simpatično, iako to nema nikakve lične veze sa afinitetima i ostalo. Dešavalo nam se, recimo, da nas ljudi kontaktiraju i pitaju da li smo uradili custom-izaciju za Anastasiju, i kažu nam – “Svaka čast, vi kidate!” A mi odradili do tada kampanje razne. Ljudi se valjda vežu za to, taj neki celebrity momenat ili ne znam ja šta. U suštini, dešavalo nam se zbog toga da nas ljudi lično pitaju, da komuniciraju sa nama na društvenim mrežama kako mogu oni da ukrase svoj uređaj, koliko bi to koštalo, kako bi to izgledalo, što u principu nekako mi smo uvek hteli da izađemo u susreta, ali kao i za patike, ljudi često nemaju taj mind-set da to što mi uradimo za tebe, to će biti jedistveno, samo ćeš ti imati. Ne znam kako drugačije bih to mogao da objasnim. Ako ti mi ukrasimo patike, bez obzira da li je to najkomercijalnija stvar na svet, navijanje ili omiljeni film ili bilo šta, to će biti jedine patike na planeti. I sad, ako ti nisi spreman da to prihvatiš, mi nismo stvarno išli sa tim da to košta ne znam ja koliko, hteli smo da to bude stvarno pristupačno, a ne da bude cena na primer novog televizora. Mi smo hteli da to stvarno bude pristupačno i da ljudi to znaju to da cene. I neki su znali, neki nisu. Neki su bili u fazonu da im je skupo, pa da li može za manje. Standardna priča u ovoj našoj industriji, pogotovo kad su kreativne usluge u pitanju. Pa, može. Znamo jednu sličicu – konj do pola ilustrovan ludilo, a napred ništa. Toliki je bio budžet, šta da radimo. Ali, mi stvarno se negde trudimo da se uklopimo u budžete. Meni lično, bilo kakav projekat da radimo ako ti imaš izrazitu želju da radiš sa nama, meni je izuzetno drago da imaš želju da radiš sa nama, a plašiš se da će naše biti skuplje jer je specifično ili ne znaš kako mi formiramo cene, slobodno nam dajte budžet. Mi to ne radimo da bi ti rekli neku cenu, nego ako ti imaš budžet koji je ograničen, mi ćemo da damo sve od sebe da se uklopimo u taj budžet, da ti damo svoj maksimum za taj nivo koji ti možeš da pokriješ. Bez obzira da li ti dozvoljava korporacija, da li ti dozvoljava lični, da li želiš to za poklone nekom, i tako dalje.

Ivan Minić: Probaćete zajedno da dođete do toga šta je najbolje što može da se dobije za taj novac.

Rad za klijenta ne mora da guši kreativnost

Nenad Sićević: Upravo to. Čak smo i bili toliko preduzimljivi da pomognemo ljudima da, lupam, ako hoće da im ilustrujemo patike (uhvatio sam se za te patike :)), da im mi kažemo koje su se patike dobro pokazale a koje nisu, gledajte ovu boju a ovo ne, bolje platno nego koža ili eko koža. Zaista smo se trudili da ljudima izađemo maksimalno u susret, da im objasnimo svaki detalj tog našeg kreativnog procesa, kako ide i da ne treba da brinu. Izuzetno mi je bilo drago kada smo radili dva para patika za muža i ženu, za supružnike koji su se tad uzimali i išli su na svadbeno putovanj i hteli su da imaju identične patike sa određenim simbolima koji su njima bitno. Izuzetno smo uživali u svemu tome. I kada vidiš tako nešto i kada pokloniš ljudima tu pažnju, veruj mi da ne krije se oduševljenje. I to je nešto što ti hrani negde i ego, da si negde u fazonu – “radim dobro, kvalitetan sam, kreativan sam”. Kreativnost mora da se vežba. Moraš stalno da smišljaš nešto novo, da okrećeš, obrćeš, da si voljan da uzmeš da naučiš nešto novo, da istražiš nešto. Mi se trudimo da svi ljudi koji dođu da rade kod nas i sa nama, da ih usmeravamo da istražuju, gledaju i pre nego što povuku prvu liniju traže dobro i pronađu nešto što će ih motivisati. I trudili smo se da taj neki svoj drive prenesemo na svoje ljude. I sad imamo u firmi dizajnere koji su potpuno različiti, osobe koje su potpuno različite, koje imaju potpuno različite stilove, različite background-e i različite drive-ove i razmišljanja. To zna da bude izazovno da ih sve uklopimo da to funckioniše harmonično, ali u principu, svaki put kažemo ljudima koji rade sa nama da ne postoji loš stil. To je tvoj stil, način na koji ti doživljavaš ilustraciju, slikanje, dizajn, šta god. To je tvoj stil. Mi ne želimo da imamo još trojicu takvih kao što si ti. Ja ne želim da imam troje još ilustratora koji crtaju isto kao ja, jer mi treba različitost da bi mogli da pravimo različite kompozicije, različiti pristup i onda to stvarno pokušavamo da prenesemo na te ljude i da negde znamo koliko je važno da doživiš neko organizaciju kao svoju. I stvarno se trudimo da im predstavimo Storyline kao mesto na kome su Jovana i Nenad šefovi, već kao Jovan i Nenad kao naši saradnici, mentori i osobe od kojih možemo dosta da naučimo. I mi, stvarno kažem to najiskrenije, kad god imamo priliku da naučimo nešto od nekoga, bilo da on možda nema iskustva koliko ja imam, ali sigurno da uvek postoji i neki put, neki način, neki kanal gde ja mogu nešto da prisvojim i da naučim, i posle primenim na svoj način za neku drugu stvar. Stvarno se trudimo da svi koji dođu kod nas imaju taj drive, da imaju taj kreativni momenat, da ih ne gušimo previše sa nekim suvoparnim zadacima koje imamo, a koji su realno neminovni u našoj industriji. Trudimo se da ih negde mikusujemo i da se osete vrednovanim u svemu tome i svi mogu da doprinesu na različite načine, a da to bude Storyline u srži, šta mi zaista i predstavljamo.

Zbog klijenta do Bona i nazad za 72 sata, busom

Ivan Minić: Ja moram da te zamolim da ispričaš priču.

Nenad Sićević: Samo sam čekao 😀 Rado ću da ispričam priču.

Ivan Minić: Zašto hoću da je ispričaš? Zato što mi je jako interesantno kako je došlo do toga. Inače, priča je o tome kako su on i sestra putovali jedno određeno, nešto duže vreme u Nemačku da bi završili neki posao, a onda se, takođe, vraćali autobusom iz Nemačke. Šta je priča?

Nenad Sićević: Priča je sledeća… Pošto smo izuzetno bliski sa ICT hubom, kod njih smo i upoznali neke klijente i radili neke super cool  zanimljive stvari, ljudi su nas pozvali na njihovu konferenciju koju su organizovali 2018. godine. Da dođemo, da vidimo, da se prominglujemo i to sve. Mi smo skapirali da je to izuzetno važna stvar za nas, otišli smo, bilo je tu ljudi koje znamo, ostvarili smo neka nova poznanstva i… igrom slučaju stajao sam sa čovekom, našim čovekom, koji ima neki svoj start-up projekat. Mi smo donekle start-up, iako se nekako često start-upovanje za IT industriju, a opet i način na koji smo mi krenuli je vrlo “start-upovski”, ako to može tako da se kaže. I dok sam stajao i pričao sa čovekom, pored mene je bio jedan od govornika, čovek koji je Austrijanac, koji se bavi ulaganjem u start-upove, umrežavanjem start-upova sa investitorima, ima svoju firmu o tome koja funkcioniše globalno, ali sa najvećim brojem projekata i najvećim obimom posla u Evropi. Konkretno, Austrija, Nemačka i ta, da kažemo, Zapadna Evropa. Čovek stoji pored mene dok ja pričam sa ovim čovekom na srpskom, ubacuje se on u konverzaciju, onako, potpuno spontano i iskreno. Raspituje se šta radimo i krećemo mi priču na engleskom i upoznamo se i on se raspituje šta mi radimo. Kažemo da smo mi kreativna agencija, ono po čemu smo poznati i specifični na ovom tržištu jeste što radimo graphic recording, i što graphic recording možemo da radimo digitalno i analogno, da klijent može da bira da li hoće veliki pano koji ćemo da ilustujemo ili hoće da to radimo digitalno pošto smo već investirali u digitalne alate da to možemo da radimo bez problema iz publike, prikačeni na wireless i da se to vidi na projektoru i da to bude svima cool i zanimljivo. I čove se oduševi. Tu se i donekle i završava naša priča, gde me on pita li sam uhvatio njegove kontakt podatke sa njegovog predavanja. Tražio je da mu pošaljem neke naše radove, šta smo to radili, i pitao me da li smo mi voljni da dođemo tamo negde kod njih u Austriju, Nemačku i da napravimo neku saradnju. Ja sam sa oduševljenjem prihvatio, jer gde Srbin odbija da ode u Austriju ili Nemačku da radi nešto. Iskren da budem, nisam bio ažuran u tom trenutku, nisam mu odmah poslao našu prezentaciju, prošlo je dva-tri dana. Kada sam mu poslao, čovek se javio odmah i oduševio. I onda me je pitao da li mi možemo da dođemo u sedište DHL  u Bonu da radimo graphic recording. Hoćemo, dolazimo, šta treba da se radi? Ispostavilo se da šest start-upova pitch-uje svoje ideje investitorima i on je hteo ispred svoje kompanije da im pokloni graphic recording, pošto smo mi to naravno sve digitalizovali u smislu da možeš da dobiješ i time laps video, i prilagođen format društvenoj mreži, i tako dalje, kao neki follow up svega toga. Dobili smo poziv da dođemo da im to napravimo, jer je to poklon i iznenađenje tog čoveka i njegove firme, nije budžetirano ni na stranu bilo kog projekta, to je lični njegov poklon tim ljudima jer je izuzetno značajno to što su oni radili tih šest projekata koje imaju. Mi smo bili u fazonu – super, ekstra, dolazimo. I onda je bio čitav taj momenat budžetiranja kada nas je pitao – koliko, kako, šta, negde se pogodimo. Ona nam je čovek rekao potpuno otvoreno, pošto je njegov lični projekat, koliko novca ima na raspolaganju i ne može da nam da više, pošto više nema jer je njegov lični novac, njegove firme, nema veze ni sa kojom stranom. Nije ni investicija, ni bilo šta može da mu se vrati na bilo koji drugi način, prosto je neki poklon. Mi kažemo – super, nema veza, uklopićemo se mi. Kad je događaj? Za pet dana. Za pet dana od dana kad smo se mi čuli. I mi kažemo – Ok, nema problema. Skapiramo da imamo taj budžet i pošto je inostrano govorno područje, i cela stvar je izuzetno zahtevna, moramo da krenemo oboje, ne može da krene jedna osoba. Ne možemo da rizikujemo na taj način, već moramo da krenemo i Jovana i ja. Guglamo mi, tražimo, avionske karte, skup… pojede nam ceo taj budžet, neće ništa da nam ostane, a napravili smo izuzetno dobru saradnju sa čovekom koji je skapirao priču. Nedugo pre toga smo bili i otvorili firmu, bukvalno smo se formalizovali u celom tom aspektu i bitno nam je da imamo pogotovo strane klijente. Otićićemo tamo, ne znam kako. Posavetujemo se mi sa Jovaninom mlađom sestrom, našom sestrom, koji je svetski putnik, veliki volonter i često putuje i ona je jedno vreme živela u Bonu. I kaže nam – “Možete ovako, ali ja ću da vam dam predlog da vi iznajmite stan u Kelnu, pošto su Bon i Keln jako blizu jedno drugog, jer će biti jeftinije a imate dobru liniju voza koja vas vodi direktno u taj neki biznis deo Bona gde je zapravo sedište DHL.” I, super. Nađemo mi booking, rezervišemo, super, strava, nije skupo. I da vidimo kako ćemo da dođemo do Kelna? Prođemo sve te neke letove što smo gledali. I kaže nam sestra – “Najbolja varijanta vam je autobus”. Autobus, šta gde kako, mi kao pali s Marsa? Razlog je da nećemo naći jeftinije karte jer je kratak period, ne možemo da pre-booking da bi dobili na ceni, a da bi najveći deo novca ostao kao najveći deo zarade, morali smo da krenemo busom. Ajde, šta ćemo, gledamo buseve. Jedini bus koji smo mogli da uhvatimo bio je da vožnja traje 24 sata, to je linija Beograd – Dizeldorf, to je najdalja destinacija tamo, ali usput staje u Novi Sad, Suboticu, ovo selo, ono selo, kroz Mađarsku, Austriju, staje svaki čas. Mi smo došli tamo… skapirali smo da će ta vožnja trajati 24 sata, što je izuzetno značajno za ovu našu priču, gde mi krećemo i shvatamo da ćemo mi stići veče pre, to jest, dan pre samog događaja, tako da smo praktično bukirali veče pre događaja i veče kad nam je događaj, jer smo rano ujutro trećeg dana od kada stižemo u Nemačku, mi morali da krenemo nazad istim tim busom od 24 sata. I sad iz prve, sad kad se osvrnemo i pričamo “šta, nema veze ljudi, putujemo, ovo ono, brzo ćemo”. Mi ne kapiramo dalje da je to 48 sati vezano samo za autobus, samog puta. Mi smo praktično za neki posao koji je nama trajao 2 sata investirali šest dana u taj posao, dok smo otišli i vratili. Ali, ono što je bilo najviše specifično je da autobus kreće sa autobuske stanice u Beogradu, gde su tu prvo oni radnije pomenuti ljudi koji su otišli u Nemačku sa kojekakvim poslovima čuvanja odraslih, dece, rada na građevini i ne znam ja kakvih poslova, gde mi se nalazimo u toj nekoj grupaciji ljudi koji su nama, onako, baš, baš specifični u tom trenutku jer nismo imali prilike pre da se susretnemo sa takvim opisom ljudi. Teme za ta 24 sata su isključivo – gde ti živiš, koga ti čuvaš i kako ja da dođem kod tebe ako je tebi bolje ili kako ti da dođeš kod mene ako je meni bolje. Pritom si sve vreme u autobusu sa tim ljudima. To je bio opšti haos, pozitivni, gde smo videli raznorazne ljude, pomenuo sam ti kad smo pričali ovu priču, da mi je najveći utisak ostavio jedan stariji gospodin sa svojih sedamdesetih godina koji je krenuo put Majnhajma, jednog grada relativno blizu Frenkfurta i Minhena, koji je svoj pasoš nosio u koverti od računa za struju, onaj EPS-ov klasičan koverat ili je možda bio Infostan, nisam sigura, ali znam da je imao prozorčić i da je to bilo. Tako da, izuzetno jedno zanimljivo putešestvije gde je nama sestra napisala, pošto bus staje na aerodromu, koji je podjednako udaljen između Kelna i Bona, napisala nam je bukvalno kao da smo prvi razred osnovne škole – Idete ovuda, tu kupujete kartu, kupujete kartu tu, hvatate voz tamo, vodite računa, tu su vozovi koji se račvaju. Tipa, ubodeš vagon, on te odvede u Dizeldorf, bukvalno, high tech tehnologija za razliku od naše železnice. Mi sedamo u voz, i sad smo u fazonu – super, stigli smo, 24 sata golgote, granice, ludila, pretresi, policije na ovim i onim prelazima, stigli smo konačno, bravo svaka čast. Sedamo u voz. Voz ne kreće jedno pola sata. Kao, šta se dešava? Spiker na nemačkom, svi ljudi oko tebe pričaju na nemačkom, mi nemamo pojma šta se dešava, a sestra nam je izričito rekla taj voz vas vozi gde vi treba da idete, nemojte da ulazite u druge vozove, nećete znati gde ćete završiti. Dok na kraju nije ušla neka žena koja je sa ovih prostora koju smo mi pitali šta se dešava. Na kraju se ispostavilo da su neki momci ušli u neki tunel da crtaju neke grafite i to je prvo neko kašnjenje tog tipa od 1973. godine. Mi smo bili u fazonu – OK, mi smo 24 sata putovali, još smo ovde sedeli još sat i po vremena, a već smo mrtvi. Sreća pa je tu jedna mlada devojka koja je nemačka verzija naše sestre, volonter sa velikim rancem na leđima da putuje, koja nas je bukvalno uhvatila za ruku, dovela tamo gde treba i gde mi kad smo silazili u centru Kelna na jednom nivou ti je tramvaj, na drugom nivou je laki metro, na trećem nivou je bus, na četvrtom nivou je metro, voz, ne znam ja šta. To je bilo ludilo, ali Kelne je relativno jednostavan grad za snaći se, tako smo mi posle došli do toga. Mi smo došli to veče izmoreni u taj smeštaj, vežbali, radili, izašli malo da prošetali, vratili se. Ujutro voz, pravac Bon i sad smo bili u fazonu da mi odemo ranije, jer sam ja tako malo fricky, hajde da budemo sat i po, dva pre događaja (inače događaj počinje u devet ujutro), znači u sedam ujutro da smo mi tamo. Nadali smo se da ćemo popiti kafu u nekom kafiću, proći ćemo mi sve te neke ključne aspekte, uobličićemo priču. Ljudima nije mnogo poznato, ali graphic recording zahteva jako velike pripreme za rad jer dinamično je da držiš priključak sa svim što se dešava i mora da se zabeleži. Prosto, imaš određeni broj minuta – od pet do deset, uglavnom, gde treba da ilustruješ neki poster, da ga obojiš, da bude full pričica. Mi dolazimo tamo, ništa živo ne radi. Znači, taj biznis deo Bona bukvalno su samo ogromne poslovne zgrade koje imaju isključivo svoje kantine koje služe kafu, a gde ne možeš da uđeš. Inače, novembar je mesec. U Nemačkoj je novembar mesec izuzetno hladan. I onda smo mi, mučenici, na klupi nekoj ispred zgrade DHL, koja je ozbiljna i jako velika, sedeli i čekali da vidimo kako da uđemo, zvali te naše ljude. Međutim, dok su oni stigli, a oni su došli ljudi u pola 9, a to što smo mi bili tamo bili od 7, nema veze. Završimo sve. Bude stvarno divno. Stvarno super. Doduše, trajalo je duže nego što smo se nadali. Nismo stigli da obiđemo malo Bon ali vratili smo se u Keln. Bukvalno prespavali. U bus. Sve iz početka, cela priča. Malo drugačiji sklop ljudi, gde je bilo i onih koje je država Nemačka pogurala malo

Ivan Minić: Pomogla im…

Nenad Sićević: Da, pomogla im malo da odu. I onda je to bilo izuzetno jedno putešestvije, i onako, kad gledam sada sa ovog aspekta, izuzetno mi je drago što smo skupili hrabrosti i rekli – “E, idemo, daj da odradimo posao.” I bilo je baš super!

Ivan Minić: Čovek treba da ima u životu i nešto zbog čega će se kajati.

Nenad Sićević: Kako onda da kaže da li je živeo?! 😀

Ivan Minić: Nije, ali… svako takvo iskustvo, da li je to bila velika žrtva – jeste, da li je to bila velika škola – jeste. Na kraju dana, ti si sebi pokazao da ti to umeš da radiš. Pokazao si i klijentu, ali ti si sebi pokazao da ti to možeš. Biće nekih prilika ćeš to moći da još jednom pokažeš.

Nenad Sićević: Jeste, u pravu si.

Šta uraditi kada dođe do nepredviđenih okolnosti

Ivan Minić: Voleo bih samo pred sam kraj da ispričaš, jeste to bolan detalj, ali mislim da je vrlo značajan zato što pokazuje i sa jedne strane vašu odnos i pripremljenost na sve to. Vi dobijate veliki ugovor, krećete da se formirate kao prava agencija mimo vas dvoje, širite se na još ljudi i dešava se situacija, kakve se u saobraćaju u Beogradu dešavaju pošto svi voze kako svi voze, i tvoju sestru udara čovek kolima. Hvala bogu, sad je sve OK, ali to je ono prilično teška povreda, prilično komplikovana rehabilitacija, rehabilitacija koja posle one osnovne bolničke rehabilitacije traje godinu dana. A, vi u suštini ste mali studio koji nema nikakav backup. Mislim, ima backup, ali nije to to. Ako ima deset litara, a ti imaš bure od pet, neće stati. Neće stati, koliko god da otpiješ, neće stati.

Nenad Sićević: Da, izuzetno težak period je iza nas. Moram Jovanu da pohvalim još jednom, i više puta sam joj to rekao, da da se meni desilo, ja ne znam da li bih mogao da se oporavim na način na koji se ona oporavila. Ona je sve to vreme bila izuzetno pozitivna, izuzetno vedrog duha, trudila se da drži priključak sa firmom, iako sam se ja negde trudio da je ne opterećujem nekim stvarim. Opet, negde sam i želeo da bude uključena u to, čisto da bi skrenula misli sa tog šta joj se dešavalo. Ona je bukvalno tražila da joj donesem laptop, i doneli smo joj laptop, radila je koliko je mogla jer je htela, naravno. Bilo je zeznuto, izuzetno, ali nisam ja želeo ni u kom trenutku da nju opteretim kao – “E, moraš da radiš, nema ko”, nego je ona prosto želela to da radi i baš svaka joj čast na tome. Mnogo je doprinela u tom periodu, baš mnogo i bez obzira na te neviđene okolnosti koje su nam se desile. Ona je bila sve vreme uključena u sve to. Mi u tom trenutku baš krećemo uzlazno. Evo sad će biti godinu dana od tog nemilog događaja, mi krećemo uzlazno, dobijamo već pozive na pitch-eve i imamo neke ustaljene saradnje i sad dolazimo u jednu situaciju koja je onako sa strateškog aspekta izuzetno teška. Mi nismo u tom trenutku bili toliko stabilni da možemo da zaposlimo petoro ljudi koji će da preuzmu sav posao. Opet, sa druge strane, ne smeš da dozvoliš da tako nešto, ako se već trudimo da napravimo neku zdravu priču baš u tom presudnom trenutku koji nam je tad bio baš, baš jak; ne smeš da ispustiš, ne smeš da odustaneš. Onda smo preuzeli oboje sve odgovornosti, naravno koliko smo mogli, koliko je Jovana mogla, koliko sam ja uspevao. Uspeli smo to da prebrodimo i uspeli smo zato što smo se držali zajedno i dalje u svemu tome. Uspeli smo, recimo, da napravimo predlog za neki pitch za koji smo imali jako kratak period da uradimo. Bukvalno smo ga radili pet dana kod Jovane kući, zajedno. Pri tom, da bih dao na važnosti koliko je zaista situacija teška, jeste to da te neke tehničke stvari koje se tiču našeg core biznisa, taj dizajn, bolje poznaje i više doprinosi Jovani, za razliku od ove druge strane. Ja sve mogućnosti koje imam, i sve znanje koje imam, i tehničke sposobnosit, talenat, opet nije to to dok ona ne da svoj final magic touch ili kako god da nazovemo. I onda smo mi uspeli u tom periodu baš dosta da radimo. Dosta smo radili zajedno, konstantno i uspeli smo da na kraju da dobijemo taj pitch, koji smo ilustrovali izuzetno zanimljivo. Išli smo sa tom pričom da smo kao dve figure u nekom board game-u, gde kako prolazimo kroz polja, izvlačimo određenja pitanja, a to su zapravo projektni zadaci i šanse. Tu smo predstavili sebe kao two player team, gde smo sta stavili za mene – my strenghts je bilo kreativa i ne znam šta, dok je Jovanin strenght bio “stronger than a car”, pošto joj se desilo sve to. Svi se tome nasmeju. Sreća, pa sad možemo da se smejemo tome jer se ona, hvala bogu, operavila i sad funkcioniše sad kako treba. Taj period je za nas izuzetno težak i mnogo sam ponosan na oboje što smo uspeli to da prebrodimo, što smo posle toga je ona brzo uspela brzo da stane na noge i krene da doprinosi na mnogo višem nivou. Tad smo zapošljavali prve ljude kod nas, i to je bio baš njen uticaj, baš u svemu tome je bio izuzetno značajan i hvala joj još jednom na hrabrosti.

Ivan Minić: Iz ovoga, i mogu da kažem iz ličnog iskustva i poznanstva, ja mogu da kažem da ti je sestra veliki car, a nisi ni ti loš.

Nenad Sićević: Držimo se.

Bojanka za odrasle “Beograd u boji”

Ivan Minić: Jedan od projekata za koji mislim da je veoma drag svakome ko je u toj nekoj priči, a kad god radiš nešto digitalno (imali smo par priča tog tipa), kad god radiš nešto digitalno, ti nikada ne dođeš u situaciju da držiš nešto u rukama svoje. Vi niste baš u takvoj situaciji, vi ste i oslikavali šolje, crtali rukom, i sve to… Međutim, verujem da svakome znači kada napravi svoju prvu knjigu.

Nenad Sićević: Jeste. 🙂

Ivan Minić: E, sad… ta priča sa knjigom. Mi imamo običaj sa Pojačalom da delimo knjige, i za sve zaintresovane, kao i do sada, delimo bojanku za odrasle “Beograd u boji”. Ko gleda, vidi, a ko sluša, pa šta da mu radimo.

Nenad Sićević: Neka pogleda snimak.

Ivan Minić: To je priča koju ste vi dugo želeli da uradite i na kraju ste uradili. Ja lično nisam neki konzument, ali znam ljude koji jesu i to je negde veoma značajno, a i mislim da je vrlo dobro i za vaš brending i vidljivost, pa bih voleo da zaključimo naš razgovor pričom o tome kako je došlo do bojanke i kako je došlo do toga da je to jedan od vidljivijih proizvoda u jednom od najvećih lanaca knjižara kod nas. Možemo da kažemo da je Vulkan, nije sporno. Jedan od vidljivijh proizvoda, jedan od lepših poklona a da vi negde stojite iza toga. Voleo bih da podeliš i taj deo i u meri u kojoj možeš, ali ono što mislim da je značajno se pomene, to komercionalno nije proizvod od koga ćete se vi nešto usrečiti ne znam kako.

Nenad Sićević: Nije to ni bio cilj.

Ivan Minić: Ali sa strane vidljivosti jako vredan. Kako je došlo do toga?

Nenad Sićević: Došlo je do toga iz perioda neposredno pošto smo mi dali otkaze u svojim firmama i krenuli da radimo, kada smo stavili na papir šta je ono najbolje šta možemo da uradimo za nas, od čega možemo da napravimo neki pametan korak za dalje i da ovu priču stvarno uozbiljimo na određeni način. Prvo što smo uradili je da smo prepoznali da ljudi vole poklone, i otuda su krenule šolje kao neki vid poklona. Ne da zaradimo nešto od toga, već da ti dobiješ jedinstven poklon i da to koristiš u svakodnevnoj upotrebi, bez obzira da li si pio čaj ili kafu, ili si jeo parče torte sa tacne, nije bitno. Ali, u principu je to nešto što je tvoje i što će ti skrenuti pažnju da tamo postoje neki ljudi koji su mislili na to i koji su to uradili za tebe. Onda samo stavili na papir i videli šta možemo da napravimo o takvih nekih proizvoda, koje mi možemo da ilustrujemo, da nacrtamo, da dizajniramo a da budu proizvodi, baš zbog toga što si rekao – digitalno teško možeš da opipaš. Ajde da uzmemo i da uradimo nešto ovako. Tu smo mi došli na ideju da napravimo bojanku za odrasle. Ta ideja je naišla vrlo jednostavno kroz traženje poklona za neke nama drage ljude, gde smo videli da sve bojanke za odrasle se sastoje od onih mandala, koje su izuzetno detaljne do te mere da kad otvoriš budeš u fazonu – ma, idi.. ko će to da boji.

Ivan Minić: Znam neke dokone ljude.

Nenad Sićević: I onda smo mi bili u fazonu da napravimo mi nešto što će biti naše, naš autorski projekat, jer smatram i pisao sam o tome u nekom tekstu, da izuzetno smatram da su za kreativnu agenciju izuzetno bitni autorski projekti. Zašto? Zato što, koliko god da ti je klijent kreativan, kada kažem “klijent kreativan”, mislim na osobu koja sedi preko puta tebe na sastanku i koja želi da napravi kreativnost od svog posla ali ne može zato što je uokvirena određenim procedurama, pravilim guide book-ovima, klijentima i tako dalje. Kada mi sednemo na kreativan sastanak sa klijentima, to uvek kreće od “wooo, ludilo”, ali onda “daj da ga svedemo”. Mislim, to je normalno u našoj industriji. E, sad.. mi da bi dali na značaju sebi i svom pogledu na stvari, mi smo uzeli da radimo bojanku. Kako ćemo da radimo? Šta ćemo da radimo? I bili smo u fazonu – pa ne postoji bojanka za odrasle sa temom Beograda, a dobra je i za strance, jer ih sve više ima u Beogradu. Negde je nama tada u tom nekom početku bilo, kad smo sagledali gde to može da se plasira, Vulkan bio jedan od kanala gde nismo, iskren da budem, do kraja verovali da ćemo tek tako doći do Vulkana i napraviti nešto. Nebitno. Nismo se operećivali tim, bili smo u fazonu da krećemo da razvijamo, našli smo šta ćemo, kako ćemo, selektovali tih nekih 30 ilustracija koje smo uradili tako što smo gledali da tu ne bude samo neke znamenitosti koje se vezuju za arhitekturu, nego smo gledali i spomenike i arhitekturu, i gledali smo da uhvatimo taj neki beogradski vibe, koji ti on pruža kada prođeš Knez Mihailovom ili negde druge. Pa smo tako ilustrovali i tezgu sa pijace, i tramvaj dobrih vibracija, i čak i neku staru fotografiju smo našli gde nas je inspirisala ulica sa gomilom Fića parkiranih jedni do drugih. Tu smo bili u fazonu da je to Beograd, taj neki Njujork u malom. To smo hteli da predstavimo, taj neki urbaniji pristup svemu tome. Mi smo to napravili, mega zadovoljni, ispisali smo pored svake ilustracije 100 i jedan mali opis same te lokacije, koja je bila predmet ilustracije na srpskom i na engleskom jeziku, jer smo identifikovali da će to možda i stranci kupovati, ali smo onda krenuli da gledamo kako ćemo da je produciramo. Gde će da bude, koliko će da košta, kako ćemo, šta ćemo…  I onda smo skapirali da je produkcija toga jako, jako skupa. Krenuli smo da gledamo i da tražimo neke potencijalne sponozore koji bi bili pokrovitelji cele priče. Nismo uspeli da nađemo, ali zbog obima posla i stvari koje smo radili, nismo, iskren da budem, ni uspevali da se mnogo bavimo time, jer kako obično to i bude – sve staviš u krajnost kada radiš za klijente neke značajne stvari od kojih si plaćen i od kojih živiš. Došli smo do kontakta sa Vulkanom, otišli smo na sastanak, predstavili im to kao jednu od ideja koje smo imali za saradnju. Oni su nam rekli da su i oni hteli ovako nešto da urade, ali nisu znali s kim, nisu znali kako. Mi smo došli praktično sa gotovim proizvodom. Odradili smo neke sitne izmene, u smislu da smo mi hteli neki manji format, ali oni su nam savetovali da bude taj veći i vrlo lako smo postigli dogovor, do te mere da je to par dana pred Sajam knjiga smo uspeli i da se dogovorimo, i da produciramo, to jest, da oni produciraju i plasiraju. I sad, hvala bogu, ima je sada u svim Vulkan knjižarama u Beogradu. Izuzetno nam je drago zbog toga, izuzetno je lep osećaj kad ti uđeš u tu knjižaru i vidiš svoj rad tu. Negde smo mi registrovani kako autori, jer praktično ništa nismo napisali ali ilustrovali smo. Ali, to je izuzetno lep poklon bilo za drage ljude, bilo za potencijalne klijente, bilo za klijente sa kojima imamo sjajan odnos i sve to je nekako taj opipljivi momenat kreativnosti koju možeš da uzmešu u ruke, da prelistaš, da obojiš, da možeš da pokloniš nekome dalje. Izuzetno je lep osećaj, izuzetno nam je drago što smo uspeli da izguramo taj projekat i nadamo se da će to biti samo jedan u nizu projekata koje smo realizovali, naših autorskih. Samo bi se još nadovezao na tu priču da u opšte nije bila poenta novca. Apsolutno nam nije bio motiv da zaradimo novac od te bojanke ni u kom trenutku, jer više nam je bila bitna ta vidljivost – e, mi smo ovo uradili.

Ivan Minić: Da bude urađena na pravi način i da onda to donese tu neku vrednost.

Nenad Sićević: Onako kako mi osećamo, jer malopre sam pominjao, koliko god da su ti klijenti kreativni, koliko hoće da urade, uvek se sve to svede na kraju na neko kompromisno rešenje između tebe kako autora, kreativca, dizajnera, šta god i klijenta, sa druge strane, kao krajnjeg korisnika toga svega, i dalje posle poznavalje potrošača kome se to zapravo plasira. Ali, kad ti uzmeš ovako nešto, koje si ti bez ustručavanja uradio, bukvalno uradili smo kako smo mi želeli da to izgleda. Izgleda baš onako kako smo mi zamislili. Mi smo odradili domaći, gledali kome će biti dopadljivo, analizirali ljude, pažljivo struktuirali svaku ilustraciju da ima dovoljno detalja, da bude dvoljno detaljna, a kad si sa druge strane da te ne smori da moraš da bojiš tamo mesec dana. Baš smo sagledali sve aspekte i baš smo zadovoljni kako je to na kraju ispalo

Ivan Minić: I ja sam zadovoljan, i drago mi je kada neko od mojih prijatelja ima knjigu, jer mnogo je lepo kada čovek ima knjigu.

Nenad Sićević: Da, jeste. 😀

Ivan Minić: To je jedna od stvari sa bucket liste koju svako treba da čekira, a ko ima pretenzije ka tome. Hvala ti što si bio.

Nenad Sićević: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Nadam se da će lepa priča koju pravite još rasti i da nećete morati da pravite mnogo kompromisa, da ćete raditi stvari koje zaista želite.

Nenad Sićević: I mi se nadamo.

Ivan Minić: Kao što sam rekao, ko želi jedan od tri primerka neka ostavi komentar na Youtube, izvlačićemo pre izlaska nove epizode. Dužan sam da vam kažem i da je realizaciju ove epizode pomogla Infostud grupa, i hvala im puno na tome. Kao i do sada, molim vas da svoje komentare, ideje, predloge, sugestije, ostavite na društvenim mrežama ili nam pišete, jer je to je jedini način da budemo još bolje. Još jednom, Nenade, hvala što si bio.

Nenad Sićević: Hvala i tebi.

Ivan Minić: A mi se vidimo i čujemo sledeće srede.

Nenad Sićević: Veliki pozdrav i od mene! Ćao svima!