Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ovu epizodu Pojačala podržala je Infostud grupa. 

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobro došli u Pojačalo podkast. Ovo je pedeset i šesta epizoda. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je moj dragi kolega i saradnik, Miodrag Ristić iz štamparije Deto. Miodraže, dobro nam došao!

Miodrag Ristić: Bolje vas našao!

Ivan Minić: Da kažem zašto sam ja tebe pozvao. Mi dosta volimo u našim emisijama, i u generalno tom nekom mom prethodnom radu, te čudne ljude. Postoji milion štampara, ali ja sam morao da pozovem onog za kog znam da voli sebi da komplikuje život i koji nije baš uobičajen ni po čemu od stvari koje je radio, i nekako mi je delovalo logično da baš ti budeš tu i da baš ti ispričaš svoju priču. Između ostalog da pokažeš da može i na malo drugačiji način da se pristupi industriji u kojoj manje više svi rade isto.

Miodrag Ristić: Pa, da li može ili mora, to je stvar ličnog izbora. Ja sam pre sklon ideji da u bilo kom poslu koji čovek radi, sad da li je to štamparstvo ili bilo šta drugo, prosto morate malo da se razlikuje. Daleko od toga da sam ja to izmislio, to su rekli neki mnogo pametniji ljudi od mene, a kako vreme prolazi, čini mi se da to postaje neki modus vivendi – znači, neophodno je za preživljavanje da imate neku prepoznatljivost. Svi pričaju o tim nišama, specifičnim idejama, o varijacijama na temu, i tako dalje. To je prosto nešto što obeležava ovaj 21. vek, a mi smo počeli malo ranije, ali već smo u prošlom veku, da kažem, naslutili da će stvari ići u tom toku.

Ivan Minić: Kada krenem da se prisećam kad sam uopšte prvi put naleteo na tebe i ono što radite, to je bilo zahvaljujući tome zato što ste vi, zapravo, dosta vremena među prvima počeli da ulažete u to da svoj rad prezentujete online. I o tome ćemo dosta pričati danas. Ono što bih voleo da napravimo kao uvod u tu celu priču, otkud ti uopšte u toj priči? Kako te zainteresovalo da prvo kreneš sa tim, a kasnije da kreneš sa svim ovim internet aktivnostima vezanim za sam posao.

Miodrag Ristić: Svako od nas ima neku svoju životnu priču i svi otprilike smo negde između dve krajnosti. Jedna je da se probudimo ujutro i mislimo da samo smo robovi rutine i da se ceo život odvija prema obrascu kojim nismo do kraja srećni; i one druge da eto baš to, naše životno iskustvo je nešto neponovljivo i jedinstveno. E, sad, verovatno da je istina negde između te dve stvari, da ima jednog i drugog. Moj život je stvarno imao nekih interesantnih obrta, a opet, s druge strane, nije se nešto posebno razlikovao od većine drugih ljudi, i upravo te neke sitnice možda su to što je opredelilo da će stvari ispasti ovako ili onako. Kad sam tamo osamdeset i neke upisivao Pravni fakultet, ni na kraj pameti mi nije bilo, pošto sam i pre toga završio tu neku školu istog usmerenja. Znači, ja sam išao tim putem. U mojoj porodici je bilo dosta advokata i pravnika i izgleda da sam sebe video u tom pravcu. I onda, sticajem okolnosti zato što sam istovremeno se bavio i muzikom, nešto se tu zakačio, da kažem, sa roditeljima, ta stvar se nije odvijala onako kako su oni zamišljali; ja, opet, nisam mogao da trpim neko popovanje i tako neke stvari. Bio sam vrlo tako, kako da kažem – ono baš pravi roker. I ja donesem odluku da istupim iz te zajednice, da krenem sam i da se zaposlim, i tako dalje. Onda se dešava onaj klasičan obrt kad kažu da čovek ne bira posao, već posao bira čoveka. Sticajem okolnosti zaposlio sam se u nekoj vrlo interesantnoj firmi koja je imala gradilište u inostranstvu. Meni se to negde svidelo. Bila je to sredina, kraj osamdesetih, kada su krenuli prvi kompjuteri. Meni se to još više svidelo. Uleteo sam u kibernetiku, neki prapočetak IT-a. Završio u nekoj Libiji, inostranstvu, što je bilo jako interesantno u svoje vreme. Znači, najbliži sledeći računar je bio 600 kilometara daleko. Ja sam na drugom kontinentu, bez faksa, bez telefona, bez ičega, vrlo simpatična situacija – ne bih nikome preporučio. Elem, tu sam zaradio prve pare, vratio se nazad i počinju famozne devedesete, gde ja treba da donesem odluku čime ću se baviti. Shvatim da je softver koji sam ja radio neće imati neku veliku prođu u sledećim godinama, i donesem odluku da povampirim neku porodičnu tradiciju staru skoro sto godina i krenem da se bavim ovim čime se, u suštini, sada bavim. Odnosno, ja sam praktično iz nekog hobija, jer sam još u vreme kad smo se bavili tim rokenrolom i tim stvarima, bavili se pomalo i nekom štampom plakata i ilustracijama, i takvim stvarima. Počeo da koristim te kontakte, veze, poznanstva porodična, pre svega. Prvo smo radili neki sportski list preko neke veze, onda polako krenuli da radimo dizajn, napravili prve kontakte sa agencijama. Krenuli smo kao reklamna agencija. Tek pet, šest godina posle smo u stvari krenuli da stvaramo svoju proizvodnju i ušli i prave štamparske vode, a do tada smo se bavili nečim što je moj duhoviti kolega svojevremeno nazvao – “nakupci grafike”.  Znači to su bili koji su praktično; danas ih ima jako mnogo i jako volimo sa njima da sarađujemo; koji ugovaraju poslove, urade sve, donesu u štampariju, završe i isporuče. Tako da je to taj neki put kako sam ja došao do štamparstva. A šta smo dalje radili, o tome ćemo da pričamo.

Ivan Minić: Nedavno kada nam je bio Bojan Stefanović, Logoholik, on nam je ispričao svoju neku razvojnu priču koja isto vodi kroz neku štampariju, učenje rada na mašinama, a onda ulaz u nekakav dizajn u kome je tvoja neka komparativna prednost što znaš kako radi mašina, pa onda znaš kako da uradiš dizajn i pripremu na pravi način da ljudi mnogo više vole da rade sa tobom nego sa nekim drugim. Kako ste vi pokušali da se pozicionirate? Šta je bio gro posla u tom periodu i šta ste zapravo, kada ste odlučili da radite tu priču sa štampom, šta vam je bila ideja, šta vam je bio cilj?

Miodrag Ristić: Sa Logoholikom ja sam skoro siguran da sam se susretao u to vreme, i baš sam slušao pažljivo tu epizodu i čini mi se da nam se razvojni putevi onako baš podudaraju. Prosto je nemoguće da se nismo sreli u to vreme, bilo je jako mesta u Beogradu koja su uopšte radila to filmovanje, izradu filmova i te stvari, tako da je skoro sigurno da smo se negde sretali. I njegov početak i moj početak se skoro maltene podudaraju, i baš je to zgodna ilustracija kako vrlo mala neka razlika može ljude da odvede u potpuno drugom pravcu. Ja kad sam registrovao firmu, i pukim slučajem je nisam registrovao kao agenciju nego kao onaj PP famozni, imao sam mogućnost…, to su bile one devedesete godine kad su svi masovno registrovali firme za sve i svašta. Bukvalno od tankerskog prevoza do trgovine nemam pojma čim. Jedine dve stvari koje su bile zabranjen u to neko vreme u tom nekom šifrarniku bile su trgovina oružjem, odnosno pirotehnikom i tim stvarima, i normalno droga i ov druge stvari. I ovi ljudi što registrovali sve ovo živo. Ja sam iz nekog razloga, koji mogu da pretpostavim, mada je prilično čudan, bukvalno registrovao samo dve ili tri šifre za ono čime sam stvarno mislio da se bavim. Možda je to bilo iz nekog straha da će danas-sutra naša draga država uvesti neke takse za višak tih registrovanih delatnosti, a možda je i upravo bilo to da samog sebe ograničim da radim ono zbog čega sam taj posao počeo. I šta je to što sam u stvari želeo? Hteo sam da radim sve što je vezano sa marketingom, propagandom, dizajnom pre svega; i između ostalog sa štamparstvom. Konkretno, meni je bio interesantan taj kreativni aspekt. I dan danas je ostalo to isto, znači, ja na svojim vizit kartama pišem da sam “dizajner-preduzetnik”. To mi je donekle ideja iz knjige sa istim nazivom, Stiven Heler i Lita Tarariko mislim da su je napisali. To otprilike ideja da dizajner koji je samo svoj klijent – ideja je da formira te neke proizvod koji su generički u tom nekom smislu da posle toga ih možete ustupiti bilo kome drugom ko će uraditi samo sopstveni branding na njima. To je u stvari pojam proizvoda, grafičkog proizvoda, a li na jedan sasvim drugačiji način. Ne ono sad avioni, kamioni, mi sad imamo neke mašine sa ogromnim kapacitetima i samo nam je cilj da one rade i prerađuju papir u milionima tona. To nikada nije bio moj cilj. Moj cilj je bio da stvaramo te neke reklamne proizvode. To su bukvalno mediji, na primer naša lepeza – ona je medij. Ona je osmišljena kao proizvod od papira i kartona koji treba da nosi neku reklamnu poruku. Prva od stvari sa kojima smo počeli, recimo, bile su reklamne kese. U vreme kad smo ih mi radili, one luksuzne reklamne kese papirne, bile su bukvalno tri štamparije u Beogradu koje su ih pravile – Akademija, BMG i… više se i ne sećam, ali znam da smo bili četvrta štamparija koja je uopšte pravila taj proizvod. Sad ih prave, ono što kažu – kod svake bele kuće. Ima 800 štamparija u Beogradu i sve prave taj proizvod, ali u vreme kad smo mi to počeli da pravimo, takva je prosto bila situacija. To nam je, prosto otvorilo tu ideju da treba nastupati sa nečim drugačijim. Ono po čemu smo mi specifični je da mi smo štamparija koja ima četiri web sajta. I dva od četiri ta sajta su mikro sajtovi koji se bave tačno određenom grupom proizvoda. Recimo kutijice.com se bavi samo malom ambalažom raznih namena, ali je to samo mala, laka i luksuzna ambalaža za različite namene. Ono što je ideja tih sajtova je da se negde nalazi jednoznačno definisan proizvod. Taj proizvod ima tačno definisanu specifikaciju i cenu. Ono što se stalno vodi polemika po internetu da li objavljivati cenu ili ne. Mi smo od prvog dana, znači mnogo pre interneta, 1992. godine je osnovana štamparija, tada internet da li je postojao, da li nije…

Ivan Minić: Pa kao mreža da, kao World Wide Web, ne…

Miodrag Ristić: Nije realno, bio rasprostranjen. Mi smo, recimo, u to vreme štampali sopstvene letke gde smo imali cene. Sećam se, neke starije kolege grafičari su me dočekali na nož kako je to glupost, kako je to strašno i nepojmljivo da bilo koja štamparija ima jasno definisan cenovnik gde piše, ne znam “vizit karta košta toliko, flajer košta toliko, memorandum košta toliko”. U to vreme, devedesetih godina, to je bila potpuno nezamisliva stvar. Baš zato što smo imali ideju da treba postupno razviti proizvod koji ima jednoznačnu cenu i koji omogućava laku i brzu komunikaciju sa kupcem. To je prvi deo filozofije. Drugo, ovo što si me u stvari pitao oko kreiranja tih nekih neobičnih stvari, to se posle pojavilo kao neka prateća posledica činjenice da smo shvatili da, evo recimo pogledate udžbenike za osnovnu školu, oni se štampaju u Kini. Čim imate nešto što se radi u nekoj velikoj seriji, to je više nije stvar lokalne proizvodnje. Uopšte, pitanje proizvodnje. Meni je trebalo, boga mi, dobrih deset godina da shvatim da ja uopšte nisam u proizvodnji, nisam u industriji koja se može definisati proizvodnom, već da sam u nekoj kreativnoj industriji i u nečemu što je duboko, u suštini – usluga. Znači, mi pružamo ljudima uslugu da im obezbedimo neku stvar u nekoj određenoj količini, u tačno određeno vreme, na tačno određenom mestu, i tako dalje. Tako da je prva stvar je da shvatite u kom ste u stvari poslu.

Ivan Minić: Znači, ti si u suštini od početka hteo da ideš mimo svih ostalih, a nije ti predstavljao problem ni da sebi komplikuješ život?

Miodrag Ristić: Da li sam hteo da idem mimo? Uvek sam tražio neki novi pristup. Pitanje originalnosti nije samo pitanje originalnosti radi originalnosti, već je to prosto… jedan moj kolega iz firme me stalno zafrkava da mi je srednje ime “Improvizacija”. To je možda nešto što sam povukao iz ovog rokerskog, jedna moja drugarica je uvek govorila “prethodnog života”, one “prve četvrtine”, što bi rekli. Inovacija kao inovacija, to je nešto što pokupi čovek još u najranijem detinjstvu; to da možeš bilo šta da popraviš, ispraviš. Ja sam uvek smatrao da je onaj ko je izmislio selotejp zaslužio Nobelovu nagradu, jer uz pomoć toga možeš uradiš toliko tih svari. Ima onaj štos kada kažu (video si verovatno taj dijagram): “Ako se vrti, a ne treba da se vrti – selotejp. Ako treba da se vrti, a ne vrti se, onda WD40.” To su otprilike ti neki genijalni improvizatorski modeli. Od toga verovatno sve počinje. Drugo, raditi stvari na neobičan način, to je donekle i neka filozofija ne samo poslovna, nego i lična. Verovatno kada se zatvoriš… Ja nikada ne bih mogao da se bavim nekim poslom tipa proizvodnja napolitanki ili eksera, ili tako nečega, nešto što je stalno isto, što se ne menja i što eventualno menjaš ambalažu, a sama ta tehnologija je stara sto godina i prosto si omeđen tim. Meni je sam čin kreacije prosto kao neka vrsta hrane. Moram svakog dan nešto novo da napravim čega jutros nije bilo. To je najkraće rečeno. Da li je to komplikovanje života ili nije?

Ivan Minić: Pa, malo…

Miodrag Ristić: Pa, možda malo, ali ja to uopšte tako ne doživljavam. Ti si reagovao na onaj moj post da sam gde našao neku zanimljivu ideju i rekao: “Neću moći sada da spavam sad kad sam ovo video, moram da rešim taj problem”. Ali, to je isti razlog zbog koga sam jako voleo programiranje. Kao neka enigmatika. Imaš konkretan problem za koji treba da pronađeš neko rešenje. To je ono što je najzabavnija stvar u bilo kom poslu, najkreativnije je upravo to – imaš pred sobom neki konkretan problem koji moraš da rešiš.

Ivan Minić: Mislim, prateći te na društvenim mrežama godinama unazad, primetio sam negde da redovno izbacuješ, i na privatnom profilu i na firminim profilima, sve te neke nove stvari koje si radio – i zbog nekog ličnog eksperimenta i zbog zahteva klijenata. Time što to radiš, ti meni govoriš da si ti jedan od onih ljudi koje ja mogu da zovem kada treba da mi se reši problem koji je nestandardan. Da, ti možeš da angažuješ nekoga ko se bavi proizvodnjom ambalaže ako to radiš na nekakve količine svega, ali ako praviš neku limitiranu seriju nečega, poklona, bilo čega, a hoćeš da to ipak izgleda drugačije, bude spakovano kako treba, nemaš baš mnogo mesta na koje možeš da se obratiš. Nije to treba ti pet komada nečega, treba ti trista, ali neće fabrika da ti pravi trista kutija nečega.

Miodrag Ristić: Ja mislim da je to Quentin Newark rekao, probaću onako po sećanju da citiram – “Dizajn rešava probleme”. Ja sam po osnovnoj vokaciji dizajner. Sad, ti problemi mogu da budu najrazličitiji. I novčani problemi su problemi, to isto rešava dizajn – ti ako imaš suviše mali budžet da realizuješ neki proizvod, problem se sastoji u tome da ti je mali budžet, a treba ti takav proizvod.

Ivan Minić: A, kompleksan ti je dizajn…

Miodrag Ristić: E, a dizajn ti je ovakav ili onakav. Pravi dizajn rešava bilo kakve probleme. I novčane, i pitanje materijala, savitljivosti, upečatljivosti, marketinške problem, čitav niz problema koje imaš pred sobom. Sad ima najnovija teorija da je bilo koji biznis u suštini zasnovan na dizajnu, u stvari da svako rešavanje bilo kog problema na svetu je vrsta dizajna, u onom smislu metodološkom: da ti moraš da imaš analizu problema, od čega se sve tu sastoji, koji su ciljevi, koji su resursi, raspoloživo vreme, i na kraju dolazi kao sinteza te ukupne analize ta kreacija, taj neki trenutak. Naravno, kod nas se pogrešno smatra da je samo ovaj poslednji trenutak kad se pali ona famozna sijalica, samo to je nešto što je vredno i što je kreativno. Ne, kreativnost je ceo proces – od početka, od istraživanja do kraja. To prosto je sama suština posla kojim se bavimo. Znači, i samo preduzetništvo kada pogledaš, to što vodiš firmu to je isto dizajn. Znači, ti dizajniraš sopstvenu firmu na određeni način. Mi smo se svesno profilisali kao upravo to što si rekao – mi smo se zezali da smo “erotski san marketinških agencija”. Zašto? Zato što možemo da uradimo sve, pošto su oni uvek u cajtnotu, uvek se javljaju u petak popodne sa idejom da im nešto treba za ponedeljak.

Ivan Minić:  Ili subotu.

Miodrag Ristić: Ili subotu. To je jedna stvar. I druga stvar, javljaju se sa nekim nenormalno ili malim serijama ili nenormalnim zahtevima ili tako nekim stvarima. I normalno ako poznaješ svog kupca, ti se prilagođavaš potrebama i osobinama svog kupca. Ako su oni nama jedan od značajnih kupaca, mi smo morali da smislimo, između ostalog, da dizajniramo firmu: da imamo sve pod jednim krovom, da prosto imamo mogućnost da ne zavisimo ni od koga spolja, da možemo da završimo i plastifikaciju i zlatotisak, i ne znam šta sve treba… veliku doradu, i tako dalje.  I, između ostalog, međuljudski odnosi u firmi su isto nešto što se gradi, maltene crta, pokušavaš da zamisliš i koji su ti ljudi potrebni, kakvi su ti potrebni, moraš da ih zadužiš na određeni način da bi mogao da ih povučem i kažem: “E, sad u decembru ćemo da ostajemo četiri nedelje da radimo subotu i nedelju.” Na to sam mislio. Ne računam one stvari koje inače radimo. To se zove preraspodela radnog vremena, inače, nije nezakonita ako neko krene da me kritikuje. Mi bukvalno posle toga spojimo i  onda u januaru ne radimo do Božića. To nam je, recimo, standard godinama unazad. Ali, znamo da je to potrebno i prosto moramo da se organizujemo na takav način. I sve to zajedno je posledica jedne iste logike. I način na koji pravimo firmu, i način na koji pravimo proizvode, i način na pravimo marketing. To recimo što si pričao za podelu tih stvari, ja imam bukvalno u kancelariji jednu kesu na nekom štampaču, i sve što uradim u toku dana moja koleginica već zna, i gore koleginice u doradi znaju, kad se nešto završi, kad se pakuje, jedan komad se odvaja za tu kesu i završava na tom mestu. Ja imam neki stan gde mi je ovako jedan sličan studio za snimanje gde, kad stignem, jednom mesečno, dva puta mesečno, kako sam sa raspoloženjem i sa vremenom, uzmem i fotografišem sve to i to je onaj početni materijal gde to sad posle krčmimo, šerujemo po tim raznim kanalima. Obavezno ubacujemo sve na sajtove. Bukvalno sve što smo radili u poslednjih, recimo, desetak godina na kraju negde završi. Iz dva razloga. Jedan razlog je što su to, mi kad napravimo neki novi unikatni proizvod… Većina naših proizvoda su nastali kao konkretni zahtev nekog klijenta: neko je došao i rekao “E, jeste videli na internetu kao neka kocka i ti otvoriš, pop, iskoči napolje”. Reko’, stvarno!? Idem, prođem, pronađem i otkrijem kako se to pravi, napravim i naravno uradim to, čak i dobijemoj neki Srebrni pečat na “Grafimi” za taj proizvod. Nismo ga mi izmislili u smislu da smo otkrili nešto novo. Tek mnogo godina kasnije shvatim da se cela ta oblast, kojom se mi inače bavimo intenzivno, zove paper mechanics. I to su oni razni pop-upovi; sad smo pravili za poslednji RNIDS jedan predlog (nažalost, nije usvojen) na tu foru: kao dečija slikovnica, otvoriš i on se napravi u karneval od flajera. To me lično veseli iz one priče što sam ti pričao da volim sebi da postavljam tako te neke nemoguće zahteve…

Ivan Minić: Komplikuješ život…

Miodrag Ristić: Da, komplikujem život, ukratko rečeno. A,  s druge strane, šta se dešava… To su vrlo filmične stvari, stvar koje ja sam bio u velikom iskušenju da dođem i lansiram ovde neke od tih proizvoda, ali nema veze, neću sad o tome… 🙂

Ivan Minić: Naša praksa je da to ne radimo iz razloga što ne sme da ispašta publika koja sluša podkast, jer podkast jeste primarno audio.

Miodrag Ristić: Ali, te stvari su jako vizuelno prijemčljive i jako su filmične, fotogenične; pogotovo te koje se mrdaju, otvaraju, šta ja znam. Šta se dešava kao posledica toga? Mi jesmo prodali, čak mislim da smo tu kocku prodali u nekoj predizbornoj kampanji u Švajcarskoj nekom kandidatu koji je, takođe, bio vrlo živopisan. Na toj kocki je objavio recept za raviole, i nosi rep nazad i čujem da je pobrao jako velike simpatije naših lokalnih tamo, bivših Jugovića. Pretpostavljam da li zbog izgleda, da li zbog raviola, nemam pojma? Uglavnom, neki od tih proizvoda se stvarno prodaju sami. Međutim, šta se dešava? Ljudi vide te neke filmične stvari i dođu i naruče najbanalnije stvari kao kese, memorandum, fascikle i tako nešto. Prosto, ta simbioza je simpatična jer ljudi, kada pričamo o marketingu i takvim stvarima, svi dođu sa onom pričom “hoćemo nešto novo”. I ja krenem da vadim iz fijoke – “vidite, ovo je kavez za flašu, ovo je… “ I sve je to njima lepo i interesantno, ali na kraju uzmu nešto komercijalno. Šta se sad tu dešava? To je vrlo interesantan fenomen, i psihološki fenomen. Ljudi vole da vide neobične stvari, vole iluziju da bi njima tako nešto trebalo, međutim, kada dođe do toga da oni to stvarno treba da primene, kažu: “Jao, pa ovo je ipak malo previše jako za nas.” Čak sam imao nekih flexa-hexagon, to je kao flajer koji ima tri strane. Dvodimenzionalni  objekat koji sad savijanjem dobiješ da on ima tri različite strane: crvenu, plavu, zelenu, nebitno… Pokazivao sam nekom čoveku koji radi softver za knjigovodstvene agencije i on kaže: “Ja ovo nikad ne bih smeo da uzmem kao sopstvenu promociju. Oni bi mislili da ja njih zafrkavam, da ih pravim ludim, da vređam njihovu inteligenciju”. Nešto u tom stilu. A, stvarno jeste malo, kako da kažem, “tricky”, ali je vrlo lako kada im pokažeš, objasniš da treba da se savije u obliku zvezde i otvara se iz sredine. Međutim, matori ljudi, mnogo im je teže objasniti i vrlo često se desi da ljudi to pocepaju, da ne mogu da provale način na koji to funkcioniše i tako… Tako da, šta ja znam. S jedne strane to dovodi nove klijente, s druge održava taj neki imidž. Lako je za marketing, za promociju, čisto ima šta da se vidi.

Ivan Minić: Meni je sjajno od čega si ti krenuo, a to je da za neki standardni tip proizvoda, za standardne količine proizvoda, treba da postoji vrlo jasna, precizna, nedvosmislena cena i način na koji se ta cena skalira – ako je više od, onda je tako, i tako dalje. Jer gotovo uvek u suprotnom, kada radišu ovoj industriji, ti moraš da pošalješ upit. Onda oni tebi odgovore, pa ti postave sto i jedno potpitanje, pa ti odgovoriš na to potpitanje, pa prođu tri dana da bi dobio koliko koštaju nalepnice nekog nestandardnog oblika, jer smo ih radili upravo jer nam je trebalo nešto što nije default kvadratna nalepnica, već da ima neki drugi oblik.

Miodrag Ristić: A da li znaš da te vaše nalepnice sada stoje na našem sajtu i imaju jednu tačno određenu cenu za određeni broj komada. Znači, upravo to je logika. Ima jedan drugi problem zašto smo uopšte to počeli da radimo još devedesetih godina. Uvek je postojao neki negativni imidž uopšte zanatlija, da ne kažem štampara, ne bih posebno apostrofirao štampare. Znaš da je bila ona zanatska praksa “dođi da te vidim, pa ću da ti kažem koliko košta.” E, to je recimo neko pravilo koje je sad evoluiralo u “cena u inbox”. Otprilike, daj prvo ja da vidim ko si i šta, i zašto to tebi treba, i šta će tu da piše i onda ću ja da ti kažem koliko to košta. I to je vrlo negativno delovalo na biznis i u onom smislu razvijanja poverenja. Štamparstvo je po logici stvari “business to business” (B2B) prodaja, prodaja nekim kupcima koji nisu ulični prolaznici, nego u velikoj većini (dobro, sem nekih izuzetaka) uglavnom radiš sa “ozbiljnim” ljudima i sa firmama. Malo zvuči deplasirano, da ne kažem ultimativno opšte mesto kad čovek koji je frontmen neke firme koja se bavi “business to business” prodajom kad krene da priča: klijenti su naš asset, naše glavno bogatstvo. Normalno, o tome se radi. Klijenti su sve zbog čega ovo radimo i pitanje poverenja je tu ključna stvar. To sam ja imao sreću ili intuiciju da shvatim na vreme, i to je jedan od razloga zašto se nastupa sa tim fiksnim cenama, jasno definisanim cenama. Drugo, naše cene važe čak i za inostranstvo. I kad nam se javi čovek iz Hrvatske. Mi naravno na sajtu držimo, pošto dosta radimo sa regionom, sve naše cene su jednoznačno izražene u evrima. I samo piše negde neka napomena da se ne odnosni na transportne troškove koji su, normalno, takvi kakvi jesu. Ali, naš kupac iz Zagreba zna da će našu kesu ili neki bilo koji proizvod, fasciklu, kutiju, platiti isto kao kupac iz Vranja ili kupac iz Podgorice, ili bilo koji drugi kupac, da ne govorimo o ovima iz malo daljih lokacija. Jedino u čemu se razlikuje je da objektivno postoje neki troškovi dok se to tamo dopremi, pri čemu su sad ljudi postali vrlo, kako da kažem snalažljivi, pa organizuju neke sopstvene varijante kako da dođu da smanje te neke troškove

Ivan Minić: Ako se ne planira da mora sutra da bude u Zagrebu.

Miodrag Ristić: Pogotovo to što oni imaju mogućnost da sami organizuju taj transport jer je nekada mnogo povoljnija varijanta da se uklope, imaju recimo nekog ko već prevozi nešto odavde i oni se samo pojave kod nas i utovare. To smo dosta često radili za Sloveniju. Ljudi već i onako nabavljaju komponente iz Srbije, pa im je i onako sirovinska baza u Srbiji, pa su u jednom trenutku rešili da reše i ambalažu u Srbiji kad već imaju obezbeđen prevoz i sve ostalo. I po drastično nižim cenama. To je recimo isto jedna od naših velikih prednosti trenutno to što smo mi, pogotovo u odnosu na ovaj zapadni deo Balkana, čak i mislim i u Bosni trenutno smo u jak povoljnoj poziciji. Evo, ovih dana razmišljam o tome da jurim neku agenciju, da nađem nekoga ko je zainteresovan da proširi delatnost sa, recimo, ovog web marketinga i na štampu, jer mislim da je to sad ili nikad, pogotovo za Hrvatsku i Sloveniju.

Ivan Minić: A u kom trenutku si ti zapravo krenuo sa prvim sajtom? I koje su sve ostale stvari koje su se razvile u međuvremenu? Znam za Kutijice.com, znam za “Lepeza” sajt. Šta tu sve postoji i kojim redom je došlo do toga, jer to je počelo dosta davno? Koja je tvoja logika bila iza toga u trenutku kada generalno svest o tome ne postoji? Očigledno je iz svega do sad da si ti jedan neobičan čovek koji se na ne baš standardan način bavi tim poslom, ali prosto… i dan danas ja kad pogledam sajtove onih velikih, onih koji se najviše oglašavaju, onih koji najviše troše na taj neki adverts, oni su preslikani, beskrajno su dosadni i imaju istih pet šolja, istih pet majica koje nose istih pet modela i samo je pitanje da li je ovde sedam dinara više, a ovde sedam dinara manje, i ako imaš pet proizvoda da li ćeš da uklapaš gde ti je najjeftinije ili nećeš. Sa druge strane, tu kod tebe postoji i taj deo sa anegdotama koje se pričaju i to da je svaki proizvod vrlo precizno, detaljno opisan i da postoji istorija toga u nazad koja traje jako, jako dugo.

Miodrag Ristić: Reference i ostalo. Donekle je zanimljiva priča, malo je išla obilaznim putem. Mi jesmo napravili sajt odmah čim su počeli da se pojavljuju ti neki komercijalni sajtovi, napravili smo ih kao svi na bazi nekog privatnog prijateljstva, neke prijateljske linije. Neko je napravio sajt, standardno four page, five page je bio. Ono najosnovnije, što ti kažeš kao ovi što ih i dan danas imaju većina firmi, te sajtove razglednice. I tu je to životarilo tako u nekom zapećku. U to vreme smo se bavili marketingom na vrlo kreativan način ali sasvim na drugu stranu. Tad su još emailovi bili tek u povoju, ali mi smo krenuli u to neko spamovanje. To sam već jednom javno rekao, pa me Peđa (Supurović) kritikovao… Ali mi smo spamovali ljude faksom. Ljudi nisu imali email, pa nismo mogli da ih spamujemo, ali su u to vreme imali faks. I zaposlimo sekretaricu da sedi noću i da pušta na brojeve iz telefonskog imenika našu ponudu i naš cenovnik ljudima na faks. Oni dođu i zateknu ujutru rolnu sa našom ponudom i sa našim uzorcima, i takve stvari. Normalno, kasnije kada su malo zaživeli mejlovi, opet smo morali da budemo kreativni, pa smo ušli  i u priču sa tim harvesterima i sve to nešto, jer, moram da se ogradim tad to još nije postojalo kao krivično delo niti je postojala svest o tome da tu nešto nije u redu, jer je to bila novotarija gde su se ljudi obradovali kad im neko piše, pa makar i spam da dobiju.

Ivan Minić: I sad ima ljudi koji se obraduju kad im stigne email.

Miodrag Ristić: Tako da je jedno vreme i to funkcionisalo i tad smo počeli da radimo sajmove. Bukvalno smo vadili emailove koji su učestvovali prethodne godine na sajmu, pravili smo sajamske grupe i slali smo im ponudu mesec-dva pre sajma u fazi kad smo znali da se oni pripremaju za sledeće učešće. Pa smo onda to proširili i pravili bazu za druge koji bi se možda mogli pojaviti na tom sajmu ili kao posetioci ili kao izlagači. I, onda sam jednog trenutka shvatio da to sa tim spamovima više “neće da može”, i da su faksovi već bili otišli u istoriju (što je lepo kako se ta tehnologija menja ekspres brzo :)). Onda sam počeo blog, i to smo blog prigrlili zato što je preteča bloga bila neka vrsta fanzina, nešto što smo mi pravili kao flajer i slali poštom. U to vreme su bile one jeftine poštanske usluge, jedan dinar je bilo pismo; i mi smo mogli da šaljemo hiljade pisama ljudima, oni dobiju kao neke male novine gde smo mi u suštini pravili preteču sajta i preteču mog bloga. Taj Detozin, sto je moj nadimak na mreži je bio naziv bloga na Blogger platformi, koji je bio zamena za taj fanzin. Odnosno, ne kaže se fanzin, fanzin su bili oni rokerski, već promo se zove…. stao mi je mozak, isto “zin” ima na kraju, ali je u promotivne svrhe. Zato se i zvao Detozin – od “Deto” pa “Detozin” je kao bio web fanzin. E, pošto sam sticajem okolnosti počeo da se bavim malo više internetom lično, uređujući Detozin, odnosno blog, onda sam u jednom trenutku shvatio da ja mogu sam da prepravim svojoj, jer mi je WordPress na koji sam vrlo brzo prešao se učinio nekako beskrajno jednostavnim i upotrebljivim; i onda sam ja krenuo da pravim reviziju tog starog sajta koji je hvatao paučinu godinama. I malo po malo, ono što si ti pričao, ljudi se plaše da uče ili ih mrzi, ili šta li ih je šta… Ja sam recimo, tako me Bog dao, znatiželjan ko veverica i sve bih da znam, pa sam eto vrlo brzo ovladao tom tehnikom i počeo da pravim te blogove k’o lud. Sad već imam četiri komada. Prvi blog, Deto.rs, je najambicioznije pravljen baš po tom sistemu da predstavlja katalog svega čime se mi bavimo. Detozin je nešto kao blog sekcija uobičajenih sajtova, koji sam ja vrlo brzo napustio, nisam poštovao ono Varagićevo uputstvo da “čovek treba striktno da se drži jedne stvari”, to nikada nije puno pilo vodu, jer sam shvatio da ljudi moraju da pokažu određenu širinu, pogotovo ako je imaju jer je to zatvaranje u te “fah idiot” ideje prosto kontra-produktivno. Ne možete fascinirati ljude ako se bavite samo jednom temom i samo vrtite jedno te isto, prosto morate malo da napravite neki pogled sa raznih strana.

Ivan Minić: Poseban momenat u celoj priči je to što ste vi mali, vi ste pojedinci, ljudi prepoznaju tebe, možda prepoznaju tvoje kolege sa kojima su bili u neposrednoj saradnji, neće neki ograman sistem da piše ličnu priču, jer ogromni sistem nema ništa lično i sve što je lično saseku, ali…

Miodrag Ristić: Vidiš, to je recimo jedna od ovih naših lokalnih zabluda koje se prenosi i onda ovi naši gurui marketinga dođu i kažu: “Ne, nipošto ne smeš da pričaš o sopstvenom poslu na privatnom nalogu” na Facebooku ili negde. Zašto? Zato što su to pročitali negde i tamo gde je to u stvari namenjeno, da kažem, ozbiljnim korporacijama jer stvarno je besmisleno da predsednik neke ozbiljne korporacije priča o tome kako je tog dana i šta je tog dana radio. Čak je i možda kontraproduktivno, može da bude opasno na berzi i tako dalje. Ali, ta stvar potpuno ne funkcioniše na malom nivou. Jer, mi smo bukvalno lice, i lice i naličje, šta god hoćete sopstvene firme. Sad, hajde da ne budem lažno skroman, ali sve što sam postigao, postigao sam zahvaljujući svojim saradnicima. Nismo mi neka velika firma. Nas je petnaest i mi smo porodično preduzeće gde nas ima dosta i u rodbinskim vezama, a da ne kažem u prijateljskim. Evo, sad će u martu da nam bude 28 godina i većina ljudi je tu preko deset, petnaest godina.

Ivan Minić: Postoji obično razlog za to.

Miodrag Ristić: Postoji razlog, svakako.

Ivan Minić: I kad idu na tri meseca i beže, i kad su tu dvadeset godina, obično postoji razlog.

Miodrag Ristić: Pa, sad… malo je bezveze da pričam o tome, ali eto, činjenice pričaju o tome da čim je tako, verovatno da postoji. Ima te razlike u doktrinama. Na primer, ako ste čitali onog Majkla Gerbera, to je isto sada neka mantra koja se jako često spominje i ta cela ideja kako bi svi biznisi trebali da budu urađeni po modelu franšiza i svi su uređeni u besprekornoj standardizaciji da sutra mogu da se prodaju, sa ili bez vlasnika, na određeno vreme ili bez; i  da mogu da se multipliciraju hiljadama puta, presele ili prodaju kao knjiga standarda, i tako dalje… Mislim, to stoji. To je apsolutno jedan od mogućih scenarija. Ali, kad vam neko prodaje to kao “sveti gral”, to je tako ili nikako, to je onda bullshit. Jer, postoji hiljade načina na koji posao može da se vodi i to je ono što je najlepše u tom poslu. Upravo pričamo o tome. Meni su bili, sad će da se zaplaču ovi “startapisti”, meni su bili iz austrijske firme koja se bavi akvizicijom, odnosno, bavi se snimanjem knjigovodstvenim firmi koje se mogu prodati ili, kako to oni kažu, primiti investiciju. Znači, došli su u ime jedne velike nemačke kompanije da vide da li smo mi zainteresovani za prodaju. Možda su oni došli i u špijunažu, ja to ne znam, nebitno je. Ali ja sam im odmah na ulazu rekao da od toga nema ništa, da ova firma nije i nikada neće biti na prodaju. Sad osećam kako ovi cepaju košulje, jer sva ideja tog “start-up” biznisa je otprilike što pre doći do tog nivoa da vas neko kupi. Moja filozofija poslovna je potpuno dijametralno suprotna od toga. Znači, pravimo jedan entitet čiji je cilj da ostane u porodičnom vlasništvu dok bude takvog interesa i jednog dana kada više ne bude, kada više ne bude moglo da se radi, onda će da se ugasi i to je tako kako jeste. Sve je stvar vizije. Ja sam bio preko Privredne komore u Gentu, u Belgiji, pre jedno osam godina i slušao sam jedno fenomenalno predavanje nekog profesora sa lokalnog univerziteta, vrlo interesantno. Bavio se čovek i demografskim kretanjima, i organizacijom preduzeća, i sličnim stvarima, sve i svašta je tu dotakao. Uglavnom, gledajući budućnost i globalizaciju, i te aktuelne trendove koji se dešavaju u svetu. I u jednom trenutku je postavio onu čuvenu sliku sa onim stepenicama razvoja preduzeća od male zanatske radnje, pa svaka sledeća stepenica ide sve do multinacionalne korporacije, i rekao jednu stvar koja me je baš pogodila. Dala je odgovor na nešto o čemu sam ja tragao, o čemu sam ja razmišljao u to vreme intenzivno i rešio mi jednu dilemu. Rekao je: “Dešava se, i to ne retko, da ljudi, odnosno vlasnici, popnu na neku stepenicu i da onda posle toga siđu stepenik niže zato što su se zatekli u nekim okolnostima koje su van njihovih kompetencija ili, prosto, ne odgovaraju njihovom afinitetu ili njihovoj viziji. Kažu, nije to za nas, hoću da ostanem na nivou na kojem sam sada.” Ja sam se savršeno našao u toj njegovoj rečenici, i shvatio sam da do tog momenta sam mislio da treba da osećam tu neku grižu savesti ili šta ja znam, da postoji samo jedan put kojim posao može da se razvija. Onda sam shvatio da sam ja taj koji određuje kako će ovo funkcionisati, i rekao sam – OK, biće tako i to je to. Dok ja to radim, biće tako, a posle ako neko drugi bude radio, on će imati neku drugu viziju.

Ivan Minić: Ja zaista ne mislim da je problem malih firmi njihova veličina primarno. Najveći problem koji imaju su želje i očekivanja, ako ne mogu da se realizuju, ako ne postoji kapacitet da se realizuju. Ako je neko mali i želi da bude veliki, to je problem. Ako je neko mali i odgovara mu da bude mali, to je sasvim u redu.

Miodrag Ristić: Moramo da spomenemo to što nerado spominjemo, a to je okruženje. Moja firma je u svoje vreme, i to u neka na prvi pogled gora vremena od ovih današnjih, imala dva puta više zaposlenih. Mi smo u jezivim devedesetim, čak u vreme hiperinflacije imali u jednom trenutku trideset zaposlenih, kad saberem terenske komercijaliste koji su radili na procenat i kad saberem žene u doradi, i sopstvenu sito-štampariju, i šta ja znam. Znači, firma je bila dva puta veća, ali je isto tako činjenica da ljudi danas imaju deset puta veće plate nego što su imali u to vreme ili kasnijih godina. Mi sad živimo sad u vremenu populizma i šupljih priča kojima nas zasipaju sa svih strana, i kada pogledate uopšte političari, i ne samo političari, i ne samo naši, kada pričaju o ekonomiji i biznisu, kao da postoje samo dve teme: jedna su investicije i druga su radna mesta. I to je sve. Tu se završava njihova ideja o nekom progresu, napretku, i tako dalje. Pri tom, svi mi smo svesni da se te investicije doživljavaju kao neke zgradurine koje niču na nekim livadama. Mi tih zgradurina imamo onoliko, koje sad rušimo, na primer u Rakovici, i dižemo tržne centre. Mi smo taj populizam već videli i znamo kako se on nekada završio. Ista stvar je i sa radnim mestima. Znamo šta se desilo sa tim hiljadama zaposlenih, gde su završili i znamo da sad ovi zaposleni, koji se zapošljavaju kako se zapošljavaju, znamo gde će završiti. A, inače, zapošljavanje kao zapošljavanje, to nam jako dobro ide. Prvo šta vidiš kad uđeš u neku javnu ustanovu, je da vidiš gomilu ormana po hodnicima jer su morali da iznesu ormane da bi napravili mesta za dodatne stolove. I, realno, nama će u ovoj zemlji biti bolje kada počnemo da vraćamo ormane u kancelarije, a da ove kancelarijske pacove vraćamo na ulicu. A to se nikada neće desiti. To svi dobro znamo, zato što prosto ne postoji želja za tako nečim, ceo sistem je sazdan tako da ta glasačka mašina i svi podržavaju to jer im bukvalno tako kako sad stoje stvari – odgovara. S druge strane, kada pogledaš, ima ta fenomenalna knjiga “Kaizen”, mene ta istočnjačka filozofija, pogotovo poslovna jako inspiriše; i sad tamo imaš anegdotu da jedne godine su u Tojoti koja ima kreativnih ljudi verovatno više nego što mi imao zaposlenih stanovnika, jedne godine su njihovu predsedničku nagradu za inovaciju u okviru kompanije dobile servirke u nekoj menzi koje su smislile patent da bi nešto racionalizovale, neko sipanje čaja ili tako nešto. Po automatizmu je neko to prijavio, i to je išlo po njihovoj hijerarhiji kroz ko zna koliko stepenica do njihovog predsednika kompanije koji je rekao – to je to što ovu zemlju, ovu kompaniju čini velikom. Na svakom nivou, svaki šraf može da učini nešto novo, spektakularno, promeni neku svoju standardnu rutinu i učini da je danas bolje nego što je bilo juče. Na šta se ja ježim i šta mene motiviše je kada moja Anđa, koja ima blizu šezdeset godina a radi u doradi kao papirničanski manipulant, to je ono lepljenje na traci i tako neke stvari, kada ona kaže kad donesemo neku novu mašinu ili tako nešto, sa osmehom izgovori rečenicu tipa: “Mi smo uvek za inovacije!” Kad to kaže moja Anđa, meni odmah skoči osmeh na lice. Ja ne znam kako nastaje ta vrsta, kako to kažu “kompanijske etike” ili “kompanijske kulture”, tako nešto… Mislim, možda i znam, ali glupo je posle ove priče o ovom populizmu…

Ivan Minić: Kad firmu pravi ludak i okruži se ludacima, onda to “oće da bude tako”.

Miodrag Ristić: Ludost, ludost je zarazna.

Ivan Minić: Ludak ne mora uvek nužno da bude negativna stvar. Mi uvek tretiramo kao ludake i kao čudake ljude koji su različiti od norme, a norma je prilično jadna i bedna.

Miodrag Ristić: Ali, dobro, to je u suštini vrlo lako i vidljivo. Ja tamo sad imam dosta žena koje su u poznijim godinama, i koje rade jednu od čestih operacija u našem poslu – kaširanje. Znači, treba da nanesete lepak na neku površinu i onda to zalepite na neki drugi materijal. Pri tom smo toga radili manje, pa su za to koristile neke četke, neke valjke i tako dalje, jer nismo imali toga mnogo. I onda smo krenuli da radimo kaširanu luksuznu ambalažu gde to sad ide serijski i u većim količinama, i obični niko nema vremena da čeka nedelju dana da mi to uradimo. I mi smo sad nabavili u januaru neku malu mašinu, ne nešto posebno, specijalno, čak je i domaće proizvodnje za automatsko kaširanje tog papira. Normalno da su one shvatile da će njima biti lakše, da će ih manje boleti ruke, da će uraditi više proizvoda u jedinici vremena i što će se to na kraju odraziti i na njihovu platu. Pogotovo kad u nekom kolektivu svi vide sve, svi smo tu i donošenje odluka je mnogo transparentije i krajnji efekti su očigledni. One će na kraju pakovati to, znaju koliko ide proizvoda… Nema tu nekih tajni i potrebe za nekom tajnovitošću, nema ni neke subordinacije, ničega. Jedna od stvari koju volim da čujem u firmi je smeh. Meni je to glavni signal da je sve kako treba. Imamo otvorena vrata, nema tapaciranih vrata kod direktora i slično, a i taj direktor je jedan od zaposlenih koji radi pripreme po ceo božji dan, i vozi, i utovara, istovara, znači, kao što je normalno u malom preduzeću.

Ivan Minić: Voli sebi da komplikuje život, naravno. 🙂

Miodrag Ristić: Recimo, dosta u zadnje vreme razmišljam i o tim fizičkim aktivnostima, malo ta leđa počinju da posustaju, bližim se i ja šezdesetoj godini; i onda sam razmišljao da nađem, najzad, nekog vozača koji će da mi pomogne  oko tih operacija, ali je to strašno komplikovano. Vidim ove kurirske službe muku muče ne mogu da nađu taj profil ljudi koji imaju vozačku dozvolu i koji su spremni da podignu paket od 5 kilograma. Tako da, šta ja znam… ima još mnogo toga da se radi i usavršava.

Ivan Minić: Jednu vrlo zanimljivu stvar sam čuo, juče ili prekjuče sam gledao gostovanje profesora Zeca na N1, gde isto priča o tome kako investicije subvencionisane koje se kod nas dešavaju i sve što uz njih ide, i sad ide da je jedna upravo od vrlo čestih argumentacija tržište rada – mi ćemo sad ako se ova fabrika otvori, to je ne znam 8000 varilaca ili 500 varilaca, i to će biti traženo na tržištu rada i onda će neki Niš, Leskovac, Vranje, nije bitno, tamo će sve škole školovati taj profil. I on kaže: Zamislite sam ovakvu situaciju stvari – Mihailo Pupin kada se radio, tržište rada je tražilo čobane, tržište rada njegovo lokalno je tražilo čobane, ali on je čovek je imao neke drugačije planove u životu i onda je došlo do toga da bude profesor na Kolumbiji i jedan od najznačajnijih naučnika prve polovine 20. veka. Ali, ako gledamo samo tržište rada u tom trenutku, ono traži samo ono za čim postoji vrlo aktivna ponuda, ali to nisu poslovi koji dodaju bilo kakvu vrstu vrednosti u celoj priči. Ti samo dobijaš da radiš manuelne poslove koji su ovde jeftiniji nego negde drugde, ti dobijaš proizvod koji sastavljaš i tu više nema nikakvog znanja, umeća, niti bilo čega. Kaže, to je posao za koji se ne školuješ deset godina da bi ga radio, imaš obuku od tri dana nakon koje radiš.

Miodrag Ristić: Ima tu jedan veliki problem što svi ti poslovi su na izdisaju. Poslovi koji su došli nama, sutra će otići u Albaniju ili nemam pojma gde.

Ivan Minić: Na prvo sledeće tržište koje je jeftinije.

Miodrag Ristić: Ne samo to, nego da li neko stvarno misli da će se ti kablovi na kolima i dalje motati ručno za deset godina. To je robot koji je već smišljen, samo trenutno još nije dovoljno ekonomičan, ali će vrlo brzo postati. Mislim, izbaciće se čitava zanimanja. Ovi razni vozači, danas-sutra kada počnu automobili i kamioni sa samonavođenjem, čitava zanimanja odlaze u penziju preko noći.

Ivan Minić: E, ali da vidim da ide po ovom putu. Da ga vidim da ide po ovom putu.

Miodrag Ristić: Napraviće neku specijalnu, terensku verziju za ove naše puteve.

Ivan Minić: Šta se dešava kada upadne u rupu i blato i vodu, i sve?

Miodrag Ristić: Onda dođe drugi sa robotom koji će da ga izvadi. To sa zanimanjima se vidi sad, ja sam ti pričao sad dok smo se pripremali za ovaj razgovor, nama se sad dešava, recimo, da iz Hrvatske nam preko noći stiže ogromna količina poslova, imamo mnogo više nego što smo imali godinama unazad iz prostog razloga što se ljudi sele za boljim životom, poslovima i idu za tu Irsku, Nemačku ili gde već nije bitno, i njihova industrija ima povećanu potražnju. Meni se desilo nedavno da sam izgubio jednog kolegu i teško mogu da ga zamenim sa nekim drugim. Tehnologija pokušava da popuni te rupe. Sve nove mašine se prave,  digitalne štampe… Evo, pre ovog sastanka sam pregovarao oko nabavke neke mašine čiji je glavni kvalitet nije u kvalitetu štampe, otiska i toga, već je glavni kvalitet što vam više ne treba mašinista, što možete da pritisnete dugme, i što to može da uradi bilo koji “fah idiot”. Može da napravi neku pripremu, stisne dugme i ono izađe. To je nešto što tehnologija rešava. Ta tehnologija, s druge strane, dovodi do debilizacije, dovodi do toga da su ljudi sve manje kompetentni za to s čime se radi. Znači, vi više ne možete da funkcionišete bez servisera, postajete deo nekog sistema gde ste dana-sutra ucenjeni ako vam ta tehnologija izlazi, morate da nabavite novu, ulazite u nekakve beskonačne kreditne angažmane iz kojih više ne možete da se iščupate. O svim tim stvarima čovek treba vrlo zrelo i ozbiljno da razmišlja. Ja sam, recimo, godinama se opirao sve dok nisam shvatio da imam rešenje za tu situaciju, i da neću funkcionisati kao i drugih tri-četiri stotine ljudi koji imaju iste takve mašine i rentiraju ih, odnosno prodaju na otisak. Kao što ni do sada nismo radili, tako nećemo raditi ni kad budemo krenuli sa tom digitalnom štampom, već razmišljamo koji su to proizvodi koji će nam to omogućiti da pravimo nešto novo što do sada nismo mogli zato što nismo mogli da radimo u takom maloj seriji ili tako brzo, ili već u tom stilu. I to je način na koji u principu, po meni, svako ko se bavi privatnim biznisom treba da razmišlja. Ima jedna jako dobra stvar, ovaj Dr. Jonas Ridderstråle  ili kako se to izgovara, nemam pojma, nikada nisam znao, pošto je neobično švedsko prezime, onaj “Funky business”, omiljena njegova izjava mi je, kaže: “Uzmite ono što je vaša komparativna prednost i ispustite na nožne prste. Ako vas zaboli, imate veliki problem.” I to je to, znači, bilo koji harvdver, bilo koje parče opreme, mašina, alata, danas je glupost, prevaziđeno je. Vi to možete ovako da nabavite, da iznajmite, da iskopirate da vam neko napravi ako je te nešto zaštićeno, patentirano, šta ja znam, čak i, da kažem, Kinezi će napraviti preko noći jeftiniju kopiju tog nečega što hoćete. Ja jurim neki deo što su Izraelci napravili, patentirali su za 7000$, sad upravo pokušavam da nađem tri-četiri puta jeftiniju kopiju, ali sam na toliko mesta dao ljudima ideju, da je pitanje vremena kad će se to pojaviti. Videli su da postoji potražnja i nije im problem da to oni naprave. Ali, ako vam je komparativna prednost nešto suptilno, nešto neuhvatljivo, neki… ne mogu ni da opišem šta… ili ta neka niša ili taj neki jedinstven proizvod…

Ivan Minić: Ideja.

Miodrag Ristić: Ideja, pristup, odnosi međuljudski u firmi koji omogućavaju da uradite nešto što neko drugi ne može i tako dalje, to su upravo te stvari koje su budućnost, šta je u stvari suština biznisa u 21. veku, verujem i u 22. veku.

Ivan Minić: Kad pričaš o tim nekim pojedinačnim, zanimljivim, neobičnim stvarima koje si radi, svi slušaoci će moći da odu na sajt i vide koji su to stvari, koji su to projekti. Ali, ja bih voleo da mi ti ispričaš priču iza nekih od njih i voleo bih nakon toga da ispričaš priču sa nekim neobičnim kupcima koji su do tebe dolazili.

Miodrag Ristić: Pa, mogao si baš i da mi najaviš, pa da se setim, jer ja sad ne mogu da se setim kako se zove gospođa, jer iako mi je prijatelj na Fejsu i bila mi je prijatelj (na blogu) … Možda ćeš se ti setiti, vodi agenciju iz Banja Luke, …

Ivan Minić: Dobrila?

Miodrag Ristić: Da, Dobrila. Jao, bože, hvala ti. Jedan dan meni Dobrila šalje upit za čaše, papirne čaše. I sad, ja krećem njoj da objašnjavam kako je to nešto što je tehnološki jako zahtevno, traži posebnu mašinu koja lepi specijalan papir koji već na sebi ima plastiku, vari, i tako dalje. I u trenutku dok ja to njoj objašnjavam, meni padne na pamet, pa kao… Ona je pedeseta koja me to pita. I ja onda kažem sebi, pa dobro, ako je ona pedeseta koja me to pita, a ženi treba to nešto u maloj seriji i treba joj brzo, zašto ja ne bih smislio nešto što će rešiti taj problem. Znači, problem nije čaša, njoj ne treba čaša kao čaša, njoj treba nešto što će omogućiti da ta čaša koju ona može da kupi u bilo kojoj prodavnici bude brendirana, da ona kad se pojavi na nekoj manifestaciji, iznese tamo čašu, šoljicu za kafu, nebitno, na kojima će se nalaziti logo te firme (manifestacije). To će se potrošiti u stotinjak, dvesta komada, baciti u đubre, ali ona je oplemenila taj prostor sa tim dodatnim detaljem. Ja sam u roku od pet minuta, veruj, za pet minuta sam smislio – glupi papirni omot koji se napravi na običnu plastičnu čašu i zalepi. Prethodno je štampan, može da se štancuje u relativno maloj seriji, može da se napravi i čak i u digitali, još nekoj manjoj seriji od bukvalno par stotina komada. To je recimo jedan od tih patenata i to je način na koji je nastala većina tih proizvoda. Slična stvar je za lepeze. Mi smo godinama kuburili jako (imalo smo) veliku razliku između letnje i zimske sezone. Zimi se ubijemo, već tamo s jeseni počne pakao. Kako deca krenu u školu, tako svi se vrate u normalnu situaciju, počnu sajmovi. Sajam za samom, ta, ta, ta… Dolazi Nova godina, raspad sistema. Onda posle toga prolećni sajmovi. Do letnje sezone kada se završava ta gužva i ljudi se raspuštaju, počinje sezona godišnjih odmora. Nama se bukvalno dešavao strmoglav posla negde početkom juna i trajao je, boga mi, do kraja avgusta. Nismo znali šta da radimo od sebe zbog prirode proizvoda koje smo pravili. Pravili smo uglavnom stvari koje su vezane za promociju i tu vrstu… I, onda sam ja intezivno počeo da razmišljam koje su te letnje promocije, nešto se dešava i leti. Dešavaju se i sportske manifestacije, dešavaju se i razne Kobasicijade, Slaninijade, svuda se nešto dešava.

Ivan Minić: “Ijade”.

Miodrag Ristić: Hiljade i hiljade tih, i šta bi mi mogli da radimo za to? I, kvrcne meni, pa dobro… ljudi idu na more, ide turizam, hajde da probamo da radimo nešto što će da predstavlja leto. Upravo u tom trenutku se dešava karneval u Pančevu koji je karakterističan, to je naš lokalna “Ijada”, Pančevački karneval, i meni kvrcne da bih mogao da napravim nešto za karneval što će biti istovremeni i reklamni proizvod za sve manifestacije, prototip za  sve te manifestacije, a moći će i da posluži za promovisanje firmi na takvim manifestacijama. Krenem da razmišljam i iščeprkam listajući tamo internet, nađem da je za vreme predizbornih kampanja, još u vreme pre građanskog rata u Americi, su koristili papirne lepeze, koje su drugačije izgledale, ali su bile iste funkcije. Kad oni sede u crkvi ili šta ja znam, na plus pedeset stepeni, da mogu da se hlade. I onda su to pametni ljudi u marketingu iskoristili da promovišu predsedničke kandidate, i to rade valjda i dan danas. I tako je krenula ta priča sa lepezama. Ni glupljeg proizvoda, ni većeg uspeha, mislim da smo toga oko par miliona napravili, iako je to vrlo jednostavan komad kartona sa nekim kartonskim ojačanjem i nekom etiketicom koja služi da može da se okači oko ruke ako nemaš džepove ili torbu. U glavnom, tako smo napravili toliko dobar proizvod da smo posle napravili čak i sajt koji je posvećen tom proizvodu. Sad nešto pokušavam da ga proširim, pretvorim u lepezu reklamnih proizvoda, da budu sem baš lepeza i drugi reklamni proizvodi koji su namenjeni ili za te, što kažu “evente” raznih vrsta ili da budu dekoracije i slično, i da budu turistički, pošto su i lepeze do sada bile podeljene kao turističke, kao za evente – venčanja, rođendana i slično, i treća varijanta, najznačajnija (mada moram da priznam da nisam mogao da pretpostavim da će se pojaviti, a pojavilo se da je odnos 10:2 u odnosu na te korporativne koje se rade za promociju kompanija) neobičnih proizvoda. To bi bila ta treća kategorija reklamnih proizvoda, tih specijalnih, otkačenih, koji su namenjeni  za promociju.

Ivan Minić: A kaži mi, kod tih malo kompleksnijih proizvoda, priču vezanu za njih. Pominjao si kocku iz koje iskače. Ali da li dobiješ upit koji kaže “hoću ovakvu konkretnu stvar da se napravi” ili “treba mi nešto”?

Miodrag Ristić: Čak ne mora da bude ni upit. Recimo, zašto je internet, ja to stalno pričam, pa mi je rekao Peđa (Milićević), naš zajednički prijatelj da moram to malo da pojasnim, jer neka predavanja koja sam držao o optimizaciji za pretraživanje, ja sam završavao tako, a i  tekst, jedan od najšerovanijih mojih tekstova (na blogu), se završava otprilike kao: “Kada malo proniknete u tu materiju SEO, shvatite da u stvari uopšte nije cilj da budete prvi na Google, već da budete ono što ljudi na Google traže.” I ta uzajamna veza, to je nešto što, po meni, razume samo neko ko je preduzetnik – da shvatiš da imaš tu slobodu i moć, u krajnjoj liniji, da ti si ti taj koji kreira proizvod. I šta se onda dešava, onda pogledaš svoju analitiku, baveći se SEO-m, i ustanoviš da si dobio trideset ili četrdeset klikova jer su ljudi tražili (nešto), znaju te kao nekog ludaka koji voli sebi da komplikuje život, i onda ustanoviš da je trideset ili četrdeset ljudi u period od, nije bitno, šest meseci ili godinu dana tražilo da li ti praviš nešto što se zove “tube za diplome”. I ti malo onda izguglaš i vidiš da to niko živi ne pravi. Razumeš? I pitaš se – pa, dobro, što ja sad to ne bih pravio? I staviš na sajt i od tog trenutka počinje priča o tome. Kako ćeš ti to tehnički rešiti je sekundarno, a pro po one priče o hardveru koji puštaš da padne na nogu. Tehnički problemi, da parafraziram, mislim da je to Kejdž rekao, tehnički problemi više nisu (ozbiljni) problemi, svi su lako rešivi. Samo ovi problemi su tu značajni. Meni se jako sviđa, ne znam da li ima smisla da spominjem, isto je jako lepa inicijativa kao ova tvoja ona neka banka, ne moramo da ih spominjemo, da li je to bio slogan ili naziv kampanje “Rade nas ideje”. Znaš o čemu se radi? Recimo, meni je to genijalna stvar. Nešto što pokreće. Masa ljudi je shvatila ne da su potrebni, to što oni znaju da nekome treba, nego da su neophodni. Budućnost uopšte ne postoji bez ljudi koji će smisliti nešto, koji će… Priča se o kreativnom biznisu u Srbiji, a u suštini, to je su suština svega. Svaki biznis u budućnosti će biti kreativni biznis, sve ostalo će, ako čitate onog Noela Ferarija, nije Ferari nego Harari (Yuval Noah Harari) :), onaj njegov “Sapiens”. On čovek kaže, ja verujem u tu priču da će za pedeset godina gro stvari će biti automatizovano. Jedina stvar koja eventualno ima šansu da pretekne su te neke kreativne industrije, ono što se sad zove kreativnim industrijama. Sve ostalo je vrlo diskutabilno.

Ivan Minić: Samo tu postoji taj, taj uvek, to razmimoilaženje koje kaže – ideje su jako važne. Jesu, ako su primenjene, ako mogu da se primene, ako su razmišlja u kontekstu nekakve realnosti, jer vrlo često je to na nivou “imam super ideju da vazduh bude čist”. OK, to nije ideja. Ideje da očistiš vazduh na neki način.

Miodrag Ristić: Da, kontekst je jako bitan. Recimo, jedan o mojih jako interesantnih proizvoda je u suštini, ovako čisto nominalno gledano, to je obična kutijica na preklop, koja u sredini ima neki žljeb u koji nešto može da upadne. Znači, parče ambalaže. Ali, kada ga staviš u kontekst i kad to nazoveš “slatka vizit karta”, i zamisliš priču koja stoji iza toga, i onda u to nešto staviš dva žljeba u koji se stavi vizit karta, a ispod te vizit karte se nalazi u tom malom prorezu se nalazi malo, pasent, malo mesto u koje staje jedna ona mala čokoladica, tipa “Najlepše želje”. I sad, šta se dešava. Čovek otvara tu kutijicu, unutra nalazi vizit kartu, kada izvadi vizit kartu, ispod vizit karte se nalazi ta mala čokoladica. To je gest. To je kontekst. To je nešto što si ti, od nečeg što je banalan proizvod, komad kartona i papira, brendiran, nebrendiran, nebitno, ti si tome dao neku priču. I onda posle kažeš, kao:  ovo je super štos da prođete one sekretarice su se nekad zvale “terijeri”, koje ne daju da pristupiš direktoru. Ovo je kao idealan način za komercijaliste da šarmiraš nekoga u prolazu i ostvariš neki ulaz gde inače ne bi mogao, ili da ostvariš bilo koji pomak u bilo kojoj situaciji na račun tog malog, sitnog gesta. Ili recimo ona priča sa onom papirnom kockom. To je dečija igračka koja ne mora da znači ništa. Ali, ako je staviš u čestitku, to je kao čestitka koja predstavlja neko iznenađenje, ona predstavlja poruku neobičnosti nečega, da si napravio neki pomak samo jednostavnim nekim gestom. Nudiš ljudima nešto potpuno neočekivano, neku magiju. I onda ta magija ima značaj. Recimo, mi smo te flexa-heksagone reklamirali na način: “Da li verujete da flajer može da ima tri strane?” To smo prodali za političku kampanju u Crnoj Gori jednoj od političkih stranaka kojoj je upravo to bio motiv – da li verujete da je uopšte moguće posle dvadeset godina “statusa kvo” da se desi nešto nemoguće? I obično svi krenu sa onom crnom pričom, “ma, nema ništa od toga”, i onda je na primer bio lajtmotiv za kampanju od vrat do vrata – “Pa, da li veruješ da ovo (flexa-heksagon) može da ima tri strane? Pa, ne veruje. E, pa vidiš da može.” Sve te neobične proizvode su uzeli za tu kampanju, jer svi su slali tu poruku “hokus pokus”, moguće je, nešto je moguće da se desi neočekivano. Nažalost, nije se desilo, nažalost po njih, ali sama kampanja kao kampanja je bila baš interesantna zbog tih proizvoda koji su nudili tu ideju da se može desiti nešto neočekivano.

Ivan Minić: Voleo bih da sa nama za kraj podeliš ko su ti neki čudni ljudi iz najrazličitijih tačaka ove zemljine kugle koji su naručivali tvoje proizvode? Kad smo pričali, objasnio si mi da to nije, mislim, da tu ima i posla, i da to jeste nekakav procenta u prometu, neki stvari naročito, ali da je to mnogo više zanimljivo na nivou neke anegdotalnosti. Ali, ja bih voleo, pošto stvarno su priče “wow”.

Miodrag Ristić: Ja otvoreno kažem da su to obično na nivou kurioziteta, jer ipak nama je iz godine u godinu plan, koji ja prepisujem svake godine ponovo da ostvarimo tih nekih 20% izvoza, što smatram strateškim ciljem i nadam se da ćemo, možda ne ove godine ali sleće godine, što bi rekao Del Boj. Svake godine se nadam da ću uspeti da dođem do toga, jer mislim da je to neki dugoročni strateški cilj i zbog tih stvari o kojima smo pričali, da se ovde stvari ne odvijaju kako treba i da nam je, prosto, to imperativ ako želimo da opstanemo, da moramo da izađemo u većoj meri na svetsko tržište. A, imamo povremeno te uspehe. Znaš ono, “…i ćorava koka”, i dvadeset osam godina će biti u martu, pa nakupi se. Konkretno, radili smo sa firmama iz Kanade i SAD, i to, nećete verovati, ali Sjedinjenje Američke Države su nam bile vrlo značajan klijent (tržište) i to naša pravoslavna crkva u Americi. Kako i zašto, ne pitajte. Čovek je jednostavno zvao, pitao i baš pitao za te neke najneobičnije stvari zato što su oni pokušavali da po ugledu na Grčku pravoslavnu crkvu modernizuju svoj imidž tamo. Ne znam zašto smo im mi zapali za oko. Uglavnom, radili smo im svašta nešto interesantno, imamo poseban video na YouTube vezano za te proizvode. Onda, u Kanadi je bila neka domaća proizvodnja, odnosno lokalna proizvodnja kao mlekara. U tom stilu, nešto… Mi smo im radili ambalažu. Radili smo dosta uspešno i imali smo dugogodišnju saradnju sa francuskom kompanijom, opet je medijum bio neki naš čovek koji je nešto tamo radio, pa je povezao tog vlasnika Francuza sa nama. Izvozili smo kese, uglavnom za optičarske radnje, (prodavnice) satova i sličnih stvari. Preko njih smo čak uspeli da stignemo i na afrički kontinent, jer su neke svoje proizvode prodali čak u Kongu. Tako da smo stigli i do Afrike preko njih. Ovde od naših, mahom su u pitanju firme gde je naša naša dijaspora jaka, znači skandinavske zemlje, skoro sve smo radili. Radili smo Nemačku, Švajcarsku, Austriju, onako pristojno… Prvi izvozi su, praktično, krenuli kada smo se razdružili, ona stara Jugoslavija, pošto smo mi pre toga imali nekoliko (velikih) klijenata iz Crne Gore, i prvi izvozi su po logici stvari krenuli (odatle), firma Barcode  iz Podgorice, i još par klijenata smo imali i imamo još dan-danas iz Crne Gore. E, onda kad smo videli da taj izvoz nije ništa komplikovano, to je vrlo jednostavna papirološka procedura, onda nam je bilo jasno da možemo da radimo izvoz bilo gde. Kad uradiš jedan… Kao i sve drugo. Poslednji dometi su nam sada (nedavno) Australija. Radili smo, opet, za nekog našeg čoveka koji otvara rudnike po Srbiji, ali je registrovao tamo kompaniju iz nekih političkih i ne znam kakvih razloga. Radili smo pred lansiranje njegovih firmi na njihovoj berzi kompletan dizajn, total dizajn i svašta nešto, posle neke promo materijale za sajmove po svetu, i tako dalje. Ima toga svašta. Plus, recimo, ja se šalim, pa nekad stavim i Latinsku Ameriku na taj spisak, zato što radimo sa skoro svim ambasadama, pa između ostalog i sa Ambasadom Argentine u Srbiji, pa u šalim kažem da smo radili i za Argentinu. Lepo zvuči. Od Irana do Japana. A, to je opet druga stvar. Na tim društvenim mrežama se neke stvari iz nekog razloga šire kao šumski požar. Ja dan danas ne znam zašto je neka naša kutijica na Pinterestu bukvalno podeljena pola miliona puta. Veze nemam zašto. I bukvalno je taj fazon – od Irana do Japana, od Kanade do … Jedino mesto gde mislim da nije šerovano je Antarktik. Čak i Kuba. Imao sam (na sajtu) posete iz Kube. Da ne veruješ! Bukvalno, na Kubi ima ljudi koji prate Pinterest. I to sam uspeo…

Ivan Minić: E, pa svaka ti čast. Svaka ti čast na tvojoj nešto drugačijoj, potpuno drugačijoj priči i hvala ti što si je podelio sa nama.  Mi smo uveli jednu praksu pre nekoliko meseci da u svakoj epizodi podelimo po neku knjigu. Ovog puta je “Tok gotovog novca”, Robert Kiosaki i Šeron Lehter. Ako ste zainteresovani za ovaj naslov, ostavite komentar na Youtube ispod teksta, i pre izlaska naredne epizode ćemo izvlačiti tri srećna dobitnika.  Miodraže, još jednom hvala ti što si bio i podelio ovu priču.

Miodrag Ristić:  Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Ja sam dužan i da kažem da se od ove epizode zahvaljujmo Infostudu što je partner Pojačala i što podržava ovaj podkast. Veliko hvala, drugari! Kao i do sada, poštovani slušaoci i gledaoci, molimo vas da sve svoje komentare, ideje, predloge pošaljete kao komentare na društvenim mrežama ili nam pišete, i da pokušamo da zajedno ovu pričamo koju gradimo, evo trinaest meseci, učinimo još boljom, jer na kraju dana radimo je zbog vas.

 

 

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Miodrag Ristić

Miodrag Ristić je preduzetnik i vlasnik štamparije “Deto” iz Pančeva, a za sebe kaže da je dizajner-preduzetnik. Ovaj nesuđeni pravnika karijeru je gradio na nesvakidašnji način, umesto nastavljanja porodične tradicije u advokaturi, odlučuje se za drugu porodičnu tradiciju – štamparstvo. Iskustvo u izdavanju fanzina, stečeno u vreme kada se aktivno bavio rokenrolom, omogućilo mu je da ne bude baš potpuni početnik u ovim vodama. Ljubav prema inovacijama i novim tehnologijama iskoristio je za osmišljavanje novih, kreativnih i neobičnih proizvoda koji su štampariji “Deto” doneli epitet firme koja se ne plaši nečeg novog i u stanju je da ispuni i zahteve koje drugi smatraju neostvarivim. Ovo ne treba da čudi jer je neformalni moto firme: “Mi smo uvek za inovacije!”

Jedan je od prvih koji je u oglašavanje štamparskih usluga uveo otvoren pristup koji klijentima omogućava da tačno znaju šta dobijaju i po kojoj ceni. Sa razvojom interneta, svoju pažnju je usmerio na promociju svojih proizvoda kroz kompanijski sajt “Deto”, kao i kroz sajtove “Kutijica” i “Lepeza”, namenjene određenim grupa proizvoda. Svoja iskustva iz prakse, SEO optimizacije, marketinga i života, deli i preko bloga “Detozin”, te kroz predavanja na raznim edukacijama i konferencijama. 

S ponosom ističe da je štamparija “Deto”, iako mala porodična firma sa 15 zaposlenih, za dvadeset i osam godina postojanja imala klijente “od Irana do Japana”. 

Veruje da je svaki problem rešiv pravim dizajnom. 

 

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This