Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobrodošli u 55. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a moja današnja gošća je Sanja Milosavljević.

Sanja Milosavljević: Zdravo.

Ivan Minić: Kako bi ti, Sanja, opisala to čime se ti baviš?

Sanja Milosavljević: Ja proizvodim domaću ručno rađenu testeninu.

Ivan Minić: Dobro, a pre nego što si počela da proizvodiš domaću ručno rađenu testeninu, kako je išao tvoj neki razvojni put i što se tiče interesovanja i što se tiče obrazovanja i zaposlenja?

Obrazovanje i prethodno radno iskustvo

Sanja Milosavljević: Ja sam po obrazovanju profesor srpskog jezika i književnosti, i to mi je bila želja. Ali ja mislim prva želja koju sam imala kad sam bila jako mala je bila da budem operska pevačica, i to se vrlo brzo pokazalo kao nemoguće, zato što sam antisluhista. Ali neka najranija sećanja moja čime ja želim da se bavim kad odrastem su da budem profesorska sprskog. To mi je bilo lepo da radiš sa decom, prenosiš neko znanje, stalno si među knjigama, i meni je to delovalo kao idealno za mene. Onda ja završim fakultet, završim master, zaposlim se u školi i shvatim da to uopšte nije za mene i da ja nisam štof. Ili sam bila dovoljno mlada, pa nisam bila spremna na to, da radim stvarno sa decom, sa roditeljima i u kolektivu. I pošto sam bila mlada, lako sam se slomila, lako sam odlučila da ću nečim drugim da se bavim. Nije mi se to desilo u 50-oj godini da shvatim da sam nešto pogrešno izabrala. Onda sam se nekako preorijentisala na prevođenje, pošto sam prevodila i dok sam studirala. I danas sam ja zapravo naučni stručni prevodilac, a onda sam, pre četiri, pet godina odlučila da ću da otvorim svoju firmu i da počnem da radim nešto što stvarno volim, u čemu istinski uživam.

Ivan Minić: Celo to iskustvo sa prevođenjem – zašto ti se to više svidelo nego ta priča sa školom, đacima i svim ostalim?

Sanja Milosavljević: Prvo, prevodilaštvo je jedan usamljenički posao i meni to dosta odgovara, zato što ste isključeni od sveta, a meni to po prirodi prija, da sam nekako sama sa sobom. A sa druge strane, ono što ljudi ne znaju, prevodilaštvo je dosta kreativan posao. Iako sam ja naučni stručni prevodilac, ja ne prevodim beletristiku, ja prevodim neke naučne tekstove. Ali kad ste pred izazovom da prevedete neki termin koji kod nas ne postoji, na primer prevodite neku novu oblast i vi prilagođavate našem jeziku, morate da budete kreativni, otvoreni i da opet imate neki širok spektar interesovanja, pa da možda poznajete nekoga iz neke oblasti, ili da ste upućeni koliko toliko u neku oblast, pa da zatim tražite neka rešenja za te termine. A razlikuje se baš u tom smislu što kada ste profesor, vi ste stalno izloženi nekoj publici, ili nekim đacima, ili ljudima koji vas slušaju, ako i to preživite, onda imate njihove roditelje. Kad i to preživite, onda imate kolektiv u koji treba da odlazite i svaki dan nešto razmenjujete, neke informacije sa kolegama. Meni to ne leži. Nisam se snašla. A ovo je dosta usamljenički posao – vi sedite ispred kompjutera. Ja radim u softveru i to radim maltene čim sam počela da prevodim. Odmah sam počela da prevodim u softveru. Dobijete neki materijal, skinete, uvezete u softver, prevodite, vratite vašem project menadžeru, nemate kontakt sa ljudima.

Ivan Minić: Šta ti je bilo najinteresantnije od projekata što se tiče prevođenja, da je tebi bilo baš zadovoljstvo da radiš?

Sanja Milosavljević: Definitivno bi bilo prevođenje za Ministartsvo za evropske integracije, jer su to baš ti izazovi, da vi prevodite neke direktive koje su važeće u Evropskoj uniji, a mi treba da prilagodimo naše zakonodavstvo zakonima Evropske unije. Tada se nađete pred tim da vi nemate reči, nemate gotove termine, rešene, u našem jeziku, jer je to neka potpuno nova oblast. Na primer: uvoz kunića iz trećih zemalja u Evropsku uniju. Mi imamo reč zec i zec je zec, nemamo deset različitih vrsta zečeva, koji inače postoje. Vi morate da zovete vaše kolege koji su završili veterinu i pokušavate da pronađete prvo na internetu, da shvatite taj termin šta znači, neki širi kontekst. To je možda bilo najinteresantnije. Prvo, izazov je, u smislu što je to jedna oblast koja je interesantna, drugo, meni lično kao osobi malo, ne mogu da kažem da laska, ali dosta je značajno kad mogu da kažem: „Nešto što sam ja prevela je objavljeno u Službenom glasniku.“

Ivan Minić: Imali smo dosta tih situacija ovde gde ljudi koji rade te neke virtuelne poslove, rade to neko vreme i uspešni su u tome, i sve je to super, ali onog trenutka kad mogu da uzmu u ruku nešto na čemu su radili, to onda drastično menja odnos prema svemu. Onda se zapravo osećaš kao da si stvarno nešto uradio.

Sanja Milosavljević: Jeste. I to ima veze i sa ovim mojim sadašnjim poslom. Prvi put kad sam videla kutiju moje testenine u prodavnici, meni je tad bilo otkrovenje: „Aha, to je to“. Ja konačno vidim.

Ivan Minić: Vidim pravi proizvod.

Sanja Milosavljević: Da, nije samo u mojoj glavi, nije samo među mojim prijateljima i poznanicima, nego sad je to izloženo nekim drugim ljudima, mogu da probaju, vide, otvore, na kraju krajeva kupe, skuvaju i pojedu. To je isto i sa prevođenjem. Jer mnogi tekstovi koje sam prevela završe samo za neke interne potrebe neke firme. I ja ne znam nikad ni šta se desilo dalje sa tim. A ovo je baš nešto konkretno, izašlo je negde, objavljeno, mogu da pročitam to sad.

Ivan Minić: Kada odlučuješ da kreneš u ovu svoju preduzetničku priču i zbog čega?

Prelazak u preduzetništvo

Sanja Milosavljević: To je naknadna pamet. Ja sad imam mnogo više odgovora nego što sam imala kada sam tek počela time da se bavim. Jer ja sam u tom prvom trenutku samo htela da prestanem da radim u firmi u kojoj sam radila i da otvorim svoju firmu i da se bavim nečim što stvarno volim, u čemu uživam, i da se oprobam u tim preduzetničkim vodama. Tu ima više nekih razloga. Prvo, htela sam da izađem iz najofucanije fraze na ovome svetu: da izađem iz svoje zone komfora. Jer to prevodilaštvo koliko god da mi leži po prirodi, odgovara toj mojoj crti, ja sam introvert i onda mi to odgovara da budem van sveta, a sa druge strane nema veze što sam introvert, imam i dalje potrebu da imam kontakt sa ljudima. Onda na više nekih nivoa ili na više nekih planova mi je ovaj privatni posao omogućio to, da napravim neki proizvod koji mogu da plasiram na tržište i stojim iza njega. Zatim mogu da usavršavam neke veštine koje možda slutim da imam, ali ostaju nerazvijene sve dok sedim i krijem se iza kompjutera, tj. iza ekrana. Tako sam odlučila. Znam da je to tako. Ali tad kad sam krenula, sam samo sam htela bukvalno da prestanem da radim u firmi u kojoj sam radila i da se oprobam u preduzetničkim vodama i da vidim kako se snalazim, jesam li štof za to, imam li u sebi dovoljno kapaciteta da se stvarno izborim sa time od ideje pa do stvarnog plasmana proizvoda na tržište.

Ivan Minić: A zašto baš testenina?

Zašto baš testenina

Sanja Milosavljević: To je nešto što ja znam da radim, i mi smo o tome već razgovarali jednom prilikom. Uglavnom ljudi kad počinju oni imaju ograničene resurse. Kad kažem resurse onda mislim i na novac i na vreme i na znanje. Morate nekako pametno da koristite te resurse koje posedujete. Pošto sam znala da hoću da otvorim firmu, razmišljala sam šta bi to moglo da bude i šta je to što ja znam da radim. Ja znam da mesim, da mesim testo, to je nešto što radim dugo sa mamom, sa bakom, to je nešto što se radi kod nas u porodici. Onda je došla odluka: imam neki recept, imam recepturu, ne moram da trošim vreme da učim. Iako sam se na kraju prekvalifikovala za pekara poslastičara da bih mogla da vodim svoju firmu, ali nisam morala sad da učim taj zanat, ja sam to već znala. Neke stvari koje su trenutno aktuelne i trendi me ne interesuju, na primer ne mogu da budem programer ili ne mogu da se bavim tako nekim poslom, jer nemam veštine, bilo bi mi potrebno mngo vremena i mnogo resursa da potrošim da savladam neki programski jezik. Pa da onda budem junior, pa da onda tu dodatno učim posle u praksi. Odluka je bila na tom nivou: ovo znam da radim, a onda ću vreme, novac i veštine da koristim da učim ono što je neophodno da biste vi stvarno mogli da vodite privatni posao. A to su veštine prodaje, veštine pregovaranja, šta je to marketing… Ja to uopšte nisam znala. Nisam pravila razliku između marketinga i advertajzinga ili marketinga i PR-a. Meni je to sve bilo isto. Stvarno ništa nisam znala o tome. Onda sam odlučila da to učim i da sebe teram da izlazim pred ljude, da savladavam neke svoje strahove i svoje neke mane da korigujem itd.

Ivan Minić: Nemoj da se brineš, to vezano za razliku između marketinga i advertajzinga ne zna ni 90% ljudi koji se bave marketingom. 😀 To nije problem.

Sanja Milosavljević: Znam ali…

Ivan Minić: Ti si štreber, okej.

Sanja Milosavljević: Ali ne samo to, nego kad stvarno imate ograničene resurse onda možete ili da ispucate to odjednom, ili da mislite da će taj entuzijazam koji imate na početku da vas vozi doveka – neće. Ta energija se istroši, istopi se. Onda sam ja stvarno sela i razmislila i rekla: „Ok, imam toliko novaca, imam toliko vremena“. Vi ne možete privatni posao da razvijate 30 godina. I npr. u 31. da kažete: „Jao, pa nije mi uspelo. I šta ćemo sad?“ Napravila sam neki plan. Ok, ovo znam da radim, ne moram da učim neku drugu veštinu, ne moram da učim da šijem i onda da otvorim krojački salon, ili da idem na kurs za pedikira i manikira pa da onda otvorim kozmetički salon. Ne. Ovo znam da radim i sigurna sam u to što radim. Taj proizvod naravno uvek može da se doteruje i da se poboljšava, ali bazično znam da ga napravim, da je on dobrog kvaliteta. Odluka je bila u tom smislu jednostavnija. Bolje da se usredsredim da učim ono što stvarno ne znam, a da ovo, ako izađem na tržište, dodatno usavršavam.

Ivan Minić: Dobro. Znači imala si dobru osnovu i sad je od te osnove trebalo doći do proizvoda. A pre nego što dođeš do proizvoda koji možeš da plasiraš, potrebno je formirati sve one ostale uslove koji su neophodni da bi to moglo da se radi. Kako je to izgledalo? Kad neko ulazi u neku delatnost koja je relativno neregulisana, hoće da postane preduzetnik prevodilac, ne treba mu ništa. Ok, bolje će da radi ako ima odgovarajući softver, ali u principu ne treba mu ništa.

Sanja Milosavljević: Da, može da radi iz dnevne sobe. Potreban mu je kompjuter u stvari.

Ivan Minić: Ovde je to dosta drugačije. Ima gomila stvari koje treba savladati i ispoštovati. Sećam se, kolega i ja smo se čudno obukli prvi put kad smo došli kod tebe u proizvodnju i ti ljudi što prave te mantile, što se koriste kad se ulaze u te proizvodnje nisu predvideli da postoji osoba kao što sam ja, mislim dimenzija kao što sam ja. To je sve zajedno dosta smešno izgledalo.

Sanja Milosavljević: Ne, to je bilo fenomenalno.

Ivan Minić: To mi je jedna od omiljenih slika sa intervjua. Ja nemam puno omiljenih slika sa intevjua na kojima sam bio. Ali tada smo videli zapravo da čak i jedna tako mala proizvodnja zahteva niz nekih stvari koje je potrebno uraditi, pripremiti, napraviti, ozidati itd. Kako je to teklo?

Pripreme za privatni biznis

Sanja Milosavljević: To je teklo, meni deluje, kao da je jednostavno. Jer postoji u našem zakonu nešto što se zove dobra proizvođačka praksa i dobra higijenska praksa. To su neki propisi koji važe za proizvođače hrane. Mene nije mrzelo, ja sam sela i iščitala šta je to što je neophodno da biste vi počeli da se bavite proizvodnjom. Ja jesam u početku malo radila iz kuhinje. Kad je bila ta neka prva pred-faza. Pre nego što sam zapravo zvanično otvorila firmu, registrovala se u APR-u. Testiranje. Ja sam to radila iz stana, iz kuhinje svoje, iz dnevne sobe. To je bilo nesnosno. To nije rešenje uopšte. Ne možete da živite i da proizvodite nešto u vašem stanu. Tako da sam sela, iščitala koji je to minimum uslova koji su neophodni da biste vi proizvodili hranu koju plasirate na tržište legalno. Bele površine, inoks, sudopere sa dubokim dnom, dupla sudopera, mokri čvorovi, gde mora da bude lavabo, gde morate da stavite dozatore za sapune, držače za ubruse itd. Moja ideja je bila da ja to uradim odmah u startu. Kad sam već odlučila da ću time da se bavim, da to odmah uradim u startu. Isprva sam iznajmljivala jedan prostor, to je ta druga testfaza. Ja sam iznajmljivala jedan prostor koji je bio super sređen. I tu sam čak pokupila cake, čak i bolje nego ono što sam mogla da shvatim iz čitanja tih propisa. Jer neki put su ti propisi pisani nerazumljivo, ne znam ko ih piše, teški su za razumevanje. Kad sam odlučila da taj posao kojim sam ja odlučila da se bavim, ima nekog finansijskog smisla, onda sam uredila svoj prostor. I to je to. Dovoljno da se iščitaju ti propisi, to sam i uradila. A druga stvar koja takođe mora da se ispoštuje i mora da se vodi račina je ta da morate da se upišete u Centralni registar proizvođača hrane, što deluje malo rogobatno i čudno. Ali ja sam ubeležena tamo, u tom Centralnom registru. To su takse na nivou 300, 400 dinara, nije ni skupo. Mnogo je skuplje da opremite prostor koji ispunjava određene uslove. Najteže je u Beogradu tad bilo da se nađu one lajsne koje se lepe između zida i poda, a koje su oble. Lajsne su sve četvrtaste, a vama treba obla lajsna da biste lakše mogli da čistite, tj. da vam ne zapada sitna prašina, u mom slučaju brašno. To je to. Upišete se u taj Centralni registar i krenete da se bavite proizvodnjom. Ja sam zvala inspekciju da dođu, za mene je nadležna poljoprivredna. Zvala sam ih da dođu kod mene da mi aminuju prostor, i da vidimo ako treba nešto da se menja, neka korektivna mera da mi se propiše, ako treba nešto da još uredim, doradim, doteram, fine tunning samog prostora, da budem sigurna da gotov proizvod koji izlazi iz radionice bude zdrav, bezbedan itd. I npr. potrebno je da odnesete taj proizvod na analizu, da se vidi da li on ispunjava zdravstvene, bezbednosne, higijenske uslove da može da se plasira na tržište. Deluje komplikovano, ali postoji nekoliko koraka koji treba da se ispune i koji deluju stvarno rogobatno i čudno i malo naporno kad to morate da uradite odjednom. Pogotovo ako radite sami, nemate nikog da vas savetuje, to ume da bude malo teško, zamorno. Ali je to, ne mogu da kažem da je jednostavno, ali uz malo truda i kad se to sve uradi kako treba, onda ste vi mirni. Ležete uveče da spavate, mirni ste, uradili ste sve što treba, a ne iziskuje mnogo vremena, čak ni mnogo novaca.

Ivan Minić: Ono što je nama bilo interesantno kad smo došli je to da si ti zapravo adaptirala jedan prilično mali prostor, ali je to bilo taman ono što je tebi funkcionalno bilo potrebno.

Sanja Milosavljević: Sama radionica je veličine 17,42 kvadratna metra. Ako se ja dobro sećam. Ta radionica se nalazi u porodičnoj kući mojih roditelja i to je garaža mog oca bila, on je u nekom trenutku čak i posle nekih operacija odlučio da neće više ništa da radi u toj garaži. Inače on je bio Proka pronalazač, pa je tamo imao gomilu nekih alata, njegovih izuma i čuda. I pošto je shvatio da više neće da koristi na taj način garažu, mi smo odlučili da ćemo to da adaptiramo. I šta sad treba da se radi? Vi u tim propisima opet imate koja je minimalna visina koju prostor mora da ima da bi ispunjavao određene uslove. Pa smo tu nešto okopavali. Onda sam sela i razmislila, u glavi sam napravila taj niz kako proizvodnja ide, kako teče od trenutka kako unesete sirovinu u radionicu, do toga kad zapakujete proizvod, gde on treba da izađe. Čak uz pomoć jedne konsultantske firme, pošto ne možete sve sami. Nešto što znam i što mogu sama, u redu, uradiću, sebe ću do maksimuma da izmaltretiram. Ali kad nešto ne znam, ja ne znam, i najbolje je da u startu pitate nekog da vam pomogne, ili da platite tu uslugu, u krajnjem slučaju. Došla je ta konsultantska firma koja se inače bavi uvođenjem HCCP sistema tj. standarda u različite prostore. Oni su mi pomogli da maksimalno iskoristimo taj mali prostor. A da on bude funkcionalan i da ispunjava sve uslove. Rekli su: „Ovo pregadite, ovde napravite ovo, ovde izbacite, dovedite vodu ovde itd.“. A, sve što je u nekim granicama izvodljivog i mogućeg. I stvarno smo napravili i stvarno sve ide u krug, na jedno mesto ulaze sirovine, a na drugo mesto izlazi gotov proizvod. Tako da može, može to da se uradi, samo što ta radionica odgovara kapacitetima moje proizvodnje i načina u mojoj proizvodnji. Kod mene se sve radi ručno, ja nemam nikakve mašine u radionici. Imam jednu malu sušaru. Ali ta sušara je toliko mala, ona čak nema ni one odvode za kondenz, pa se ona isto uklapa u taj mali proizvodni prostor.

Ivan Minić: Što se tiče samog oblikovanja proizvoda, rekla si da si imala i tu fazu sa testiranjem sa prijateljima i svim ostalim koji su bili uključeni. Kako je to izgledalo?  To je neki proizvod na kome si ti odrasla, koji si pravila i u detinjstvu. A sad to treba da približiš ljudima koji su navikli na indstrijski proizvod i treba da oblikuješ to šta nudiš.  Šta su te neke ključne vrednosti koje stoje iza toga? I treba nekako da spakuješ i te varijante različitih ukusa, boja, itd. O čemu si tu razmišljala i od čega si krenula?

Plasiranje proizvoda

Sanja Milosavljević: Meni zvuči smešno, ja sam krenula ne od nule, nego od minus beskonačno, jer ja ništa o tome nisam znala. Ti sad kad kažeš meni koje su to vrednosti, sad možemo da razgovaramo. Ali tad kad sam ja kretala to da radim, nisam imala blage veze šta je to vrednost. Ja imam neki proizvod, to je domaći, ručno se radi, nema aditive, nema soli, nema šećera… Ja sam to tako bukvalno neubedljivo ljudima pričala. I onda kad sam shvatila da ne umem da to prenesem verbalno, te vrednosti moje firme o kojima danas mogu da pričam. Ja sam tada testo kuvala i davala ljudima da probaju. To mi je bio jedini način da im približim proizvod. Meni je to lako. Vi ako imate neki proizvod koji nije jestiv, vi morate da te vaše vrednosti pričate ljudima, komunicirate sa njima o tim vrednostima, to je malo nezgodno. Pošto ništa o tome nisam znala, ja sam kuvala, ili sam davala ljudima sami da kuvaju i rekla: „Evo vam probajte.“ Posle toga sam učila šta je zapravo to, kako ja to treba da upakujem, kako to treba da se formuliše. U trenutku kada se to čak meni složilo u glavi, kada sam ja posložila sebi kockice, onda je to jednostavno izašlo iz mene, pa sam mnogo lakše pričala o tim stvarima, nego tad kad sam počinjala. Tako da, nemoj ništa da me pitaš, taj period je za mene stvarno smešan, ja sve što sam mogla da pogrešim u startu, ja sam sve pogrešila. Uz svo to čitanje svih tih priručnika i marketing for dames, ništa to nisam znala da primenim. Ja sam skupljala informacije, ali sam ih, čini mi se, možda i pogrešno primenjivala, ili ih nisam uopšte primenjivala.

Ivan Minić: A kakva je bila povratna informacija od ljudi?

Sanja Milosavljević: Uglavnom te prve reakcije su bile da moja testenina miriše na jaja, gde sam ja bila u fazonu: „Ljudi na kilogram brašna ima 10 jaja, ne može da miriše na cimet kad cimeta nema, može samo da miriše na jaja“. Ili: „Ovo ima ukus spanaća“. Da zato što je jedan od glavnih sastojka ove testenine spanać. Vi i kad testirate hranu, imate nekoliko čula koja učestvuju u tom prvom susretu sa hranom. I prvo im je na miris aktiviran, ili miriše na jaja, ili miriše na spanać, ili na more, pošto imam i one crne. A onda kad probaju, i pogotovo neko ko je odrastao van grada, imao je baku, deku i tako neke tetke, strine na selu, onda su svi imali reakciju: „Jao to je ukus detinjstva.“ Jer to je ono što ih vraća. Pogotovo Vojvođani kažu: „To je moja baba nasuvo sa krompirom ili rezance s makom pravila…“ To su bile prve reakcije. Ja sam se zajedno sa njima oduševljavala: „Da to su i moje prve reakcije, i ja sam isto odrasla uz to.“ Ja sam zajedno sa njima bila presrećna što su oni našli neki ukus iz detinjstva. Neko ko ima 30 i 40 ili 50 godina i odavno više nema nikoga na selu i nije jeo tako domaću hranu godinama ili decenijama, kaže: „Jao, to je taj ukus, to je detinjstvo.“

Ivan Minić: Kada si spakovala proizvod i ideš da ga ponudiš, imaš online, imaš društvene mreže, kako si uopšte pristupila celoj prodaji? Ok, imala si kanale na društvenim mrežama koje si gradila, to je sigurno jedan značajan deo prodaje bio, ali nije samo to bilo dovoljno.

Sanja Milosavljević: Nije. Kad sam krenula i onako kako sam ja planirala da će to da se razvija, ja sam prvo mislila da će svi biti presrećni što sam se pojavila sa domaćim testeninama na tržištu, kao da su samo mene čekali. Što se pokazalo kao potpuno netačno. Ta prva testna faza moja je bila dosta ograničena na prijatelje, poznanike i tako neke slučajne ljude koji su negde kod nekog probali moju testeninu. Sreća sada pa postoje ovi pusti marketi i tako neka okupljanja, pa vi možete stvarno više puta čak i u toku jednog meseca da izađete i ponudite svoj proizvod i testirate ga na taj način. To tad nije bilo toliko, tek je tad počinjalo. Ti marketi su tek počinjali. Moje prvo iskustvo kad sam to sve upakovala, deklaracija, tablice nutritivnih vrednosti, sve uradila šta treba, ali nije išla prodaja, ništa se posebno ne dešava. Isprva sam mislila da će samo HOREKA da mi budu klijenti, samo hoteli restorani i kafići, da će to biti primarni kanal moje prodaje, pa se pokazalo da to nije tačno. Sad i taj online ima smisla, prodaje se i generisalo je neki profit, ali nije ni to dovoljno. Vi možete da zauvek budete na nekoj nuli i da budete presrećni što ste na toj nuli, to je isto u redu, ali to ne može zauvek tako, vaš posao se onda ne razvija. Ne da li vi zarađujete, nego vaš posao se ne razvija jer nemate šta da ulažete. Ako konstantno vrtite 100 ili 101, evro to se tako ne radi. Onda sam krenula da to nudim, da idem od radnje do radnje, da nudim proizvod i tu sam stidljivo krenula. Jer znam koji su mi kapaciteti, pa sam krenula sa nekim malim radnjama zdrave hrane, ili neke specijalizovane radnje koje prodaju neke delikatesne proizvode, ja sam tamo išla i nudila. To je bilo dosta stresno. 😀

Ivan Minić: Voleo bih ako možeš malo da nam ispričaš kako je to izgledalo. Zato što pozicija iz koje ti krećeš, pozicija iz koje ja krećem kao introvert nije baš idealna da uđeš u taj korak priče. Ali opet, kako to obično u životu biva, shvatiš da ne postoji neki drugi način i da ništa preterano strašno ne može da se desi osim možda nekog odbijanja. A i odbijanje je sastavni deo života.  Kako je to sve zapravo izgledalo i šta je bio feedback od tih ljudi? Sad opet ulaziš sa nekim drugim ljudima u komunikaciju. To su ljudi koji se bave prodajom sličnih proizvoda. Ne možda iz iste niše, ali to su proizvodi koji su u, da kažem, polju interesovanja istih ljudi.

Sanja Milosavljević: To je meni sve bilo jako mučno i jako mi je bilo stresno. Ja mogu sa bliskim prijateljima da razgovaram o čemu god hoćete satima, ali sa nepoznatim ljudima ja kao da neki put ni „Dobar dan“ ne umem da kažem. Pogotovo kad ulazite u neki prostor gde ne poznajete ljude, gde treba da nešto prezentujete…

Ivan Minić: Treba da se nametnete, na neki način.

Sanja Milosavljević: A nametljivi ste po prirodi samo tako. 😀 Bilo mi je to jako naporno. Ima čak ta i anegdota, ja je sad ustvari prepričavam kao anegdotu. Stajala sam ispred jedne radnje i šetala i smišljala iznova i iznova onaj tekst koji sam uvežbavala kad uđem: „Dobar dan, ja sam Sanja“.

Ivan Minić: Elevator pitch.

Sanja Milosavljević: Da. Ja sam na kraju bila sumnjiva tim ljudima jer sam predugo bila ispred te radnje, vrtela sam se u krug i znojila sam se, bilo mi je neprijatno. Na kraju kad sam čak skupila hrabrost da uđem u tu radnju, ništa od onoga što sam planirala da kažem nisam rekla i verovatno sam zvučala kao da sam se šlogirala pre pet minuta i nepovezano nešto rekla. Izbacila iz sebe ono malo hrabrosti što je ostalo, to sam izbacila, imala sam super sreću. Ta gospođa kod koje sam prvo otišla je shvatila da ću da se onesvestim, da će nešto da mi se desi pa je rekla: „Čekaj, maco, polako, hajmo ispočetka, kako se zoveš, šta hoćeš, kako mogu da ti pomognem…“ 😀 Imala sam više sreće nego pameti, na početku. Da ljudi vide da sam zbunjana i da treba da mi pomognu, ako ništa, da treba da me saslušaju da odvoje svarno minut da mi se posvete i da saslušaju šta imam da im kažem. A strah… Ja se po prirodi ne bojim sve dok nešto ne postane stvarni izvor straha. Ako stvarno nisam ispred nečega što je opasnost za mene. Ne bojim se unapred. Osim što mi je nelagoda kad treba da odem tako da ponudim proizvod. Čak mislim da bih bila bolji prodavac za nekoga drugog, jer ja predstavljam nekog drugog, ne predstavljam sebe. A ovde predstavljam sebe, ustvari predstavljam svoju firmu, ne mogu da se sakrijem iza Danubiusa. Stojim ispred „Moje gnezdo“ i pričam kao „Moje gnezdo“ i prodajem kao „Moje gnezdo“. To je pakao. I sad ume da mi bude tako. Sad kad sam već malo u treningu i kad sam već naučila i kako da savladam sebe i kako da savladam strah, i taj kontakt sa nepoznatim ljudima ume da mi bude naporan.

Ivan Minić: Ta povratna informacija koju si dobijala za sam proizvod…

Sanja Milosavljević: Prvo se svi oduševe pakovanjem.

Ivan Minić: Logično.

Sanja Milosavljević: Kažu: „Jao koliko je lepo“. Svi me uvek pitaju ko je to radio, jer vidi se da nije neko ko je dugo u industrijskom dizajnu, zbog tih nekih detalja i finesa. A pošto ja uvek i kada odlazim u te radnje, prodavcima, ne vlasnicima, nego ljudima koji rade u radnji, koji će da prodaju moj proizvod sutra, njima isto nosim uzorke i kažem: „Skuvajte Vi kod kuće vama, Vašoj porodici, probajte, pa sutra da znate. Ja mogu da Vam ispišem na nekom lifletu tekst o mojim testeninama. Ako Vi to ne probate a neko Vas pita, nećete znati šta ćete da im kažete.“ Taj feedback je, to neskromno zvuči, ali u 100% slučajeva je uvek bio dobar sa: „Što je ovo dobro.“ Imam dobar feedback. Čak i od nekih ljudi od kojih sam najviše strahovala i strepela, to su Italijani. Čak i od njih imam dobar feedback. To nije pasta, to nije ono što oni jedu u Italiji, ali njima odgovara i tesktura i ukus i žvakavost. Prija im, vole moju testeninu. Tako da dobar imam feedback. Ili ljudi ne žele da me uvrede, pa onda kažu da je dobro.

Ivan Minić: Ne bih rekao da ne žele da te uvrede.

Sanja Milosavljević: Možda ima i toga, ne isključujem. Znam da je taj proizvod dobar i da je zdrav, ali to ne znači da on svima mora da se svidi. Imamo drugačije ukuse, imamo drugačija očekivanja od proizvoda. Ne mora to da bude, ne očekujem da se svima svidi.

Ivan Minić: Šta su još neke stvari koje je tvoj biznis zahtevao od tebe da pobediš?

Sanja Milosavljević: I pod broj jedan i pod broj deset je taj javni nastup, odnosno to izlaženje pred ljude. Meni to stvara nelagodu. Ljudi nekako ne shvataju da introverti nemaju problem sa ljudima. Ja nemam problem sa ljudima, ja samo imam problem sa stimulusima iz spoljnog sveta i način na koji se ja regenerišem. Ti se sećaš kad smo bili na Vebizu, ja sam htela da se onesvestim, da se istopim. Kad sam odrastala, bila je popularna serija Ali Mekbil, i ona se često topila u nekim njenim razmišljanjima. U tom trenutku sam se isto tako istopila. To je pod broj 1 i pod broj 10, izlaženje pred ljude. Na dalje sam bila dosta kruta i nefleksibilna, a onda sam naučila da moram da budem dosta fleksibilna i da ne mogu da budem kruta ako hoću da u nekim segmentima da napredujem. Za kvalitet proizvoda ne mogu da budem fleksibilna. Ali kada su dogovori, pregovori, razgovori, neki kompromisi sa kupcima i dobavljačima u pitanju, tu sam naučila da budem dosta feksibilna. I sad sam dosta mekša i fleksibilnija i spremnija sam, lakše se odlučujem na neke korake i odluke. Brže donosim odluke, u krajnjem slučaju. Morala sam da dosta radim na tim prodajnim veštinama. Zato što nije dovoljno da nekome kažete: „Ja imam“. Sad da stojim samouvereno i kažem: „Ja imam najbolji proizvod na svetu“. Zato što to nije prodaja. Stvarno nije prodaja da samo kažete jednu rečenicu koja u superlativu govori o vašem proizvodu. To nije prodaja. Morala sam da učim šta je sve to što treba da kažete da bi nešto dovelo do prodaje. Postoje razlike, ali u biti je isto da li prodajete na internetu ili pordajete na bazaru, ili prodajete u marketu. Prodaja je prodaja. To sam morala da naučim, te neke veštine koje su potrebne. Onda su one samo prilagođene tome da li razgovarate sa lancem ili sa bakom na pijaci. To su neke glavne stvari gde sam se ja dosta promenila. Ne znam da li sam napredovala, ali sam se promenila, u odnosu na to kakva sam bila pre četiri, pet godina.

Ivan Minić: Ja moram da podelim sa slušaocima i gledaocima iskustvo sa Zlatibora sa Webiza, zato što si ti tu naravno bila prestravljena svega, a ljudi koji su imali prilike da budu u publici su to, a pričao sam sa njima nakon toga i dobio sam neki sistemski feedback od ljudi kroz samu konferenciju. Gotovo svi ti ljudi su rekli da je to bilo najbolje i najdivnije predavanje koje su čuli, zato što je bilo potpuno iskreno i autentično. I to nije bila priča osobe koja izlazi i priča: “Ja sam rok zvezda i moj proizvod je rok zvezda, nego je to priča jedne normalne osobe sa kojom možeš da se identifikuješ o to me kako je ona prevazilazila sve svoje izazove i prepreke, sve svoje nedostatke, kako je savlađivala kroz vreme. Ljudi to vole, ti si bila, ja mislim, na prvom Pojačalo druženju ili možda drugom i isti je feedback bio ljudi.

Sanja Milosavljević: Ja mislim da je bilo prvo Pojačalo.

Ivan Minić: To je bilo: “Mislim, ne znam ko je ova devojka, ali je ovo najdivnija osoba na svetu i ja moram da je zagrlim”.

Sanja Milosavljević: Da to je lepo i mnogo ti hvala na tome. Hvala ti što si me pozvao i na taj Webizz i na Pojačalo i sada ovde. Valjda se ljudi zasite, ja znam kako je meni kada slušam nekoga i znam, ne mogu uvek da kažem ovaj je folirant, ovaj nije folirant, ali znam šta meni ne prija i znam šta hoću da slušam i znam koga ponovo slušam iznova i iznova i nikada ne može da mi bude dosadan. Bez obzira što mogu da pratim te ljude i vidim kako su se razvijali i sticali neke veštine i sada drugačije možda posmatraju neke stvari i drugačije prezentuje neke stvari. Ali kada prepoznate tako, baš mi je drago. Meni je taj Webiz jedno od najgorih iskustava, ja imam skoro četrdeset godina, ja nisam devojčica, ali to iskustvo mi je jedno od najtežih jer sam ja prvi put izašla pred punu salu nekih ljudi koje ne poznajem, nešto žmirkam, gledam u stranu, jedva čekam da se završim. Onda kada se završilo, jedva sam čekala da odem u sobu, onda je gomila ljudi htela da priča sa mnom nešto da mi kažu, što je divno, ali mi je baš bilo stresno. Ja znam da sam otišla u sobu legla i kao: “Dobro, prošlo je”. Ja i sada kada me neko dovoljno otvoreno pita, ja ću dovoljno otvoreno da mu dam odgovor. Sada već znam, ako znam da prepoznam kada je neko pitanje skriveno, znam da pročitam kontekst pitanja, onda znam i da prilagodim odgovor. Ako me neko nešto iskreno pita, ja ću uvek instiktivno iskreno da mu odgovorim.

Ivan Minić: Taj Webiz je bio jedno od tvojih prvih iskustava tog tipa, a od tada na ovaomo ih je bilo mnogo.

Sanja Milosavljević: Jeste.

Ivan Minić: Šta ti izdvajaš kao najzanimljivije u svemu tome?

Sanja Milosavljević: U kom smislu najzanimljivije?

Ivan Minić: Pa u nekom tvom ličnom doživljaju. Šta su neke zanimljive stvari koje si ti čula od drugih ljudi na takvom događaju, gde si ti dobila neku vrednost kao feedback na takvim događajima? Gde si sve cool bila što se tiče konferencija i tih vrsta događanja, a posle ćemo i o onom ostalom koje je neko stručno usavršavanje u oblasti kulinarstva. Ti neki tvoji i javni nastupi i učešća na panelima, diskusijama, šta ti je to donelo?

Sanja Milosavljević: Prvo, ja volim Webiz i volim vaša Pojačalo druženja, zato što se bave preduzetništvom na jedan način koji je neophodan, neko mora time da se bavi kod nas, jer mi tek ulazimo, mi tek učimo šta je predsedništvo. Treba to da savladamo u najkraćem mogućem periodu i da prebolimo sve dečije bolesti koje preduzetništvo nosi, jer mi prihvatamo taj zapadni model preduzetništva. Na primer ja volim Webiz i Pojačalo, zato što oni približavaju nama početnicima kako to treba da se radi, donose nam nove teme za razmišljanje i govor eo stvarima koje su bitne, kao na primer: šta je digitalni marketing, šta je digitalizacija, kako da izlazimo na tržište, pogotovo ako ste usluga. Ja kao proizvod imam neke drugačije barijere, ne mogu da izađem na svetsko tržište kao neko ko je sa uslugom. On ima neke svoje druge prepreke i barijere, ali ja imam fizičke barijere. To volim, to je nešto što bih ovako možda izdvojila. E commerce ima dobru konferenciju, to je nešto što bih izdvojila kod nas, zato što prvo sretnete ljude koje svi zbog nedostatka vremena, ne možete da sretnete po kafama i dobijete u 45 minuta, koliko traje njihovo predstavljanje ili koliko traje njihov panel diskusija, a pogotovo što posle imate priliku da im postavite pitanja, pa je na vama koliko ćete da izvučete od njih. Možete da čujete nešto novo, nešto što se dešava u inostranstvu i što možete da primenite praktično, možete da primenite u poslovanju. Sa druge strane srećete ljude koji su neka vaša primarna mreža, ne moraju da vam budu direktno klijenti ili prijaltelji, ali nekako su uvezani na neki način sa vama i možete uvek da upoznate nove ljude. Zbog tog volim da odlazim na ta druženja, čak mi je zgodno, ne mogu da se setim sada neki sajt, on izbaci godišnju listu događaja, pa vi možete unapred da znate kako da prilagodite vaše vreme onome što će biti aktuelno naredne godine. Eto to bih izdvojila.

Ivan Minić: To je za ove što planiraju dovoljno unapred, pa znanju kada će događaj da im se dešava u toku godine, mi obično to znamo mesec dana pred, ali dobro naši događaji su mali.

Sanja Milosavljević: Dobro, Pojačalo je vrlo brzo, posle nekoliko tih druženja, mada ih nema mnogo, ali posle prvog i drugog druženja, ja znam, sećam se, ljudi su stajali, Amerikana je bila nedovoljna, dobrovoljno su stajali dva i po sata i slušali nekoga ko je došao nešto da kaže pametno.

Ivan Minić: Ja stalno kažem da nas prate čudni ljudi i da ja upoznajem generalno čudne ljude kroz celu tu priču.

Sanja Milosavljević: Više neće ljudi u autobusu da stoje duže od 15 minuta, kamoli sad negde u nekoj sali zatvoreni da stoje i da slušaju nekoga. I vi ste vrlo brzo uspeli. I niste vi mali, vi ste možda mali, zato što je mala naša scena, ali niste vi mali ni po značaju koji dajete toj sceni, ni po broju ljudi koje vas prate.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje si ti krenula da radiš, je da učestvuješ u raznim vrstama programa razmene i na taj način si imala prilike da vidiš razna neka tržišta i neke zanimljive sajmove i neke zanimljive edukacije. Voleo bih da podeliš prvo, kako si došla do toga, a onda i šta je to za tebe značilo. Jer, došli smo u situaciju da, možda će ta moja percepcija da bude pogrešna, ali smo došli u situaciju da postoji jedan sloj ljudi koji ne razmišlja samo o goloj egzistenciji i ti ljudi su negde opredeljeni sada ka kvalitetnim proizvodima, to obično ima neki predznak, deli, kraft, nešto tako, ali u suštini zanatska neka proizvodnja i što je više toga, to je više proizvoda u tome. Pre 5 godina nisi imao ni zanatsko pivo, imao si samo vina, nisu bila zanatska.

Sanja Milosavljević: Bila su domaća.

Ivan Minić: Male proizvodnje. A sada imaš u skoro svakoj oblasti to i ti biznisi uspevaju da opstanu. Nisu to milionske proizvodnje, ni hleba ni kolača ni piva ni bilo čega drugog, ali sasvim lepo uspevaju da opstanu. Mi smo neko ko odreaguje dvadeset godina iza razvijenih tržišta, a ti si imala prilike da vidiš kako izgleda to tamo. Kako si došla do tih prilika i gde si sve bila i šta si saznala sve lepo?

Sanja Milosavljević: Jaoj, šta sve nisam saznala. Ja sam ovu kalendarsku godinu više provela na putu i u vazduhu nego na zemlji i u Srbiji. Krenula sam da pravim rekapitulaciju, šta je to što sam naučila, gde sam sve bila, šta sam sve videla i koje su super stvari koje sam naučila. I stigla sam na primer do marta meseca ove godine. Neverovatno 🙂 Prvo, imala sam super sreću, ne mogu da kažem, ne znam šta je drugo razlog. Ili sam bila na pravom mestu u pravo vreme ili sam tražila na pravim adresama pomoć ili sam se pojavljivala na pravim mestima.. Ne znam, verovatno splet nekih okolnosti je doveo do toga, za nešto, za nešto sam sedela ali pretraživala po internetu, pretražujući po ključnim rečima ono što meni treba, baš bukvalno klasična pretraga, kao što sam bila na Siciliji. To je bio moj lični izbor, nije to posledica nekih poznanstava ili posledica mojih negde ili prodaja moj proizvoda u nekom marketu, nego sam to baš sama našla. Mislim da ti je možda najinteresantnije, onaj moj odlazak u Ameriku prošle godine. Ja sam prošle godine bila na velikom sajmu prehrambene industrija u New York-u. On se dva puta godišnje održava, zimska i letnja varijanta. Ja sam  Bogu hvala bila preko leta, jer zimu ne volim. Bila sam u New York-u i verovatno ne bih ni otišla u Ameriku nikad, da nisam bila pozvana da odem na taj sajam i to se radi preko USAID- ovog projekta i onda su oni izabrali devet velikih proizvođača iz Srbije i deset malih da predstavljaju Srbiju na tom sajmu i ja sam bila jedan o tih proizvođača. Ti ljudi su mene našli, ja nisam imala nikakvog kontakta, niko me nije preporučio, nego su oni videli, dopala ima se ambalaža i bez ikakvog uvida u kvalitet proizvoda oni su me zvali i pitali: “Da li biste bili zainteresovani i slobodni da idete da predstavljate Srbiju na Summer fency food show u New York-u”. Sa druge strane, Sanja budi kul, budi kul, kao to je potpuno normalno da te neko zove tako nešto da radiš. Ja u Ameriku verovatno nikada ne bih otišla da me oni nisu pozvali. I tamo sam imala tu super sreću da vidim kako to izgleda tamo, ali ne samo da vidim kao izgleda to tržište prehrambenih proizvoda, nego kako izgleda njihova start up scena. Kako se oni ophode prema svoji malim proizvođačima, proizvođači sa tamo kao beli medvedi, zaštićena su vrsta i stvarno se trude svim silama da im pomognu, ali to rade sistematski. Mi em treba da prevaziđemo i preležimo te dečje bolesti, em te sad ulazimo u tu fazu da imamo više novaca pa stvarno možemo da priuštimo te zanatske proizvode. Oni njih tamo stvarno drže i stvarno ih na sistematski način podržavaju. Kod nas se stihijski neke stvari rade, to se tamo razvoja decenijama, pa je sada došao taj trenutak da oni imaju rafove u marketima, koji su posvećeni samo malim proizvođačima i nemate one odvratne ugovore koje morate da potpišete- ako nisi isporučio robu plaća ćeš neke penale, nego- Sorry, vratićemo se čim budemo u stanju da dopunimo raf, mi ćemo da se vratimo sa našim proizvodom ne plaćate nikakve penale, nemate niakakve sulude valute plaćanja, pa čekate dva, tri, šest meseci da vam plate i tako. Nego baš vode računa da poštuju to da mali proizvođači se upravo finansiraju iz te prodaje i da nemaju druge izvore prihoda i da je to neophodno da bi oni razvijali svoj biznis. Daju im prostor u smislu reklame, guraju ih gde god mogu. Kada smo bili na tom sajmu, start up-i smo imali čitav jedan sprat. Pritom ne mogu da vam objasnim, to nije sajam, ja sam zamišljala da će to biti da će to biti kao naš beogradski sajam hrane i pića. Međutim ne, to je tamo ne nekoliko nivoa, to je zgrada koja jeste sajam, prostor u kojem se održavaju najrazličitiji sajmovi. Jedan nivo je bio samo za edukacije, vi ste imali čitav jedan prostor koji je preuređen u učionice, imaju različiti paneli, idete slušate šta vas interesuje, da li vas interesuju trendovi u marketingu ili vas interesuju trendovi u prehrambenoj industriji, štagod, vi imate određene box-ove, određene slot-ove i vi odlazite slušate. Jedan taj nivo je bio posvećen samo start up-ima. Oni imaju besplatno učešće tamo, degustacije, mogli ste da razgovarate sa njima. Pritom oni imaju, pošto je Amerika velika, vi imate najrazličitije proizvode, mi ne možemo da imamo slanu, ali oni imaju proizvode od soli, jer so nije samo ova kuhinjska jodirana so, nego imate cvetnu so, imate salt flakes kao ljuspice soli, imate jedno dvadeset mali proizvođača soli.

Ivan Minić: I začina razne vrste.

Sanja Milosavljević: Najrazličitiji. Oni to stvarno prodaju, pritom vi kada uđete u takav jedan market u Americi, to su milioni prodatih pojedinačnih proizvoda jer je to ogromno tržište. Mene nije mrzelo, ja sam jedan dan stajala ispred Whole foods market-a i gledala kako, šta oni rade, kako se ponašaju. Gledala sam sa kakvim kesama izlaze i ša je u tim kesama, da li su sveće namirnice ili je gotova hrana ili kozmetika, šta kupuju, koje su ima navike otprilike, kojih su godina na primer ljudi koji idu u taj Whole foods market. Mi nemamo ništa tome slično ovde, ali zamislite neki od lanaca koji imaju organic ili tako nešto u prefiksu i Whole foods tako nekako izgleda. I to su velike količine, u tih sat vremena ja mislim da je tona hrane izašla iz te radnje. To mi je na primer pomoglo da vidim gde sam ja, da se odmerim prema tržištu o kom sam maštala da ću izaći, nadala sam se da ću izaći na to američko tržište, pa sam se tako surovo me spustilo na zemlju to što sam tamo videla, jer je u tih sat vremena izašlo tona hrane, a ja tonu hrane ne mogu da proizvedem za godinu dana. Vi vidite kakva je dinamika njihovih potrošača, eto to mi je pomoglo da steknem uvid kako će se kod nas stvari razvijati, jer će kod nas verovatno to doći jednog dana i mi ćemo jednog dana biti to klasično potrošačko društvo u tom smislu. Mi sada nismo finansijski toliko jaki da možemo tako da se ponašamo, ali to će doći i kod nas. Eto na primer ti neki uvidi u to ponašanje ljudi i šta kupuju, na koji način kupuju, čak i do toga kako plaćaju, kako se vrši prodaja. Kod nas možda postoje marketi koji su sada uveli one samouslužne kase, pa ne morate da čekate u redu, ali uvek nešto ne funkcioniše, uvek neko stoji pored vas i daje vam uputstva ili vam pomaže da izvršite tu kupovinu. Tamo je to automatizovano, nisam samo na tom sajmu stekla neka znanja koja su baš usko vezana kojim se bavim, nego sam stekla neke uvide o tome kako se oni ponašaju, tamo sam na nekim od tih panela slušala..mi i dalje pričamo o milenijalcima. Šta milenijalci, više uopšte nisu nikakva deca, milenijalci su sada deca koja imaju decu, a mi i dalje kao da smo ostali na tom nivou da pričamo o milenijalcima, a sada imate potpuno nove generacije dece koja stasavaju i koja će sutradan biti na primer kupci, klijenti ili korisnici vaših usluga. Tako da, eto taj put u Ameriku i privatno značio, prvi put sam otišla tamo, prvi put sam se susrela sa tako nekim svetom, u smislu sve je drugačije od onoga kako izgleda ova stara gospođa Evropa.

Ivan Minić: I sve je skupo.

Sanja Milosavljević: Jao, jeste. Ja sam častila jednom, otišla sam sa još jednom prijateljicom koja je takođe bila u toj istoj grupi. Kao idemo, otišli u malu Italiju u New York-u, ja ne znam šta smo mi zamišljale, da smo u neko filmu očigledno. Htele smo mi da naručimo neke bifteke, neka ludila, onda smo se tako vrlo brzo svele na jednu pizzu i flašu vina i to sigurno možemo da platimo i to sigurno možemo da pojedemo i popijemo. Tako je izgledala moja kratka Carrie Bradshaw u New York-u , jer je stvarno sve skupo. Tamo ako hoćete, možete da se hranite kvalitetno, ali to stvarno košta. Mi treba da budemo presrećni i zahvalni, vi možete danas da odete u neku kafanu i u Beogradu i za pristojne novce jedete delikatese.

Ivan Minić: Nije cela Amerika New York.

Sanja Milosavljević: Ne, New York nije cela Amerika, u stvari, to nema veze. Jer ovo moje drugo putovanje u Ameriku mi je pokazalo malo jednu drugačiju Ameriku, jer sam imala priliku da posetim i Kansas city i Minepolis i Charlotte i Washington, da vidim druge neke gradove, da vidim kako tamo funkcionišu, ne samo institucije, ne samo hub-ovi ili univerziteti, nego kako izgleda svakodnevni život. Onda su one neke od predrasuda koje sam imala o Americi se pokazale kao istinite, a opet razbile su mi mnoge predrasude koje sam imala o njima.

Ivan Minić: A tvoje najduže putovanje?

Sanja Milosavljević: Veridba je dugo trajala. Moje najduže odsustvovanje od kuće, to je bilo tih deset nedelja provedenih na Siciliji, krajem prošle i početkom ove godine, to sam otišla preko programa, jel smem da kažem?

Ivan Minić: Naravno, apsolutno.

Žensko preduzetništvo

Sanja Milosavljević: To je program Erasmusa za mlade preduzetnike. Ja sam čula za taj program pre nekoliko godina, ali sam bila ubeđena da je to za mlade preduzetnike, da je to za neke mlade ljude, a ja sam to čula kada sam imala 36 godina i kao Sanja to nije za tebe. Koliko sam ja sebe diskvalifikovala, nisam se ni raspitala, nisam nikoga ni pitala šta to stvarno znači- ne ti si matora za to. Jer ja inače idem okolo i vičem kako sam matora, da bi na kraju jedan čovek na nekoj od tih konferencija, na koje se ja stvarno trudim da odlazim, a ova konferencija je bila posvećena ženskom preduzetništvu, koja je meni baš važna tema. On je rekao baš ključnu stvar, da je to za firme koje su za do tri godine stare, znači start up firme koje postoje tri godine. Pa da li si ti osnovao sa šezdeset ili si ti nju osnova sa dvadeset godina, ti si u očima sistema mlad preduzetnik, jer se prvi put susrećeš sa nekim. I ja onda zabodem nogu u ta vrata i krenem da kopam. Nije mi nešto polazilo za rukom, zato što je contact point u tom trenutku bio Novi Sad ili Kragujevac. Bilo je više tih ljudi, zovem na neke telefone niko se ne javlja, kao da zovete upravu Vodovoda, šaljete mail-ove i niko ne odgovara. Tako kopaj, kopaj, kopaj i tako shvatim da se otvorila kancelarija u Beogradu, ovde mogu lično da se pojavim i šta da se desi, desiće se. Ja stvarno odem, oni mi pomognu, mi tamo otvorimo profil na tom portalu i tu krene opet moja pretraga, ali niko neće da vas primi. Ja sam htela isprva da idem u Mađarsku, jer ono što se malo zna, Italijani jesu napravili brand od paste, ali najveći proizvođači testenina su Mađari i Slovenci i oni imaju top tehnologiju, sirovine, od njih možete da naučite ihaj. I neće da prime Mađari, ajde dobro zbog jezika možda je i razumljivo što neće da me prime, ali koga će onda da prime, ko još govori Mađarski u Evropi, ali neće ni Slovenci da me prime i hoće da me primi taj dečko sa Sicilije koji ima farmu i bavi se proizvodnjom i uzgojem vinove loze i voća i proizvodnjom vina i toga što mi nazivamo ovde zimnica, ali na Sicilijanski način znači sok od nara ili sušeni paradajz, maslinovo ulje i tako neki delikatesi. Njegov jedini uslov je bio da osoba koja dolazi na njegovu farmu voli da pije vino, jer Bože, šta će neko na njegovoj farmi ako ne voli da pije vino. Reko, ta sam :). Ja ću da idem kod njega. Ja njemu pisala, on meni odgovorio, mi se složili, napravili neki plan koje su aktivnosti, šta mi tu treba da radimo. Bogami, isprva sam mislila da sam napravila najveću grešku na svetu, jer tamo ne da se ne govori italijanski, nego tamo se govori Sicilijanski, oni su potpuno drugačiji ljudi, drugačije su naravi, sve ono što sam ja mislila da ću ja da radim nisam, jer vi kada odete tamo, vi ste stranac, ja ne govorim jezik. Ne samo što ne govorim italijanski, nego ne govorim njihovim lokalnim dijalektom, sicilijanskim, Uči jezik, gledaj, oni su me bacili u vatru, oni imaju goste tamo na toj farmi. Imaju bnb, kuvaju hranu za ljude koji spavaju kod njih. Bilo je kao: “E dolazi nam velika grupa, njih dvanaest na večeru, Sanja ti spremaš večeru za njih”. Ja reko: “Kako ću ja da spremam, da odem u nabavku sirovina, ja ne znam kako da traćim vodu, ne znam kak od traćim vodu”. “Snađi se, evo ti kuvar, imaš Google translate, izgledaš tako pametno. Ako si toliko pametna snađi se”. Tad sam se pokajala, pomislila sam: “Šta će meni ovo u životu, šta meni ovo treba, zbog čega sam prešla 2500 kilometara, otišla od porodice, otišla od posla, prijatelja na 10 nedelja”, što nije ni mnogo, a nije ni malo, kad ste tako odsečeni od sveta. Imala sam internet u jednoj sobi, u jednoj tački u jednom delu dana, nešto se mučila da stignem do tog interneta, da se javim, da vidim šta se dešava. Išla sam do onih detalja, mene nikada ne interesuje koji je kurs evra kada odem u inostranstvo, ja sam proveravala koji je kurs evra u Srbiji. Ja ne znam šta je meni bilo, valjda neka nostalgija na čudan način me pristizala. I tamo sam Bogami dosta naučila, naučila sam dosta o njihovoj gastronomiji, načinu kuvanja, naučila sam jezik, naučila sam da se svađam na sicilijanskom i naučila sam te tradicionalne tehnike izrade testenina, jer oni tamo su ili lenji pa koriste isključivo industrijsku pastu ili sami proizvode svoju i onda ne koriste nikakve mašine, nego se sve radi rukama. Jedno od prvih pitanja koje si me pitao je bilo: “Kako si se promenila?” Tu sam najviše omekšala. Sve ono što sam mislila da ne može, sve može. Znači mogu i da se ne kupam svaki dan, mogu i da sedim u kuhinji, da 14 sati od ljuštenja krompira do kuvanja i smejanja posluživanja, sve mogu, bukvalno sve. Ne što sam ja lenja ili neću, nego ne znam da nešto mogu.

Ivan Minić: Ali sve u svemu to iskustvo je bilo sjajno.

Sanja Milosavljević: Fenomenalno, išla sam ja ponovo. Posle toga sam išla da ja njima držim radionice izrade testenina. I provela sam dve nedelje tamo. Vino je fermentisani sok od grožđa. Ta farma na kojoj sam ja bila, imaju čak i nagrađivana vina na nekim sajmovima po Evropi i svetu, jer oni imaju tu biodinamički uzgoj, vina su im organska, ne koriste nikakve aditive. Stvarno, pijete vino i nije lepo ako slušaju deca i mlađi od 18 godina, možete dosta da popijete, a nemate onaj efekat da vas boli glava, odsekle su vam se noge ili ruke ili jezik.

Ivan Minić: Samo vam je lepo :).

Sanja Milosavljević: Jeste. Onako, nektar je, jednostavno kao nektar da pijete, a ne sada neko alkoholno piće koje vam smeta. Baš je lek.

Ivan Minić: I šta su tebi ta iskustva donela sada kada se vratiš u svoju malu proizvodnju, na svoj proizvod, šta ti je to iskustvo donelo u smislu kako je to promenilo tvoju priču? Kako je to promenilo planove, da li ti je dalo neku potvrdu koju si tražila il iti je donelo neku potpuno drugačiju situaciju.

Sanja Milosavljević: Sve vas promeni, čak i ono što mislite da vas ne menja. Sve vas promeni.Makar mene, ne mogu da govorim za sve ljude, meni sve što se desi u toku dana, čak i ovaj razgovor, mene sve to promeni. Promenilo me je u smislu da svaki put kada se izložim tako nenormalnim stvarima da odem 2500 kilometara i provedem 10 nedelja sa strancima i delim kost i jastuk sa njima, promeni me mnogo, spusti me na zemlju, da mi bolji uvid u to kakav mi je proizvod, šta je mogu da promenim, kako mogu da ga unapredim. Pa sam ja i uvela neke nove proizvode, kada sam se vratila sa Sicilije i kada sam otkrila te neke cake, kako se prave biskoti, kako se prave neka tradicionalna jela, to vam otvori mogućnost da uvedete nov proizvod ili čak da uvedete neku novu uslugu u vidu radionica. Promenilo me je. To me je najviše omekšalo, ja nisam uopšte ni slutila da mogu da budem toliko fleksibilna koliko sam tamo naučila da mogu da budem fleksibilna i tamo sam unapredila veštine prodaje, jer sam njima prodala ideju da ja odem tamo na dve nedelje i držim radionice kuvanja, jer njima to nikada ne bi palo na pamet, to je bila moja ideja. Čak i te neke stvari, za koje sam mislila da mi teško pada, da prodajem, ja sam to njima prodala. I to sam prodala uslugu, nisam podala proizvod. Imam i novi proizvod i imam i novu uslugu posle svega. A, ono što mi je najviše značilo od svih mojih ludih putovanja, a to odgovara ovom mom interesovanju o preduzetništvu i ženskom preduzetništvu, ja nekako sada voli, a to me čak Amerika naučila na tom najpraktičnijem nivou, to smo videli jer smo odlazili u neke njihove centre koji su kao volonterski centri. Vi imate, ako hoćete da budete prihvaćeni kao deo zajednice, nekada je to i uslov, vi morate toj zajednici da vratite nešto ali ne materijalno, nego nematerijalano, najčešće u vidu vašeg vremena, gde vi sat vremena jednom u 2,3 nedelje nudite besplatno neku vašu uslugu, nešto u čemu imate ekspertizu. Sad ako si ti dobar u digitalnom marketingu, ti ćeš otići i nekom ćeš stvarno otić i praktično mu pomoći. Taj neko počinje i nema blage veze i ti ćeš stvarno da mu pomogneš da on nešto uradi, eto. To što sam naučila u Americi i prvi put, drugi put naročito, poklopilo se sa tim mojim interesovanjima o ženskom preduzetništvu, sada je već nekako volim da pomognem. Da vratim zajednici svu onu podršku koju je ona meni dala kada sam ja počinjela, takva smušena i nikakva na početku, da ja sada mogu da vratim zajednici u tom vidu, da ako me neko pozove u pomoć ili savet ili bilo šta drugo, da mogu da mu stvarno i pomognem.

Ivan Minić: Draga Sanja hvala ti na iskustvu koje si podelila, a i hvala ti što si sa vremena na vreme se setiš pa nas nahraniš u ovom ili ono obliku, kao starija sestra koja svrati i donese nešto lepo.

Sanja Milosavljević: Moje je čisto zadovoljstvo.

Ivan Minić: Kao i do sada i na kraju ove epizode delimo 3 knjige, u pitanju je „Vodič za investiranje“ Kiosaki-jev ako ste zainteresovani za ovo izdanje, u komentaru na ovu emisiju ostavite da ste zainteresovani. Mi ćemo pred izlazak naredne epizode izvlačiti koje dobitnik. Hvala ti još jednom što si došla i što si ispričala svoju ličnu autentičnu priču.

Sanja Milosavljević: Hvala ti što si me pozvao, mada ja i dalje nemam nikakvu spektakularnu priču, ali hvala ti što si me pozvao. Ja mnogo volim da razgovaram sa tobom i volim da vidim Stefana.

Ivan Minić: A vama slušaoci i gledaoci hvala na pažnji i kao i do sada, sve vaše komentare, ideje i kritike ako ih ima, pošaljite na za to predviđenim mestima ili nas startujte na nekom od druženja ili karavana i recite nam šta mislite o svemu ovome. Na kraju dana, mi ovo radimo zbog vas i jedino uz povratne informacije možemo da budemo još bolji.

Sanja Milosavljević: Joj to jeste, čak ređaju se sada nagrade, idu tako neke pohvale i sve je to lepo i super, ali ako nemaš zajednicu koja te stvarno prati i podržavate time što te prati i dolazi na tvoje skupove, besmisleno je to što radiš. Meni ako neko ne uđe u radnju i kupi, moj proizvod je samo igra u mojoj glavi, uopšte ne postoji kao stvarna stvar. Tako da tu si u pravu, ne postojimo bez zajednice.

Ivan Minić: Hvala ti na ovom zaključku.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Sanja Milosavljević

Sanja Milosavljević je profesor srpskog jezika i književnosti i pekar poslastičar. U detinjstvu je sanjala da postane ili operska pevačica ili profesor srpskog jezika. Jedan san je sebi uspela da ostvari, i on je išao regularnim tokom: nakon završetka studija, zaposlila se u struci, u školi. 

Međutim, posle određenog vremena, Sanja shvata da nije srećna, i da ipak to nije njen pravi i iskreni san.

Odlučuje da se otisne u preduzetničke vode, želeći na taj način da testira sebe i svoje sposobnosti. Razmišljajući o tome šta će da plasira kao proizvod, došla je na ideju da to bude pravljenje testenine: smatrala je da je to njen talenat, a ujedno i stvar koja ju je zapravo pratila kroz ceo život, u porodičnoj kuhinji uz mamu i baku.

Put do „Mojeg gnezda“ nije bio nimalo lak i bio je veoma izazovan, kako sama kaže. Kroz ceo proces stvaranja sopstvenog biznisa provlačili su se razni izazovi, isplivavali strahovi, javljale nove potrebe za učenjem. 

Sanja je uspela da pogura sebe do novih horizonata, i natera se da uči nove veštine i gradi sebe kao uspešnog preduzetnika. 

„Moje gnezdo“ je firma koja se bavi proizvodnjom domaće ručno rađene testenine, koja je jedinstvena po ukusu, izgledu i pakovanju, ali je ujedno i zdrav i pametniji izbor u ishrani, što i jesu postulati koje Sanja poštuje i prikazuje drugima.

 

 

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This