EP054: Uroš Bogdanović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 54. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a moj današnji gost je moj dragi kolega, ali dosta je teško povući paralele kako smo mi to kolege, mada sad i jesmo pošto sam ja taj „podkaster“ sa iskustvom od godinu dana. Elem, moj dragi kolega, Uroš Bogdanović. Urošev glas ćete prepoznati iz mnogih nekih i audio džinglova i raznih nekih reklama, i sa radija, ali ono što sigurno niko ne zna od vas o Urošu da je on zapravo u suštini po struci lekar.

Uroš Bogdanović: Nisam po struci lekar. Ja sam doterao te studije do kraja i nikada nisam ni državni ispit položio i sve to što treba, i nisam ni radio u struci. Od početka studija ja sam u nekim medijima. To je ono što ljudi znaju i tako me i prepoznaju. Radio, TV…

Ivan Minić: Pa dobro, ima mnogo načina da se leče ljudi. 😀

Uroš Bogdanović: Da. Lečimo se danas preko interneta, preko Google-a, tako da sasvim je okej šta god da radiš.

Ivan Minić: Kako bi ti opisao ono čime se danas baviš?

Uroš Bogdanović: Kud odmah najskuplje pitanje? Moj core biznis je medijski konsalting, koji je usmeren više ka inostranstvu, manje ka Srbiji. U Srbiji radim sa radio signalom u Novom Sadu. Idem po Evropi, malo više po regionu, ali po Evropi, pomažem ljudima da naprave dobre radio stanice, da naprave optimizacije troškova, da imaju bolje voditelje, sve što se tiče radija, to je da kažemo i primarni biznis. Kako su se pojavili podkasti, naravno odmah sam proširio tu delatnost, jer je to potpuno logično i pomažem ljudima da naprave dobre podkaste.

Ivan Minić: Kako si uopšte ušao u tu priču? Ti si na radiju sada već jako dug niz godina prisutan.

Uroš Bogdanović: Dogodine dvadeset.

Ivan Minić: To je baš dosta. Kako si ušao uopšte u celu priču, kako te je to sve zainteresovalo? Osim toga kako si ušao, šta podrazumeva negde profesionalno bavljenje time? Zato što mi smo došli u situaciju da 90% radijskih stanica kod nas ima progam koji je u suštini plejlista sa reklamama i ne postoji nikakav autorski sadržaj, niti bilo šta slično. A ti se opet baviš upravo time.

Uroš Bogdanović: Da. Ti imaš danas gomilu radio stanica svuda u svetu koje su suštinski plejsliste. Zašto? Zato što sadržaj košta. Realno. Sadržaj nije besplatan. Ništa nije beplatno. A vlasnicima je uvek isplativije da puste plejlistu, da ulože u neko istraživanje muzike, da vide šta ta muzika radi, kako radi, da dobiju neke brojke, šta narod hoće da čuje, koliko hoće da čuje, da izanaliziraju te brojke, spakuju u plejlistu i to je realno najjeftinije. Međutim, u svetu postoje primeri tzv. talk radio stanica, koje itekako imaju dobru slušanost. Talk radio je u Americi jedan od jačih formata, od slušanijih, odmah je iza conntry-ja i to donosi dobre pare. Ali takav radio košta. I to mnogo košta. U Srbiji je neisplativo da se napravi takav radio. Troškovi takve radio stanice mesečno ne bi bili ispod 30 hiljada evra. A 30 hiljada evra za jedan mali lokalni radio je jako teško naplatiti.

Ivan Minić: Ne samo za mali lokalni, nego i za veće.

Uroš Bogdanović: Nego i za nacionalni, kod nas.

Ivan Minić: Istražujući celu priču oko podkasta i na neki način trendove vezano za podkaste i slušanost itd., došao sam do toga da zapravo, ok, Velika Britanija je kolevka radija na neki način, ali sa druge strane, upravo taj audio on demand i autorski radio sadržaj, bilo u formi audio knjiga, ili u formi podkasta, su sve slušaniji u Americi. I onda se pitaš zašto su slušaniji? Vidiš u kojim gradovima se slušaju, i skapiraš da su to ljudi koji provode po tri sata dnevno u automobilu. I nešto pokušavaju da urade što nije baš potpuno besmisleno.

Uroš Bogdanović: Da. Zapravo, kad pričamo o podkastima, jedno od glavnih pitanja koje me pitaju ljudi je: „Koliko da mi taje?“ Nek ti traje koliko treba da ti traje, ali zapravo, pošto se u kolima najviše sluša, i audio sadržaj se najviše konzumira u nekom pokretu, da li je to u prevozu, kolima, kako se računa koliko prosečno vremena ljudi provode u kolima? Koliko bi to bilo u Beogradu oko praznika, Nove godine, Božića? Tad može i oko dva sata da bude jedan podkast da bi ljudi odslušali kako treba. Ali inače ne verujem da je to više od pola sata, 40 minuta za naše podneblje.

Ivan Minić: Dobro, mi sad imamo tu situaciju sa Beogradom i kretanjem kroz grad, parkiranjem i svim ostalim lepim stvarima, pa ima vremena da se celovečernja jedna emisija posluša.

Uroš Bogdanović: Ja kad uđem u metro meni začas proleti vreme i onda mogu da odslušam nešto brzinski, pesmu, dve.

Ivan Minić: Jel? Dobro. 😀 Kako si se ti upoznao sa radijom? Šta je bio tvoj prvi kontakt sa radijom? Ne sa slušalačke strane, nego sa autorske strane.

Prvi kontakt sa radijom

Uroš Bogdanović: Sve je to povezano. Samo sam jednom ja to, zapravo, u etru rekao kako sam ja počeo da radim na radiju i kada je moj prvi kontakt sa radijom bio. To je bilo 1984. godine. 😀 Kakav pogled. ’84. godine je bila promocija, ili čak ’85, sad da me ubiješ koje godine je bila promocija na Radio Beogradu, preslušavanje albuma Riblje čorbe „Osmi nervni slom“. Bora je gost u studiju, ja klinac koji je tek otkrivao muziku, roditelji mi to puštali. Meni se svidela ta pesma „Nemoj da ideš mojom ulicom“ i ja sam jedva čekao da se uključim. Ja iz druge sobe sa onim starim telefonima, što se vrti, zvao Radio Beograd, a za to vreme, mama uključila kasetofon da snimi to, jer sam ja dobio vezu. Tad je bio prvi kontakt gde sam voditelju rekao: „Ja ću jednom raditi na radiju.“ Zapravo, to nije bilo u programu, ali ja sam to rekao. 😀 Ja sam uživo u programu preko telefona sa Borom pevao „Nemoj da ideš mojom ulicom“. Taj snimak imam i dan danas, ima na mom Soundcloud-u. 😀 To je bio spektakl. Nakon toga, sa osnovnom školom sam pravio radio. Voleo sam košarku, volim i dan danas i moj radio se zvao „Radio Koš“. Nekada se nije pravio radio sa mp3 plejerima, da pustiš na klik, nego se kasete motale. Ti si morao da snimaš trake. Tako su radile stanice. Radio Beograd i dan danas mota neke trake, pouzdano znam. Snimao sam sa pesme na pesmu, pa sam montirao, ne znajući da je to nešto slično u to vreme i Minimax radio na Tup Tupu. Ja sam imao neke svoje emisije koje su bile klincima smešne. To sam puštao drugarima u osnovnoj školi. Onda se desila srednja škola kad svi poludimo, tu sam svašta radio. Završio srednju školu, upisao faks, slušao radio u kolima i opet pozvao radio. Tada je bio jedan sjajan voditelj i sjajan kviz na beogradskom radiju koji više ne postoji, da ga ne imenujemo. Ja se javio da učestvujem u kvizu. Pobedio sam u tom kvizu i kažem voditelju, umesto on meni da kaže da ostanem na vezi da mi zapišu podatke, ja kažem: „Hajde ostani ti na vezi da mi nešto porazgovaramo. Ja imam ideju za jednu emisiju.“ On koliko je lud, to je bila moja sreća, prihvati da se vidimo. Odem ja sa njim na sastanak da se dogovorimo oko moj autorske emisije, naravno on preradi i u roku od dve nedelje, gazda radija je prihvatio tu ideju i nas dvojica radimo kao voditelji. I od tada ja počinjem da radim na radiju.

Ivan Minić: Koje su to godine?

Uroš Bogdanović: To je početak 2000-ih. Kako sam ti rekao da će biti sada dvadeset godina kako radim, izračunaj. 😀 Luda priča.

Ivan Minić: A kako je to izgledalo, osim od tog početnog entuzijazma koji svako ima? Nikad nije problem snimiti prve tri epizode bilo čega, ili prvu. Tad ti je frka i izazov ti je tehnološki, nisi baš sto posto načist, ali zapravo je najveći problem održati i entuzijazam i kvalitet kroz vreme kad taj neki inicijalni push koji dobiješ, malo splasne, jer stvari se normalizuju. Kako je izgledala scena tada? Kako je izgledalo raditi na radiju? To su neke godine, glupo zvuči kad to kažeš, godine nade kad je sve išlo nekako na bolje…

Uroš Bogdanović: Da, jeste. Sve je to hiperprodukcija, na dnevnom, nedeljnom nivou, u zavisnosti od toga šta se radilo. Prošao sam ja te nedeljne emisije, neki stariji sistem rada sa toncima. Prošao sam i dnevne svaki dan. Prošao sam i kratke forme. Sve je to manje-više po formi. Što kažeš kao podkast, i ti ulaziš u hiperprodukciju. Ima nešto što radiš, što te pali, što je super i to je nešto što daje rezultate. To je ona mala razlika koja se vidi između dobrih i onih najboljih. Onih koji to rade zato što to vole, čuje se. To prepoznaju ljudi i oni konzumiraju. Oni kojima to postane rutina i postane obaveza, oni ostanu u tom jednom moru, u jednom sivilu i to uglavnom propadne. Propadne ako pričamo o radio stanicama, zato što urednik makne to sa programa. Ako pričamo o podkastima, ljudi vide da to ne radi, da to ne može, da ulažu previše vremena, previše novca i jednostavno to pukne. Statistika je takva, preko 50% podkasta ostane na manje od 14 epizoda. Realno. To je nešto što govori upravo da moraš da nađeš inspiraciju, moraš da imaš neki entuzijazam i moraš naravno da budeš dobar u tom poslu da bi opstao.

Ivan Minić: To vreme tvog početka, i malo pre toga a naročito nakon toga, postaje i vreme kada u suštini, da kažemo, sa autorske strane, svako dolazi u poziciju da može da napravi svoju malu radio stanicu koja je streaming varijanta. To nije pravi radio, ali ti i dalje možeš da imaš neke slušaoce, praviš to kod kuće, možeš kreativno da se izraziš. I postoji cela jedna ne tako mala grupa ljudi koji su na taj način krenuli nešto da rade, pa kasnije dobijali priliku za stvari. Kako se industrija radija kod nas menjala u ovih dvadeset godina? Šta se tu sve dešavalo i zbog čega se dešavalo?

Razvijanje radijske industrije u Srbiji

Uroš Bogdanović: Za početak ako uzmemo sve neke one iznose koje sam pomenuo, to ne bi trebalo za jednu medijsku industriju da prestavlja mnogo, za početak. Ima na mom blogu koliko košta jedan radio. Ti vidiš da tu cene variraju, da ti možeš da napraviš i radio stanicu sa pet do deset hiljada evra, da uložiš u opremu koja će da bude sa štapom i kanapom i to svira. I nekada je to moglo. Staviš antenu na krov zgrade, ako je visoka zgrada, tebe čuje pola grada, ceo grad, u zavisnosti od toga koliko jak predajnik staviš i bilo je divljaštvo. Relativno za male pare pokreneš radio i naplaćuješ reklame. To je bilo to neko sivilo dok nije bio onaj čuveni veliki konkurs kad su mnogi izgubili frekvencije i na neki način se to tržište uredilo. Kako, neću uopšte da diskutujem sad o tome. Ali da, postoji neki red, zna se ko sme da emituje program, ko ne sme. Oprema je sve jeftinija, nije to sada nedostižno. Ti danas i televizijski sadržaj možeš da proizvedeš, realno, sa jednim gimbalom i ajfonom i da to bude korektno, ako znaš šta ćeš da plasiraš. Ako ne znaš, neće ti pomoći ni ferari u vožnji. Ako si ti dobar vozač, da sedneš u dobar auto, to će se videti, ti ćeš koristiti. Isto je i sa radijskom audio-video opremom: ako znaš da iskoristiš, može. Pošto mi često pišu, sad skačem malo i sa teme na temu, pišu mi: možeš li da napraviš podkast i sa telefonom i ništa više ti ne treba? Možeš naravno. Ali sadržaj mora da bude mnogo dobar. Jer sa telefonom ti možeš imati određeni kvalitet, sasvim zadovoljavajući, da znaš da obradiš i da daš taj sadržaj koji će ljudi jedva da čekaju. Ako to onda još unaprediš, kao što ti ovde imaš silnu opremu, nadogradiš još nešto, onda će to još bolje da izgleda. Ona ćeš imati veću publiku, veću populaciju, jer su danas ljudi razmaženi. Pogledaj, ako uzmeš da izanaliziraš, pošto smo vršnjaci, neke dečije stvari, emisije, koje smo mi gledali kao klinci, koje smo konzumirali. Ja imam dvoje dece, u ovom trenutku stariji ima 9,5 godina, mlađi ima 4 godine. I sad se ja ložim da je super Muzički tobogan, Branko kockica, neke emisije na kojima smo mi odrasli, ima toga svega na Youtube-u, živeo! Pustim ja njima. Njih to ne drži. Zašto? To gađa mene, ne gađa njih. Zato što su navikli da imaju na Youtube-u 10 puta kvalitetniji sadržaj, na nekim TV kanalima koji investiraju, npr. Brainiac. Uzmeš da pogledaš jednog Brainiac-a, budžet za jednu epizodu je šestocifren. I klinci su na to navikli. Današnji klinci su razmaženi i hoće da imaju i super sliku i super zvuk i super kvalitetan sadržaj. A mi smo isuviše mali da bismo to napravili i da bi to bilo isplativo, upravo zbog onoga da napravimo jednu radio stanicu koju sam malo pre pomenuo, koja će da ima samo sadržaj i samo govor, da nema muzike. To košta. Ali ne možeš da naplatiš. Dolaziš u taj neki začarani krug jer u našoj zemlji ima ljudi koj i znaju da prizvedu sadržaj, ali neće oni da rade za „Bravo, mastore“ i za kesicu grickalica, flašu pića. Ipak mora da se desi nešto, a šta je to, ja nemam pojma. Ali mora da se desi, da bi sve to bilo zadovoljeno. Jer kada budemo imali tu situaciju da ti i ja sad rešimo da hoćemo da pravimo srpsku verziju Brainiac-a, znamo kao ćemo to da napravimo, ali onda mora da se javi neko ko će to da plati. U ovom trenutku takvih nema.

Ivan Minić: Preduslov je da se stvori zdravo tržište i sa strane nekog kapitala koji tu hoće da uloži zbog marketinga i svega ostalog, ali nekako imam taj utisak da u prethodnom periodu, prethodnih godina i decenija su ljudi na mnogo zanimljivije i kreativnije načine koristili radio za promociju, nego što je to danas slučaj. I da na neki način se vrlo često gubi ono što zapravo radio najbolje može da ti donese, jer je to postala još jedna usput stvar: daj samo to da uradimo i da idemo dalje… E sad, kaži ti meni, kao čovek koji se time bavi, na koji najbolji način možeš da iskoristiš radio u marketinške svrhe ako si klijent? O čemu treba da razmišljaš? Šta treba da ti bude na pameti?

Korišćenje radija u marketinške svrhe

Uroš Bogdanović: To je zapravo pitanje koje često slušam u celom našem regionu. Kada dođem na radio stanicu i kada razgovaram sa ljudima koji rade prodaju, usmereni su prema klijentima. To je pitanje: „A zašto radio? Kako ja sad da iskoristim taj radio?“ Za početak, naš region ceo se ne razlikuje od sveta, koliko god sad to čudno zvučalo, radio je drugi najdominantniji medij generalno. Po procentima koliko populacije sluša. Čak u nekim delovima je i sa većom penetracijom od televizije. Znači više ljudi konzumira radio nego televiziju na nekim tržištima. Radio je jedini medij koji može da gađa prave ljude u pravo vreme, na pravom mestu. Drugi ne mogu. Zašto? Zato što je jedini koji može da se sluša uz još nešto. Ne može sa pažnjom da se sluša uz još nešto, zato što je pažnja fokusirana. Ti kada se fokusiraš na neki sadržaj, ti si fokusiran na to. Najbolje je muzički test da se napravi. Kada slušaš muziku i čitaš knjigu, muzika ti svira u pozadini, ti si fokusiran na sadržaj koji čitaš. Međutim, ukoliko kreneš da pevušiš tu pesmu, a nastaviš da čitaš tu knjigu, ti nju podsvesno čitaš, ali ti nisi zapamtio to što si pročitao. To je taj auditivni test. Zato što pažnja ne može da bude fokusirana na dve strane. Može samo na jednu. A radio može kratkoročno da kupi pažnju.

Ivan Minić: Može maksimalno na jedno. Može da bude nefokusiran 😀

Uroš Bogdanović: Da. 😀 Generalno gledano radio jedini može da gađa, npr. vozače, bez ikakvih problema vožnja može da postane pasivna i u velikoj meri vožnja jeste pasivna. Naši refleksi su spremni da odreaguju, ali posle nekog vozačkog staža, ti neke radnje u saobraćaju obavljaš pasivno. Možeš da se fokusiraš na sadržaj koji je na radiju. Zato je dozvoljen hands free tokom vožnje, pustiš preko kola, imaš mikrofon, držiš obe ruke na volanu, fokusiran si na razgovor realno, ali saobraćaj je tu i tebi su refleksi spremni da odreaguješ na bilo koji način. Radio je jedini medij koji može da gađa prave ljude u pravo vreme, na pravom mestu. A to su razne situacije. To nije samo za volanom. Svuda se sluša radio kod kuće. Pa čak i kod nas. Sve brojke koje relevantne, jer oni koji rade istraživanja kažu da se radio podjednako kao i u kolima, sluša kod kuće. Koliko god to neverovatno zvučalo onima koji kažu: „Ja ne konzumiram“, ali to je tako. Zato što mnogi, recimo, uključe ujutru televiziju, puste jutarnji program i ne sede da gledaju taj jutarnji program, nego obavljaju svoje jutarnje aktivnosti. Govorim sad o nekim zaposlenim ljudima koji imaju svoju dnevnu rutinu. Tada televizija zapravo obavlja funkciju radija. Kod nas je televizija ukrala taj jutarnji program. Zato što ima sadržaj. Jel tako? Oni sve vreme pričaju. Možda imaju jednu, dve pesme tokom jutarnjeg programa. Svuda u svetu jutarnji program na radiju ima mnogo više priče nego muzike, gde ima kvalitetnog sadržaja. Da se vratim kratko i jasno na tvoje pitanje, kako sada klijentima to objasniti? Upravo to. Tako što vaša poruka može biti u pravo vreme na pravom mestu pravim ljudima preneta. Ako to rade oni ljudi koji znaju. I postoji naravno i druga strana medalje klijenata, to su oni koji sve znaju, koji bi hteli da daju i krvnu grupu gazde u svom radijskom spotu, a to ne ide. To ne može. Radio, kao i svaki drugi medij, nije svemoguć. Ti sada da kažeš: „Ja sam sa radija, ja ću sve da završim.“ Ne može. Postoje tačno jasne stvari koje mogu i one koje ne mogu. Uvek je borba: klijent misli da radio stanica hoće da ih zezne, pričam o onima koji rade šta znaju i kako znaju da rade, a radio stanica misli da klijent je nadobudan i nadmen. A svima je u interesu. Radiju je u većem interesu da mu se taj klijent vrati. Ako već znaju šta rade i ako kažu: „Mi ćemo vam dovesti određen broj kupaca u vaš butik.“ Mali biznis, na lokalnom radiju realno je da se butik oglašava. Pustite onda ljude sa radija. To je nešto što su oni učili, što su radili. Ako znaju šta rade. Jako je to teško. Teško je probiti te barijere, pritom, cena reklame na radiju je bezobrazno niska kod nas. Bezobrazno niska. To bi trebalo da bude bar pet puta više, shodno tome šta radio može da uradi. A sad da se dotaknemo i podkasta – ista je situacija. Identična. Podkast može da gađa prave ljude, pravovremeno, na pravom mestu. Podkast koji je namenjen vozačima – slušaće se u kolima. Podkast koji je namenjen kuvaricama – slušaće se tada. Podkast koji je namenjen nečemu petom, sportistima, sportskim kladionicama – slušaće se u kladionicama, slušaće se na putu do kladionice. Tačno može precizno da se gađa. I niko ne može sve da pokrije. Ni ti sa tvojim podkastom ne pokrivaš sve.

Ivan Minić: Daleko od toga.

Uroš Bogdanović: Upravo to. Oni koji žele nešto više iz politike, oni će čuveno istraživačko novinarstvo slušati preko podkasta. Jer takvo istraživačko novinarstvo koje se tiče politike, idealno je za podkast. I to će ljudi koji treba da čuju – čuti.

Ivan Minić: Nekako imam utisak da je postao prilično veliki problem na neki način u trenutku planiranja budžeta za oglašavanje, opredeliti dovoljno sredstava da se svaki kanal na pravi način iskoristi. To je ona čuvena priča: „Imamo dobar TVC, može on da ide na Youtube“. Može ali ne treba.

Uroš Bogdanović: Ali znaš šta je vrhunac? Što taj TVC sa televizije, je li:  T, V, C, ali uzmu audio i krknu ga na radio. Pa ne ide. Ne može. Treba napraviti jedan optimalan medijski mix, i mislim da se sad i kod nas ta neka barijera digitalno:tradicionalno nekako spušta. Digitalci, sa jedne strane, samo digital, treba lupati u digital, treba ovo-ono. Tradicional kaže: „Ne, treba samo TV, radio, print.“ A zapravo, istina je negde na sredini. Treba napraviti optimalan medijski mix za oglašavanje. Ako si klijent i ako želiš i to treba da naprave ozbiljni planeri. I nije sve za svakoga. Radio treba da bude skup, radio ne može da bude za nekoga ko tek počinje i želi da radi samo prodaju preko Instagrama. Jer uglavnom je to na crno. To ne može da bude za radio.

Ivan Minić: Ne može da bude, ali ponekad takve stvari i jesu, jer se svi dovijaju i traže način da na kraju dana pokriju troškove koje imaju. Kaži mi kroz tvoju radijsku karijeru, pre nego što si počeo da se baviš svim ovim ostalim, šta si od formata radio? Šta ti je bilo najinteresantnije? Kroz koje situacije si najviše učio, od koga si najviše učio da bi postao prvo jako dobar u svemu tome, a onda i neko ko je toliko dobar da će ga ljudi angažovati kao savetnika kako da oni naprave neku zaista kvalitetnu stvar?

Učenje o radiju

Uroš Bogdanović: To sam više puta pričao, istina, nikada javno. Možda je sada najbolji momenad da kažem zapravo, prve te korake sam naučio od mog danas jako dobrog drugara Baneta, koji me je uveo u radijski svet i koji me je na prepad ubacio u vatru, sećam se kao da je juče bilo, kada smo radili jednovečernju nedeljnu emisiju, svake nedelje je bila. Namerno je kasnio da bih ja sam počeo. Najteže je početi. Sve je to jako teško. Super je, ja sam imao ideju, to sam voleo. Ali zamisli sada mikrofon, evo ga tu je, tonac preko puta, radio sam sa toncem, takođe je danas isto drugar, Aleksandar, koji je radio sa nama, gleda. I sad ja treba sam da najavim emisiju za koju sam dao ideju. Ali sam. On me zove i kaže: „Mali, neću stići, moraš da počneš.“ Pomislim: „Pa, jesi normalan, gde ja da krenem sam?“ „Ne mogu da stignem.“ Ja sedim razmišljam i pomislim: „Dobro, nema veze.“ I dan danas mislim da je on namerno kasnio da bih ja počeo sam, jer je znao kako to treba. I od njega sam naučio tzv. radijske cirkularne rečenice: da pričaš u prazno a da ništa ne kažeš. 😀 To je najveća premija koju jedan radijski voditelj može da ima. Zato sam te i pitao koliko mi treba ovde da pričamo. Nije problem i pet sati da pričamo i da današnje Pojačalo, tj. ova epizoda traje koliko god treba. Jer pričati u prazno je odlika radijskih voditelja, kada treba.

Ivan Minić: U jednoj epizodi sam baš pomenuo svoje iskustvo kao sportskog komentatora početnika, gde sam se spremao za to. Ulazim u prostoriju i desi se potpuna blokada. Kad krenem nešto, bude blokada. I pozovem drugara, to imamo u epizodi sa Reljom Deretom, on mi objasni u suštini vrlo jednostavno, a dosta podseća na tu sitaciju o kojoj ti pričaš, kaže: „Ti si ludak koji priča u crnu kutiju i ljudima mora da bude zanimljivo to što ti pričaš.“ 😀

Uroš Bogdanović: To je to, ne vide te. 😀

Ivan Minić: Kaže: „To uopšte nije jednostavno. Hajde što oni tebe ne vide, ti ne vidiš feedback. Ti moraš da predpostaviš feedback, i da budeš u tome dobar, a to baš i nije tako jednostavno.“

Uroš Bogdanović: To je stvarno zeznuto. Svaki posao koji se dobro radi je zeznut i tu nema nikakve dileme. Kasnije nam se pridružio Milan, koji je imitator, imate na netu silne njegove imitacije u kojima je sve političare imitirao. Kad smo prešli na radio Index, pisali smo novo Indexovo radio pozorište, on je vanserijski imitator, i sve te glasove je on radio. Mi smo pisali scenario i to je bila ta neka ekipa koja je radila. Danas sustinški samo jedna osoba, nebitno koja je, radi na radiju. U radiju, i vezana je za program. Od cele te ekipe. Tako da prošli smo sve, prošli smo i format sa toncima, jednonedeljna emisija. Prošli smo format da radimo dnevne kratke forme, prošli smo svi od nas i da radimo i tzv. voditeljske smene od ponedeljka do petka, da li je to popodnevni, da li dnevni, da li jutarnji program, sve smo to prošli. Tokom cele te avanture bilo je stvarno svega i svačega. Toga nažalost nema na internetu samo zato što sam ja lenština koja ne može da podigne sav taj materijal, inače celu arhivu imam. To je bilo stvarno raznih shtvari. Jedna od bolji stvari koju smo uradili, subotom od 13-15h bila je emisija koja se zvala „Grindex, ekologija uma“ gde je bio kontakt program osmišljen, da bude radijski parlament, sa uključenjima, da se ljudi javljaju i da daju komentare na neku svoju temu. I kako je to počelo, bili su neki parlamentarni izbori, mi imamo imitatora, super, hajde da napravimo zezanciju da će Koštunica da napravi vladu sa radikalima. I imamo audio da je Koštunica rekao da ide kod Tome Nikolića da dogovori sa njima, imamo izjavu Šešelja iz Haga, sve smo naravno izmontirali, i to pustili. Imali smo sve i tada disklejmer da je ovo zezancija, na početku. Međutim, ljudi to nisu registrovali. To je tri sata bilo telefoniranja, gde su ljudi rekli: „Ovo nam treba, hajde baš da vidimo šta će ako oni dođu na vlast…“ To je bilo 2006. godine. Ta emisija sad da je okačimo, pa ne znam, rekao bih da mi je odnekud to nešto poznato, šta se dešava sa politikom… Bilo je stvari gde nismo čačkali politiku. Napravili smo da se na tržištu pojavila dehidrogenizovana natrijum so hlorovodonična kiselina i da mi to konzumiramo. Bokte mazo. Dva sata su ljudi zvali, hoće da vešaju nekog. Zbog obične kuhinjske soli. Onda, u okviru istog tog projekta je bila jedna priča: subota je, 2007. Marija Šerifović učestvuje u finalu Eurosonga, i mi počinjemo sa emisijom: „Marija Šerifović je diskvalifikovana sa Eurosonga, iz prostog razloga što su Crnogorci u Srbiji glasali za Mariju Šerifović, a oni su stranci.“ To su naše mreže nekako pustile i prošlo je, i kažemo: „Lepo nas diskvalifikuju, Marija Šerifović je u revijalnom delu.“ Dva sata su ljudi zvali da psuju po Evropi, da kritikuju. Ja obećavam da ću to jednog dana podići na net negde, na neku platformu, biće na mom sajtu sigurno. Da bi se desilo sledeće: u pola 8 uključenje na dnevniku RTS-a iz Helsinkija, Duška i Marija demantuju da je neko rekao da je Srbija diskvalifikovana. Pritom, to nije ništa bilo maliciozno, mi smo se zezali i to jako kvalitetno. Drugačije je malo bilo vreme 2006, 2007. u smislu da su ljudi, koji su otkrili da je zezanje, zvali da još dodatno posole ove koji su se upecali. 😀 To je bilo i nama zanimljivo da radimo, onima koji su znali da je zezanje – da slušaju, jer jedva čekaju da čuju ko će sledeći da se javi, a ovi su zapenili koji nas isto tako ne intersuju. A radio je sjajan. Šta sam uradio kad sam prišao Njuz netu, našim drugarima…

Ivan Minić: Njuz je inače jedan karakterističan medij po tome što postoje ti ljudi koji ozbiljno odgovaraju ispod vesti, komentarišu. Ali…. pa Njuz… 😀 Mada, sa druge strane, ti kada pročitaš pola tih vesti, to se u principu uklapa, može da bude da je realna stvar.

Uroš Bogdanović: Da. To je činjenica da su neke stvari potpuno realne zato što imam puno inspiracija. Bio je tekst koji sam napisao za Njuz da će Džim Morison da nastupi u Areni. 😀 Ja sam napravio na radio emisiji delio karte za to. Ja sam podelio ja mislim 500 karata za koncert Džima Morisona. 😀 Sa svim onim tekstovima na Njuzu da je Cemetery sound organizator koncerta, da je on tražio formaldehid, energetsko piće u bekstejdžu, da mora da bude hladno, iliti hladnjača kao bekstejdž. Sve je to bilo toliko apsurdno na mnogo nivoa, ali ljudi su se javljali. To je neverovatno i to može na radiju da se uradi bez ikakvih problema. Takve stvari su obeležile realno moju radijsku karijeru. Bilo je toga baš.

Ivan Minić: Da varaš i lažeš ljude, u suštini.

Uroš Bogdanović: A ko to ne radi. 😀

Ivan Minić: Kad razmišljam malo, godinama unazad, otkako smo prvi put napravili kancelariju, pa nešto se uvek vrti u kancelariji, sluša se, nekad je plejlista sa kompa, nekad je to neki radio, čak smo u nekom trenutku formirali te neke rituale, sluša se to tog i tog dana, a drugog ta i ta emisija… I kad sedneš malo i razmisliš, većina tih emisija su bile zapravo humorističke. U realno prilično tmurnoj svakodnevnici, to je jedan lep način da kroz jedan dinamičan kontakt program, sa nekom dobrom muzikicom koja tu ide, čuješ neke aktuelnosti usput, i dođeš do nekih dobrih viceva, koje možeš da pričaš posle ljudima za koje znaš da ne slušaju to sve… Ali imaš nekog materijala.  Ja generalno jako verujem u te neke lepe rituale koje treba formirati u svom životu npr: jednom mesečno se ide u pozorište. „Pa neee mogu…“ Ide se. Jednom mesečno se ide u kafanu. Dobro može i češće. Ali da treba napraviti neke te takve stvari i održavati to. Ne mogu da kažem da strahujem za audio kod nas, autorski audio sadržaj, ali mi nemamo naviku konzumiranja takvih stvari. Mi imamo naviku da pustimo muziku u kolima dok vozimo, ali nekako se plašimo.  Sa više strana sam čuo da neke izdavačke kuće ulaze u audio knjige. l meni to zvuči fantastično, ja audio knjige obožavam. Do sad ih skoro nikad nije bilo ovde, uglavnom je to bilo na nivou projekta.

Uroš Bogdanović: A tu im je problem, znam pouzdano za tako nešto, problem su autorska prava, gde je to još uvek nedovoljno regulisano šta kako dogovoriti sa autorom. Zatim tu je problem piraterije i monetizacije tih audio knjiga, sve je to realan problem, koji, nadam se da su dobro rešili, jer bi trebalo da reše. Ali neće audio da izumre. Nema šanse. Neće ni televizija da izumre. Izmeniće se samo način života, način konzumacije svega toga, ali neće to da nestane. Kažu „televizija je mrtva“. Televizija nikad nije bila mrtva, i nikada nije bila dominantnija. Ti sad konzumiraš video sadržaje. Ovaj podkast je na Youtube-u.

Ivan Minić: Televizija se menja.

Uroš Bogdanović: Samo se menja. Menja se način dostave. Televizija je digitalna, radio se promenio. Pričali smo malo pre kako si ti počinjao, kažeš stojiš ispred jedne crne kutije i pričaš i to jeste problem na radiju. Ali i to se danas promenilo. Ti danas na ovim sportskim kanalima itekako vidiš te komentatore. U nekom trenutku oni su tu. Ja sam se iznenadio kad sam video kako neki komentatori izgledaju, jer sam ih drugačije percipirao. Ista je ta situacija i sa radijom. Danas radio nije samo: „Imam mikrofon, i tamo negde antene i zvučnike.“ Sve radio stanice danas imaju i svoje online kanale, imaju neke strimove iz studija, šire se. Moraš da se prilagodiš vremenu koje je trenutno. Da si ti nekada imao za radio Beograd, kada je bila emisija „Poštovana deco“ koja se slušala, da si tad imao video stream na televiziji, to bi bilo fenomenalno. Ljudi bi u tome uživali. Ali, nije tehnika postojala, koja će to da isprati u toj meri. Nisu imali ideju da bi mogli možda to da stave na RTS2. Nebitno na koji kanal. Ali realno promenilo se, danas su radio stanice i na Youtube-u, na Soundcloud-u i na Mixcloud-u i na Facebook-u i na Twitter-u i na Instagram-u, kao što su i televizije sada tu, tu i tu. Kao što portali imaju svoje interne radio stanice, imaju neke svoje video forme koje su televizija realno, to je to.

Ivan Minić: Nisu televizije samo iz razloga što nemaju program ceo dan.

Uroš Bogdanović: A pitanje je kad će imati.

Ivan Minić: Ali to je samo stvar organizacije, vremena, para. Imamo sada sve više slučajeva da lagano neke ozbiljne medijske kuće formiraju dovljno sadržaja da bi mogle da kažu da imaju televiziju. Neke i rade na tome da naprave full time televiziju. Kablovsku, ili tako dalje.

Uroš Bogdanović: Pouzdano znam da mnogi veliki klijenti kod nas upravo to planiraju. Svojevremeno kad sam pisao o tome kako pokrenuti radio i koliko to košta, jedan od razloga je bio da si dovoljno veliki, da dovoljno novca trošiš na oglašavanje po medijima, onda napraviš svoj medij. Realno. Jer to jeste činjenica. Kako se šire? Pa napraviće, a onda će se drugi kod njih oglašavati i to je potpuno legitimno i pouzdano znam da mnogi veliki klijenti rade na tome da naprave neki svoj medij. Da li je to radio stanica, online radio stanica, ili čak svoj videocast iliti podkast koji ima video formu i da to koristi na kraju krajeva i neki tvoji prijatelji lepo zarađuju od podkasta.

Ivan Minić: Ja znam čak i slučajeve, čak sam i sarađivao u nekim od takvih poduhvata gde su ljudi shvatili da je njihov idealni kanal štampani časopis.

Uroš Bogdanović: Čita se itekako. Print nije mrtav. Mnogo se čita.

Ivan Minić: Dosta često kada pričamo na teme vezane za bilo koju vrstu sadržaja, bilo koji format sadržaja, ljudi često kažu: „Dobro, to je obimno, neće to niko da gleda, sluša, neće to niko da čita.“ Ma hoće, veruj mi.

Uroš Bogdanović: Hoće, da. Ali daj im kvalitet. Nemoj im dati neku katastrofu na 20 strana da čitaju. To se ne čita. Kad čitaš zakone? Onda kad ti trebaju. Onda uzmeš da čitaš član po član, pa tumačiš, pa zoveš advokata, jer ti naravno ne možeš da rastumačiš zakone, jer su to sadržaji koji tebi ne trebaju. Ali uzmeš na kraju krajeva i pročitaš kada zatrebaju. Ali kada je zanimljiv sadržaj, kada te drži i vozi, ti ćeš ga i čitati i slušati i gledati i to je potpuno normalno. A opet sad kažem, humor je sjajan alat za mnoge stvari. I ti kažeš ti sadržaji koji se pamte, pamte se upravo zbog tog humora, zato što naš organizam fiziološki taj humor doživljava drugačije. To je taj momenat neočekivanosti. Ti ne znaš šta te očekuje, i onda se nasmeješ. Napravo sam neke veze između neurona, ispuštaju se neki hormoni.

Ivan Minić: Lekar… 😀

Uroš Bogdanović: Da. 😀 I onda se ti lepo osećaš. Tebi je lepo.

Ivan Minić: Osim što je na Youtube-u, prvi realno originalni viralni sadržaj na našem jeziku bili su prilozi sa raznih lokalnih TV stanica, i dan danas u neki od njih.

Uroš Bogdanović: I to su smešni.

Ivan Minić: Kovač i sve što uz to ide. Živ Karađorđe i sve što uz to ide… Takođe jedan od formata koji su tu završili su gomila nekih radijskih reklama, gomila nekih radijskih džinglova koji su postali kultni, a postoje 20, 30 godina. Te radio stanice više ne postoje, ti ljudi koji su ih pravili možda nisu više ni živi, nisu ovde. Ali ti odeš i tražiš. Npr. u Nišu postoje slogani koji se pamte i reklame koje se pamte, ti odeš i pogledaš, a ono ima 200 hiljada gledanja tj. slušanja na Youtube-u, živi svoj život mimo kanala na kom je nastalo.

Uroš Bogdanović: Zato što su to radili ljudi koji znaju da rade taj posao. Zato što su napravili po pravilima koje možda nisu znali. Ti imaš u svim poslovima neke vanserijske izuzetke koji nemaju niti formalno obrazovanje, nego jednostavno imaju talenat i radni su i nadoknade sve to što nisu učili formalno. I razvale.

Ivan Minić: Imaju i talenat i praksu.

Uroš Bogdanović: Tako je. Talenat i praksu i oni to urade. Ali sve te radijske reklame koje ljudi pamte, su urađene po nekim pravilima koje postoje i rade svoj posao.

Ivan Minić: Kako bi probao da objasniš ljudima koji sada razmišljaju da možda svoj biznis ili neku svoju priču promovišu kroz radio ili audio sadržaje? Šta su te stvari koje reklama treba da sadrži? Ne u smislu da će sad oni da je prave, ali da razumeju šta je proizvod koji treba da dobiju.

Promovisanje sadržaja

Uroš Bogdanović: Za početak, proizvod ili usluga treba da budu dobri. Moraju da imaju jasan cilj šta žele od toga. Radio je sjajan za masovnost. Treba da pozovu ljude koji poznaju… sad opet kažem hajde da pričamo samo o radiju. Treba da pozovu ljude koji poznaju radio. Da li su to agencije, da li su to ljudi sa radio stanica… Treba da se jave osobama koje poznaju koje su tu da im pomognu. Ne da im uzmu pare, nego da im pomognu da bi se to masovilo. Onda, u razgovoru sa tim ljudima daju informacije tim ljudima šta treba da se uradi. Opet, ponoviću i koliko god treba puta i kome god, radio nije svemoguć, televizija nije svemoguća, ne može se odjednom u jednoj kampanji. Ako ljudi kažu: „Ovo treba da vam se ponovi 10 puta dnevno u tim i tim terminima“, a on kaže: „Znate šta, jel može pet puta?“ Ne može. To treba i ljudi sa radija da znaju da ne može. Nije poenta nekom novom klijentu jednokratno uzeti 100, 200 evra za kampanju ili više, i da se taj klijent nikada više ne vrati. Onda će on da bude nezadovoljan i reći će: „Nisu mi uradili ništa sa kampanjom.“ Nisu zato što je bila osuđena na propast u samom početku. Treba da se slože sve te kockice, i onda je rezultat poprilično siguran. Radio je jedan od retkih medija koji može da se meri. Kažu: „Ne može da se meri.“ Sve može da se meri kada se radi onako kako treba da se radi. Ako ćemo za neki call centar da vidimo sa kog medija je bilo najviše poziva, danas je toliko jednostavno, postoje tehnologije Voice over IP numeracija: da se da na radio jedan broj telefona, na televiziju drugi broj telefona, u print treći broj telefona i da vidiš gde imaš najviše poziva i da meriš. Ovo je samo kao primer, ilustracija. Samo ako se razmišlja i ako se lepo postave ciljevi, sve može da se izmeri da ima uspeha. Odgovor na pitanje šta sada oni da rade i kome da se obrate – da se obrate ljudima koji znaju. Ako si ti napravio dobar proizvod, imaš dobru uslugu, ne možeš ti da znaš kako ćeš super da je ispromovišeš.

Ivan Minić: Ja mislim, ako sam dobro posložio to sebi, da je suština da ti moraš da znaš šta hoćeš da postigneš, a da pustiš ljude koji se time bave kako to da se uradi.

Uroš Bogdanović: To je u svim sferama.

Ivan Minić: To ne znači baš uvek da pustiš sve, ali da imaš poverenja da ti ljudi znaju kako se to radi, ti ljudi znaju koja je njihova publika, na šta publika reaguje, i na neki način ako ti ti ljudi kažu: „Nemoj to da radiš“, treba da ih poslušaš.

Uroš Bogdanović: Nemoj to da radiš. Tako je. To je potpuno normalno. Evo da zamislimo hipotetički, situaciju da sam ja možda sada neki lekar, da radim u ordinaciji, da imam mantil, stetoskop. Ti dođeš kod mene i kažeš: „Pročitao sam negde da je u naletu varičela. Šta ja da radim?“ Ja ti kažem: „Da li si preležao varičele?“ „Nisam, ali sam čitao da je sok od nara dobar protiv toga.“ Ja ti kažem: „Ti već imaš preko 30 godina, zdrav si, nisi preležao, bilo bi dobro da se vakcinišeš.“ „Ne!“ Sad ti praviš tu barijeru odmah, pominješ mi neke tabloidne naslove, a ja time baratam i kažem ti zašto bi trebalo, jer ovčje boginje da dobiješ, nije to strašno, ali ako ti ja kažem gde mogu da ti se pojave, i da bi bilo dobro da se vakcinišeš…

Ivan Minić: I da nije dobro da ih u tim godinama dobiješ…

Uroš Bogdanović: I da nije uopšte dobro da ih u tim godinama dobiješ… Prijatelj kog sam pomenuo, koji me je uveo u radijski svet je sa 30 i nekom preležao varičele i jedva preživeo. I sad ti kažeš: „Neću, ja sam protiv vakcina.“ Šta ja tebi da kažem osim: „OK, onda idi.“ Razumeš? Za sve te stvari treba da poslušaš. Ako je neko uložio vreme, znanje, trud, da bi došao u tih 5 minuta da ti kaže da treba da se vakcinišeš, znači da je on mnogo o tome učio i da zna. A ti si došao, pročitao par naslova da je dobar sok od nara da se maže u kožu ili šta god to bilo, nebitno, možda i jeste, dajem slikovit primer.

Ivan Minić: Ja nar volim. 😀

Uroš Bogdanović: Normalno, pa ko ne voli. 😀 I ti kažeš: „On meni ništa nije pomogao.“ On ti je pomogao, ali ga ti nisi poslušao. To je ogromna razlika. I za ovu stvar, sve zavisi i čime se bave, da li je to proizvod, da li je to usluga… Možda nije za radio. Možda je isključivo za online. Možda nema potrebe. Jedna od velikih grešaka koju radio stanice prave, svi ljudi koji rade prodaju u radio stanicama, i to nekako prolazi, to je oglašavanje hotela. Radio stanica iz malog mesta dogovori sa hotelom da se oglašava tu. To može da bude OK, ako taj hotel ima salu za bankete itd, ima poente.

Ivan Minić: Rođendane, svadbe…

Uroš Bogdanović: Da. Ali ja mislim da u svakom mestu ima mali broj onih koji žive u tom mestu koji bi kupili neki vaučer za sedam dana.

Ivan Minić: Ili da nisu primetili da ima hotel.

Uroš Bogdanović: Da, ili da nisu primetili. Ali to je na svim tržištima u našem regionu situacija. Imaš zapravo na malim radio stanicama, to nema na nacionalnim, ali da se hotel iz tog mesta reklamira na toj radio stanici. Umesto da se malo izmešaju i da hotel iz Subotice ima oglas u Nišu i suprotno, što bi bilo logično, ali toga nema.

Ivan Minić: Misliš da toga nema zato što ne postoji nekakvo udruživanje tih malih lokalnih stanica u nešto gde bi mogli zajedno da sarađuju, ili da, pošto, koliko znam, dosta i televizijskih i radijskih stanica razmenjuju sadržaje, da bi upotpunili program jer je teško proizvesti dovoljno sati programa.

Uroš Bogdanović: Da, postoje content deliveri, postoje udruženja i tu su mi stvarno mnogi poznanici. Daleko je to od onoga kako bi to trebalo da bude. Ne možemo mi da pričamo o raznim udruženjima, ako ta udruženja ne rade u interesu industrije, nego kroz sva ta udruženja, stvarno ima ih nekoliko, da treba da se napravi da svi budu članovi bilo kakvog udruženja, televizije, malih emitera, radio stanica, i da imaju zajednički cilj. A zajednički cilj je da se promoviše radio kao medij. Televizija kao medij. Novine kao medij. I da ljudima dignu svest zašto bi trebalo tu da dođu. Mi nemamo nešto slično kao Englezi gde imaju jedno telo koje štiti isključivo sve privatne emitere, drugo telo koje štiti javni servis, BBC kao najveći, i onda imaju zajedničko telo koje će da radi promociju radija. To je fantastično. Dobijaju i rezultate raznih istraživanja, dobijaju značajne podatke i oni promovišu radio. Skoro su pustili kampanju promocije radija, sjajan je radijski spot: idete na radiocentre.org. „Jedini medij koji blblbllblblblblblblb“, ide spot. „Ne možete da ga skrolujete. Radio.“ Ili: Kreće radijska reklama „…Popup morate da prihvatite te i te uslove. Toga nema na radiju.“ Promoviše radio. Uopšte nije da promoviše klijenta. Nego promoviše radio kao industriju. Fantastično. I to emituju sve radio stanice. To bi trebalo kod nas da se podigne na jedan mnogo viši nivo.

Ivan Minić: Možda će ovo što ja sad kažem da zvuči glupo, ali ti kada to plasiraš kroz radio, plasiraš ljudima koji već slušaju radio. A zar nije logično da to plasiraš kroz drugi medij ne bi li nekako malo ukrao publike od tog drugog medija?

Uroš Bogdanović: Pustili su oni i kroz druge medije, pustili su i bilbord kampanju, i TV kampanju. To je jedna sveobuhvatna kampanja koju su radili, konkretno Radio centre u Engleskoj. Pustili su i na radiju. Zato što radio slušalac je i klijent i običan slušalac. I radio ima toliku penetraciju da ljudi nisu ni svesni da ga slušaju, a slušaju ga. Ti ne znaš kada će te čuti. Kada pričam sa ljudima sa radija, kažu: „Noć je nebitna, ne sluša se noću radio.“ Sluša se. Ne u toj meri. Nije to pik da veliki broj ljudi sluša kao jutarnji ili popodnevni program, tzv. drive time. Ali sluša se. Treba da se borimo za svakog slušaoca. Svakog tog jednog od puta 10, 20, 30, 50, 100 hiljada koliko li ih ima u svakom trenutku. To je ono što si ti rekao: crna kutija, to je mikrofon, ja sada da sam u studiju, sad pričam, nemam utisak koliko mene sluša. Ali jedna lokalna radio stanica, zamisli sada scenu. Ti treba da izađeš na Marakanu i da najaviš koncert Guns N’ Roses-a. Čekaju te. Čekaju te, da izađeš ispred 100 hiljada ljudi. Imaš samo mikrofon. I svi te gledaju. Ali ti treba da budeš mnogo jak da najaviš te Ganse. To radijski voditelj radi svaki dan. Najavljuje Ganse, najavljuje i Queen, najavljuje i Džastina Bibera, sve. I svaki dan on ima u jednom trenutku toliko slušalaca. I onda kada to vizualizuješ, onda imaš tu odgovornost kad se upali crvena lampica, da kažeš: „Au bre!“ To je moć tih medija. Ali to nemaju ni na televiziji voditelji. Isto je. Ti stojiš ispred kamere. Jedino imaš tremu zato što imaš sočivo koje te snima. Ili idiota sa kog čitaš.

Ivan Minić: Da li kamera dodaje kilograme ili ne dodaje. 😀

Uroš Bogdanović: Da, da, da 🙂 I ljudi se toga plaše, imaju tremu da li od mikrofona, da li od kamera, ali imaju treme, to oni koji nemaju iskustva, ali hoću da kažem, voditelji u svakom trenutku treba da budu svesni da to imaju. To je i sa podcastima, ti tek vidiš brojku koliko imaš pregleda, da li na Youtube-u,  da li na Sound Cloud-u slušanja. A šta ćemo sa onima koji su to snimili da slušaju na svom flash-u?  Koliko ima takvih?

Ivan Minić: Vidi, ja uvek kažem, naša publika nije velika, nije brojna da se meri desetinama hiljada, stotinama hiljada, ali svaki put kad imam prilike da  upoznam nekog od tih ljudi, a upoznavao sam ih, bukvalno u Kini su mestartovali ljudi.

Uroš Bogdanović: Pa da.

Ivan Minić: Kao Pojačalo je super. Ja vidim da su to neki jako fini pristojni ljudi i meni se jako sviđa ko su ti ljudi koji slušaju 🙂

Uroš Bogdanović: Da 🙂

Ivan Minić: Znaš, možda ih nema mnogo, ok, nema baš mnogo ljudi koji se meni generalno sviđaju ovako, pa to onda nije toliko strašno 🙂 E  ono što bih voleo sada, pošto si pominjao to, hajde da probamo da posložimo ljudima negde te neke metrike, te neke statistike, to nešto što se priča, gde kažeš da radio jeste toliko jak i da stalno postoje razne vrste istraživanja koja su dostupna. Kapiram da ih kod nas nema baš toliko često.

Uroš Bogdanović: Nema ih toliko, zato što ona nisu jeftina i nikome nije u interesu da troši silne pare, koje ne može da nadoknadi da bi to dokazao. Ali trendovi koji govore koliko se radio sluša, su u celom svetu isti. I nema mladi ne slušaju radio, ne gledaju televiziju. Mladi slušaju radio, mladi gledaju televiziju, po svim starosnim kategorijama, to je preko 85% populacije sigurno, koja konzumira medije, konzumira radijske sadržaje, to je svuda i tu se ne razlikujemo. U nekom trenutku čuješ, ti kada sediš negde sa prijateljem u kafiću, što si rekao, vama u kancelariji nešto svira, to je playlist-a, to je suštinski neki radio sutra. E sada, metriku poslagati, šta te tačno zanima? Pošto sa puno toga baratam, ne znam šta bi hteo konkretno? Da li mladi od 18 do 25 slušaju? Slušaju.

Ivan Minić: Hteo bih da ljudima koji razmišljaju o tome da krenu da prve neke audio sadržaje, bilo da je u pitanju podcast ili da je u pitanju nekakav  format radijske emisije. Zašto kažem da su to različite stvari? Pa zato što verovatno radijska emisija ima neka svoja ograničenja u smislu trajanja i svega ostalog.

Uroš Bogdanović: Nema.

Ivan Minić: Drugačije je. Da ali mi sada možemo da snimamo 20 minuta, možemo da snimamo 2 sata. Pitanje da li će to da stane negde tamo, gde postoji prostor koji je odvojen za to. Zato Youtube ostavlja mogućnost da snimaš koliko god želiš, a televizija ima svoj format.

Uroš Bogdanović: Da, ali internet je dao prilike svima, pa i budalama.

Ivan Minić: Jeste.

Uroš Bogdanović: Pa jeste, realno. Radio nije dao toliku priliku budalama, zato što je komercijalni prostor skup, kada pričamo o komercijalnim emiterima. To je jedina razlika. Kada radim treninge voditelja, svi me pitaju: ” Koliko to uključenje da traje ili emisija?” Matično pitanje- koliko da traje? Pa koliko traje? Pa nema trajanja, ako je dobro može da traje koliko hoće. Ako mene kao slušaoca, konzumenta, vozi i to ima smisao, pa slušaću ga bre, slušaću ga. Najveća pohvala koju sam dobio kao voditelj, dok sam radio jutarnji program na radiju, je bilo: “E, ajde da ne psujem, zbog tebe već nedelju dana kasnim na posao”. Zašto? Zato što su ostajali da čuju šta ću sledeće da kažem. To je to, to je najbolja pohvala koju možeš da dobiješ. E sada, kako je prošao kod šefa taj  koji me je krpio, ne znam. Ali koliko treba da traje sadržaj? Onoliko koliko treba da traje dobar sadržaj. Ako je katastrofa, nemoj ga ni raditi, to je to, vrlo prosto.

Ivan Minić: Pa da, ali da bi došao do toga da praviš dobar sadržaj moraš da kreneš od nečega.

Uroš Bogdanović: Pa moraš.

Ivan Minić: Prvi podcast koji sam snimio, mene je i dan danas sramota. S tim da se to u principu ne vidi toliko. Ko sluša to sa strane i ne zna sve što se meni dešavalo u želucu dok se to snimalo, nema predstavu kako to zapravo meni izgledalo.

Uroš Bogdanović: Pa to je nešto što ja ne mogu nikoga da naučim. Ja ne mogu ljude da naučim iskustvu. Ja ću te naučiti teoriji, ja ću sa tobom raditi da ti budeš sto posto spreman da sve to bude super. Da li radio, da li podcast, vežbaćemo, ali dok ti ne doživiš da ti gost prekrsti ruke i da ćuti ili da se odalji ovako od mikrofona, to moraš da prođeš. Ti moraš da imaš dovoljno iskustva ličnog, a ne nečijeg tuđeg, da bi mogao da kažeš: “E ja sad u ovome uživam, mogu da improvizujem, mogu da radim šta ja hoću, šta mi je zanimljivo”. Dokle ti nemaš iskustva, ne možemo mi da pričamo, svaki početak je smešan. Pa realno gledano i ove emisije u kojima sam ja priča dok smo radili subotom, sve ono što ja govorim voditeljima da ne rade, ja sam to radio. Ali to mora da prođe, to moraju da dožive lično, moraju voditelji na radiju, kreatori sadržaja na internetu, da dožive da ih neko ozbiljno načepi. Da ih otera tamo gde ne treba, da kaže ovaj smara. Sve to mora da prođe, da proživi i onda možemo da pričamo o tome da je to dobro. Koliko radijski sadržaj treba da traje? Onoliko koliko je dobar. Koliko dobar podcast treba da traje? Onoliko koliko je dobar, naravno. I sve i TV emisija može da traje duže, pitanje je samo da li će to da uklopi neko negde, u svoj komercijalni prostor. Ali gledalo smo svi filmove i to nije laž, kada krene neki dobar talk show na televiziji nekoj i to se produži, nijedan urednik to ne prekida. nema tu prekida, samo  dobra ekipa proceni kada će to da zastrani negde, pa se onda ide ili na reklame ili se prekida live prenos, kada se radi live. A danas, na online-u sve to može. Evo mi sad da napravimo okrugli isto sa političarima, to je TV emisija, idemo live ne Youtube-u, Facebook-u, pitanja, pozivi, sve može, oprema je jeftinija, samo je pitanje sadržaja.

Ivan Minić: Tehnologija je neuporedivo dostupnija nego pre.

Uroš Bogdanović: Tako je.

Ivan Minić: Ja nikad neću zaboraviti jedan od jačih trenutaka u svom životu, a da ima negde veze sa tom strašću vezanu za posao komentatora. Kojom se na kraju nisam realno bavio, ali sam iz ugla novinara radio svašta nešto interesantno. Jednom prilikom pozove mene moj dragi prijatelj Srđan Erceg, odnosno pozove me zajednička prijateljica, jer Srđan već četiri sata sedi u programu i priča. Ja sam naravno spavao, jer je nedelja i to je jutro. Srđan je već četiri sata u programu i priča. Ajde neko da dođe, da ga obiđemo, da vidimo šta se dešava. U međuvremenu se pojavljuje opet zajednički prijatelj i sve to i mi dolazimo i Srđan sedi i priča. Zašto Srđan sedi četiri sata i priča i ništa ne kaže? Mislim to svoje, što je uvek beskrajno zabavno i zanimljivo slušati. Zato što je velika nagrada Velike Britanije, ali je kiša. I sada nije sto posto sigurno da li će trka da se otkaže ili neće. I ti si sada u normalnim okolnostima, ti se uključiš sa vremena na vreme, a ostatak vremena ide neki drugi sadržaj koji već imaš. Sport Klub ima deset kanala, uvek imaš šta da pustiš na keca, dvojku.

Uroš Bogdanović: Naravno. Tako je.

Ivan Minić: Ali ne, Srđan je već četiri sata u programu. Zašto je Srđan već četiri sata u programu? Zato što ja sedim pored Srđana, zvoni mu telefon, on se odjavi na sekund, ali ostane slika, javi se na telefon, direktor Sport Kluba, i kaže: “Nemoj da prekidaš, ovo je gledanije od svega ostalog”. Zato što  Srđan sedi i priča gluposti.

Uroš Bogdanović: Pa naravno 🙂

Ivan Minić: Jer njemu to nije problem. On je od onih ljudi, koji da uzmu da čitaju telefonski imenik, to bi i dalje bilo interesantno.

Uroš Bogdanović: Pa da 🙂

Ivan Minić: I ti sediš u prisustvu nečeg velinčanstvenog što se dešava. Sediš u onoj komentatorskoj kabini, koja je manja od ovoga gde mi sada sedimo i onako prilično je sve to tmurno

Uroš Bogdanović: Vrlo inspirativno.

Ivan Minić: Gledaš i u njega, a on sija.

Uroš Bogdanović: Njemu je lepo.

Ivan Minić: On je rođen za to da se razumemo, ali to je beskrajno zabavno i lepo. I da, niko normalan ne bi prenosio trening na kome se ništa ne dešava, jer samo kadrovi kako pada kiša po stazi ,ali Srđan nešto priča i ljudi to gledaju. I to je idealan način da povedeš nedelju jutro je da ti Srđan priča o tom, dok pada kiša, šta se dešavalo prethodnih 50 godina u Moto GP.

Uroš Bogdanović: Zato što on to voli i on to radi kako treba da se radi. Vrlo prosto.

Ivan Minić: U više navrata sam imao tu situaciju da prisustvujem tim nekim prenosima koje je on radio i razne neke druge kolege i mnogog puta sam čuo i gomilu jako lepih, pozitivnih komentara, gde ti neko dođe i kaže: ” Vidi, pre tebe Moto GP niko nije gledao, bilo je nas sto ludaka koji smo se skupljali. Sada je to jedan od pet najgledanijih sadržaja na sportskoj kablovskoj televiziji. Ali, vrlo često ima  i gomila negativnih komentara, jer naravno čim nešto dođe do masovnosti, zakon velikih brojeva kaže da će biti i ovako i onako.

Uroš Bogdanović: Uvek.

Ivan Minić: Kako se nositi sa tim?

Uroš Bogdanović: Pa lako. Uvek će biti onih koji kritikuju. Kritike mnogog lakše dolaze. Nama je nekako u genima da samo kritikujemo, da mi sve znamo bolje i pametnije. Poslednja situacija je zviždanje Zvezdinom košarkašu Filipu Čoviću i da se sada tu pravi ogromna priča oko svega toga. Mislim najlakše da ja sad tvitnem: “E aj sad beži iz Zvezde”, to je stvarno najlakše. i ako mene kao Zvezdašu, a znam da si ti grobar. 🙂

Ivan Minić: Da, da, da 🙂

Uroš Bogdanović: Realno boli kada gubimo, naravno i vidim da to ne ide. ali nije lako sići na taj teren, uzeti loptu. sve te okolnosti, ajde da zanemarimo čiji je sin, on je tu u klubu i ti si dopao da gledaš utakmicu i da navijaš za tim. Ni malo ne može da bude zanimljivo da ti sada nekoga tako pljuješ i da pričaš, ali to je nama u genima. Ušao sam u raspravu sa Jenkinsom na Twitteru, kada je pitao posle utakmice: “Zašto to radite?”. On je krenuo da brani Čovića, ja bih uradi isto to. Iako ja kao navijač ne odgovara mi da vidim da on gubi lopte i bolelo me je i svi oni porazi što sam video, bolelo me je. Al ine mogu ja da dođem na teren, da zadužim opremu i da to rešim. Meni bi se ruke odsekle da uzmem loptu i da moram da šutnem. On je dobacio do koša, promašio, Bože moj, ok. Ali ne možeš ti sada da očekuješ da se on sada super osećati na sledećoj utakmici i da ako im talenta i ako je dobar, da on taj svoj talenat pokaže. Ali to je breme posla koji je izabrao, to je breme posla, sada se vraća ponovo na medijski posao. Ti si izabrao da radiš nešto javno. Biće kritika, voli naš narod da kritikuje, sve znamo bolje od onoga ko to radi, sa time se jednostavno nosiš. Stizali su mail-ovi na Index, kada sam vodio jutarnji program: “Ko vam je ovaj, maknite ga iz programa”. Stizale su razne pretnje, ima neke stvari koje se ne čačkaju. Ne čačkaš politiku u toj meri, mislim ja sam čačkao, ne čačkaš religiju i to sam čačkao. Realno, ali nisam nikog poštedeo. „Mitropolitan“ sam napravio, magazin za vernike i montažu i sve to i reklamu, test da li ste kršteni. i to je imalo u tom magazinu „Mitropolitan“, bogougodno oružje, koje oružje treba. „Mitropolitan“ na testu audi A6, sve to ima na netu i ili su ljudi koji su rekli da dođu na Index da me biju zbog toga. Nikada se nije niko pojavio da me bije zbog toga, zato što to na kraju krajeva nije bilo ništa zlonamerno, to je bila zezancija, kvalitetna. Ali da, bilo je onih koji će da ostave komentar. To je opet ono što sam rekao- internet je dao priliku velikim budalama, ozbiljnim budalama i onda biće i kritika. Na ovom Youtube-u kanalu ima više kritika nego pohvala, ali opet ima više like-ova nego dislike-ova.

Ivan Minić: Gotovo uvek, kada pričamo o komercijalnom aspektu toga, gde čovek treba da uradi kao kupac nekakvu recenziju nekog proizvoda, on će ostaviti pozitivan komentar samo ako je oduševljen proizvodom.

Uroš Bogdanović: Naravno.

Ivan Minić: Kad kupuješ peglu, ne možeš da se oduševiš proizvodom.

Uroš Bogdanović: Uuuu ko kaže. Uuu, ima onih što mogu vertikalno da peglaju, to je brutalno dobro. Ima. 🙂

Ivan Minić: Ok, pogrešna stvar 🙂 Ali u suštini za većinu proizvoda gde ćeš naći negativne komentare koji su ljudi ostavili.

Uroš Bogdanović: To ćeš prvo pročitati.

Ivan Minić: Videćeš negativne, jer čim nečim nije zadovoljan, on će svoj komentar napisati. Ako mu je nešto ok, neće ništa napisati.

Uroš Bogdanović: Naravno.

Ivan Minić: Samo ako je to iskustvo bilo toliko wau, napisaće da je to nešto zaista fantastično. Za niz stvari ti to nikada nećeš dobiti u toj meri u kojoj ćeš dobiti negativni.

Uroš Bogdanović: Naravno.

Ivan Minić: Ja nisam za ovo što radim dobio mnogo negativnih komentara jer previše dugo traje i ovi što bi eventualno napisali nešto, odustanu. Mada je bilo i tih komentara, kao: “Ko će da vas sluša sat i po?” Nije problem.

Uroš Bogdanović: Ne moraš.

Ivan Minić: Nije za tebe.

Uroš Bogdanović: Pa to je to. Isto tako postoje TV emisije u kojima se diskutuje ovoliko ili onoliko. Jednostavno potražnja tržište za mene, najjednostavnije- ne gledam, ne interesuje me, neću da pljujem. Ali opet da, naravno, svako od nas nešto okači, uđeš u neku raspravu, u neku diskusiju, za nešto ostaviš komentar. To je to što kažeš, u genima nam je da nešto iskritikujemo, moramo, pametni smo, mnogo smo pametni. Mi smo nacionalno svesni jako.

Ivan Minić: Mi smo ljudi koji generalno nikada ne pitamo za mišljenje, mi uvek pitamo za potvrdu.

Uroš Bogdanović: Dabome.

Ivan Minić: I sve što je izvan toga se prosto ne desi. A kad kažeš, vređaju Filipa, vređaju manje više svakoga ko je uzeo dres i promašio bilo nekad nešto u životu. Mi zviždimo himni kad dođu stranci, mi zviždimo predsedniku fudbalskog saveza, predsedniku košarkaškog saveza, mi svim tim ljudima zviždimo i onda očekuješ da će on da uradi nešto dobro, pe neće, zviždi mu ceo stadion.

Uroš Bogdanović: To su stvarno neverovatne stvari, kad pomeneš sport. Zvezda u Ligi šampiona, sezona jedan, sezonadva, serija. Sezona dva, duplo veća cena karata, što sam prvi čak i napisao na Twitteru- ako će to da nas uvede u red, bravo, pozdravljam super. Ima dovoljno karata, 30 000 onih koji će da dođu i da kupe karte i da znaj uda su to dobili. Međutim ni to nisu regulisali, bile su situacije i na istoku i na zapadu, čuo sam Zvezda u Ligi šampiona, sa tom cenom karata ljudi nisu imali svoja mesta koja su kupili. Znači, ni visoka cena od sto i nešto eura karata, nas ne može da dovede u red. Zašto je to tako ja nemam pojma.

Ivan Minić: Pa može biti da smo takvi.

Uroš Bogdanović: Da, da.

Ivan Minić: Kažeš da dosta radiš sa regionom, a takođe znam da godinama unazad dosta govoriš na stručnim skupovima širom Evrope i posećuješ te stručne skupove. Šta su neke stvari koje ti dobiješ kao najveću vrednost na takvim dešavanjima? Zašto ideš tamo?

Uroš Bogdanović: Zašto idem? Pa pre svega, ti skupovi na koje me pozivaju, to nisu finansijski isplativi. Ja tamo ne zarađujem ne znam kolike pare. Naravno normalan, uređen svet sve to lepo plati, za naše pojmove to su super pare, ali to nisu pare sa kojima ti završavaš neka bitna životna pitanja. Za naše pojmove jeste to bolje, ali ne odbijaš tamo ni poslove. Ti tamo si predstavljen kako neko ko zna znanje primera radi “Radiodays Europe”, to je najveća konferencija u Evropi, gde sam ja koliko znam jedini sa ovih prostora Srbija, Crna Gora, Bosna, Hrvatska pričao, držao predavanje. Nisam tamo dobio nijednog novog klijenta, ali sam dobio toliko dobrih kontakata, sa kojima sam i dan danas u komunikaciji. Godinu dana pre nego što ću predavati, išao sam kao delegat da vidim. Tim ljudima ne možeš prići ovako. Možeš, ali je toliko gužva da ćeš ili izgubiti sledeće predavanje koje je dobro ili ćeš izgubiti taj kontakt. Kada ideš kao predavač, ti po default-u njih upoznaš uglavnom organizuju neke radne večere, gde se mi kao predavači upoznajemo. imamo neki networking koji je nevezan za tu konferenciju. I tu se naprave sjajni kontakti i ljudi koji su u samom vrhu, odjednom mi postaju dostupni kao na tacni, gde razmenim neke kontakte sa njima, neka iskustva i znanja i to je zapravo najveća vrednost. U Briselu Television konferencija, imao sam mogu slobodno da kažem, čast da delim scenu sa verovatno najboljim marketarom na svetu, Markom Ritsonom iz Austrailje, čovek koji upravo to, metriku i planiranje drži u malom prstu. Kada vidiš njegov portfolio i listu klijenata, dođe ti da drhtiš kad staneš ispred njega. Ali evo ja sad mogu sa čovekom SMS-ove da razmenjujem, jer smo napravili super kontakt na toj večeri. Mark je car, uopšte nije uobražen kao što ga ljudi doživljavaju, jer on u tih 40, 50 minuta predavanja pokaže da ima iskustvo od kog se slediš, ali bukvalno. Les Binet isto, koji je dolazi u  Srbiju, nisam ni znao, radio jedno od merenja za nekog operatera, angažovali su ga upravo zato da vide koliko je isplativo oglašavanje tu i tu, ono što si me pitao. Čovek ima knjige, nisam ni znao da je napisao knjige, pročitao sam njegove knjige, naučio sam neke stvari od njega. Tako da ti kontakti kada te pozovu su neprocenjivi. To je nešto što ne možeš ni da platiš. Ne možeš ti da platiš da odeš tamo da predaješ, nego oni mene pozovu, smatraju da to što znam radim dobro, hoće da prezentujem ljudima kako da se neki sadržaj prezentuje, neke nove metode da ja pojasnim ljudima, prezentujem ja to, oni prezentuju svoje, upoznamo se. Ti kontakti, to je nešto neprocenjivo.

Ivan Minić: Generalno stručni skupovi u principu služe prevashodno da iygradiš neku profesionalnu reputaciju i da dođeš do nekih sjajnih ljudi, sa kojima dalje možeš da radiš svašta. Uvek je to priča, nije mi doneo nijedan konkretan posao, ali znaš dve godine kasnije kada su njega pitali jel ima nekog u Srbiji, on se setio jedine osobe koju zna i koju garantuje da je super i dao kontakt.

Uroš Bogdanović: To je to.

Ivan Minić: To prosto na taj način najčešće i funkcioniše. Jedna od stvari koja je ljudima koji su iz sličnog backgorund-a kao ja, tehnološkog pre svega, ušli u sve ovo po čemu te najviše znaju, to je što si ti generalno prilično nesebično delio to svoje znanje o tehnici i tehnologiji koje je potrebno i kroz kupovinu novih uređaja, recenzije, komentare kako šta funkcioniše, do tih nekih i dosta kompleksnijih vodiča i saveta kako šta da se radi. Voleo bih da te pitam, kako neko ko nema nikakve veze sa tim. Nisi se ti ni školovao za to, ti si se bavio da stojiš ispred mikrofona. Kako si naučio šta je unutra, i zašto je bitno da bude jedan, a ne drugi i kako si došao do toga, od koga si to učio i kako savetuješ ljudima danas, gde je to sve mnogo dostupnije, da razmišljaju o tome. Jer svi mi kad ulazimo u ovo, ok ajde ja imam dvadeset godina karijere i kada hoću da kupim igračku iako mi ne treba, jer volim da imam igračku.

Uroš Bogdanović: Normalno, isto 🙂

Ivan Minić: Naravno. Ali neko ko ulazi, to mu je stavka i predstavlja mu opterećenje, nije siguran šta će sa njim. Kako da se postavi, šta da traži, šta da gleda. Kako si ti ulazio u to sve?

Uroš Bogdanović: Znam šta hoćeš da me pitaš. Postoji problem današnjice, da bi ti neki mlađi koji bi nešto da pokrenu, pa i stariji, sad i odmah i sve i to je osnovni problem kada se priča o nekom pokretanju. Ne može sve odjednom i ne može instant uspeh i ne može da se preko noći nabaviti sva oprema. Treba postaviti realne ciljeve, treba sve planirati, treba pripremati, treba znati koji su dometi u početku i treba stalno učiti. Ne može ono što sam rekao, da se iskustvo nauči. Ti kada si počinjao da radiš podcast i gadget-e, ti si već imao jedan ozbiljan portfolio svega što si radio, ali kada si pokrenuo forum prvi, nisi baš imao ovo iskustvo, budimo realni.

Ivan Minić: Nikako.

Uroš Bogdanović: I tvoj forum, pa kasnije igrice i sve to, nije nešto što je imalo za cilj da donese pare, jel tako?

Ivan Minić: Nije.

Uroš Bogdanović: Forum si pokrenuo zato što si to želeo i to te radilo.

Ivan Minić: Jer sam bio dokon.

Uroš Bogdanović: I sve te interesovalo. Nadam se da mi je nalog još aktivan na forumu, verovatno jeste. Hoću da ti kažem da ako te ne zanima, ako te to opet ne radi, nemoj to raditi, nemoj se time baviti. Ako je hobi, a pričamo o podcastima, da krenu ljudi to da rade, radi ga toliko da te ne optereti vremensko finansijski, da ti bude lepo, internet to daje. Ukoliko želiš nešto ozbiljnije, moraš da imaš taj plan, onda moraš da znaš kakav je ovo mikrofon, zašto ima ove ovde federčiće, šta je ovo okruglo što je ispred mikrofona, čemu to služi, zašto ono mora da stoji tu. Kako ide signal kroz kabl do snimača ili kamere, kako će to da se izmontira, jer nije jeftino napraviti ni podcast. Ovakav kao tvoj, ne znam da li si ikada igde rekao koliko sve ovo košta, znam da nije jeftino ovo što radiš. A gde je software za montažu, software košta. I sve to mora da stoji negde na papiru u nekom Excelu i kad sabereš, kažeš: “Pa čekaj, možda ovo nije za mene”. Ali opet ako mene radi da sad ti ja pričamo i da sad to snimamo i da to ljudima bude interesantno, onda probaš, to je bar jeftino. Stavimo telefon na sto, snimimo da vidimo da li to radi, kao neki demo snimak, pa testiramo sa prijateljima,napravimo neku zatvoreno Facebook grupu gde ćemo ubaciti prijatelje, zamoliti ih da to preslušaju i da vidimo kako će da odreaguju. Aha, pa možda bi to moglo da se unovči, hajde da vidimo. Danas je sve dostupno, ja danas na svom blogu ima koliko to košta, napisao sam. To mi je jedan od najčitanijih tekstova, da ljudi dolaze kada budžetiraju šta, koliko košta za radio stanicu, skoro sam izbacio za podcast. Pa evo to toliko košta. Ako hoćeš dobar mikrofon, ne postoji ispod sto evra dobar mikrofon, tačka. Vrlo je prosto.

Ivan Minić: Ali možeš da uzmeš taj od sto evra, a možeš da uzmeš i taj od 3000 eura ili više.

Uroš Bogdanović: Pitanje da li ti treba taj od 3000 evra?

Ivan Minić: Gotovo sigurno ti ne treba, ali treba negde preseći u sebi, kao ok ovo je dovoljno dobro, da sa ovim stvarno mogu da počnem i vidim da li to negde ide, pa ako se ispostavi da ide, ok staviš, budžetiraš, praviš.

Uroš Bogdanović: Upravo to.

Ivan Minić: Obnavljaš opremu, dodaješ opremu. Možda ne morate da dodajete opremu, ja dodajem pa ostane.

Uroš Bogdanović: Pa da, zato će žena da me izbaci iz kuće. Moj garderober ima tri police i tu je bila moja garderoba. Bila, kažem. Tu su moji gadget-i, koje ja koristim što za audio, šta za video. To je naraslo, sad sam počeo da opterećujem kuću mojih roditelja za razglas i za svu opremu koju imam. Ali to je to, mene gadget-i rade i volim da imam i volim da imam najkvalitetnije i mogu sada to da ima i da imam, vrlo prosto.

Ivan Minić: Ali za početak ne mora da se uzme najkvalitetnije. Treba da se uzme nešto za šta ćemo reći kada preslušamo: ” E dobro, ovo je dovoljno dobro”.

Uroš Bogdanović: Tako je. To je ono što sam napisao za podcast-e, pošto primarno pričamo o njima. To može da se napravi za male pare, da ima kvalitetan snimak, neće niko slušati loš snimak. Ti ovde da imaš loš snimak koji šušti i krči, koliko god bio dobar sadržaj, to ljudi ne bi slušali.

Ivan Minić: Opterećuje.

Uroš Bogdanović: Smeta, da, opterećuje. Nemaju ljudi strpljenja, oni žele što kvalitetnije jer pitanje kada će se pojaviti neka konkurencija koja će tebe naterati da budeš još bolji, da još nešto uradiš.  Ili će se pojaviti nešto što je potuno deseto, pa će se njemu pojaviti konkurencija. Još uvek, što se podcasta tiče, dobra situacija. Nije naša srpska podcast scena toliko velika, da ti moraš da imaš nešto spektakularno od opreme, ali napolju znaš i sam, pratiš scenu, znaš šta ljudi rade i koliko se tu investira. I brojke koje smo pominjali više puta, govore da u Americi ta scena itekako ima marketinškog kolača, koji raste. Prognoza za 2020. su vrlo optimistične. Mi radijsku industriju nemamo na tom nivou, kako se kod njih planira za podcaste.

Ivan Minić: Znaš kako, ja obično kako se vodim sa projektima koji su mi ovog tipa kao što je Pojačalo, a bilo ih je kroz prethodnih dvadeset godina dosta. Ja sam nekako vodim time, možda ja nisam najbolji koji ovo može da radi. Mislim da nisam užasan u tome, verovatno bi mi neko skrenuo pažnju da jesam. Nisam loš u tome, ok sam, trudim se da budem sve bolji što vreme prolazi, to sam negde bolji i ja se osećam komotnije. Ali ono pitanje- kako se boriš protiv konkurencije? Konkurencije nema, svi smo mi relativno mali i svi mi guramo jedni druge. Ali, ako bismo se i postavili tako da postoji neka konkurencija i ljudi koji rade sličnu oblast, jer u ovoj nekoj oblasti preduzetništva što ima najviše sadržaja, moj recept za to je najjednostavniji- nema nikakvih problema, a jel mogu oni da rade ovo 5 godina?

Uroš Bogdanović: Naravno.

Ivan Minić: Ja mogu. Mislim ja sam dokazao da razne stvari koje niko normalan ne bi radio duže od godinu dana, sam ja radio po deset.

Uroš Bogdanović: I ja isto tako.

Ivan Minić: Jer to tako funkcioniše, tek tada to ima smisla.

Uroš Bogdanović: Naravno.

Ivan Minić: Snimiti deset epizoda, nikakav problem, može u svakoj epizodi da bude rok zvezda gost. A šta ćemo sa dvadesetom?

Uroš Bogdanović: Upravo to je problem za sadržaj kod nas, što mnogi nemaju tu viziju šta će da rade za pet, deset, dvadeset godina, kako će da se promene, da li će da se promene i to je nešto što svako ko kreće, dobije od mene kao savet. Rekli smo, znanje je dostupno, sa moje strane, neka neko ostavi u komentaru ako je suprotno, da li postoji ijedan mail da nije u roku od 24 sata dobio odgovor na upit, pa sve koliko god sad to bilo banalno da hoće da pokrene radio ili podcast, ili me pozvao. Moj borj telefona je privatni i stoji svuda. Nemam 5, 6 brojeva, imam jedan ko god je pozvao, bio je saslušan. Bilo je situacija gde mi se javio jedan čovek, video je na mom sajtu tekst koliko košta radio, svidelo se to njemu, čovek se javio, napravio biznis plan pokretanja radio stanice, mogu ti reći jako solidan biznis plan. Pita on mene za opremu, za zonu pokrivanja FM radio, kaže da je poslao državi, nije kod nas u inostranstvu je, dopis iz regiona naravno da dobije koncesiju FM-a. Sve je to super, ja ga pitam na kraju: “Ok, a koliki budžet ste vi namenili za to?” “Pa imam ušteđevinu 5000 evra”.

Ivan Minić: Super.

Uroš Bogdanović: To sam ja rekao. Ja vam želim puno sreće, treba biti realan. Ali čovek je u glavi sve to lepo uradio, iznenadio me je kako je to sistematičan pričao, vidim da barata materijom, a na kraju ok koliki budžet da bih vam ja pomogao gde da poručite opremu, on kaže: “Ja sam mislio, 5000 mi je gornja granica”. Ne može, tačka, gotovo. Ali i on je bio saslušan. Ima raznih stvari za šta ljudi zovu, pa i tebe isto sigurno.

Ivan Minić: Sa tom malom razlikom što ja ne držim moj broj telefona nigde javno i ne želim da me ljudi pozovi.

Uroš Bogdanović: Ja ću im dati, samo nek me pitaju za tvoj broj. 🙂 Šalim se, lako se dolazi do svakog kontakta realno, lako možeš doći danas do bilo koga. I mnoge ličnosti, mnoge buduće mlade kolege koje bi želele da rade na radiju, prave silne greške. Nekima je cool da rade na radiju, još uvek, koliko god to bilo degradirano, prijavljuju se. Posebno sam ponosan na radio stanicu koju sma pokrenuo bio u Beogradu. Jedan od ideja i ciljeva da nove mlade ljude napravimo i zaposlimo. Mi smo otvorili konkurs bili tada, preko 2000 prijava, sve do jedne smo nas nekoliko pročitali. Nije postojala osoba čiju prijavu ja nisam pročitamo, sa druge strane, ona druga strana medalje, skandalozno kak ose ljudi prijavljuju. Koliko ne umeju da naprave smislenu prijavu za medijski posao, koliko bi svi sev odmah. Kada bismo za jednu radio stanicu, u Novom Sadu Radio Signal sa kojim sarađujem, ukoliko bismos sastavili šta se očekuje od jednog radio voditelja i da ponudimo platu koja je ozbiljna za tako nešto, ja smem da se kladim da se niko ne bi prijavio. Ali, stvarno za pojmove Srbije da bude ozbiljna plata, ne bi niko. Pa zašto? Zato što danas te stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju su nekada ljudi imali i upravo to što smo pričali se podrazumevalo. Nige u opisu radnog mesta ti nemaš za radio da moraš da poznaješ miksetu. Ali, ako sam sebi radiš ton, pa moraš da je poznaješ naravno, moraš da je znaš, moraš da naučiš. A gde ćeš to da naučiš? Imaš internet ili ima nekoga ko će da te nauči.

Ivan Minić: Ne, upravo, ako pričamo o tome, ljudi koji imaju potrebu da stupe u kontakte i tako dalje. Ne volim da me zovu generalno, ali nemam nikakav problem da mi pošalju mail i gotovo izvesno će svako od njih dobiti odgovor, koliko god to što je napisao bilo preobimno i prezahtevno. Da, dešavalo se za ovih dvadeset godina da nekome napišem: “Znate, ipak ovo što vi očekujete da ja vama napišem je tri sata posla i ja mogu da vam pošaljem fakturu za tri sata consulitng-a”, ali u većini slučajeva na pristojan mail, ja ću da se potrudim mnogo više nego što treba, jer mi je stalo da ljudi pokušaju da naprave nešto.

Uroš Bogdanović: Isto.

Ivan Minić: Zato sam te i zvao, šato što znam da smo po tom pitanju vrlo slični, a negde mislim da zajedno uz sve ostale kolege, možemo da napravimo da prosto svima bude bolje, tako što ćemo svi dosegnuti do većeg broja ljudi. Jer super je ta priča- mnogo je lepo imati 100% male torte, ali nije loše imati ni 30% neke mnogo velike torte.

Uroš Bogdanović: Upravo to. O toj torti ja stalno pričam, a moguće napraviti veću tortu. Nije mala ta torta i kada pričam sa agencijama, ja ne tražim da torta odmah bude veća, ja samo tražim da se parčići malo drugačije rasporede. To je vrlo jednostavno i mislim da treba podržati i pomoći u svakom pogledu te torte. Odnos raspodele i kako napraviti i veću tortu.

Ivan Minić: Uvek kada gledamo te neke analize i čitamo, pre svega u ovoj mojoj oblasti digitalnog marketinga, kada se gledaju ad spand-ovi, na šta se zapravo troši novac u oglašavanju, u velikoj većini zemalja, top 10 on line property-a, sajtova, medijskih kuća itd. uzima 95% kolača.

Uroš Bogdanović: Da.

Ivan Minić: Ok, ali i tih 5% u toj zemlji je dovoljno da još 30 malih funkcioniše.

Uroš Bogdanović: Tako je, apsolutno. Ode nije dovoljno 5%, ostavite 10%, neće niko da propadne ako ostavite deset. Do sutra bismo mogli o tom problemu da pričamo. To je višestruk problem tog ostavljanja. Prvo, možda je glavni, što smo malo tržište, ne možda nego sigurno, glavni je taj. Problem broj dva je nedovoljna edukacija. Budimo realni, mi na nivou naše zemlje koristimo tehnologije za koje nismo ni spremni. Situacija sam podcast scenom je takva da čak i oni koji bi hteli, imaju ideje i dobri su, nisu baš sto posto načisto kako to i da monetizuju. A i kada bi našli nekoga to da plati, nemaju načina kako to da monetizuju. Ne možeš ti fakturu da pošalješ kao Ivan Minić fizičko lice, realno. Mora da postoji nešto što će svima njima pomoći, da to olakša, da bi mogli da zarade i ti neki koji su mali. Da li je to neko udruženje, pričali smo i za podcaste na tu temu, koje će angažovati male podcast-ere da im pomogne u tom pokretanju. Jer nešto što treba da traje dve godine mi ne pričamo o inicijalnoj investiciji od 200, 300 evra, pričamo o četvorocifrenoj investiciji. Što nekima koji imaju dobru ideju, je realno nedostupno u ovom trenutku. A sada, na koji način ti nekome da daš toliku sumu novca, a u dinarima je šestocifreno. Nije to baš tako jednostavno i po pitanju pravdanja i svega, realno i sa te strane postoje problemi. Onda tog nekog treba držati pod kontrolom što se tiče i autorskih prava. „Ja sam u mom podcastu pustio samo 8 sekundi filma“, pa super je što se baviš podcast-om o filmovima, ali ne smeš :). Nemam načina na koji to da ti platim, kako da ti platim. I sa druge strane opet kažem, klijenti su neinformisani kakva je moć raznih medija, ne samo radio podcasta.

Ivan Minić: Ali na neki način i ne bave se time, jer previše toga treba da se desi u jedinici vremena i najjednostavnije je samo ispolivati kroz sve formate.

Uroš Bogdanović: Prvih pet, tako je, jedno te isto. Apsolutno se slažem, treba da postoji središnja staza kojom treba ići, da se pravi jedan adekvatan media mix. Ali to je bajka još uvek za naše podneblje.

Ivan Minić: Dobro, ja nekako verujem da veliki klijenti su možda donekle izgubljeni sa opcijom da deo njih se zapravo se trudi i radi neke pametne stvari, da su srednji klijenti ti koji su interesantni, jer je njima stalo šta će dobiti za njihovo novac. Ne šta će dobiti nego koliki će zapravo povrat biti na to sve. Nekom velikom kliejentu, čoveku koji ubacuje tamo nekakav budžet za oglašavanje.

Uroš Bogdanović: Tako je.

Ivan Minić: Nekom srednjem je to nešto što suštinski može da mu promeni posao i mnogo su nekako svi odnosi bliži i verujem da je tu možda neka prilika.

Uroš Bogdanović: Jeste, apsolutno, svako ko želi da pokrene nešto što se tiče podcasta, mora da ima viziju- gde, kome i kako ponuditi. Naravno to je nešto što je potpuno normalno. A kada bude znao gde, kome i kako, ja ne sumnjam da će uspeti da nađe nekog srednjeg koji će moći da da određenu sumu da bi to pogurao i da bi sebe ispromovisao. Ali do toga opet i ono što realno nema nigde i tiče se podcast-era jeste, kako napraviti neko pravno lice, ne mora pravno, ali neki oblik koji može da izdaje fakturu realno, a za podcaste to mora.

Ivan Minić: Mislim, za bilo koju vrstu oglašavanja. Dobro, ostavili smo mnogo otvorenih pitanja, ali..

Uroš Bogdanović: Rešavaćemo ih.

Ivan Minić: Rešavamo jedno po jedno Bože zdravlja, dok ne dođe neko mlađi. Nekako verujem da prvi korak je da krenemo da pričamo o stvarima, pa će onda jedan po jedan da se rešavaju. I pre godinu i po dana nije bilo ničega, sada ima nečega, za godinu dana će biti još više i vrlo verovatno. Stvarno veruje u to, jer toga ima i sada, kako ozbiljni mediji ulaze u format, tako i ostali bivaju vidljiviji kako su u formatu. Sada već imaš gomilu medijskih kuća, koje za neke vrste sadržaja su odabrali podcast kao kanal, jer je idealan.

Uroš Bogdanović: Idealan, jer to je upravo ono što smo pričali. Podcasti i blogovi takođe treba da se pored. Danas da pokreneš blog, super, jednostavno je, svako ima word ili nešto što je besplatno i gde može da sastavlja i sklapa reči i da objavi i da je to neki sadržaj koji će se čitati, ali ima more blogova i treba pronaći neki relevantan. Postoje oni bolji i manje dobri blogovi, postoje i oni koji imaju svoju posećenost zato što, je li, ne vredi ničemu. Tako će biti i sa podcastima. Danas postoje oni koji su u svetu kratkih, postoji koji su dugački, postoje oni koji su superkvalitetni, postoje oni koji su kvalitetni, postoje oni koji sami sebi u startu zacrtaju sudbinu. Tako da sjajna je stvar. Opet kažem, da internet kao globalna mreža sve to trpi i sve to ima prostor, neki će da se izdvoje. Danas postoji mogućnost da se pokrene i to je sjajno. Odgovorno tvrdim, evo kraj je 2019. kada ovo snimamo, ja Uroš Bogdanović kažem, da će doći trenutak kada će i kod nas neki podcast dobiti svoj prostor, da li na radiju, da li na televiziji, video forma, ali ne mogu da garantujem kada, desiće se.

Ivan Minić: Dobro, neki podcasti već imaju svoj prostor, kroz radio aparati i slično.

Uroš Bogdanović: Koji su dogovorili, tako je, kroz nešto. Ali da sada nas dvojica pokrenemo podcast koji se zove Formula  i da ima samo kanal dostave podcast i nigde da ne bude ni na jednoj platformi, nego Formula1.rs ako je slobodan domen, ne bitno i da se tu nalazi i da nas neko pozove i da kaže: “Ja bih voleo da pustim”, to će doći kada bude dovoljno kvalitetan taj neki podcast, koji zadovoljava nekoga. Što ne znači da ne postoje sada kvalitetni, ali ne postoje ni mediji koji bi to trebalo da prepoznaju. To je ono što sam rekao, svi zajedno treba da idemo tom nekom stazom da pronađemo prostor za sve, to će se desiti, to je ono što sam sigurno. Možda sve ovo nekom zvuči da mračimo. Ne, ja naprotiv mislim da je lepa budućnost i što se tiče nekih tradicionalnih medija, koliko god kod nas to bilo poremećeno na ovaj ili onaj način, ja mislim da će se u nekom trenutku dovesti u red i da će doći jedna lepa prilika za svakoga da može da počne da radi, ko je dobar. Ne možeš ni u inostranstvu da odeš na TV i kažeš: “E ja bih da radim na TV-u”, ne ide.

Ivan Minić: Nekako, ako mogu da zaključim to na ovaj način, bar sam se ja time vodio, iz ovoga što pričaš da se slažeš sa tim. Koji god format sadržaja da proizvodiš zato što ti misliš da treba da ga proizvodiš,

Uroš Bogdanović: Pa treba da veruješ u to naravno.

Ivan Minić: Ne treba da imaš cilj koji se piše sa određenim brojem nula, zato što ok to će možda doći, nadajmo se da će doći, da li direktno da li indirektno, kroz prilike koje se ukažu. Ja sam mnogo lepih prilika dobio, zato što sam napisao dobre neke stvari koje su ljudi prepoznali.

Uroš Bogdanović: Isto.

Ivan Minić: A u suštini od samog bloga sam zaradio dovoljno da možda pokrijem troškove hostinga i još nešto pored toga.

Uroš Bogdanović: Identično.

Ivan Minić: Ali je to bila prilika da pokažem šta umem, koliko sam dobar, šta verujem, na koji način radim. Ja sam to radio zato što zaista sam smatrao da to treba da radi, ja sam to pisao zato što u to verujem, zato što ja stojim iza toga.

Uroš Bogdanović: Nema boljeg saveta, ti si dao upravo sada taj najbolji savet. Ja to kažem primarno, jer radim sa radijskim kadrovima. Kada se neko prijavi ko nema nikakvog iskustva, u startu ne može da ima ne znam kakvu platu, pogotovo u Srbiji, ukoliko je cilj da se odmah zarade kule i gradovi, ne treba da se bavi tim poslom. A sad podcasti, to je još manja lova u igri, mnogo manja nego na radiju, zato što nema oglašivača za podcast u toj meri kao što ima za radijsku industriju. Ako je primarni cilj da se ti lepo opariš, nemoj to raditi.

Ivan Minić: Ima mnogo lakših načina, mnogo lakših i boljih načina od toga,  ako je to nešto što veruješ u to i želiš. Kada radim recimo obuke prodavaca, tek je to katastrofa na radiju sa prodavcima. On ide da prodaje, ne zna ni šta prodaje. Samo daj da uzme nešto.

Uroš Bogdanović: Samo da uzme nešto, pa da. Zato što mnogi rade na procente i samo da uzme nešto, da proda neku radijsku reklamu ne bitno je šta. I onda će prihvatiti sve da bude u tom spotu, da bi prodao. I ne veruje u to, nego eto njemu je radno vreme od 9 do 5 ili od 8 do 4, ne bitno je i on ide sa ciljem da proda, a šta je to prodao ne veruje ni sam. A onda kada mu se neko javi: “Jao hvala vam za ovu reklamu, ovo je sjajno, pa ja imam neverovatno povećanje prometa zahvaljujući vama, a samo kod vas sam se oglašavao”. Onda dođe prodavac i kaže: ” Au pa ovo radi”, pa radi, ali to je to. Ono što radiš, ako ti je primaran cilj da zaradiš kule i gradove, možda je bolje i da ne počinješ podcast. Ni radio. Ima i mnogo jednostavnijih načina da se dođe do novca. Ukoliko je to nešto što ti želiš i smatraš da je dobro i onda istestiraš da je to dobro, potpuno besplatno. Pomenuli smo danas na koji način to može sve da se istestira. U toj varijanti to treba krenuti i treba raditi, korak po korak. Tako sam ja sa svojom karijeru započinjao, tako sam došao u situaciju da samo od sebe zavisim, da ne radim ni za koga nego da radim za sebe. Uvek može bolje, uvek može gore, to svima kažem. Vrlo sam zadovoljan time što radim, ali nikada mi nije bio cilj da ja idem i obučavam ljude. To mi nije bio cilja, ja sam uvek uživao u svom poslu. Uživao sam svaki dan kad odem na radio i kada padaju katastrofe sa neba, kada moram da budem u studiju ujutru pre 6, jer u 6 moram da budem veseo i raspoložen, da kažem dobro jutro, da svima koji idu na posao dam tu neku pozitivnu energiju.

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće.

Uroš Bogdanović: Da 🙂 Ne, ne živi mi se. Pazi zima, sneg do kolena, ja treba da stignem na radio Index da radim jutarnji program. Zatvoreno pola grada, zaleđeno sve, ja iz Zemuna do Novog Beograda, katastrofa. Ja mislim da sam samo ja bio na ulici tada. Ali super je bilo, kada sam ušao u studio tu je radila super energija, ja sam taj dan napravio jednu od boljihslušalica, kako ih zovem. Ja sam zvao Beograd puteve samo da ih pozdravim u ime mojih slušalaca, samo da im prenesem pozdrave, ništa više :). To je bilo jako interesantno. Reko: “Evo pozdravljaju vas slušaoci radio Indexa”, “Jao hvala divno”, oni oduševljeni.

Ivan Minić: To je prva osoba koja ih je zvala, a nije ih… 🙂

Uroš Bogdanović: Pa da, kažem im “Evo puno vas pozdravljaju” i oni veseli i njima sam dao energiju za radni dan, meni bilo lepo, srećo nikog nije bilo na ulici u to gluvo doba noći kada sam išao. Ali eto, to je bilo super jutro. Tako da, treba uživati.

Ivan Minić: Treba naći nešto u životu u čemu ćeš da uživaš pa makar i posle posla. Uveli smo tu neku  praksu pre desetak epizoda i u svakoj epizodi podelimo po tri primerka knjige. Ovog puta “Bogati otac, siromašni otac”, Roberta Kiosakija i Šeron Lehter, tako da drago slušaoci i gledaoci, u komentarima na Youtube-u ostavite ako ste zainteresovani za jedan od primeraka, pa ćemo pre objavljivanja naredne epizode izvući ko su dobitnici i kontaktirati vas oko daljih stvari.

Uroš Bogdanović: E pa to je sjajno!

Ivan Minić: Uveli smo to i onako prilično lepe reakcije ljudi, baš smo imali par nekih komentara i učiniti se da ima smisla to što radiš.

Uroš Bogdanović: “Finesa” ima kul izdanja generalno.

Ivan Minić: Da, zapravo sva izdanja u ovoj prvoj turi su njihova, jer nam je to bilo najjednostavnije na jednom mestu da naručimo. Ali, šaraćemo kroz vreme.

Uroš Bogdanović: Super.

Ivan Minić: Uroše hvala što si bio.

Uroš Bogdanović: E pa hvala što si me pozvao, neko da se ovde seti u Beogradu da postojim 🙂

Ivan Minić: Nadam se da ćemo manje da se nerviramo zbog Zvezde u ovom drugom delu godine.

Uroš Bogdanović: Pa videćemo sad je interesantno u celom sportskom društvu i u košarci i u fudbalu, biće interesantna sledeća godina.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom, hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i do sada molim vas da sve svoje komentare i ideje, predloge ostavite na za to predviđenim mestima ili nam pišete putem sajta ili nas startujete na nekome od Druženja i Karavana. Bez toga, mi bismo malo lutali po mraku i pokušavali da pogodimo, a uz to ipakimamo smernice u kom pravcu treba da idemo i kako ovo dalje da razvijamo, a na kraju dana ovo radimo zbog vas i da bi iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec bilo bolje i nama, a i da bi sadržaj bio interesantniji vama. Još jednom hvala na slušanju i gledanju, vidimo se sledeće nedelje.