Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 52. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a moj današnji gost je Igor Simić, diplomirani režiser i filozof, koji se bavi, sa jedne strane umetnošću, a sa iste strane u suštini i produkcijom igara u prthodnih nekoliko godina, i sa lepim najavama u budućnosti. Igore, dobro došao.

Igor Simić: Bolje te našao, hvala što si me ugostio.

Ivan Minić: Ja moram da pomenem kako smo se mi uopšte upoznali. To je bilo pre nekoliko godina na jednoj konferenciji koju je organizovao jedan moj prijatelj, gde sam ja bio predavač, a kasnije sam bio u žiriju za najbolju mladu igru i najbolji koncept za igru, koju smo onda slali na Casual conect, ili na nešto tako. Bilo je tu nekoliko kolega, zaista sjajna ekipa među sudijama, i za mene neverovatno pozitivna atmosfera i puno zanimljivih kandidata, gde su neki bili vrlo napredni u svojim rešenjima i idejama, neki su više konceptualno posmatrali to sve. Međutim, onda si izašao ti i prezentovao nam Golf Club: Wasteland, i mi smo svi bili potpuno očarani onim što vidimo. Ne zato što je to sad nekakva najrevolucionarnija igra koju smo videli, daleko od toga, u pitanju je mini golf. Ali, cela priča koju te vi osmislili i ispričali, način na koji to izgleda, način na koji je to, malo je glupo reći opevano, ali način na koji je to podvučeno muzikom i dodatnim audio sadržajem je bio takav da nisi siguran da li gledaš dokumentarac, umetničko delo, SF dokumentarac, ali to je bilo tako da nakon toga kada je igra konačno izašla, ja sam hvatao screenshot-ove, slao ljudima i bio u fazonu: „Ja bih ovo štampao i stavio na zid, gledao bih svaki dan, malo da me podseća u kom smeru idemo i šta tu treba da promenimo“.

Igor Simić: Hvala.

Ivan Minić: Tad smo se upoznali, i posle toga si me ti kontaktirao da sednemo malo da pričamo o tome svemu. Ja vrlo volim da pričam sa mladim ljudima koji imaju neku zanimljivu ideju. Seo sam sa tobom i bio sam potpuno beskoristan. Uopšte nisam razumeo način na koji ste vi probali da uđete u tu industriju. To je bio potpuno suprotan od onoga što je nekakav industrijski standard. Ono što je genijalno, što ste vi uspeli, a mi to ništa nismo razumeli. O tome ćemo pričati dalje. Hajde prvo da pričamo kako je došlo do toga. Rekao sam šta si po obrazovanju, šta su bila tvoja interesovanja od starta, kako si uopšte gradio svoju akademsku karijeru i otkud u Njujorku na jednom od najboljih univerziteta u svetu? Otkud dva major-a? I gde baš ta dva? 😀

Školovanje u Americi

Igor Simić: Hvala na lepom uvodu. Daleko od toga da si bio beskoristan. Meni je značilo, ja sam posle zvao drugare da kažem: „Blejao sam sa Minićem.“ 😀 Ja sam rođen ’88. u Beogradu i išao sam u osnovnu školu na Novi Beograd, u „Branko Radičević“, u Blokovima. Posle sam išao u Matematičku gimnaziju i bio je oduvek moj plan da idem u Ameriku na fakultet. Ali sam znao da će biti neka vrsta umetnosti, ali umetnosti koja treba da ima neke veze sa društvom, jer me je interesovala politika, društveno uređenje itd. A umetnost zato što sam ja od četvrte, pete godine išao u školu slikarstva, radio sve od ugljena, akvarela, do ulja sa jajetom itd. Imao sam dosta afiniteta za umetnost. Još tokom srednje škole sam u akademskom filmskom centru „Studentski grad“ išao u školicu filma. A Amerika zato što je moj otac, koji je ’37. godište, šezdedsetih otišao u Ameriku da doktorira elektrotehniku. Tako da je postojala ta pozadina. Onda sam završio ta dva fakulteta u Njujorku, paralelno dva major-a na univerzitetu Kolumbija. To je bio proces od dve godine gde sam se pripremao, pisao eseje, radio SAT i sve to. Ja sam prvu godinu završio na Boston univerzitetu, onda sam primljen na transfer, na Columbia University. Zašto ta dva major-a? Zato što čak i u Bostonu sam bio na nekoj vrsti model UN, nastavila je da me interesuje, da kažemo, politička filozofija. A film je bio spoj toga što sam bio dosta dobar u pisanju i dobar u slikarstvu. To je bilo odlično iskustvo. Među profesorima za film bili su razni umenici, na primer ceo semestar mi je predavao Pol Šreder, scenarista „Taksiste“, reditelj „Američkog žigola“. Predavao mi je Ričard Penja, koji je bio umetnički direktor Njujork film festivala, koji je veliki filmski geek. On bukvalno zna na kom minutu treba da se pusti film za određenu scenu i ima ogromno poznavanje svetske kinemategrafije, koja nije nimalo snobovski. Tako da smo mi tamo gledali od Bolivuda, do kultnog brazilskog filma „Kako je ukusan moj mali Francuz“, gde kanibali uhvate Francuza. Ili, na primer, on je imao VHS jedini uz Skorsezeovu kopiju, gde je Skorseze radio restauraciju, VHS nekog egipatskog filma koji se ceo dešava u suton, sa nekim beduinima koji kradu po piramidama. To je puštao nama, a nema nigde drugde na svetu da se gleda. To je bilo impresivno. Bili su i gostujući predavači tipa Verner Hercog, Harmoni Korin, zbog veze sa Njujork film festivalom dolazili su Pedro Almodovar i mnogi drugi. Bio je jedan događaj gde je Aronofski ntervjuisao Hanekea. I to je zabavno zato što su potpuno dve različite škole i dva različita pristupa filmu. Možda je najveća draž toga bila rušenje neke vrste idealizacije tih ljudi zapravo. Almodovar pušta kadrove i pokazuje direktno kako je shot for shot krao od drugih reditelja. 😀 Ili Pol Šreder… Taj predmet koji je on predavao je bio za studente mastera, meni nije bilo jasno to, ali je zanimljivo da je puno studenata je otišlo sa njega, jer im je bilo dosadno. A interesantno je da je na drugi način upoznaš takvu legendu. Sa jedne strane naučiš dosta o studentima i njihovim očekivanjima, a i sa druge strane, vidiš da čovek koji je napisao „Taksistu“ ne mora da bude najzanimljiviji čovek na svetu, i možeš da razgovaraš sa njim. On je dosta uticao na mene, a on nema predstavu o tome. Razlog za taj uticaj i što imam bilo kakve veze sa gejmingom, pošto ja u suštini nisam igrao video igre, nisam čak ni naročito dobar na kompjuteru, on je rekao u tom trenutku master studentima da gube vreme. To su ljudi od kojih su mnogi digli kredite i zadužili se recimo 100 hiljada. Ja sam bio na punoj stipendiji Kolumbija univerziteta na redovnim studijama. Ovo su bili uglavnom master studenti, ja sam bio ili jedini bachelor, ili nas je bilo par. On je rekao:
– 1. ako ćete filmom da se bavite, treba da idele u LA,
– 2. ne bi trebalo uopšte filmom da se bavite, nego treba da naučite da kodirate. Ja bih bar to radio na vašem mestu, jer u ovom trenutku se dešava izložba u MOMA-i, Marina Abramović, i ta izložba je interaktivna. Nema slike na zidu. Nego na neki način intereaguješ. Dakle, interakcija je budućnost umetnosti. S druge strane, kulturni kredibilitet, količina novca koji se okreće u gejmingu počinje da prevazilazi film.“ Ja mislim da je u to vreme neki od GTA nastavaka izlazio. I kaže: „Mnogo više ima da se eksperimentiše u video igrama i imaju potencijal da budu umetnost. Ko smisli kako da spoji ove dve stvari, stvoriće praktično proboj u neku vrstu nove umetnosti.“ Tako da je to ostavilo na mene utisak. Ja sam bio primljen kasnije na master iz filma, i jedan od razloga što nisam otišao je taj njegov komentar, na istoj školi, na Kolumbiji. Imam super odnos sa drugom profesorkom koja je bila fenomenalna, Anet Insdorf, ona piše knjige o Kaufmanu, bila je lični prevodilac Fransoa Trifoa, i prosto je jedna zabavna žena. Ona je bila dekan za Underged film, i ja kad god sam u Njujorku, svratim do ofisa na Kolumbiji i ona kaže: „Bio si skroz u pravu što nisi otišao“. Ja sam tada razmišljao, ne znam koliko studenata završi, neka bude 70, jedan možda nešto uradi u filmu. Iz filozofije sam isto imao imresivne profesore tipa: Katja Vogt je predavala antičku filozofiju i to je žena koja je doktorat završila u Minhenu, koja savršeno zna starogrčki. Mi smo imali po dva časa nedeljno, ona bi za svaku nedelju pripremila 12 strana, poslala svima na mail sižea toga što je trebalo da pročitamo. Tvoj zadatak je da pročitaš, ali ona ti još plus sve to sažvaće, jer ti objasni, recimo, koja je razlika između starogrčkog i engleskog prevoda i sve nijanse, i šta se gubi u prevodu, i šta to znači u kontekstu grčkog društva. Tu nema spoticanja sad će da te uhvati, a ti nisi pročitao, nije u tome poenta. Poenta je da si razumeo. Tako da i kad pišeš odgovore, ti dobiješ nula bodova ako sad nešto puno palamudiš i pišeš esej. Ne. Treba samo argument A, argument B, odatle sledi C. Vrlo koncizno i precizno obrazložiš. Ona je bila baš super, i jedna vrlo blaga osoba. Jedan drugi Nemac mi je predavao Marksa. Ja sam imao ceo semestar: Adam Smit, Marks i Maks Veber, ali ozbiljno čitanje kapitala u sred Njujorka. Još jedna zanimljiva stvar za Kolumbiju je ta da imaju taj program koji se zove Core Curriculum gde je poenta da studenti na prvih par godina moraju da prođu istoriju zapadne književnosti, zapadne umetnosti, muzike. Puno je debata bilo o tome zašto zapad. Ali na primer, jedan od tekstova koji se čita je Kuran. Čitala se i Biblija, a čitao se i Marks i Dostojevski, itd. Tako da je to zanimljivo. Ima i nekih tako malo posprdnih stvari: moraš da preplivaš bazen da bi dobio diplomu. Ne možeš ako ne znaš da plivaš, osim ako nemaš neko medicinsko opravdanje. Ono što je bio dobar osećaj, je zato što postoji zgrada na kampusu koja nosi ime Mihajla Pupina. To je otprilike ta epizoda Kolumbija. Nakon toga sam počeo da radim neke svoje radove.

Ivan Minić: Da se zadržimo još trenutak na toj univerzitetskoj priči. Pominjao si više puta, ali nisi malo više o tome rekao: ko su bile tvoje kolege? Koji je to profil ljudi?  Recimo, kad je bio Lazar Stojković, on je pričao svoje iskustvo gde je to bilo veoma interesantno, raznorodno, i ono što je meni u tom slučaju bilo genijalno, to je bio nekakav IT, što je tu bilo ljudi koji imaju 19, 20, 22 godine, a bilo je ljudi koji imaju 40 godina, koji su odlučili da u 40 godina promene karijeru i uzmu nešto što je vrlo lukrativno, kao što je IT. Kakva je struktura ljudi bila kod tebe?

Igor Simić: Da se nadovežem na to da je neko stariji upisao: imao sam poznanika, i to dosta dobro smo se slagali, koji je imao, ja mislim oko 55 godina. On je proveo u zatvoru deceniju, ili tako nešto, iz Harlema je, i on je upisao čovek filozofiju. Bio je dosta dobar student filozofije, jedan vrlo neposredan, topao čovek i mi smo imali jednom nedeljno sastanke, kao filozofski kružok u kom je on učestvovao. Pričao je kako se obrazovao u zatvoru, šta je čitao, kako bi predavao evoluciju, pa bi se naljutili neki drugi u zatvoru rekavši: „Šta ti hoćeš da kažeš, da smo mi svi majmuni?“. A što se tiče drugih kolega, to je interesantno, dosta je pomešano. Za mene je bio veliki šok da ima puno ljudi koji me nisu impresionirali. Na primer, na samom filmu ja nisam stekao utisak da ljudi grizu da budu neki veliki filmski autori. Jedan deo je odlazio na kritiku, što je razumljivo, imaju ogromno poznavanje filma. Ali puno je studiralo film jer nisu znali šta će drugo. A to nije preterano teško, pogotovo ako ti je to jedini bachelor. A što se tiče filozofije, bilo je ljudi koji su vrlo impresivni, imaju ogromno poznavanje. Na primer, sećam se, jednom sam imao raspravu sa curom, imaju kao dining hall na kampusu. Ona je radila bachelor iz psihologije i to je faza ka law degree. Ona je tvrdila da crnci imaju prirodno niži IQ, a pritom je ona nekog kineskog porekla. Onda je to zabavno slušati, da neko ko studira psihologiju, daje vrlo slabe pseudonaučne rasističke argumente zašto je to tačno. Tako da je pomešano. Takođe, klasno je mešano. Ima puno ljudi koji su iz veoma imućnih porodica, pa zato studiraju. Ima ljudi koji su dobili stipendiju, sportsku ili kao ja akademsku.

Ivan Minić: OK, nakon toga kažeš da prelaziš na, da kažemo konkretne svoje projekte. Šta je uopšte bila ideja? Odnosno, od čega si ti krenuo, šta ti je bio nekakav cilj, kratkoročni, srednjeročni? Kako si ti uopšte zamišljao da to treba da izgleda?

Prvi rad na projektima nakon školovanja

Igor Simić: Plan je bio: počeću da radim kratke filmove, jer kad uradiš kratki film koji dobije nagradu na Sundance-u, dobiješ šansu da uradiš dugometražni. To je ukratko biznis plan. Međutim, dok sam studirao, izašao je film Stiv Mekvina „Glad“, sa Majklom Fazbenderom, i ja sam tad proučio malo biografiju i shvatio da je Mekvin imao već pozamašnu karijeru u savremenoj umetnosti, i tad debitantski je snimio, a već je imao 39 godina. To je dobilo nagradu u Kanu za najbolji debitantski. Tad sam shvatio da je moguće mešati te stvari, što mi je bilo nezamislivo na fakultetu, zato što smo pola semestra analizirali scenario za Rokija. To je u redu, međutim, nešto mi tu nije funkcionisalo. Takođe je bio taj momenat da kada učiš scenario gde postoji veliki zanatski deo, jedna od stvari koju te uči je da postoji formula za pisanje scenarija. Ta formula se zove Heroe’s journey: postoji glavni lik koga ti onda pratiš i on prolazi nekih 12 faza. To je meni puno ličilo na nešto što su nas učili na fakultetu u uvodu u ekonomiju, a to je da postoje ponude i potražnja, i postoji neka nevidljiva ruka koja održava to tržište da funkcioniše. I to je isto predavano kao da je Bogom dano, kao da je po prirodi stvari i da to tako mora. Te dve stvari su meni bile nekako slične. I bile su mi na neki način dogmatske. Tako da sam ja onda rešio u startu odmah nakon izlaska sa fakulteta sledeće: „Hajde da probam da napravim kratki film, koji može istovremeno da uđe i u filmski kontekst i u kontekst savremene umetnosti“.

Transmedia storytelling

Ivan Minić: I šta onda sa filmom?

Igor Simić: Ja sam prvo snimio jedan eksperimentalni film, pa sam snimio taj koji me na neki način stavio na mapu: „Mislilac u supermarketu“. To je film od sedam minuta gde Rodenov mislilac sedi ispred police u supermarketu i ti čuješ njegov tok misli, o istoriji pakovanja kečapa, senfa, čipsa, o robovima na prekookeanskim brodovima, o radnicima u fabrikama, ljudima u stanovima. I na kraju se sve to zapali.  Taj film je imao premijeru na festivalu u Edinburgu, a nakon toga je dobio prvu nagradu na sajmu umetnosti u Kelnu. Tu je bio do 100 radova. Tad sam shvatio da postoji prostor za mene u savremenoj umetnosti. Prvi put sam tad stupio u kontakt sa galerijstkinjom, koja me danas reprezentuje. To je bilo 2013. godine. Nakon toga sam uradio još dva rada u toj trilogiji, iz nepoznatih razloga radim uvek po tri rada u seriji.  Drugi je inspirisan Rodenovim poljupcem, muškarac i žena su u tom poljupcu. To su glumci, u tom slučaju plesači Bitef dance kompanije. Ti naizmenično čuješ tok misli muškarca i žene, a oni rade kost-benefit analizu da li im je u interesu da budu sa drugom osobom. Na kraju njoj zvoni mobilni i ona ode. To je film od deset minuta. Ja sam pravio tako da bude izuzetno visoka produkcija, da postoje uslovi, da ostvarim neke estetske kriterijume koje sam zacrtao, ali na takav način da može da se snimi za dan. Tako da mi pripremamo mesecima, i onda egzekucija. Treći u tom serijalu, 2015. godine je „Melanholični dron“. To je tok misli tužnog drona koji leti nad Beogradom i toliko se vezao za Beograd, da on ne bi imao srca da nas ikad bombarduje.

Ivan Minić: A on je vojni dron?

Igor Simić: Da, njegov prethodni operater je dobio otkaz, jer je voajerisao jedan par u zgradi Geneksa. Njegov novi operater je vrlo disciplinovan. Međutim, dron je sad razvio neku vrstu samosvesti i ne podnosi novog operatera, koji je dosadan. On odlučuje u tom trenutku tih sedam minuta, koliko traje film, postane emotivan i odluči da postane slobodan. Javi se tom paru, pozdravi se sa njima i ode nekim svojim putem. To je dobilo prvu nagradu na Loop video festivalu u Barseloni, uvršten je u stalnu kolekciju Muzeja savremene umetnosti u Barseloni. Ja sam povremeno slao ljudima update, i onda sam tako očvrsnuo tu vezu sa raznima u savremenoj umetnosti. 2017. godine je ta galerija u Fankfurtu počela da me predstavlja. Tad sam u tom periodu radio novu trilogiju, koja je izlagana i ovde u Beogradu. Prvi rad je implant kičma za ljude koji su beskičmenjaci. Ja sam tad izlagao to u umetničkom prostoru „U10“, ovde u Beogradu. Pa sam pričao da je tadašnji premijer, današnji predsednik, naručio kontigent tih kičmi, ali da mi nemamo rešenja, čak sa Nasom razgovaramo, ali taj problem ne može da se reši. Onda je to izlagano u Frankfurtu na jednom bijenalu. Drugi je X <3, aplikacija za dejting na bazi njihovih finansija i genetike, da ne bi gubio vreme sa inferiornim ljudima. Opet je bavljenje ljubavlju kao nekom vrstom posla ili investicija.

Ivan Minić: Ekonomske zajednice. 😀

Igor Simić: Da. I bavljenje tom vrstom prividnog racionalizma u donošenju odluka. Treći rad „Sublime Search Engine“ je četvorominutni monolog interneta, koji hipnotiše jednu devojku koja sedi za kompjuterom i odbrojava 10, 9… dok govori taj monolog. Kada završi brojanje, kaže: „Sad tvoj um pripada meni“. Ta trilogija je završena 2018. sad radimo neke nove radove. Otprilike u to vreme kad sam krenuo da radim sa galerijom, se desio i Demagog studio i to vezano za igre.

Ivan Minić: Sad dolazimo do igre, koju sam na početku opisao i koja je jedan prvi korak u narednoj fazi tvoje karijere. Sigurno ćeš ti nastaviti da se baviš i stvarima koje si do sad radio na nivou projekta, ali ovo deluje kao nešto što je malo preovlađujuće, što se tiče količine potrebnog uloženog vremena, energije, sredstava i svega. Igra je relativno, sa aspekta tehnološkog, prosta. Ali tu se otrpilike završava priča o tome šta je tu jednostavno. Način na koji izgleda, priča koju ona priča, je zaista impresivan. Ja bih voleo da ti probaš da nas provedeš kroz to. Imaj u vidu da naša praksa ovde je da iako mi imamo video komponentu svega ovoga, gledamo da sve bude objašnjeno rečima na pravi način, jer dobar deo slušalaca ovo samo sluša kroz audio podkast. Ideja nam je, naravno, da konzumaciju audio sadržaja ohrabrujemo, zato što je to nešto što nije invazivno i možeš da slušaš dok radiš i druge stvari. Na Youtube-u smo jer gomila ljudi koristi Youtube, tamo je publika i nije cilj da ovo pravimo za premali broj ljudi, već da probamo lagano da širimo i edukujemo i tu grupu. Kako bi ti to rečima objasnio? Šta je u suštini priča? A onda, kako ste pristupili rešavanju svake od stvari da to na kraju izgleda i zvuči tako? Ko su bili ključni ljudi?

Igor Simić: Drugari iz Matematičke gimnazije, iz srednje škole, i ja, smo uradili dve video igre koje sam tretirao kao umetničke projekte. One su izlagane u kontekstu savremene umetnosti. Tako sam ja prvi put uopšte probao nešto u video igrama. Ti eksperimenti su bili besplatni, tipa upravljaš fabrikom gde deca proizvode igračke i tvoj posao je da budiš decu ako spavaju na proizvodnoj traci. To je bio eksperiment. Međutim, kako su se oni zaposlili, a ja nastavio svoj rad, predlog je bio: „Hajde da probamo da uradimo neku igru za ozbiljno“. Bilo je dosta razmišljanja šta bi bio najbolji projekat, a da to bude izvodljivo sa ljudima koji imaju posao preko dana. Prvo je bila neka ideja sa dronovima, multiplayer, koja je propala. To lutanje je trajalo neko vreme, s tim što ja nisam aktivno mislio o tome, niti je iskreno mene to i zanimalo. Ali Pol Šreder kao kroz maglu me podseća da treba da probam.  Premisa igre je da je bila ekološka katastrofa, da je 0,1% ultrabogatih otišao sa Zemlje i preselio se u Tesla city na Marsu, a mi ostali, raja, mi smo svi izginuli. Ti bogati povremeno u slobodno vreme posete Zemlju, da bi pikali golf po ruševinama. To je, praktično, priča. Pilot te misije na Marsu, on je bogate odveo na Mars, međutim, nije se uklopio u društvo u Tesla city-ju, u depresiji je i oseća ogromnu krivicu. On uspeva kroz svoje veze u tom Golf Club Wastelandu, to je u suštini turistička organizacija, da sredi sebi da otputuje sam nazad na zemlju. Onda je on prinuđen da igra golf, ali je priča iz njegove vizure vrlo emotivna, jer vidi sva mesta koje je znao, koja su sad potpuno uništena. A kroz to njegovo putovanje ga sve vreme prati jedan mutirani albino dečak. Naš glavni junak, koga mi u firmi zovemo Žućko, je potpuno nesvestan toga, do samog kraja, kada se oni zapravo sretnu. Žućko odluči da ostane na Zemlji sa potencijalno poslednjim ljudskim bićem, i da se ne vrati na Mars. Iako će radijacija i sve ostalo, da ga ubiju. To je glavni sloj priče. Onda, nad tim postoji još jedan sloj priče, a to je radijski program koji on sluša. On sluša radio Nostalgiju, sa Marsa. Ljudi koji žive na Marsu su sad nostalgični za Zemljom, koju su uništili, i zovu radijski program i radijskom voditelju pričaju neka svoja sećanja, ispovesti, kao ja sad. To su sećanja uglavnom iz detinjstva. A između tih pričica, voditelj pušta neku retro muziku, s tim što u kontekstu igre retro znači 2020-e i 2030-e. Tu muziku smo mi iskomponovali. Originalna je i muzika. To je drugi sloj pripovedanja. Treći sloj pripovedanja je lični dnevnik Žućka, koji se otvara kroz poene. U principu je igra relativno jednostavna u smislu da igraš golf, ideš s leva na desno, ali su mi kolege u firmi rekle: „Dobro, treba neka vrsta nagrade za dobro igranje“. Meni to nije bilo uopšte jasno i rekao sam: „Zar nije poenta da istražiš taj svet?“ „Ne, ne, ljudi vole poene.“ Ona sam ja izbegao te poene tako što ti otključavaš ustvari njegovu ličnu beležnicu, dnevnik, gde saznaješ i kako je došlo do ekološke katastrofe, kakvi su odnosi na Marsu itd. Onda nakon toga pripovedanje se širi dalje, tako što smo uradili tri animirana kratka filma, muzička videa, sa muzikom iz tog radijskog programa. Prvi video, postoji na Youtube-u, „Take my hand“ je neka vrsta uvertire u svet. Vidiš koji je stil, ima te modernističke arhitekture, neona, vidiš ko je glavni junak i tu se utvrđuje da je ovo projekat o nekoj vrsti čežnje i za prošlošću, i za odnosima sa drugim ljudima. A onda u toku igranja igre se objavljuje i drugi video koji spaja taj futuristički svet sa našim trenutkom, gde dva astronauta, jedan Amerikanac, jedan Rus, na Međunarodnoj svemirskoj stanici konstantno se svađaju ko je bolji: Amerika ili Rusija. Da li je veći Kjubrik ili Tarkovski, da li Džek London ili Dostojevski, ko je pobio više ljudi, ko ima bolju spoljnu politiku. Ali na kraju krajeva, i jednom i drugom nedostaju njihove porodice, i jedan i drugi udišu isti kiseonik na svemirskoj stanici. I treći video je neka vrsta sequel-a, on se gleda kad se pređe igra. Spojler je da na samom kraju igre se desi taj susret Žućka i malog albino dečaka, i treći video nastavlja njihov odnos i razvija ga u jednom videu od četiri i po minuta. Sve to ima muzičku podlogu. Samu igru smo napravili u Unity-ju, i te videe smo pravili u njemu. Album je takođe dostupan i kao zasebna stvar. Ti si mi javio da si kupio album.

Ivan Minić: Kupio sam i igru.

Igor Simić: Hvala. U svakom slučaju, to zovu transmedia storytelling. Mi smo, ne znajući, uradili transmedijski projekat.

Ivan Minić: Ono što je meni tu posebno interesantno, ti si sad ispričao šta je bila ideja, ali sam proces realizacije toga svega, taj momenat gde ti slušaš autentična lažna sećanja. Ali autentična sećanja nekakvih ljudi, koja su vrlo lična, vrlo emotivna, nešto sa čim možeš da se asociraš, čak i ako se nije desila ta katastrofa. Onda tu je i muzika koju ste uradili, koja je kompletna autorska, gde je u pitanju jedan vrlo ozbiljan soundtrack i neki ljudi koji su meni jako dragi i koje poznajem, a koji su učestvovali u svemu tome. U suštini sve je jedna fantastična ekipa koja se okupila oko dobre ideje, koju baš i nije bilo jednostavno izvesti i napraviti. Kako je teklo to?

Igor Simić: Prvo, dobar deo tima je presut iz umetničkih filmskih projekata.  Znači pored tri programera koji su sa mnom radili na tim prethodnim igrama, Presut je deo tima sa tih umetničko filmskih projekata. Nikola Stepković, koji je praktično nacrtao igru, on je art direktor u firmi, čovek je arhitekta zato to izgleda onako arhitektonski i Šejn Beri koji je dizajner zvuka i kompozitor i to je neka core ekipa koja je radila. Proces rada je bio takav što sam ja napisao neku vrstu scenarija, onda smo u Unity-ju ugradili nivoe, Stepković je slao asete, jer je dizajnirao elemente koje smo posle kao lego sklapali. A za muziku bih ja napisao tekst, poslao Šejnu, čak otpevao nešto u laptop, iako nemam nimalo sluha. Šejn bi na bazi toga nešto iskomponovao i onda smo zvali saradnike. Posle sam poslao mail Ani Ćurčin, ona je pristala i uradili smo dve pesme. Ana je dokomponovala i preobratila pesmu na svoj način, a onda je posle Šejn to promenio i dodao sintove, zvali smo Saru Renar. Sara Renar je pevala jednu deonicu, opet sa Anom smo baš bili u studiju, radili na tome i Goran Antović koji je svirao klavijature, postajala je neka vrsta kolektivnog rada. Sa Sarom je bilo bukvalno preko telefona i mail-a. I onda smo ukopčali na koji način možemo da napravimo melodiju i ta melodija je na samom kraju igre, to je neka vrsta autora. Ostalo je uglavnom Šejn na kompu radio i onda su bili svi ti glumci koji su govorili tekstove. Drugarica je bila udata za nekog Italijana, a Italijan božanstveno peva pa smo sastavili to, birali smo pesmu. Ajde nešto što je prepoznatljivo, ima taj naboj odlaska u boj, a da nije ”Bella ciao”. Jedna Kubanka se pojavljuje, Nemica, jedan Amerikanac koji je bankar i ne oseća nikakvu grižu savesti, on misli da je spasio na neki način čovečanstvo. Čovečanstvo nastavlja dalje, ima više taj ugao Elona Musk-a. I to je deo ekipe koji je radio, plus animator Mlađa koji je dao Žućku tu vrstu simpatičnog hoda i Šejn je uradio odličan posao u dizajnu zvuka da sve to zaživi, jer nema dijaloga u samoj igri iako ima toliko priče. To je otprilike bio proces koji je doveo do toga, pošto smo radili u Unity-ju, da Unity to prepozna i da nas zove, tako da je premijera pesme “Take my hands” sa spotom i opet je gro posla na spotu uradio Nikola Stepković. Ja bih uradio story board rukom, pošto ne koristim komp i onda bi Stepković praktično napravio spot. To je bilo 2018. u leto je bio Berlin Unite i tu je bila premijera i onda su nas nakon toga zvali da u LA-u pustimo taj treći spot i da držimo predavanje o transmedia storytelling-u gde smo upoznalo ljude iz Disney-a. Ja sam vozio scenu u Unity-ju u Blade Runneru, jer su bili ljudi koji su radili VFX na novom Blade Runner-u i predlog tih ljudi je bio: “Igra vam je ok, ali napravite i seriju iz ovoga, jer je priča dobra”. Tako da je to bio neki širi plan i tada smo shvatili u čemu je potencijal, u originalnoj intelektualnoj svojini u priči i u tome što je imalo emociju. Jedna od stvari koja je mislim bitna za publiku ovde, da je lik iz Disney-a rekao: “Ja bih voleo u svom životu da uradim jednu stvar koja ima toliko duše”. Ono što se često radi, da li zbog mentaliteta da se radi outsource, da li zbog neke vrste kompleksa niže vrednosti, ima puno istorijskih i ekonomskih faktora, da se vrlo često rade kopije i kada se radi neki pitch, radi se kopija nečega što već postoji, a onda ta kopija nije Bog zna kako izvedena. A ono što bi bio idealan put je da se ponudi originalna ideja za koju taj neki Finac, Norvežanin, Amerikanac bi rekao: “E ja bih voleo ovako nešto da uradim”.

Ivan Minić: Da li misliš da u tom procesu stvaranje i kreativnom procesu, ima neki veći uticaj samo okruženje i ova skorašnja istorija i činjenica da bi možda mi trebalo da budemo predodređeni upravo za te neke ne standardne načine razmišljanja i svega, jer smo proveli tri decenije pokušavajući da se snađemo konstantno i u svemu. Jer možda neki naš kvalitet koji baš ne koristimo dovoljno, pokušavajući sve vreme da oponašamo nešto čemu ne možemo da pariramo ni budžetima, ni produkcijski, umesto da se okrenemo tome autentičnom.

Igor Simić: Da, ima jedna od autorki, zaboravio sam joj ime, koja se bavi antropologijom, kulturološkim, sociološkim stvarima, ima taj neki termin, kao neka vrste čežnje prema zapadu. Ono što se često gubi iz vida, jeste da je najvrednija stvar koja može da se ponudi zaista dobra ideja, puno se priča o tome da je bitna izvedba, ima ideja puno. Dobrih ideja nema tako puno. I ako se slušaju intervjui sa bilo kojim od ovih značajni CEO za streaming services, kao što je CEO Netflixa ili Bob Iger koji vodi Disney, stalno se ponavlja content. Znači sadržaj se traži.

Ivan Minić: Mislim da je u pitanju dobra originalna ideja.

Igor Simić: Da.

Ivan Minić: Jer dobrih ideja koje su iteracija neke postojeće stvari koja je unapređena uvek ima, ali originalnih stvari ima vrlo malo i naročito kada postoji originalna stvar, motivacija da se krene je vrlo često ograničena, zato što za originalnu stvar, za nešto novo ti uvek treba više vremena, svega.

Igor Simić: Da.

Ivan Minić: Ako si ti samo uzeo i na propeler dodao još jedno pero ili nešto slično, možda je to bolji propeler, ali to nije nekakav novi proizvod. Ti znaš da to sigurno radi i znaš da sigurno nekome treba, pa sad to će ići. Ali kad radiš nešto revolucionarno, onda postoje te neke stege kod nas koje su možda i posledica toga što smo odrasli u konstantnoj neizvesnosti i vrlo teško ljudi naprave taj leap of faith da uđu u nešto čemu bi možda trebalo da veruju, čemu bi možda trebalo da se prepuste.

Igor Simić: Da, ali ja mislim da ograničenja mogu da budu dobar motiv i da daju dobar okvir ideje, zato što je u naše ograničenje bilo da imamo ograničeno vreme, imamo taj tim ljudi, radimo Mobile igru, kako sve da uklopimo.

Ivan Minić: I radimo part time.

Igor Simić: I da, radimo part time. Tako da je onda ideja nastala iz tih ograničenja i ja sam isti princip imao i sa video radovima. Video radovi izgledaju kao igrani film, ali sam stavio sebi ograničenja- ne možeš da imaš više lokacija. Kako sa jednom lokacijom da smisliš nešto? To je vrsta ograničenja koju Lars von Trier dao kroz onaj svoj pokret dogma- imaš set i šta da uradiš samo na jednom pozorišnom setu? I on je snimio Dogville koji je remek delo. Tako da mogu ograničenja da budu stimulans.

Ivan Minić: E sada, kroz sve što si radio, pomenuo si na početku naročito kroz studije i taj deo boravka u Americi, ti si imao prilike i da dođeš u kontakt često na neke najneobičnije načine, sa nekim fantastičnim ljudima. Svaka od ovih stvari koje si radio ti otvori mogućnost za nešto tako. Šta su neke situacije koje si imao? Ne u smislu, ko su svi sjajni ljudi koje si upoznao, nego šta je tebi bilo najupečatljivije u smislu- upoznao si sjajne ljude. kako su oni tebe promenili? Šta su ti oni dali? Kako su doprineli da ti budeš bolji, svesniji, kvalitetniji zbog takvih kontakata?

Igor Simić: Ja mislim da najveći uticaj nisu izvršili na mene nikakvi ljudi koji su kao bitni. Uglavnom su to međuljudski odnosi sa običnim ljudima, ali..

Ivan Minić: Ušao si u gaming zbog ideje koju je profesor izneo.

Igor Simić: Jeste, jeste. Ali, kada se dođe na taj nivo posla, zanimljivo je prosto da kroz te kontakte ti u stvari stekneš bolju sliku kako funkcioniše svet. Tako da na primer, što se gaming-a tiče, stvari se odvijaju nenormalno brzo i meni je odluka da prelomim da se posvetim tome, u suštini rezultat toga koliko stvari sporo idu sa fondaškim filmom. Nekad je i vrlo dobro imati loša iskustva, zato što te upute na neki drugi put. Na primer mi završavamo igru, nama se javlja član žirija u kojem si ti bio, Nikola Čavić i pita me: “Jel hoćeš da ideš na GDC?”. Ja nemam pojma šta je GDC i pitam drugare: “Šta je Game Developers Conference”, oni mi kažu: “Moraš da ideš”. I sednem na let, stignem u San Francisco i upoznajem sutradan šefa App Store-a za Evropu. Ja kažem: ” Evo ja sam upravo prodao jedan umetnički rad, time finansiram svoj start up”, iz cegera vadim mobilni, pokažem igru, on kaže: “Ovo izgleda fenomenalno, ajde da vidimo. Upoznaj direktora Nila, Nil piše sve tekstove za App Store“. Nil kaže: “U, to je super priča”, tako da smo mi bukvalno imali tri nedelje kasnije u Dubrovniku na reboot-u sastanak sa head-om App Store za ovaj deo sveta. On prolazi kroz sve to i kaže: “Ništa, ajde da isplaniramo kada će release igre”. Dogovorimo se oko datuma, da bude posle WWDC-a i objavljena je igra. Kreću feauture-i, uglavnom nacionalni po Evropi, u Kini. Feature bukvalno znači samo da…

Ivan Minić: Bude istaknuto u samom Store-u.

Igor Simić: U samom App Store-u, tako je. Ono što je bitno, što je neko i napisao iz Apple-a, recenziju. Jedna od stvari je bila da je to jedan od najboljih soundtrackova u istoriji Apple-ovih igara uopšte. Tako da to nam je sve dalo kredibilitet i na bazi toga su nas zvali novinari, a onda na bazi toga ti možeš dalje da pregovaraš za neki novi projekat. Sada radimo sa tim Čavićem, koji je i napravio tu konekciju. Znači to je samo jedna od primera, sa druge strane u filmu, kada sam video koliko sporo stvari idu..ono što je dobro u gaming-u je što je sve okrenuto ka napolje. Tako da šef jedne gaming kompanije i ja, imamo interesa da pomognemo jedan drugom i nismo u suštini, konkurencija, tržište nam je svet. A u filmu je vrlo drugačije, pošto je film uglavnom neprofitabilan, onda se svi lože za jedan isti bedni fond. Onda imaš te čuvene klanove, te međuljudske odnose koji nisu dobri. Kada sam stavio na papir- ok, ko su generacije ispred mene filmskih reditelja? Koje su nagrade dobili? Kolika je gledanost njihovih filmova i kolika je pauza između debitantskog filma i narednog? To su pauze od po 10 godina. I da li si ti onda više reditelj ili si asistent na fakultetu ili si reklamožder ili si član nekog odbora i tako. Tako da sam tu presekao i fokusirao se na to i na umetnost, a umetnost je postala neka vrsta eksperimentalnog područja koje testiram u suštini, buduće intelektualne svojine, jer je i ova ideja sa golfom nastala, jer sam imao ideju da radim nešto vezano za Silicon Valley, za Elon Musk-a. U samoj igri imaš, recimo, ogromnu skulpturu Elon Musk-a koja je modelovana po Karlu Marksu u Nemačkoj ili imaš reference na Amazonu na tu veliku četvorku, četiri jahača apokalipse: Bezos, Musk, Zuckerberg i Peter Thiel, njima je to zabavno. I kada u LA, recimo to mi je isto bilo značajno, ja sam u suštini kroz proces rada sa Demagog-om shvatio da sa relativnom lakoćom pričam. Što nije sposobnost koja je bila bitna pre toga, tako da na primer to predavanje je bilo dosta dobro prihvaćeno, pa smo na bazi toga ostali u kontaktu sa tim ljudima. Što se tiče poznanstava, na primer susreti koji su kao apsurdniji, jeste susret sa Andersen Fogh Rassmusen, koji je tada bio premijer Danske, a posle postao šef NATO-a je mene naučio puno. On je tada bio na Colombia i držao je neko predavanje i u to vreme se glasalo za Lisabonski ugovor u okviru EU. Ja sam ga pitao: ” Dobro zašto u puno zemalja, čini mi se uključujući i njegovu, nema nikakvog referenduma niti bilo šta, nego se to samo parafira? Kako je to demokratski? Zar nije cela poenta da su demokratske institucije?” On se nasmejao i slegao ramenima. Mene je to naučilo sve što treba da znam o politici. Video sam i taj domen, da imaš kontakt sa tom dozom licemerja. Ili je zanimljivo da shvatiš neki red veličine, kada smo u Dubrovniku pregovarali o novoj igri i razgovaraš sa različitim ljudima koji su potencijalni izdavači tog novog projekta, oni finansiraju razvoj i posle imate razne modele kako delite zaradu. Razgovarali smo sa jednim Nemcem koji je rekao: “U, ovo je odlično, ali moram ja da vidim Excel gde se jasno vide stavke svih plata, jer ja mislim da mogu da nađem jeftinije programere u Rumuniji”. Kada smo razgovarali sa jednim izdavačem iz Amerike on je pitao: ” Jel samo to budžet?” i povećali su budžet sami, tako da shvatiš neke druge stvari. Isto sam to uvideo u savremenoj umetnosti, koja je razlika između Američkog tržišta, umetnosti i Evropskog tržišta. Tu opet upoznaješ ljude na Bijenalu u Veneciji, razgovarao sam sa jednom glumicom na srpskom i neko nas je zaustavio. Žena ima 70 i nešto godina i pita koji jezik govorite, ja joj kažem da pričamo srpski. Ona kaže: “ja pričam hrvatski, ali sve je to isto” i ona je sa Korčule, 18 godina je bila udata za nekog milionera koji je tražio na Korčuli ženu jer je on Amerikanac koji je poreklom odatle ili tako nešto. U svakom slučaju, rodila je troje dece, živela je na Petoj Aveniji i mislila da igra u filmu “Breakfast at Tiffany’s”. Onda se muž seli za Los Angeles i ona napušta muža sa troje dece, misli da je Los Angeles selendra i vraća se u New York. Deca upisuju fakultet, ona upisuje fakultet, osniva svoju marketinšku agenciju i postaje veliki biznismen i na board-u je raznih muzeja. Tako da u suštini moj utisak je da u eri sve ove tehnologije, mail služi da se zakaže nešto, ali samo lični odnos daje razultate i to se ne menja.

Ivan Minić: Ono što je meni bilo posebno interesatno, imali smo sastanak oko toga sa kim mogu eventualno da te povežem itd, bez sada neke komercijalne ambicije, više zato što je projekat bio toliko sjajan, da sam gledao šta god ja mogu da uradim, daj da probam, ne znam da li mogu nešto.

Igor Simić: Da i iskreno si pokazao oduševljenje.

Ivan Minić: To je jednostavno previše dobro da se ne iscimaš zbog nekoga. Tad smo pričali i ja sam došao iz priče i pripremljen sam bio iz razgovora sa kolegama koji to rade u gaming studijima i produkcijama po svetu, da postoje ti ciklusi monetizacije koje su išli..prvo je bilo kupuješ igru, pa je onda bilo da kupuješ igru za nešto manje para ali da kupuješ ekstenzije, pa je onda bilo da dobiješ besplatno igru, ali da bi mogao da igraš bi morao da platiš nekakav subscribe, pa sada ne moraš da plaćaš ništa, ali da bi bio dobar u igri moraš da kupuješ stvari da bi imao veću šansu da ostvariš dobre rezultate. I to se tako razvijalo, to je sad free to play momenat, da ako hoćeš da trošiš više vremena i da imaš rezultate, motiviše te igra da trošiš novac. U nekom trenutku pogreši se malo u tom proračunu koliko treba da trošiš pare, pa to postane pay to win, pa gubiš igrače, komplikovano je. A ti si mi rekao: “Nećemo mi ništa, mi nemamo bodovanje, nemamo to da se takmičiš sa prijateljem, nemamo ništa od toga i naša igra će da se kupuje”. “Ali igre se ne kupuju”, ” Ali naša će da se kupuje” i vaša igra se kupovala i vaša igra je, ok nisu to nekakve milionske cifre, ali igra je pokrila svoje troškove, pokriva sad nekakve..kaplje od nje redovno, a što je možda najvažnije, igra je proof of concept da to može da se uradi i da ste vi sposobni da napravite nešto na tom nivou i da vam otvara vrata za nešto ozbiljnije. Taj deo monetizacije bih voleo da mi objasniš kroz iskustvo kroz koje si prošao i da mi ispričaš ukratko, bez previše otkrivanja, jer zaista želim da dočekam i da se stvarno oduševim kako treba. Šta je druga igra? Šta je ideja sa nastavkom priče?

Igor Simić: Što se tiče biznis plana, ja nisam imao nikakvo iskustvo u tome, išlo se po nekom osećaju koje sam smatrao zdravo razumskim. Postojala je neka vrsta saglasja u firmi i igra na koje smo se ugledali kao što je „Monument Valley“ i takvih igara sad ima sve više, to su takozvani premium modeli- znači kupiš igru i to je to. Međutim, uspešnih primera kao „Monument Valley“ ima jako malo. „Monument Valley“ svi znaju baš zato što je redak primer plus se pojavila igra u “House of Cards”, tu postoji puno razloga i toliko je jedinstvena i mehanika igranja i vizuelno, da to ne može da bude promašaj. Ali smo mi shvatili da sa jedne strane mi hoćemo da se takmičimo u tome i da je priroda same ideje bila takva da, kada bismo unosili monetizaciju u okviru samo igre, da menjaš kostime recimo Žućku, da imaš nove nivoe, da bi to pokvarilo priču i taj emotivni doživljaj. A ako se fokusiramo na to, mi možda možemo ovo da tretiramo isto kako sam ja mislio kada sam završio fakultet, da uđem u film. Ovo je kratki film, mobilna igra, ajde da dobijemo nagradu na Sundance-u sa ovom igrom i da nam otvore vrata za dugometražni film tj. za veliku igru koja može da se igra na Sony-ju ili PC-ju. Znači, razmišljalo se dugoročno, to je jedna stvar. Druga stvar, bio sam svestan, imali smo sastanke sa raznima ovde, da neki uspesi kao što je “Nordeus”-ove igre “Top eleven” nisu stvari koje se mogu ponoviti. Ti ne možeš ne znam koliko pouka iz toga da izvučeš. Možeš nešto da naučiš, ali to nije model koji možeš da prepišeš.

Ivan Minić: Jer da može, oni bi napravili još tri.

Igor Simić: Upravo. A radi se o tome da je bio dobar timing, puno različitih faktora.

Ivan Minić: Jedan od tih faktora koja jeste bitan je- bila je dobra igra.

Igor Simić: Da, da.

Ivan Minić: Ali, to što je bila dobra igra je potreban, ali ne i dovoljan uslov. Sve ove ostale stvari su vrlo često u značajnoj meri izvan tvoje kontrole. Mnogo je bilo jako dobrih igara, koje nisu doživele ni u jednom trenutku taj uspeh da budu igrane od strane miliona korisnika. Možda su se isplatili, industrija je takva i igra koja nije toliko uspešna, na Mobile-u može da se isplati, ali jedna stvar je praviti nešto što pokriva troškove, praviš 50 igara pa od njih živiš, a druga stvar je napraviti nešto gde jednu igru igra ceo svet. Izvini što te prekidam, nastavi dalje, samo sam hteo da dodam taj momenat- da jeste bilo neophodno da ta igra bude dobra, čak i ne toliko da izgleda dobro, nego ko voli to da igra, da ga vuče da igra. Ali sada je tu toliko daljih koraka koje treba izbalansirati. Nordeusov najveći problem, evo ja igram “Top Eleven” godinama, je što nakon dve tri godine igranja prestane da bude zanimljivo. Nema više ništa novo, ponavlja se iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz sezone u sezonu. Da vrlo je teško da ti isplaniraš da bude lepo i onome na početku i onome koji igra sedam godina.

Igor Simić: Da.

Ivan Minić: Ali, javlja se potpuno jedan novi niz problema, koji i oni nisu imali koga da pitaj, jer nema niko sa tim iskustvom ovde.

Igor Simić: Da, jeste. I treći faktor tu je bio- Da li smo se osećali udobno sa tim modelom i šta mi zapravo želimo da uradimo za nekih pet godina, jer nije krajnji cilj bio zarada u suštini, nego otvaranje novih mogućnosti, koje nisu u stvari uopšte ni dostupne čak i firmama koje imaju ogromnu zaradu, ali sa tim modelom. Na šta mislim? Znači, mi smo ovde dobili priliku da potencijalno razvijamo i crtanu seriju, koja bi potencijalno mogla da bude ili u okviru Apple eco sistema, znači Apple TV+ ili možda na Netflix-u ili na nekom drugom streaming servisu, Stvar je ambicioznija u smislu da zarada nije od proizvoda, nego od celokupne intelektualne svojine, koja onda dalje može da se monetizuje ukoliko neko želi da razvija druge stvari u toj intelektualnoj svojini.

Ivan Minić: Tematski parkovi. 🙂

Igor Simić: Recimo. I u tom smislu jeste Disney mentalitet, u načinu mišljenja. I oslanjanje je više na kreativu i na pripovedanje, što se stalno trubi u Americi, storytelling, a ne na sposobnost našeg tima da radi user acqusition, radi kontrolu. Na primer mi, to ne bi trebalo da kažem, ali mi čak nismo kontrolisali koji se nivoi igraju. Nismo se bavili zapravo praćenjem kako korisnici reaguju od nivoa do nivoa. Nego je ideja bila- ajde da uradimo što bolje iskustvo kako ga mi osećamo, da to bude korak ka nečemu dalje. A da smo radili neke prodaje, da zaradimo nešto malo više, a ne ništa značajno, pokvarili bismo originalnu nameru. Tako da smo se držali toga i koliko sam ja čuo, mi smo prvi koji su izbacili premium igru uopšte odavde. Možda je to tačno, ne znam, ali svakako prvi da je viđenija. Isti je princip i sa albumom dok su spotovi besplatno na Youtube-u. I spotovi su isto proof od concept da možemo da uradimo crtani.

Druga igra

Ivan Minić: Jasno. A druga igra?

Igor Simić: Druga igra, stvar je u tome da mi imamo dogovor sa izdavačem, da dok ne izađe teaser, što bi trebalo da se desi na proleće, da ne smemo da otkrivamo detalje, da prosto oni roll out-uju marketing plan. Ali ono što mogu da kažem jeste da je igra u istom svetu, samo se hronološki dešava pre i daleko je ambicioznija. Igra će, možda biti izrađena Apple-u, ali svakako izlazi na Steam-u na Sony-ju i ima puno više likova, mnogo više game play-a. Možda je za golf nekih sat i po game play- a, a ovde gađamo nekih osam sati. Ima više tokova priče, više krajeva i još aktuelnije jer pokazuje kako je došlo do svega toga.

Ivan Minić: Kako je došlo do svega toga?

Igor Simić: Da. I neki likovi se ponavljaju.

Ivan Minić: Reci mi samo ulazak u jedan mnogo ambiciozniji projekat podrazumeva i formiranje tima koji više ne radi part time. Ondnosno, postoje neki core ljudi koji rade mnogo i posvećeno i naravno uvek će postojati nekakvi eksterni saradnici za stvari koje ne zahtevaju puno angažovanja, kako je to funkcionisalo? Jer vrlo često sa kolegama kad pričam, ja sjajno funkcionišem u tom nekom sistemu freelance-a i nud-ova gde sam ja centralna tačka i imam 61 pipak ka različitim ljudima, koji rade različite vrste produkcije. Tu je najveći izazov njih izmenadžovati, imam jako puno iskustva i znam te ljude i to mi dobro ide, ali sasvim sigurno i sa ovih dvadeset godina iskustva u tome, bez preterivanja, mogao da napravim od tog sistem koji bi dobro funkcionisao 9-5 možda i više od toga, na  nečemu što je dugoročno, gde su ti ljudi inhouse, gde je fokus na nečemu sto posto, a ti opet nemaš iskustva u tome. Kako to izgleda, ko su ljudi, kakva je ekipa i kakvo je to iskustvo bilo za tebe?

Igor Simić: Da, pa prvo pokazali smo neku vrstu nazovimo poštenja, time što smo sopstveni novac uložili u ovu prvu igru. Samo gotov projekat na zdravim ekonomskim osnovama je viđen, bio je neka vrsta garanta da to ima smisla. Onda je bio period koji nije dugo trajao, nekoliko meseci lutanja- šta dalje i kome predstavljamo novi projekat? Međutim to lutanje je prošlo tako što je doneta odluka, prosto smo presekli, radimo to idemo na nešto ambicioznije, neće biti mobile i u istom je svetu, što ima smisla. Isti ljudi koji su radili na Golfu, su prešli full time i rade u Demagog studiju. I ja mislim da većina tj. svi su to jedva dočekali. Zašto? Zato što niko nije uzeo neki pay cut, a rade nešto gde su direktno i suvlasnici u firmi, imaju više motiva, prave nešto svoje. Posla ima u IT, ali je uglavnom ubitačno dosadan i uglavnom je outsource i uglavnom ti neko diše za vratom. Ovde ima ta druga strana da dišeš sam sebi za vratom, što je nekad i gore, ali ja mislim da imamo neku vrstu familijarnog odnosa, jer se neki od nas znaju i po 15 godina. Tako da mi, manje više, znamo sve o svima i ne mora čak puno da se objašnjava, imamo short hand. I tu su Šejn, Stepković, tri programera, ja i sad se polako još neki ljudi pridružuju. Malo je naporno u početku, ali stvar je u tome da radimo nešto što ima dugoročne planove i ja mislim da motivacija je na mestu. Sad nas i cela gaming scena ovde zna i ja bukvalno pristupam tome kao film, režiram, ljudi ovo je departman za zvuk. Ja ne znam da komponujem, ne znam note da čitam, ali imam neki osećaj i onda Šejn to pretvori u nešto. To Stepković izdizajnira cele svetove i to radimo zajedno. Game dizajn, snalazimo se grupno, pokušavam da se game dizajn što bolje spoji sa pričom, jer neka dugoročna ideja je da jednog dana radimo triple igru triple play igru. Ta vrsta snova ne poklapa se dobro sa tim da radimo mobile igre, gde stvaraš zavisnost kod ljudi.

Ivan Minić: Dakle, tim je u suštini vrlo mali.

Igor Simić: Da.

Ivan Minić: Vrlo mali, jako kompaktan, posvećen tim koji oseća projekat kao svoj i formalno projekat i jeste podeljen u okviru tima i vlasnički i tako dalje. Neću te pitati više detalje oko toga, iako jedva čekam, samo bih voleo da podelimo sa ljudima. Trailer možemo da očekujem onda proleće, kada je ideja da igra bude gotova?

Igor Simić: Ideja je da zvanični realase igre bude početkom 2021. Znači celu narednu godinu radimo na igri, sa tim što će izlaziti u seriji više videa, koji će biti teaser-i iz sveta, delovi novog muzičkog albuma koji radimo. Ali je realase znači za nekih godinu i po dana.

Ivan Minić: Dobro. Igore, hvala ti na iskustvu koje si podelio i mislim da je priča bila sjajna. Iako nije uobičajeno za nešto što mi ovde pričamo, jer su ljudi prevashodno klasični preduzetnici koji rade nešto, upravo sam želeo da ispričamo jednu ovakvu priču samo da bismo zagolicali neke ljude koji se ne vide u onome, a možda se u ovome vide, jer može i ovako.

Igor Simić: Da.

Ivan Minić: Ja možda ne mogu ovako, ali ima ljudi koji mogu. Ti ljudi možda ne mogu ako ja.

Igor Simić: Da.

Ivan Minić: I na neki način je bila ideja da probamo da neki sjajne klince, a možda i ne klince, motivišemo da ako imaju nešto slično, nađu neko kao što si ti, popričaju sa njim, nakupe energiju i upuste se u to. Makar part time posle posla pravili igru za mobilni, sa idejom da to bude nešto što će moći da pokažu. Ono što smo uveli pre nekoliko epizoda, je da u svakoj epizodi delimo knjigu. E u vezi toga kako se postaje preduzetnik, jedna od stvari je to da moraš da budeš prilično posvećen i da nema zabušavanja i da ako postaviš neki sistem i uspostaviš neke navike, nema danas mi je teško, nego svaki dan postoji obaveze i to je to.

Igor Simić: Da.

Ivan Minić: “Atomske navike” delimo ove nedelje. Ko je zaintersovan za knjigu, u komentarima na Youtube-u neka ostavi komentar, izvlačićemo pred narednu epizodu. Ja bih ti se još jednom zahvalio što si gostovao.

Igor Simić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Ali vi, naši slušaoci i gledaoci kao i do sada, šaljite komentare, šaljite feedback, šaljite predloge za dalje. Gde te ljudi mogu sresti, videti u nekom narednom periodu?

Igor Simić: Jedan od načina je nekada se pojavim na meet up-ovima Serbian gaming Association. Oni su imali neku vrstu preseka pre nedelju dana, kao godišnji izveštaj nakon prve godine postojanja. To je jedan način. Mogu da pošalju mail na sajtu Demagog studija,  contact@demagogstudio.com mi malo malo pa dobijamo pitanja, CV-jeve i tako. Mogu da pošalju mail i na moj lični mail, to je u mom slučaju sve otvoreno, jer ja nemam lične društvene mreže, tako da mi nije pažnja toliko rasuta i onda sednem i odgovorim na mail-ove, na sajtu igorsimic.com. mi smo uvek radi i ljudi nam svraćaju u studio, popijemo kafu i tako.

Ivan Minić: Moraću i ja da svratim da vidim kako ovo novo izgleda.

Igor Simić: Obavezno, da.

Ivan Minić: Još jednom hvala ti. Vama hvala na pažnji. Kao i do sada, sve komentare, predloge i ideje, pošaljite na društvenim mrežama ili putem sajta ili nas startujte na nekom od narednih druženja i kažite nam. Mi volimo da čujemo i ako nešto radimo kakao treba i ako nešto ne radimo kako treba, kako da to radimo bolje, jer na kraju dana mi ovo radimo zbog vas. Hvala.

Igor Simić: Hvala.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Igor Simić

Igor Simić je diplomirani režiser i diplomirani filozof, a bavi se produkcijom video igara.

Tokom odrastanja u Beogradu, još kao mali, već sa četiri godine bio je zainteresovan za neku vrstu umetnosti, te je pohađao školice crtanja, slikanja, kao i malu školu filma. 

Tokom osnovne i srednje škole, uveliko mu je bila želja da studira u Americi, pa je i radio na ostvarenju tog sna. Iz Matematičke gimnazije odlazi pravo na univerzitet Kolumbija u Njujorku, gde se opredeljuje za dva, na prvi pogled nimalo slična smera: film i filozofiju. Interesovala ga je politička filozofija, a, sa druge strane, opredeljenje za film usledilo je zbog spoja talenta u pisanju i talenta u slikarstvu.

Iskustvo školovanja na američkom univerzitetu opisuje kao neprocenjivo. Kolege studenti, profesori, gostujući umetnici i sam kampus su mu ostali u lepom sećanju, a savete profesora i dalje pamti, čuva i koristi.

Smatra da su mu predavanja i saveti čuvenog scenariste i reditelja Pola Šredera uticali na karijeru i preusmerili mu život, s obzirom na to da često upotrebljava njegove savete i danas.

Snimao je kratke filmove koje je potom prezentovao na različitim festivalima po Evropi i svetu. U tim kratkometražnim filmovima skoro uvek je utkivao filozofske segmente. Sa ovim filmovima je osvajao i brojne nagrade.

U gejming svet je kročio sa drugarima iz Matematičke gimnazije. Golf Club: Wasteland nastao je baš iz sećanja na savet Pola Šredera kako će onaj koji spoji film i video igre biti osoba koja će stvoriti novi vid umetnosti. 

Igor je sa drugarima na ovaj način i stvorio „novu umetnost“. Golf Club: Wasteland nije prosta dvodimenzionalna igrica, već „gejmerski film“ koji priča jednu potpuno jedinstvenu umetničku priču. Priču sa kojom mnogi korisnici mogu da se poistovete i sužive, jer može da se tiče svih njih. Može se reći da Golf Club: Wasteland sa sobom nosi određeni tok emocija na koje, ukombinovane sa originalnom autorskom muzikom, niko od igrača ne može da ostane ravnodušan.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This