EP051: Bojan Stefanović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u našu 51. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a danas imam posebno zadovoljstvo i čast da je u gostima moj dragi prijatelj Bojan Stefanović – Logoholik. Čovek koji je, između ostalog, zadužen i za vizuelni identitet Pojačala, Pojačalo druženja, karavana i svega ostalog. A to je samo jedan vrlo mali deo cele njegove karijere. Bojane, dobro došao.

Bojan Stefanović: Hvala, bolje te našao, zdravo svima.

Ivan Minić: Ti si najprepoznatljiviji kao Logoholik, kao logo dizajner, koji je u prethodnih više od deceniju i po izgradio vrlo prepoznatljivo ime i na globalnoj sceni. Kako bi ti opisao ono čime se baviš? Pošto to nije samo logo dizajn, koji možda jeste jedna stvar koja je najprepoznatljivija.

Bojan Stefanović: Dosta dugo sam gradio taj brend tako da ne mogu da kažem da to nije prvenstveno ono čime se bavim, jer ime implicira na dosta godina gađenja tog brenda. U osnovi ja jesam logo dizajner, to je ono što najbolje radim. Tokom godina, normalno, to se sve malo raširilo. Bavim se onim što sam se bavio i pre nego što sam se definisao kao logo dizajner. Ja sam grafički dizajner. To je moj posao i ono čemu sam se posvetio. Sad sam malo izašao iz neke uske struke, mogu nekako da napravim da kažem: da je to nešto šire, opis bi bio brand identity, u šta može da se svrsta nešto više od logo dizajna, sa nekim izletima u celu tu vizuelnu sferu predstavljanja nekog brenda…

Ivan Minić: Dizajn studio, u punom smislu te reči.

Bojan Stefanović: U principu dizajn studio, ne agencija, zato što sam radio u dosta agencija, znam kako sve to funkcioniše, ali sam isto tako i pobegao iz mašinerije zvana advertising agencija, i nekog tog celog seta kao full house agencije sa svim. Pružam neki put usluge, ali generalno više volim da se svedem na ovaj neki brand identity part deo priče.

Ivan Minić: Obično kad pričamo sa ljudima koji se bave kreativnim poslom, u kreativnim su industrijama, tu postoji dosta neobična prethodnica tome svemu kroz odrastanje i školovanje. Kako je u tvom slučaju to izgledalo?

Odrastanje uz crtanje

Bojan Stefanović: Ovde ide ona klasična priča: voleo sam da crtam kad sam bio mali. U mom slučaju je to značilo da sam se manje-više tako provlačio kroz školu, jer su i moji nastavnici u osnovnoj i početkom srednje, bili iznenađeni, pošto sam ja ilustrovao sveske. 😀 Posle škole, lud čovek, provodio sam neko vreme umesto da učim, ja sam voleo da ilustrujem to što se tad radilo na času. Imao sam sveske prilično zanimljive, sa sve naslovima, layout i grafički dizajn, kad nisam znao šta je to ustvari, je bio nešto što me je to privlačilo. Tako sam dobijao dobre ocene, na osnovu toga što ja prepišem tu lekciju, stavim lep naslov. Čak sam dobio i Neven nagradu za sastav iz srpskog, koji je bio blaga katastrofa, ali sam ga lepo ilustrovao na hameru, poslao, tema je bila o superherojima. Profesorka srpskog, moja razredna je priznala da ovo još nije videla nikad. Dobio sam neku nagradu, literarnu, za realno, rad koji je vrlo malo literaran, ali je bio unique u nekom smislu, bio je bogato ilustrovan.

Ivan Minić: U kom trenutku uopšte dolaziš u kontakt sa nečim što je dizajn, i kako kreće ta tvoja priča?

Bojan Stefanović: Bukvalno sam kasnije avanzovao. Imao sam staru Remington pisaću mašinu, imao sam neke trake, to su one: pišeš ime na vratima, odštampaš, ručni. Neke tehnike sam pokušao da uvedem u svo to predstavljanje. Uvek su se radili u školi neki radovi, hameri, neka tema, pa se odradi nešto. Tako da sam ja počeo da koristim razne tehnike i nekako sam ušao u taj svet, svidelo mi se to sve. Pošto život u Srbiji, a bogami i Jugoslaviji, ona je tad bila u to vreme, nije bio ništa spektakularno, bile su devedesete, morao sam da idem tamo gde ima posla – pa mi kažu: „Art tehnika, ne možeš ti to da crtaš, moraš da budeš elektroinženjer, tu ima posla itd.“ Tako sam se malo udaljio u jednom trenutku od nekih ideja i želja da možda upišem nešto da studiram, tj. idem u adekvatnu srednju školu, arhitektonsku, dizajenrsku, bilo šta što je vezano za to. U jednom trenutku su me malo sasekli, vreme me je saseklo. Ali ta želja i taj drive me nije napustio. Prestao sam da crtam, što mi je velika greška, od nekog ko je crtao i stripove. Uvek je bilo u odeljenju dvoje, troje, koji nešto crtkaju, žvrljkaju po klupi. Ja sam čak i neke stripove pravio, u osnovnoj školi. Kasnije sam malo zamenio sa muzikom, čak sam se i bavio komponovanjem, raznih sfera ima. Uglavnom, napustio sam taj deo oko crtanja, pošto sam završio „Nikola Tesla“ srednju školu, tehničku, od tehničkih pogona sa idejom da popravljam liftove, nisam imao dovoljno bodova za računarsku tehniku. Tada su mogli samo Vukovci sa 5.0 prosekom. Ja sam bio OK, vrlo dobar, odličan, ali nisam imao dovoljno poena. Tako da sam bio predodređen da radim neke instalacije. To je bilo unosno u tom trenutku, govorilo se da biće posla za to.

Ivan Minić: Zanat.

Bojan Stefanović: Da. Naravno, brat je upisao arhitekturu, nije fer. 😀 I završio. Sa jedne strane nažalost, sa jedne strane na sreću, nisam završio ništa posle.

Ivan Minić: Kad si krenuo da radiš i šta si krenuo da radiš?

Bojan Stefanović: Krenuo sam da radim svašta. Kao što sam pomenuo, možda se neki sećaju, bilo je rough times, tako da sam svašta radio: od konobarisanja, šankerisanja, do nekih porodičnih prilično unosnijih poslova ili pozicija, preko porodice, ali nikad me to nije zanimalo. Čak sam imao nekih par poslova, u zlatari, što je potpuno one in a milion, ali ja sam brže bolje pobegao iz te priče. Ne samo što je taj odnos šegrt–radnik bio prilično brutalan, to je posebna jedna cela struktura ljudi i odnosi. Mene je sve vreme vuklo nešto drugo, i ja sam se onda zaposlio u štampariji. 😀 Iz zlatare u štampariju.

Ivan Minić: OK, ti odlaziš u štampariju, ali ti odlaziš kao nekfalifikovani.

Rad u štampariji – posebno iskustvo i učenje

Bojan Stefanović: Apsolutno. U međuvremenu sam neki vid kompjuter geek-a, srećom. Skupio sam neke pare, kupio sam Commodore-a, šta je tad bilo zanimljivo. Uglavnom sad ljudi ne znaju o čemu prčam.

Ivan Minić: To se viđa u muzejima danas.

Bojan Stefanović: E to. Uglavnom, sve što sam radio, pored igrica normalno, ili ideje da vidim bakinu reakciju kada kompjuter kaže zdravo baba, sa engleskim akcentom… 😀 Geek sam bio i danas jesam, ali me je zanimalo, i pokušao sam da izvučem maksimum iz tadašnjih prvih pokušaja nekog grafičkog softvera, a u to vreme na Commodoru je bilo bukvalno programiranje, ima basic i otkucaš linije koda, prepisuješ iz časopisa tadašnjeg „Računari“, „Moj mikro“ ne sećam se više šta je bilo. Sećam se da Commodore 64 je imao legendarni kasetofon, preko kasete je učitavao programe. Imao sam na jednoj kaseti verziju te neke aplikacije za crtanje koja je imala kvadrat, krug, ako se neko razume, zamislite photoshop paletu i prva tri, četiri alata. Kad sam završio liniju onda rekoh: „Hajde da ubacim neku igricu tu, dosadno je samo da se crta“. Imao sam verziju 1,7 gde prekucam kod iz „Asteroids“, i naravno, na toj verziji 1,7 mi pukne kaseta, i nikad ta igrica nije puštena. Ako ti se ne učita dobro, morao si šrafcigerom da podešavaš Azimuth glave kasete, da bi se uopšte učitao taj program i to je otišlo u večita lovišta. Bio sam prilično geek što se toga tiče i sve što je vezano za grafiku bilo kog tipa. Nisam imao gde mnogo da naučim o tome, sem iz par tih časopisa, nije bio neki community ili bilo šta slično, ali bile su štamparije. Provalio sam da je ta štampa izašla iz nekog manualnog i onog starog načina. Ljudi su počeli da dovlače u studio i kompjutere, da se bave nečim što se zove Dekstop publishing. Ne znam koji je prevod tog.

Ivan Minić: DTP.

Bojan Stefanović: To. I da se to radi na kompjuterima. Neka moja ulaznica je bila: kada ja naučim stvari u štampariji, onda ću možda doći do studija, pa ću možda moći tamo da pripremam za štampu, a paralelno možda i naučim nešto. Ono što sam počeo da viđam oko sebe sve više i više, to je bio dizajn.

Ivan Minić: Meni se nekako čini kada pričamo sa ljudima koji su prošli ceo ciklus od toga da budeš momak koji čisti mašinu u štampariji, pa do toga da budeš art direktor i sve što uz to ide i kasnije art direktor u sopstvenoj agenciji, možda je najvredniji momenat u celoj toj priči to što, za razliku od većine ljudi koji uđu u to na nekom četvrtom spratu, ti znaš kako svaka od tih stvari funkcioniše. A kad znaš kako one funkcionišu, znaš kako da izvučeš najviše iz njih. I generalno, svi sa kojima sarađuješ te mnogo više vole, nego prosečnog saradnika, jer ti znaš njihove muke, pa se onda potrudiš da im smanjiš muke koliko je do tebe u tvom delu pripreme toga.

Bojan Stefanović: Jeste, s tim da to je mač sa dve oštrice, iz sledećih razloga. Na poslednjoj mojoj funkciji, gde sam bio zaposlen na mestu art direktora, dešavalo mi se da imam kočnice, sve vreme. Ali kada znaš sve kao dizajner, znaš ceo proces, imaš neke kočnice, radiš stvari za koje 99% znaš da ne bi mogle da se rade, i nekako izbaciš jedan segment nečega, što bi neko drugi, koji ne zna da to može da radi, napravio nešto što meni ne bi palo na pamet, pa bi se posle navuklo da sve to može odštampati itd. Hoću da objasnim to da postoji preveliki oprez, i neki put u samom dizajnu i kreativnom razmišljanju može da ti bude i preteran. Jedno vreme sam dosta razmišljao, mnogo više produkciono nego kreativno, a tražilo se od mene kreativno, a posle ćemo da smislimo kako na neki način da smanjimo ili dovedemo to što je kreativno smišljeno, u neki režim, ili ćemo napraviti potpuno nešto za digital, a štampu. To je taj mač. Sa jedne strane ti je fenomenalna prednost, znaš tačno u kom segmentu možeš da funkcionišeš, ali neki put ti malkice i zatvori tu kreativnu slobodu, samocenzura…

Ivan Minić: Kao da ti zaobli sve, i oštrice, i to više nije to.

Bojan Stefanović: E to. Nije to sad nešto katastrofalno, ali taj neki sitan detalj… Dosta sam puta razmišljao da li bih to ja smislio tako, da nisam znao ovo. Verovatno. To neko ograničenje ti postavi pitanje, ali dobro je i ako postaneš svetan toga, pa probaš kasnije sam da nekako preskočiš ili da probaš da zaboraviš da znaš sve to da da radiš.

Ivan Minić: Kako je išao tvoj put od momka, malog od palube u štampariji, do art direktora? Koliko je to sve trajalo? Jer to je trajalo. Šta su ključne stvari kroz koje si prolazio, pozicije, šta si naučio na raznim mestima na kojima si radio?

Put od radnika u štampariji do art direktora

Bojan Stefanović: Kad pomislim koliko je to trajalo, ovih 20 hiljada sati popularnih što se pominju, kad kažu da ti treba dve godine, deluje kao naučna fantastika. Kad razmislim koliko je meni trebalo tamo pre 2000-ih da dođem od mesta perača popularne Berte roto print mašine koja je bila prilično stara mašina i stvarno su bile potrebne svakakve grumf metode da to odštampa, pa do nekog rada u studiju, gde se pokazalo da imam talenat ili da imam volju i želju da naučim. Zatim do prvih softvera ozbiljnijih koji su se pojavili posle, neizbežni Crowd row koji je i dan danas mega car u štamparijama, sve to se razlikuje od rada u agenciji, gde ti je dobri ilustrator još uvek za neke stvari glavni baja. Usavršavao sam se u studijima za pripremu štampe, ali uvek sam radio nešto paralelno, svoje neke male projekte, svoje neke zamišljene grafičke studije, smišljao imena za svoje firme studije, agencije, i za nešto malo klijenata. Onda sam mic po mic došao do nekog statusa kao dizajnera. Kada je cela ta priča oko pripreme za štampu i studija postala mi malo skučena, onda sam krenuo, aplicirao po beogradskim advertising agencijama. Od mesta junior dizajnera, negde sporije, negde brže, dovukao se do mesta art direktora, to je bilo 2006. godine. Tad sam dao otkaz na mesto art direktora i krenuo u svoju priču solo. To je možda drugi deo priče. Ali recimo da je to neka putanja. Ima tu mnogo anegdota u međuvremenu… 😀

Ivan Minić: Što je mislim prilično važno kad pričamo o svemu ovome, naročito kad stavimo u tu perpsektivu vremena kada se odigravalo, tih 10 ili 20 hiljada sati da ti postaneš ekspert u nečemu, danas je to mnogo jednostavnije, jer je mnogo toga više dostupno nego što je bilo. Ti se usavršavaš u vreme kad nema toliko ljudi koji se time bave, i ti ljudi koji se time bave znaju fragment onoga što je potrebno. Drugo, nema literature. Postoji nešto, neke strane knjige koje je vrlo teško dobaviti, postoje neke lokalne, koje su najčešće ne baš sjajne. Kako si ti uopšte učio? OK, talenat je tu, sve je to u redu, i to je upravo zanat. Mnogo je više zanat, džaba ti talenat ako ti ne znaš da realizuješ to što si zamislio. Kako si ti uopšte učio u tom procesu? Ko su ključni ljudi, koje su ključne pozicije? Možda i neki ključni klijenti uz koje si najviše naučio?

Kako se uči van škole

Bojan Stefanović: Ključni ljudi su postojali, da. U svakoj od tih firmi, preduzeća, štamparija, agencija u kojima sam radio, uvek je bio neko ko je nešto znao. Ja sam uvek voleo da se nakačim kod nekoga ko nešto zna, da bih ja to nešto naučio. U studijima gde sam radio pripremu, kada se zaposlim, uvek je bio ili gazda štamparije, ili glavni operater, koji je držao u malom prstu softver kojim barata. Inače taj studio ne bi mogao da funkcioniše. Ako imamo mašinu za osvetljavanje filmova, koji se kasnije štampaju ustvari, on je morao to da zna, ceo proces pripreme, najobičnije vizit karte kako se slažu na tabak… Te neke sitne stvari sam učio od ljudi koji su mi praktično bili mentori. Kad sam savladao tehniku, bio sam u nekim lokalnim krugovima pripremaša. Bio sam doktor Corel. Corel draw, softver koji je bio primaran za to, prilično sam dobro savladao, znao sam mu sve cake, mane, prednosti, itd. Kasnije sam i ja to znanje prenosio dalje. U prvom ozbiljnom dizajn studiju gde sam se zaposlio, imao sam super mentora, Sinišu Radnovića, osnivača Grafix-a. On je radio nešto što sam ja ustvari provalio da bih ja voleo da radim. Slučajno se time ne bavi više. On je grafički dizajner koji se u to vreme nije specijalizovao, ali logo dizajn mu je bio jedna od stvari koju je najbolje i najviše radio. Konkretno tada on je lično radio logo dizajn za jednu našu veliku kompaniju. Tad sam se ja upoznao sa tim procesom kako to sve ide, šta znači tipografija, ali šta stvarno znači, i šta znači kada radiš na jednom logotipu. To je logo koji je sastavljen iz slova samo. I to radiš recimo godinu dana. Do tad to nisam ni znao da postoji. Da ti možeš na nečemu tako jednostavnom da radiš godinu dana. To su sada finese koje ja bez univerzitetskog znanja i bilo čega nisam znao, to sam učio peške, uz te mentore. Tada nije bilo ni interneta, ako ga je bilo kasnije, bilo ga je vrlo slabo. Knjige, ako se nešto prevelo, prevelo se, i ti prijatelji ako su videli malo inostranstvo, dovlačili su se pa se delilo sve. Ali, uglavnom je bio prenos znanja 1 na 1, ako nađeš pravog čoveka koji zna nešto i on ti to prenese i ti to vredno koristiš i vredno učiš, pa probaš da napraviš nešto.

Ivan Minić: U tom prvom delu tvoje karijere, dok nisi postao sam svoj gazda, koje su ti najdraže anegdote i najdraže situacije koje su se dešavale? Kad se setiš toga svega, čega se najradije setiš?

Bojan Stefanović: Prva stvar koja potpuno mi je bila odredila budućnost je kad sam video prvi put monitor. Ja sam odrastao na Commodore-u, pa Amigi koji sam kačio na dedin televizor, između dnevnika, da ja nešto tada popularnom Paint programu pogledam. U njemu si mogao da crtaš nešto. Imao je čak i DTP program, neki page stream, na kome sam čak i radio. Prvi moj logo za konkurs za logo za BK televiziju, sam radio u tom page trim programu za Amigu, i štampan na EPSON LQ24 igličnom matričnom, koji sam lično doneo na leđima iz Minhena u nekoj turi. 😀 Jer tad nismo još mogli da putujemo, bilo je drugačije. Prvi momenat kad sam video ekran 800×600 rezolucije, i kako izgleda tipografija na ekranu, to je bilo otkrovenje. Sve pre toga je bilo krzavo, bit mape, rezolucije su bile drugačije, pogotovo na Commodore-u. Kad sam prvi put video da ja stvarno mogu da uđem u slovo, u logotip, u bilo šta, da zumiram, to je meni bilo neverovatno iskustvo. Toliko sad deluje smešno, ali taj momenat mi je bio kad sam prvi put na kanti PC 3 8 šestici na C monitoru video Corel i video kako to izgleda: vektori, pomeranje, editovanje nečega. To se sećam da mi je prilično bio momenat koji me je odredio i rekao sam: „OK, tehnologija je uznapredovala, ovo možemo, idemo dalje“.

Ivan Minić: A rad sa klijentima?

Bojan Stefanović: U lepom sećanju mi je ostalo iz mnogo različitih razloga, to je malo kasnije došlo, rad na projektu Happy televizije, i logo Happy televizije. U agenciji u kojoj sam tada radio. Happy televizija je tada bila dečija televizija pre podne, a po podne je bio program za odrasle, ali ne onaj program za odrasle, nego neka generacija voditelja koji su bili generacija dece cveća, taj neki period. Brif je bio super pogođen, i originalni logo Happy televizije sa cvetićem i uskličnikom kao deo cvetića. Svi su bili srećni. Tad sam i dobio prvu ćerku, i ona svaki put pokaže: „Tata je ovo radio“. Gledali su se crtani filmovi, tako da to mi je uvek bilo lepo. Nažalost, cela priča Happy televizije je krenula u drugom pravcu i sam logo se poklopio sa razvojem situacije cele televizije. Ali to mi je ostalo, taj osmeh ćerkin kad vidi kao nešto što je tata radio ito je njoj bio mnogo bitno, jer je gledala te crtane filmove.

Ivan Minić: Kad kaže drugarima da je njen tata radio: „Šta radi tvoj tata?“ – „Moj tata je crtao ono.“

Bojan Stefanović: Da. Naravno, kasnije se i ponavljalo, radio sam dosta projekata koji su bili eksponiraniji, ali ovo mi je bilo iskustvo koje mi je najviše prijalo.

Ivan Minić: Zašto si odlučio da izađeš iz agencije, sigurnosti, dobre plate, verovatno i atraktivnih projekata, barem lokalno?

Rađanje Logoholika

Bojan Stefanović: To su me svi pitali. To je bila baš specifična situacija, jer supruga je bila trudna, a ja sam direktor u dobroj agenciji sa super platom, imam ekstra radni prostor, sve, ali ja dajem otkaz. Kažu: „Ti si lud“. Ali, u principu, iz dva razloga: prvo, došlo je do zasićenja. Rad u agenciji te prži prilično, pogotovo ako se to svede na pet, šest pitch-eva godišnje. Pitch znači da radiš nešto, pa ako dobiješ, dobiješ taj posao. To su vrlo kompleksni i veliki klijenti, kompleksni projekti na kojim radiš godinu dana, sa tim da možda rezultati neće biti nikakvi, odnosno da će neka druga agencija dobiti taj posao.

Ivan Minić: Da si radio za džabe.

Bojan Stefanović: Nisi ti radio za džabe, ti si dobio platu, agencija je dobila neki deo love, ali generalno to skoro pa niko neće videti. Kad je to počelo da bude gro posla u agenciji, a da ono što sam sve više i više viđao da volim da radim i da ne mogu da postignem, ključan momenat je bio da odem… U to vreme kada sam razmišljao da dam otkaz, paralelno sam našao neku ekipu svetskih dizajnera, dizajnera po svetu, i mi smo se okupili na jednom sajtu koji se zvao SitePoint, australijski. I dan danas postoji, ko je u IT-ju, zna otprilike. Pokrivaju raznorazne IT teme, ali su imali jedan deo foruma koji se zvao Logo battles, borbe logo dizajnera. Tu se skupila ekipica, nas 10 dizajnera, koji smo međusobno zadatke sebi davali. Takmičili smo se u izradi logo dizajna. Smislimo neku temu i iz čiste dosade. Ja sam bio art direktor, neki su tek počinjali, neki su bili vrlo dobri dizajneri, sad su još bolji. Onda smo se tu mi takmičili, igra je kao ping pong: ja pošaljem jedan, on mora da pošalje bolji i onda se ocenjujemo, nema nekog spektakularnog pravila igre, ali bila je zabava. To je onda neko snimio.

Ivan Minić: Kao neki brainstorm.

Bojan Stefanović: Ne baš da ne umremo od dosade, ali nešto što volimo. Da bi obojio ovu priču, ja sam i radio i vizualitete i logotipe pre toga, ali to je bilo na nivou jedan do dva godišnje. Ako imam sreće da neko iole ima neku kintu to da plati u Srbiji, ili ako se zadesi da imam neka leđa, ili neko me progura itd. To je na nivou dva logotipa godišnje, koji možda budu plaćeni. Malo je tržište, nikad to nije ovde bilo prepoznato, ako ima mesta za deset novih logotipa godišnje, zna se kojih deset ljudi će to raditi te godine, ili dva čoveka koji će to raditi. Ja nisam mnogo tu eksperimentisao. Ovo nam je bila super priča. U jednom trenutku neki čike sa tog sajta su videli da to je vrlo popularno, i onda su rekli: „Što mi ne bismo platili vama to? Da vam damo stvarnog klijenta, zašto sad da bacate tu energiju i vreme? Ovaj čika ima pekaru pored mene, treba mu logo, evo 100 australijskih dolara“. Onda smo se mi još više polomili i rekli: „Super, ovi će da nas plate.“ I mic po mic, oni su otvorili logo contest, promenili su ime tom delu foruma i tako ga nazvali. To je otišlo van svakakve kontrole, i tako je nastao „99 designs“. Čike su shvatile da je to dobra lova i da taj crowdsourcing u smislu logo dizajna može da bude vrlo dobar biznis. Oni rade vrlo dobar biznis i dan danas. Sa jedne strane meni je malo krivo što sam napravio to čudovište, zato što to čudovište je meni pomoglo u jednom delu karijere, siguran sam. Našao sam pet, šest inicijalnih klijenata i mogao sam da izađem. Zašto sam dao otkaz?

Ivan Minić: Ovo se sve dešavalo u paraleli.

Bojan Stefanović: U paraleli se dešava. U međuvremenu meni svako jutro stiže po dva, tri request for proposal, iliti ponude za izrade logo dizajna od nekih belosvetskih klijenata. Naravno ne oni od 700 dolara, nego oni koji vide da ja, između ostalog, i par tih dizajnera, stvarno dobro radimo i da oni imaju taj neki budžet koji je za neke lokalne uslove bio super. Nije svetski budžet, nego neki dobar budžet za izradu logo dizajna u Srbiji. Ja sam onda shvatio da ne mogu da postignem i da radim tamo i ovo da radim, ovo volim da radim, ovo me plaća tri puta više nego najbolja plata u to vreme, nego tamo gde sam radio. Matematika bila vrlo jednostavna. A i uspeo sam da budem tu, dok mi je mlađa ćerka odrastala. Radio sam tada od kuće, tj. počeo sam to da radim, kao svoj čovek, logoholik.

Ivan Minić: Imao si pripremu kroz to što ste radili, kroz zajednicu, kroz forum, da ste se tu takmičili, challenge-ovali jedni druge, ali kako izgleda to kada ti sa jednog posla koji je komplikovan, ima mnogo elemenata koje ti radiš, prelaziš u režim u kome si ti specijalizovan za ovo, ali toga ima mnogo? A to zahteva jako puno nekih zdravih ideja. Kad ti neko kaže: „Uradi flajere, ili uradi brošure“, ti možeš da ispolivaš flajer i brošuru tako što ćeš na manje-više istom layout-u da promeniš boje, staviš druge slike i to će da bude više nego dobro. Ali ovde to nije slučaj.  Ti ovde treba da se udubiš i zaista osmisliš da napraviš sebi radni proces. A sa druge strane, ovo je mnogo zahtevnije u smislu da brif od klijenta od kojeg dobijaš zadatak, projektni, koji dobijaš od klijenta, vrlo često nije dovoljno detaljan, nije dovoljno jasan. A ti nemaš varijantu da on hoće 50 stvari, pa ćeš ti dve ključne da staviš krupno, ovo ostalo ćeš da mu provučeš po stranicama… Ne. Ovo je jedna vrlo svedena, vrlo prefinjena forma. Ljudi to vrlo često ne razumeju. Ti nisi na početku kao dizajner, ali si na početku kao neko ko se specijaloizovao za to. Kako je to sve izgledalo?

Bojan Stefanović: Pošto sam krenuo od nekih tih manjih projekata: pekarica, moms and pops shop, kako već zovu Amerikanci, tako da nisam imao neki problem. Ja sam imao i previše iskustva radeći proteklih deset, ili ne znam koliko godina u industriji, znao sam prilično dobro razne industrije. To je bila možda moja komparativna prednost. Znao sam otprilike šta može da radi i šta ne može da radi u datom trenutku u datoj industriji, u smislu vizualiteta. Nisam se direktno bavio u toj meri kao sada, ali sam povremeno radio i to.

Ivan Minić: Bacio bih samo jednu promenljivu koju sada nisi pokrio, a to je „na podneblju“. Verujem da to dosta menja stvari u zavisnosti od toga za koga radiš, odnosno za koje tržište radiš.

Bojan Stefanović: To jeste. Mada u par agencija sam radio sa internacionalnim klijentima. Nije samo lokal. To je neko iskustvo koje sam imao, ali sam nekako iskoristio da odvojim kukolj od žita. Zadatak logo dizajnera jeste da treba tu neku suštinu i srž sažeti u nešto što je prilično jednostavno, ali je isto tako i neka prva stvar koja te označava i u kojoj se prepoznaješ.

Ivan Minić: Jednostavno upečatljivo.

Bojan Stefanović: Da. Mora da da neki prvi utisak, ne može logo da ispriča nekoliko kilometara priče, ne može da ispriča tomove, ali mora da ostavi utisak u pet ili tri sekunde. Ne znam koji je sad attention span, verovatno 0,01 sekunda. 😀 Ali u brzom treptaju oka da komunicira nešto što je tebi potrebno da komunicira u tom trenutku. Da li kroz boju, oblik, poruku itd.

Ivan Minić: Kako su se razvijali klijenti sa kojima si radio? Krenulo je sa tim vrlo malim klijentima, sa tim takmičenjima koja su bila i na SitePoint-u i na 99, a kako se priča razvijala ka nečemu većem i kako si ti uopšte postavio svoju poziciju? Kako si gradio svoj lični brending kroz tu celu priču? Kako su ljudi tebe nalazili? Pošto mislim da kad se zoveš Bojan Stefanović, to baš nije preterano…

Građenje svog brenda

Bojan Stefanović: Da, tako sam ja mislio. Nisam sto posto siguran. Pričao sam sa dosta kolega, da sam gurao kao Bojan Stefanović, pretpostavio bih da bih došao u jednom trenutku verovatno na sličan nivo. Tada mi je odgovaralo to, Logoholik mi je bio sasvim shodan tom tržištu i klijentima, bilo je idealno u tom trenutku. Sa K je Logoholik, pošto je sa C bio zauzet taj domen, i dan danas je zauzet, neki Japanac skuplja bedževe i ne da domen, nema šanse, to mu je hobi i strast. Taj Logoholik, to sam ja. Bilo vrlo lako za mene da se odlučim o imenu, ako već neću da idem sa „Bojan Stefanović“ kao autor. Ja sam bio u tom nekom tržištu gde „Bojan Stefanović“ ništa ne bi značilo i teže bi bilo da se brendira i pozicionira da dobije neku vrednost, da klijenti uvide vrednost u tome što ja pružam. Ovako je Logoholik u startu davao neku vrednost. Kasnije mi to zasmetalo, a verovatno i danas, kada pokušavam da raširim nešto, možda mi više smeta, pošto je nekako na sredini, između cheesy i ne cheesy.

Ivan Minić: Ali definitivno opredeljuje za identitet.

Bojan Stefanović: Definitivno. Paralelno kada sam 2006. godine krenuo sa logoholik.com, ja sam uzeo neku ekipu sa SitePoint-a, i napravili smo agenciju, kao svetsku, koju smo nazvali „10 creatives“, jer nas je bilo desetoro. Ja sam bio drugi osnivač, i imali smo dizajnera i dizajnerki iz Engleske, Rumunije, Portugalije, Amerike, Holandiije… Imali smo celu agenciju na Active Collab-u. Beta 0.1, pre-beta, tu smo držali sve, ceo projekt menadžment. Podržimo domaće. To nije loše funkcionisalo, bilo je veoma optimistički zamišljeno, pošto ja i Marko, osnivač, nas dvojica smo to osnovali preko G Talk-a, kako se već zvala ta Google-ova aplikacija. To je jedina komunikacija, mi se nikad uživo nismo čuli preko telefona, a kamoli videli, cela komunikacija je išla preko Messenger-a. Mislim da je puklo u jednom trenutku kada smo prvi put dobili jedan malo veći projekat, klijent je zatražio da dođemo do Rima da potpišemo ugovor, i onda smo shvatili da ja nemam niti vizu, niti mogućnost da za nedelju dana uzmem italijansku vizu, pričamo o tim nekim vremenima kada je to bilo malo komplikovanije. A Marko, Finac, nikad pasoš u životu nije izvadio. Tako da smo mi došli do zaključka da za nedelju dana teoretski niko ne može da se pojavi da potpiše taj ugovor u Rimu. U pitanju su bili neki klijenti sa Malte, ozbiljan posao za brending. Prilično smo neozbiljni bili, tako da sam tad shvatio da online agencija u to vreme ne može da funkcioniše. Izbori saradnika i partnera – mi smo funkcionisali super u tom nekom nivou gde ne treba puno logistike, ali čim je prva logistička stvar bila potrebna – pasoš da izađeš iz zemlje, tu smo pali. Ta priča sa agencijom se tako završila.

Ivan Minić: Kaže jedan moj prijatelj koji isto ima dizajn studio: „Super je to sve, mi kreativci smo se skupili, ali neko mora time da se bavi“. Neko mora zapravo da se javi na taj telefon, da odgovori na taj mail, da ode da kupi sve što treba, potrepšine za studio itd. 😀 Još oni imaju hardverski studio. Tako da je to posebno zahtevna stvar. Nisi mi odgovorio na onaj deo koji se odnosi na to ko su bili klijenti sa kojima si radio? OK, rekao si da je prvo krenulo od tih malih shop-ova i malih biznisa, ali onda je to počelo da se širi. Jedna od stvari je bitna, kad pričamo zašto ti kao neko ko je u nečemu sjajan, treba možda da radiš i male klijente, možda treba i da radiš non-profit klijente, zašto? Zato što ti to daje priliku da ih uradiš onako kako ti hoćeš. Kažeš: „OK, dobićete to free, ali po mojim uslovima. Ja hoću da to bude jedna stvar koju ja stvarno mogu da stavim u svoj portfolio i ako me pustiš da ja radim kako mislim da treba, to će da izgleda ovako. A ja mogu da uradim i kako ti hoćeš, jer na kraju dana, ti plaćaš.“ Kako si se ti vodio time i gde si uopšte pokazivao to što radiš?

Vidljivost rada i reklamiranje

Bojan Stefanović: E pa ovako. U principu ja sam se trudio da svake godine imama dva, tri projekta za nevladine organizacije ili neprofitabilne organizacije. Ili su mene cimali, pa sam imao listu čekanja, kada sam već bio malo popularniji ili sam ja tražio nekoga gde sam onda radio, to što ti kažeš, nešto što mislim da je ok. Posle se pokazalo, čak sam i neke nagrade dobijao ili su izlazili ti radovi u publikacijama, kao što je LogoLounge i tako dalje. Klijenti su me nalazili u principu, u to vreme nije toliko bilo mesta za eksponiranje, kao sada. Facebook, Instagram, ništa od toga. Bilo je par nekih manjih sajtova, bio je Logopond. To je sajt koji je još uvek živ, radi. To je bio jedan od većih, u stvari najveći u tom trenutku u svetu galerija, pored ovog LogoLounge-a koji se plaćao praktično, platiš nešto i oni imaju nekog, ali su više bili fokusirani na knjigu. Svake godine rade knjigu logo dizajna i onda u principu sve što vredi u logo dizajnu se tu smesti i ti imaš tu neku online pretragu, ali je to bilo vrlo rudimentarno tada. I danas nije ništa specijalno, bolje je, taj online deo, ali je knjiga je ostala kao pandan. Dok je Logopond prvo bio kao..

Ivan Minić: Community.

Bojan Stefanović: Mesto gde možeš da nađeš inspiraciju, tako se i zvao. Dejvid je tako i nazvao taj njegov sajt, kao inspiracija za vizuelno. I tu sam ja u principu u jednom trenutku postao Logo dizajner meseca, to ti znači da imaš mesec dana neki..

Ivan Minić: Istaknut si na naslovnoj strani

Bojan Stefanović: Istaknut si na naslovnoj strani i to mi je baš grunulo.

Ivan Minić: U pretrazi se vidi.

Bojan Stefanović: Jeste, jeste. To mi je baš grunulo, pored nečega što sam malo radio na 99designes-u, relativno brzo je izašao, kada sam shvatio u šta se sve to pretvorilo i kako je to mnogo rada ni za šta. Ono ranije je bilo, ok zezali smo se, radili među nekim društvom. Onda se ispostavilo da ti moraš neki konkurse, sto nekih konkursa ni za šta da radiš, tako da potpuno se protivilo svakom iole normalnom biću, ako imaš iole i neku drugu obavezu. Ako baš nemaš ništa da radiš…Ja i dan danas kad me neko pita: “Kako da učim?”, reko: ” Idi slobodno na 99designs, uzmi slobodno bref-ove i radi. Ne moraš ni da učestvuješ, ali imaš eto izvor brief-ova, izbor realnih nekih tamo firmi, pa radi, vežbaj, usavršavaj se”.

Ivan Minić: Radi, usavršavaj sebe.

Bojan Stefanović: Jeste, to je sasvim ok. Tako da taj neki Logopond mi je super bio odskočna daska, jer sam dobio dosta klijenata, zahteva i nekako sam izgradio taj neki svoj brand na taj način. Kasnije sam ostao lojalan tom Logopond-u, tamo sam i dan danas administrator, neko ko može da stavi u galeriju nešto što vredi, jedan od administratora. Ali sam recimo preskočio neki nalet, Dribbble-a i Behance-a zbog Logopond-a jer sam bio veoma ljut. Kada je Dribbble izašao on je bio prilično kopija Logoponda, onako prilično, prilično. Sa tom razlikom da nije bio ograničen samo na logo dizajn, neka prva verzija Dribbble-a. I ja sam tu bio kao neko ko je nastao na Logopond-u i veran Logopond-u i ja sam to kao ignorisao uspešno jedno godinu dve, što se ispostavlja kasnije da je profesionalno to bila greška, jer da sam od početka bio na Dribble-u, verovatno bi bio u onoj ekipi koje imaju možda veći broj pratilaca ili neki reach i samim tim i još nekih kvalitetnijih poslova, tako sam ja tu neki korak izgubio jer sam ostao veran konju koji je bio indisponiran. Ipostavilo da Dejvid, vlasnik kluba, nema neke ideje da podigne taj sajt i uprkos svima nama koji smo ga molili, kumili davali mu besplatan dizajn i sve živo, da podignemo taj community da se ne raspadne, on se u principu raspao. Jer njemu je poslovni model od samo Logopond-a u principu odgovarao, da on ima neku zaradicu od tih bannera i to je njemu super, hrani mu porodicu i samo da kaplje. Nije nikad razmišljao da podigne, za razliku od Dribbble-a koji su odmah ušli pro. Ne odmah, ali imali su jasan biznis plan i šta će da rade sa tim sajtom.

Ivan Minić: Ono što bih voleo samo da te pitam da pojasnimo je taj deo sa Logopond-om. Logopond je prilika dizajnerima da postave svoje radove.

Bojan Stefanović: Jeste, besplatno.

Ivan Minić: Koji ne moraju da budu prihvaćeni logotipi.

Bojan Stefanović: Ne, ne.

Ivan Minić: Čak nege u opisima stoji, klijent je prihvatio.

Bojan Stefanović: Ima čak i da izabereš.

Ivan Minić: A ima i varijacija gde se kaže- ovo su tri varijacije na temu.

Bojan Stefanović: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Prihvaćena je druga, ovo nije prihvaćeno, meni je interesantna, ja sam ponosan na nju, hoću tu da je pokažem. Svaki dizajner ima svoj profil gde se izlistava sve što je on objavio do tog trenutka. Onako, vrlo je danas možda to sve imaš i na svim onim drugim, ali u tom trenutku je to bio jedan jako lep online portfolio i ljudi su dolazili. Ja i dan danas kada tražim inspiraciju, odem tamo jer nema šuma.

Bojan Stefanović: Nema, nema. Odavno nema.

Ivan Minić: Vrlo je svedeno na to što me zanima.

Bojan Stefanović: Mi smo čak imali u tom nekom rudimentarnom sistemu, prvo te verzije Logopond-a, imali smo kao neki comment section, gde smo imali jedan community. Skoro sam sada bio u Chicago-u i nas troje, četvoro se našlo iz Amerike koji su u Logopond-u i videli smo se. To su community dizajneri i skapirali smo se i tako dalje. Čak nije imao neki forum, nego si na svaki logo mogao nešto da komentarišeš. Tu su bukvalno imali sesije, priče o nekoj temi. Tako da je bio čak neki community, iako realno sajt u startu nije bio zamišljen da ima community, niti je ideja da to može da bude community, ali eto. Ljudi sami naprave community i gde može i gde ne može, samo im daj neki minimalni preduslov.

Ivan Minić: Samo ako ih skupiš.

Bojan Stefanović: Da to, e to.

Ivan Minić: Nekada je to bilo dosta jednostavnije i mnogo je manje prostora uopšte bilo, na kojima ti možeš da se oglasiš, pojaviš. Sada je to dosta drugačije, sada baš ima i mnogo specijalizovanih, ali ima i mnogo više konkurencije. Prvo, šta ti sve sada radiš od toga? A drugo, šta bi ti preporučio nekome ko hoće da uđe u priču i jasno mu je da ne može da se fokusira na sve. Ako bi morao da izabereš nešto, na šta neko treba da se fokusira, jer jedan deo vremena mora da se bavi sopstveni razvojem, šta bi bilo nešto što misliš da je najvažnije?

Bojan Stefanović: Sada je veliki problem što je količina svega enormna, informacija odnosno raznoraznih kanala kojima možeš i količina praktično i dizajnera. Verovatno je i ranije bilo ovoliko, ali sada možeš da vidiš konkretno koliko je to. Neki način na koji sam ja pokušavao i koji sam shvatio da trenutno verovatno je najbolji, ako iole imaš vremena da se posvetiš, da uzmeš neki projekat, izmisliš ili nađeš neku firmu u lokalu ili nešto što misliš da bi mogao bolje da uradiš i onako potrudiš se da uradiš onako malo bolje, da se malo potrudiš oko toga i da napraviš, što je najvažnije, vrlo dobru prezentaciju, da li to na Behance-u ili negde.

Ivan Minić: Studiju bukvalno od toga.

Bojan Stefanović: Da, da.

Ivan Minić: Zašto ti misliš da treba tako.

Bojan Stefanović: E to. I to nije vezano samo i za logo dizajn to je i za UI i za UX i pogotovo za UX, gde je pun Dribbble nekih lepih sličica, ali oni koji dobijaju posao su oni koji su to malo i objasnili. To recimo ja slabo radim, jer sam ja vizuelni tip i uvek sam smatrao, ljudi će to videti ja sam to nacrtao, šta ima da objašnjavam. Ali, to je nešto što je u današnjem svetu jedna bitna i u stvari jedina razlika, taj storytelling, odnosno ta neka priča koja ide uz. Ako si baš vrhunski majstor pa možeš sve slikom i crtežom da ispričaš ok, ali to ne može mnogo ljudi da uradi. Vrlo malo njih može da samo crtežom i slikom kaže toliko dobro da samim tim to bude dovoljno. E sada ako to ne možeš, ako nisi došao do tog nivoa, onda bi morao da uključiš neke druge vijuge, da probaš da napišeš neku priču oko toga, kako, šta, da napraviš neki case study, što si ti rekao- studiju o tom projektu i da to lepo prezentuješ.Dosta ljudi koje ja znam, baš dosta dizajnera koji recimo četiri meseca godišnje rade, a šest meseci lickaju portfolio, iliti prave Behance i na osnovu toga dobiju još bolji posao sledeće godine. To je jadna od stvari, ako uspeš da napraviš barem 60:40, znači 60% vremena da radiš to što radiš, posao, a 40% da radiš na usavršavanju ili na reklamiranju, pozicioniranju sebe, ti ideš u budućnost i možeš sebi da gradiš nešto tj. imaš neki plan.

Ivan Minić: A šta ti sve radiš?

Bojan Stefanović: Pa sada mogu da ispričam šta sam radio pa šta nisam radio, pa šta sad opet radim i tako dalje. Od recimo 2006. do 2010. sam sve radio, sve što je moglo da se radi.

Ivan Minić: U tom trenutku.

Bojan Stefanović: U tom trenutku, šta sam imao od social networks-a, šta sam imao od društvenih mreža, od kanala ja sam tu bio. Ja sam iskakao iz frižidera kao najgori, mrzele su me kolege vrlo, bio sam na Google-u za Logo, portfolio, Logo dizajn portfolio na prvom mestu. Onda su me izbacili u 99designs i još par tih Logo Contest Site-ova. Platili su i izbacili su me, ali sam dugo vremena bio prvi živi čovek na Google-ovoj prvoj strani i to konstatnim radom, odnosno puštanjem stvari na Logopond. Imao sam sajt. Moja srećna okolnost verovatno je to što online logo dizajner, nije bilo nešto čega je bilo kao sada.

Ivan Minić: Nije postojalo kao specijalizacija.

Bojan Stefanović: Nije postojalo. Tako da je moj sajt godinama bio uvrštavan u, imaš onaj popularan blogpostovi, 10 najvećih.

Ivan Minić: Najboljih 10.

Bojan Stefanović: Da i ja sam Logoholik.com je uvek bio Logopond, par nekih još sajtova koji služe za inspiraciju i moj sajt. Ja nisam gajio inspiraciju, ja sam to je portfolio sajt mene, ali ja sam imao toliko mnogo radova, da su ljudi sasvim logično stavili u tu kategoriju, jer je bilo 200, 300 logotipa i to je bilo sasvim dovoljno da se smatra na 8. mestu galerija logotipa, sajt za inspiraciju. E sad, neki su to malo ozbiljnije shvatili pa su krali i kopiral, ali to je sasvim ok na internetu. Tako da je tako do 2010. prilično dobro i super išlo sve i dobijao sam poslove koji su bili sve bolji i bolji. Automatski sam ja i podizao cene jer sam gledao kako ide konkurenicija. To je sad jedna posebna priča, isto može da bude zanimljiva. Gledaj ko je u tvom rangu, kako on naplaćuje da li je on iz Amerike ne bitno, ako radiš slično njegovom kvalitetu i ako imaš klijenta kao što on ima iz Amerike, zašto bi ti naplaćivao manje od njega, ne vidim nijedan razlog. Ako isto ide komunikacije online i ako je on isto u Pittsburgh-u, a ovaj iz Washington-a, a ja sam iz Beograda apsolutno je identično, ako možemo da komuniciramo na isti način, na normalnom engleskom, razumljivom.

Ivan Minić: I ako možeš da se prilagodiš njegovoj vremenskoj zoni.

Bojan Stefanović: Da, to jeste. U gomilu slučajeva u manjim mestima gde nema lokalnih dizajnera koji se reklamiraju ja sam bliži bio kada sam bio na prvoj strani Google-a, nego neki komšija Logo dizajner koji je možda bolji i jeftiniji od mene, Kanađanin komšija, ja sam bio bliži njemu, jer će on ukucati na Google-u tada Logodizajn i naći će mene. Tako da sam na osnovu toga, imao dosta posla. Vremenom sam možda i mogao i da biram. To je bio period kada si mogao da imaš toliko ponuda za posao da možeš da biraš šta ćeš da radiš. Uglavnom možeš to kada radiš dugo godina i kada imaš studio koji dobro radi i poznat je, uglavnom možeš da biraš, ali baš sam bio besan, da pravim kriterijume, čak sam i morao jer nisam mogao da uzmem sve poslove i onda sam normalno nešto prebacivao malom broju kolega koji se bavio time i to smo nešto zajedno radili, ali generalno mogao sam da napravim selekciju. Onda sam shvatio da to ničemu ne vodi, ajde da podignem cene. Logičan sledeći korak, ok podigni cene, pa ćeš tako da napraviš selekciju, glupo je, jer nemam kriterijumu po kom ću raditi za Peru, a neću za Miku. Sve one osnovne, nisu cigare, ne radim religiozne stvari, za vojsku neću da radim, eto tako nešto. Kada sam to sve ukinuo, nemam nijedan parametar za kojih bio radio za Peru, Miku, lepši, ružniji, tako da eto.

Ivan Minić: Ono što sam isto ispratio kroz prethodne godine, dugo se znamo, to je da ti svake godine izdvojiš neko vreme kada uradiš nekakav godišnji presek, da li je to projekat koji je nešto bio specifično te godine, pa se bavi možda lokalnim brand-ovima ili ona abeceda brand-ova koje si radio ili nešto tako.

Bojan Stefanović: Logo azbuka.

Ivan Minić: Tako je, Logo azbuka.

Bojan Stefanović: Čak i to imam.

Ivan Minić: Šta su stvari koje radiš tog tipa danas i zašto to radiš, odnosno koliko te stvari za tebe imaju smisla komercijalno, a koliko je to prosto nešto što želiš da uradiš?

Bojan Stefanović: Pa, da nastavim ovu priču, taman ću da se nadovežem. Ovo sve što sam radio, radio sam do 2010. pa sam onda prestao da radim, dobio sam drugo dete mislio sam da će to sve samo da ide. Normalno, to ništa samo neće da ide. Onda sam ja prestao da malo to sve pravim, da budem na tim prvim stranama Google-a, jer sam mislio da će to samo da se bilduje. Kada je nivo posla malo previše opao, da ja moram ponovo to da krenem, posle par godina sam ponovo krenuo i to što si pomenuo, u principu dve stvari. Meni je super da sagledam šta sam te godine radio, da vidim gde sam šta sam, napravim taj neki Logofolijo za, da li pola godine ili zavisi. Ako sam te godine imao baš mnogo posla, podelim na četiri sezone, pa imam Logofolijo 2017. sezonu proleće, pa leto, zima i tako dalje.

Ivan Minić: Kolekciju.

Bojan Stefanović: Pošto sam ja stvarno imao dosta radova i dosta sam radio i onda mi nije bio problem da napravim abecedu sastavljenu od logotipa koji koriste početna slova firmi za koje sam radio. Znači, nisam ja crtao tu abecedu, nego sam bukvalno uzeo folder i otvorio- ok, imam dvadeset firmi na A, ima zanimljiv A monogram, ok A, B i tako dalje. To je recimo sasvim zanimljivo, niti je sada spektakularno i najoriginalnije, postojalo je pre toga ali je lepo prošlo. Ti godišnjaci isto ponekad, jedno vreme sam čak počeo da pravim i temu logowars kao star wars, neka parodija pa kao crno belo vs. colour. Hteo sam da krenem u neke edukacije itd. To je tih nekih 40% u mom slučaju vremena koje se baviš nekim svojim kao projektima ili toj nekoj izgradnji reputacije ili jednostavno način na koji češ dobiti posao, jer moraš da stigneš u taj neki feed tog nekog klijenta, jer neki mrtvi portfolio starijih radova, relano u današnje vreme vrlo retko može da donese konstantan posao. Jednostavno ono što preovladava je da neko vidi da si ti nešto juče radio, preključe i onda kaže: “Aha, ovaj je aktivan, ovaj radi”. Vrlo retko se desi: ” E ti si pre 10 godina radio onaj logo, video sam ti portfolio, ajde sad da radimo”. Nego, ako si mu upao u feed, ti si živ logo dizajner koji to sada šljaka, isporučuje, e takav mi treba.

Ivan Minić: Jedna od stvari o kojima smo pričali pre početka snimanja ovog razgovora, je to da postoji sve više i online alata i raznih eksperimenata u kojima je negde cilj da se deo tvog posla automatizuje. Koliko misliš da je to budućnost? Negde mislim da je jako važno u samom poslu uspeti izvući od korisnika šta on želi. Ti si pre nekoliko godina krenuo sa upitnikom, koji se u međuvremenu unapređivao, ali taj tvoj upitnik je za mene potpuno sjajan, iako ja imam tu sreću da ponekad mogu i mimo upitnika nešto da dobijem.

Bojan Stefanović: Da.

Ivan Minić: Ako napišem dovoljno jasan brief. Taj upitnik ima dosta koraka, ali zapravo ti da celu sliku i možda ti pokaže i možda ti nekada ne da celu sliku, ali ti pokaže da neko ima šizofreniju i da možda ne treba da se radi sa njim. Nekako mi se čini da taj deo sada kada možeš da koristiš računar, da odlučuje o tim stvarima, da taj deo može da napravi najveću razliku.

Bojan Stefanović: Jeste.

Ivan Minić: Dobro postavljena pitanja, mogu da naprave kosrisniku nešto čime će on biti zadovoljan. Možda to neće biti neko vanserijsko rešenje, ali mi uglavnom u ovom poslu radimo stvari koje su dovoljno dobre. Retko dođemo u poziciju i zbog poverenja i zbog svega, da možemo da uradimo nešto sa čime stvarno možemo da kažemo: “E ja sam na ovo jako, jako ponosan”.

Bojan Stefanović: Upitnik, da. U stvari taj discovery deo, taj deo kada sa klijentom dođeš do nekih osnovnih stvari i nekih smernica. Pomenuo si taj AI, u principu: “Mišo, plašim se”, ne nije, ne ide tako.

Ivan Minić: “Bojim se Mišo”

Bojan Stefanović: “Bojim se Mišo”, da, da. Oni koji treba da krenu odmah da se boje su oni koji tek počinju, a nemaju ideju da će time da se bave baš ceo život i onako mogli bi da zarade neku kintu sa strane. Njih će zameniti, AI,  to je neka donja granica, nekih 40%, za neke stvari za koje u principu ne treba neko preveliko znanje i nije neka prevelika kreativnost, jednostavno AI će imati praktično sav research ovog sveta u jednoj mikro sekundi vremena i moći će da radi N iteracija u jednoj mikro sekundi vremena i tako dalje. Na kraju će ubosti nešto što će biti podjednako kvalitetu nekoga ko tek počinje i nema iskustva i nema tehniku da to uradi. E sad, ideja je da se uđe u taj gornji dom i treba ostati tamo, jer to neće moći da zameni nešto što nije očekivano, nešto što ima priču iz nekog ugla. Nema još teorije da uhvati i da zamisli da neki Apple, neka IT comparative treba da ima jabuku za logo i tako dalje.

Ivan Minić: Jel mogu sada da te prekinem sa jednim momentom koji ja volim negde da pomenem kao primer. Nedavno sam imao tu situaciju sa devojkom da pričamo o njenom novo projektu koji hoće da radi i onda je ona meni otprilike skicirala kako hoće da izgleda logo i ja sam rekao da se meni to ne dopada, ne što mi se estetski ne sviđa nego mislim da nije dobro rešenje, ne može da se napravi adekvatno pojednostavljenje i i stilizacija koja je tu potrebna. Onda smo tu imali diskusiju u kojoj se ona nije složila, a ja sam negde krenuo iz ličnog iskustva koje se promenilo kroz vreme. Ona je rekla: ” Ja znam kako hoću da izgleda taj logo”. Ja sam joj samo rekao: ” Ti ćeš znati kako treba da izgleda taj logo kada ga vidiš, a do trenutka dok ne vidiš rešenje koje je rešenje, ti možeš da imaš neke predstave o tome, ali postoje ljudi koji se bave samo time”. Ok, taj logo sam crtao ja i nacrtao sam ih mnogo u životu, ali meni kada treba logo za nešto do čega mi je stvarno stalo, recimo Pojačalo, ja pitam tebe, zato što to nešto čime se ti baviš. Da, ja sam napravio 50 logotipa u svom životu usput i neki od njih, iako se ja time ne bavim, ja sam vrlo zadovoljan kako su oni ispali. Ali, ja sam svaki put kada sam tebi slao u jednoj, dve il tri iteracije, dobio rešenje kojim sam bio više nego zadovoljan, dok u mom slučaju vrlo često se desi da ja od nečega odustanem, jer jednostavno nemam dovoljno dobro rešenje za taj problem. E, to što ja radim će zameniti neki i aj aj, ali to što ti radiš možda će mu trebati malo više vremena.

Bojan Stefanović: Pa trebaće mu više vremena, da, da. Ja se nadam da je to nezamenljivo 🙂 Ali to u nekoj varijanti, ne znam kada je beše projektovana Singularity 2050. bila je 2045. po ovom, kako se zove..ne bitno. Do 2050. barem, kada se..znaš o čemu pričam, da ne ulazim u tu temu.

Ivan Minić: Znam, znam. Pa vidi, mi smo svi odrasli na Terminatoru i sad u svakom trenutku čekamo da Skynet preuzme sve. Srećom nije za sada otišlo u tu stranu, ali ne bi me čudilo da u nekom vrlo bliskom periodu..

Bojan Stefanović: Ja nisam ni protiv tehnologije ni za, ja sam samo nemi posmatrač i logički zaključujem i čitam. Znam otprilike šta čekam.

Ivan Minić: Problem je kad posmatraš stvari pragmatično sa strane, onog trenutka kad mašine procene da smo mi suvišni, ako si pragmatičan i realan i gledaš to sa strane, i ti ćeš da zaključiš da smo i mi suvišni ovde 🙂

Bojan Stefanović: Jeste.

Ivan Minić: Samo na logici funkcionišemo.

Bojan Stefanović: Nažalost.

Ivan Minić: Ono sa čime bih voleo da zaključimo ovaj razgovor, a znam da je to teško pitanje ali mislim da je jako važno, pričamo ljudima koji vrlo često ne znaju na pravi način da verbalizuju koje su to neke vrednosti koje njihov brand nosi, tek grade celu tu priču. Oni su napravili proizvod koji je dobar, sad treba ispričati priču tog proizvoda. Nije svako vičan tome da od dobrog proizvoda napravi dobar brand, sa dobro pričom. Tvoja uloga tu je višestruka, gde ti možeš da učestvuješ u imenovanju toga svega, odnosno nameingu i u celom daljem kreativnom procesu, ali šta bi savetovao ljudima koji kreću da razmišljaju o tome. Nisu još došli u fazu da će angažovati nekoga, ali kada angažuju nekoga oni treba da dođu, sa kakvim predznanjem se ide u kafanu, treba da dođu sa nekom ideju, nečim, a oni o tome u suštini ne znaju ništa. Kako bi ih ti usmerio, u kom smeru da razmišljaju.

Bojan Stefanović:  Pa, ima nešto što se zove balans, design first uopšte pristup u nekom svetskom, ajde sad počevši od nekih većih firmi, ali generalno u današnjoj celoj gunguli informacija i svega i svačega, neki design first pristup znači da, jednostavno, ti možeš i moraš da podigneš kvalitet i vrednost svog proizvoda firme kroz dizajn u prvom nekom koraku, Kasnije bi trebalo da uvežeš sa nameing procesom i celom pričom oko toga, ali moj neki poslednjih ne znam koliko x projekata i za manje firme, uglavnom je cilj bio da podignemo vrednost. Ili ako se radi rebranding, da podignemo vrednost same kompanije, za neku exit strategiju ako je prodaja, akop ričamo o start up-ima, da podignemo tu osnovnu vednost kroz pametan i koncizan dizajn. Ne mora čak da bude lep dizajn

Ivan Minić: Vrlo individualna stvar.

Bojan Stefanović: Tako je i pitanje je šta znači. Dizajn tu treba da proda i nećemo sada da ga mešamo sa umetnošću, lepo je opet stvar utisaka itd, nećemo da ulazimo u to. Sama ideja da dizajn može da podigne vrednost, sada više nego ikada. U 90% slučajeva ljudi imaju proizvode koje još nisu proizveli, koje je 99% dizajn, imamo koncept, sve, pa kada se prodamo, proizvešćemo. Ja imam neke prijatelje koji isto rade i ja njih isto savetujem: “Nemoj molim te da praviš hiljadu nečega, pa da prodaješ, istorija daleka. Vidi da li ćeš naći kupca, ako imaš već nešto onda prodaj pa napravi, nemoj da držiš lager i praviš, niko ne pravi lagere, to ne može da se radi”. U neke industrijama mora, normalno, u dosta industrija. To je nešto što ja u principu uspešno radim sve ove godine i neki deo koji isto je zanimljiv. Ja u principu nudim, uslovno rečeno, neki kvalitet koji možda može da ponudi neka agencija, ali ja nemam onaj agency overhead, odnosno nemam one kafe kuvarice, velike prostor u centru grada. Imam manji prostor u širem centru grada, tako da mogu da ponudi taj neki kvalitet koja bi neka agencije, verovatno čak možda i manji, jer verovatno i ne može da zaposli eksperta logo dizajnera, nego će angažovati ali će biti mnogo skuplje, i tako dalje. Ja imam nešto što me sve ove godine prati, a to je da ja u principu pomažem kompanijama da izgledaju veće nego što jesu, što nekom prvom

Ivan Minić: Ozbiljnije, nego što jesu.

Bojan Stefanović: Ozbiljnije. Dajem im tu neku gurku, da bi oni to stigli sa svim ostalim stvarima koje moraju da postignu, ali otklanjam im onu prvu smetnju- da se pojave i da budu viđeni. Kada se to već desi, onda oni imaju lakše mehanizme ako neko nešto naruči, da se organizuju. Vrlo je teško u moru svega i svačega, doći u poziciju da te neko vidi.

Ivan Minić: Jedna od stvari, kojima se vrlo često bavimo sa ljudima iz malih firmi je upravo to da dizajn samog proizvoda i naziv i dizajn ambalaže i sve što uz to ide, ako je proizvod visokog kvaliteta, njega ne možeš da spakuješ sa bezveznom nalepnicom u običnu flašicu ili teglicu ili nešto slično, jer si na taj način drastično smanjio vrednost tog proizvoda u odnosu na bilo koje druge. Neki proizvod koji je možda manjeg kvaliteta ali je bolje spakovan, prodavaće se skuplje i verovatno bolje. A jeste to neko investiranje na početku koje ljudima nije tako lako, ali je to nešto što ozbiljnu razliku može da napravi.

Bojan Stefanović: Jeste, pa u nekim slučajevima se desi da nemaju lovu, a mogu da investiraju u dizajnera koji će im napraviti unikatni set tih običnih flašica ili kartona. I to će koštati, ali ima načina da nešto što je običnije napraviš neobičnijim, kad pričamo već o pakovanju, ali slaćem se. Ako pričamo o našem tržištu, tu nema mnogo priče, takvo je kakvo je. U nekim okvirima u kojima može da se kreće, ona će se kretati. Ja u poslednje vreme viđam i vidim situaciju, što je po mene super, ima dosta start up-a, naših ljudi koji su radili napolju, pa ovde otvaraju start up-e i imaju neki mindset i neko razmišljanje koje je bliže meni i nekom normalnom načinu poslovanja i to je super . Ali i dalje imaš neki veći broj firmi koje su rasle ovde, nikada nisu izlazile napolje i to je dosta problematično. Jednostavno nivoi odluke, kako se odlučuje, ko odlučuje, nekako ne vidim tu plan i program nikakav.

Ivan Minić: Isto jedna od stvari o kojima često prilčamo je, ako razmišljaš da kreneš u nešto i inspiracija ti je bio neko ko već radi nešto donekle slično, nemoj napraviti to isto. Isto već postoji, napravi svoju varijaciju toga, ne moraš ni da odeš preterano daleko. Ta priča sa ambalažama je uvek izazov, zato što treba da napraviš nešto što je racionalna odluka. Treba da ga poboljšaš 50%, a da cena ne bude drastično promenjena. Imali smo situaciju, baš sam gledao dve teglice koje su vrlo slične, da jeste ova jedna lepša, ali ona je 70 dinara komad, a ova je 17. Pa dobro, za toliko će i neka lepa etiketa na teglici da promeni celu priču. Treba negde postaviti stvar racionalno, u nekim situacijama i taj investicija od 70 dinara po teglici ili 100 dinara po kutiji može da ima smisla. U mnogim, treba da nađeš najbolje optimalno rešenje koje zadovoljava i funkcijom i izgledom to što treba, ali da bi ti to našao mnogo je lakše da pričaš sa nekim ko se time bavi, nego da ti sada pokušavaš od svega što je dostupno da suziš izbor i verovatno u tom procesu pogrešiš.

Bojan Stefanović: Neki ljudi da tako štede, na kraju se ispostavi da to baš i nije bila ušteda. Pogotovo kada se odštampa neki tiraž, nečega što se ispostavi da nije trebalo da se odštampa i tako dalje. I to meni reicmo pomaže kod određivanja budžeta, kod klijenata u zavisnosti od veličine kompanije, na kraju kada se vidi koliki nam je trošak sledeće godine na štampu i svega kad stavim na papir, pa vam se ne isplati da angažujete nekoga, malog od palube da vam uradi nešto, jer će mnogo skupo da vas košta sledeće godine, da to promenite ponovo. I to je jedan od parametara

Ivan Minić: Koje prosto treba uzeti.

Bojan Stefanović: Da, da.

Ivan Minić: Boki, hvala ti što si bio.

Bojan Stefanović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Kao što smo pokrenuli pre nekoliko epizoda i u ovoj delimo knjigu. Ovoga puta Robert Kiyosaki “Bogati otac siromašni otac”. Ovoga puta vrlo interesantan cover, koji je Finesa pripremila, tako da svi koji ste zainteresovani za ovu knjigu, a preporuka za nju defitivno, ostavite komentar da ste zainteresovani ispod ovog videa n Youtube-u, a mi ćemo pred objavljivanje naredne epizode izvući nasumično tri dobitnika i onda vas kontaktirati da dobijemo adresu i sve, da bismo mogli da vam dostavimo knjigu. Još jednom Boki hvala što si bio, nadam se da je i vama, slušaoci i gledaoci, bilo interesatna ova priča. Ja ću vas zamoliti kao i do sada da nam sve svoje komentare, ideje, predloge i bilo kakav feedback ostavite na društvenim mrežama ili nam pišite, jer to je jedini način da budemo bolji i da iz epizode u epizodu, nastavimo da pričamo priče koje osim što su nama interesantne, budu i vama interesantne. Hvala na pažnji još jednom, hvala tebi što si bio.

Bojan Stefanović: Hvala ti.