EP050: Vladimir Vulić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 50. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a danas imamo posebno zadovoljstvo u jubilarnoj 50-oj epizodi, da nam je u gostima iz neposrednog inostranstva naš dragi prijatelj Vladimir Vanja Vulić, bivši profesor, a sada rekolescent, poslovni konsultant i predavač. Jedan od kolega koji zaista širom sveta uspeva da prenese neke sjajne stvari nekim čudnim ljudima, jer obično čudni ljudi idu na konferencije. Mi smo se tako isto i upoznali, u nekim vrlo čudnim okolnostima. Dobro došao.

Vladimir Vulić: Bolje te našao i veliko hvala na pozivu.

Ivan Minić: Ja moram u tom introu da objasnim kako smo se mi zapravo upoznali.

Vladimir Vulić: Toga sam se i plašio.

Ivan Minić: Kad sam ja tebe prvi put čuo i video, to je bilo pre nekih sedam, osam, devet godina, tako nešto, konferencija koja je prethodila Sparku, odnosno defakto prvoj verziji nečega što će kasnije postati Spark. Nekoliko nas iz Beograda je došlo, program i gosti su bili sjajni, ali u jednom trenutku je bila neka sesija jedan na jedan, neka diskusija, odnosno, da kažemo, intervju forma, nešto otprilike ovako, samo na bini pred ljudima. I ja sam došao, i to je bilo dobro, vrlo retko moderatori posebno ako su profesionalni, retko mogu da vode razgovor, da uđu u temu. Osim što si profesionalni moderator bio u tom slučaju, za tebe se videlo da si u materiji, da je to nešto što te zanima. Ja sam tu pitao neke ljude koje sam znao iz organizacije: “Ko je ovaj dečko na bini?” “To je profa sa Ekonomskog.” “Ne, nego ovaj dečko što sedi, ovaj tinejdžer.” “Pa ne, on je profa na Ekonomskom.” Pomislio sam: “Kako, kad on ima 19 godina“. Tako da Vanja Vulić pored toga što je veliki navijač Partizana, čovek koji dolazi kao predavač po pozivu, poznat je kao podgorički Bendžamin Baton. 😀

Vladimir Vulić: Hvala na ovakvom uvodu.

Ivan Minić: Tada kada smo se upoznali, nisam mogao ni da zmislim šta će da se dešava u narednim godinama, i da ćemo doći u poziciju da o ovome pričamo. Ali jako mi je interesantno kako se tvoja karijera razvijala u međuvremenu. Ti izgledaš i dalje kao da imaš 23 godine…

Vladimir Vulić: A imam 25 ustvari. Ova korejska kozmetika čudo radi. 😀

Ivan Minić: Ti si u ovih 10 godina kapitalizovao na nekim stvarima koje si radio jako dugo unazad. Hajde da probamo samo da napravimo, za slučaj da ima neko od slušalaca i gledalaca ko ne zna ko si ti, čime se baviš, ja sam dao svoj uvod u jednoj rečenici, ali malo više mi reci o tome šta je to što ti zapravo danas primarno radiš.

Ko je Vladimir Vanja Vulić

Vladimir Vulić: Idealan primjer je znaš onaj internet meme: Što roditelji misle da ja radim, što brat misli da ja radim, što ja mislim da ja radim, a što ja stvarno radim. E to je potpuna realnost u mom slučaju. Ako pitate mog tatu što vam rade djeca, on kaže: “Imam dva sina, ovaj mlađi radi u UNICEF-u, a ovaj stariji je nezaposlen“. Ja sam stariji. Ako pitate brata on kaže: “Vanja ide po svijetu, i uzima narodu pare“. Ako pitaš mog i tvog zajedničkog prijatelja Tufija: “Što Vanja radi?”On kaže: “Prodaje maglu“. Ako pitaš mog malog bratanića Aleksa: “Što radi siko?” On kaže: “Siko je u avionu i priča engleski“. “Što priča na engleskom? “Kaže: “Priča o Aleksu, priča o vozovima, o liftovima i o klimama“. To su stvari koje njega interesuju, naravno. E sad, što ja stvarno radim. Tačan je ovaj dio da sam često u avionu, tačan je dio da često pričam engleski, tačan je dio da uzimam narodu pare za to, ali suštinski danas ljudi me znaju po tri stvari. Jedna stvar je da sam nezavisni konsultant u oblasti menadžmenta, druga gdje pomažeš organizacijama, kompanijama, državi i međunarodnim organizacijama sa aspekta strategije, liderstva, inovacija, organizacionoj kulturi, organizacione strukture. Sa druge strane sam predavač, profesionalni govornik u smislu da najmanje 50% mog vremena odlazi na to. Ljudi najčešće vide javni dio. A to je kad si na konferenciji na pozornici, jer je to nešto što mogu da objavim. Ono što najčešće ne mogu da vide, a što u realnosti oduzima mnogo više vremena, je ovo što si ti pomenuo – predavanje po pozivu. Kad te kompanija poziva bilo za neki in house trening, bilo za off-site trening za njihove zaposlene, to je najčešće nešto što ne mogu da objavim, jer kompanija ne želi da se zna da se taj trening održao, za koga se održao, na koju temu itd. Otprilike nekih 40% ukupnog mog vremena odlazi na konsultantski dio, nekih 40% na ovaj predavači dio, a ovih 20% je konferencija Spark koju si pomenuo, gdje sam programski direktor. U prethodnom životu sam bio na Ekonomskom fakultetu 12 godina. Ključna stvar u uvodu koji si rekao je da poslednjih 10 godina kapitalizuješ na onome što je bilo prije. Jeste, trebalo je 12 godina da bi postao, ono što kažu, “overnight success”. Često na konferencijama ili na treninzima ljudi pitaju: “Volio bih ja da se bavim tim što ti radiš, koju knjigu da pročitam ili što da radim?”Rekoh im: “Čitaš jedno 12 godina, pa onda počneš i onda još jedno 10 godina radiš, da bi došao na ovo što ja trenutno radim“. A pri tome to je nula u poređenju sa tim gdje su neki od mojih kolega iz inostranstva, odnosno čemu ja stremim ili što bih volio da budem.

Ivan Minić: Kad saberemo sve te godine koje si ti naveo, ti ustvari imaš 60 godina. 😀

Vladimir Vulić: Bendžamin Baton. Ali stvarno dobro se držim za 60 godina. 😀

Ivan Minić: Svaka čast. Naročito kad uzmemo u obzir klub za koji navijaš, i stres koji proizilazi iz toga. Nije ni sa ove moje strane mnogo bolje.

Vladimir Vulić: To je sastavni dio toga. Život ne bi bio intresantan da nemaš…

Ivan Minić: …Da nemaš oko čega da se nerviraš. 😀

Vladimir Vulić: Pa to je to: ne piješ, ne drogiraš se, moraš od nečega da umreš. Ako me Partizan u grob ne otjera, ništa neće. 😀

Ivan Minić: Ispričao si taj deo: “Ja sam 12 godina bio na fakultetu“. Ti si 12 godina predavao na fakultetu. 😀 A do tad je trebalo da se nešto tu i završi i odstudira.

Vladimir Vulić: Samo da citiram, jednu od najvažnijih osoba u mom životu, to je bila moja baba. Sjećam se kad sam završio faks, ja sav srećan, prvo sam potrčao kod babe da joj kažem da sam diplomirao, a baba ništa: “Pa dobro“. Ja kažem: “Baba, nisi shvatila, diplomirao sam, gotovo je, kraj“. Ona kaže: “A ne, ništa nije gotovo. Znajući tebe, ovo je samo početak. Ti ćeš samo da nastaviš i svaki dan ćeš da mi dolaziš sa nečim drugim“. I baba je bila potpuno u pravu.

Ivan Minić: Izgleda da te je dosta dobro poznavala. 😀 Svi mi imamo predistoriju, i mi smo nešto hteli da budemo kad porastemo. Ja sa hteo da radim u Nasi i sećam se da sam jednom prilikom, kada su mi rekli da za to mora da se zna matematika i fizika, koje sam ja doduše u tom trenutku i znao, ja sam rekao: “Nema veze, i ako ne budem mogao dovoljno dobro da znam, ja ću da radim u Nasi, makar kao čistač“. Nisam došao do toga da radim u Nasi kao čistač, ali sam bio u Nasi par puta i ponekad mi bude žao što sam batalio celu tu priču sa prirodnim naukama i svim. Mada, nisam potpuno, jer bavim se tehnologijom danas, ali nije to isto.

Vladimir Vulić: Ali u Hjustonu kukaju što nisi kod njih.

Ivan Minić: Dobro, Bože moj, bio sam tri puta. U periodu od 10 godina. Već sam krenuo da razmatram o tome da tamo kad kupiš godišnju ulaznicu košta malo više nego pojedinačna, i možeš da ideš neograničen broj puta.

Vladimir Vulić: Realno ti se isplati. 🙂

Ivan Minić: Da, ako nekad isplaniram da odem dvaput u godinu dana, da budem tamo, da idem svaki dan. Jer i filmove samo da gledaš po ceo dan, pa dokonom čoveku dovoljno. 😀 Šta si ti hteo da budeš kad porasteš? Šta si postao ako si porastao u međuvremenu?

Snovi o “kompjuteraškoj” karijeri i realnost – studije

Vladimir Vulić: Ovo poslednje je ključno: “Ako si porastao“. Sigurno što nisam htio da budem je da nisam htio da budem profesor. Stvarno nikad u životu nisam razmišljao o tome. To baš mi nikad nije palo na pamet u smislu: “Vidiš, super bi karijera za tebe bila da postaneš neki predavač na fakultetu ili nešto“. Ja se čak sjećam tog trenutka, bio sam četvrta godina, kad sam počeo da predajem, bio sam student demonstrator. Još uvijek studiraš, ali već izvodiš dio vježbi na fakultetu. Sjećam se kad je zvala sekretarica dekana i zakazala sastanak. Ja u tom trenutku niti znam sekretaricu, niti znam dekana, nisam ga u životu čak ni vidio. Meni nije lično predavao. I kaže: “Da ti i brat dođete na sastanak u ponedeljak u 12“. Moje prvo pitanje Nikoli je bilo: “Što si napravio čoveče? Jesi slomio prozor? O čemu se radi, zašto nas čovek zove?“ Ono što sam želio da budem je, što ti kažeš, neki kompjuteraš. Kao mali, ja sam bio prvi razred osnovne škole, brat je bio pet godina, tata je donio iz Stokholma Commodore prvi. Njegovo je pitanje bilo, to je period video rekordera, prvi kompjuteri kućni, a tata kaže: “Idem na službeni put u Švedsku, što oćete da vam donesem? Hoćete li video, ili hoćete kompjuter?” I brat i ja smo rekli: “Hajde malo da mi razmislimo.” Bila je mini sednica, mali kabinet kućnog savjeta, i brat i ja izaberemo da kupi kompjuter. Sa jedne strane je to bio pun pogodak, sa druge strane te je osudilo za čitavi život. Onda kroz osnovnu školu to je bilo na više nivou hobija. Već u srednjoj školi sam počeo da se bavim programiranjem. Pa sam se takmičarski bavio programiranjem u smislu da sam bio prvak nacionalni u programiranju itd. I onda je logični nastavak toga bio da upišem PMF. Ja nikada nisam bio jednodimenzionalan, tako da sam se prilično lomio između toga da upišem programiranje i da upišem ekonomiju. Jer kako je tata ekonomista, ja sam uvijek kad on dolazi sa puteva čitao sve moguće novine i časopise poslovne koje on donese. To je uvijek bila moja dilema što da uradim. Međutim, ljubav prema kompjuterima je bila tu. Posebno moja veza sa PMF-om u to doba, jer živio sam vrlo blizu PMF-a, i još u osnovnoj i kasnije u srednjoj školi sam intenzivno boravio na PMF-u i imao dosta prijatelja, prvo studenata, kasnije asistenata, a kasnije su neki postali i profesori i želio sam da se ja usavršavam u toj oblasti. I izdržao sam dvije godine. Dvije pune godine, gdje sam mnogo naučio. Prvo, naučio sam da ne želim stvarno da budem to u nastavku života, jer ono ključno što mi je falilo je ovaj dio verbalnog izražavanja…

Ivan Minić: Misliš falilo ti je u smislu da si to želeo, ali da toga nije bilo?

Vladimir Vulić: Da. Mogu ja da napišem najbolji kod koji postoji u tom trenutku. Ali se stvar završavala na tome. Falilo mi je da mogu da pričam sa ljudima, ukapirao sam da volim malo i kad ljudi slušaju to što ja pričam. Vidio sam da to nije mjesto na kojem sam. Druga stvar koju sam vidio je da u to doba, u prošlom milenijumu, to što se radilo iz programiranja na fakultetu ja sam odavno znao, na nivou prvog razreda srednje škole. Ono što nisam znao, a mene u tom trenutku stvarno nije ni interesovalo, je bila matematika, na tom nivou. Tih godina je faks bio 80% hardcore ruska matematika, a svega 20% programiranja. Ovih 20% nažalost, ne mogu reći da ne naučiš ništa, ali na nekom mom nivou skoro da nisam naučio ništa. Svodilo se na to da li će profesor da nabavi prvi novu zbirku zadataka iz Rusije iz matematike, ili ćeš ti prije da je izvežbaš. I posle dvije godine toga, odlučio sam da je bolje da se ispišem sa fakulteta, i da upišem drugi fakultet. To je bila Ekonomija. Zašto naglašavam ovo “i da upišem drugi fakultet?”Zato što je to čitava moja okolina shvatila tragično. Rekli su: “Bio si super đak, sad se ispisuješ, odaćeš se krivudavim putevima kokainskih noći i od tebe nema više ništa“. To je išlo dotle da je moja razredna iz gimnazije, koja je predavala fiziku koju obožavam, prvi put kad me je srela, rekla: “Je li istina da si batalio faks?”A ja sav srećan kažem: “Jeste profesorice“. A ona kaže: “Dok ne završiš, nikad više da mi se nisi javio, ni na ulici“. Ja kažem: “Ali razredna…””Dogovorili smo se nešto“. Ja to stvarno ispoštujem do tog dana kada je trebalo da se najavi moj diplomski koji je bio javni. Ja zovem i kažem: “Dobro veče, Tanja.”Ona kaže: “A Vanja ti si“. Ja kažem: “Da, gospodin Vulić ovde“. Ja se, naravno, igram. I kažem: “Hteo sam da vas obavijestim da dana toga i toga je javna odbrana mog diplomskog“. E tu onda nastaje spektakl, jer i ona, a i svi ostali oko mene kapiraju da moje napuštanje fakulteta nije bilo u želji da batalim sve u životu, nego u želji da se stvarno obrazujem u oblasti za koju sam shvatio da me interesuje na način na koji sam u međuvremenu otkrio da me interesuje.

Ivan Minić: Ja sam imao trenutak, to je bilo mislim na početku srednje škole, ili na samom kraju osnovne, ali pošto sam se takmičio iz matematike, imao sam tu situaciju da jedan moj drugar koji je danas vrhunski programer i vođa jednog sjajnog tima u jednoj velikoj svetskoj korporaciji, da smo mi vrlo često pričali o svemu tome i išli zajedno na takmičenja. Onda sam ja u jednom trenutku shvatio da matematika koju on razume na intuitivnom nivou, ja ne razumem kad mi se objasni. 😀 Ne znači da ja ne mogu da rešim taj zadatak, ali da je potrebno previše truda, a da je to tek početak nečeg ozbiljnog. Ne pričamo o redovnoj matematici za školu, pričamo o toj takmičarskoj koja je sigurno bila na nivou kraja srednje škole. I da sam shvatio da ustvari ja ne odustajem zato što ne želim time da se bavim, odustajem zato što ja u tome ne mogu da budem dovoljno dobar. A proces ceo će nositi sa sobom gomilu stresa, frustracija, svega. I opet uz sve to, ja neću biti dovoljno dobar na kraju u tome što radim, i sigurno izvesno neću biti srećan zbog toga što radim.

Vladimir Vulić: Taj dio sam propustio da objasnim. Ali ti si ga na svom primeru idealno objasnio i ne znajući da je to bila moja priča. Očigledno da taj takmičarski duh koji postoji, mijenja sve. Ja sam se takmičio iz programiranja i iz fizike. Iz programiranja sam bio prvi, iz fizike sam uvijek bio treći u Crnoj Gori, i očigledno da taj takmičarski duh, čak i ako ga nisi svjestan, radi, itekako radi. I da, kad ti kapiraš da to nije nešto što ti kažeš gdje možeš da budeš najbolji, da ti to potencijalno osjećaš. Kažem, jesam ja bio najbolji u Crnoj Gori, ali sam ja malo maštao da je programiranje kod nas na faksu makar 40%, da ne pretjeram da bude više od toga, programiranja, a ipak malo manje matematike. Na nekim današnjim smjerovima to jeste tako. Tada, kažem, programiranje je bilo bukvalno nakalemljeno na onaj fakultet originalno matematički, koji je bio. Tako da i ta činjenica da u jednom trenutku kapiraš da to nije nešto gdje možeš da budeš najbolji vjerovatno utiče kasnije i na neku promenu i stava i životnog puta i sve ostalo.

Ivan Minić: U samom programiranju i nečemu čime se ja danas bavim, menadžmentu u okviru toga, je došlo do velikih promena. Često pričamo o tim nekim legacy sistemima koji se koriste iz 60-ih i 70-ih godina, i neke jako važne velike stvari, kao što su kartične tansakcije, bukiranje letova, rade na softverima koji su stari 50 godina. Kažu: “I pa dobro, što ih neko ne zameni?”Pa to radi 50 godina, ni u jednom trenutku nisi imao problem. Više nemaš hrdver na kome to možeš da voziš, ali to radi 50 godina. A što radi 50 godina? Zato što su ga pravili ljudi koji su bili naučnici. A sad ga prave ljudi koji su uz menadžment studirali nekakav IT ili nešto, i sve im je drag and drop, plug and play, i super, to funkcioniše na nekom nivou, ali ne na tom dubokom sistemskom nivou gde nećeš softver za avion praviti u WordPress-u. Ako nešto ne radi, pašće avion. Ako padne sajt, pomisle: “Pa dobro… proradiće posle 15 minuta, nije važno“. Za 15 minuta više nema aviona. Nekako mnogo ima u tom periodu nakon što je IT ušao u sve sfere i postao na neki način previše narodni. Ali i dan danas, recimo, sećam se bio je neki oglas pre par godina kada je Nordeus tražio neke senior developere sa uslovom da su završili inženjerske smerove, na nekim od fakulteta i onda nabrojano: ETF, PMF i još neki fakultet je tu bio stavljen. Nije mašinac nego recimo FTN, na primer, novosadski. Onda su se javili ljudi sa FON-a, sa raznih drugih fakulteta i rekli: “To nije u redu, to je diskriminacija“. “Ne, nije diskriminacija. Nama trebaju ljudi koji znaju naprednu matematiku i statistiku“. Matematika na večini drugih fakulteta je Diznilend u odnosu na ostale. Ljudi sa ozbiljnih fakulteta vuku ozbiljne traume sa tih predmeta koje je zaista bilo teško položiti. U tom malom delu kada praviš igru koju igra 10 miliona ljudi, moraš da znaš takve stvari. To više nije nešto što ćeš reći: “Hajde, nema veze, može i ovako, u principu radi“. Mora stvarno da radi.

Vladimir Vulić: Izvini, samo da uskočim sa jednom stvari. Pošto neplanirano smo se dotakli digitalne transformacije i ti si pomenuo legacy sisteme. Ljudi koji nisu u oblasti, misle da je na bilo kojem mjestu na svijetu u svakom trenutku instalirana najnovija tehnologija u smislu i hardvera i softvera. I onda se žale: “Ja kod mene na poslu imam to i to“. A ja onda navodim primere koje si ti sad rekao. Recimo: kompletan njujorški metro radi na OS/2 IBM-ovom operativnom sistemu. To je neki kraj 80-ih, početak 90-ih. I nikome još uvijek ne pada na pamet da to zamijeni, jer, što ti kažeš, funkcioniše. Tako da značaj legacy sistema postoji. I dan danas jedno od traženijih zanimanja je programer u COBOL-u. Upravo zbog toga. Njihov značaj i uloga i stepen težine da se zamijene je vrlo značajna stvar. S druge strane, ovim danas čime se bavim, za to ljudi kažu: “Jel misliš da si kiksao ili žališ li za tim što si bio dvije godine, polagao ispite i pripremao itd?”Ne. Prvo, i da se ne bavim ovim, ne bih žalio jer mislim da je to bilo ogromno iskustvo, posebno što je meni tada mnogo pomagalo u mom biznisu koji sam ja kao student imao. A s druge strane, u današnje vrijeme mislim da je to bila idealna stvar za ovo čime se bavim. Jer, tačno je da više ne pratim programiranje ni blizu kao tada, ali taj neki tehnološki uvod koji je tada bio u kombinaciji danas sa menadžmentom, prestavlja idealnu kombinaciju. Jer, ljudi ili imaju znanje iz oblasti ekonomije i menadžmenta i nemaju dodirnih tačaka sa tehnologijom, ili su neki hardcore programeri gde nemaju dodirnih tačaka sa nekim biznis znanjima. Ovo čime se ja bavim pokušava nekako da poveže ta dva svijeta.

Ivan Minić: I da im omogući da komuniciraju međusobno. Pošto se u principu ne razumeju. Na vrlo sličan način je moja uloga, samo sa neke strane između marketinga i tehnologije, gde je sad to defakto preraslo iz marketinga u nekakav martech. Pomenuo si da si tokom studija imao svoje preduzetničke poduhvate. Pa bih voleo da podeliš sa publikom nešto o tome, kao neko ko je bio korisnik jednog od njih.

Počeci interneta u regionu i predzetnički poduhvati

Vladimir Vulić: Znaš kad preduzetnici pređu u neke kasnije godine, romantizuju prilično priče: “Ja sam oduvijek sanjao da budem preuzetnik, ja sam tačno znao kakav će to biti…”U našem slušaju, kad kažem našem, mislim na mene i na moja dva najbolja druga iz djetinjstva, to nema veze s mozgom. Mi smo se “ložili”na kompjutere, kao osnovci, pa kao srednjoškolci, pa u nekom trenutku saznaš da postoje neki globalni BBS-ovi. Naravno nemaš ti kući para da sa tvojeg telefona zoveš Njujork za neki BBS. Pa je u to vrijeme postojala institucija, a nažalost i danas, zvana državni posao. Onda odeš kod tetke, strine, ujaka, komšije, pa sa njihovog telefona pozivaš Ameriku, pa učiš. Dolaze prve chat sobe itd. Mlađi misle da je svijet počeo sa internetom, dok se nije internet pojavio, morali smo mi…

Ivan Minić: Svet je počeo sa Facebook-om. Sa Instagramom. 😀

Vladimir Vulić: Da, sa TikTok-om. Morali smo mi da guslamo mnogo komunikacije, da bi došlo do interneta. Onda dolazi internet u nešto što se tada zvalo Jugoslavija, ali u Crnoj Gori ga još uvijek nema. Ja moram da pozivam Beograd da bih mogao da se zakačim na internet, što opet košta masu para. Ali ga radimo, da bi u jesen 1997. godine konačno počeo internet lokalno u Crnoj Gori. U varijanti da možeš da pozoveš telefonsku liniju u Podgorici i da možeš preko toga onda da se zakačiš na internet. U jednom trenutku mi dolazimo na ideju da sve to što smo radili godinama prije toga, prvo, ima neku korist. Drugo, možda bi moglo da pomogne nekim ljudima koji sad prvi put u životu počinju da koriste internet. I naša ideja je bila da onda softver koji je bio u javnom vlasništvu, generalno public domain software, freeware, shareware itd, skidamo lokalno, opisujemo na lokalni jezik, postavljamo na lokalni server, da bi ljudi mogli da ga koriste. U tom trenutku mi nemamo pojma da će ta ideja da bude stvarno interesantna provajderu sa spektra snižavanja troškova. Jer ako neko iz Crne Gore skida neki program sa udaljenog servera, to kompaniju u tom trenutku košta zbog uplink-a. Ako ga skida lokalno sa servera u Podgorici, to kompaniju ne košta ništa. To smo mi tek kasnije saznali. U tom trenutku pojma nemamo mi što je to. Zatim, mi tri naivca sa cvetom u kosi idemo na razgovor sa lokalnim internet provajderom. Ne znamo ništa. Ne znamo ko su ti ljudi, ko tamo radi, ko je direktor. Ne znamo ništa. Znamo da mi imamo super našu ideju koja je toliko genijalna da mora svima drugima da se svidi. Kažem, vrlo naivno. Međutim, na našu sreću sa druge strane se nađu dovoljno entuzijastični ljudi da prepoznaju našu ludost i da nas od starta podrže. Jedino njihovo pitanje je bilo: “Što vam treba od nas? Kako mi možemo da pomognemo?” Posle par mjeseci intenzivnog rada, krenuo je sa radom Download Zone, u tadašnje vrijeme download.cg.yu i to je bio početak u startu našeg hobija. Jer naš dogovor s provajderom nije bio da tu ima nikakvih para. Dogovor je bio da provajder obezbijedi server, da obezbijedi prostor na serveru, neki hosting, i da obezbijedi da nas trojica u tom trenutku imamo pod 1. neograničeni pristup internetu, da bi mogli to da radimo. 😀 Gdje ćeš veću nagradu od toga, i da imamo mogućnost da možemo da dođemo u prostorije provajdera da koristimo njihovu vezu. Jer to je veza iz kuće u tom trenutku, 33/600 modem, i da postaviš bilo kakav ozbiljniji sadržaj, traje beskonačno. Malo po malo, kako kreće posjeta, neki lokalni biznisi počinju da se interesuju pa kažu: “Možemo li mi da se oglašavamo tamo?”Sad kažemo: “Kako to mislite?””Mi platimo, vi nas oglašavate.””Ok, to je nešto o čemu nismo ni razmišljali.” Vremenom, naravno kad je to poraslo, onda je napravljen dogovor sa provajderom, prvo o revenue share-u, pa onda nakon toga da provajder nama plaća fiksnu mjesečnu nadoknadu, a da oni rade kompletan internet, marketing i zadržavaju što je nama bila još bolja varijanta, jer smo mi onda mogli stvarno da se fokusiramo na to što smo znali da radimo. A ne da u tom trenutku jurcamo po gradu i pokušavamo da nađemo sponzore. Tako da je od tog trenutka stvarno krenuo uzlet kompletno i sajta i našeg biznisa i svega. Paralelno s tim mi studiramo, sva trojica u tom trenutku na PMF-u, a na kraju smo sva trojica završili na Ekonomiji. 😀 Iz sličnih razloga. Ali paralelno sa tim mi kapiramo da ako smo već naučili kako da napraviš sajt, kako da postaviš sajt, da to nije nešto što treba samo nama. Nego da očigledno postoje, ili će postojati i drugi biznisi koji bi voljeli da budu na internetu. Mi paralelno sa tim, 1998, 1999. godine otvaramo agenciju, u smislu one koja se danas zove digitalna, marketinška agencija, samo prije 20 godina, koja je ustvari nudila usluge izrade web sajtova, digitalnog oglašavanja itd. I za to neko vrijeme studentsko je bilo super. Kažem, to je bio stvarno fantastičan uspjeh, i sa spekta što smo mi naučili, što je bilo mnogo bitno, i dobrih i loših strana. Tu je bilo nevjerovatnih kikseva sa naše strane, koji ostaju lekcije za čitav život, a iskreno i sa finansijskog aspekta, posebno što pričamo o periodu kad je studentski kredit bio 30 eura, ili 30 maraka u početku, mjesečno, a nas trojica smo već zarađivali neki ozbiljan novac za to vrijeme.

Ivan Minić: Tad si shvatio da rad sa klijentima nosi sa sobom određene vrste izazova.

Vladimir Vulić: To je jedna divna stvar. 😀

Ivan Minić: Ja se sećam, OK ti si stariji od mene, ali ja sam recimo 2000, 2001. krenuo da radim to, u principu nikad nisam se oglašavao, imao sam stvari kojima se primarno bavim. Ali kad nekom treba “mali”koji to radi, ja sam bio taj mali.  I sećam se, nikad neću zaboraviti, zakažu mi sastanak, ja dođem, i sad, oni su mene zvali, ali se ispostavilo da nisu oni mene zvali, nego su njihovi prijatelji mene zvali da ja njima objasnim. Ja dolazim kod čoveka, ima oozbiljnu firmu, kasnije smo i sarađivali, i ljudi su sjajni, ništa sporno, ali pričamo od 2000-oj godini, niko ne zna šta je to.  On pita mene šta je to, ja mu objasnim da tu svako može da pristupi, da je to trenutno skupo, ali u svetu je to postalo vrlo pristupačno, i ovde će postati vremenom, ko se što ranije plasira tu, imaće kasnije benefit od toga. I čovek me gleda i kaže: “Pa da, ali meni ne treba reklama u Americi“. Rekoh: “Ne razumem.””Pa vi svi ustvari idete u Ameriku i tamo gledate to. Meni reklama u Americi ne treba.”Rekoh: “Ne, ne, ima ljudi i odavde“. “Ma ne, nema to ovde, ja sam video u filmovima, ali to je reklama u Americi“. “Dobro.“ Dve godine kasnije smo uradili sajt i sve je bilo super. Te dve godine su bile taj trenutak kada se pojavljuje ovde flat rate internet, kasnije kreću da se pojavljuju, tek kreću, ali vrlo brze su se širili i ADSL-ovi, kablovksi internet i sve, i to dolazi do situacije da hteo-ne hteo, u jednom trenutku 20% reklama na televiziji su internet provajderi, i ne možeš da ignorišeš da se to dešava. Drugo, svako drugo dete hoće nešto, mada ja imam tu teoriju da je ipak najzaslužnija stvar za razvoj interneta ovde u regionu bila Severina, ali Bože moj. 😀 To je trenutak kad imaš bukvalno hokey stick rast broja korisnika. Studiraš ekonomiju, završavaš je, diplomiraš, otišao si na neprijatan razgovor, misleći da je brat napravio nekakav problem. Šta se dešava na tom razgovoru?

Rad na fakultetu

Vladimir Vulić: Varijanta kako ja nisam znao dekana, kako je moguće da možeš da diplomiraš da ti nije predavao, tako što kad sam se ja ustvari prepisao, ili ispisao sa Matematike na Ekonomiju, meni su ustvari priznali informatiku, programiranje, matematiku itd. Pošto je dekan predavao informatiku, onda mi stvarno nismo imali nikakav kontakt. On se predstavi, objasni što radi, objasni kakvu viziju ima za razvoj fakulteta. Objasni da mu je za realizaciju te vizije potrebno otrpilike 15-ak novih ljudi, da dvoje od tih 15-ak novih ljudi smo u tom trenutku brat i ja, i da bi želio da nas za početak vidi kao studente demonstratore, gdje našu četvrtu godinu mi kompletno izvodimo nastavu mlađim godinama, a paralelno slušaš ispite, polažeš itd. A kad diplomiramo, da ponovo sjednemo i razgovaramo i da vidimo prvo jesmo li mi uopšte zadovoljni sa time, je li to nešto gdje vidimo sebe, i drugo, naravno je li fakultet zadovoljan sa tim kako je to funkcionisalo. Ključna stvar u svemu tome, najiskrenije, sad iz ove preksektive kad pogledam, u tom trenutku možda to nisam bio ni svjestan, je bila činejnica da je tadašnji dekan vrlo jasno predstavio viziju kako treba fakultet da izgleda u budućnosti. U tom trenutku kako izgleda, to je bilo katastrofa. Prvo od građevinskog dijela, gdje pola prozora je polomljeno, to ne lični ni na što, grijanje zimi ne postoji, u jaknama radiš kolokvijum, ljeti naravno klima ne postoji tako da ljudi padaju u nesvjest dok rade ispit i slično. Ne postoje kompjuterske sale, ne postoji biblioteka, čitaonica… Taj dio da sredi, a onda dio sa sprektra nastavnog kadra. Ko može da predaje, kako može da predaje, da ne može više da postoji varijanta da postoji profesor a da ne postoji asistent. Da ne može da postoji varijanta da ne dođeš na predavanje, što je, dok sam ja studirao, bilo potpuno standardna varijanta. Ti dođeš na predavanje, čekaš i profesor se nikad ne pojavi. I ništa. Nije došao, nema predavanja. Mi stvarno počnemo to da radimo. Nama, ili meni se to mnogo svidjelo. Ljudi kažu da sam to dobro radio, uslijedi ponuda da ostanemo na fakultetu, i stvarno se to desi. Najvažnije od svega u narednih četiri, pet, šest godina stvarno što je tadašnji dekan obećao i viziju koju je predstavio se sve desi. I ne da se desi to što nam je ispričao, nego uspije da napravi mnogo više nego što smo i mi maštali da bude. Tako da u jednom velikom periodu mog boravka na fakultetu to je bio posao iz snova.

Ivan Minić: Generalno taj momenat kad ti dolaziš na posao iako dolaziš svaki dan, i jednostavno kad dolaziš svaki dan ne vidiš toliko razlike, zapravo svaki dan je sve bolji. Ne možeš da ne primetiš da se stvari dovode u red, da se tu nešto dešava.

Vladimir Vulić: I to krupnim koracima.

Ivan Minić: I naravno da je to jaka motivacija. Šta si predavao?

Vladimir Vulić: Generalno je to katedra za menadžment i predavao sam dva predmeta: Osnove menadžmenta na drugoj godini i Strategijski menadžment na četvrtoj godini. Tako da je to generalno ono i čime se bavim i dan danas. E sad, na fakultetu postoje one legendarne kvote, pa koliko imaš fond časova itd, najčešće se dešavalo da sa tim fondom časova ne možeš da ispuniš tu kvotu koja je obavezna na univerzitetu, što je značilo da onda uz to moraš da predaješ još nešto. To još nešto je bilo ili na prvoj godini Uvod u biznis, ili na drugoj godini Informatika, ili na četvrtoj godini Elektronsko poslovanje. I kasnije, tih 12 godina na faksu sam ja u suštini izvodio nastavu na dvije katedre: na Menadžmentu, koja mi je bila matična katedra i na Katedri za elektronsko poslovanje. Tako da i ovaj konsultantski deo kasije što je prositekao iz toga je bio neki logičan nastavak fakulteta, ali i logičan nastavak prethodno mojih studija dok sam ja bio student.

Ivan Minić: U kom trenutku kreće priča sa konsaltingom? Zato što to nije nešto što je uobičajeno. Postoje danas profesori sa fakulteta koji jesu konsultanti po pozivu i neki od njih su zaista sjajni i prepoznati itd, ali uobičajeno to baš i nije tako. Uobičajeno je ona varijanta those who can’t do – teach. Ti si negde vrlo mlad u celoj priči, vrlo popularan, dobar profesor koga studenti vole, sve to stoji, ali to baš sa ovim delom hardcore posla nema nikakve veze.

Konsultantski posao

Vladimir Vulić: Nema apsolutno nikakve veze. Tipping point stvar koja mijenja situaciju u drugu stranu, ka konsultantskom poslu, i ka poslovnoj edukaciji su dvije stvari. Prva stvar je da meni realno postaje dosadno. Moj prvi biznis o kom sam pričao, download.cg.yu prelazi sad već u ruke Telekoma Crne Gore, Deutsche Telekom onda preuzima Crnogorski Telekom, nas trojica potpuno izlazimo iz tog posla, taj preduzetnički dio je sad već završen, i ostaje samo ovaj dio koji se tiče fakulteta. Mene to smara. Kažem nisam jednodimenzionalna osoba koja može da radi samo jednu stvar i to je to.

Ivan Minić: Što ne bi sebi zakomplikovao život. 😀

Vladimir Vulić: Naravno, ti to najbolje znaš. 😀 Ti si sam sebi najveći neprijatelj.

Ivan Minić: Tako je.

Vladimir Vulić: A druga stvar, to je bilo prije 9 ili 10 godina LeWeb u Parizu, i meni stiže poruka na toj njihovoj nekoj platformi koja je bila od neke djevojke koju nikad u životu nisam vidio koja se zove Nataša Đukanović. Šalje poruku i kaže: “Hej ćao, vidjela sam da ideš na LeWeb,”jer na njihovoj platformi možeš da vidiš ko dolazi iz Crne Gore.

Ivan Minić: Taj je još moglo. LeWeb je stvarno bio baš “vau“.

Vladimir Vulić: Da. I ja kažem: “Da.”Pa ona kaže: “Vidjela sam na platformi su ukupno troje ljudi iz Crne Gore, ja i koleginica Sanja Lazović i ti.”Ja kažem: “Dobro, super, hvala“. “Pa, hoćemo li da se vidimo u Parizu?””Hajde.”Mi se stvarno vidimo u Parizu i ukapiraš malo čudnu situaciju da i ja i ona suštinski najveći dio života živimo u Podgorici, da se realno baviš sličnim stvarima, nekim nazovi “internetom”ali da se ne poznajemo. Kad se vratimo, nastavimo da se viđamo, ja sad kažem: “Ko je još tamo kod tebe?”A ona kaže: “Peđa Lešić“. A Peđa Lešić je bio moj prvi menadžer, direktor, u “Internet Crna Gora”u zimu 1997. godine. On je bilo direktno zadužen za komunikaciju između izvršnog direktora i nas u download.cg.yu. Ja kažem: “Pa znam, skoro pet, šest, godina. Hajde sad da se vidimo svi troje.“. Vidimo se svi troje i onda ukapiraš da radimo iste stvari, ali kad dođeš kući se realno smaraš. Nema ljudi ili nema okupljanja ljudi iz te oblasti. Onda dolazimo na ideju da napravimo Digitalizuj.Me koji bi bio neki meeting point digitalne zajednice. S jedne strane kreće priča Digitalizuj.Me a sa druge strane mene onda kroz to ljudi pozivaju i kažu: “Vidjeli smo te tu, ili tamo, ili na TV-u, možeš li da dođeš u našu kompaniju da ispričaš nešto pola sata ili sat?“

Ivan Minić: “…Ono tvoje o internetu.“

Vladimir Vulić: Jeste. Naravno ja u tom trenutku nemam pojma što znači professional speaker, nemaš pojma da je to uopšte karijera. Ja kažem: “Da, doći ću da popričamo, ili da vam nešto ispričam“. Ne razmišljajući o tome da za to možeš da tražiš neke pare.

Ivan Minić: Tebi već lepo. 😀

Vladimir Vulić: Pa to. 😀 Isak Adižes (Ichak Adizes) je jednom prilikom radio za vojsku američku, za avijaciju, Air Force. Naravno, to je debelo plaćeno, ali kao nagradu je dobio da ga provozaju u F4-Phantom-u. Dok su u vazduhu, Adižes oduševljen, fascinirano vrišti od sreće, a pilot kaže: “Jel možeš da vjeruješ da me plaćaju za ovo?”U smislu: “Ja se toliko ludo zabavljam, a oni me još i plaćaju“. U tom trenutku ja se stvarno toliko ludo zabavljam radeći s tim kompanijama da ni ne pomišljam da će to neko da plati. Kombinacija ta dva trenutka: Digitalizuj.Me i ovamo pozivi za neku poslovnu edukaciju meni pale lampicu u mozgu: “Ček, ovo je mnogo s jedne strane zanimljivije, sa druge strane tebe mnogo više loži nego ovo“. A s treće strane, da budemo potpuno realni, situacija na faksu je takva da dekan taj nije više tu, drugi dekan takođe više nije tu i situacija se prilično mijenja. I ta neka vizija i perspektiva se na žalost više ne vidi.

Ivan Minić: Dovedeno je u red, ali sad je na autopilotu.

Vladimir Vulić: Da. A praksa i život pokazuju da na autopilotu stvari ne mogu da funkcionišu.

Ivan Minić: U nekom trenutku ostane bez goriva.

Vladimir Vulić: Jeste. Sjećam se konkretne situacije, bili smo na nekoj panel diskusiji i bio je Dragan Varagić tu. Kad se to završilo, ljudi prilaze, čestitaju, zahvaljuju se, ja i Dragan ostajemo, ostali panelisti su otišli, i on meni kaže: “Kako prolaziš od ovoga?”Ja ne shvatajući što me on pita, kažem: “Dobro, super, odlično. Na faksu ovo, na faksu ono, Digitalizuj.Me, čuda“. On kaže: “Ne, ne, nisi me razumio. Pitao sam te kako prolaziš od spikinga?“. Ja kažem: “Kako misliš kako prolazim?“. “Kako i koliko naplaćuješ ovo?”A ja onako naivno kažem: “Ne naplaćujem ja ovo ništa“. “Ti nisi uzeo pare za ovo danas?”Pa rekoh: “Ne, kako da tražim ljudima pare za ovo?“. On kaže: “Ali, čoveče, ti to radiš toliko dobro, da moraš to da počneš da radiš“. Ja u trenutku stvarno nisam ukapirao što mi čovek kaže. Onda uslijedi poziv od prijatelja koji je bio direktor marketinga u kompaniji, da radim na njihovoj godišnjoj konferenciji 60 minuta – Opening Keynote, na kojoj nema ni jedan drugi eksterni predavač. Sve su ljudi iz kompanije, i iz regiona. Jedini ja eksterno radim, otvaraš konferenciju. I on kaže: “Ok, sve smo se dogovorili, koliko minuta, u kojem trenutku, gdje, što je tema.” Pa zatim kaže: “Dobro, koliko to sad košta?“. A ja opet: “Ništa ne košta, ja dođem i to ispričam“. Kaže: “Ne može da ne košta. To je neko tvoje vrijeme i to mora.”Ja kažem: “Dobro, ali ja radim na faksu full time.” Tamo primaš neku platu, tamo nešto radiš a ovo kao zanimljivo meni, korisno tebi. I on kaže: “Ne, ne, ne. To košta. Ako ti ne možeš da znaš ili da ocijeniš koliko košta, onda ću ja da ti kažem.” I to stvarno tako bude. On kaže: Mi smo prošle godine našeg Opening Keynote-a platili toliko, je li ti je OK da te platimo toliko?“.

Ivan Minić: A ti gledaš i kažeš: “Pa zašto?”:D

Vladimir Vulić: Bukvalno. 😀 Ja mu vraćam pare. E tako je stvarno počelo. E onda stvarno vidiš da to profunkcioniše. Drugo, vidiš da si dobar u tome. Treće, kad ljudi vide da si dobar u tome, onda te oni pozivaju i vramenom to onda stvarno postane prevashodno zanimanje. Kažem kombinovano sa konsultantskim poslom, gdje je to dosta često vezano. Ti nekome održiš neku obuku, pa te oni onda pozovu da im odradiš neki konsultantski posao, ili obrnuto. Radiš im kao konsultant, a onda oni kažu: “Ali mi smo vidili da ti možeš nešto da ispričaš, pa može li to da bude?“.

Ivan Minić: Voleo bih svakako da se dotaknemo tog dela putovanja po svetu i javnih nastupa…

Vladimir Vulić: Gdje pričam engleski. 😀

Ivan Minić: Gde pričaš engleski o klimama, vozovima i sve što uz to ide. Kad sam ja bio klinac, moj komšija je bio jedan stari Crnogorac, koji je imao sina i kćerku. Sin je bio Vanja. Čika Ratko je bio jedan od onih ljudi sa kojima sedneš, da ti čita telefonski imenik, tebi bi bilo zanimljivo. On je uvek imao neke fantastične priče. Ja se sećam, u jednom trenutku, kako se to meni spojilo u glavi ta asocijacija: u filmu “Laf u srcu”Danilo Lazović igra studenta Crnogorca, i glavni lik u filmu Nikola Simić ga pita: “Čime se ti baviš?”A on kaže: “Diplomata“. “Po obrazovanju?””Po rođenju.”:D Ima nešto u tome, ne bih sad baš da ulazim previše šta to ima u tome, ali ima nešto u tome. Ali, to je vrlo lokalna stvar. Ima nešto i u tome da Crnogorci baš ne vole previše i da rade, ali ništa od toga nije baš sto posto sve tako. ali se povlači isto kao za sve narode u bivšoj Jugi što postoje neke predsrasude i momenti.

Vladimir Vulić: To kleveću samo. 😀

Ivan Minić: Malo. 😀 Nismo svi. “Jeste vi svi baš takvi? – Pa nismo svi.”Ali ono što kapiram je da te stvari koje si ti krenuo da radiš su, zapravo, karakteristične za neka potpuno drugačija podneblja. Način na koji si ti te stvari radio su onakve kako se to radi negde drugde. Kako je došlo do toga uopšte? Jesi ti slušao neke ljude, gledao neke ljude, čitao neke ljude pa od toga povlačio inspiraciju? Jer i dan danas ti dosta radiš sa kolegama iz drugih zemalja, sarađujete, nešto od toga su i ljudi iz Akademije tamo… Kako je taj deo priče išao i šta je tebi to donelo? Zato što, upravo, počeo si te stvari da radiš od predavanja siguran sam, pa i na dalje, na neki način koji nije standardan.

Posao profesionalnog spikera

Vladimir Vulić: Pogodio si suštinu, sa aspekta da to nije standardna praksa, uz napomenu ne samo kod nas. U većini država na svijetu ne postoji profesionalna industrija ovoga čime se ja bavim. Broj država gdje je speaking kao industrija, to je zanemarljivo. To je prvenstveno naravno SAD i po malo nešto Britanija. Broj ljudi koji je uspješan u tome i uspješno živi od toga je minimalan. Pri tome, pričamo o ozbiljnom profesionalnom dijelu, ne o motivacionim govornicima. Samo da napravimo razliku. Tako da prvo uopšte pomisliš da to radiš sa Balkana, a posebno iz Crne Gore, moraš da malo nisi baš normalan. Drugo, razvoj kako ide, opet kažem, nije baš normalan. A onda da to uspiješ da radiš širom svijeta, tek je to nemoguće. Kako je počelo? Nije to trenutak kao što smo pričali da sad ti kažeš: “Ja sam od danas profesionalni govornik, uzimam pare, imam sajt, imam stranicu, imam sve živo“.

Ivan Minić: Imam headshot-ove.

Vladimir Vulić: Da. To ne funkcioniše tako. Prvo, prije toga, kažem, bilo je ovih 12 godina rada na faksu, i prije toga studiranje, magistarske, sve ostalo. Za to vrijeme, ono što ljudi najčešće ne vide su konstantni treninzi, obuke, gdje ja učestvujem. Znači, u jednom dijelu slučajeva je to nešto gdje te faks pošalje. U drugom dijelu slučajeva je nešto što ja vidim, tražim, a ljudi sa faksa budu tu, izađu u susret, prepoznaju da je to bitno za moj razvoj i sam razvoj fakulteta i plate. A treći dio je dio koji ti sam plaćaš. Prvo, nije lako sebi da objasniš da 10, 15 godina ti plaćaš neke treninge, obuke, u regionu, u Evropi i u Americi iz svog džepa. A onda, nije baš lako ni da porodici objasniš zašto daješ neke pare da bi pošao u Boston. “Hoćeš li da dobiješ veću platu na faksu zbog toga? – Neću. Hoćeš da dobiješ neko unapređenje zbog toga? – Neću. To su nevezane stvari. Hoćeš da dobiješ nekog klijenta odmah zbog toga? – Neću. Pa dobro, zašto onda?“ Trebalo je sigurno 10 godina tih treninga, obuka, da gledaš kako to ljudi rade. I pri tome u startu, recimo, daš pare, vratiš se i budeš potpuno nezadovoljan. I kući polu lud. Sjećam se da mi je tata uvijek govorio: “Što je problem?” Ja kažem: “Nije mi dalo ništa, katastrofalna obuka, loš predavač, loš raspored, loš organizator, sve loše bilo“. I tata kaže: “Ali to je super“. Rekoh: “Što je super, čoveče, pukao sam pare, ništa nisam naučio“. Kaže: “Ne, ne, naučio si ti mnogo: naučio si kako se ne organizuje predavanje ili konferencija, kako se ne govori, kako se ne vodi dijalog sa publikom. Naučio si mnogo više nego što ćeš da naučiš kad dođe neko ko je dobar.“ E od svih tih ljudi koje upoznaš, neki ti postanu, da kažem, poznanici, distant friends. Čujete se ponekad, pratiš njihov rad, ali to je dominantno online. Neki ti postanu stvarno prijatelji koji ti onda daju bitne savjete za život, ali onda i kroz to upoznaš neke ljude koje pratiš preko knjiga, preko stručne literature… Nikad ste u životu niste vidjeli ili upoznali, ali pratiš njihov rad. Trenutak kad kapiraš da neka od osoba kod koje si trenutno na treningu, to radi slabije nego ti, odnosno, trenutak kad ti kapiraš da možeš da izađeš umjesto njega, i da će publika da bude zadovoljnija nego da je predavač tamo, je trenutak kad ti sam sebi kažeš: “Daj sad da ja malo ovo probam“. Nemaš ti pojma dokle će to da ide, nemaš pojma hoćeš li ikad ikoga uspijeti da nagovoriš da plati taj tvoj govor, trening, što god da je. Ali, što bi rekli, svrbi te mnogo. Svrbi te toliko da moraš da probaš. I onda kreće čitava priča. Ono što ljudi ne kapiraju, što smo pomenuli autopilota, je to da ljudi ne kapiraju da je sad već pet godina kako ja samo to radim, što bi rekli full time. To nije full time to je nonstop time. A već nekih osam, devet, deset godina, od kad si se prvi put pojavio na sceni da je neko platio da budeš tamo, ljudi misle da je to autopilot. Teorijski – da. Ja imam ta dva, tri, četiri, predavanja tipska, koja mogu, da me probudiš u tri ujutru, da odradim onako bunovan. Ali to ljudi vide. Da bi bio dobar na sceni, ti moraš da se pripremaš bukvalno za svaki nastup. To je taj autopilot. Ja se sjećam jedan od mojih najdražih profesora i ljudi, koji je najviše uticao na moju profesionalnu karijeru i uopšte ovaj poziv, je Džej Bi Kasardžijan (J. B. Kassarjian), koji je originalno Jermen, ali je karijeru i život kasnije napravio u Americi na Harvardu. Jermeni su vrlo slični Crnoorcima. To je narod koji je vrlo sličan po svim pitanjima. On sad kapira naše korijene, podneblje, moj temperament, ali, sa druge strane donosi kompletan profesionalizam iz Amerike. On je prva osoba koja mi je to rekla, ja ga pitam i kažem: “Profesore, bilo je fantastično ovo. Kako se vama ne dosadi da 153 put izvodite ovo predavanje?”A on kaže: “Ja ovo predavanje mogu bukvalno na autopilotu da odradim, u tri ujutru da me probudiš, i da ti to ne osjetiš“. Ali kaže: “Ja osjetim. Ako ga drugi put uradim tako, to je već onda znak da ja treba da batalim ovu profesiju.”Ako se tvoj posao svede na odrađivanje, to onda nije to. Prošlo je dugo godina da sam ja pročitao kad su Rubinštajna pitali koliko on vježba, on kaže: “Ako ne vježbam jedan dan, ja primijetim na svom nastupu razliku u nastupu. Ali niko drugi to ne vidi. Ako ne vježbam dva dana, onda primijeti muzička kritika. Ako ne vježbam tri dana, onda primijeti i publika.”Tvoj posao kao govornika je da ne može da prođe ni taj jedan dan, ako misliš da to svaki put bude show, spektakl, itd.

Ivan Minić: Pominješ sad tu neke globalne face, ok. Pominješ da si išao i po svetu da bi te stvari čuo. U kom trenutku i na koji način krećeš da tražiš prilike, gde bi možda mogao to da pokažeš, jer pretpostavljam da, barem za inostranstvo ne ovo baš neposredno ovde, ali malo dalje, u početku moraš da se ponudiš.

Vladimir Vulić: Opet pogađaš potpuno suštinu. Ali prije ovog pravog inostranstva, ajde da objasnim kako to stvarno izgleda ovo što se sada moderno zove region, ali to je kao da sam kući. Do tog trenutka, ja sam imao nastupe samo u Crnoj Gori. I bilo na faksu, bilo na konferencijama.

Ivan Minić: Bez rominga.

Vladimir Vulić: Bez rominga jeste, tako je. Ovo je opasna aluzija, ali vratiću ti ja za ovo kasnije. Ali kažem biznis edukaciju. I dešava se Webiz u Zrenjaninu, prije nekih 8,9 godina. Miloje Sekulić posreduje za Vladu Kovača, da budem zvanični blogger Webiza iz ono što bi rekli iz inostranstva, dobiješ međunarodni karakter konferencije. Ja prihvatam, nisam nikada bio na Webiz, generalno ne znam Vladu i ekipu. Miloja znam od ranije, još uvijek ne znam dosta ljudi iz digitala iz Srbije i volio bih da upoznam ljude i ja kažem: “Super, može, slobodan sam i dolazim”. I to se dogovorimo. Bukvalno par dana pred konferenciju, mene ponovo zove Miloje i kaže: “Imam jedno pitanje za tebe”, ja ga pitam što je u pitanju, a on kaže: “Neki predavač je otkazao, Kovaču je frka da ne može dva dana pred konferenciju da nađe predavača. Ja sam preporučio tebe, je li tebi to OK?”Ja kažem: “Jeste, meni je to super, ali sad, zašto si me ti preporučio?”. Kaže on: “Ajde ti, ja sam tebe slušao imam povjerenja znam, pitanje je, je li tebi u redu?”. Ja sam mu rekao da jeste, tako da moj prvi nastup van Crne Gore je bio potpuno slučajan. Znači neko je otkazao, ja sam uskočio i kažu ljudi da sam izdominirao na tom Webfestu, izvinjavam se na Webiz-u. Pa ti si rekao da sam bio dobar na Webfest-u :). I tu je krenula, da kažem, regionalna priča. U sali je bilo mnogo ljudi koji su bili HR manager-i, marketing manager-i itd, i onda su počeli da te pozivaju što na konferencije, što na neku in-house edukaciju. Paralelno sa tim, bila su neka dva nastupa na TEDx-u. Jedan u Zemunu, drugi za dve godine u Zagrebu, gdje su te onda ljudi sad opet vidjeli na neke manje poslovne teme. Iz moje ili tvoje perspektivne one su vrlo poslovne, ali često ljudi baš ne mogu da povežu neke malo apstraktnije stvari sa svojim svakodnevnim poslom. E sad, ono što ja nisam kapirao u početku, a ti si me sad odmah pitao, to je da u startu moraš ti da se ponudiš. Znaš, ja sam živio u tako nekom ubjeđenju i tako sam vaspitan, da se razumijemo odmah, da je tvoje da radiš, da će ljudi to da vide i prepoznaju i da će da te pozovu, ja sam to stvarno tako radio. I prvi pozivi iz inostranstva su stvarno bili takvi. Znaš, negdje je neko vidio tvoje predavanje na engleskom o liftovima, klimama i vozovima, na YouTube-u i onda te pozvao na njihovoj konferenciji u pravom inostranstvu, da uradiš isto predavanje. Ali broj tih poziva bude jedan ili dva godišnje, znaš, ne možeš sebe da zoveš profesionalnim govornikom ili da maštaš da živiš od toga sa jedan ili dva nastupa.

Ivan Minić: Zavisi koliko su plaćeni 🙂

Vladimir Vulić: Ja još nisam na tom nivou, da mogu kao Simon Sinek, da uzmem sto hiljada za jedno predavanje, ali može to iz tvojih usta neka se ostvari. I onda kažem sebi: “Čekaj, a da možda probaš drugi pristup“, a to je stvarno bilo vrlo teško.

Ivan Minić: Pull i push.

Vladimir Vulić: Da pull i push. To ide malo sad i protiv tvoje prirode. Ti treba da napišeš mail, gde se ti nudiš nekome.

Ivan Minić: Da se prodaješ.

Vladimir Vulić: Jeste. A to, znaš, nisu te učili. Stvar koju mi najmanje učimo, odnosno nikad ne učimo u školi, a to je prodaja i to je nešto gde svi u regionu fulamo. Ali to krene, pritom krene tako što ti moraš u startu da napišeš 50 poziva, 50 molbi, ponuda. Da ti se od 50, na 45 niko ne javi. Da ti 3 kažu: “Hvala ne“, znači ni ne ulaze u dubinu, a da ti možda dva kažu: “To se ne uklapa trenutno u ovogodišnju temu konferencije“. I da od 50, ne dobiješ nijedan. Nije baš lak trenutak kada od 50 ne dobiješ nijedan, ali onda kažeš: “Ajde da napišem još 50, pa još 50, pa još 50“, pa dobiješ jedan. Pa bude odličan, pa možda oni objave video na YouTube-u, pa možda tamo bude neko ko te pozove. Ono što u startu ne kapiraš jeste to da, ako te u trenutku kada izađeš sa scene neko ne bukira odmah za angažman, onda nije bilo koristi od tog nastupa. Kasnije kapiraš da prođe po dvije, tri godine, tebe neko pozove i kaže: “Organizujemo to i to, voljeli bismo da nam budeš opening keynote speaker”. Ja kažem dobro, sve super, OK. Dogovorimo sve detalje i ja ga onda pitam: “E, ali možeš sada da mi kažeš najvažniju stvar, (koji je bio lead refer) kako si uopšte došao do mene?”, jer meni je to bitno zbog posla. A onda osoba kaže: “Ja sam te slušao prije godinu, dvije, četiri, pet, na tom i tom mjestu, oduševio sam se. Zapisao sam tvoje ime i kontakt podatke i čekao sam trenutak dok nam ta tema ne dođe na dnevni red i onda sam te zvao.” E onda se iz tvoje situacije mijenja perspektiva. Znaš, nije samo odnos: “E ćao, možemo li nešto da radimo? Ne možemo, doviđenja prijatno”, nego odnos je nešto što mora da se njeguje godinama. Meni je to sve lakše bilo, jer sa druge strane, kako sam programski direktor “Sparka”, ja znam da iz pozicije organizatora ja moram da jurim druge govornike godinama, da bi ih dobio za mene. I onda sam nekako govorio sebi, sada si ti ovaj sa druge strane, čekaj godinu, dvije, tri, pet, doći će do toga.

Ivan Minić: Sada vidiš, iako navijamo za te suprotstavljene tabore, iako si ti iz Podgorice, a ja iz Beograda, iako si ti malo stariji, dobro to sada nije važno izgledaš mlađe od mene trenutno, zapravo se stvari prepliću. I u mom profesionalnom razvoju i karijeri prethodnih deset godina je bilo mnogo situacija u kojima mi neko kaže: “Mi Vas znamo, slušali smo Vas negde”. Pitam ih: “Dobro, gde ste me slušali?”, on kaže: “Pre četiri godine sam te slušao negde, kako si nešto pričao”. Mhm, dobro i kaže mi: “Sada je došao trenutak, da mi hoćemo da napravimo taj korak. Kada je došao taj trenutak, ti si nam bio prvi pick, ja ne znam da li se ti uopšte baviš više time”. A ja sam, da kažemo, desetak godina pričao, od studentskih konferencija i organizovao konferencije i sve ostalo. I kaže mi: “Ne znamo ni da li se baviš time više, ali po svemu onome što si ti rekao i kako si to rekao, ti si čovek za nas”. I ono što sam recimo shvatio zašto su mene ljudi angažovali za neke projekte, a ne nekog drugog ko možda, gledajući biografiju, deluje da ima više smisla, što im se učinilo, a dobro im se učinilo, da je meni zapravo, osim što mi je stalo do svega toga iako se bavim digitalnim marketingom, tehnologijom i nekom kombinacijom toga svega i produkcijom sadržaja, da ja nisam došao kod nekoga ko ima posao koji se razvija i funkcioniše i rekao: “Ovo ništa ne valja, vi ovo radite katastrofalno”. Nego sam došao i rekao: “Ja ne znam ništa o vašem poslu. Da bismo mi mogli uopšte da pričamo o tome, vi mene morate da naučite nešto o vašem poslu, ja moram da razumem kako vaše stvari funkcionišu i u zavisnosti od toga kako one funkcionišu, mogu onda da dam neki savet”. I više puta mi se desilo da kažu: “Ti si prvi koji je to rekao, svi su krenuli da pričaju – mi ćemo sada da napravimo skup video, pa ćemo to da guramo na Instagram i Facebook. Ti si jedini pitao: “Kako vaš posao funkcioniše. Gde vi ostvarujete najveći revenue, kako izgleda vaša prodaja, kome vi prodajete?” Ti si postavio pitanja koja ovde niko nije smeo da postavi unutar firme, a onda si i stvarno hteo da čuješ te odgovore. I nisi hteo da se izlećeš ni sa čim do trenutka, dok ti nemaš jasnu sliku”. Generalno kako kažu: “Ko kaže da ti prodaješ maglu?”

Vladimir Vulić: Tufi je to rekao.

Ivan Minić: E pa dobro OK, mislim razumem, to prijatelji obično tako.

Vladimir Vulić: Da da, pa to, ako neće brat ili najbolji prijatelj, ko će da te nagrdi drugo.

Ivan Minić: Ali to konkretno u marketingu, postoji razlog zašto svi kažu da se marketari prodavci magle.

Vladimir Vulić: Da, pa jeste.

Ivan Minić: Zato što najčešće i jesu.

Vladimir Vulić: Najčešće jesu, nažalost u opisu posla marketara ili konsultanta nije da pita ništa, nije da uči ništa, nego da nameće, i to sa pozicije visine, svoje mišljenje, idt. Tako da tebi su ljudi dobro rekli, ti si prvi koji to pita. Ja sam kroz faks, još dok sam studirao, mnogo čitao Peter Drucker-a, koji je najpoznatiji teoretičar menadžmenta u istoriji. Jedno od prvih stvari koja mi se svidela kod njega, on je radio i kao konsultant, to što je uvijek sa managerima, izvršnim direktorima nastupao iz pozicije da pita. Da, ti si mene doveo da ti rešim neki problem, ali ja ga ne rešavam tako što ti donesem gotovo rešenje, nego te pitam i beskonačno te pitam jer ti znaš taj posao, ne ja. Sve dok ti sam sebi ne odgovoriš i ne dođeš do rešenja. E sad, to je malo specifično zbog toga što određeni broj ljudi na kraju procesa kaže: “Ja sam ovo sve znao, ti mi nisi ništa pomogao, što sad da ti platim”. Kasnije kad sam počeo da se bavim i kao govornik i kao konsultant, dosta sam čitao i Jim Collins-a, koji je Druckerov učenik i koji radi istu stvar, koji u stvari beskonačno postavlja pitanja dok tebi unutar kompanije nije jasno zašto. Jer vremenom, godinama, osim što se upali onaj autopilot, dolazi do sljepila. Stvari koje manager-i vide se sužavaju, sužavaju dok ne postanu bukvalno jedna prava linija. To nije više ni kanal, to je bukvalno linija. Tvoj zadatak, kao nekog konsultanta ili nečega, je da to pomjeri makar malo sa strane, da bi vidio i da ti budeš taj koji će da pokuša da preispita neke stvari, neke aksiome koji su danas postali dio organizacione kulture. Preispitivanjem tih aksioma, možemo da se pomjerimo dalje.

Ivan Minić: Pa vrlo često, mislim da je to negde mentalitetska stvar i jedno od razloga zašto nam je tako super, kako nam je, je i taj momenat da ljudi zapravo te ne zovu da bi iskoristili tvoje znanje, zovu te da bi dobili potvrdu.

Vladimir Vulić: To se vrlo često dešava. Sa druge strane, ja sam sada već dovoljno iskusan da mogu vrlo jednostavno da vidim još i u periodu ugovaranja. Njima u stvari ne treba neko da otvori vidike, njema ne treba neko da promijeni situaciju, ne treba neko da razmrda postojeće stanje, nego im treba konfirmacija, potvrda ovoga što oni mislie. Idealna varijanta je, ako sa pozicije menadžmenta, pravi predavanje, obuku, trening, što god, ne za board, ne za top management nego za zaposlene, u nadi da će onda predavač, tj. ja da kaže isto to što je rekao direktor. I da onda oni kažu: “Ček ček, nije ovo mislio direktor, nego je ovo stvarno tako, jer evo i ovaj čovek to kaže da je tako“. Problem je što ja to ne radim tako, što najčešće kažem stvari sa kojima se direktor uopšte ne slaže ili ne misli da su tako, pa onda ima obrnutu situaciju, da posle toga zaposleni kažu: “Pa čekaj čoveče, ovo što si ti pričao ,nema veza sa mozgom. Evo sad nam je čovek rekao“. Tako da nisam od onih predavača koji podržavaju to što se dešava.

Ivan Minić: Nisi od onih predavača koji više od jednom, rade za istog klijenta.

Vladimir Vulić: Da. 🙂 Ono sa čime sam zadovoljan, je što stvarno imam klijente koji bez obzira koliko ja kritično nastupim i sa spektra kompanije i sa spektra industrije i generalno sa spektra biznis okruženja, oni me angažuju i treći i peti i deseti put. Zašto? Zbog toga što im stvarno to treba. Ne doživljavaju kritiku na ličnom nivou, nego na nivou čitave industrije ili kompletnog biznis okruženja. Ako je način na koji mi trenutno organizujemo biznis ili vodimo  zastareo, okoštao, pogrešan, nije sada to kritika konkretno na tebe, nego na generalno kulturu koja postoji u biznis okruženju i čovek shvata potrebu da to treba da promijeni. Omiljena stvar mi je, rijetko se dešava, ali je genijalna kada se desi, kada te pozove lider u industriji i na tvoje pitanje: “Dobro, a zašto me zovete? Vi ste najveći, najbrži, sa najvećim udjelom na tržištu, zašto me uopšte zovete?”, kada ti čovek direktno kaže: “Da, mi jesmo u ovom trenutku, ali ja ne znam šta će da bude za pola godine, godinu, dvije, tri. A želim da to budemo i tada. Moramo da se mijenjamo sada, odmah, da bi u budućnosti zadržali tu poziciju”. E to znači da osoba ili kompanija, prvo stvarno razumije potrebu da se reaguje, a da drugo razumije to čime se ja bavim i onda moja poruka nailazi na plodno tle tamo.

Kako je nastao Spark.me

Ivan Minić: Voleo bih sada da se malo dotaknemo cele priče sa “Sparkom” i “Digitalizuj.me”. “Spark” je godinama unazad prepoznat kao jedna od najboljih i najatraktivnijih konferencija u celom ovom širem regionu.

Vladimir Vulić: Zapadno od Misisipija, kažeš.

Ivan Minić: Da, upravo zbog toga što uspeva da okupi najrazličitije moguće govornike koji su svi u onome čime se bave, u svetskom vrhu. E sada, praviti takvu konferenciju, posebno praviti takvu konferenciju ovde gde, em platežna moć nije velika, em ne postoji kultura da se u tako nešto investira i ako postoje neke vrste, da kažemo, profesionalnih edukacija i sličnih stvari, to je vrlo zatvoreno, za vrlo mali krug ljudi sa nekim usko ciljanim govornicima.  Mislim da je Spark dobro ime, bukvalno jedna iskra kreativnosti, znanja, svega skupljenog na jedno mesto, sa najrazličitijih strana. E sada, kako se dolazi do takvih ljudi? Ok, kada konferencija postoji 5 godina i oni koji su bili bilo im je sjajno i pričaju svojim kolegama i prijateljima, verujem da je lakše, ali od čega se kreće? Znaš, ja sam u svom životu uspevao da dovedem neke neverovatne govornike i bez budžeta ili da nađem nekakav način da pokrpim taj budžet da nije trošak, da ovo, da ono. Čak i na toj konferenciji koja je prethodila “Sparku“, sam doveo jednog presjajnog čoveka, tako što sam mu poslao mail i on je rekao da hoće. Setio se da smo par godina pre toga radili neki intervju i da je bio neki čudan čovek, koji mu je postavio neka pitanja koje mu niko drugi nije postavio, oduševio se i rekako da hoće da dođe. A troškovi? Ne kao, doći ću ja sa ženom, 7 dana. Ali, to su pojedinačni slučajevi i pojedinačni slučajevi su ok, oni ti budu trešnjica na…

Vladimir Vulić: Na torti.

Ivan Minić: Na voćnom kupu, kada praviš nekakav događaj. Ali vi pravite događaj od trešnjica. Kako se pravi događaj od trešnjica, bez para? 🙂

Vladimir Vulić: Prije nego što objasnim proces trešnjica, samo moram jednu stvar koju si pomenuo sa spektra kulture, edukacije. Ja sam objasnio kako to izgleda na mom ličnom primeru, kako non stop moraš da učiš, da čitaš, da se obrazuješ. Ali ja to najčešće objašnjavam sa tim da kod nas postoji, generalno u regionu, fantastična kultura ulaganja u fizički razvoj. Znači teretane su jedan od najraširenijih biznisa koji postoji i ljudima je potpuno OK da plaćaš mjesečnu kotizaciju da ideš u teretanu i da razvijaš od vrata na dolje to što ima. Ali je nadrealno da ovaj dio od vrata gore platiš da bi nešto razvio. Tom Peters, jedan od najpoznatijih autora, meni najdražih autora u oblasti menadžmenta, on ima običaja da kaže: “Ako u toku godine ne uložiš u svoj intelektualni razvoj najmanje onoliko koliko si uložio u održavanje automobila, ta godina je prosuta za tebe”. Broj ljudi, koji stvarno i mnogo šire od našeg regiona to rade iz godine u godinu je minimalan. E sada je to bio  ogroman izazov za “Spark”.

Ivan Minić: S’ tim što moj auto se recimo, od kako sam prešao na Oktaviu, ne kvari. Ne kvari se, pre toga dok sam vozio Jaguar, bojim se da ne postoji dovoljno događaja, da bih ja mogao da ispratim taj tempo održavanja.

Vladimir Vulić: Znači tu već ugrožava i Alfa Romea čak.

Ivan Minić: Ne, ja sam imao taj momenat da kada sam uzeo normalan auto i odrastao, rekao: “Ja sam bolji čovek od kada vozim Škodu”. Nemam nikakve probleme u saobraćaju, ja sam divan u saobraćaju, što je u Beogradu nemoguće. Stvarno se to rešava tako što povedeš računa, napraviš dobar izbor.

Vladimir Vulić: Prva stvar koja je bitna, koju si ti rekao u prethodnom pitanju, je bilo da ti je stalo. Ali da je stalo i tebi i  čitavoj ekipi oko tebe. Ako vam nije stalo to ne može da funkcioniše nikako. Sada da objasnim kako uopšte “Spark” organizaciono funkcioniše. “Spark” je CSR projekat, dio budžeta za korporativnu društvenu odgovornost kompanije “doMEn”, koja upravlja nacionalnim internet domenom Crne Gore. DoMEn angažuje mene i tim oko mene, da mi stvarno taj projekat realizujemo. Zašto to napominjem? Zato što je neophodno da ljudi koji te angažuju, u ovom slučaju Peđa i Nataša, imaju nadrealno neograničeno poverenje u tim da će to da realizuje. Njihovo uplitanje u projekat skoro da ne postoji sa spektra: “Šta ste radili danas? Ko dolazi? A zašto niste objavili govornika? A kada kreće prodaja karata?”, toga nema. Varijanta da imaš takva dva nadređena, to ne postoji. Kažem, to je lutrija koju sam ja izvukao, da imaš dva saradnika koja ti toliko veruju, da se u dnevnim operacijama ne petljaju u posao. Sa aspekta vizije ili sa aspekta strategije, to da, to se zajedno dogovaramo. A onda vjeruju da ti možeš sa timom to da implementiraš. Druga bitna stvar je da onda ja to moram da prenesem na tim, jer ne može da funkcioniše varijanta gde tebi neko vjeruje, a onda ti mikro manage-uješ tvoj tim. Ti onda moraš da imaš neograničeno povjerenje u svoj tim i stvarno uspjevamo to da napravimo. Tim koji to radi je mali, 4,5,6 ljudi zavisi kako koje godine. Kada kažem 4,5,6 mislim na tim koji u toku dvanaest mjeseci je posvećen konferenciji. Kada se naravno konferencija primakne, onda se tu angažuje mnogog veći broj ljudi i sa spektra produkcije i sa spektra volontera i tu ima nekih 50-ak ljudi i to su onih 50-ak koji na kraju konferencije vidite na bini , kad izađemo da se poklonimo publici. Znači prva stvar je da ti je stalo, druga stvar je da vjerujete jedni drugima i treća stvar je što vi želite sa tim da napravite? Nije cilj “Sparka” bio – ajde da napravimo još jednu konferenciju. Cilj “Sparka” je bio, ajde da napravimo najbolju konferenciju na svijetu, koju možemo u okolnostima koja je. Kada sam sebi postaviš cilj toliko visoko, da te bukvalno strah možeš li da ga ostvariš, e što Dule (Vujošević) kaže: “Onda se pali mašina”. Mikelanđelo je rekao da za većinu ljudi nije opasnost da postaviš cilj previsoko, pa nećeš da ga dostigneš, nego obrnuto, da ćeš da postaviš cilj prenisko pa ćeš da ga ostvariš. Najveći dio našeg posla, a mog kao programskog direktora, da kada se završi konferencija i to bude spektakl, ti tu ljestvicu digneš još, toliko visoko da u tom trenutku misliš da ne možeš  da je ostvariš. I obično kada se završi događaj, ljudi dođu, pozdrave te čestitaju itd. i kažu: “Pa ja stvarno ne znam kako ćete iduće godine da napravite bolju konferenciju”. Moj odgovor je uvijek isti: “U ovom trenutku, stvarno ne znam“. Nemam pojma kako je moguće napraviti bolju. Ali narednih deset mjeseci nama služe da naučimo toliko, da možemo da napravimo bolju. Svako od 4,5,6 ljudi u timu mora pojedinačno da uči, toliko da kada se tim sastavi, to može da bude bolje. E sada dolazimo onda do onog dijela- kako umjesto da imaš jednu trešnjicu na voćnom kupu ili torti, imaš 12 ili 14 trešnjica, koliko ti treba.

Ivan Minić: Ili po neku jagodicu.

Vladimir Vulić: Ili po neku jagodicu, jeste. Prva konferencija je bila 2013. i bila je super, ali nije bila vrhunska. Prelomni trenutak je bio 2013/2014. gde smo Peđa, Nataša i ja rekli: “OK, hoćemo li sada da napravimo vrhunsku konferenciju?” Vrhunska konferencija podrazumijeva da nema ništa osim jagodica i trešnjica. Nema popunjavanja i to prvo moramo nas troje da se pogledamo i da kažemo jedno drugom: “Da, hoćemo”. Da onda ja sednem sa timom i da kažemo da hoćemo. Onda radiš naporno na tome, a znaš kako to izgleda. Ti tri mjeseca prije konferencije nemaš popunjeno 14 govornika.

Ivan Minić: Nemaš popunjen roster.

Vladimir Vulić: Nemaš popunjen roster, jeste. Dva mjeseca nemaš popunjen roster, mjesec pred konferenciju nemaš popunjen roster. To je taj nivo frke, da ono uveče ne možeš da spavaš i tako dalje. lako se rešava, rešava se za ovoliko. Pozovi bilo kojega predavača sa B, C, D liste i završio si sve. Ali, onda kažeš sebi ne ne, dogovor tima je bio da toga nema, dogovor je da svi moraju da budu trešnjice, višnjice i jagodice. Traži dalje. Mi na listi imamo otprilike nekih 150 do 200 govornika čiji rad pratimo svakodnevno i koji su nam potencijalni govornici za konferenciju. Dešava se da recimo od prvih sto poziva sa te liste, ne dobiješ nijednoga koji kaže da. Logična ljudska reakcija je u tom trenutku je: “Daj zovi ove sa C liste, samo da objavimo nekoga”.

Ivan Minić: Samo da je stranac.

Vladimir Vulić: E to je vrlo bitno, samo da je stranac.

Ivan Minić: Na poziciji stranca.

Vladimir Vulić: Na poziciji stranca, jeste. To je ključni trenutak svake godine, da ti moraš da kažeš ne, ne, ne, ne može. Čak kad ja u nekom trenutku kažem: “Dobro ajde, neka ga ovaj”, da tim kaže ne, ne može, jer to nije ono što smo se dogovorili. Ja sam vjerovao, ovo što si ti rekao, da kada prođe 4, godina će biti lakše sa spektra što će sada govornici da pričaju o tome, hvale, preporučuju svojim prijateljima, pa ćeš onda moći na to da dobiješ govornike. I to je tačno. Ali sa druge strane, u realnosti je teže jer sada već ti, to više nije publika, to je već zajednica. Zajednici si nametnuo neke standarde, oni sada od tebe očekuju još više i sad svako pozivanje predavača je- ako je ovo bio nivo, a ti napraviš iduće godine ovo ,ljudi će da kažu:”Pa nije bilo loše”. Iako je bilo bolje prošle godine, nema više tog wow efekte. To mora da bude tu da bi ljudi rekli, bilo je sjajno. E sada mogu da ti pričam, kako to izgleda stvarno, taj proces sa predavačima.

Ivan Minić: Jedna stvar je kako izgleda proces sa predavačima, druga stvar je kako izgleda proces sa predavačima kada nemaš budžet.

Vladimir Vulić: Da, to je stvar koju ljudi najčešće ne znaju o “Sparku”. Pošto je “Spark” dio društvene odgovornosti kompanije “doMEn”, to podrazumijeva da predavač mora da se pojavi pro bono. Ako mi radimo nešto za zajednicu i doniramo i svoje vreme i sredstva, onda očekuje kompanija i board da to isto uradi i predavač. To je vrlo lijepo reći, ali ti ciljaš predavače koje imaju speaking fee, honorar od recimo 10.000 do 40.000 dolara, za to jedno pojavljivanje. Da bi neko došao u Crnu Goru, u Budvu, a sada u Tivat u Porto Montenegro, za to jedno pojavljivanje on naplati od 10.000 do 40.000 dolara, plus naravno avion, hotel itd.

Kako organizovati konferenciju sa minimalnim budžetom

Ivan Minić: Biznis klasa.

Vladimir Vulić: A samo honorar je od 10.000 do 40.000. Tvoja ponuda je tačno 0 eura.

Ivan Minić: Uz pokrivene troškove.

Vladimir Vulić: Uz pokrivene troškove, naravno. I nije pitanje, imamo li mi. Često predavač kaže: “Dobro ajde, ne mora da bude 10 000, neka bude 3 000”. Nije pitanje hoće li da bude 40 000, 10 000, 3 000 ili 3 eura, princip je takav da on mora da pokaže dobru volju i da bude tamo pro bono. Sada najiskrenije, meni je uvek bilo pitanje kako to pali. Sada ja znam što tim sve uradi, ja znam koliko nas muke ubije, koliko godina, ljudi bi rekli, stalk-ujemo te predavače. Mi obično kažemo: “We are doing the research”. Kada si na konferenciji gde je on priđeš mu, kada on objavi novu knjigu, ti je kupiš, pročitaš, pa napišeš review. Kad on nešto napiše na društvenim medijima, a da stvarno ima smisla da se ti uključiš, pa kada mu klinac slavi rođendan ti čestitaš rođendan itd. Ali me uvek interesovalo iz njihove perspektive, kako kada te neko iz neke tamo Montenegro, koji ne znaju ni što je, tebe u San Francisku cima 5,6, godina uzastopno. Onda pričaš kasnije sa svim tim ljudima i oni kažu da stvarno uspiju da vide da ti je stalo, jer niko nije lud da te juri 5 godina.

Ivan Minić: Ili, možda :).

Vladimir Vulić: Ili si stvarno lud pa si zreo za neke druge institucije da se bave tobom. Drugo, naravno da pomaže lista predavače od prethodnih godina, ja to sada znam iz moje industrije, dosta radi ego i sujeta. Jer neko kaže: “Ček, ček ovi ljudi ne plaćaju honorar, a došao ti je taj i taj, za kojeg ja, jer ti je kolega, uzimam 40 000. Šta se to tamo dešava da bi on prihvatio da dođe besplatno. A zašto su oni zvali prvo njega i on je prvi nastupio, a nisu zvali mene?”

Ivan Minić: Onda vidi da ste ga zvali.

Vladimir Vulić: Onda vidi da smo ga zvali, pa onda vidi da smo ga zvali prethodne 4 godine, da on možda prethodne 3 godine nije ni odgovorio. “Vidiš, u stvari ja sam mogao da budem opening keynote, a oni su zvali ovoga. E idem ove godine“. Bitna stvar je da tu mora da ima i mnogo sreće, uz sve ovo što ti uradiš domaći zadatak. Sa spektra što sve dogovoriš, evo konkretan primer sa govornicom iz Los Angeles, sve je dogovoreno i mjesec uoči konferencije ona kaže: “Ej ćao Vanja, kada možemo da se čujemo na Skype?”. To odmah znaš da nešto nije u redu.

Ivan Minić: Čim je Skype, nije u redu.

Vladimir Vulić: Znači muka je neka. Kažem: “Ajde možemo odmah, popodne čujemo se“. I sve super ovako, kamera snima nju, sve je super fantastično, ona je opuštena, nasmijana, vesela: “Kako je u Crnoj Gori, kako idu pripreme za konferenciju, kako idu spikeri, vidim ima nekih mojih kolega“. Tako sve super i onda u jednom trenutku: “E moram nešto da ti kažem”, a ti si sve vreme to čekao. I onda spušta web kamericu i ti vidiš gips od kuka do dolje. Ja ja pitam: “Što je to?”, ona mi kaže: “Pala sam juče, slomila nogu i narednih par meseci nema ni aviona, ni leta, ničega. Sa druge strane, imaš pozitivne slučajnosti gde recimo juriš Briana Solisa, 3,4,5 godina, bukvalno ga progoniš na SXSW (“South by Southwest“), fotografišeš se sa njim, čuda radiš i on ti otvoreno kaže: “Ja ne mogu da se odreknem 40.000 – 50.000, da iz San Francisca dođem u Crnu Goru, to ne funkcioniše. Ali mogu, ako me neko dovede u Evropu za full fee, dan, dva tri prije ili posle “Sparka”, mogu da dođem do vas. To  podrazumijeva da onda ti moraš da pratiš njegov kalendar, da vidiš šta se dešava. I stvarno 2016. Brian se javlja, kaže: “Predajem u Madridu tada i tada, oni plaćaju sve, vaše je samo da me iz Madrida dovedete u Podgoricu”. U Podgoricu je sletio i posle do Budve, i to je to. I dobiješ čovjeka koji uzima 40.000 za predavanje, za 300, 400 eura avionsku kartu i to je to. A on u Crnoj Gori provede manje od 24 sata. Ja ga pitam: “Pa zašto ovo radiš, ajde da ostavimo za iduću godinu, pa da provedeš 3,4,5,6, dana, povedi ženu. Daj da ti napravimo stvarno užitak, jer pokrivanje troškova je OK”, speeking fee nije. On kaže: “Ne, ne, ja želim da dođem ovo je prilika”. “Ali čoveče , od trenutka kada sletiš do trenutka kada poletiš sa svim, to je 21 sat “, on kaže: “Nema veze, ja dolazim”. I stvarno bude.

Ivan Minić: I sticajem okolnost, ja nisam bio na tom “Sparku”, ali sam bio prisutan tako što mi je on čestitao rođendan sa bine, što je onako dosta bilo wow.

Vladimir Vulić: Jeste, jeste. A ima i druga fora, kada ugovaramo prije dvije godine, Rory Sutherland-a, a prva osoba u univerzumu koja zove da pita kako je to moguće, pohvali, čestita, si bio ti. Ja onda kažem na samoj konferenciji, jer je to taj dio, jer to je više familija. Postoje ljudi koji prepoznaju taj trud, sada od kada smo se preselili u Porto (Montenegro), sada smo već mogli umesto 500 ljudi da imamo skoro 800 ljudi, što je značajno povećanje broja učesnika. Ali od tih recimo 500 ili 800 ljudi, 300 ljudi dolazi svake godine, bukvalno svake godine i to su ljudi koji kupe karte, prije nego što mi objavimo jednog jedinog govornika. Sećam se, Acu Todorovića znaš i ti, kada sam ja pitao Acu: “Zašto si kupio kartu, nema nijednog govornika objavljenog?”Aca meni kaže nešto i u tom trenutku uopšte nisam shvatio šta je rekao. Kasnije kada sam razmišljao, shvatam suštinu. On kaže: “Ja na “Spark” ne dolazim zbog govornika, ja na “Spark” dolazim zbog vaše ekipe i zbog ljudi koji se tamo skupljaju. Ja u trenutku razmišljam kako ne dolazi zbog govornika.

Ivan Minić: Mi se toliko trudimo, a ti tako :).

Vladimir Vulić: Da. Poenta je naravno da voli govornike i da su genijalni.

Ivan Minić: Ta ekipa dolazi zbog govornika.

Vladimir Vulić: On kaže, ja dolazim zbog toga i to stvarno vidiš po prodaji karata. Pritom, bitna stvar za prodaju karata, prve godine se karte nisu prodavale, bile su besplatne, čak je i za studente bio organizovan autobuski prevoz, sve je bilo besplatno. Međutim, videli smo, a to su nam ljudi pričali od prvog dana, ali mi smo Majke Tereze. Ljudi ne mogu da cijene nešto što je besplatno i ne može da cijeni značaj te edukacije ako je bespalatna. Kada se pritome takmičiš da si u zagušljivoj sali i sa Jadranskim morem koje je krajem maja fantastično, naravno da će more da pobijedi svaki put kada je to besplatno. I onda smo napravili varijantu da počnemo sa vrlo vrlo, vrlo, vrlo niskim cijenama, znači Early Bird cijene, 70 eura, što ne pokriva ni troškove hrane, osviježenja, koktela za to vrijeme dok si dva i po dana u  Budvi, odnosno sada u Porto Montenegru, ali te obavjezuje da kada si tu, želiš da izvučeš najviše toga i to se stvarno vidjelo. I od 2014. stvarno kreće prava priča. E sada moram da kažem još jednu bitnu stvar, gdje je uloga prijatelja i sve ostalo. 2014. nama treba ova transformacija iz odlične konferencije u vrhunsku konferenciju, što znači da ti treba neki ludački dobar govornik za kojeg ti provjereno znaš da će da izdominira na bini. Ja u tom trenutku znam pouzdano da je taj govornik Alf Ren, koji je moj super prijatelj još iz vremena dok sam bio na fakultetu, jer je on tada bio profesor u Švedskoj, posle u Finskoj i jedan od najboljih ljudi u oblasti managementa. Da je sa jedne strane akademik, a sa druge strane govornik i profesionalni govornik i konsultant kojeg ja znam, nadrealan lik i pritome lični prijatelj. Ja zovem Alfa da bude u stvari taj govornik, da bude prvo ime koje će da posluži da privuče ostale genijalne govornike. Alf odmah kaže: “Da, prihvatam, dolazim. Ali samo ima jedan mali problem. Ja sam profesionalni govornik, ja imam agenticu i imam kuću koja me zastupa, što znači da nije problem da ti ja kažem da, problem je da ti moraš da dogovoriš sa mojoj agenticom, da ona kaže da. I još važnija stvar- da se ona odrekne svog dijela”. U krajnjem ona će da kaže: “OK, ti si toliko lud da hoćeš da pođeš tamo bez para”, ali ti radiš u krajnjem za mene, ja moram da uzmem moj procenat”. To se na kraju desilo tako što je ona rekla, pritom je žena fantastična: “Što se mene tiče to je ne, ne možeš  da ideš”. Alf kaže da je tada prvi put u životu rekao svojoj agentici: “OK, ti si rekla ne, ali ja ipak kažem da”. Pošao je negdje preko njene reči, jer je vjerovao u to što ja i moj brat Nikola, koga zna sa fakulteta, radimo i da će biti vrijedno njegovog dolaska. Došao je sa ženom i sa djetetom i napravio je neki mini vikend u Crnoj Gori. Bio je toliko presrećan da je agentica nakon toga zvala da kaže da je čula sve najljepše i da je ona oduševljena i da se maltene izvini zbog njenog nastupa. Uz sve to što ti uradiš nekada treba po malo ili malo više sreće. A nekada treba i neka prijateljska stvar, da neko se založi da ti pomogne.

Ivan Minić: Ja se sećam recimo, kada sam sa jednim izuzetno interesantnim čovekom pregovarao da dođe u Budvu tada, da sam dobio pozitivan odgovor iako nisam sanjao, jer čovek je trostruki TED speaker, ne TEDx nego TED spiker i da je njegov stav bio: “Nema nikakvih problema, sve je ok, to što smo rekli da su pokriveni troškovi, ja bih samo poveo suprugu da ostanemo 4,5 dana”, pošto su iz Amerike.

Vladimir Vulić: Da se ne cima kao Brian, manje od 24 sata.

Ivan Minić: Da, kao da provede lep vikend i to sve. “Ali imamo problem, a to je što ja imam speakers biro sa kojim ja radim i to ćemo da rešimo tako što ćete vi mene da najavite ali nigde da ne okačite snimak onoga što sam ja pričao“. Ja reko, dobro, ne vidim što bi to bio problem. Onda smo krenuli u neku priču i desilo se to da on na kraju nije mogao da dođe te godine. Mi smo nešto malo zakasnili sa nekim odgovorima, nije ni važno. Ali čovek koji je izmislio trend koji prethodnih 10 godina obeležio internet je bio spreman da dođe bez ikakvog honorara bez ičega, zato što je način na koji mu se neko obratio i trenutak, bio pravi.

Vladimir Vulić: Sa nekoliko govornika sa kojima sa razgovara su mi rekli istu rečenicu. Toliko da sam shvatio da je to stvarno tako iz njihove perspektive i u ovom poslednjem TEDx govoru sam citirao baš tu rečenicu. A rečenica je bila: “Vaš nastup je bio takav, da ili nemate blage veze što radite, kako radite, živite u nekim oblacima ili ste potpuno ludi da stvarno to radite. Bio sam spreman da vidim da se uvjerim da li ste dovoljno ludi”. Ove godine smo recimo imali situaciju da je govornik čovjek koji je na čelu  jedne od marketinških agencija globalnih, svjetskih, koji je prihvatio da dođe. Opet kažem, bez ikakvog honorara, a paralelno  sa tim je odbijao pozive svoje matične agencije, da se pojavi u nekoliko zemalja, regiona, na njihovim događajima, sastancima itd. Sada kada su ti ljudi koji su ga pozivali, došli u Tivat i vidjeli ga, prvo pitanje je bilo: “Pa kako ste uspjeli da ga dovedete? On preko svih korporativnih kanala nije želio da dođe”, a donekle ti je to i obaveza. Pa upravo zbog toga, čovjek je toliko zasićen korporativnog svijeta, da ne želi to da radi, a ovo mu je izgledalo nešto potpuno drugačije od toga. On je jedan od tih ljudi koji je rekao: “Htio sam da se uvjerim da li ste toliko ludi da uspijevate to da napravite”.

Kako privući svetski poznate govornike

Ivan Minić: Ove godine, odnosno ne ove, nego naredne godine.

Vladimir Vulić: Sviđa mi se što si rekao ove godine, jer mi to stalno koristimo – ove godine i prošle godine, jer tim koji radi “Spark” broji godine prema “Sparku” koji će da se desi. Tako da je ove godine od juna do maja iduće godine, a prošle godine je ovo. Tako da ove godine, tako je, razumijeli smo se odlično.

Ivan Minić: Naravno, uradićete sve da ponovo podignete lestvicu, neću da te pitam da otkrivaš govornike jer verujem da je to u procesu i nije poenta da otkrivaš. Ali ono negde što bi voleo da znam- to je sada već 6 godina.

Vladimir Vulić: 2013. je bila prva, što znači da je ovo sada već 8 godina će da se desi.

Ivan Minić: Kroz celo to ste negde svi vi, a time i ceo core tim vrlo malo menjao, pridodavani su neki ljudi, ali u suštini se nije menjao, vi ste faktički odrasli sa ovim. Radite nešto što je neverovatno u okolnostima u kojima se dešava. Imali ste čoveka,  Mike Massimino koji je astronaut, koji je bio između ostalog u “Big Beng Theory” i koji je celebrity pored činjenice i da je bio gore i tvitovao iz svemira.

Vladimir Vulić: U tom trenutku je čak postavio rekord u dužini space walk-a u vremenu provedenom tamo. Poslednji čovek koji je popravljao Hubble teleskop, itd.

Ivan Minić: Ali bilo je tu i nekih ljudi koji su iz visko komercijalnih priča, koje prosto ne možeš da zamisliš ipak tu. Pominjao si to, ali  nekako moramo to da uvrstimo u nekakvu investiciju koja se pravi, koliko je bitno da ti zapravo ideš po svetu i trudiš se da budeš fizički u nekoj vrsti kontakta sa tim ljudima? I da upoznaješ nove ljude i da praviš nekakvu listu, da ta lista krene sa 50, pa dođe na 300 imena. Kako te stvari organizovati da to bude prihvatljivo? Jer to je uglavnom prilično skupa zanimacija.

Vladimir Vulić: Propustio si priliku da citiraš, a onda moram ja. Idealno je bilo da citiraš mog i tvog omiljenog trenera Duleta Vujoševića i da kažeš: “Realnost nije briga na koju se mi obaziremo”. Suština priče je sledeća – nije samo da ja moram da budem u toku sa svime što se dešava, nego čitav tim mora da bude u toku sa svim. Ne dolaze svi ili većina predloga od mene, dolaze od čitavog tima, a dolaze onda od šire zajednice odnosno kako smo rekli “Spark.me” porodice. Ti ne možeš da zamisliš da će Mike Massimino da bude na sceni i onda ni ne pokušavaš da nekog govornika tog kalibra uopšte nama predložiš. Ali kada ga vidiš onda kažeš: “Ček, ček pa ovi su ludi”. Onda kreću i predlozi od strane učesnika konferencije, koje mi stvarno uzimamo za ozbiljno i onih 150 recimo ljudi koje je Vanja napravio, ili 15 ljudi koje je tim napravio, nego 150 ljudi koje je “Spark.me” zajednica osmislila i poželjela da budu na toj bini. Ima legendarni film koji ti obožavaš i pisao si blog post o tome Glengarry Glen Ross, gdje ima ono A, B, C of Selling – “Always Be Closing”. U varijanti programskog direktora isto ima, ali A, B,C – “Always Be Curating”. Da u svakom trenutku bez obzira da li čitaš blog post, da li slušaš podcast, da li čitaš knjigu, da li ti govoriš na konferenciji, da li slušaš nekoga na konferenciji, da li si upoznao nekoga slučajno u potpuno drugoj varijanti, razmišljaš kako bi on mogao da postane deo “Spark.me” porodice, bilo kao govornik, bilo kao veza do nekog potencijalnog govornika. U idealnoj varijanti, mi bi živjeli u Americi, imali dovoljno veliki budžet da sve te ljude uživo vidimo, upoznamo i dogovorimo. Pošto živimo mnogo daleko od Amerike, a pošto budžet nije ni primaći tome, najveći broj, sigurno 90% ljudi nikada u životu fizički nismo upoznali. Ima neke koje jesmo, Alf Ren, Brian Solis kojeg fizički juriš 4,5 godina da bi ga doveo. Ali 90% govornika fizički niko od nas iz tima nije upoznao prije toga, što zahvaljujući internetu ne znači da, ako ga fizički nisi upoznao, da ga nisi stvarno upoznao. Sa nekim od tih, mogu sada otvoreno da kažem, to nije tajna. Govornik koga jurimo od prvog “Sparka” od 2013. godine je Mich Joel, Six Pixels of Separation. Ni dan danas nismo uspjeli da ga ulovimo, ali smo u redovnom kontaktu, čujemo se, što kako i tako dalje i on je vrlo spreman i raspoložen da dođe. Jednostavno nekada zbog posla ne može u nekom trenutku se žena porodi pa se to poklopi sa “Sparkom”. U nekom trenutku on prodaje agenciju, pa onda ulazi u WPP, pa mora da ostane u WPP. Pa onda iduće godine proda agenciju u smislu da on izađe, svoj deo proda, pa onda on ne zna što je itd. Moraš da održavaš kontakt sa nekim da mu pokažeš da ti je stalo, ako stvarno tebi znači, vama znači i zajednici znači da on bude tu. Ima sada tu i dosta humorističnih priča. Govornik dođe, recimo Max  Mckeown i ja mu kažem: “Jurim te 4 godine i to te jurim na preporuku jednog od tvojih najboljih drugova, kojem ti lično vjeruješ. Zašto nisi došao prve 4 godine, a došao si ove?”, a on meni kaže: “Znaš kako, sada je završena konferencija, ne bih ja došao ni ove godine. Varijanta da ja dođem iz Londona, kao best-selling “Financial times” author za 3,4 knjige i fee-jem nadrealnim kada radim poslovnu edukaciju za Fortune 500 companies ne postoji, to je nemoguće”. “Ali došao si, kako?”, kaže on: “Znaš kako, to veče žena sjedi gleda TV, ja odgovaram na tvoj mail i prelazim u dnevnu sobu i kažem ovo je nevjerovatno. Žena me pita što, a ja joj kažem da imam nekog lika iz tamo neke Crne Gore koji me evo zadnje 4 godine smara da dođem bez dinara. Žena me pita da joj ponovim odakle sam rekao da je on. Ja joj kažem from Montenegro, a ona kaže da pitam da li mogu da povedem i nju. Ja je pitam zašto da pitam kada ja neću da idem, ne mogu da odvojim vrijeme od posla zbog toga, a ona mi da hoće da idemo na odmor tamo. Pitam je što ćemo tamo na odmor, nikada nisam ni čuo za to, a ona mi kaže kako je gledala na britanskoj televiziji prilog o Crnoj Gori i oduševila se i hoće da idemo tamo na ljetovanje.”I to je ta varijanta da moraš da poslušaš ženu, to je logično. On se javi i kaže: “OK, jedini moj uslov je da može da dođe supruga sa mnom i da to ne bude jedan dan, nego da bude 4,5,6 dana, stvarno odmor”. Recimo kod druge govornice je presudila mama. Ona je rekla mamo da će da ide, a mama je rekla: “Vidiš to je država u kojoj  ja nikada nisam bila, bilo bi super da pođemo”. Tako da često osoba koj donosi odluku o tome da će da bude speaker, nije govornik sam, nego mama, djevojka, djeca. Nažalost, suprotna stvar se često dešava, da zbog istih ovih osoba ne mogu da dođu. Recimo nama se “Spark” najčešće poklapa sa Memorial Day weekend u Americi, što znači da jedan broj ljudi ne želi da dođe, nego želi da taj vikend provede sa porodicom. Imamo recimo Ann Handlay, koja je još uvijek neostvarena želja ekipe i koja sada već poslednje 3 godine, zbog Memorial Day weekend-a ne može da dođe, a itekako ima veliku želju. Čak njena prva saradnica, Kerry O’Shea Gorgone koja vodi podcast za “MarketingProfs”, dolazi poslednje dvije godine i kaže: “Ann bi itekako voljela, ali zbog porodice ne može“. Sa druge strane često se poklopi sa Bank holiday u Britaniji, što je opet dvostrano. Neki govornici jedva dočekaju i povedu djecu sa sobom jer su slobodna u školi, imaju raspust. A neki kažu obrnuto: “A ne ne, pošto je raspust, ja ne želim da gubim vrijeme na konferenciji, hoću da budem sa djecom”. I mi kažemo: “Ok, ali povedite onda djecu, pa neka bude porodični odmor u Crnoj Gori”, oni kažu da bi to bilo super, ali da su uplatili neku Španiju ili Grčku prije 8 mjeseci itd. Onda odmah uzmeš da vidiš kada je Bank holiday iduće godine, pa da se odmah ugovori dolazak za iduću godinu.

Ivan Minić: To su nek sjajne priče, o nekim sjajnim ljudima koje ste vi tamo okupili. A ko je publika?

Vladimir Vulić: E to je najbolja priča od svega. Sa jedne strane mi smo željeli da zadržimo “Spark” da bude mala konferencija. Mala u smislu da je ispod 1000 učesnika, ne želimo da se takmičimo sa bilo kojom većom konferencijom, a kamoli da to bude varijanta SXSW (“South by Southwest”) ili “Web Summit” ili tako nešto. Zašto? Zbog toga što sa jedne strane željeli smo da govornicima damo nešto, što ne može da dobije tamo. A to nešto tamo je lični kontakt sa organizatorima i sa publikom. To znači da kada govornik kaže: “Da, imam veliku želju da dođem na “Spark”, obijezbedićete mi VIP zonu, ulaz iz backstage-a i auto koje će da me odvede i dovede sa konferencije”, naš odgovor je uvijek ne. Nama ne treba govornik koji  će kao VIP, sa tamnim naočarima dovede ga auto, objezbeđenje raščisti, on izađe i backstage-a, održi predavanje, vrati se u backstage, niko ga ne vidi, niko ne progvori sa njim, niko se ne slika sa njim, niko ne osjeti atmosferu. To nije “Spark”, u krajnjem možemo tako da pustimo neki govor sa YouTube-a. To nije ono što mi nudimo govornicima, a mnogo važnije je da to nije ono što mi nudimo publici. Naša želja je da publici ponudimo predavača u ljudskoj formi u smislu da to nije neki lik sa kojim ne može da se progovori, sa kojim ne može da se ostane, sa kojim ne možeš da prošetaš do starog grada Budva ili ne možeš da izađeš na palačinke u Portu (Montenegro) ili tako nešto. Onda dobiješ varijantu, recimo sjećam se prošle godine, kada je bio Mike Massimino, baš kosmonaut kojeg si pomenuo. Nakon što je završio govor, ljudi su prišle kod onog media wall-a da se slikaju sa njim. Ja sam već bio napolje, bavio sam se nekim drugim stvarima i prilaze onako užurbano ljudi iz tima: “Vanja brzo dođi“. Ja ih pitam šta se dešava, oni kažu: “Rastrgnuše Mike-a”. Ja se okrećem i stvarno u tom trenutku ispred media wall-a minimum 50 ljudi oko njega, ne može čovek da diše. Ja uspijem da se probijem, prilazim njemu i kažem: “Mike fotografiši se i možemo odmah da idemo”. On onako zbunjen kaže: “A što da idemo?”, ja mu kažem: “Pa vidim da ti život uzeše, da se evakuišeš”, a on kaže: “Ne, ne, ovo je moj posao. Nije moj posao 60 minuta na bini, moj posao je nakon toga, da sa ljudima pružim ruku, popričam, fotografišem se, promovišem misiju NASA-e. To je moja uloga”. Ja kažem: “OK, to je i moj cilj i želja, ali sam mislio da je ovo previše”, a on kaže: “Ne, ne ovo je idealno”. Kada dobiješ pitanje od predavača: “Ko vam je publika”, on sada očekuje da mu navedeš neku demografiju. To je manager na srednjem nivou, starosti od 40 do 50 godina, zarađuje toliko i toliko, interesovanja su mu ta i ta. E mi smo od prvog dana rekli, ne pravimo takvu konferenciju. “Spark” je konferencija gdje imaš izvršnog direktora kompanije ali i konferencija gdje imaš studenta. Publika su ljudi koji se lože na novo, ljudi koji se lože na to da promijene status quo. Ljudi koji se nalaze pojedinačno, kompanija, zajednica, region, država i koji žele da čuju nove ideje koje tim mogu da promijene. Najčešće vezivno tkivo bude tehnologija, ali neko dođe iz zdravstva, neko dođe iz biznisa, neko dođe iz NVO sektora, neko dođe iz međunarodne organizacije, ali svima je stalo do neke promijene na bolje. I obično ljudi kažu: “To su dva dana u godini kada se mi svi osjećamo da smo isti“. I stvarno imaš to da klinac sa faxa priča sa izvršnim direktorom jedne od najvećih kompanija u regionu Ili da klinac koji je freelancer u digitalnom marketingu, priča sa šeficom najveće marketinške agencije u Evropi i osjećaju se ravnopravno zbog te ljubavi zbog koje su tu.

Ivan Minić: Ne znam šta da ti kažem Vuliću. Mnogo je tu neke ljubavi, mnogo je tu nekih dobrih stvari, mnogo je tu nekih zanimljivih priča. Mislim da bi ovde trebalo da završimo ovu epizodu, a mi u suštini uopšte nismo pričali skoro ništa konkretno čime se ti baviš. Mi smo opisali šta je to čime se ti baviš, ali nismo pričali o stručnom delu. Verujem da će biti prilike i pravo da ti kažem, jedva čekam da to uradimo.

Vladimir Vulić: Ja predlažem da sledeću našu epizodu snimimo 30. i 31. maja u Tivtu na “Sparku”.

Ivan Minić: Znaš šta, možda je ovaj put zapravo i dođem na “Spark”.

Vladimir Vulić: A biće i neki bolji govornik od mene, pa možeš i njih da snimaš.

Ivan Minić: Nisam siguran da ćemo da pomeramo set up i da hoću te trenutke da iskoristim za nešto tako. Ali dobro, pričaćemo još o tome. Hvala ti na svemu. Mi imamo taj običaj u prethodnih  10-ak epizoda, da delimo knjigu. Kada sam te pitao koju knjigu da podelim od onih koje su ostale kao izbor, ti si rekao ovu poslednju, najnovije prevedenu knjigu Gary Vee-ja, jer time hoćeš nešto da mi kažeš.

Vladimir Vulić: Pa na pitanje, prvi deo priče je bio da izaberem od ovih knjiga. Ja sam rekao: “Daj nemoj te molim te, to su više neki motivacioni govornici, to nije to što radimo“. Onda na pitanje koje od ovih Gary-jevih knjiga, ja sam rekao da je logično ovu poslednju, zbog toga što ako već pričamo o potrebi da se prilagođavaš, da si u toku, da ažuriraš znanje i interesovanje i sve, onda logično nećemo neku njegovu prethodnu poklonimo. Tako da sa te strane ne mislim da je sve ono što je najnovije i najbolje, već postoje i neki klasici koja osoba koja se bavi našim poslom mora da pročita. Ja svakome i dan danas preporučujem da pročita “U potrazi za vrhunskim” od Toma Peters-a, iako je knjiga iz 80-ih godina i ako su neke kompanije sa te liste propale i ne postoje više, ali to je klasik, to su principi za univerzalni biznis.

Ivan Minić: Naši dragi slušaoci i gledaoci, ako želite da uđete u konkurenciju da dobijete 3 primerka knjige “Razbijaj” Gary Vee-ja, napišite komentar na Youtube-u, ispod ove epizode i pred objavljivanje naredne ćemo izvući 3 srećna dobitnika i kontaktirati vas da nam pošaljete svoje kontakt podatke da možemo i da vam dostavimo knjigu. Tebi Vuliću svaka čast, bilo je zadovoljstvo, iako navijaš za pogrešan klub.

Vladimir Vulić: Hvala veliko na pozivu. Moj jedini uslov je bio ako se sjećaš, da ne postoji sturkturirana forma, sa unaprijed pripremljenim pitanjima, jer to ne radim, nego da napravimo varijantu kao kada ja i ti izađemo na burger ili na Coca-Colu, da bude potpuno opušteno, da pričamo, a eto onako usput nas neko snima. I stvarno meni je vrijeme proletjelo. Drago mi je i nadam se da će slušaoci i gledaoci da uživaju. Ja nisam kriv što si ti uhvatio pogrešno skretanje na Autokomandi, ali ne može baš svako da bude savršen.

Ivan Minić: Pogreši čovek.

Vladimir Vulić: Hvala veliko.

Ivan Minić: Kao i do sada, sve komentare, predloge, sugestije pa i komentare na epizodu i na naredne stvari koje želite da snimamo i naredne goste koje želite da dovedemo pišite putem društvenih mreža i putem mail na našem sajtu ili na nekom od druženja. Vidite da dovodimo neke sjajne, čudne, jako čudne ljude koji rade jako čudne stvari, koje vam onda kada se ispričate sa njima i saslušate zapravo kako izgleda tih dvadesetak godina koje su dovele do ovoga, učini vam se da te jako velike stvari koje izgledaju nemoguće su zapravo moguće, samo ima mnogo koraka. I u tim koracima ne sme nikako da se odustane. Hvala vam još jednom na pažnji.