Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podcasta, dobrodošli u 49. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a danas imam zaista veliku čast i zadovoljstvo da mi u gostima bude jedna sjajna dama, Nikolina Andrić. Možemo slobodno da kažemo naš najpoznatiji virutuelni asistent i osoba koja je prethodnih godina jako puno radila na tome da to zanimanje predstavi ljudima i populariše ga. Dobrodošla.

Nikolina Andrić: Hvala ti, Ivane, na pozivu i mnogo mi je drago da budem sa ove strane mikrofona.

Ivan Andrić: Jedna od stvari koje Nikolina takođe radi u celom svom procesu promocije i zanimanja i kursa koji radi je da takođe da snima podskast. Mislim da nismo baš imali mnogo slučajeva ljudi koji su dolazili u goste koji snimaju podskaste. Ali to je jedno posebno interesantno iskustvo biti sa druge strane, pa pričaćemo o tome i kasnije. Hajde da, za početak, ljudima koji ne znaju o čemu je reč, a siguran sam da ih i dalje ima dosta, probamo da objasnimo šta je zapravo to što ti radiš.

Šta je to „virtuelni asistent“

Nikolina Andrić: Pa evo ovako… Da si me pitao to pre jedno dve godine, odnosno, kada su me pitali pre dve godine, onda sam ja gledala da kažem da je virtuelni asistent moderna sekretarica. Zato što mi je to bilo najlakše da objasnim ljudima šta je to što ja radim. Zamisliš neku sekretaricu koja radi u firmi i samo je izmestiš u kuću, u dnevnu sobu, u kućnu kancelariju i to je jedan virtuelni asistent. Međutim, danas ne mogu baš da kažem da je virtuelni asistent sekretarica, zato što polje delovanja i rada je baš mnogo rašireno, tako da danas bih rekla da je virtuelni asistent osoba koja radi od kuće, prvenstveno se bavi administracijom, održavanjem društvenih mreža, marketingom itd, za manje firme. Mislim da su se više nekako asistenti profilisali za manje firme, zato što teško je, ustvari, da uđeš u neku korporaciju kao virtuelni asistent. U korporacijama već postoji neki plan rada, sistemi itd, a manji biznisi, ljudi koji tek počinju da se bave određenim poslovima, njima baš taj asistent bude kao desna ruka, da im odradi neke poslove za koje, recimo, više nemaju vremena.

Ivan Minić: U nekim situacijama ti si asistent timova koji su, da kažemo, deo nekih malih biznisa. U nekim situacijama možeš biti asistent i nekih pojedinaca koji imaju potrebu da neko određeni deo njihovih obaveza uradi za njih, ili možda makar organizuje određeni deo dana na pravi način, jer oni to, zbog svojih obaveza, ne stižu.  Hajde da napravimo nekakav uvod u celu priču. Ti nisi išla u školu za virtuelne asistente, pošto to ne postoji, ali nekakvo obrazovanje si morala završiti. Šta si studirala, o čemu si razmišljala? Šta je bio tvoj put do trenutka dok nisi otkrila ovaj čitav svet mimo toga?

Školovanje – prve želje i ideje

Nikolina Andrić: Ja sam studirala turizam, završila srednju turističku školu, posle upisala smer koji se zvao Menadžer u turizmu, i na kraju završila na masteru na geografiji. Nekad mi je teška priča, sad više nije toliko. Želja mi je bila da radim u školi prvenstveno, ali kada sam malo više razmišljala o tome, onda sam se setila da sam htela da upišem Karlovačku gimnaziju u okolini Novog Sada, u Karlovcima, i htela sam da studiram engleski. To mi je bila velika želja. Međutim, pošto sam i tada živela u selu, trebalo mi je mnogo vremena da putujem, em je bila loša veza, moji nisu imali da mi plaćaju da stanujem tamo i nisu hteli da me puste u dom, jer kao neko sa 14 godina, smatrali su da nisam sposobna da budem u domu. Tako da sam ja odustala od Karlovačke gimnazije, i upišem Srednju ekonomsku u Novom Sadu. Opet sam putovala. A zašto sam upisala turizam? Jer sam tu negde videla te moje jezike. Tako da sam uvek imala želju da studiram jezike i to je ostalo i kasnije. Opet, ne krećem iz srednje škole, iako mi je profesorka francuskog govorila da obavezno upišem jezik, da imam prirodni talenat. Ljudi, znaš i sam, nekima je lakše, imaju taj osećaj za jezik. Opet ja nisam poslušala, upisala sam turizam, vodeći se time: „Jezik mogu završiti na bilo kom kursu, znaću ga toliko“. Nikad nisam mislila da ću biti prevodilac, nije mi to bio cilj. I onda kada sam završila turizam i shvatila, počela sam da radim i praksu i posle par meseci u toku leta da radim u jednoj turističkoj agenciji. Tu sam shvatila da to ustvari nije posao koji ja želim da radim 😀 Ja volim turizam kao takav, putovanja i ostalo, ali ne bih volela da provodim nedelju dana, 10 dana van kuće, pogotovo što sam tada već bila u ozbiljnoj vezi sa momkom, tada sam se ustvari već i udala, na kraju četvrte godine fakulteta i planirali smo i decu itd, i to se nije uklapalo u moj život. Onda sam rešila da upišem master na geografiji, zato što sam tu negde videla sebe kao nekog ko će možda moći dobro da prenese znanja, jer sam u međuvremenu počela da predajem engleski u vrtiću. To je isto sve spontano i slučajno bilo, i meni se baš svidelo. Posle kada sam razmišljala, shvatila sam zašto mi se svidelo, jer sam mogla sama sve da organizujem. Ja sam pravila plan i program, organizovala sve, koliko dece, kad, koje aktivnosti, ništa nisam imala unapred određeno, nego sam sve sama smišljala i to je trajalo dok je trajalo. Kako sam došla do toga možemo pričati kasnije, ali generalno mislim da je to znanje stranih jezika i želje da učim strane jezike i da radim u toj niši me dovelo na ovaj put.

Ivan Minić: U tome što pričaš već vidimo elemente toga što će se kasnije složiti u ovo. U vreme kada si ti to počela da radiš, to je bilo pre sedam godina otprilike, o tome se ovde nije znalo ništa, ili gotovo ništa. Kako si ti uopšte došla u kontakt sa tim? Šta je ta početna slika koju ti o tome gradiš?

Nikolina Andrić: Ja tada kad sam počinjala, apsolutno nije ni postojao naziv tj. zanimanje „virtuelni asistent“. Ja sam počela da radim preko freelance platforme koja se tada zvala oDesk, danas je to Upwork. Oni tada u kategorijama poslova uopšte nisu imali „virtuelni asistent“, nego je bio „administrativni asistent“, i u okviru toga je bilo „personal assistents“, „e-mail correnspodence“, web research, bilo je te tri, četiri stvari. Tek posle par godina, 2014, 2015, onda su i oni videli da treba da ubace taj naziv „virtual assistant“, da tu mogu da uglave mnogo više niša, odnosno poslova.

Prvi koraci u poslu “virtuelnog asistenta”

Kako sam ja počela? Ja sam bukvalno, pošto sam tada već imala bebu od nekoliko meseci, tražila posao online. Pre toga sam zvala milion nekih oglasa i na Infostudu i na raznim drugim sajtovima i uglavnom je sve to bilo bezveze, ili je već bilo formalnosti radi postavljeno. Govorim sad za škole, pošto sam ja kao master geografije tražila posao u prosveti. Onda sam negde naletela na reklamu za online posao i ušla sam na taj link, iako je to sve bilo meni tako čudno. Prvi utisak je bio isti kao i većini ljudi, da je to neka prevara, ko zna šta je, online kao nešto radiš. I dan danas je to tabu tema, znaš i sam. To je 2012. godina. Sećam se da sam bukvalno kucala „online jobs“ i na Google-u kad su mi izlistali sve platforme koje su tada postojale, ja sam išla na  oDesk. Tad je bilo Elance i Freelancer, i još gomilu nekih drugih. Meni lično je oDesk izgledao nekako najbezbednije, zato što su oni tražili gomilu testova, i svašta nešto se proveravalo. Tad ja računam da ću probati pa šta bude bude. Ništa ne gubim. Uvek sam se time vodila, mogu da izgubim samo neko vreme i to je to. A toga sam tada imala na pretek. Tu na oDesk-u sam napravila profil spram nekih svojih skill-ova, obrazovanja koje sam tada imala i počela da pretražujem poslove.

Ivan Minić: Kada pričamo generalno sa ljudima koji su frilenseri o tom delu njihove karijere, na samom početku, uvek je jako veliki problem naći prvi posao, drugi, treći, prvog stalnog klijenta… Kada već nemaš iza sebe neku reputaciju na samoj platformi, gomilu dobrih ocena, dobrih pozitivnih komentara, niko neće da te prihvati tek tako. Ljudi preferiraju da rade sa „poznatima“ na neki način. Čak iako njima možda nisu, vide da je neko već tu imao pozitivno iskustvo. Kao i kad na oglasima kupuješ, gledaš da neko ima određeni broj ocena da ne bi imao problem. Kako je to tebi izgledalo? Koliko je to bilo u tom trenutku obeshrabrujuće za tebe? Kako si pristupala upitima, odnosno ponudama koje si slala. Kako si došla do toga da to za tebe proradi?

Nikolina Andrić: Pokušaj/greška. I onda još jedno pet, šest puta tako, dok ne provališ šta radi. Mislim da je danas još teže naći posao, odnosno tog prvog klijenta, baš zbog toga što je veća konkurencija. Konkretno baš na Upwork su na neki način to ograničili.

Prvi klijenti

Ja sam nekada, tada 2012. godine mogla da pošaljem bezbroj prijava za posao i tu da se učim. Kad kažem pokušaj/greška, mislim na to. Ja sam slala i slala, pa sam posle oređenog vremena videla gde dobijam odgovore, gde ne dobijam. Tu sam počela da hvatam logiku šta je to što radi i što ne radi. Tako da sam za prvog klijenta dobila ženu, koja je bila iz Australije i trebala sam nešto da joj prekucam. Ali problem je bio u tome što što sam ja tada imala dial-up internet. To je bilo baš jedna velika avantura. Ja nisam smela uopšte da se upuštam u neke poslove koji su zahtevali rad online. Copy/paste zadaci su za mene bili kao kad odeš na neki sajt i treba da pronađeš ime kontakt, web sajt itd, ja nisam smela to da prihvatam, zato što internet to ne bi mogao da izdrži. Ili bih izgubila Bog zna koliko vremena da to uradim. Ja sam gledala da uzimam te neke zadatke gde nisam morala da budem konstantno online. Pričamo o 2012. godini.  Moram da kažem da smo mi u srednjoj školi imali računare, radili smo u Office paketu, ali prvi put sam se susrela sa internetom i imejlom na prvoj godini fakulteta. Nisam imala potrebu da ga koristim pre toga. Sećam se, tada sam još imala neku staru verziju Word-a. Ja sam klijentu sve uradila: transkripciju i formatirala. Ali ona kad je otvorila u njenoj novijoj verziji Word-a, to je bila katastrofa. Bukvalno sam radila džabe posao, jer sam formatirala nešto i nisam tada znala da treba možda da sačuvam u PDF formatu pa tako da joj pošaljem, ali mislim da je njoj trebalo u Word-u jer je ona htela još nešto da menja. Nisam pala u depresiju tada, ali mi je bilo baš krivo i pomislila sam: „Ne mogu da verujem da baš nemam to, fali mi samo najnovija verzija Word-a“, a nju tada nisam mogla da nabavim. Žena je mene sačekala tih nedelju, dve dana, dok sredim moje programe i pošaljem joj update-ovanu verziju svega toga što sam uradila. To je bila sića neka, lova za nju, i za mene tada, ali sam dobro prošla u celoj toj priči.

Kratak izlet i okršaj u struci – organizovanje putovanja

Ivan Minić: Svaki početak je izazov i svaki prvi klijent. Niko ne želi da se saplete na prvom koraku. Ali, razlika se pravi šta uradiš nakon što dođe do toga. Kako se cela priča razvijala dalje?

Nikolina Andrić: Dalje, pošto sam smatrala da sam završila turizam, mislila sam sad sam ja stručna, mogla bih tu da organizujem putovanja, pošto ništa drugo nisam znala. Samo sam radila u Word-u i neke male sitne zadatke u Excel-u, nikakve formule, niti me to ikad zanimalo, niti to danas znam da radim, to me uopšte ne interesuje, matematika, statistika, analize i sve ostalo. Onda sam došla do zaključka da verovatno treba da organizujem putovanja za ljude, jer sam studirala četiri godine, i četiri godine srednju školu, naravno mislila sam: „Ja sam ekspert“. Dobijem jedan upit, sećam se to kad sam organizovala putovanje za jednog klijenta, poslovno putovanje je bilo u pitanju, za Japan. To je meni sve super zvučalo: ja treba njemu da smislim gde će on da bude tri dana, gde će da spava, šta će da radi, u međuvremenu ide na poslovne sastanke. Sve je to super zvučalo. Međutim, kada sam shvatila da ustvari ja njemu ne mogu ništa da preporučim, kako to da uradim, kad nisam bila u Japanu i nemam pojma ništa. To je danas malo razvijenije, pa odeš na TripAdvisor, na sajtove, i vidiš šta se preporučuje. Ali meni je nekako bilo glupo kako ja nekog da šaljem negde. Milion puta se desilo da ti negde nešto pročitaš, a stvarnost i realnost je potpuno nešto drugo. Kako ja nekog da šaljem negde, ne znam da li je to stvarno istina. To je nekako ispalo okej na kraju, sa tim organizovanjem putovanja. Posle toga sam još jednom pokušala da organizujem i onda sam odustala jer sam videla da mi treba mnogo vremena. mnogo stvari tu treba da predvidiš, da upoznaš klijenta. Jer imaš razne klijente. Imala sam jednog klijenta koji mi je detaljno sve objasnio: „Ja hoću to i to, hoću hotel sa pet zvezdica, hoću sobu takvu i takvu, hoću da me ćekaju tu i tu itd“. Kad ti dobiješ detaljno, onda je lako, ali kad ti neko kaže: „Treba mi tri dana u Japanu, da mi organizuješ i neke aktivnosti“. Ali šta, čekaj, koje su, koje ti sportove voliš, koji su ti hobiji, šta želiš da radiš? To je vrlo problematično bilo za mene, i tu sam odustala.

Ivan Minić: Ja sam, sticajem čudnih okolnosti, ove godine bio u Japanu i mogu da razumem koliki je problem organizovati, jer sam ja pokušao da malo dopunim taj neki plan putovanja u kom smo imali fiksne tačke, time što ćemo nešto da, mimo tih tačaka, uradimo. Shvatio sam koliko je to strašno. Posle toga sam bio i u Kini, od koje se još uvek i nisam oporavio potpuno. Koliko je zapravo teško i online a i offline, na licu mesta snaći se u zemlji u kojoj ti ne možeš da pročitaš gde si. Ne znaš ni jezik možda ni u Italiji ni u Francuskoj, ali piše latinicom i možeš da pročitaš. Ako si iz Srbije, ako odeš na istok u Rusiju, ili u neku bivšu Sovjetsku, isto možeš da pročitaš šta je.  Ali tamo gledaš oko sebe stotinu natpisa, i može neko da ti kaže ideš u restoran taj i taj, ako piše na japanskom, ti nikad nećeš znati gde da uđeš. Većina tih upuststava koje dobijaš na Airbnb su u PDF-u, upuststvo sa slikama, jer bilo kako drugačije ne može. Slika/zaokruženo dugme i tu piše: „Ovo dugme pritiskaš za…“ već šta treba. Jer u suprotnom niko ne bi mogao da se snađe. Japanci još imaju onakvo osnovno pismo kakvo je, onda imaju tri pisma koja su vrlo slična, ali nisu ista, i onda je to baš teško. Ali zanimljivo je iskustvo. Ne preporučujem nekom ko nije baš avanturista, ali svašta nešto može da se vidi i doživi. Naročito tada, kapiram da je bilo vrlo teško prikupiti dovoljno informacija, proveriti ih na dovoljno mesta, da bi ti nekome mogao da garantuješ da će to putovanje za njega imati smisla. Ok, digla si ruke od toga. Šta dalje?

Era e-knjiga

Nikolina Andrić: Dalje se dešava to da se opet vraćam Office paketu. Malo više radim nešto u PowerPoint-u, ali ni to mi nije bilo interesantno. Onda kreće era elektronskih knjiga, koje su i dan danas vrlo popularne. A ja sam se tu baš pronašla, zato što sam baš dobro baratala sa svim funkcijama u Word-u. Zatim sam imala priliku da se prijavim na jedan posao kod klijenta koji je hteo da napravi, da kreira elektronsku knjigu, isto mu je bilo prvi put. Prva knjiga koju je on napisao i hteo je da je izda elektronski, s tim što sam ja njemu odmah na početku dala do znanja da ja to nisam radila ali bih volela da naučim. Sada kada odeš na Amazon, imaš konkretno uputstvo kako se to kreira, kako se formatira i to svako može da nauči. Dovoljno je samo da imaš dvadeset stranica nekog teksta, pa malo da provežbaš, da vidiš kako se formatiraju ti naslovi, da sve to bude lepo vizuelno odrađeno. Jer, velika je razlika između štampanog i e-izdanja. Na knjigama koje se štampaju početak svakog poglavlja mora da bude na desnoj strani, kada se štampa, da to normalno izgleda. A kod elektronskih knjiga je to potpuno drugačije, nema stranica. Nego postoje razne neke cake. Onda sam tu, radeći na toj knjizi, naučila svašta nešto. I pritom, taj klijent je iz Kanade, a sa njim sam i dan danas u kontaktu. Danas mi je poslao jedan imejl, moram da ispričam o čemu se radi, ali posle, pričaćemo o tome. Htela sam da kažem da mi je on baš osvetlao te online poslove, zato što kada smo izdali elektronsku knjigu, radili smo i štampanu verziju i on mi je poslao nju na moju adresu u Nadalj. To je za mene bilo „vau“. Donosi mi seoski poštar, stigala mi je neka isporuka iz Kanade. Ja sam zaboravila na to da je poslao, prošlo je mesec dana. Otvaram, i vidim knjigu. Neki marketing je bio u pitanju. Tu piše kao posveta i: „Nikolina Andrić je formatirala“. Za mene je to bila prva opipljiva stvar koju sam mogla da pokažem svima koji su me pitali: „Šta ti radiš?“. To mi je jedno od dragocenih iskustva.

Ivan Minić: 20 godina radim svašta, ne mogu da se pohvalim sa mnogo opipljivih stvari. A na neki način tek kada to vidiš tako, shvatiš koliko to pravi razliku. Meni su to bila neka druga iskustva gde ti ljudi dođu i kažu: „Ok, to što si ti pisao je lepo zanimljivo i interesantno, ali meni je to promenilo život, i evo kako konkretno“. Ti shvatiš da zapravo to vreme koje si posvetio tome, ne da nije bačeno, nego time zaista praviš neku razliku. Dobro. Rad na elekrtornskim knjigama, rad na svim ostalim sadržajima koji su tog tipa. Pomenula si Australiju, pomenula si Kanadu, sa kim si za ovih sedam godina radila? Sa kojim zemljama si najviše radila? Koje su specifičnosti koje si pohvatala u radu sa tim ljudima? Koji su karakteristični, pa su ti bili posebno interesantni i koji su ti omiljeni projekti? Jedan od njih je sigurno knjiga koja ti je stigla. Ali šta je to što si ti u međuvremenu radila?

Nikolina Andrić: Da počnem sa WordPress-om, koji je danas vrlo aktuelan, još uvek mislim da je jedan od najbrojnijih, odnosno najzastupljenijih platformi, ako ne i broj jedan u svetu. Tada kada sam počinjala da radim u njemu, tek se pojavljivao negde, nije to bilo toliko zastupljeno. Moram reći da sam ja prvo vežbala na svom sajtu. Imala sam gomilu nekih besplatnih verzija. I pre nego što ću početi, tj. kada sam završila master na geografiji, onda sam napravila sajt „Geografija Nadalj“. Pa sam tu, kao mladi profesor entuzijasta, pisala neke članke, svašta nešto, radila neka istraživanja. Pošto planiram da radim u školi,  pa sam mislila da ću ja decu da aktiviram. Tu sam opet mnogo toga naučila radeći na toj besplatnoj verziji, pa sam se posle prešaltala i na plaćenu verziju svog sajta. Tu sam učila na svom primeru i posle radila i za klijente. Dosta stvari sam prvo testirala sama na sebi pa onda radila za klijente kao i sad. Konkretno: online kursevi. Sve to nekako ide svojim tokom.

Omiljeni klijenti

Omiljeni klijetni su mi iz Kanade definitivno. Verovatno je vezano i za ovog klijenta što sam mu formatirala knjigu. Ali i posle njega sam imala gomilu nekih klijenta. Zašto su oni omiljeni? Jer oni imaju drugačiji način razmišljanja. Ja sam bar tako njih doživela. Imala sam par nekih iz Novog Zelanda, oni su isto sjajni. Svi ostali su tu i tamo. Ima raznih, ne mogu ništa da generalizujem. Loših iskustava sa Kanađaninma nisam imala. Evo samo jedan primer: Radila sam za jednog klijenta koji je finansijski savetnik, ali nisam radila ništa vezano za finansije, nego je on hteo da piše knjigu za decu koja imaju problem sa disleksijom, zato što se njegova nećaka bori sa tim. Onda je on mene angažovao da mu istražujem sve vezano za disleksiju. Meni je to bila interesantna tema, vezano je za decu, on problem neki rešava. Imao je super ideju da napravi knjigu koja će biti prilagođena toj deci. Baš je humana ideja bila u pitanju. Za njega sam radila, on mi je plaćao ne po satu, nego po projektu. Što je bilo interesantno jeste da sam ja na tu temu mogla da razmišljam dok sam kuvala, uveče dok se tuširam. Nisam morala da sedim i sat vremena mozgam šta je to što bi taj klijent mogao da piše na tu temu itd. Onda mi je on rekao, kada smo prešli na sat, kada sam radila konkretno istraživanje vezano za tu temu, da na nedeljnom nivou odvojim sat vremena da radim nešto što ja volim. Nebitno je da li ću da spavam, trčim plivam, čitam, šta god da radim, da slušam nešto, da učim, nije važno, ali da će on meni to da plaća na nedeljnom nivou sat vremena, i da iskoristim to neko vreme za sebe. Meni je to bilo van pameti. Pomislila sam: „Ne mogu da verujem, je li ovaj normalan, šta on meni to daje, on će da me plaća da ja nešto kao učim…“. On mi je to objasnio da neko ko radi, zaposleni u bilo kojoj firmi, ili bilo šta da radiš, moraš biti srećan ili srećna sam sa sobom. I ako ti nemaš vremena, ako si samo na poslu i baviš se poslom, ako se ne posvetiš sat vremena sebi, radeći nešto što voliš, sve to gubi smisao. To je meni baš ostalo tad, ali i zauvek će mi ostati u sećanju, i vrlo sam zahvalna što sam imala prilike da sarađujem uopšte sa takvim ljudima. Bilo je raznih i loših iskustava, ali sa Kanađanima ne.

Ivan Minić: Skoro su bile neke kolege, trebao sam i ja da idem ali zbog obaveza nisam mogao. Kada se priča o Kanadi, svi kažu: „Pa da, sve je isto kao Amerika, samo nema napetosti“. Socijalna država na mnogo zdravijem nivou. Tu postoji taj momenat da u većini, u pola Kanade, ako odeš, glavni jezik je francuski, što je meni velika prepreka, jer ga ne razumem, a ne verujem ni da mogu da se sporazumem, bar takvo iskustvo iz Francuske imam. Ali vlada mišljenje da je to nešto najboje iz kapitalizma i komunizma spojeno na jednom podneblju koje nije preveliko, nije previsok životni standard, ali je jedno lepo uređena zemlja u kojoj nema toliko stresa i gde stvari fukncionišu na neki malo normalniji i ljudskiji način.

Nikolina Andrić: Jedan primer: pre neki dan sam se čula sa tim klijentom kom sam formatirala knjigu. Interesantno je bilo da je on hteo sa mnom da razgovara, da ima videocall samo prvi put. Zato što je on stariji već bio čovek, i bilo mu je važno samo da uspostavi kontakt, da vidi da sam ja prava osoba. Mi zaboravljamo kad radimo online i kada ja pričam nekom šta sve radi virtelni asistent, svi se mi nekako plašimo da će nas neko da prevari, zaboravljamo da je sa druge strane čovek, i on se plaši da će njega neko da prevari. Da ćeš ti da preuzmeš neki zadatak i da ga ne uradiš. On ima taj strah takođe, njemu je bilo važno samo da se čujemo taj prvi put, da vidi da sam ja realna prava osoba, da mogu da komuniciram normalno na engleskom itd, iako to nije bilo presudno za formatiranje knjige, ali da uspostavimo neki kontakt. Posle toga se stalno čujemo imejlom. To je bilo pre pet godina. Bar dva tri puta godišnje se čujemo, pričali smo i prošle godine u vreme kad su bili imigranti u Kanadi, svašta nešto, bili smo u kontaktu, pa sam ja bila u toku dešavanja što se toga tiče. On je meni pre tri, četiri dana poslao imejl, pošto zna da imam sada obuku, tj. akademiju za aiastente. Njegova žena ima neke povrede, u kolicima je, u penziji, i želi da jednom nedeljno, odnosno, želi da prihvati pet studenata kojima će da pomogne da usavrše engleski jezik. Inače je profesorka engleskog jezika u penziji, sada želi da pomogne. Mi bismo rekli da ne zna šta će od sebe verovatno, ali ona tu vidi neki smisao. Ja sam se oduševila kad je on meni to poslao. Tako da će, na primer, imati priliku polaznici ovogodišnje akademije da rade sa njom. Ko bi ti to ponudio i to besplatno? Radiće jer njoj to znači da nekom pomogne.

Ivan Minić: Taj odnos koji se godinama gradi, ako postoji saradnja koja traje godinama, taj odnos prevazilazi najčešće odnos tipičnog zaposlenog i poslodavca, jer mnogo ličnih stvari se tu sazna, mnogo ličnih stvari se tu rešava i što kažeš o poverenju vrlo često osoba koja radi taj deo posla ima pristup i finansijama i svemu ostalom. Jer da bi mogla da uradi taj posao na pravi način, mora da ima i karticu i sve što treba. U suprotnom, ti ćeš možda pripremiti nekome šta sve treba da uradi, ali to se možda neće desiti, možda on neće imati vremena za to… Kada praviš neku retrospektivu u svojoj glavi ovih prethodnih godina, toga svega što si radila, na koji način bi podelila vrste posla i vrste klijenata sa kojima si imala prilike da radiš?

Podela poslova i tipovi poslova virtuelnih asistenata

Nikolina Andrić: Recimo da mi nezvanično posao virtuelnih asistenata delimo na tri grupe: administrativni, tehnički i marketinški poslovi. Većina ljudi, žena, kreće od administrativnih poslova, sem ako nema ne znam kakvo iskustvo u marketingu, ili da kreira landing stranice, radi već to dve godine, naravno da će odmah to da radi online. Ali neko ko nema iskustva i šta god da ima od obrazovanja, može da se snađe u administraciji. Ona podrazumeva data entry poslove, copy/paste neki, internet research, email, odgovaranje na mailove, zakazivanje sastanaka, čak i planiranje putovanja ali ne u smislu planiranja rute, ne itinerer, nego bukiranje smeštaja itd. To su neki administrativni poslovi. Tehnički poslovi su više neke backend stvari koje kada vidite neku landing stranicu i kad se prijavljujete za neki kursili neki vebinar, to je sve neko morao da osmisli i da odradi. To uglavnom rade ti neki tehnički virtuelni asistenti. Marketinški zna se šta je. Uglavnom je to održavanje društvenih mreža i uopšte promocija. Ja sam se najviše pronašla u tom teničkom delu. Najviše sam volela da čačkam te stvari i imala sam sreće da upoznam još jednog Kanađanina za kog sam vodila godinu dana Amazon prodavnicu od Ground app. Pre toga sam nešto drugo radila za njega i on je valjda skontao da ću se ja tu snaći, da me to interesuje i angažovao me je da zajedno učimo. On mi je posle čak i plaćao kurseve za Google Adwords npr. Nije ni čudo što ja imam jako dobra iskustva sa Kanađanima, dobar deo posla sam i naučila zahvaljujući njima. Kad radite na Amazon prodavnici, morate biti tehnički pismeni. Ima tu puno pomerajućih detalja – mooving parts. Onda je važno da se sve tu uklopi. Tako je isto sa imejl mareketingom. Taj backend je jako važan i meni lično je najiteresantnije. Sad sam se setila jednog klijenta sa kojim sam radila, on je iz Kanade inače… 😀 Za njega sam radila i kreirala summary podcast. Prvi put kad sam čula za naziv „podcast“, bilo je vezano za tog čoveka, a on je baš poznat po produktivnosti, Majkl Hajat (Michael  Hyatt). On je bio jedan od najpoznatijih podcastera u to vreme, mada ja nisam imala pojma ni šta je podskast ni ko je Majkl Hajat (Michael Hyatt). Klijent je meni prosleđivao linkove do epizoda, ja sam mislila da on to plaća, nisam znala da je besplatno. Bila sam potpuno neupućena u taj svet. Onda sam ja slušala podcast epizode i njemu pisala summary, desetak rečenica ključnih elemenata te jedne epizode. To mi je bilo potpuno otkrovenje, da ti neko plaća da učiš.

Ivan Minić: Pritom, sam sadržaj je interesantan, a čovek nema vremena da ga odsluša celog. Na neki način sada to je faktički jedan poseban mali biznis za sebe. Sad je sve više aplikacija koje na taj način u pet minuta ili deset prepričavaju knjige i slične stvari. Jer vremena je sve manje, a potreba za informacijama i znanjem je sve više. Dakle, sjajna iskustva sa Kanadom, sa jedne strane. Sad mi je žao što nisam išao. Ali biće prilike. Dva puta mi se desilo: pre sedam, osam godina sam imao izvađenu vizu ali sam zaglavio zdravstveno i nisam mogao da odem, i eto sad.  Ok, imamo podelu, imamo koji su to tipovi posla. Ono što sam negde shvatio pričajući sa ljudima koji su koristili usluge virtuelnih asistenata i koji su i sami bili virtuelni asistenti, je da je ta zajednica ljudi koji se bave time – sjajna. Da tu ima jako puno nekih grupa, foruma, sličnih stvari i da vi međusobno sarađujete, jedni druge preporučujete za  konkretno neke poslove koje možda ti ne radiš, ali znaš nekog ko to jako dobro radi, da jedni drugima prebacujete poslove, na neki način vi sami gradite svoju zajednicu sve jače.  Kakva su tvoja iskustva što se toga tiče? Saradnja sa drugim kolegama, upoznavanje drugih kolega, učenje od njih itd.

Zajednica virtuelnih asistenata i odnos sa kolegama

Nikolina Andrić: Recimo, ja sam Dušku Nikolić upoznala na WWVršcu, i pre toga smo se nešto dopisivale i rekle da se nađemo jednom, jer mi je negde na društvenim mrežama ona iskočila i prepoznale smo se odmah. Po nekim stvarima smo slične, što se tiče godina staža. Čule smo se preko Skype-a, pa smo se upoznale konkretno na konferenciji i „kliknule“ skroz. Mislim da je jako važno to da mi stvarno ne gledamo jedna u drugu kao da smo konkurencija. Ne samo nas dve, nego sad nas već ima sve više. Iz meseca u mesec ima sve više ljudi koji to rade. Ali malo se priča o tome. Postoje neke grupe na Facebook-u, u nekima sam i ja sama administrator, u nekima sam samo član, i čini mi se da je atmosfera dosta podržavajuća, baš zbog toga što stvarno ima mnogo oglasa i ima mnogo klijenata, i tržište je ceo svet. Nema potrebe da mislimo da će nam neko preuzeti posao. I ako taj neko radi nešto drugo. Evo, sad konkretno, Duška je više orijentisana na marketing, ja sam više na tehničkoj strani, mi se samo dopunjujemo. Možemo samo da sarađujemo. Ne znam zašto ne bismo sarađivale i gradile nešto. Ja se nadam da ćemo od sledeće godine, to je neki plan, pričale smo malo pre snimanja, da napravimo neko i zvaničnije okupljanje virtuelnih asistenata u Srbiji.

Ivan Minić: To pričamo samo o lokalnoj zajednici ljudi koji se ovde time bave. A za deo tih ljudi si i ti zaslužna time što radiš edukaciju. Ono čega bih voleo da se dotaknemo su grupe na globalnom nivou: forumi i mesta na kojima ljudi međusobno pričaju, sarađuju, jedni druge upuću šta gde da uče. Analizirajući to sve, shvatio sam da je ta zajednica zapravo jako zdrava i posvećena. Naravno, zakon velikih brojeva kaže da će u svakoj zajednici biti i negativnih ljudi i možda i neke negativne energije, ali preovlađuje taj pozitivan utisak da kada se neko novo pristojno ljudsko biće pojavi, ne pokušavaju svi da ga izguraju iz zajednice, nego ga na neki način prigrle, usmere ga. Ovaj posao je specifičan. On nije za svakog u smislu da ako nekada niste čitali uputstvo kako se povezuje video rekorder, onda ovaj posao definitivno nije za vas, jer onda ćete morati mnogo uputstava da pročitate i da radite po njima. Za ljude koji su analitični, voljni da uče, ovo je apsolutno sjajan prostor da nauče gomilu stvari koje će i njima trebati čime god da se dalje bave. Na neki način, to smo pričali, je i sjajno mesto da se ti orijentišeš u smislu toga šta je možda neki naredni korak. Za neke možda ne postoji naredni korak. Nekome će možda ovo biti profesija dugoročno. Ali neko će shvatiti da kada je dobio priliku da edituje neki video, da je to baš nešto što hoće da radi. Ili pravljenje nekih pilot tabela, što je i meni prilično strašno i nešto što mislim da niko, u suštini, ne voli da radi, ali možda se neko baš pronađe u tome, možda se baš profiliše za to, možda od toga krene da pravi neku svoju priču. Šta su tvoja iskustva vezana za to? Ti si našla šta je tvoja niša, ali pričajući sa ljudima i družeći se, kako izgleda taj proces od dolaska u priču sa nekim znanjem engleskog i poznavanjem manje-više Office upotrebe računara, do nečega gde ti kažeš: „Sad sam ja već neko ko je isprofilisan, neko ko je profesionalac u tome što radi“?

Kako se postaje virtuelni asistent?

Nikolina Andrić: Proces izgleda tako što ti, ustvari, moraš da radiš u određenim programima. Ja i u okviru obuke koju družim, akademije, insistiram na radu u programima i vrlo često se polaznici susretnu sa nekim programom prvi put. Ono što preporučujem svima koji ovako sami uče jeste da kad odu na neku freelance platformu gde su oglasi za posao, pogledate i vidite koji se programi traže i vidite šta je to što bi vama bilo interesantno. Ako ste završili grafički dizajn, verovatno ste se susreli sa Canva-om. To je sad „majka“ svega na društvenih mrežama, kreiranje… To je savršen alat za sve nas koji nismo toliko kreativni u tom smislu. Bilo je još primera: žena koja je završila arhitekturu se pronašla na kraju u tome što ona sad ima svoj blog u kojem piše na temu uređivanja enterijera. To sad nema veze sa poslom virtuelnog asistenta, ali je ona na početku počela i to da radi. Kad vi pronađete nešto što ste završili, i nešto što vas „vozi“, što imate interesovanje i želju da napredujete u tom nečemu, nešto do čega vam je stalo, postoji takav posao online. Sve to što mislite da vam je interesantno, možete da radite za nekog drugog, i tu da vežbate. Recimo, bila je jedna žena kod mene, nju zanima Pinterest. Kod nas je to potpuno nerazvijen pretraživač. Kako sad taj neko ko nema nikakvo znanje o Pinterest-u, može da nauči? Vrlo je jednostavno. Ona je pravila ručni rad. Moj savet je bio da uzme da lepo slika sve to što je napravila, da li su to figurice ili šta već, i počne da testira. Sve to da slika i reklamira na Pinterest-u. Ne mora da prodaje, nego da vežba da vidi kako ta mreža radi. To naravno radiš na stranom, tj. na engleskom govornom području, zato što je to lakše, jer kod nas ne pretražuje niko za figurice na Pinterest-u. Malo je nas koji koriste Pinterest za takve neke stvari. To je najbolja preporuka, da sami krenu koristeći nešto što već sada znaju. I onda kasnije u toku rada, u toku poznavanja klijenata, poslovi se nekako sami od sebe nameću.

Ivan Minić: Ono što predstavlja ljudima uvek strah a to je strah od nepoznatog, je da kad neko kaže: „Meni treba da se izmontira ili edituje video sa letovanja“, da neko očekuje da ćeš ti od njegovog videa sa letovanja da napraviš novog Kuma ili Avatara ili nešto tako. Ne. Ljudi samo žele da se te stvari iseku, slože, podvuče se neka muzika, to je sve nešto što se relativno brzo nauči. Danas u većini alata koji se koriste, to je nešto što se radi jako brzo i eventualno da se doda negde neki ispis, da se napiše gde je to bilo, koje godine, šta god. Ili ako je u pitanju sređivanje slika, opet je ista priča. Niko ne očekuje profesionalnog retušera koji će raditi za magazin. Ali očekuje da se neke stvari srede. Ako se vama svidi to što radite, možda jednog dana postanete profesionalni retušer za neki magazin. To se sve uči. Posao je takav da te stvari zahteva na jednom, neću da kažem bazičnom nivou, ali apsolutno ne na porfesionalnom nivou.

Nikolina Andrić: Pogotovo ne na početku. Ti kada dođeš i hoćeš da, recimo, edituješ neki video, ne znaš kako to da uradiš. Otići ćeš na Google, ukucaćeš: „How to edit video“, ili „How to use…“ taj i taj program. Kad vidiš da to može da se uradi, odeš na Youtube i pogledaš. Tutorijali su danas ovakvi: klikneš ovde, onde i to je to. I ti dva puta kad to uradiš sam ili sama, to je to, nema tu neke velike nauke.

Ivan Minić: Voleo bih da još jednom damo ljudima perspektivu. Tebi je oDesk, tj. sada Upwork, bio primaran za nalaženje klijenata. Gde još ljudi i kako još ljudi nalaze klijente? Pa bih onda voleo da popričamo o akademiji. Ali samo prvo da ljudima objasnimo gde oni to sve mogu da traže, na koji način uopšte da istražuju to, da vide da li je to nešto za njih.

Nalaženje poslova za virtuelnog asistenta i kako početi

Nikolina Andrić: Ja i dalje mislim da je Upwork, koliko god, šta god pričali o samoj platformi i kako sve to funkcioniše, kako se menja, i dalje mislim da je najbolja opcija za početnike. Baš zbog toga što je širok spektar poslova, možete svašta nešto da probate. Posle kad se profilišete, lako ćete se reklamirati, kad znate o čemu pričate. Drugi načini saradnje sa klijentima, odnosno rada za klijente su uglavnom preko Facebook grupa. Kad odete na Facebook i odete na onaj deo gde su grupe i kucate „virtual assistant“, dobijete bar 10, 20 grupa u kojima se nalaze ne samo virtuelni asistenti koji rade, koji hoće da budu angažovani, koji dele savete, nego imate job bords itd, gde izbacuju oglase za posao. Tu je isto gomila poslova, na koje može da se prijavi. Na LinkedIn-u je ipak malo manja potražnja. Te grupe koje postoje na LinkedIn-u su manje aktivne. Ove na Facebook-u mi se čini da su mnogo aktivnije, relevantnije i mnogo brže se menjaju, mnogo više rastu, brže. Imaju više članova.

Ivan Minić: Čini mi se da svaka takva zajednica koja postoji, kada uđeš u nju, prvo možeš da vidiš svašta nešto novo što ljudi podele, interesantno, neke možda zanimljive tutorijale, savete. Drugo, daje ti priliku da pokažeš šta znaš da radiš, daje ti priliku da nekome pomogneš, da imaš koga da pitaš, da budeš aktivan deo te priče, i to je vrlo vidljivo. Nije isto, opet ista priča kao i sa Upwork-om, gde ti kad dođeš imaš nula recenzija, nemaš baš neku veliku šansu. Ali, ako si ovde aktivan, ako si na forumu, posle par meseci tvog doprinosa kad neko bude pitao, neko će se setiti tebe pa ćete tagovati, a videćeš i sam na kraju dana. Izgadićeš nekakvu internu reputaciju, napravićeš mrežu svojih ljudi u okviru mreže koju je neko postavio. Nekako mi se čini da svaka takva zajednica koja postoji, kada uđeš u nju, prvo možeš da vidiš svašta nešto novo što ljudi podele interesantno, neke možda zanimljive tutorijale, neki možda savet. Drugo, daje ti priliku da pokažeš šta znaš da radiš, daje ti priliku nekome pomogneš, daje ti priliku da imaš koga da pitaš. Da budeš aktivan deo te priče i to je vrlo vidljivo, nije isto. Opet ista priča kao i sa Upwork-om, gde ti  kada dođeš imaš nula recenzija, nemaš baš neku veliku šansu. Ako si ovde aktivan, ako si na forumu nekom aktivan, posle par meseci tvog doprinosa, kad neko bude pitao, neko će se setiti tebe pa ćete tagovati, a videćeš i sama na kraju dana, ali zaradićeš neku internu reputaciju na pravićeš svoju mrežu svojih ljudi u okviru mreže koju je neko postavio. Jako važna tema, tema tvoje akademije, koja je počela na, mislim da je najavljena, ima dve godine, otprilike. Prošla je jedna generacija, sad kreće druga odnosno krenula je, druga je u toku. Hajde da vidimo, da probamo da napravimo jedan pregled šta je bila ideja, šta je donela prva generacija, koliko si ti naučila od njih, a šta su oni naučili od tebe? I šta si pripremila za drugu i šta je uopšte, koja je ideja i koja je dinamika. Prva kako si krenula, a onda sve ostalo.

Nikolina Andrić: Mnogo sam naučila, naročito prošle godine od polaznika, kada je to bilo na ozbiljnijem nivou, u smislu da je duže trajalo, da je to bilo sistematičnije i bolje organizovano jednostavno, jer sam ja sa iskustvom shvatila u stvari kako sve to planski treba da se uradi i unapred sve pripremi. Ne može ništa sporadično, može da se menja ali generalni plan mora da postoji. Tako da 2016. godine, kada su ljudi počeli sve više da me pitaju šta je to, šta radim, kako sam dobila posao ili kada dobijem posao, a kako sada da naplatim, koliko da naplatim, kako, preko čega..sve je to velika jedna nepoznanica. Onda sam rešila da napravim jedan besplatan modul, odnosno to nije bio osmišljen kao besplatan modul, nego kao jedan online kurs iz kog sam ja izvukla jedan deo i ponudila ga besplatno, u okviru kog su bile osnovne informacije o tome: šta je virtuelni asistent, šta sve može da radi i gde možete da pronađete posao. Znači to je sasvim bilo dovoljno za nekoga ko je hteo sam da se upusti. Bilo mu je dovoljno da pogleda taj besplatni webinar, odnosno prvi modul. Taj prvi put se prijavilo dvanaestoro ljudi, meni je to bilo kao wau, ipak je to velika stvar bila za mene. Dvanaestoro ljudi, treba njima objasniti sve pritom ih i ne poznaješ i jako je interesantno. To sad ne znam da li bih radila ponovo kada bih kreirala nešto, ja sam bukvalno banula na tržište. Ja nisam pre toga kreirala neki sadržaj, predstavljala se, nego sam samo bukvalno banula sa pričom : “E ja sam sada virtualni asistent, i prodajem neki kurs”. Mislim da to ne bih sada radila, mislim da to ne bi sada ni prošlo jer nisam imala izgrađenu bazu, nisam imala pratioce, ništa. Pritom sam na društvenim mrežama, Facebook otvorila isto tako 2015. godine, nije mi za posao trebao. Tada neka incijalna ideja je bila da sad ta neka pitanja koja imam, da pretočim u kurs da pomognem tim ljudima koji su hteli da rade online, da im olakšam put da im pokažem, gde šta kako. Super je prošlo to sve. Tada je bilo tih prvih godinu dana sam ja bukvalno svakog meseca imala novi kurs. To nije bilo pasivni prihod, pa svi pričaju: “Kreiraš kurs i zaboraviš na njega”. Nikada to tako nije funkcionisalo. Ja nemam pasivni prihod, ovo što radim, ja radim uživo sa ljudima. Onda je to onako postalo možda čak i učestalo. Svaki mesec menjaš ljude i ponavljaš stalno isto i malo sam se umorila od svega toga. Malo sam napravila pauzu i desilo se u međuvremenu da sam ponovo zatrudnela i naravno pauza je morala da dođe sama po sebi. Onda sam kreirala kurs koji bi kao išao sam od sebe, naravno to isto nije moglo tako baš da funkcioniše, naprosto ne možete nešto samo da kreirate i pustite, morate biti tu. Uvek ljudi imaju pitanja, uvek nekome nešto  nije jasno. Ili da ne govorim o tome da tehničke stvari, na primer: neko ne može da se uloguje na web site, to je prvi veliki problem. Onda tu dok naučiš sve te neke cake, da treba da imaš instrukcije, da napraviš lakšim ili da kreiram video od dva minuta kako da se uloguješ na platformu, nego svima ponaosob odgovaram na pitanja i kad imaju i takav problem. Onda sam prošle godine rešila da, pošto sam videla da ljudima nije dosta mesec dana. Ne kažem da je to sada neka nauka nego veliki problem kod nas je taj strah od nepoznatog i strah od toga da ne znaš nešto i kako ćeš se ti snaći i šta će sada taj klijent, šta ću ja, večito me pitaju: “Šta da radim ako ne budem znao da uradim taj neki posao koji mi je klijent dao?” Pa ništa, onda sedneš, tražiš, guglaš, vidiš šta možeš

Ivan Minić: Pitaš.

Nikolina Andrić: Pitaš i njega na kraju krajeva, nije to tako strašno. To sam baš primetila, postoji taj neki strah i onda sam se malo ipak malo više orijentisala na način razmišljanja. Daj da vidimo šta je to što nas sprečava da krenemo a se bavimo. Sad sam kao postala i psiholog 🙂 Nije, nego moramo da se  vratimo i korak unazad, pogotovo što su moje polaznice, recimo imam jedan deo gde su mame, mlade mame, drugi deo to je sada generalna podela, nije isključivo. Drugi deo su žene koje rade već. Kažem žene, jer su većina, 95% su žene koje rade već nekih 10-ak godina na određenim poslovima i stvarno im je to dojadilo ili nemaju vremena više za porodicu ili previše im oduzima vrmena posao ili prosto se više ne pronalaze u tom nekom poslu.

Ivan Minić: Možda neke perspektive dalje. Ili prosto osećaju se ograničeno u celoj toj priči.

Nikolina Andrić: Da, da, jeste. A ovde je to ništa nije ograničeno, vrlo primamljivo zvuči.

Šta pruža obuka za virtuelnog asistenta?

Ivan Minić: Ok, jedna od stvari koja je definitivno potrebna, to je neka vrsta podrške svim tim ljudima, naročito u početku. Koliko ljudi je prošlo kroz edukacije do sada, kako vi komunicirate dalje? Druga generacija je postavljena po principu da se deo stvari automatizovao, ali da opet postoji neka redovna podrška, redovna komunikacija. Šta su te neke stvari koje ljudi pitaju? Šta su neke nedoumice? Da probamo i ovde da ih adresiramo, na neki način predupredimo taj problem, koji ljudi mogu da imaju prilikom odluke da nešto probaju.

Nikolina Andrić: Sada je Akademija osmišljena tako da traje 3 meseca: oktobar, novembar, decembar. Tako planiram i da nastavim, samo jednom godišnje. Možda da kažem čime se bavimo u okviru akademiju.

Ivan Minić: Može.

Nikolina Andrić: Pa su to ustvari neki odgovori na sva ta pitanja koja sam dobijala. Bavimo se pronalaženjem idealne usluge. To mislim da je negde, ali to nije princip gde mi samo u okviru tog modula dođemo do usluge i to je to, nego odgovaramo na neka razna pitanja, gde ti možda padne na pamet nešto što si nikada radio, voleo zapravo, jer si 10 godina potpuno nešto drugo radio. I setiš se tog nečeg što ti je interesantno. Evo plastičan primer – devojka koja radi administraciju, ona je meni stalno negde spominjala kako voli muziku, kako voli ovo, kako voli ono i voli da volontira, devojka je još uvek.

Ivan Minić: Dobro. Voli da volontira, u redu.

Nikolina Andrić: Da ti dam kontakt 🙂 Šalim se. Onda sam joj ja predložila: “Čekaj da li si razmišljala o tome, ajde sada na lokalnom nivou da pogledaš neki muzički festival, to je bar lako da uđeš kao volonter, možeš svašta nešto da naučiš?” To je ostalo kao ideja, možda hoće možda neće, ali pošta ima iskustva u administraciji hajde da vidimo da li ti možeš da radiš administraciju u toj nekoj muzičkoj niši. Setila sam se, jer sam ja imala jednog klijenta iz Velike Britanije, iz Londona tačnije i zadatak koji sam radila za njega je bio, da preko LinkedIn-a tražim ljude na osnovu određenih parametara, kriterijuma koje mi je on dao i kontaktiram ih, da se nađu, ugovaraju sastanke sa njima. Oni inače imaju muzičku kuću, rade produkciju. Onda mi je to palo na pamet, vidi što ne bi to nešto radila vezano za muziku, nešto što voliš. To je neki cilj.

Ivan Minić: Bukiranje nastupa za muzičare.

Nikolina Andrić:  Da, nešto vezano za to. Nećeš sada pisati tekstove na temu joge, ako te to ne interesuje. Onda, pričamo o mestima gde se pronalaze poslove, to sam sada spomenula, freelance platforme. I uopšte, velika tema je bila, koju sam naučila prošle godine, kako kreirati dobar profil i na LinkedIn-u i na Upwork-u, da to bude, da tu prikažeš osnovne, najvažnije stvari, koje su važne klijentu. Ne da se ti hvališ kako si ti završila master- ja sam ovo ja sam ono, nego da odmah kažeš šta je to što ti možeš da pomogneš klijentu. Tu se svuda provlači, kroz sve biznise, ali ovo kada radimo kao freelancer-i, važno je da vi tokom pisanja prijave isto, cilj je da odmah rešite problem klijentu i da mu date do znanja da ste vi ta prava osoba koja može da mu reši problem. Njega ne interesuje što ste vi završili deset godina ne znam čega, na kom fakultetu i imate 20 diploma, to nikoga ne interesuje. Sada sam u busu, kada sam dolazila čula jednu ženu kako priča nešto o konobarima, nije ni važno. Bio je neki lik koji je imao dilomu, ali nije znao da drži tacnu, ne trebaju joj ti ljudi koji imaju samo papir. Pričam o prijavama za posao, pričam o profilima, pričam o tome kakao odrediti cenu, to je jako veliki problem sa ljudima sa naših prostora, zato što mi generalno svi se vodimo time da gledamo koliki je taj minimalac, koliki je prosek, pa ako ja budem radila ceo mesec, kolika je ta neka satnica da se ja tu uklopim. A niko ne razmišlja o tome da to nije stalan posao, ti nemaš 40 sati nedeljno tu zagarantovano. Nego ti moraš da se pokrpiš i da zaradiš dovoljno za taj mesec i ne zaboravi što plaćaš internet. To su samo sitnice, ali to se nakupi, ako neko ide u coworking prostor, šta god. Sve su to fiksni troškovi koje treba negde platiti. Određivanje cene u smislu vrednosti, jer sam konkretno imala primer sa klijentom za kog sam radila satnicu za 5 dolara nešto na početku, onda mi je on plato duplo više. Tada je to za mene bilo: zaradila sam 10 dolara za sat. Onda me je suprug pitao: ” Šta ti radiš to?” Jel moguće da ja radim za dva sata i zaradim nečiju dnevnicu. To mi je baš bilo wow, pogotovo tada pre nekoliko godina, prosto nisam mogla ni da pričam o tome, jer ljudi te odmah drugačije gledaju. Onda to naše pozicioniranje, šta je još problem kod naših ljudi? Svi se plaše da ne znaju dovoljno engleski jezik, to je neverovatan sindrom. A opet sam ja imala prilike da razgovaram sa Indusima nekim, kao projektni manager i to ne da nije engleski… Mislim ne potcenjujem nikoga, ali svi ljudi sa kojima sam pričala, to je nešto da ne veruješ, da ne možeš nekome da objasniš, da moraš 5 puta istu rečenicu da ponoviš da bi on razumeo ili ako mu daješ uputstvo kako nešto da uradi, ne smeš da mu daš 5 teza odjednom. Nego prvi task, pa dok uradi task, pa proveriš, pa onda drugi. Jer inače je ostalo, sve je gubljenje vremena. A naši ljudi to ne registruju, odnosno nemaju verovatno iskustva, ne govore taj engleski jezik pa misle da su sve zaboravili, da ništa ne znaju. Ne kažem, verovatno ne govorimo svi profesionalno, na profesionalnom nivou, to je nebitno. Dovoljan je neki B1 nivo da možeš da se sporazumeš, da razumeš šta klijent traži, šta hoće od tebe, da znaš da komuniciraš.

Ivan Minić: Prednost je ako imaš neko naprednije znanje i možeš da radiš stvari koje možda neko sa manje znanja ne bi mogao, možda i da lektorišeš i da pišeš umesto nekoga. Ali nije to primarno, nije to jedino što je neophodno. I ljudi koji pričaju mnogo lošije engleski, mogu to da rade. Kod nas postoji taj usađeni strah od toga da, ako nešto nije savršeno, bolje da niko ne zna i bolje da ne probam.  Moj engleski je odličan, ja ga 20 godina koristim za posao. Ako ga nisam pričao mesec dana, mojih prvih pola sata priče su užasni. Posle pola sata ne znaš da li sam native ili nisam. Ali jednostavno, vrlo je veliki problem ako nemaš naviku da svakodnevno komuniciraš.  Ja i dok sam mnogo više radio sa inostranstvom, ja sam komunicirao u pisanoj formi, nisam se čuo, nisam pričao. I onda u prvom trenutku jesi ti svestan da malo zvučiš kao lik iz crtaća dok se ne uhodaš ili kao ruski mafijaš u nekom američkom filmu, ali i to se vremenom nauči. Ja se sećam, kad god me neko pita: “A šta je zaslužno što je tvoj engleski toliko dobar?” Zato što sam slušao ‘BBC Prime’. Upalim televizor, radim i slušam ‘BBC Prime’. Jer ja bih to slušao, mene to uspava, taj British English momenat mi je potpuno genijalan. A ljudi imaju strah, zato što ne razumeju da je najvažnije da se možeš sporazumeti sa drugom stranom. Možda, ako je to neka Amerika, ako je to neka Kanada, ako je to neka Australija, pa možda ni njemu nije engleski prvi jezik.

Nikolina Andrić: U velikoj većini slučajeva.

Ivan Minić: Vrlo često. Pa se i on nekako snalazi, ali ti njemu rešavaš problem koji nije na nivou da treba da mu izlektorišeš diktat za školu, nego treba da mu uradiš neko istraživanje, za koje tvoj engleski ne treba da budeš savršen. Treba da mu sistematizuješ neke stvari, gde se tvoje neke druge veštine mnogo više cene od tog jezika. Iskorigovaće on to za toliko.

Nikolina Andrić: Ništa bez vežbe.

Ivan Minić: Sve ostale stvari naučićeš kroz vreme.

Nikolina Andrić: Kada sam sad spomenula engleski jezik, evo sada baš u Akademiji sam primetila, konkretno na freelance platformama, sve bolje prolaze ljudi koji znaju i druge strane jezike i to vrlo često pitaju. To nekako nisam imala utisak ranije, ali vrlo često me kontaktiraju i pitaju: “Šta ako ja ne znam engleski, a znam nemački?” Super, sigurno ćeš naći posao i sa nemačkim jezikom. Tako da eto i to je jedna od stvari koja je važna.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje sam pomenuo na početku je to da ti snimaš podcast. Rekla si kada si ulazila u kurs, da realno nisi baš bila nešto preterano pozicionirana na tržištu i nisi bila prepoznata. Ja sam znao, ali ja svašta pohvatam usput, ko šta radi i ko je u čemu dobar. Ali, kada si krenula da se pozicioniraš, to opet nije nešto što je tvoje primarno, čime si se bavila. Kao nešto što je primarno čime se ja bavim, mogu da ti kažem da to radiš fantastično.

Nikolina Andrić: Hvala.

Podcast o poslu virtuelnog asistenta

Ivan Minić: Voleo bih da znam, koja je tvoja logika bila, a voleo bih i da mi kažeš, odnosno da svima nama kažeš šta je to sve što si radila, a jedna od tih stvari je podcast koji snimaš i koji je isto sjajan.

Nikolina Andrić: Uopšte ideja o podcastu je bila, kada sam shvatila da stvarno treba da se pojavljujem na društvenim mrežama i uopšte da kreiram neki sadržaj. Krenula sam da pišem na temu virtuelnih asistenata i to je bilo ok, ali to nije bilo nešto gde sam se ja pronalazila. Nisam mogla, pogotovo kada slušaš one savete da možeš barem jednom nedeljno da možeš da izbacuješ nešto, nebitno u kojoj formi. Nisam se pronalazila da ja mogu to. Ja mogu da pričam ceo dan, ali da ja sada sastavim smislen tekst koji će baš dobro da zvuči kada ga neko pročita, mislim da mi je to oduzimala mngo više vremena nego što sam mislila da će to biti. Zatim, ja sam probala i Youtube i snimala neke tutorijale, videa, svašta nešto, a u međuvremenu sam krenula i sa podcastom, kao audio formom. Ne znam da li sam auditivac ili nisam, ali prosto mi je to nekako bilo zgodno. Ja koja sam u selu, bilo mi je važno da ostanem u kontaktu sa nekim ljudima koji su mi važni, a sa druge strane nisam želela da pređem u video formu zato što nisam mogla da se izmeštam. Super je to ideja da dođeš u Beograd ili Novi Sad, odeš u neki hotel, snimiš 10 epizoda, 5, ajde ne možeš 10, ma i 5 je mnogo za jedan dan, 3 neka budu da snimiš za jedan dan, ako ti se svi odazovu kada su rekli. Ali to je za mene ne izvodljivo sada, pošto imam troje male dece i stvarno ne mogu da se cimam. A i ne želim da snimam video koji je lošeg kvaliteta, tako da sam ipak ostala samo pri audio snimku. Upravo sam podcast krenula kada sam rešila, ustvari shvatila da tekst nije ona moja forma, pisani sadržaj. I prvo sam ja krenula da pričam sama, da pričam o virtuelnim aisistentima i onda sam došla do te tačke kada sam skontala: “Pa sada sam ja to sve ispričala, nemam ja sada tu nešto veliko, mnogo da pričam”. Ok neke promene se dešavaju, ali baš svake nedelje da imam neki sadržaj, nisam ga imala. Pogotovo što još nisam bila pozicionirana, pa nisam dobijala ne znam kako velike upite. Sada bih ja opet imala šta da pričam sama, iako radim intervjue uglavnom. Ta neka prva sezona Podcasta je bila više orijentisana ka virtuelnim asistentima. Cilj je bio da se promoviše ovo zanimanje kao zanimanje. Dovodim neke ljude koji će davati vrednost tim ljudima koji žele da se bave nekim online poslom. A onda sam se u drugoj sezoni ipak više orijentisala na žene, isključivo žene. Sada ne znam koliko je to tebi interesantno, ja sam gledala i tvoj podcast, odnosno ovaj podcast Pojačalo i do sada imaš koliko 6,7 žena od tih 50 epizoda i generalno mislim, nisam ja kao neka feministkinja, prosto mislim da se žene manje čuju i vide iz raznih razloga, nebitno je sada. Meni je to bio podstrek, i to ne žene koje imaju nekoliko desetina, stotina, hiljada pratilaca nego one koje su na početku, one realne žene, sa kojima tamo neka moja komšinica da se poistoveti, da vidi da i ona to nešto može. Cilj ove druge sezone, za koju mislim da sam se ja tu nekako najviše pronašla jeste da intervjuišem žene koje rade uspešno, šta god. Tu su bili i copzwriteri, i virtuelni asistenti i marketari, dizajneri i svašta nešto, razna neka zanimanja. Svi koji su pronašli nešto online, odnosno monetizovali to neko svoje znanje.

Ivan Minić: Meni je lično bilo vrlo interesantno da slušam te priče. Dobro si primetila da nema dovoljno žena i ja isto smatram da ih nema dovoljno. Na kraju svake epizode ja kažem: “Ljudi, pošaljite nam predloge” i dolaze predlozi, mnogi predlozi koji su došli su bili za goste, ali još nisam maltene nijednu ženu dobio kao predlog. Na neki način, svi smo mi limitirani krugom ljudi koje poznajemo, limitirani smo krugom ljudi koje poznaju naši saradnici i tu smo negde uvek u problemu. Ali da, apsolutno i slušaoci i ti kada god imaš neki dobar primer, nešto što je interesantno pusti mail kada stigneš ili poruku i vrlo rad ćemo uključiti te neke ljude u priču i te neke žene u priču. Slušao sam nekoliko tvojih epizoda i bilo mi je sjajno upravo to što si uspela da pronađeš tu nit, da to bude nešto što je relatable, odnosno nešto sa čime ljudi mogu da se identifikuju. To je naš problem ovde iskreno, ja sam shvatio radeći neke epizode, ako sedneš i analiziraš ko je sve bio u gostima. Negde si limitiran time što neki ljudi možda i ne žive ovde, pa kada dođu možeš da ih uhvatiš itd. I ti shvatiš da su u prethodnih pet epizodi bili ljudi koje, kada normalna osoba sluša je u fazonu: “Nkada neću moći da budem kao on”. Moraš da budeš rođen kao jednorog, da bi mogao da budeš jednorog. I kao mhm, dobro. Ajde malo da smanjimo doživljaj, ajde malo da dovedemo ljudi od krvi i mesa, koji pričaju neke realne priče koje su mnogo opipljivije. Pa sa vremena na vreme i da imamo i jednoroge, jer i ti jednorozi su nekada bili ljudi od krvi i mesa.

Nikolina Andrić: Jeste, samo što je to nekako davno bilo.

Planovi za budućnost

Ivan Minić: Mnogo daleko. Dobro, kako ide druga generacija? Šta su planovi za dalje?

Nikolina Andrić: Misliš na Akademiju?

Ivan Minić: Da.

Nikolina Andrić: Pa druga generacija ide sjajno. Imamo stvarno, eto sada da li je to sreća univerzuma i tako to, ali mislim da je pozicioniranje odradilo svoje. Imam baš sjajne žene, imam i jednog muškarca i mislim da dosta dobro napreduju svi. Evo sad smo negde na pola, njih troje, četvoro je već dobilo posao. Nekada i ne volim kada se to desi, jer to znači da će taj neko unapred želeti da zna sve ono što sledi, svi moduli koji ga čekaju. On treba da zna kako da odredi cenu, kako da naplati, preko kojih posrednika, kako da komunicira sa klijentom, kako da odradi taj prvi skype ili video call preko kog god programa.Ali sam srećna što se ljudi pronalaze tu, jer nije mi cilj da imam stotinu ljudi i kao ja sad tu nešto držim, a niko ništa konktretno ne radi. Stvarno se cela Akademija zasniva na praktičnim zadacima i na radu. Postoji ta teorija, radne sveske, sve to odrađuju. Ali, ako ne rade u konkretnim programima, koji su sad najaktuelniji, sada ima 10, 15 programa. Znaš kako, ti kada odradiš jedan ili dva zadatka u jednom programu ti već imaš osećaj da si to nešto radio. Ne osećaj, nego stvarno jesi radio.

Ivan Minić: Možeš da se orijentišeš.

Nikolina Andrić: Jeste. I onda sledeći put kada dobiješ i vidiš šta klijent traži, neki sličan zadatak da uradiš, možda ne u tom nego u nekom drugom programu, ali koji funkcioniše na isti kalup. Recimo, sada imaš email marketing, pa imaš 20 alata u kojima možeš da radiš. Pa sve je to na isti fazon, jedan kad provališ to je to, samo malo treba da pohvataš gde se šta nalazi. Onda oni dobiju tu neku sigurnost koja im fali. Ne fali svima, ali oni koji su u Akadimiji, uglavnom im fali ta podrška i sigurnost. Tako da sam srećna što su neki već počeli da rade, to mi je onako baš veliki uspeh.

Ivan Minić: Za narednu godinu, rekla si da planiraš još neke dodatne aktivnosti. Baš smo pričali pre nego što smo počeli snimanje, ima tu nekih sjajnih stvari koje sleduju, pa bih voleo da daš neki mali teezer za to.

Nikolina Andrić: Da, pa evo to sada zvanično, pošto sam i na promociji ovogodišnje Akademije pričala o tome onda, tako sam se dogovorila sa Duškom. Moramo da krenemo da pričamo o tome, da to stvarno zvuči i za nas, da ostvarimo. Planiramo okupljanje, ne bismo mi baš nazvali konferencija, okupljanje koje ne bi bilo u Beogradu, nego tipa ovog Karavana što ste vi radili sada u Nišu. To mi je jako dobra ideja, zato što smatram da sva neka dešavanja, previše toga ima u Beogradu, a premalo svuda okolo, van Beograda. Mada, sada kada sam sa tobom pričala, nije bezveze, postoji razlog zašto je to tako. Teško je organizovati, ali eto ja se nadam. Pitao si me koliko je bilo polaznika- do sada je prošlo 100 ljudi i to je već jedna onako dobra masa, koja može da iznese to jedno okupljanje. Ja inače imam okupljanje svake godine u decembru, sa svim polaznicima, pa sada ko može dođe. To je možda neki uvod za kasnije.

Ivan Minić: Mislim da nije loše da kažemo svim potencijalno zainteresovanim koorganizatorima, da se jave. Da je to nešto što može da bude sjajna aktivnost za neke manje sredine, jer ovaj posao apsolutno može da se radi iz malih sredina, jedina što je bitno je da imaš pristojan pristup internetu, sad to manje više svuda imaš, ali upravo ono što je naš prijatelj Ćosa (Ivan Ćosić) pokušao kroz svoju konferenciju da kaže ljudima, a to je: “Živi lokalno, radi globalno”; upravo to i jeste negde i potka svega ovoga što sada pričamo. To je da zaista, po manjim sredinama, i gde je mnogo teže pronaći neki posao, gde je mnogo teže pokrenuti se, ovo je zapravo idealna stvar, jer ti nudi i fleksibilnost. Mama si troje dece, ništa drugo što bi uzela da radiš ne bi mogla da radiš i da budeš dobra mama troje male dece. Prosto je takva svar, ovde negde ti imaš i tu fleksibilnost i možeš uvek da se malo etabliraš u tom svetu i prepoznat si. Možeš da kažeš: “Ok, sada ću da radim 3 meseca malo jače zato što hoću da putujem u Japan ili gde god.” ne mora možda Japan, ali evo neka bude neka Azija, neki Tajland, ko šta voli.

Nikolina Andrić: Neka bude Kanada, može i Kanada :).

Ivan Minić: Može i Kanada. Ali možeš da doziraš to koliko ćeš da radiš. Ti nemaš baš punu kontrolu, to nije sto posto siguran posao, postoji sigurno i neka vrsta senzacionalnosti u svemu tome, ali vremenom kada se orijentišeš u tome što radiš, kada si stabilno u tome svemu, možeš prilično da kontrolišeš i da pretpostaviš i da planiraš stvari.

Nikolina Andrić: Znaš šta je još dobro, što uvek možeš da menjaš. Recimo evo ja sada kada završim Akademiju, od januara, februara imam neke planove, neke klijente, čak i ovde iz Srbije. To ću sada da probam, da vidim kako će to da ide. Imala sam nešto, ali mi se nije svidelo kakao je to ispalo, sada imama neku novu ponudu pa ću da vidim kako to funkcioniše. Ali bih volela da sada opet malo radim i sa klijentima, da se vratimo na ono, jer smatram da ne mogu ja da obučavam, da budem asistent a da se ja potpuno isključim iz cele te priče. Opet ću malo da se angažujem i sa te strane i to je super stvar. Ja sam prošle godine na primer imala samo jednog ili dva klijenta, jer sam imala bebu i nisam mogla da se fokusiram na to i nisam želela, htela sam da se posvetim detetu, ipak je to treće dete. Sa trećim dođete do toga da stvarno treba da budete tu, pored tog deteta, ne da ga čuvaju baba i deda. To je velika stvar, što ti u ovim poslovima možeš da biraš: “Sada ću raditi dva, tri projkta i napraviću pauzu”.

Ivan Minić: Ono isto što negde mislim da je vrlo bitno je da upravo postoji fleksibilnost. Postoji mogućnost da ti planiraš svoje obaveze, da ti planiraš na neki način i u određenom obimu i svoje prihode i sve što uz to ide, ali ti daje i tu fleksibilnost da možeš da se profesionalno razvijaš u nekom smeru. Ok, ja sada hoću da se fokusiram, da učim ove stvari, elementarno se uputiti u to. Onda ću juriti zadatke koji su mi posebno interesantni i posebno važni. Draga hvala ti što si bila. Mi sad imamo to, na kraju svake epizode iamamo taj momenat sa deljenjem knjiga. Ti si rekla da podelimo knjigu “Kako da dođete do moćnih ideja” koju je pisao naš dragi prijatelj i gost u jednoj od prethodnih epizoda, Dave Birss.  Dragi slušaoci i gledaoci, u komentarima na Youtube-u ostavite da ste zainteresovani za knjigu i mi ćemo pred objavu naredne epizode izvući 3 korisnika koji će dobiti knjigu. Hvala ti što si bila, hvala ti što si ispričala priču. Nadam se da će i ovo pokrenuti neke ljude i neke žene, da shvate da je zapravo mnogo više u njihovim rukama, nego što im na prvi pogled deluje i da zapravo mogu, uz malo truda, volje i želje da se uči, malo pobeđenog straha, naprave sebi jedan mnogo lepši, mnogo bezbrižniji život ovde. Jer sve to što mi ovde učimo, sve to što mi znamo da radimo, sve to za šta smo mi sposobni, negde neko ceni mnogo više nego što neko ove lokalno to ceni.

Nikolina Andrić: Jeste. Hvala tebi mnogo na ovom gostovanju. Ja bih samo na kraju dodala, setila sam se jedne priče koju je imala asistentkinja, koja je završila za asistenta i počela da radi. Ona i suprug su se vratili iz Švajcarske, pošto su radili tamo u nekoj kompaniji ne znam koliko sati dnevno. Isto su imali malu decu, ona je posle 3 meseca morala da se vrati na posao i nije imao više ko da čuva decu, dolazile su babe i dede odnosno babe, ali nisu mogli tako da funkcionišu godinama. Zbog toga su odlučili da se vrate iz Švajcarske u Srbiju, iako su imali  dobar standard, dobar posao. Želim samo da kažem da ja smatram da za nas žene koje želimo da se ostvarimo kao majke je ovo idealna stvar.

Ivan Minić: Meni je posebno genijalan jedan momenat u celoj ovoj priči, Kada smo pričali u najavi, to sam zaboravio da pomenem, evo sada je prilika, kada si ti meni rekla: “Snimam podcast, to ide ok, to je sve super, ali sad moja asistent radi neke stvri za mene”. Dakle i ti sada imaš nekog koga angažuješ za neke stvari koje oduzimaju previše vremena, nisu polje tvog interesovanja i misliš da će to neko uraditi bolje, a imaš kapacitet da ga angažuješ i da te ne boli glava da će to biti urađeno kako treba.

Nikolina Andrić: Jeste

Ivan Minić: Ovaj posao je jako vezan za taj odnos poverenja koji se gradi sa ljudima i može da bude dugoročan i vrlo često to nije da ti radiš 8 sati dnevno za jednog klijenta. Radiš možda par sati nedeljno, ali ko zna koliko dugo radiš par sati nedlejno, jer si ti osoba od poverenja, koja rešava neke jako bitne stvari koje on ne bi poverio nikom drugom. Ti poslovi se, ako ih radiš kakao treba, ne gube, jer ti ljudi žele osobu na koju mogu da se oslone i imaju je uvek.  Baš sam to pričao, bilo mi je jako interesantno, kao : “Ja bih sada da idem 2 nedelje na odmor”, nema problema. Idi ti dve nedelje snaći ću se ja nekao dve nedelje bez tebe, ali kad se vratiš, molim te vrati mi se, trebaš mi, ja ću da preživim nekako ove dve nedelje, jer prosto je to takav odnos. Nije lako ni uvesti nekog novog u priču i taj onboarding traje neko vreme i ljudi to ne vole da menjaju ako ne moraju, tako da je priča koja zaista gradi nešto jako lepo i dugoročno.

Nikolina Andrić: Jeste, potpuno se slažem.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Vama slušaoci i gledaoci… ta odrednica da moram svaki put da kažem i jedno i drugo je jako strašna, ali dobro 🙂 Vama slušaoci i gledaoci puno hvala na pažnji. Kao i do sada, molim vas da sve predloge, ideje, pošaljete putem društvenih mreža, u komentarima ili da nas startujete na druženju ili na Karavanu i da nam kažete svoje predloge. Jer na kraju dana, mi ovo radimo zbog vas i zaista nam je stalo da budemo što bolji u tome, jer jedino tako dugoročno možemo da napravimo neku razliku. A sve ove stvari koje radimo, rade se tako da dugoročno naprave neki cilj, jer kratkoročno smo mi previše mali da bi napravili neki veliki efekat. Mnogo malih, ako dovoljno dugo radi, može zaista da napravi čudo.

Nikolina Andrić: Tako je. Pozdrav svima.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Nikolina Andrić

Nikolina Andrić je majka troje dece, supruga rokera i virtuelni asistent. Završila je Srednju ekonomsku školu, studirala turizam, masterirala na geografiji. Uvek je imala dosta strasti i želja, a jezici su ti koji su kao najveća ljubav prolazili kroz sve sfere njenog školovanja i rada. 

Nakon dugo vremena provedenog tražeći posao u struci, prevazišla je strah od „probanja nečeg novog“ i tako se upustila u svet online poslova, postavši virtuelni asistent.

Kroz život je vodi moto „ništa ne gubim ako pokušam“, pa je tako, po završetku studija radila više stvari: vodila svoj sajt o geografiji, formatirala elektronske knjige, bila organizator putovanja,… A sve to online, iz topline svog doma. 

Ističe da posao virutelnog asistenta njen posao iz snova, jer može da radi ušuškana u kući, iz Srbije sa ljudima širom planete, bude nezavisna, a ujedno da sve vreme bude uz svoju porodicu.

Iz tih razloga, Nikolina želeći da sruši predrasude i otpočne tabu temu online poslovanja, otvorila je svoju Akademiju za obuku virtuelnih asistenata. Na taj način Nikolina pomaže svim zainteresovanim da shvate kako nije strašno promeniti karijeru, da godine nisu bitne za početak rada u online sferi, i da je jedina garancija za uspeh u ovom poslu zapravo vera u samog sebe. 

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This