Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo Podcasta dobrodošli u 48 epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Miloš Milisavljević iz ’Strawberry energy’ recimo nazovimo to Smart City start up iz Srbije, ali koji je nastao pre nego što je postojao termin Smart City i još razni drugi termini vezano za to. Šta je ’Strawberry energy’?

Miloš Milisaveljević: Lepo si nas opisao. Prvo čast mi je da sam ovde i zaista društvo koje je bilo pre mene je respektabilno, tako da mi je stvarno čast. Lepo si rekao Strawberry je Smart City tehnološki start up, tehnološka kompanija i mi smo fokusirani na razvoj proizvoda i usluga za javne prostore, za gradske javne prostore. To mu dođe nekako najbolji način da opišemo to, jer zaista ono što radimo i ta naša ambicija koja je i dalje na nekih 5% onoga što bi mi hteli da radimo se baš svodi na to kako da se taj buzzword od koga počinjemo da bežimo. Jer na sve strane se pominje smart cities, a ništa se ne dešava u smislu kako stvarno može da se sprovede u delu i nešto konkretno napravi. Šansa je ogromna, tako da iako vama možda deluje isprazno kada kažemo: „Ok, mi smo smart city start up i razvijamo usluge i servise da učinimo grad pametnijim“, deluje kao da ne znaš šta radiš. Ali mi smo se stvarno fokusirali na tu šansu koja je ogromna. Ja još uvek nisam skontao zbog čega je tako. Ti kad pogledaš koliko se svet promenio zadnjih 50 godina, videćeš koliko su se automobili promenili, koliko se internet tehnologija promenila, koliko se skoro sve promenilo. Kada pogledaš koliko su se gradovi odnosno javni prostori, da ne gledamo privatne zgrade i kuće, ulice, trgovi, parkovi promenili, skoro ništa. Sada još ako pogledaš neke detalje na primer koliko je dugo klupa-klupa? Hiljadu godina se nije promenila. Koliko se dugo telefonska govornica nije promenila? Od početka svog postojanja. Koliko se dugo lampe nisu promenile? 100 godina. Čekaj bre, svet je otišao u 21. vek, još malo idemo na Mars a telefonske govornice su nam iste kao što su bile pre 100 godina, klupe iste kao što su bile pre 100 godina, a zauzimaju ogromne prostorne površine na najprometnijim mestima u gradovima. To je ekstremno čudan dizbalans koji je nekako promakao zajednici ili definitivno preduzetničkoj zajednici. Mi smo samo shvatili: „Ok izgleda da niko drugi neće time da se bavi, evo mi ćemo“. Zaista je ogroman potencija jer ti kada pogledaš tu gradsku infrastrukturu, to je sve što čini grad, spoljne prostore koji su sa druge strane jedina zajednička stvar za 7 milijardi ljudi, a to su naši javni prostori. Privatna kuća je tvoja privatna kuća, ali trg ulica kampus, to je sve javno. Mi smo se fokusirali i namerno se držimo te neke šire definicije jer zaista je tu previše stvari. Naravno da se okreneš oko sebe u bilo kom gradu u svetu bilo da je najnoviji grad u Kini koji nije postojao pre 20 godina ili London, ti ćeš videti autobuske stanice koje su manje više iste, telefonske govornice koje su iste, ti ćeš videti kante za smeće koje su manje više iste, ti ćeš videti klupe koje su iste. To su sve za nas fantastične šanse da ti uređaji i te stvari donesu više vrednosti, koje su relevantne 21. veku.

Ivan Minić: Kada pričamo uopšte o tome da je nešto što je bilo glupo postalo pametno, to u suštini znači da pametni sat nudi više od jedne funkcionalnosti, odnosno nudi mnoštvo funkcionalnosti, ali sa druge strane ono što je najvažnije je da je on povezan sa drugim stvarima. Može da bude nezavisan za sebe ali može i da komunicira sa drugim uređajima i da sa njima razmenjuje podatke. To je negde kroz sve industrije provučeno, da pametni frižider može to isto, pametni televizor manje više može to isto. Svi pametni uređaji rade na sličan način i to znači da proizvode neke podatke, čuvaju neke informacije, odašilju neke informacije, razmenjuju neke informacije i onda na osnovu toga nam omogućavaju da neke stvari možda bolje radimo.

Miloš Milisavljević: Tako je.

Ivan Minić: Pametna kanta za smeće zna koliko je ljudi bacilo smeće, ako možda ne zna koliko je puna a možda zna i to, ako zna koliko je ljudi bacilo.

Miloš Milisavljević: To prvo zna.

Ivan Minić: I može na osnovu toga da se kaže: „E vidi ovde bi trebalo češće od tri puta nedeljno da se prazni, na primer“.

Miloš Milisavljević: Apsolutno, to je odličan primer.

Ivan Minić: Ono što je tricky  je što ste vi krenuli da se baviti u trenutku kada to nije na taj način postojalo. Ajde to će da nam bude drugi deo. Prvi deo odgovora treba da bude kako ste vi uopšte došli na taj deo, odnosno šta si ti hteo da budeš kad porasteš? Mnogo puta sam ljude pitao šta hoće da budu kad porastu, ali to jeste negde dosta bitan preduslov za stvari koje su se desile.

Miloš Milisavljević: Jeste, slažem se. Kada sam imao 3 godine, nije mi bio san da imam firmu i da budem tehnološki preduzetnik iz nekog razloga, i to sam izvalio da je univerzalno, hteo sam da vozim bager i da budem padobranac, a još nisam skakao iz padobrana. To su mi najranija sećanja nečega šta sam hteo da budem. Generalno ja volim tehnologiju i odatle potiče cela moja da kažem motivacija, jer ja stvarno mislim da je tehnologija ultimativno dobra stvar koja je učinila civilizaciju civilizacijom. Sada naravno pravnik će reći da bez pravnika nema civilizacije. Fer, stvarno poštujem sve, ali na kraju dana mi smo tehnologija. Tehnologija je čini mi se uspela puno da utiče univerzalno na poboljšanje kvaliteta života. Od toga da imamo struju, da možemo da letimo, da ti bude toplo, da možeš da se prevezeš bezbedno, da te ne pojede medved kada si u šumi jer si u kolima i tome slično. Zaista duboko u sebi sam tehnolog, zaista volim tehnologiju i onda mi je prirodno bilo da se bavim time, da idem u elektro školu i da studiram elektrotehniku kasnije. Iz te neke moje strasti prema tehnologiji uvek sam gledao šta može još da se radi. Ja sam u srednjoj školi počeo da da se zanimam, u tim nekim vanškolskim aktivnostima, za tehnologiju i šta može da se napravi. Tipična priča od lego kockica, do naprednijih stvari. Zainteresovao sam se originalno za obnovljiv izvor energije. Danas je to samo jedan komponenta onoga što radimo čak i ne glavna, da budemo fer. Ali priča o Strawberry-u nastaju u Petnici rane 2005, 2006. godine kada sam došao u prvi realniji kontakt sa solarnim panelima i sa solarnom tehnologijom koja je tada i dalje bila Star Wars varijanta. Nisi nigde mogao da ih vidiš u realnom svetu sem u ponekom filmu.

Ivan Minić: I na digitronu 🙂

Miloš Milisavljević: I eventualno na digitronu. 🙂 Ono što mi je sada krivo, ali naravno to je manje važno novac svako može imati realizacija je važna, meni je bila isto velika želja onda što danas ’Mask’ fura priču: „Imamo solarni panel i imaš električni auto i to je perpetuum mobile- soon as you can get it“, u smislu puniš na sunce i voziš se elektro autom dok ti baterije ne vrisnu, to je prepetuum mobile. Još tih dana sam bio u fazonu: „Zamisli čoveče najbliže što možemo doći tome je baš to- sunca ima te ima, ako ideš na sunce ti se krećeš na sunce, nije knjiški perpetuum mobile ali je najbliže moguće. Naravno ’Mask’ mi je ukrao tu ideju, ali Bože moj :). Tako da je od toga počela originalna ideja i onda mi je bila zanimacija kako sada mi možemo da iskoristimo solarnu tehnologiju. Onako baš ranih dana kada većina ljudi i ne zna da postoji. Kako da iskoristimo u nekom realnom svakodnevnom obliku, ako ništa drugo kao edukativnu stvar: „Ej ljudi ovo postoji. Hoćemo da gledamo da bude super rešenje za brdo nekih kojekakvih problema- klimatskih, energetski“ itd. Onda sam razmišljao gde to može da se iskoristi. Bili su preskupi da bi se bilo šta ozbiljno radilo sa njima, da bi na primer napajao kuću, farmu, fabriku to nije bilo ekonomski isplativo ni u naznakama. Onda mi je pala na pamet ideja razmišljajući šta je mali potrošač jer jedino mali potrošač možeš da napajaš time. Mali potrošač je telefon i na to se sticajem okolnosti svelo to moje razmišljanje oko toga da mi dovedemo tako neku fensi naprednu tehnologiju kao što su solarni paneli u svakodnevni život ljudi. Negde 2008, 2009. godine, iako smo daleko još uvek od prvog proizvoda, moje razmišljanje se poklopilo sa nastankom iPhona i sa celokupnim tim smartphone talasom koji je počeo da se budi. Što se fantastično poklopilo sa time da telefon više nije telefon, nego je telefon tvoj digitalni život.

Ivan Minić: Skoro 10 godina pre nastanka smartphone-a, imali smo pametne telefone koje su radili milion nekih stvari. Ali su to bili pametni telefoni koji imaju neke dodatne funkcionalnosti ali je njima baterija trajala 5 dana. Sada imaš uređaje kojima baterija traje 1 dan i kada si bez njega ti si potpuno izgubljen.

Miloš Milisavljević: Jeste, to je strašno i to čak u zapadnom svetu gde je to još malo više integrisano, još više servisa je integrisano u telefon, to predstavlja još veći problem. Na primer, ja gledam u Londonu, pošto sam u Londonu više od pola vremena, preko Apple Pay-a ili Android Pay-a naravno u ekvivalentu, ljudi ulaze u metro. Više ne koriste metro kartice nego im je telefon metro karta.

Ivan Minić: Ni Oyster.

Miloš Milisavljević: Ni Oyster, da :). Ja sam jedan od retkih fosila koji koriste Oyster, jer nemam pravo na račun u UK banci, ali je fora u tome da turisti koriste Oyster naravno. Ali svi lokalci mahom koriste telefon. Ja se razmišljam čoveče tebi se ugasi telefon i ti ne možeš da odeš kući, ne možeš da pozoveš Uber, ne možeš da uđeš u metro.

Ivan Minić: Ne možeš na mapi da pogledaš gde si 🙂

Miloš Milisavljević: Ide do nekih razmera koje počinju da budu problematične. Ti ako si se navikao na telefon, da njime plaćaš i ne nosiš recimo ni karticu sa sobom, što verujem da je u većini slučaj, tebi se ugasi telefon i ćao zdravo. Da kažemo počeci tog heavy, tog teškog oslanjanja na telefon kao digitalne asistencije je počeo 2006,2007,2008,2009. godine i onda su se samo spojile dve stvari- moja želja da iskoristim solarne panele u urbanom okruženju i rast mobilnih telefona i smanjivanje njihovog baterije odnosno trajanje baterije. Baterije rastu, ali njihov životni vek odnosno njihov kapacitet se smenjuje. Od 5 dana do dan ili pola dana. Samo sam sabrao 1+1  shvatio da bi bilo super da napravimo solarni punjač za mobilne telefone i da to bude na javnom mestu u gradu. Da tako ljudima omogućimo da taj kapacitet koji se smanjivao efektivno u to vreme da ne moraju da ih brine. Tako se rodila ideja za taj prvi solarni punjač iliti pametnu klupu, ono što danas zovemo pametnom klupom. U suštini je to bila panel klupa sa solarnim panelom i malo elektronike unutra koja je trebala da dopuni telefon. tada, kada smo nastali čak nismo ni mogli da se zovemo Smart city kompanija, jer Smart city nije postojao kao pojam tada.

Ivan Minić:  Prva klupa je instalirana u tvom rodnom gradu. Ja se sećam toga, to je bilo 2010. godine. Bilo je svuda u vestima i bilo je jako lepo propraćeno. Ja sam tada negde upratio i jako brzo posle toga smo se upoznali i ti si mi objasnio tvoju ideju. Ja sam je hate-ovao i malo mi je žao.

Miloš Milisavljević:  Srećom nisam te poslušao :).

Ivan Minić: Malo mi je žao. Ali jedan momenat koji si ti meni ispričao je bio jako dragocen, a to je što si ti sa jedne strane bio tehnološki entuzijasta ali sa druge si to posmatrao kao biznis, nisi bio hipik. Jer većina ljudi sa kojima pričaš, a pričaju na te teme u tom periodu naročito, su potpuni hipici. Kao idemo grlimo drveće i pravimo veštačko drveće. Ne, ne ne pravimo ništa tako. Ti si to posmatrao kao biznis i evo sada, 9 godina kasnije, to ima svoju potvrdu i ima već neko vreme. ali sada zaista. kako je to od te prve klupe koja je više proof of concept da to može da se napravi i funkcioniše, došla do toga da ti od toga praviš biznis, praviš firmu, praviš proizvod, onda i paletu proizvoda i onda pričaš o tome kako se to postavlja kao pravi biznis.

Miloš Milisavljević: Išlo je spontano, zaista bez neke grand vizije jer mi nismo bili sigurni da li to može da bude biznis. Iz ove perspektive dobro je da smo i preživeli, jer smo mi toliko bili istrčali pred rudu. Timing je verovatno najbitniji faktor u presuđivanju uspeha neke ideje, kompanije bez obzira. Ima fantastičan ted talk, ja mislim da je jedan od ovih vodećih investitora tipa Juan Doter ili tako neko baš od elitinih VC investitora iz Kalifornije, koji su na uzorku svojih 300 kompanije ili neka ozbiljna brojka analizirali, svejedno u koju su uložili, po jedno 5 ili 6 faktora: Tim, funding, timing, biznis model, i još par faktora koji utiču na ishod, uspeh određene kompanije. Kada su izanalizirali ubedljivo najkrupniji faktor je bio timing i to ubedljivo. Možeš da imaš i odličan tim i da budu super finansirani i da budu sa fantastičnim binznis modelom ako je timing loš.

Ivan Minić: I da imaju sjajan proizvod.

Miloš Milisavljević: Da, i da imaju sjajan proizvod. Ako je timing loš, ćao, zdravo, bukvalno je gotovo. Sada imaš General Magic, to su ex Apple ljudi koji su napravili iPhone, 10 godina pre iPhone-a, imali su fantastično finansiranje i najbrilijantnije ljude koje si tada mogao da skupiš. Danas, kada pogledaš njihovu sliku, to su sve CTO Apple, CTO Google, CTO ovoga, CTO onoga. Oni su spektakularno fail-ovali jer je sve drugo bilo sjajno ali tajming je bio loš. Istrčali su pred rudu jedno 10 godina, mislim da su bile 90-te.Na kraju, na konto toga je razvijen iPhone ili iskorišćen know-how koji je nastao. Kada sada gledam mi smo omašili timing, što tada nismo znali.

Ivan Minić: Samo je bitno da ste preživeli do pravog.

Miloš Milisavljević:  To je verovatno zahvaljujući tome što smo bili uporni, što smo se snalazili i što smo bili mladi to je jako bitan faktor. Da si imao da hraniš dvoje, troje dece verovatno ne bi mogao da priuštiš toliko hustling-a okolo. Činjenica da je ovde bilo jeftino raditi. Mogli smo da se snalazimo i za jeftine prostore i za male plate itd, na našu veliku sreću i uspeli smo da preživimo prvih 4,5 godina, kada smo realno bili ispred. Jer kada pogledaš mi smo za prvih 5 godina prodali, lupam brojku jer zaista ne znam napamet ali reda veličine, 7 uređaja. Sada prodajemo mesečno toliko. Tako prvih 5 godina, što je opet i prirodno. Pravim možda glupu paralelu ali Apple je u prvoj godini prodao milion iPhona a sada za opening weekend proda 12 miliona. Timing. Tako da smo mi uspeli da preživimo to i sada kada razmišljam mislim da je ključna bila ta naša upornost koja je dobra i koja nas je dovela do ovde da budemo pioniri i da zaista dočekamo tih naših 5 minuta i da tržište zaista krene da raste. Fascinantno je bilo kada smo krenuli ozbiljnije da se bavimo time pre 4 godine, da kada odemo u neki novi grad, gde god to bilo, na primer London to je bio apsolutni news u pozitivnom smislu, ljudi su se oduševljavali time što mi radimo. Obrenovac ima pametnu klupu već 5 godina, a sada je to u velikom Londonu big deal i zaista jeste bio, jer ne bi bili ovde danas da to nije bilo tako. Zaista je nerealno to celo iskustvo, ali ono što si rekao, shvatili smo da ti moraš da preživiš kao firma. Mi smo imali tu sreću ili nesreću da nam proizvodi budu jako skupi, prosto sve što pravimo je bilo skupo pa kada jedan prodamo možemo da živimo npr. 5 meseci, tada bilo sa malim palatama ili bez plata. Onda smo uspeli nekako da se prekrpimo. Ali hteli smo da probamo da napravimo firmu koja će da se bavi  tim nekim stvarima, jer smo osećali da to može da bude velika stvar. Ta tranzicija koja je postojala od običnog solarnog punjača, što je šrafciger industrija da staviš, povežeš panel sa baterijama i izvedeš kabliće za punjenje. Nekim tim samo linearnim razmišljanjem prvo što smo dodali je bio Wifi. U to vreme je to bilo značajno ,sada već i gubi na nekoj silaznoj putanji je. Onda smo imali najvažniji insight za budućnost priče, napravili smo neki uređaj koji je social hub, koji ima dva najbitnija resursa, a to je energiju i konektivnost i to ga čini platformom na koju ti možeš dodati šta hoćeš. Hočeš da dodaš Air quality senzore- možeš, hoćeš da dodaš kameru za snimanje nečega-možeš, hoćeš da dodaš contactless payment mogućnost-možeš, hoćeš da dodaš punjač za šta god hoćeš drugo-možeš. Bukvalno smo skontali u tom momentu da smo postali neka early stage IT kompanija gde smo mi odjednom napravili paket koji je bukvalno bio kutija u koju možeš staviti šta god treba da ima napolju, a trenutno nema, jer nemaš gde da ga staviš, nemaš pristup ili nemaš internet ili nemaš energiju. Na svim tim javnim mestima gde nije razvučena struja ili internet. To je rani nastanak tog nekog koncepta. Danas da me pitaš šta je pametna klupa? Pametna klupa je tehnološki modularni hub koji može da se prilagođava potrebama i da u različitim okruženjima, gradovima, zemljama možeš da dodaješ različite stvar. kao što je nekada PC bio hub i sada ti kupiš naravno kućište sa procesorom, matičnom pločom i to je otprilike to. Je l’ ti treba skener, dodaj skener. Je l’ ti treba monitor, naravno treba ti, dodaj monitor, zameni CD za DVD. Bukvalno je bio hub koji si ti mogao da prilagođavaš svojim potrebama. E u istom tom modularnom konceptu mi posmatramo naše proizvode koji su social u tom smislu. Tehnološki hub-ovi koji su na tom nekom preseku gradske infrastrukture i ljudskog engagement-a.

Razgovor sa investitorima

Ivan Minić: Kako je bilo uopšte u to vreme formulisati šta je to od čega ti pokušavaš da napraviš biznis i kako je bilo pričati sa potencijalnim kupcima, potencijalnim investitorima?

Miloš Milisavljević: Iz ove perspektive kada gledam, bilo je ekstremno teško iz više razloga. tada nisam znao pa sam zato to radio. Kada se setim tada start up je bio jako retka stvar u i ima svega par firmi koje su i tog perioda još uvek žive. Nije bilo nikakve infrastrukture  za bilo kakvo tehnološko preduzetništvo i danas smo mi u dalekom zaostatku kako bi trebalo da bude, ali ruku na srce 100 puta je bolje nego što je bilo. Niti je bilo tada bilo kakvih investitora, niti je bilo ljudi, niti je bilo kakvih fondova niti je bilo coworking space-ova, ili mi nismo znali, ali Beograd je mali tako da zaista ničega nije bilo. Ma koliko mi danas imali slabu scenu, barem ima nešto. Mi smo ušli u naučno-tehnološki inkubator, odnosno poslovno-tehnološki inkubator, kakao se već zvao u to vreme, koji nam je dao prostor za džabe i taj ambijent firme. U tim ranim danima nije bilo nekih treninga programa. Oni su nam recimo dali tada besplatno računovodstvo i advokata da nam pomogne da osnujemo firmu i to je bila jedina stvar koja je tada. Danas je to sve nekako dostupno i svest ljudi je na mnogo većem nivou, i svest potencijalnih zaposlenih, tako da nije bilo ničega od toga i mi smo se uglavnom snalazili- ’u se i u svoje kljuse’. Prve 4 godine nismo imali nijedan dinar investicije. Prvih par godina nismo uopšte isplaćivali plate. Srećna okolnost je bila da smo bili i studenti još uvek ili tek ono skorašnje diplomirani studenti, tako da smo mogli još uvek da malo piggyback-ujemo, da radimo da bi sutra imali. Da budemo fer, prva ta neka institucionalizacija nas kao firme je nastala kada smo dobili u prvom pozivu fond za investicionu delatnost. Mi smo bili firma koja je dobila najmanji grant jer smo najmanje tražili od svih drugih koji su u tom pozivu dobili. To je bila besplatno i postojali su mini grants i matching grants, to i dan danas postoji još uvek. Mi smo tada dobili nekih 50 000 evra bespovratnih sredstva od inovacionog fonda koji su bile ja mislim pare svetske banke, i to je imalo dosta presudan uticaj na nas, da nas uozbilji kao firmu. Prvo te pare nisi dobio kao što dobijaš od investitora da ti na kamari, pa ti troši kako hoćeš. To je bilo onako baš školski, da si morao da napišeš u budžet planu svejedan trošak u dinar, kada se šta plaća i onda si morao samo tako namenski da trošiš. To nas je malo naučilo planiranju i disciplini jer su nam davali pare na kašičicu i ozbiljno proveravali svaki utrošen dinar. U smislu, nije bilo 0 felksbilnosti sa tim parama. Daje ti za plate, daje ti da kupiš malo neke opreme i to se u dinar gledao račun. Jer je svetska banka spustila svoj način reporting-a, pisanja izveštaja, praćenja finansija i mi smo to u ranim danima prihvatili i to nas je dosta uobličilo, jer ipak smo sada firma nismo neka raspuštena banda. To je prva investicija, iako nije imala formu investicije, prvi koji nam je došao u firmu na neki način. Tada smo se formalno pozapošljavali u smislu formalizovali celu tu priču i od tada smo firma zapravo u realnom smislu te reči. Pre toga smo bili entuzijasti.

Ivan Minić: Grupa građana 🙂

Miloš Milisavljević Da, čak i formalno dugo je vremena prošlo dok nismo otišli u ’Eleven’ i uzeli prvu investiciju i ušli u taj danas standardan tada i relativno inovativan start up ekosistem. Pre toga smo bili bukvalno firma.

Ivan Minić: Kada ste došli do prvih investitora? Toga je bilo nekoliko kroz vreme, nekoliko ciklusa. Svaki od njih verujem da je bio veoma zanimljivo iskustvo i učenje, jer u principu nisi imao gde da nađeš informaciju o tome kako to zapravo funkcioniše dok se ne sretneš sa tim. Tu i tamo je mogao neko da ti kaže nešto, ali to sve dok ne proživiš nije prosto to. Kako je to iz vašeg ugla izgledalo? Da sada možeš da posavetuješ sebe od tada osim činjenice da nemoj to da radiš ne treba ti to u životu, šta bi sebi rekao? 🙂

Miloš Milisavljević Ne, ne. Ne bih to sebi rekao.

Ivan Minić: Izdrži 🙂

Miloš Milisavljević: Iz ove perspektive da, ali generalno ono što se još uvek trudim da naučim bolje je da je vreme najkritičniji faktor. Mora brzo da se radi. To ja mislim možda nije u mentalitetu našem, ali onda naravno ni u biznisu. Vreme je novac i sam znaš i u kompanijskom svetu i bukvalno. Ti svakog meseca moraš da izvadiš plate i to je realan novac i tebi je svaki dan novac. I mi smo izgubili, ako tim očima gledaš, mi smo mnogo novca izgubili jer smo mnogo nekih stvari duže radili nego što treba, mnogo smo gubili vreme na gluposti. Moj najveći savet samom sebi, a i to zaista kada pričam sa nekim mlađem preduzetnicima ne nužno mlađim ljudima, i dalje vidim da oni ne shvataju taj koncept, koliko je trka sa vremenom najgora trka. Jer ti ćeš bankrotirati nekada što imaš sranje proizvod ili nezreo itd, ali najčešće zbog cash flow-a. Propadaju velike firme zbog cash flow-a, a kamoli male.

Ivan Minić: Kao u igrici. Možda si ti stigao daleko, ali ti je isteklo vreme.

Miloš Milisavljević: E baš to. Samo bih sebe savetovao da se puno ubrzam i shvatim da je vreme najkritičniji resurs koji imaš, ništa drugo nije toliko važno. Ubrzao bih stvari u tom smislu, ne bih sve što treba da radimo ubrzali bi i mi smo prvu investiciju dobili od ’Elevena’ i mi smo tada bili u čudnoj poziciji, to je bio malo kiseo ukusu, jer je novo i nismo znali ranije, kako će to da izgleda. Iz ove perspektive je to bio odličan potez, jer nije se puno znalo o tome nisam znao šta će se desiti dalje, nisam znao ni gde će te pare da nas odvedu. Sada naravno sve to deluje naivno, ali kada smo osvojili tu prvu investiciju uopšte nisam bio naročito srećan. Jer nisam znao šta budućnost nosi u smislu šta će sada da rade ti ljudi sa nama. Međutim, oni su na našu sreću bili relativno korektni partneri, iz mog iskustva. Taj term sheet, odnosno te uslove po kojima su uložili su bili zaista po najvišim američkim standardima u smislu tih nekih sloboda i tog nekog pristupa i to je zaista bila dobra škola za nas. To nas je po prvi put uvelo u tu neku stvarno ozbiljnu priču. Sad si u start up-u i imaš neka tuđa očekivanja gde ćeš nekome da polažeš račune, a pre toga to nije bio slučaj, nismo nikome polagali račune. Tako da iz ove perspektive sada šta bi tom mlađem sebi posavetovao je upravo to: ubrzaj se, vreme je novac, fokusiraj se na najbitnije stvari koje možeš da deliver-uješ brzo i prepolovi ili za jednu trećinu vremena realno moraš da uradiš stvari koje planiraš, moraš da uradiš dva puta brže nego što očekuješ jer realno verovatno tako i može. I to govorim univerzalno za firme, procese, za bilo koje koncepte. Ljudi se često, to vidim sada kada pričam sa ljudima, zanose. Kada si malo iskusniji, pa vidiš to zanose se nekim potpuno nepotrebnim stvarima, nekim velikim sanjarenjima gde sve to što hoće da rade može da se uradi i istestira, kada se izdestiluje, za mesec dana. Na primer i dalje se to kod nas često dešava kada pitaš nekoga ako ima neku ideju i kaže: „Koliko treba para?“, „Daj milion evra“. Čekaj bre prijatelju za šta ti treba milion evra. Prvo to neće niko neće da ti da, mi smo to na teži način naučili. Još uvek nismo na tom stupnju razvoja da se gledaju mali koraci, znači ne šta ja mogu da uradim sa milion evra za tri godine, jer to niko neće da ti da nego šta ti možeš da uradiš sa 50 000 evra za 3 meseca. I ako to pogodiš onda možeš da pričaš za narednu rundu. Opet, ako pravimo analogiju sa igricama onda si prešao na naredni nivo. Taj mindset koji je danas očigledan većini ljudi, barem ko je malo prošao. To je neka greška koju smo mi pravili isto, gde smo i mi vrteli kao maca rep u krug dok vreme ide. Ali smo opet sticajem srećnih okolnosti uspeli da budemo dovoljno istrajni, hrabri i da preživimo i dođemo do toga da danas, malo iskusniji, te neke stvari znamo, pa barem te elementarne greške ne ponavljamo.

Ivan Minić: Kaži mi, i moje iskustvo sa investitorima je vrlo neobično od ljudi sa kojima sam imao kontakt do ljudi koji su kasnije vodili fond itd. Kakvo je vaše iskustvo u smislu profila tih ljudi, očekivanja, načina na koje funkcioniše ta saradnja. Vrlo često govorimo o tome da postoje razni načini da prikupiš novac za razvoj proizvoda, plasman, širenje itd. ali jedno od stvari koji ti fondovi donose su kontakti. I znanje i kontakti koje prosto često mogu da vrede više od novca koje si dobio.

Miloš Milisavljević: Apsolutno se slažem. Pametan novac je mnogo bolji od samog novca u smislu ako ti investitor koji je uložio određena sredstva i još aktivno pomaže savetima i kontaktima, to je apsolutno najbolja stvar. Pitanje je da li uvek toga ima.

Ivan Minić: I pitanje je da li uvek pomaže.

Miloš Milisavljević: Tako je. Mi smo generalno sada naučili i trebalo nam je puno vremena da naučimo da bolje i brže procenimo ko zaista može da uradi nešto za nas. Treba iskustva verovatno, ne može to preko noći da se nauči. Mi smo naseli na hiljadu lažnih obećanja. Istrošili smo Boga Oca vremena, energije i emocije na razočarenja i velika uzbuđenja i kojekakvih stvari, ali vremenom se prekališ da naučiš da vidiš ko može zaista da ti uradi. Opet se vraćam na prvu temu čuvanja vremena. Ti nemaš vremena da čekaš i mene uvek to najviše brine. Čak me ne brine da li će neko da ti proćerda pare kada ga zapošljavaš nego da li će da ti proćerda vreme. Da li ti je on obećao nešto da ti uradi i na kraju čak i da ne uradi i nema veze što si ga platio, on nije uradio i to je problem ozbiljan. Ali mnogo je veći problem što si potrošio 6 meseci, a to nije završeno. Kada se vratim na naše investitore, ’Eleven’ kao fond se trudi da pomaže dosta ali objektivno gledano oni su imali preko 100 firmi, 115 ne sećam se koliko je bilo u portfolio. Količina pažnje koju su mogli da posvete jednoj firmi je bila relativno mala. Tu smo shvatili da imamo mi njih za neki savet i to je dobra stvar, ali da će neko drugi da radi za nas u smislu da nešto aktivno pomaže, to nije bio slučaj. Barem u tim ranim danima dok mi nismo malo naučili da upravljamo time. Mi danas imamo dosta investitora, imamo ja mislim nekih 15-ak imena kad kažem imena, što imena ljudi što imena institucija. Trudimo se da izvučemo najbolje od svih, kao što si i sam rekao neki i smetaju pa generalno ja sam imao čini mi se sreće jer stvarno nisam imao nikada neke velike probleme sa investitorima za sada, nadam se da će tako i ostati, ali smo imali investitore koji su bili samo investitori. Dali su nam novac i rekli to što vi radite nam se dopada verujemo u to srećno i nadamo se da ćete da budu uspešni. I to je ok. Imali smo neke investitore koji pored novca ulože i znanje i vreme i energiju i kontakte i to su idealni investitori. Da ne bih sada davao suvišne savete, naravno da je najbolje imati idealne investitore ako možeš da ih imaš u smislu takve, ali mi smo uzimali šta smo mogli i šta nam se davalo.

Ivan Minić: Opet zbog vremena.

Miloš Milisavljević: Ono što je dobra stvar, nas je ta investicija izvlačila iz nekog debelog minusa u smislu timing nam je bio cajknut. Ali smo imali, da li je sada to ‘sreća prati hrabre’ ili nemam pojma šta je, ali iako smo uradili u cajknutu, u zadnjem momentu svaki put smo se izvlačili. Imali smo sreću da ne naletimo ni na jednu nagaznu minu koja je eksplodirala i da nam napravi neki veliki problem. Imali smo malo sreće malo dobre intuicije ne znam ni sam šta je, iako smo što je greška, čekali zadnji momenat da dogoori do nokata pa da se vadimo i na taj način spašavamo. Radili smo to pod pritiskom kada realno ne možeš mnogo da biraš, radiš sa čime imaš. Mi smo uspeli nekako i tu da se provučemo dobro iako smo čekali zadnji momenat, ipak smo izvukli dobre investitore. Dobre u smislu konstruktivne ili pasivne ili konstruktivne, barem iz mog iskustva znajući da su neke druge kolege imale svakakva iskustva, mi smo uspeli da možda izbegnemo neke loše investitore i kažemo ne, u nekim momentima čak ni ne krenemo niz taj put. Tako da smo završili sa relativno stvarno dobrim investitorima koji su nula pozitivna ili su pozitivna.

Srpski start-up, pozitivno ili ne

Ivan Minić: Kaži mi koliko vam je zakomplikovalo situaciju činjenica da ste ovdašnja firma?

Miloš Milisavljević: Eh sada da si me to pitao pre godinu dana rekao bih ti ništa, ili malo, a obzirom da smo se zadnjih godinu dana propatili sa tim nekim stvarima, govorim pravno administrativnim ne govorim o mentalitetu i drugim stvarima koji isto imaju uticaj. Baš smo se napatili i nažalost, iako se mi trudimo da imamo neku zdravu dozu patriotizma ne lupamo se baš sada ono pesnicama u grudi, ali stvarno smo ponosni na to odakle smo i trudimo se da to u najboljem svetlu pokažemo. To nije uvek nužno dobra stvar. Mi smo sada imali pošto smo mi u međuvremenu postali engleska firma zbog većine investitora koji su bili inostrani, svi su hteli da ulože u neku zemlju gde poznaju pravila. Naravno Srbija je mala zemlja.

Ivan Minić: Tu ni mi ne poznajemo pravila.

Miloš Milisavljević: Ni mi ne znamo pravila. Naročito neki strani investitor. Onda smo bili prinuđeni da odemo u zemlju gde se pravila igre znaju. Mi smo sticajem okolnosti odabrali Englesku, onda smo tamo odlučili da tamo napravimo centralnu firmu koja je vlasnik srpske firme. Defakto mi smo i dalje operativno srpska firma, nama je ovde 15 zaposlenih full time, ali nam je glavna firma u Engleskoj. Iz činjenica da smo originalno srpska firma i da veći deo kapitala, equity-a je i Srbija, vlasništvo iz Srbije, poprilično nas je izmaltretirala jer su nas englezi uzeli da mlate zbog toga što smo iz Srbije. Jer je Srbija bila na nekoj crnoj listi finansijske kontrolne policije zbog ne znam čega, da ne ulazimo sada u te detalje da ne gušimo ljude. Bio nam je blokiran račun, bili su nam zamrzli mnogo novca na tom računu gde smo mi hteli da nam šalju za Srbiju, pa su nam onda na kraju ugasili račun u banci u engleskoj pa smo morali da prebacujemo to u drugi. Kraj prošle godine i veći deo ove godine, znači više od pola ove godine naš menadžment tim, uključujući par nekih eksternih investitora, saradnika, savetnika je mnogo vremena i energije potrošilo ispravljajući krive Drine oko toga. Uspeli smo to da rešimo sticajem okolnosti, čak je kada smo mi uspeli da se izborimo sa tim, Srbija paralelno sa tim skinuta sa te liste. Bolje ikad nego nikad.

Ivan Minić: Timing 🙂

Miloš Milisavljević: Opet timing. To što smo iz Srbije administrativno nas je izmlatilo. Sa druge strane, mi smo hardverska firma to je najveći nivo kompleksnosti. Naravno svakom je njegova muka najveća, ali koliko god se trudim da objektivizujem, bilo kojoj kompaniji je teško. Moraš da razvijaš proizvod, moraš da brineš o ljudima, o konkurenciji. Onda međutim, nije svima podjednako komplikovano. Ti kada si generalno hardware kompanija teže je nego kada si software kompanija, zbog malo većih troškova

Ivan Minić: Zbog hardvera.

Miloš Milisavljević: Zbog fizičkih stvari. To je opšte prihvaćeno da je hardware težak i investitori neće da ulažu u hardware. Sa druge strane čak i kada uđeš u hardware, nisu svi isti. Imaš recimo consumer hardware, dakle bilo šta što ti treba da dizajniraš, da osmisliš, da napraviš, okačiš na Amazon da se prodaje, da se pravi u Kini, da to što si ti dizajnirao tamo štancuju na kilo, na hiljadu komada i da prodaješ na Amzonu. To je i dalje hardware i teže je, ali je mnogo sličnije software-u da ti kada završiš dizajn toga to tamo neki patuljci naprave.

Ivan Minić: Outsource-uješ.

Miloš Milisavljević: Outsource-uješ proizvodnj i doviđenja. Onda mi upadamo nažalost ili na sreću vreme će kazati,  u taj infrastructure hardware koji je najcrnji, najteži mogući jer nam je sve skupo. Nama svaki uređaj ima 600 kg, sve mora da se preveze odavde evo sada šaljemo 10 klupa za Australiju, to sev ide avionom. Naš shipping košta kao 3 uređaja, u datom slučaju jer je hitno pa mora da ide avionom. Imaš carine, imaš dobavljače, zaista je kompleksno. Šalu na stranu i pored toga što imaš i dalje sve izazove koje ima software-ska komapnija i sa kokurencijom i sa ljudima i sa platama, imaš tonu još drugih stvari. Onda činjenica, ako si hardware kompanija u Srbiji, znači nisi u Evrpskoj Uniji, znači ne pomaže. Na primer mi šta god da izvozimo, moramo da se mlatimo sa carinskom dokumentacijom, papirologijom, da dokazujmo poreklo robe.

Ivan Minić: I što uvozite.

Miloš Milisavljević: I što uvozimo, tako da stvarno ima puno problema. Ipak, mi smo dokaz da su rešivi, naravno to nam zagorčava život puno., ali rešivi su. Ali sa druge stane da ne budemo potpuni kritičari, jer nikada nije sve niti crno niti belo. Ja ništa nisam video u životu da je baš ili crno ili belo, uglavnom je nešto sivo. Ima i prednosti to što smo ovde, sada čisto  positive side, to što smo ovde znači da su nam troškovi mnogo manji nego što bi nam u Londonu bili. Moja firma u Londonu i ljudi koje imam bi koštali 5 puta više. Sa druge strane, pristup talentu ovde je lakši jeste jer u Londonu da bi zaposlio dobrog čoveka tebi je konkurencija Apple, Google, Amazon, of the worlds sve. Ovde nije tako strašno, ima i ovde velikih i jakih firme koje će pokupiti najbolji talent, ali ipak imaš šansu da se takmičiš, u Londonu nemaš. Ima zaista i pozitivnih strana toga što smo ovde. Mi se stvarno trudimo da budemo racionalni oko toga i da izvlačimo stvarno najbolje iz svega što imamo. To što smo u Srbiji ima prednosti, to ćemo onako ozbiljno da iskoristimo. Te nedostatke ćemo probati da nadoknadimo time što smo u engleskoj, što se trudimo da je nama tržište pretežno inostranstvo. Nama je izvoz, ne znam tačnu brojku ali odokativno, nama preko 90% revenue-a dolazi iz izvoza. Tako da smo trenutno u nekom balansu, pravimo ovde jer jeftino i jer nam je na kraju dana drago, a sa druge strane prodajemo tamo gde možemo da naplatimo i gde možemo puno da prodamo. I to je trenutna situacija.

Ivan Minić: Kada kažeš da ste sticajem okolnosti završili u Londonu, znali ste da ćete ići negde napolje, ali ste sticajem okolnosti završili u Londonu. Ja baš mislim da je jako dobro što ste završili u Londonu.

Miloš Milisavljević: Videćemo posle Brexita šta ćete da bude.

Ivan Minić: Da dobro, timing. To niko normalan nije mogao da pretpostavi. Šta vam je najviše London doneo i šta misliš, kad bi trebalo opet da staviš pro i kontra, šta je dobro što je London dao, šta je loše što je London dao?

Miloš Milisavljević: Izvući ću zaključke na kraju, ali nama je London došao potpuno spontano, jer nama je san bila Amerika, kao i svima. I mi smo stvarno probali da pratimo taj san. Mi sa tim parama koje smo realizovali, možda sada omašim neki timing, suština je važna mislim da sa tim parama koje smo realizovali u Bugarskoj i ta prva i druga investicija, mi smo probli da se probijemo na američko tržište. Podobijali smo nekoliko ozbiljnih nagrada u Americi. Ja sam otišao na 3 meseca u San Francisku i jurio investitore i jurio klijente i imali smo finu zapaženost u tom malom vremenskom periodu, koji smo mogli da isfinansiramo u tom momentu. Ideja nam je bila da probamo da uspemo na američkom tržištu. To je bio kraj 2014. godine i onda smo bukvalno potpuno spontano dobili, eto ipak da dam i konkretan primer, od investitora iz Bugarske informaciju da se u Londonu dešava prvi Smart city ekcelerator.: „Evo ima neki Smart city, ako hoćete idite vidite, besplatno je, ne traže vam equtiy, nemate šta da izgubite. To je  tipični  tromesečni program sa mentorima”. To je, ja mislim, prvi na svetu Smart city ekcelerator koji se desio ili bilo šta na temu Smart city-ja. Prostor isto dobiješ džabe, morali smo sami da platimo smeštaj i ostalo u Londonu, ali smo sve drugo imali. Ja sam se vratio iz San Francisco-a, gde smo se uzdali da ćemo napraviti neki uspeh na američkom tržištu. Nismo imali nijednu prodaju tad u Americi, ivreme će pokazati ni dugo posle toga. To je sve bilo daleko, skupo je, mi ne znamo dovoljno mentalitet tamo. Iz našeg iskustva to na prvo paljenje nije kliknulo. Uporedo sa tim se desio taj London, kao čisto eksperiment i bili smo u fazonu: „Ok, potrošićemo desetak hiljada evra na tu zajebanciju, da odemo tamo, da probamo da li nešto može da se uradi“. Prvi akcelerator Smart city na svetu, ta kompanija, tad smo već sve to znali. Ajde da odemo da , možda dobijemo nekog klijenta, možda nešto uradimo. Otišli smo onako sa dobrom voljom ne znajući šta da očekujem i bukvalno, ja se sećam mislim da je martu 2015. godine, ja sam prvi put kročio u London . Čak mi ni privatno London nije bio neka naročita želja u životu. Otišli smo namenski baš zbog biznisa i naravno program nije bio ništa spektakularno u samom smislu programa, ali šansa da smo tamo i da možemo da jurcamo te ljude okolo nije nam ništa na tacni dato. Nakon ta 3 meseca, mi smo uspeli bukvalno u zadnjoj fazi, u foto finišu, smo uspeli da napravimo prvi sales, da prodamo  ‘Canary Wharf’ imanju. To je kao naš Airport city, samo veće 200 puta. Oni su bili organizatori tog Smart city programa, kao Real Estate programa i uspeli smo da ih šarmiramo i da prodamo prvu porudžbinu mislim od 4 klupe, koje uzgred budirečeno nisu ni postojale. Mi smo otišli u London sa Strawberry drvetom, kao proizvodom koji je bio jako lep ali preskup i prekomplikovan za proizvodnju, transport i instalaciju. Baš jedan frankenštajn velikog uređaja. I dalje je on nama drag, ali je to jedan neskalabilan proizvod potpuno. Mi smo njima to ponudili i oni su rekli: „Mi nemamo ovo gde da stavimo, ovo zauzima 16 kvadrata, a nama ovde kvadrat košta milion evra, pali“. Onda smo se mi bukvalno nadali da ćemo to prodati i videli smo da nema šanse i u zadnjim momentima menjamo odluku, sada filmski ispada ali je stvarno je bilo tako. Mi smo u ponedeljak imali finalnu prezentaciju gde se bira hoće li da kupe nešto ili neće da kupe i da te vrate kući bez ičega. Mi smo mislim u petak task-ovali našeg dizajnera da izađe sa konceptom klupe, manjeg uređaja koji će da ima slične funkcionalnosti kao i drvo, ali u sto puta manjoj formi- pola metra puta dva metra ili nešto što je obična klupa, što možda uspemo da proguramo ovamo. Bukvalno, ja mislim da smo mi u petak dali njemu zadatak. Opet timing, opet smo hvatali zadnji sekund, i on je u ponedeljk izašao sa konceptom bukvalno samo ctrež, CGA klupe koji smo mi u ponedeljak popodne ili u utorak rano ujutru otišli i prezentovali klijentima i rekli: „Evo ga prozivod, evo ovo je najvnoviji proizvod, ovo može da kupite ove ne zahteva temelj, ni kopanje. Može da se stavi gde god, kao obična klupa“, i nadali smo se da ćemo nešto da uradimo. I oni kažu: „Važi, kupujemo. Daćete nam 4 komada“.

Ivan Minić: I šta sada? 🙂

Miloš Milisavljević:  A mi bukvalno  samo crtež, slika. Nemamo ni tehnički crtež.

Ivan Minić: Render.

Miloš Milisavljević: Da, render i to bez unutrašnjosti samo bukvalno slika. I oni kažu da im teba za 3 meseca, i mi kao naravno, Bože svašta, pravili smo komplikovanije stvari. To su bila dobra 3 meseca. Ali te klupe dan danas rade eno ih. Kakav prototip, nismo imali ni para ni vremena. Mi smo, ovo nije baš za pohvalu ali je svakako šarmantna priča, napravili hardware-ski prozivod koji treba da radi napolju, na kiši, vetru, snegu, na grebanju, lupanju i svim mogućim glupostima koje možeš da zamiliš i koje mogu da se dešavaju napolju, jer to niko ne čuva. Nije to Bentley od 200 000 evra koji će neko da čuva. Mi smo ga napravili za 3 meseca, nismo imali vremena za prototip, tako da ta 4 proizvoda koja su tamo su prototipi. Prošlo je 4 godine od tad, eno ih i dalje rade dobro, funkcionišu, nikome ništa nije palo na glavu, ništa vetar nije razlupao, oborio, jer tamo su vetrovi nenormalni jer su visoke zgrade i prave kanjon, vetar kada se kanališe bukvalno je ludilo. Mi na kontu tog uspeha koji smo imali sa njima dobili smo referencu. Mislim da smo mi bili na gubitku na tom poslu, nas je koštalo to mnogo više nego što smo mi njima prodali, ali nema veze.

Ivan Minić: I dobili ste proizvod.

Miloš Milisavljević: Da, dobili smo proizvod. Mi smo na kontu tog malog uspeha ostvarili ogroman uspeh, jer smo mi bili sprski start up. U to vreme nismo imali UK firmu, bili smo srpska firma u svakom smislu. To je bilo šarmantno, probili smo rok, isporučili smo za tri i po meseca, mislim svejedno. Uvoze oni to i kada došlo na carinu nastao je problem, pošto oni nikada ne uvoze ništa, oni su preko 10 milijardi vredna kompanija i kada bilo šta kupuju oni vide šta su 3 najveće firme iz te oblasti u svetu i sa njima pregovaraju i sve što kupuju, kupuju u Britaniju ili dobavljači i firme to dovode. Prva stvar koja su ikada uvezli su bile naše klupe.

Ivan Minić: Zanima me cena ovde. Kako će da dođe ovde, to me ne zanima.

Miloš Milisavljević: Da, mi to pošaljemo i dođe na carinu, mora da se plati carina. Oni su bili kupci, oni plaćaju carinu. Oni nam kaži: “Mi nikada nismo plaćali carinu. Mi nemamo odeljenje za to, mi nemamo firmu, mi nemamo špediciju ko to može da uradi, to mora na tender“ jer je velika firma i sve to se radi planski. Ja mislim tj. Naučuo sam da je onda njihov šef održavanja celog imanja platio privatnom kreditnom karticom, da bi mogli da puste na carini. Šef je ispao car, mogao je to da prebaci na nas. Ali mi smo to tako ishastlovali nekako i onda smo rekli: „Kada je kupio Canary Wharf  kao velika, ogromna property development kompanija, London je pun property development kompanija. Ajmo mi sada kuc kuc , dobar dan, ajmo svuda okolo, ako su ovi kupili, možda će kupiti još neko“. Onda nam se opet javila ideja da se ne baziramo u Britaniji, nego hajde da obijamo pragove okolo. Ono što je bilo super i što je meni bila velika škola jer smo mi i dalje bili relativno nepoznata mala srpska kompanija. Meni ime i prezime ne umeju da pročitaju ni danas, a kamoli tada. Stvarno su otvoreni i zbog Brexit-a i svih ovih čuda što su radili, London je super liberalan grad. U Londonu je preko 80% građana glasalo da se ostane u Evropskoj uniji.

Ivan Minić: Ali..

Miloš Milisavljević: U London kada je nastalo to čudo okolo, gradonačelnik je izašao sa sloganom ‘Open for bussines’. Zaista je to istina, oni stvarno jesu open for bussines i mi smo kao mala firma koja je pala sa Marsa tamo, dobila šansu. Doduše taj slogan je nastao posle nas, ali zaista smo mi dobili šansu da pričamo sa tim ljudima i da prodamo novim klijentima i kada smo taj neki prvi uspeh komercijalni napravili, to je i dalje bila neka sitna kinta, rešili smo i rekli: „ Zapravo mi ovde treba da radimo, ovi ljudi imaju para, ovi ljudi razumeju o čemu pričamo, ovi ljudi hoće da rade“. Bukvalno smo tada već shvatili da je nama Srbija da kažemo domovina i priozvodna baza, a da je nama tržište napolju. I da sve to što u Londonu uradimo će se kopirati svuda u svetu. Obrenovac, iako je bio 5 godina pre Londona imao pametnu klupu, niko neće da kopira, ali London hoće. I dalje nam je srce bilo u Americi tipično u tom tehnološko preduzetničkom smislu i  sećam se konverzacije koje smo imali u smislu da li da sada napustimo naše planove za Ameriku i da se fokusiramo na London. Sami smo sebi rekli: „Mi smo ovde, Amerika je tamo. London je bukvalno jedan korak ka tome. Ajde stepenik po stepenik“. Sa tom nekom linijom razmišljanja smo ušli i rekli: „Ok zaboravi Ameriku, sada moramo da se fokusiramo i vidimo da li možemo da uradimo ovde nešto. Sat vremena je razlike, skoro ista vremenska zona, jezik govorimo. Ljudi su super, veliki je centar puno se para vrti, stvarno može da se radi biznis. Karta je od 150 do 300 evra, leti se dva i po sata“. Logistički je bilo mnogo izvodljivije da letimo i da jurcamo tamo po sastancima da shipp-ujemo robu nego što bi to bilo u Americi. Tako smo sasvim spontano mi uleteli u to njihovo tržište. Zapravo smo London počeli da koristimo kao bazu za internacionalnu ekspanziju, jer London svi kopiraju i onda ti kada kažeš da si ti londonska firma, mnogo svi drugačije gledaju, nego kada kažeš da si srpska firma. Odatle evo mi smo danas prisutni u preko 20 zemalja, naši proizvodi su instalirani i funkcionišu u preko 20 zemalja, mislim da je to preko 50 gradova, u nekim zemljama imamo više gradova normalno. Evo prvi put, pomenuo sam, širimo se na Australiju. Konačno smo sada sa najnovijim proizvodom došli  do nečega što je malo i kompaktno, da možeš da spakuješ i šalješ za Australiju, pre toga je bila skuplja dara nego mera. Tako je taj naš, još uvek ne onaj zadnji final act, hvala Bogu final act još uvek nije došao, čak u tom nekom našem najobičnijem smislu: „Hajde da prodajemo hardware“, mi smo se prefokusirali na London, na internacionalno tržište i otišli tamo bukvalno onako. Ja nisam jednu osobu znao u Londonu kada sam kročio tamo. Uspeli smo relativno brzo da se aklimatizujemo i da zaista idemo: „Dobar dan, dobar dan, mi imamo nešto zanimljivo da vam ponudimo da li biste hteli da nas čujete“? Naravno od 100 ljudi, 10 ti kaže hoću, ali je to bilo dovoljno da se uhvatimo za slamku. I da guramo napred.

Pametna klupa

Ivan Minić: Pričao si da je proizvod evoluirao kroz vreme i da je krenuo od nečeg što je vrlo bazično, onda je dobijen dodatni connectivity i svašta. Šta danas sve čini proizvod? Ok, jasno je da može da se custom-izuje.

Miloš Milisavljević: Da. Mi se još uvek držimo, ali nas ljudi često pitaju: „Šta ćete novo da pravite?“ Ljudi nas doživljavaju kao da smo mi izmislili solarni punjač za mobilne telefone i gledaju šta ćeš novo da izmisliš, kao da je to nešto što se radi za tri i po meseca. Međutim, mi smo i dalje fokusirani, kada realno pogledaš, na klupe, jer klupa je koncept, ustvari. Zašto je klupa značajna? To je, recimo, još jedna zanimljiva stvar. Mi smo mogli masu ovih stvari da radimo i sa uličnim osvetljenjem. Tu imaš čak i više stvari da radiš. Mi smo limitirani solarom sve vreme. Međutim, klupe su socijalno mesto, mesto druženja. Ti na klupu ideš da sedneš i da čitaš novine, ideš da pričaš sa čovekom, ideš da jedeš sendvič… Radiš stvari. Klupa ima fantastičan socijalni potencijal, u smislu socijalnog engagement-a. Mi smo zato toliko ozbiljno iza tog koncepta pametne klupe, jer je to jedina stvar, da kada malo bolje pogledaš šta se oko tebe nalazi u gradu, gde je taj presek infrastrukture i socijalnog engagement-a ljudi. Mi sve što radimo od prvog dana, mi dizajniramo za potrebe ljudi. Zaista smo sve vreme to radili. Do duše, nekad možda ispravno, nekad neispravno, ali uvek smo gledali da mi što pravimo proizvod, pravimo za ljude, i gledamo da ljudima olakšamo, omogućimo što više možemo i to nam je uvek bila zvezda vodilja, u svom dizajnu, u svim razvojima, product development-u, u svemu. Zbog toga smo se toliko dugo i zadržali na klupi. Mi sada krećemo da razvijamo i pametna autobuska stajališta, i telefonske govornice i svašta nešto u tome da širimo prtfolio posle osam godina. Ali i dalje je klupa taj neki potencijal gde ti imaš ljude. Svakog dana milijarde ljudi sede na klupama svaki dan, iako one ne rade ništa, sem što postoje. I zauzimaju vrlo važan real estate. Imaš ih i u Oxford Street-u, i na Time Square-u, gde god hoćeš, one zauzimaju to parče zemlje, a ne rade ništa spektakularno i pametno.

Ivan Minić: Mada je vrlo korisno da imaš gde da sedneš.

Miloš Milisavljević: Da, da, apsolutno. Suština je da treba da imaš gde da sedneš. Ali kada već zauzimaš to mesto, stvašta tu još može da se uradi. To je taj naš glavni potencijal koji je kao dragulj, iz nekog razloga. Ili smo mi ludi, ili i dalje mnogo ljudi ne vidi. Šta je pametna klupa? Pametna klupa je koncept tog nekog, kao što rekoh malo pre, socijalno-tehnološkog hub-a, koji u svojoj osnovi daje tri stvari, kako smo mi to podelili kada moramo da pišemo: daje pristup energiji, pristup konektivnosti, i relevantan lokalnim informacijama. To su tri vrednosti koje mi smo razmišljali šta to modernom čoveku treba. To su te tri stvari. Onda smo se igrali sa svakim nekim zanimljivim dodacima. To je bilo baš zanimljivo i super je odjeknulo u Engleskoj, imali smo super ton BBC coverage-a, dodali smo modul za bezkontaktno plaćanje na klupu, pre dve godine još, gde smo omogućili da ko god hoće, donira novac u dobrotvorne svrhe. Jer je to u Engleskoj jako velika kultura, tih donacija. Ima ogroman broj tih charity-ja, što je humanitarna, dobrotvorna organizacija, gde se bave svačim. U najnovijem biznis modelu, sa kojim se nismo puno doticali danas, mi smo klupu pretvorili u Smart ID platformu. Prvi klijent nam je bio Cancer research UK. To je ogromna humanitarna organizacija koja se bavi finansiranjem istraživanja raka, trudi se da izleči rak. Oni žive od donacija. Njima je glavna stvar prikupljanje sredstava. Oni su nam bili klijent oglašavač na klupi. Mi smo u međuvremenu promenili koncept, da pored toga što prodajemo klupe svakome ko želi da ih kupi, a to mogu biti privatne property kompanije, mogu biti univerzitetski kampusi, restorani hoteli, ko god ima klupe…

Ivan Minić: Gradovi.

Miloš Milisavljević: Gradovi, na kraju dana. Mi smo shvatili tu jednu nišu, a to je ono na šta sam ponosan dosta, shvatili smo da inovacija nije samo tehnološka inovacija. Čak, verovatno, ako bi gledao istoriju biznisa, su biznis inovacije imale veći ekonomski uticaj i značaj u istoriji, nego suve tehnološke inovacije. Mi smo došli na tu hrabru ideju koju i dalje guramo agresivno da dokažemo da radi, mislim da smo već na dobrom putu da to zaista bude opšte prihvaćeno, ali rekli smo da mi pravimo ove klupe, ovu tehnologiju koju smo razvili, a ona ima te neke feature-e koje možemo da dodamo. Ali, mnogo je važnija ono umesto da mi prodajemo tu klupu određenim lokacijama, mi smo rekli: „Mi ćemo da poklonimo klupe besplatno.“ Bitnim gradovima kao što je London, od njega smo krenuli. Rekli smo njihovim opštinama, jer i tamo su opštine kukale da nemaju para a da im se mnogo sviđa klupa itd. Onda smo mi rekli: „Znate šta, hajde da obrnemo model, da mi vama damo klupe potpuno besplatno, koliko god hoćete klupa. Daćemo vam potpuno besplatno, mi ćemo da vidimo kako ćemo to da finansiramo i to je limit sa kojim se borimo. Vi nam dajte lokaciju.“. I sad ulazimo u ono što sve vreme ti pominjem, kažemo: „Vi nam dajte lokaciju na 10 godina, ili 15, ili 20, (na kraju smo potpisali ugovore na 10), mi ćemo da stavimo tu klupu, mi ćemo da je proizvedemo, finansiramo, da je instaliramo, održavamo. S obzirom na to da mi snosimo apsolutno sve troškove oko toga, mi zadržavamo pravo apsolutne monetizacije svega na klupi, što je elgalno naravno. I fizičkgog brending-a, i digitalnog engagement-a,i dodavanja novih funkcija i čega god.“. Opet smo rekli: „Hajmo opet da obijamo pragove okolo“. Onda smo krenuli po opštinama da pričamo i da im nudimo to. I zaista, early adopter-e smo našli, potpisali smo i bili smo vrlo elitističnog pristupa. Gađali smo samo londonski krug dvojke. Najelitnije centralne londonske opštine. Uspeli smo da potpišemo ugovore sa tri opštine za početak, na 10 godina, da nam daju dozvole da instaliramo klupe. Kada smo lansirali klupe, glavna ideja nam je bila za short term advertising: mi ćemo klupe da postavimo o našem trošku, onda ćemo da naplaćujemo brendovima brending klupe. I fizički i digitalno kroz wi-fi i ostale bilo koje inovativne stvari koje dodamo na klupu. Prvi klijent u tom smislu, malo pre pomenuh, je bio Cancer research. Oni su prvi kao brend bili došli i rekli: „Mi bismo da koristimo vaše klupe, kao neki medij za komunikaciju sa ljudima, pored bilborda i ostalih stvari. Šta mi još možemo da uradimo sem što možemo da nalepimo logo na klupu?“. Mi smo rekli šta može, i to je bilo nama jako važno da dokažemo ljudima šta je pametna klupa, da pametna klupa nije punjač za telefone. U našoj verziji stvari pametna klupa je punjač za telefone podjednako koliko je i smartphone telefon. To je jedan feature i to sve manje bitan. Mi smo onda rekli: „Super, vi hoćete da revizujete, vi prikupljate donacije“. I oni imaju ogroman problem, kada smo pričali sa njima kakve su im potrebe i kako možemo da iskoristimo klupu najbolje, da ih custom-izujemo za njih, oni su rekli: „Opada nam prihod drastično zato štio ljudi imaju sve manje keša kod sebe, sve više imaju kartice“. Oni njihovi volonteri kad stoje i zveckaju da im ubaciš neku funtu, to se sve manje dešava, ne što ljudi neće da daju, nego što nemaju sa sobom keš.

Ivan Minić: Da, prosto je drugačije.

Miloš Milisavljević: Drugačije odlazi tehnologija. I onda smo mi rekli: „Super, hajde da ugradimo te terminale za bezkontaktno plaćanje na klupe. Opet nam je timeframe bio neki da smo za mesec dana uspeli da napravimo, instaliramo i lansiramo. Mi smo lansirali tu mrežu, oni su naravno imali brending, imali su neku SMS donaciju, ali dodali smo contactless payment modul, gde svako ko je hteo, mogao je da tapne na klupu, ne na celu klupu, nego na mesto predviđeno, koje je bilo naravno označeno time, „tap to donate 2 pound for Cancer research“ – tapni da bi donirao dve funte za Cancert research. To je bio ogroman hit, završilo je po svim televizijama, jer je bilo inovativno korišćenje nečega što nikom nije ranije palo na pamet. Nama je to bilo fantastična demonstracija da samo pokažemo da pametna klupa kao tehnološki uređaj može da bude mnogo više od toga što bi čovek originalno pomislio. Onda su nas u drugom segmentu razvijanja omeli događaji koji su se dešavali na globalnom nivou. Drugi segment šta je još pametna klupa je bio taj da smo razvili modul za artificial intelligence – voice assistant, modul za klupu. Dodamo taj modul u klupu koji ima mikrofon i zvučnik da možeš da pričaš sa klupom i možeš da ga povežeš na Google assistant ili na Alex-u, svejedno, da klupa odjednom postane, da kažemo, info desk. 24 sata dostupan lokalni vodič, info desk. Možeš otići do klupe i pitati šta god ti treba: gde je najbliži restoran, gde mogu da kupim dobre burgere ovde, kako da dođem do Big Bena, koji su zanimljivi događaji oko mene, gde ima najbliži bioskop, šta se daje večeras tamo…

Ivan Minić: Naruči mi taksi.

Miloš Milisavljević: I da klupa dobije još jednu dimenziju onoga što smo malo pre rekli: energija, konektivnost i relevantne lokalne informacije. Jer klupa zna gde je i to je tako banalna stvar, ali tako fantastično veliki potenicijal. Ti kad dođeš kod klube, bez da se registruješ, mi ne moramo znati da si ti Ivan, ali mi znamo da si ti u tom momentu na toj geografskoj lokaciji. I možemo da ti ponudimo popuste na lokalne restorane, super turističke atrakcije u blizini, možemo da ti ponudimo šta hoćeš. Bez da ti išta uradiš. To je veliki potencijal. Sa tim smo krenuli u pripremu. Naravno, morali smo da pregovaramo sa opštinama, dobijemo dozovlu. Krenuli smo u pripremu toga da lansiramo u Londonu i onda se desi Kembridž analitika i sam problem oko privacy-ja  i missuse-a itd. I naravno, opštine nam kažu: „Čekaj, polakao, tajming opet nije dobar“. Jer samo još fali da se ljudi istripuju da ih klupe prisluškuju, da će klupe ne znam šta da rade, na svu tu frku koja je tamo bila. Nama je ta tehnologija razvijena, do duše za englesko govorno područje, ali smo sve parkirali da sačeka malo da se smire strasti oko toga. Imamo celokupan product roadmap. Meni je teško da predvidim šta sve još može biti dodatak na klupu. Ali od tih nekih banalnih stvari, ono što smo već dokazali, bio voice sistem model integracije u klupu, bilo da je bezkontaktno plaćanje, dodavanje ekrana, kamere, dodavanje senzora, a to sad postaje atraktivna tema u Beogradu, u Londonu je odavno to tema, a to su air quality senzori. Trenutno smo druga najveća air quality mreža u Londonu. Strawberry je trenutno druga najveća mreža u Londonu, samo je King’s College veći od nas i to nešto malo. Jer sve klupe u Londonu kada smo dizajnirali, ovo je postao treći standardni feature. Klupa, pored tehnoloških mogućnosti, ima punjenje – i bezkontaktno i USB i kabliće, ima i besplatan wi-fi i ima air quality senzore koji mere u lokalu, ono što je jedino važno. Temperatura je globalni faktor. Tebi je u Beogradu 14 stepeni, manje više u celom Beogradu i nebitno je da li je 13 ili 15. Ali kvalitet vazduha je super lokalni. Potpuno je nebitno kakav je kvalitet vazduha na Košutnjaku, ako ti živiš na Novom Beogradu, i može biti bukvalno 15 puta gori. To je vrlo lokalan karakter, što znači da onda treba hiljadu senzora po gradu u svakoj ulici, školskom dvorištu, obdaništu, shopping centru, da bi ti dobio jedno razumevanje slike. Onda smo mi shvatili da je klupa fantastičan medium, da ima u sebi air quality senzore. Ima ono što nam treba: energiju da se napajaju senzori i ima connectivity da možeš da šalješ podatke nazad. I samo prateći tu našu viziju, s pametno-tehnološkog hub-a, dodali smo kao standardan feature. Tako da klupa danas, kada je u svojoj klot verziji kada kupiš, ima punjenje prenosivih uređaja, a njih je sve više. Kad smo počeli bili su telefoni, danas su i telefoni i tableti i satovi i slušalice i dronovi, i cigare, sve se puni. Klupa u tom smislu postaje sve značajnija, jer sve više stvari ti se puni u torbi koju nosiš. I dalje je wi-fi hub, i kao treći standardan feature su air quality senzori koji idu u svaku klupu, gde onda ljudi mogu da vide kakva je situacija u njihovom okruženju.

Ivan Minić: Miloše, negde smo dotakli priču celu do sada, negde si nagovestio budućnost i mislim da smo lepo zaokružili ovo. Ono što bih voleo da prokomentarišeš, s obzirom na priču, dug i naporan put koji je bio, osim toga što bi sebi savetovao da budeš brži, što je uvek nice to have…

Miloš Milisavljević: Ne, must have. Mislim da je to.

Ivan Minić: …Šta su možda još neke ključne lekcije koje si naučio u svakom od stadijuma razvoja, ako bi trebalo da pinpoint-uješ tri, ili pet, koji su to neki momenti koje sada znaš, koliko su bili važni ili sada znaš da je trebalo možda bolje?

Miloš Milisavljević: Sa stanovišta preduzetničkog razvoja?

Ivan Minić: Da. Biznisa.

Miloš Milisavljević: Prvo, mislim da je jedan, ono što bi se danas u našem tom preduzetničkom startup svetu zvalo, taj neki Lin pristup, mislim da je to mnogo važno, jer i meni je bilo teško, ali vidim da je to česta blokada u ljudima. Svi čekaju nešto mnogo veliko da se desi, da se pokrene. Bilo da čak pokreneš biznis, ili ako si u biznisu da neku promenu napraviš. Svi čekaju na investiciju od milion evra, svi čekaju da se stvore neki uslovi, svi čekaju nešto veće, i u tom čekanju vreme prolazi umesto da se ima pristup da sanjarenje treba da postoji, ali sem što je zvezda vodilja, nikako ne sme da bude operativna blokada za neki napredak. U tom smislu i mislim da taj Lin pristup bitan. Prva lekcija koji je glavni momenat sazrevanja koji smo imali je: hajde da vidimo šta je realno sad. I to je mnogo važno. Mi sada nemamo sto miliona evra, nego imamo trideset hiljada evra na računu, šta možemo da uradimo sa tim, odmah sada, da nas dogura do neke naredne tačke, pa onda tu kada budemo imali 50 hiljada da vidimo kako ćemo, pa 100, pa 500 hiljada, pa milion. To bi bila jedna lekcija tog pristupa,  to što kažem da se ne gubi vreme, nego da se radi šta može da se radi, odmah. Tu smo, čini mi se, i mi isto puno vremena izgubili čekajući ne znam šta. Ja ne znam, iz ove perspektive, zašto je nama trebalo četiri godine da mi od drveta kao proizvoda koji je fantastičan, ja ga i dalje volim jer teatralno jako lepo izgleda, ali je fantastično ne skalabilan proizvod, što nam je trebalo četiri godine da od toga shvatimo da mora da bude mali jeftin i jednostavan proizvod koji možeš da spakuješ u kutiju i pošalješ u Australiju. Danas smo došli do toga. To je prva lekcija. Umetnost mogućeg. Šta možemo sad, bez tog nekog preteranog sanjarenja. Druga lekcija bi bila neka vezana za bisnis je da li to neko hoće da plati. I tu opet, čini mi se da je stepen edukacije danas mnogo veći. Možda neke moje lekcije koje su mene opekle su danas već prevaziđene. Ali zaista, biznis da bi živeo mora da zarađuje. Koliko god to možda surovo delovalo, kapitalistički, mora da postoji biznis. Osnovno pitanje je da li neko hoće da plati za problem koji ti rešavaš. I to mora da se sazna odmah. I koliko želi da plati.

Ivan Minić: …Koliko se to gađa sa onim što ti misliš…

Miloš Milisavljević: Ima hiljadu knjiga o tome, ja nekako više volim da učim u praksi nego što volim da čitam knjige. Čitam dosta, naravno, nego više stvari volim da učim kroz praksu. Mislim da ima u knjizi „The mom test“ koja je jako popularna i verovatno je jako dobra, ja je nisam čitao, ali suštinu znam iz prakse. Ne možeš ti mamu da pitaš da li bi ti mama kupila prizvod, jer hoće da ti kupi. Ne samo naravno mamu, nego bilo koga. Ako neko neće da ti plati za proizvod, to ne radi i moraš nešto da menjaš. Ili da gasiš ili da menjaš. Ta lekcija, taj realan test jeste da vidiš koliko to može da se napravi. Da li je to realnan problem za koji neko hoće da plati da se reši, e to je drugi stupanj zrelosti, koji smo mi imali u nekom momentu i shvatili da neke stvari moramo da menjamo. Recimo, taj momenat u sazrevanju. Treća lekcija, sad nemam destilovane baš lekcije da mogu easy take away da dam, ali, šta je nama još pomoglo? Ta neka viša motivacija, higher cause, viši cilj. Ali ne samo viši cilj nego viša svrha postojanja. Ja mislim da je veliki deo našeg uspeha dosadašnjeg, iako mislim da smo i dalje na 5%, ili 0,5% onoga gde bi trebali da budemo i gde bih voleo da budemo, je ta, što smo mi uvek imali malo po malo altruističnu priču da činimo svet boljim mestom koliko god možemo. Neka je to malo, ali da ima tu dozu, da ne budemo samo neko ko juri da zaradi pare. To mi je pomoglo da prebrodim u nekim teškim momentima, kad pomislim: zašto ja ustajem iz kreveta? To je pomoglo da privuče dobar tim, dobre ljude, da ih zadrži tu kroz kršna i teška vremena, kakvih će neminovno biti pre ili kasnije. Imati taj smisao, pored tog core biznisa, i pored „real“ biznisa, bez zezanja u smislu da mora da se zarađuje da bi firma živela. Ako je ikako moguće imati i ukomponovati u to što radiš i tu neku prethodnu temu, sve to pomaže za besplatan marketing, pomaže za zapošljavanje ljudi, za držanje morala, pomaže kod nekih klijenata. Taj approach koji smo mi spontano imali, prirodno i slučajno, jako puno nam je pomogao i mislim da to sada kada razmislim, zato što tad nisam imao pojma, ali iz ove perspektive, kada osmišljavaš biznis i kad ga dizajniraš, možeš ga dizajnirati da ima tu notu, šta god da radiš. Ne znam da li si pratio to, svakako je fantastična priča: jedan od nekih Unicorn kompanija (ili nije, ja malo i bežim od tog celog hype-a, jer moraš da se fokusiraš na svoje probleme i da ih rešavaš), ali mislim da je jedna od tih super uspešnih kompanija koja prodaje čarape, kvalitetne. Neko se setio da pravi lepe, kvalitetne, lepo dizajnirane čarape, i postali su milijarderska kompanija. Isto je startup, postoji od pre četiri, pet godina i već su dostigli te velike nivoe. Čarape su skupe, umesto tri dolara ili pet, koštaju 20 na primer. Mislim da im je value proposition bio: „Za svake kupljene čarape, mi ćemo da doniramo jedne čarape siromašnoj deci, gde god“. Čak i kad bi pomislio: „Kako ja mogu da imam taj higher cause, a pravim čarape?“. E, pa, vidiš, može i tako. Naravno, to sad ne treba kopirati slepo, ali suština u našem slučaju je ta da smo mi to imali spontano i tu eko priču, i to dizajniranje proizvoda, da pomognemo ljudima. Ne lečimo rak. Ali i to punjenje telefona na javnom mestu, kad se isprazni baterija, može da bude, što bi se kolokvijalno reklo – life saver. Jel tako?

Ivan Minić: Ja mislim da tu postoji još jedna jako bitna stvar, a to je da to kako ste vi napravili stvar, to je platforma. A platforma je sredstvo i ono može da se koristi na mnoge načine. Ljudi neće dobiti ideju spontano, neki možda i hoće, ali ako im pokažeš par primera, oni mogu da razviju svojih 10 nakon toga, koje mogu i tebi mnogo da znače. A ne ograničavaš ih onim što si ti u startu rekao: „Mi smo zamislili da to bude ovako“. –Kul. Ali ne mora samo ovako.

Miloš Milisavljević: Tako je, apsolutno se slažem. Na primer, nama ne bi palo na pamet da mi stavimo contactless payment na klupe, da nam klijent nije došao i rekao: „Mi moramo da raise-ujemo više para, jer ljudi ne koriste više keš“. I mi i tretiramo sebe tako, iako opet sad gledamo i to da izbegnemo da pominjemo zbog tih platformi. Sve je danas platforma, sve je danas smart city. Da se ne bi zaneli previše, i da bi bilo back to basics. Čak i ne znam dal si me čuo, možda sam četiri puta rekao platforma, iako mi to suštinski stvarno jesmo i inženjerski gledano i logički. Mi smo napravili uređaj koji ima dva osnovna resursa, i onda na tome možemo da gradimo šta god to treba u budućnosti da ima. I čak imamo 15, 20 ideja, ali ono što je lepota je to što verovatno još hiljadu drugih ljudi ima neke ideje koje nama ne bi pale na pamet. Mi kao svoju misiju gledamo i ono što je nota koja se provlači. Nama je ideja da postavimo što više pametnih klupa po svetu, što možemo. Bilo kroz prodaju, bilo kroz ovaj model gde mi dajemo klupe besplatno i onda ih mi monetizujemo i da to ponudimo ljudima kao platformu. Onda da ti koji imaš svoju neku ideju da hoćeš da praviš senzor za šta, ili bilo koju IT ideju za realni svet, ti ako imaš nešto, neki gateway komunikacijski, range extender, kamerica, neki pedestrian counter, vehicle counter, ili 5G antena, ili šta je da je, što ti to imaš i to je elementarni deo za tvoj biznis, ti to negde treba da postaviš u gradu i onda smo ti mi one stop shop za 500, 1000 ili 10 hiljada pametnih klupa u Londonu. Ti onda kažeš: „Ja bih da stavim ovu antenicu koja će da IBcon da pomaže ljudima da lociraju kuče kad mu pobegne, mi ćemo da kažemo: „Super, mi možemo to tvoje čudo da uključimo u naših 10 hiljada klupa u Londonu, i da ti omogućimo tvom biznisu da funkcioniše, tako što ti damo infrastrukturu jer to ranije ti se ne bi isplatilo da ideš okolo po opštinama i da ih pitaš: jel ja smem ovo da stavim kod vas i gde mogu da stavim?“.

Ivan Minić: Miloše, hvala ti na ovoj priči.

Miloš Milisavljević: Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Kao i u prethodnih nekoliko epizoda i u ovoj epizodi delimo tri knjige. Ovoga puta Tim Feris „Obogatiti se radeći 4 sata nedeljno“ odnosno „ The 4-hour Workweek“. S tim što ja imam ovu verziju englesku.

Miloš Milisavljević: Četiri dana ili četiri sata?

Ivan Minić: Četiri sata. Imam englesku verziju koja dosta drugažije izgleda, dizajn kavera je dosta simpatičniji, ali nebitno, knjiga je sjajna. Troje ljudi će dobiti po knjigu, ako želite da budete među njima, ostavite komentar na Youtube-u, sa tim da želite knjigu i sa nekim najosnovnijim kontakt podacima, da bismo mogli da stupimo u kontakt sa vama. A pred puštanje naredne epizode, mi ćemo metodom slučajnog uzorka izabrati troje koji će knjigu i dobiti. Hvala ti još jednom što si bio. Ja uvek verujem da mi nećemo da promenimo ništa veliko, ali ako jedan klinac skapira da treba da proba da napravi taj solarni auto, za koga je, neću da kažem da je kasno za tebe, ali možda je on manje potrošen nego ti i ja kroz sve ove stresove, a i ima malo više vremena tog nekog najproduktivnijeg dela svog života, pa jedno po jedno dete, jedan po jedan čovek, mislim da možemo da napravimo veliku razliku. Jednu klupu u tvom slučaju.

Miloš Milisavljević: Da, apsolutno, stvarno se slažem. Mi smo sad imali, nisam se puno osvrtao na konkretne stvari koje radimo, ali imali smo isti rezon, i zaista se trudimo uvek, razmišljamo o tome. U Srbiji, koju smo bili malo i zapostavili, biznisom gledano, imali smo par nekih zanimljivih projekata, i jedan koji mi je jako drag, baš zbog toga što si rekao, to je nešto što te na kraju dana tera da ustaneš ujutru. U saradnji sa Ministarstvom prosvete dobili smo 100 lokacija u 100 osnovnih škola da postavimo najnoviju malu klupu. Naravno, idemo uvek na taj model da to ne trošimo javne novce, nego da to neke kompanije, privatni brendovi odrade, tako da se ne troše poreski novci na to, i ono što nam je najveća vrednost bila je upravo to, i kada smo pričali sa potencijalnim partnerima koji bi to mogli da urade, nam je bio rezon: ako prosečno škola ima 1000 učenika, to je osam razreda po trideset… 100 klupa je 100 hiljada dece. Svaki dan će imati priliku da dođu do te klupe. Nažalost, naše škole znamo kakve su i ta klupa će biti, u velikoj većini tih škola, apsolutno najveća atrakcija, jer će oni imati prvi put priliku da vide solar, da vide šta je neki IT koncept i pristup, imaće naravno funkcionalnost da dopune telefon, imaće mogućnost edukacije na nekoj edukativnoj platformi na wi-fi-ju. Svaki put pre nego što odeš na wi-fi, mi te bacamo na kviz znanja da možeš da se igraš i da malo učiš, nešto lepo i korisno. Bukvalno nam je to rezon bio. To je naravno sjajno iz hiljadu razloga. Ali ako od tih 100 hiljada dece jedno, dvoje, troje, se oduševi time i kaže: „Vidi ti ovaj solar, vidi ti ovaj IT ili vidi ti ovo inženjerstvo ili šta je ovo kako je kul i vidi ti šta može da se napravi“, ako ono odluči da može nešto da uradi u životu drugo i bolje i inspirišeš ga i motivišeš ga, ti si svoj posao uradio.

Ivan Minić: Mi nastavljamo da radimo svoj posao, a vas, naše poštovane slušaoce i gledaoce, molimo kao i do sad, da nam putem društvenih mreža pošaljete sve svoje komentare, predloge, ideje, sugestije, ili da nas potražite na nekom od narednih druženja, ili da nam pišete putem sajta. U svakom slučaju željno iščekujemo vaš feedback, jer na kraju dana mi ovo sve radimo zbog vas. Hvala još jednom Miloše.

Miloš Milisavljević: Hvala puno.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Miloš Milisavljević

Miloš Milisavljević je osnivač kompanije „Strawberry energy” i autor prvog na svetu javnog solarnog punjača za mobilne uređaje „Strawberry drvo“.

Još od ranog detinjstva, Miloš počinje da se interesuje za  tehnologiju. Kao mladi polaznik „Petnice” , upoznaje se u toku istraživanja sa solarnom energijom koja ga je u potpunosti fascinirala i već tada shvata da nadalje želi da se bavi obnovljivim izvorima energije.

Tokom srednje škole bio je polaznik ‘Centra za talente’, i već u trećoj godini gimnazije osniva studentsku kompaniju “Strawberry electronics”,  sa kojom osvaja prvu nagradu na takmičenju u preduzetništvu.

Želeo je da on napravi nešto što bi unelo tehnologiju u urbano okruženje. Paralelno sa nastankom smart phone-a, ideja prelazi u realizaciju i nastaje prvo solarno drvo, sa idejom da se ljudima na javnom mestu omogući da korsite kroz uređaj, solarnu energiju. Tako se Miloš 2015. godine našao na listi top 100 inovatora, a  sa projektom “Strawberry drvo” je osvojio veliki broj nagrada za inovaciju.

Današnja firma “Strawberry energy” je inovativna kompanija koja razvija pametne gradske infrastrukture, koristeći solarnu energiju, povezanost i relevantne lokalne informacije u javnim gradskim prostorima. Primarni cilj je promocija i edukacija o obnovljivim izvorima energije. Ova ideja je naišla na pozitivan odziv prvenstveno u Londonu, Velikoj Britaniji, da bi danas proizvodi bili instalirani u preko 20 zemalja i preko 50 gradova. Firma “Strawberry energy” se konstantno razvija i raste pa se sada posao širi i na daleku Australiju.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This