EP047: Miloš Skokić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 47. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a imam veliko zadovoljstvo da danas ugostim Miloša Skokića iz “Žiške“.

Miloš Skokić: Hvala na pozivu, ne znam šta da kažem.

Ivan Minić: Za početak da nam kažeš šta je “Žiška”? Šta je tačno “Žiška” i kako je dobila baš to ime?

Miloš Skokić: Tu postoji više verzija i odgovora. Ja volim da krenem od najformalnijeg, od onoga što ne moram da branim nekim argumentima, nego je baš očigledno. “Žiška” je agencija, koja se nalazi u Beogradu, u kojoj rade neki ljudi. Neko bi rekao marketinška agencija, a možda je verovatnije da bi ljudi rekli da je digitalna agencija. Ja ne volim te distinkcije. Za mene je to samo agencija. Kreativna agencija, kreativni tim, kreativni studio. OK su mi svi ti načini da označimo ovu firmu. Ono što je realno jeste to da je “Žiška” agencija koja opslužuje neke klijente na polju digitalnog marketinga, na polju kreiranja sadržaja, video i foto produkcije mahom. I to bi oprilike bilo to. To bi sumiralo ono što je “Žiška” formalno. Neformalno se mi bavimo raznim stvarima, pa je “Žiška” i mesto gde se snima podkast, različiti in-house sadržaji. “Žiška” je mesto gde se mnogo piše o advertising-u, o digitalnom marketingu, o temama o kojima se mi svakodnevno, možda čak i opsesivno bavimo. To bi bilo to.

Ivan Minić: I naziv je takav da govori o tome da dodajete vrednost, intenzitet, da sad ne pričam previše komplikovano. Kako ste uopšte došli do toga? Ja sam video taj klip kako je nastao logo i kako je nastalo ime, i to mi je bio sjajan uvod u priču da ste napravili agenciju tada. Ali kako, zašto, zašto “Žiška”?

Miloš Skokić: Odgovor na ovo pitanje će biti mnogo bolji odgovor na prvo pitanje. Kad smo odlučili da osnujemo agenciju Goran Jankuloski i ja, pričali smo dosta o tome šta ne želimo da radimo. Mislim da je to često kod preduzetnika. Nismo možda tačno ni znali šta želimo, ali smo znali šta ne želimo. Pogledali smo advertising landscape u Srbiji i shvatili smo da postoji mnogo agencija sa pompeznim imenima na engleskom jeziku: “Strategy nešto“, “Communication nešto“. Znaš otprilike na kakva imena mislim. I shvatili smo za nas su na neki način ta imena simbol bullshit-a i nekakve distanciranosti od realnog posla. Hteli smo da naše ime nedvosmisleno pokazuje da smo mi realni obični ljudi koji rade neki realan dobar posao. To je jedna strana priče.Druga strana priče je ta da se slučajno desilo da reč “žiška” i meni i Goranu znači nešto u životu. Mnogim ljudima je zvučalo kul, ali nisu baš bili sigurni je li to varnica ili šta je već. Ali, u stvari, “žiška” je izraz koji se koristi za tip osobe. I Goran i ja smo čudnim spletom okolnosti u rečniku imali reč “žiška”, kao npr: Ivan je “žiška” – ako je Ivan neko ko sa mnogo energije ulazi u stvari, ko donosi nove ideje, ko pokreće sve druge. Taj neki čudan katalizator u društvu. Mi smo sebe doživljavali vrlo neksromno kao dve žiške, i onda smo rekli: “Ok, hajde tako da se zovemo“. To je bila prva misao. Druga misao je bila: “Previše je autistično, niko neće razumeti“. Čak u jednom momentu nas je neko pitao: “Hoćete vi nekad izaći na strano tržište, kako ćete ime strancu objasniti ili kako da izgovore?“. Onda smo svesno ušli u to i rekli smo: “Ok smo sa tim trade-off-om, ok smo da budemo teško izgovorljivi za strance, ok smo da za svaki sastanak u narednih godinu i po počinje sa: A što se zovete Žiška?“ I veruj mi počeo je. Svaki sastanak u prvih godinu i po dana je počinjao tako 😀 Svesno smo ušli u to znajući da nije idealno ime. Ali nama je dosta značilo. Hteli smo od starta da unesemo sebe u sve to. Tako je cela priča krenula i iskreno, meni se dopada ime. Mislim da je ono što je važno za ime, da ima dosta dobro zvučanje. Ono zvuči pomalo agresivno, oštro i no bullshit.

Ivan Minić: Ali ne previše.

Miloš Skokić: Taman, na granici je. 😀

Ivan Minić: Sama činjenica da je “Žiška” nastala je bilo prilično jedno, mogu da kažem, prijatno zdravo iznenađenje na tržištu. Ali, svemu tome prethodi tvoj i Goranov prethodni rad i prethodna iskustva. Ti si i dalje relativno mlad.

Miloš Skokić: Relativno, sve manje. 😀

Ivan Minić: Sve je relativno. 😀 Vrlo često kada pričam sa ljudima o tome kako su završili u marketingu, dobijam najčudnije moguće priče. Neke od njih su relativno tipske, i ne mogu da kažem dosadne, ali ipak, predvidive. Ali ima i priča koje nisu baš “na prvu loptu“ povezive. Zanima me koja je tvoja priča? Šta se tebi dešavalo tokom obrazovanja da si shvatio šta te zapravo zanima? A onda kad si shvatio šta te sve zanima, video si da na dosta presečnih tačaka se pojavljuje nekakav marketing u svemu tome.

Šta je bilo pre “Žiške“ i počeci u marketingu

Miloš Skokić: Iskreno, nisam dugo razmišljao o tome, o toj temi. Dok me jednom neko nije isto ovako pitao, pa sam morao da konstruišem ceo svoj životni put da bih shvatio otkud ja ovde. Ne znam da li je moja priča tipična, ali svakako ću ti je ispričati. Ja sam u srednjoj školi išao sam u Užičku gimnaziju, i maltene jedina stvar koja me je interesovala u životu je bila književnost. Da si me pitao na prvoj godini srednje škole: “Šta želiš ti upisati?“, rekao bih: književnost. Po ceo dan sam čitao. Pisanje i književnost su bili na neki način moj život. Ja možda tad nisam ni osvešćivao da postoji advertising. Tj. to svakako ne, a marketing na nekom nivou. Cela priča kreće sa jednim književnim festivalom koji se zove “Na pola puta“ koji je pred kraj prve godine srednje škole krenula da organizuje moja škola. Taj festival je ustvari bio inicijativa profesorke književnosti i učenika srednje škole koji su želeli da budu deo takvog nečeg. U tom trenutku je to bilo vrlo jednostavno: Užice je na pola puta između Sarajeva i Beograda, postoji gomila regionalnih pisaca, ne postoji platforma za učenike srednjih škola da se oni upoznaju sa tim regionalnim piscima. Zašto neko ne bi napravio neki skup da dođu bosanski, hrvatski, srpski pisci, ne samo da čitaju svoju književnost, nego da drže časove u Užičkoj gimnaziji. Dosta experience koncept. Ja uletim u to kao full-on, sa drugarima koji su se interesovali za istu stvar, i sa tom čuvenom užičkom profesorkom Ružicom Marjanović, uletim u organizaciju cele stvari, to je ključno. U smislu kako to treba da izgleda, gde to treba da se dešava, kako to treba da se iskomunicira, kako se zovu stvari u vezi s tim. Ja ustvari kroz organizaciju jednog književnog festivala veoma nesvesno uletim u priču o komunikaciji. Zašto se to desilo? Zato što, verovao ili ne, činjenica da neki hrvatski pisci dolaze u malu sredinu kao Užice nije sasvim obična. Postoji dosta mišljenja u vezi sa tim i dosta negativnih mišljenja. Ja se tu, ustvari, prvi put susrećem takođe sa kriznim PR-om, sa činjenicom da treba iskomunicirati nekakvim ljudima, nekoj ciljnoj grupi određene vrednosti. Da treba objasniti neke stvari. Pa čak i neke vrlo banalne stvari: kako izgleda poster za jedan književni festival, itd. Uglavnom, od te godine do danas taj književni festival nije prestao da postoji, i dalje se organizuje svake godine u Užičkoj gimnaziji. Veoma je formativan za sve ljude čije je živote dotakao. Mene je, na neki način, veoma apsurdno odvojio od književnosti , što bi bilo očigledno, a približio komunikaciji. Već sam u kraju srednje škole, početkom fakulteta jako počeo da istražujem šta sve spada u taj svet. Organizacija event-ova me je interesovala, pa sve to kroz marketing itd. U nekom tom trenutku se pojavio jedan moj poznanik, koji je imao dizajn studio. Taj dizajn studio je počeo da prodaje usluge koje bi se mogle nazvali copywriter-skim. U smislu oni su prodavali određene veb-sajtove biznisima, pa uz to dobiješ i nekakav tretman teksta o tvom biznisu, da bi mogao da se uklopi u veb-sajt. Na tom nekom nivou. Čovek koji je držao taj studio, a danas je poznati UX dizajner, je Nikola Vukašinović. On mene angažuje kao klinca i kaže: “Ti mi deluješ kao neko ko ima dovoljno mozga, da mi pomogne sa ovim delom posla“. Ja sa tim svojim iskustvom organizacije književnog festivala kroz srednjoškolski tim krećem lagano da se bavim nečim što je sređivanje tekstova za web. To je opet nešto drugo. Ok, volim ja pisanje, volim književnost, ali ovo je sad vrlo konkretna veština. Krenem da ulazim u projekte sa njim, dok sam studirao paralelno. To je bila druga, treća godina Fakulteta organizacionih nauka. Tad sam već znao šta ću da radim. Dovoljna su mi bila ta dva iskustva i krenuo sam sam da istražujem. Znao sam da će moj poziv, nešto čime ću se baviti, biti marketing. Jer, naravno, i na FON-u sam krenuo da se upoznajem sa nekim osnovnim principima marketinga. Na FON-u se ne izučava advertising uopšte. Ne postoji pomen o tome, ali se izučava dovoljno da ako si zainteresovan, kreneš da guglaš, da kopaš, da istražuješ, naletiš na neka imena u tom momentu, poput imena Istok Pavlović. Pa se onda pojave i neki drugi blogeri koji su pisali itd. Tu krenem da oblikujem svoju ambiciju i kažem: “Ok, marketing će biti stvar kojom ću se baviti, a marketingom se bave ljudi koji rade u marketinškim agencijama. Ja ću raditi jedan dan u marketinškoj agenciji.“. Mislim da je to dosta neobično, zato što je iz mog iskustva ljudi, a i o tome sam pričao više puta, ljudi slučajno završe u ovom poslu. Izađu na tržište, rade, krenu da odgovaraju na oglase i nekako završe u nekoj agenciji. A ja sam, recimo, na drugoj godini FON-a znao da će agencija biti moje mesto zaposlenja i moj put je meni bio vrlo jasan: završavam fakultet, šaljem CV svim beogradskim agencijama i neka će me valjda zaposliti. To je bila moja ideja na drugoj godini fakulteta.

Ivan Minić: Ok, ali treba poslati sad ta pisma, mail-ove, CV, sve ostalo. Kad je došlo do tog trenutka, šta ti je bio prioritet? Da li si imao onaj momenat kad na svaku dilemu možeš da dobiješ odgovor tako što baciš novčić? Možda to gde će novčić pasti ti neće odgovoriti, a to na koju stranu želiš da padne će ti reći šta zapravo želiš. Kako je izgledao sam početak? Šta si želeo, šta si dobio?

Kako je izgledao početak karijere

Miloš Skokić: Ono što sam ja želeo to nije moglo. Ali ja to nisam shvatao od početka. Ja sam želeo da budem copywriter. Vrlo jednostavno. Krenuo sam da istražujem taj agencijski svet, shvatio da postoje neki kreativci, postoje neki account-i. Ja sam zainteresovan za pisanje, a pisanje u advertising-u se zove copywriting. Uopšte nisam imao u svesti u tom trenutku da postoji i digital kao neka celina. Mene je interesovalo da ću ja biti copywriter, smišljaću slogane, smišljaću televizijske reklame, to je bila moja originalna ambicija. Ja sam takav posao želeo da dobijem. Naravno, kao student iz unutrašnjosti koji studira u Beogradu, u tom trenutku bih verovatno pristao na bilo kakvu vrstu angažmana u bilo kojoj agenciji u Beogradu. Full transparency. Ali, želeo sam da budem copywriter. I u tom smislu meni slanje CV-jeva i slanje motivacionih pisama nije bilo procesna stvar, nije bilo da kažem: “Ovo moraš da uradiš da bi dobio posao“. Nego je bilo u smislu: “Sad ću ja da vežbam, jer ovo je ustvari posao. Ako ja umem da sebe prodam advertising agencijama, a zamišljao sam ih kao veoma strašna mesta gde rade ljudi mnogo pametniji od mene, pa ako umem njima da prodam sebe kao ličnost kroz ta motivaciona pisma i CV-jeve, ja ustvari mogu da radim taj posao“. Onda sam tako sedeo i kucao bespomučno, desetine i desetine motivacionih pisama gde sam sebi zadao da svako bude formatski unique. Nešto kao stilske vežbe. Postoji ta knjiga, verovatno si upoznat s tim. Tako sam pokušavao da svako motivaciono pismo napišem različito, da bih se ja osećao bolje, ne zato što sam verovao da postoji neka baza gde ljudi razmenjuju motivaciona pisma, nego meni je trebalo da napišem svako na različit način. Neka su bila dosta loša. Sad ne bih nikad tako motivaciono pismo napisao. A neka su bila skroz fer. Tada sam poslao sva silna pisma i CV. Uzmi samo u obzir da sam tad bio treća godina fakulteta. Nije se desilo ništa. Doslovno nisam imao nikakvog uspeha sa tim. Ako sam poslao na 20, 30 adresa, a sigurno jesam, bio sam pozvan na jedan kvalitetan razgovor za posao. I to je bila agencija Leo Burnett. Dobio sam dva poluformlana zakasnela odgovora mail-om. Sve ostalo je bilo isključivo seen. Ono što tada nisam znao je da sam ustvari pokušao nemoguću stvar. Pretpostavio sam da se copywriter u beogradskoj advertising agenciji postaje tako što napišeš mail: “Ja želim da postanem copywriter“. Nisam razumeo da postoji izvesna barijera i da to tržište rada nije toliko otvoreno u tom trenutku, koliko se meni sve činilo otvorenim tada. Nije meni bilo suđeno ono što sam ja hteo, ali mi se paralelno s tim desilo nešto što je mnogo bolje. Priča cela počinje u jednoj kafani u Užicu. Kao što sve dobre priče počinju. 😀

Ivan Minić: Okej, zvuči dobro: 😀

Miloš Skokić: Da stvar bude još luđa, vlasnica kafane je moja majka, ona se žena bavi ugostiteljstvom. Ja sedim u toj kafani, nedelja je, i treba da organizujem sebi prevoz nazad do Beograda. Kaže meni majka: “Ima taj moj stalni gost u kafani, neki Vlada, on tu često sedi, meni deluje da vas dvojica stalno pričate o istim stvarima. Nekako kad vas slušam, jako ste mi slični, imate slične ideje. On putuje danas u Beograd, možda ti ne bi bilo smor da putuješ sa njim. Znam da inače ne praktikuješ da putuješ sa nepoznatim ljudima, slušaš radio, staviš slušalice. Ali on mi deluje kao baš lik sa kojim bi se ti super ispričao.“. Ona to reče iz najbolje namere. Ja rekoh: “Okej, ako je to tvoja procena, daj da se organizujemo.“ 😀 Sednem ja sa nepoznatim čovekom Vladom, to je inače sada jedan poznati direktor agencije Communis, ili kreativni direktor, zapravo. Sednem sa njim u kola, on je isto Užičanin rodom, ali živi u Beogradu, da se vozimo do tamo. Ne pitam ja njega ništa, ni čime se on bavi ni šta radi. Nekako on kao iskusniji lik u celoj toj priči, mene čačne da ja krenem da pričam o svom životu, četiri sata do Beograda. Apsolutno se ne sećam o čemu sam pričao sa njim i apsolutno se ne sećam zašto sam pričao četiri sata bez prestanka. On nije, bio je fokusiran na vožnju i ćutao je. Nakon toga smo se rastali, razmenili smo kontakte, ne znam zbog čega, ali nije sve to bilo veoma poslovno. Tj. u tom trenutku ja nisam razumeo, možda mi je on tražio broj da ako čuje nešto, da mi javi. Jer, naravno da sam ja pričao o svojim opsesijama, strastima itd. Smešno je malo, ali dan kasnije me je on pozvao, sad se bojim da ne kažem nešto pogrešno u smislu da se ne sećam dobro, ali pozvao me neko iz Communis-a, to znam sigurno, i rekao: “Naš zaposleni je dao nama tvoj kontakt. Bio je oformljen digitalni tim u Communis-u, ali taj tim širimo, trebaju nam mladi ljudi. Mi imamo program prakse, ti zvučiš kao dobar kandidat… Da li bi došao na razgovor?“. Ja najsrećniji čovek na svetu, ne samo da me je kontaktirala Beogradska agencija, nego me je kontaktirala beogradska agencija za koju znam – Communis. Znam za Communis. Dovoljno sam u priči da znam da postoje i da nisu uopšte naivni, iz tog ugla gledano tada. Naravno, ni sada nisu naivni, nego hoću da kažem tad mi je to sve zvučalo još mnogo bitnije. Odem ja na taj razgovor za posao bez ikakvog mišljenja o svemu tome. Nisam razumeo da ako odem na ovaj razgovor, da ću postati zvanično digitalac. Ja sam samo mislio da je ovo jedini upad koji imam, i idem na to. Imao sam jedan od zanimljivijih razgovora u životu sa Aleksandrom Nikolićem, koji je tada vodio taj digitalni tim, i sa nekim njegovim kolegama i koleginicama takođe. Potpuno odlepim na agenciju. Možeš da zamisliš nekog kao ja, kad su me pustili i otvorili mi vrata i rekli: “Dođi ti sad na razgovor“. Ja obukao jedine pantalone koje imam, cipele, da budem kao poslovan, košulja. Dolazim tamo, a ono niko ne nosi ništa poslovno. Ja jedini presmešni lik u špicastim cipelama.

Ivan Minić: Kao da si u banku otišao a ne u agenciju. 😀

Miloš Skokić: Da tražim kredit. 😀 Od ulaska šok, za sve što vidim. Nisam znao da tako izgleda radno mesto: neki veliki stari filmski reflektor na ulazu itd. Sve me je to kupilo. Sednem ja na taj intervju, dam sve od sebe stvarno, da budem dobar. I oni mi ponude praksu, dva meseca. Tako sam ja prvi put kročio u agencijski svet, kroz digitalni tim Communis-a. Naravno, pristanem, kakvi god da su uslovi prakse, pristajem. Mislio sam: “Hoćete da me pustite da sedim ovde osam sati i da gledam šta vi radite? Pristajem, to je sve okej.“. Tako je krenulo.

Ivan Minić: “Jel imate brz internet? Može. Sve može.“ 😀

Miloš Skokić: “Hoću li dobiti kompjuter ili moram da nosim svoj?“ 😀

Ivan Minić: To je prvi korak. To je prvi hrabar korak, gde si morao malo da se pomiriš sa time da neće stvari od starta krenuti onako kako si ti zamislio. Kako je izgledalo kada si krenuo? Kada su došli trenuci da razmišljaš o narednim koracima? Koji su oni bili? Šta te je dovelo do toga da praviš agenciju sa Goranom?

Miloš Skokić: Krenulo je zanimljivo u tom smislu da je moje samopouzdanje mnogo brže naraslo, nego što sam ja s tim iskustvom očekivao. Mislio sam da ti dođeš u agenciju, pa onda sve ide polako. Jedno tri, četiri, pet godina, dok malo ne shvatiš kako to funkcioniše, pa dok ne odeš na prvi sastanak itd. 😀 Međutim, ti to vrlo dobro znaš, advertising nije takva oblast, a digital naročito nije. Tad sam došao, seo i krenuo da radim, i mislim da je to isto čest početak priče za mnoge ljude koji ulaze u tu industriju, gde su oni meni rekli: “Vidi ovako, mi radimo za ovaj, ovaj i ovaj brend. Mi za te brendove vodimo ovu i ovu društvenu mrežu. Za te društvene mreže treba napraviti neke postove. Pogledaj kakve smo pravili do sada, pa sad ti smisli neke nove“. Vrlo praktično, jednostavno struktuiran zadatak, rekao bih tako. Tako sam krenuo da se bavim tim poslom, da smišljam postove. Čini mi se u mojoj glavi mesec, dva dana kasnije sam već brzo izgustirao. Brzo ti shvatiš šta je igra, pa onda kreneš da se pitaš: “A sto su ovi postovi ovakvi? Šta je iza ovih postova?“. Pa onda kreneš da se baviš time šta je iza. A iza je neka power point prezentacija, koju je neko napravio u nekom momentu, i koja pokušava da definiše šta taj brend komunicira, koji su mu ciljevi. Naravno, ja kao FON-ovoac wannabe advertiser vrlo brzo ulazim u tu priču sa jako dobrim mentorstvom ljudi koji su radili u Communis-u u tom trenutku: Ivan Poltoracki, Aleksandar Nikolić, Lea Stanković itd. Ta imena će možda nekome značiti. Ja osećam potrebu malo da ih pomenem, jer to jesu ljudi koji su dosta uticali na moj put. Krenem da idem na sastanke sa klijentima. Shvatim da oni nisu mitska bića koja jedu agencijaša, nego shvatim da su isto to neki normalni ljudi koji imaju normalne ciljeve i ambicije i s kojima se može pričati. Shvatim da sam u toj priči dobar. Da mogu da komuniciram sa njima o tim stvarima. Ako si ikad radio u agenciji, znam da imaš dosta iskustva i oko agencije i u samim agencijama, znaš da ako ti idu ove stvari koje su meni, čini mi se išle, a to su, mogu da napravim post, a mogu da razumem i prezentaciju iza posta, a mogu i na sastanku da pričam o tome, to već zvuči kao da ćeš napredovati. Ja stvarno i jesam u Communis-u vrlo brzo napredovao sa pozicije intern-a na poziciju community menadžera, account executive-a i onda account menadžera, što bi verovatno u tradicionalnom advertising-u trebalo malo više vremena. Meni je u tom trenutku u naboju digitala trebalo oko godinu i šest, sedam meseci. Međutim, za godinu i šest, sedam meseci mnogo naučiš o industriji. Upoznaš tonu ljudi, upoznaš druge agencije, upoznaš druge podizvođače, stručnjake, eksperte, klijente, strane, domaće. Kreneš da se osećaš malo manje kao lik koji je ušao u cipelama u agenciju, a malo više kao neki poluiskusan lik koji razume koje opcije postoje i šta može da se radi. U tom trenutku Executive group je delovao kao meni, sa mojim ograničenim znanjem i razumevanjem tržišta, kao place to be. Ti si neki mladi čovek na tržištu rada, radiš u jednoj kreativnoj agenciji u digitalu, a ovi neki iz Executive-a deluju kao da to isto rade sa većim kapacitetima – meni se u tom trenutku činilo bolje, ambicioznije. Delovalo mi je kao da je logičan sledeći korak u karijeri otići na mesto gde se najbolje u Srbiji radi ono što ja radim. Otprilike tako je bilo moje razmišljanje u tom trenutku, a to je 2014. godina na primer. To se desilo vrlo brzo nakon šo sam dobio prvi posao, tako skromno ušao u celu priču, a isto tako sam vrlo brzo seo u tu istu prostoriju gde sam imao intervju i rekao: “Ja odlazim iz firme“. Što je baš težak trenutk mislim za svakoga. Verujem da je težak za svakoga, to davanje otkaza. To je bilo dosta bolno, u smislu odlaziš iz firme koja te je od nule formirala u mnogo smisla koje ja i danas ne zaboravljam. Ali isto tako si svestan da moraš da napraviš neke takve odluke u životu. Sebi si vrlo jasno objasnio što ti to radiš. Ne zbog novca, mada nema sramote u tome uopšte i da jeste. Ali ne zbog novca, nego zbog toga što je to okruženje koje će meni dati najviše onoga što ja želim. Nije za svakoga najbolje, ali za mene je najbolje. Dosta ljudi mi je tada reklo: “To je loša odluka, ideš u agenciju gde ćeš doživeti burnout…“ Ljudi uvek imaju mišljenja o drugim radnim mestima, o drugim agencijama, dosta su me pokolebali u toj odluci, u smislu – uplašio sam se. Jer sam ja sad sa godinu i osam meseci iskustva prelazio u drugu agenciju gde ću raditi na istoj toj poziciji, ali opet, tamo me niko ne zna, tamo radi tri puta više ljudi, ko sam uopšte ja da tu dođem, da budem menadžer. A onda mi govore da je toksično okruženje, mnogo se očekuje od ljudi, Communis ipak ima malo taj vibe domaće atmosfere, i to nije slučajno. To jeste na neki način malo domaćija firma od Executive-a. Executive je zvučao onako “kockasto“ u smislu: “Imamo HR, imamo procese, imamo klijente, radimo najbolje što može da se radi“. Pređem ja tad u Executive, to je bio početak 2015, nisam siguran. Ključni momenat je taj što upoznam Gorana Jankuloskog, čoveka koji je trebalo da bude moj šef. I bio je u tom trenutku. Kad smo se mi upoznali, meni ga je HR-ica predstavila: “Ovo je Goran, on je digitalni guru, mag“. Onda je Goran prevrnuo očima. Ja sam odmah bio u fazonu: “Ovo je moj čovek!“ 😀 Jer ako neko prevrne očima na “digitalni mag“, to je verovatno dobar lik. 😀 Tako ja krećem da radim u Executive-u, koji, opet ponavljam, u tom trenutku mi je delovao kao da ozbiljno radi taj neki digital u kome sam ja već godinu i osam meseci tad. Nadam se da sam odgovorio.

Ivan Minić: To je bilo pitanje. Bilo je i pitanje narednih koraka. Okej, došao si, imao si predubeđenja, imao si ljude koji ti pričaju da je to možda loša odluka, imao si sada i prvi kontakt i dobio si šefa koji ti deluje da bi mogao sa njim da radiš. Došao si sa velikim očekivanjima, ali opet si relativno brzo nakon toga odlučio da zajedno sa njim napraviš agenciju.  Šta se desilo između te dve stvari?

Miloš Skokić: Executive je bio neverovatno iskustvo za mene. Od prvog dana, do poslednjeg dana, mislim da retko ko ima priliku toliko da doživi u poslovnom smislu, koliko sam ja doživeo za tih godinu i osam meseci. Izgleda da je to moj rok trajanja 😀 Tu propadnem. Šta se desilo tamo? U Executive-u se desilo to da sam ja naučio kako funkcioniše jedna agencija koja je izgrađena sa vrlo dobrim razumevanjem toga u kom pravcu ide advertising, tj. marketing, tj. šta sad znači ta digitalna transformacija i kako bi trebalo da izgleda bavljenje digitalom u Srbiji. Communis je imao isto to, ali na mnogo manjem uzorku, sa mnogo manjim timom. Executive je bio isto to, ali sa 30 ljudi, jasna hijerarhijska struktura, od direktora menadžera, executive-a, praktikanata. Dosta stvari je tu bilo veoma jasno ustanovljeno. To je ličilo na neku veliku firmu. Meni iskustvo rada u takvoj firmi ne može ništa drugo da zameni. Kad se upoznaš sa tim procesima, ti njih ne možeš da zaboraviš, a i ne možeš da zaboraviš sve benefite koje si osetio od njih. Sad kako pričamo o ovome neko bi rekao: “Ostao si tamo do kraja života.“ Međutim, slično kao u Communis-u, bio sam dosta radoznao i nisam imao pametnija posla nego da se baš ozbiljno bavim samo svojim poslom. Mislim da sam ambiciozan po prirodi. Krenuo sam da uzimam mnogo projekata, mnogo odgovornosti na sebe, da vodim sve veći i veći tim. Krenuo sam polako da ulazim u to nešto što bi bio upravljačkiji deo strukture agencije. Krenuo sam da se upoznajem sa tim kako izgleda donositi menadžerske odluke. Ali ne menadžerske u smislu da radim na kampanji za klijenta, nego menadžerske u smislu kolika treba da bude plata tvojih radnika u firmi i nekog praktikanta, koliko treba da traje praksa, da li treba da postoji pozicija, na primer, digital video producenta u agenciji itd. Tu ja shvatim da mene jako interesuje cela ta tema, a interesuje me zato što već u tom trenutku tri godine se bavim tim poslom i osetio sam sve dobre i loše strane rada u agenciji, naravno da me opsesivno interesuje tema kako se vodi agencija, da ljudi budu srećni. To je nešto o čemu ćemo verovatno kasnije pričati još dosta. Zainteresujem se za tu temu i shvatim da pored toga što sam ja jako zainteresovan za to, Goran Jankuloski je takođe jako zainteresovan za isto. Shvatim da mi sve češće sedimo i razgovaramo o tome kako bi funkcionisala agencija, kakva mi mislimo da treba da postoji.

Ivan Minić: Kako bi trebala da funkcioniše agencija. A onda i kako bi funkcionisala agencija kakva mi mislite.

Burnout-ovanje i izlazak iz agencija

Miloš Skokić: Tako je. Pritom, u tom trenutku Executive prilično dobro funkcioniše. U smislu: posao ide dobro, klijenti su tu, tim je, čini mi se, sve veći i veći. Postoji dosta razloga za slavlje, ali paralelno sa tim, ja počinjem da se osećam kao da ulazim u nešto što sam u tom trenutku već čuo da postoji, što je neki burnout, tj. prevod bi bio…

Ivan Minić: Sagorevanje.

Miloš Skokić: Da. Izgoreo sam na poslu. Međutim, naučiće me život kasnije da tad, ustvari, nisam stvarno burnout-ovao. 😀 Nego da sam samo bio pod malo većim stresom. Kako sam to naučio? Tako što sam kasnije burnout-ovao, pa sam mogao da uporedim. 😀 U jednom momentu shvatim da, koliko god voleo taj posao, koliko god voleo ceo taj svet, a jeste mi zabavan inspirativan, tera me stalno da učim, da budem bolji, malo mi nije dobro u životu. Ne osećam se baš sjajno. Nisam, ustvari, pametno odlučio da ću ja da osnujem agenciju. Ja sam samo odlučio da ću da pobegnem, da prestanem da radim, vrlo iskreno kažem. To je bila moja odluka: da ću napustiti posao na kojem sam tada i na kojem sam prilično i fino napredovao i imao, za moje pojmove, dosta dobre uslove, i dosta seniornih ljudi je meni davalo prostor i signaliziralo mi da stvari idu u dobrom pravcu za mene. Mislio sam da ću samo da odem s tog posla, ne mogu ništa da radim. Govorio sam da meni treba malo vremena da odem na more, da razmislim, da skontam šta ustvari hoću. Već u tom trenutku kreću neke ponude da mi pristižu iz nekih korporacija, drugih agencija naravno, ali to mi nije bilo interesantno. Počinju da mi se otvaraju neka druga vrata i ja počnem da razmišljam da možda nije jedina stvar kojom čovek može da se bavi u životu – advertising. Otprilike sa takvim stavom priđem Goranu i kažem mu da odlazim iz firme. To je vrlo čak i normalna stvar da svom šefu kažeš. Prvo ćeš valjda svom šefu reći da odlaziš iz firme, pa onda ćeš pitati koji je dalji proces, da li teba da se priča sa HR-om itd. Prijavim njemu da odlazim, a ono što ja nisam znao u tom trenutku je da je Goran debelo već bio otišao u svojoj glavi iz te iste firme. On to meni i otvoreno kaže, vrlo brzo nakon toga. Mi shvatimo da smo mi dva lika koji su nekako burnout-ovali na svom poslu. Deluje kao da znaju dosta nekih stvari da rade, ali nemaju baš jasan plan za budućnost. Goran je, naravno, u tom trenutku dobijao razne ponude za posao, i ja isto. Pa, eto, možda ćemo mi da se zavaljamo u neku korporaciju, da dobijemo neki dobar posao i možda je to put za nas.

Ivan Minić: Do penzije.

Miloš Skokić: I do penzije polako kredit za stan. Razumeš kako je to kad dođeš u Beograd a nisi iz Beograda, treba u nekom momentu da kupiš stan, kola… Kako bih ti rekao, postoje dosta izazova na koje treba da misliš. U nekom momentu taj razgovor o tome kako su naši životi sada nešto drugo, krenemo Goran i ja po malo da razmišljamo o tome. Kaže meni Goran: “Jesi ti ikada razmišljao o preduzetništvu?“. Bukvalno me je tako pitao. “Jesi ti po prirodi neko ko bi bio preduzetnik?“. Ja kažem: “Da.“. I on kaže: “Zato što ja nisam. Pitam te, pretpostavljao sam da ćeš to reći.“. Znao je malo moj i background: moji roditelji su preduzetnici, nikad nisu jedno i drugo imali dan radnog staža ni u čemu što nije njihov posao koji su oni osnovali. Ja i jesam iz takve porodice i takve neke modele sam usvojio i ja jesam preduzetnik, preduzetan sam dosta po prirodi, a Goran nije. On nije razmišljao na taj način, i kaže: “Ja iako nisam preduzetnik, ti si osoba s kojom bih se ja osećao komforno da započnem biznis. Osećam se kao da bismo nas dvojic,a kad bismo ukrstili skill-ove, mogli da započnemo zajedno svoj biznis.“. Naravno, šta mi znamo da radimo je to da smo dva agencijaša – biznis agencija, vrlo jednostavno. Ali nismo se tada složili da ćemo da započnemo biznis, nego mislim da sam ja predložio, a on se vrlo brzo složio. Kažem ja: “Nećemo da osnujemo agenciju. Hajdemo da probamo samo da radimo neke projekte zajedno. Da vidimo kako je to kad nas dvojica bez stega, bez spoljašnjih faktora, bez hijerarhijske strukture radimo zajedno na projektima. Kako ćemo to da izvedemo: hajde da otvorimo Upwork naloge.“. 😀 Ne bi verovao, to je bila ideja.

Osamostaljenje i osnivanje nove agencije “Žiška”

Ivan Minić: Dobro. 😀

Miloš Skokić: Nisi ovo očekivao. 😀 I tako nas dvojica, ja sa tri i više godina iskustva, i Goran sa više, četiri ili pet, otvorimo Upwork nalog i krenemo da radimo za neke Amerikance, Indijce, Kineze, ne znam ni šta da radimo, neke projekte. Naravno, nama je čitava poenta svega toga bila da mi vidimo kako to izgleda kada mi, bez ograničenja, radimo samo nas dvojica zajedno itd. Posle par meseci Upwork-a, shvatimo da nije on bio loš, ulio nam je malo samopouzdanje, malo naš je zaoštrio za neke druge stvari. Iako smo, moram priznati, često pravili oglase za neke dropshipper-e itd. Ali ok. 😀 Skontamo mi i kažemo: “Hajde da se ne igramo više, očigledno je da nam se radi zajedno i očigledno je da imamo dovoljno iskustva da se oprobamo u ovom nečemu što bi bila naša agencija, hajde da ozvaničimo ovaj odnos“. 😀 i da osnujemo agenciju, da se bavimo onim čime znamo da se bavimo na tržištu Srbije“. Iskreno, delovalo je kao baš razumna odluka jer smo u tom trenutku seli i zapitali se: “Ako bismo nas dvojica sada objavili na društvenim mrežama da osnivamo svoju firmu, koliko bi puta telefon zazvonio tokom prve nedelje?“ Možda će sad zvučati iz ove pozicije pomalo neskromno ili pogrešno, ali to jeste pitanje sa kojim se ti kao preduzetnik zapitaš: “Ko će nas da plati i kada? Jer ako krenemo sa ovim, moramo da iznajmimo prostor.“ Mi smo hteli vrlo zvanično, da uzmemo stan da ga sredimo, da kupimo opremu itd. Sedimo Goran i ja i kažemo: “Zazvoniće dosta puta, to je naša procena.“ Možda se ispalimo možda ne zazvoni ni jednom, ali čini nam se ako objavimo da osnivamo agenciju, da se ta agencija zove nekako i da je to sada veoma established stvar, neki ljudi koji imaju dobra iskustva od ranije sa nama, a koji i dalje sede na nekim pozicijama u korporacijama će nas pozvati, ako ništa, da sednu na kafu i da vide šta je sad to. Ako sednu sa nama na kafu da vide šta je sad to, pa nekoga od njih ćemo ubediti da treba nešto sa nama da rade. Bukvalno se to desilo. Iznajmili smo stan, znali smo da nam je potrbena još jedna osoba. Postoji nešto što je minimalni tim koji smo mi zamišljali da moramo da imamo da bismo mogli da pružimo najosnovnije usluge iz objasti kojom se bavimo. To je bio dizajner. Svašta smo mi mogli da izhustle-ujemo. Znam ja da editujem, znam da snimam, zna Goran da piše, da ne nabrajam. Znamo svašta, a ne znamo ni jedan ni drugi da dizajniramo, ili barem ne dovoljno. Dizajner nam sigurno treba, za ostalo ćemo videti. I luda sreća, taj Nikola Vukašinović, kog sam već pomenuo, preporuči jednog svog učenika, jer Nikola je takođe i bivši profesor, on preporuči učenika. Pojavi se učenik i prva osoba koju smo intervjuisali za posao, Ilija Vujović, postane naš prvi dizajner, a zatim i art direktor. Tako nas trojica uđemo u jedan mali stan na Novom Beogradu i krene telefon stvarno da zvoni. Krenu da nas zovu naši stari kontakti sa kojima smo radili, da se vide sa nama, da popričamo, bukvalno tako. Tako mi, ni krivi ni dužni, sa polusvešću šta je to, postanemo preduzetnici: stan na Novom Beogradu, tri kompjutera, sto koji smo napravili od materijala sa stovarišta, internet i cepaj.

Ivan Minić: Sećam se da, kada je to bilo negde na samom počeku, posle par nekih piva sam sedeo sa Goranom i pričao i obojica smo bili u tom grumpy old man maniru, i ja sam mu pričao da ne treba to da radi sebi i da to nije dobra ideja. On je meni objasnio da to jeste. Ja sam, što se vrlo retko dešava, prihvatio njegove argumente, jer su zaista bili dobri, da je to nešto što treba da se desi. Od tog trenutka sam pratio sve što se dešavalo i bilo mi je jako drago, jer je to upravo ono što sam na početku rekao: bilo je jedno pravo osveženje, neka nova dobra krv, neki ljudi. To je bilo tako upravo možda i zbog toga što ne postoji ogromna višedecenijska struktura iza toga, koja je iz klasičnog advertising-a, iz old school marketinga, iz old school PR-a, i ona je sad dodala tu, tj. plug-ovala neki digital. Pošto i mora da ga ubaci. Pa zatim sad taj tim možda i jeste dobar, ali on je i dalje 5% budžeta koje firma uzima na te stvari, koje se uzimaju prethodnih 30 godina, pa se po default-u plaćaju toliko. Iz svih tih mesta vrlo retko se dešavalo da izađe nešto što je stvarno dobro. Kao da kada imaš 10 ljudi pored kojih mora to da prođe, da svako da svoje mišljenje, ako im daš nešto, lepo svako odseče po jedan ćošak i ti na kraju dobiješ nešto što je potpuno bež.

Miloš Skokić: Vanila. 😀

Ivan Minić: Da, to je ustvari i bolji izraz. Ok, krenuli su da zvone telefoni. 😀 Prvi klijenti, prvi poslovi. Imali ste kontakte, poznanstva, imali ste sve, i neverovatnu energiju, volju, ali treba sad to zapravo napraviti. Kako je to išlo?

Samostalni projekti u Žiški i kreiranje sadržaja za klijente

Miloš Skokić: Jako kontradiktorno. U isto vreme su krenuli da nas zovu ljudi koji su radili u najvećim korporacijama u Srbiji i lokalni proizvođač džempera za pse. Mi smo vrlo naivno tada mislili da je to ustvari mišljenje: “Pa da, mi smo takva agencija, mi rešavamo sve probleme, imamo mozak koji može da reši bilo koji problem.“ Baš naivno. Krenemo da radimo paralelno. Lokalnog proizvođača odeće za pse, i jedne od najvećih tel korporacija projektno u tom trenutku. Kažem projektno zato što je bitan momenat za razvoj jedne agencije i poslovanja, kada prvi put dobiješ klijenta na retainer-u tj. dugoročnog klijenta koji se obavezao da će sarađivati sa tobom godinama, to ti daje neku predvidivost, i to mnogo više liči na biznis. Krenu da pristižu ti zahtevi, mi shvatimo: “Ok, sada kada ne postoji ni jedna stvar iza koje možemo da se sakrijemo, pa da kažemo da nas guše procesi u firmi u kojoj radimo/nemamo dovoljno ovog ili onog resursa/problem ovoga ili onoga, ne, sada smo samo tu mi i to je to“. Stiže problem, pa da vidimo kako će Goran Jankuloski i Miloš Skokić da reše taj problem i šta ustvari ta dvojica likova uopšte znaju. I Ilija naravno, naš dizajner. Mi krenemo da ulazimo u te projekte i krenemo i da učimo sami kako da ih izvadimo sada kada ne postoji cela mašinerija supporting uloga u celom tom sistemu. Taj trend se prve cele godine Žiške nastavio. Konstantno su nas kontaktirali neki mali biznisi kojima smo zvučali kul, i jako velike korporacije koje su nas, ruku na srce, kontaktirale da izađemo na pitch-eve, što je dosta različito. Kad te kontaktira mali proizvođač, on te kontaktira da napravite nešto, onako ljudski: “Hajde, treba mi logo da smislimo“. A kad te kontaktira velika korporacija, onda je to: “Pozivamo vas na pitch ili na neki pree-pitch intervju itd.“. Onda smo mi krenuli, opet kažem naivno, da razvijemo obe te veštine. I veštinu “hajde da izhustle-ujemo logo za prodavnicu pseće opreme“ i “hajde da smislimo godišnju strategiju za najveći FMCG brend u zemlji. Krenuli smo da radimo obe te stvari u isto vreme.

Prva godina Žiške

Kako smo krenuli da radimo sve te stvari i kako su krenuli projekti da pristižu, a sa projektima i neki novac, naša prva logika, prvi cilj koji smo želeli da ispunimo bio je da smo znali da nam treba još ljudi. Jer koliko god da smo dobri Goran i ja, vrlo su jasna ograničenja od toga šta mi možemo da uradimo. A sada već, prvenstveno zbog tih velikih korporacija, činilo se da sada već ima dovoljno posla i dovoljno novca da bi trebalo da “Žiška” ima veći tim. To je prva godina poslovanja, prvih šest meseci, tako nešto. Već četvrta osoba dolazi u tim, pa vrlo brzo i peta i prvi praktikant. Tako je izgledala prva godina. U toj prvoj godini smo mi ustvari radili klasičan soul searching, šta mi ustvari znamo da radimo od ove dve stvari. Možda znamo obe, ali hajde stvarno da se commit-ujemo i da zaključimo šta znamo. Kakve ljude želimo, kako želimo da komuniciramo sa njima, kako želimo da komuniciramo sa klijentima… Sve te stvari za koje smo mi mislili da imamo odgovore na sva pitanja – nismo imali, ali smo kroz rad u prvoj godini iskristalisali i shvatili, između ostalog vrlo konkretno, da mi nismo ni ljudi ni agencija za lokalnog proizvođača opreme za pse, nego da su ustvari naši mozgovi, naši procesi, naš instinkt je rig-ovan za nešto drugo, što smo mi tada zvali “digitalna strategija“. I ustvari, ono što smo mi tada definisali je to da mi želimo da nas angažuju veliki brendovi koji imaju velike budžete i velike ambicije, da mi zajedno sa njima razmišljamo o tome šta oni treba da rade. To je bila prva godina. Za nas veliki klijenti bili poput Coca cola-e, Bambija, Imleka, uglavnom veliki FMCG brendovi. Zašto FMCG? Jer FMCG ulaže u sadržaj na društvenim mrežama, a to jeste bilo neko naše polje delovanja. Tako smo kroz te aktivnosti definisali šta je “Žiška” eksterno, tj. koje tržište želimo da opslužujemo, ali i šta je interno. Kakve ljude želimo i kakve odnose želimo s njima itd. Trebalo nam je godinu dana da se osetimo kao da znamo, ali zaista, šta radimo, i da krenemo da planiramo gde će to dalje otići. Ono što je isto pošteno reći, mi smo dobili vrlo brzo prve velike klijente i vrlo brzo smo neorganski porasli sa troje na osmoro, i to je bio prvi skok, kada smo na pitch-u dobili Coca cola company kao klijenta, što je posebna, jedna potpuno sumanuta priča kako se to desilo da jedan od najvećih klijenata i oglašivača na tržištu uzme jednu od najmanjih agencija ikada. Prvi skok je bio sa troje na osam, zatim vrlo brzo sa osam na dvanaest, i prelazak u veći prostor. Svi koji su vodili bilo kakav tim znaju da prelazak sa osam na dvanaest ljudi nije samo plus četiri, nego je suštinska razlika u načinju funkcionisanja. Jer osmoro ljudi može i nekako da komunicira neposredno svi sa svima, nategnuto je.

Ivan Minić: Mogu da sednu za jedan sto. Malo veći, ali jedan.

Miloš Skokić: Tako je. Jedan okrugli, koji zovemo krofna, i dalje ga imamo. Oni mogu da komuniciraju i to je jedan način funkcionisanja. Dvanaestoro ljudi je da se kaže: “Dobro došao u teoriju menadžmenta“. Ja sam tako naglavačke upao u nju. Dvanaestoro ljudi ne može da komunicira neposredno. Ne slože svi oko toga gde je taj breaking point, neko bi ga čak stavio i na osam, a neko na mnogo veći broj. Ali, otprilike, iz mog iskustva, dvanaestoro ljudi moraš da uređuješ. Moraš da imaš sistem kako tih dvanaestoro ljudi komunicira, ko tu kome šta dođe, u smislu neke hijerarhije itd. A zatim vrlo brzo skok sa 12 na 18. Tu smo se dosta dugo zadržali, dešava se prelazak u treći, sada još veći prostor. I onda poslednji skok sa 18 na 22, gde smo sada, u trećoj kancelariji. Krenuli smo iz stana od, nemoj me držati za reč, ali npr. 50-ak kvadrata, sad smo u nekom ogromnom, prilično velikom poslovnom prostoru od, ne znam, nisam dobar sa brojevima, verovao ili ne, ali na primer 300 kvadrata. Ubiće me Goran ako sam lupio sad, ali mislim da imamo oko 300 kvadrata.

Ivan Minić: Jedan od bitnijih koraka u celoj toj priči je nalaženje tih ljudi. Rekao si koliko ti je bilo na ličnom nivou teško da daš otkaz iz hiljadu i jednog razloga koje svako ko je bio negde gde je dobio vrednost, a onda odlučio da ipak mora za level up da ode negde dalje, može da razume.  Ali isto tako kada zapošljavaš nekog za nekog drugog, to je razgovor jedan kome se posvetiš profesionalno. I jeste, radićeš ti sa tim ljudima, ali i ti možeš da odeš i oni mogu da odu.  Kada praviš nešto svoje, mnogo je drugačije. Mnogo drugačije pristupaš svemu tome, a pritom, niste ni vi ljudi koji su tipični HR-ovci, pa da možete da kažete: “Hajde da radiš ovaj test, pa onda da te hvatamo u tome gde lažeš“. I slične stvari koje se obično u takvim situacijama rade. Zahtevaš ljude koji trebaju da imaju određeni mindset da rade u jednom sistemu, koji nije uobičajen u industriji u kojoj se nalaze. A opet, imaš gomilu nekih prethodnih kontakata, dobrih odnosa i svega. Skakali ste, kako si rekao, sa sa troje na osmoro, pa na dvanaestoro, pa na osamnaestoro… Ali ko su ti ljudi koji su u međuvremenu ušli u priču?

Ko su ljudi koji čine Žišku

Miloš Skokić: Ti ljudi su sve, bukvalno. Ako odeš na “Žiška” sajt, na njemu nema mnogo teksta, ali ako odeš na deo “tim“ piše “Žiška”, to su ljudi“. To je baš opšte mesto, ali ne postoji ništa što tačnije opisuje naš odnos prema poslu. Mi smo onoliko dobri, onoliko loši koliko su ljudi koji rade kod nas dobri ili loši. Ok, postoji neko sistemsko znanje, postoje neki procesi, kasnije se to razvilo. Ali u tim prvim danima doslovno je bilo: koliko kvalitetne ljude možemo da dovedemo, toliko će brzo rasti ovaj biznis. Tako smo mi to posmatrali. I naravno, u celu stvar smo ušli opet, prilično naivno. 😀 Vidiš već patern u našem razvoju. Ali mislim da to i jeste preduzetnička stvar, da budeš spreman da naivno ulaziš u stvari, jer u suprotnom nećeš na vreme ući u njih.

Ivan Minić: Ako znaš šta te čeka, sigurno nećeš ući uopšte. 😀 Ali, dobro sad, to je druga priča.

Miloš Skokić: Da :D. Naša prva ideja je bila: “Mi poznajemo neke genijalne ljude, hajde da vidimo šta je potrebno da oni dođu kod nas da rade“. I verovao ili ne, kad smo seli na kafu s par tih nekih, po našem mišljenju, genijalnih ljudi, prvih naših zaposlenih i bivših kolega i bivših poznanika iz industrije, oni su bili vrlo raspoloženi da pričaju sa nama. Imali su oni neke svoje lične ambicije, znali su koliku platu žele, znali su šta žele generalno od života, ali bilo im je drago što smo ih pozvali, inicijalno su imali dobar i pozitivan sentiment prema celom tom occasion-u razgovora za posao. Došli su ti neki ljudi kod nas. Prvi zaposleni Žiške pored mene, Gorana i Ilije, koji je bio preporuka i čovek koga nismo poznavali dok nismo seli da radimo, prvi ljudi koji su stigli u Žišku su bili naše uglavnom bivše kolege, koje su ostale bez posla, neki su napustili poslove iz raznih razloga, neki su bili između poslova itd. To su bili uglavnom neki medior, senior kadrovi, gde smo mi vrlo brzo shvatili da to nije baš način na koji ti skaliraš biznis, u smislu da nam malo i ponestaje drugara, a malo i ti drugari nemaju nužno skill-ove koji nam trebaju. Shvatili smo da mi moramo da izađemo na tržište rada.

Ivan Minić: Uh. Dobro.

Miloš Skokić: Shvatili smo da ćemo morati da objavimo oglase i da će krenuti neki stranci da nam ulaze u taj stan. To je bitan momenat, jer, između ostalog, nas je to i nateralo. Ok, logično, znam da moram da napišem neki oglas za posao, moram da vidim kako će taj oglas izgledati, šta će tamo pisati, šta ću tražiti. Nisu samo neka tek bilo kakva pitanja, to su definišuća pitanja za nas. Jer ako znamo da sve zavisi od ljudi, onda je ovo momenat gde je za nas make it or brake it. Ako dovedemo sa ulice dobre ljude, sa tržišta rada, mi smo dobri, ako ne dovedemo, nismo dobri. Kako ti oglašavaš jednu agenciju tek osnovanu, čije prostorije ne izgledaju sjajno itd, kako da se pozicioniraš? Ustvari, u odgovoru na to pitanje mi smo pronašli srž Žiške, a ono što smo krenuli da objavljujemo kao promo sadržaj za buduće zaposlene, je ono što je nas definisalo na tržištu. To je jako weird kad malo pomisliš. Nismo mi ciljano rekli: “Kakav mi sad sadržaj treba da pravimo da nas klijenti uzmu?“ Ne. Mi smo se zapitali: “Kakav mi sad sadržaj treba da pravimo da pravi ljudi dođu da rade kod nas?“ A taj isti sadržaj iz nekog razloga je privukao sve klijente koje smo dobili. Nešto smo mi tu dobro uradili.

Ivan Minić: Izvini što te prekidam, ali bih samo da poentiram na jednoj stvari, jer ja, kao voditelj volim da ponekad da poentiram. 😀 A to je: ne samo da bi privukli prave ljude, i ne samo da ste posledično privukli klijente, nego ste možda i odbili neke klijente sa kojima ne treba da radite. Što je vrlo zamoran proces dok dođeš do toga da možda nisi fit sa nekim.

Miloš Skokić: Siguran sam u to. Jer znam mnoge industrije, mnoge klijente, kojima sigurno nisu prijali naši videi, gde ja objašnjavam kako se jede komplet lepinja, i nisu im signalizirali da ću ja umeti da radim njihov posao. Ili videi u kojima mi hodamo po Novom Beogradu i širimo se u slow motion-u, jelte “širimo se“ jer se širi agencija, pa se nas osmoro širimo po ulici. To nije svima smešno. Nekim ljudima je to veoma čak iritantno. I dobijali smo takve povratne informacije: “Za koga vi ovo radite? Je li ste svesni koliko ovo neprofesionalno izgleda?“ itd. Da, sigurno smo odbili neke klijente, ali moram da priznam da, i uz to odbijanje, i ovo nije nešto na šta se ponosim, ovo je samo jako važna činjenica koju treba izneti: do dana današnjeg “Žiška” je agencija koja je više puta u životu rekla “ne“ nego “da“. Sigurno. I to ne za mali broj, nego mnogo više.

Definisanje izbora klijenata u Žiški

Ivan Minić: I ja mogu da potvrdim. I ja sam čak preporučivao nekim klijentima koji su vrlo interesantni, mislim kompatibilni sa vama. Ali sam dobio jedan jako dobar odgovor tada od Gorana: “Mi trenutno nemamo kapacitete za to i ne želimo da uzimamo nešto, ako ne možemo da se posvetimo na pravi način.“. Meni to govori mnogo više nego odgovor: “Da, potrudićemo se“. “Potrudićemo se“ ne znači ništa.

Miloš Skokić: Zato što kad ti radiš u drugoj firmi, npr. kao mi u Executive-u, primera radi, ti nemaš luksuz da to uradiš. Tebi ako stigne poziv za pitch ili za posao, ti si zaposleni u kompaniji, tvoja dužnost je da nađeš način da se taj novac donese u kompaniju. Jel tako? Međutim, ti kada osnuješ svoje biznise i kada osećaš na svojoj koži, na koži ljudi koji sede metar od tebe, svaku posledicu, svake odluke koju doneseš, ne možeš tako olako da kažeš “da“. Ne možeš, jer je previše blizu posledica tog “da“ tebi, da bi to tek tako to uradio. Tako da, jesmo, odbili smo neke klijente našim sadržajem, a neke smo odbili bukvalno jer nismo, više su želeli ljudi da rade sa nama nego što smo mi mogli. Ali nije čak ni to poenta, nego je poenta što smo mi instant videli da za neke klijente ne bismo bili dobar fit. To je bilo baš očigledno. Ne zato što oni nisu dobri ljudi, zato što nisu pametni, kreativni, ništa od toga. Nego jednostavno ono što je njihov problem, ono što oni pokušavaju da reše, ono čime se oni bave mi nismo za to napravljeni. Mi nismo agencija koja će rešiti taj problem. U tim situacijama smo zdušno preporučivali sve kolege iz industrije, agencije itd, za koje smo znali, rekavši: “Ovim ljudima ako pošalješ isti ovaj mail, dobićeš bolji odgovor, bolje rešenje problema“. Ali onda je bilo pitanje: koje probleme mi dobro rešavamo. Ok, ako znamo kada preporučujemo druge, hajde da definišemo i koji su to klijenti koji su za nas, za koje je naš sistem napravljen. Tad smo počeli prvi put da pričamo o nečemu što kod nas interno mi zovemo “ambitious-about-content clients“. To je u prevodu, i to je veoma fluffy, svestan sam toga: “klijenti koji su ambiciozni po pitanju sadržaja“. Izbor reči nije slučajan: ne klijenti koji su spremni da odreše kesu za sadržaj, nego baš ambiciozni, koji vole da razmišljaju, da imaju glavobolje zbog sadržaja, koji će s nama da brainstorm-uju o sadržaju, kojima će biti stalo do toga kakav je taj sadržaj. Ovde je bitno da stavim jednu fusnotu, sadržaj isto znači bilo šta i recimo, Goran, koji je bio na Pojačalo druženju, Goran Mirković, se takođe bavi sadržajem. Ali tu je bitno da se napravi distinkcija: mi smo uglavnom mislili na social media sadržaj, i u tom kontekstu, uglavnom na video i foto sadržaj, ili barem video i foto heavy sadržaj. Onda smo shvatili: “Aha, to je naš zlatni miks. Mi smo agencija napravljena da za klijente koji su ambiciozni po pitanju sadržaja, pravi sadržaj.“ To je, između ostalog odgovor na ono pitanje zašto ne radimo danas te manje brendove. Ne zato što oni nisu ambiciozni po pitanju sadržaja nužno, nego zato što nisu još stigli do toga. Oni imaju druge, veoma važne probleme koje moraju da reše, pa da mogu sa nama da sede i da mozgaju dva sata kako izgleda Instagram story, koji je snimljen kao Instagram story. To nisu problemi s kojima bi trebalo da se susreće neko ko je otvorio mali biznis u prvoj godini poslovanja, čini mi se da nisu. Bar ne na tom nivou. Tako smo se mi odredili, našli svoje mesto na tržištu, doveli te ljude. Ono što smo krenuli da pričamo, pa samo nismo baš zaokružili skroz priču, je stvar oko zapošljavanja ljudi. Ono što se desilo kad su krenuli ljudi sa ulice da dolaze kod nas, mi smo bili šokirani količinom neobrađenog talenta, entuzijazma i želje za radom koju smo videli kod ljudi. Neverovatni ljudi su ušetali na vrata Žiške prvih par godina. Bojim se da krenem da nabrajam bilo koga, nema ni poente, zaboraviću nekoga. Suština je da su došli neki ljudi koje mi ne poznajemo, koji nisu deo naše komfor zone i koji su nam doneli tonu kreativnosti, tonu entuzijazma, tonu nekog vrlo konkretnog, opipljivog znanja itd. Tada smo shvatili: “Ovako se biznis skalira ustvari. Mi moramo da imamo smislen drugoročan način kako ćemo najbolje talente da privlačimo da dođu da rade u Žiški.“ Onda se desilo to da dok smo definisali naš biznis model, shvatili smo da je maltene zbog prirode industrije, podjednako važna tema za nas kako ćemo da opslužimo ove ambiciozne klijente povodom sadržaja i kako ćemo da privučemo top talente u Žišku da rade. I dan danas se to nije promenilo. U suštini, ako bi pogledali šta je neka vizija Žiške i kako mi definišemo svoju svrhu postojanja, ona ima dva neka stuba i jedan se upravo bavi prvom temom, a drugi se bavi drugom temom.

Ivan Minić: Kada kažeš da su došli neki ljudi koje ne poznajete i sa nečega što je tržište rada, ali hajde da kažemo nije to baš default-no tržište rada. To su ipak neki ljudi koji poseduju određeni set interesovanja koji je blizak, pa su čuli i shvatili da mogu da kliknu u celoj priči. Koliko tu ima ljudi koji imaju neko prethodno relevantno iskustvo, a koliko su to neki ljudi koji su vrednosno slični, ali bez nekog ogromnog iskustva?

Miloš Skokić: Ti ljudi koji dođu, imaju vrlo malo iskustva. Fer je pomenuti, naš prosečni zaposleni je dosta mlad. Ljudi koji su krenuli tada da dolaze kod nas su `95,`96,`97. godište, neki su `93, `94. godište pre nego `88. ili tako nešto.

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće.

Miloš Skokić: Jeste. Onda, oni nemaju mnogo iskustva. Ma nemamo ni Goran ni ja u tom trenutku, realno gledano kada gledaš samo te godine. Mada digitalne godine malo krive celu tu sliku. Ali ljudi koji su dolazili nisu imali mnogo iskustva, uglavnom nisu imali nikakvog agencijskog iskustva. Eventualno su imali neko freelance iskustvo npr. vodili su neki Instagram profil ili u sferi vizuelnog su radili neki cenovnik za neki restoran ili npr. u sferi produkcije snimali su neke videe za sopstvene potrebe ili su fotografisali za svoj Instagram to je neki level iskustva. Ali level entuzijazma i želje za učenjem, nekakvog rada na sebi je višestruko iznad toga. Onda smo mi njima u stvari delovali kao mesto gde oni mogu da dođu. Nismo delovali toliko zastrašujuće, delovali smo veoma pristupačno, čak kako ući u našu agenciju je u tom trenutku bilo, siguran sam da znaš taj vibe, kao u nečiji stan. Onako sve je tu nekako domaće, nije strašno. Goran i ja smo u duksericama, tu je Džordž koji juri ragbi loptu, tako da smo delovali dosta pristupačno. Dosta smo pričali o tom self razvoju, sebe kao profesionalca. Onda su ljudi mislili: “Aha, ako ja nisam skroz određen šta želim, a znam da želim da radim na sebi, ovo je okruženje gde će se ceniti taj entuzijazam“. Takvu smo poruku poslali i takvi su nam se ljudi javili. Došli su ljudi sa ne baš puno iskustva, ali sa puno entuzijazma. Ali pošto smo mi imali mnogo projekata i mnogo klijenata, oni su jako brzo dobili mnogo relevantnog iskustva i popunili tu rupu koju si inicijalno imali.

Ivan Minić: Ok, u toj priči koja sada traje već 3 godine, privući ljude, motivisati ljude je jedna stvar, ali održavati visok nivo borbene gotovosti, visok nivo entuzijazma i održavati to da ljudi žele i dalje da rade na sebi, da uče, da se usavršavaju da se challenge-uju svakodnevno nije baš jednostavno. Kako ste vi to ostvarili? Ja zaista, iskreno gledajući sa strane, verujem da ste uspeli to da uradite. Šta su stvari na kojima ste pokušavali da pokažete ljudima? Verujem da je lični primer dosta bitan u celoj ovoj priči.

Miloš Skokić: Do nekog momenta da, od nekog momenta mora da postoji vrlo jasan sistem koji njima uliva poverenje. Vratiću se na to, samo moram jedan disclaimer, za koji mislim da je bitno da se pomene. Dosta ljudi je nama i otišlo. Ok ja sad pričam tu lepu priču: “Došlo je mnogo entuzijastičnih ljudi“. Jeste, narastao je tim, ali neki ljudi su i otišli. Od praktikanata koji nisu uspeli da završe praksu jer je specifična naša praksa, siguran ti je posao, ako je prođeš. Ona ima vrlo jasnu svrhu, kod nas praksa služi da dobiješ posao. Ako završiš praksu to znači da si sigurno dobio posao, ako je ne završiš to značio da nisi prošao evaluaciju jednog meseca. Neki praktikanti su shvatili da to nije za njih, neki senior kadrovi su shvatili da ne žele da žive u Srbiji, neki su shvatili da žele da rade sasvim različit posao, neki su otišli u korporacije itd. 2019. godina je zapravo za nas godina odlazaka. Otišlo nam je u jednom jako kratkom rasponu četvoro, iz mog ugla gledano, jako važnih ljudi. E sada to je disclaimer, nama ljudi takođe i odlaze i u tom smislu bitno mi je da znaš da nismo baš toliko uspešni koliko se možda čini. Mislim da smo u svakom trenutku uspešniji od industrijskog standarda turn over promene ljudi, ali mislim da je fer reći da dosta ljudi odlazi iz naše firme. Zašto ostaju oni koji ostaju? Više puta sam rekao tokom ovog Podcasta da je no bullshit approach za nas bio bitan. Mislim da je to način na koji mi komuniciramo, prvenstveno Goran i ja koji smo i dan danas uključeni u gotovo sve recruiting procese. Mi kada sednemo sa tim ljudima da pričamo, mi od prvog dana, prvog kontakta, razgovora mi se ne zajebavamo sa njihovim životima. Mi najotvorenije kažemo gde su došli, nacrtamo sve što vidimo i možemo da predvidimo da će im se desiti tu, pokušavamo maximalno da im naslikamo tu sliku. Taj pristup ćemo da zadržimo zauvek, nadam se, i dalje nismo odustali od njega. To je taj pristup razgovora oko svega što radimo, objašnjavanje svih naših motiva, zašto smo uzeli klijenta zašto nismo uzeli klijenta, zašto smo povećali platu, zašto nismo povećali platu, zašto smo povećali platu zašto smo uložili u sređivanje prostora a ne u opremu ili obrnuto. To su sve odluke koje Goran i ja donosimo tako što vrlo jasno i transparentno komuniciramo sa svim našim kolegama za koje smatramo da nije kontra produktivno za njih, da imaju to znanje. Što znači vrlo praktično rečeno, tako komuniciramo sa našim menadžerima i account executive koji su na putu da postanu account manager-i sa tim što se kod nas ta pozicija zove drugačije, ali to je druga tema. No bullshit approach, ajde da pričamo o tome šta su tvoja interesovanja i životne ambicije i mi ćemo ti vrlo jasno predstavimo šta su naše poslovne ambicije i hajde redovno da se čekiramo da li smo poklopljeni u tome. Ljudima baš prija ta mogućnost razgovora i redovnog čekiranja, što vrlo praktično znači u najmanju ruku naš svaki zaposleni će imati šestomesečnu veoma ozbiljnu evaluaciju i samo evaluacija, a bitnije od toga između te dve šestomesečne će imati mnoštvo različitih formata feedback-a, evaluacija, razvojnih razgovora, sastanaka itd. i to je razlog zašto ljudi ostaju. Jasno im je šta mi hoćemo. Mi ih teramo da njima bude jasno šta oni hoće i možemo da pričamo o tome vrlo otvoreno na jednom ljudskom nivou, ne kao Goran i Miloš kao suvlasnici i direktori agenciji, nego doslovno kao neki ljudi koji su veoma naloženi na svoj posao i žele da urade dobar posao. Hajde da vidimo jasno jel možemo ili ne možemo da ga radimo zajedno. To je ton i način na koji mi komuniciramo sa našim kolegama i dan danas.

Kako da unapredite kvalitet svog sadržaja

Ivan Minić: Ono što sam ti negde u najavi rekao da bih voleo da se dotaknemo jeste neka vrsta saveta, jer uvek imamo to u ovom našem formatu, da imamo neki savet. Ti si mene onako malo u razgovoru predupredio sa tim da si mi objasnio da vi sa malim nemate previše prilike ni da radite više, jer niste više feed, organizovani ste na drugačiji način i upućeni ka drugim ali ste krenuli sa malim i radili ste sa mali. Mnoge stvari koje radite sa velikima uz malo kreativnosti mogu zapravo da se scaledown-uju, što ima smisla za nekog malog. Voleo bih čisto neka tvoja razmišljanja. Nedavno je bio panel koji smo imali zajedno, ja sam, doduše, upao kao padobranac, ali čini mi se da smo se super skontali i tamo. Ljudi često mnoge od ovih stvari kojima se mi bavimo, a velike agencije naročito mistifikuju preko svake granice da to moraš da budeš Francis Ford Coppola da bi mogao da snimiš Youtube testimonijal od 5 minuta, što prosto nije tako. Zapravo sve više, kroz sve više kanala i mnogo važnije ono što je sadržaj, od onoga kako je to snimljeno, i od onoga kako je to isproducirano, i od onoga kako je to izdizajnirano dokle god to prelazi neku granicu, što ja volim da kažem, pismeno. Problem vrlo verovatno ne postoji ako je taj sadržaj sjajan.

Miloš Skokić: Slažem se i mislim da je to jako bitna poenta. Razlog je što se to nekada mistifikuje je poslovne prirode. Ako želiš da zadržiš nekakvu poziciju pomalo ti odgovara da drugi misle da to čime se ti baviš jako komplikovano i da niko drugi ne može time da se bavi.

Ivan Minić: I samim tim jako skupo.

Miloš Skokić: Da, uvek. Iako mi više ne radimo sa manjim klijentima, iskustva koja imamo nisu nerelevantna. Radili smo za ovih 3 godine sa nekoliko malih biznisa uspešno čini mi se za njih pre svega, a za nas je bilo iskustvo učenje u velikoj meri. Ja volim da mislim da mi najveće moguće klijente radimo pomalo sa tim mindset-om malih firmi tj. kao da su oni male firme. Pomalo volimo da im pristupimo demistifikatorski, kao da su male firme između ostalog. Ponekada Goran i ja držimo neka predavanja i na nekim konferencijama govorimo i jedno dugo vreme kada smo govorili o Instagramu, a često su nas zvali da govorimo o Instagramu, jer to jeste bila hot tema i dalje je, ali pričamo o nekoj 2017. Mi bismo govorili ovako nešto: “Ako želite da vidite kako se radi Instagram, kakva god da ste biznis, najmanja ili najveća  korporacija, ako želite da vidite kako se radi Instagram pogledajte ovih 20 malih biznisa koje imaju Instagram profile na tržištu Srbije“. Šta ti govori? To ti govori da smo mi tada vrlo svesno ljudima govorili da je best case social media nije skriven. Nismo potrčali da kažemo: “To je kako mi radimo Coca Colu“, mada smo verovali da je i to dobar pristup, nego smo rekli pogledajte kakao radi lokalna berbernica, pogledajte kakao radi lokalna sladoledžinica, razni drugi lokalni brand-ovi kojima ceo biznis zavisi od njihovog social media prisustva i to se oseća u njihovom sadržaju. Ako su 2016, 17, 18. lokalni biznisi bili best case, kada je čak malo bilo ne dostupnije, sada su tek best case. Ja baš verujem u to da mali biznis može da uradi mnogo za sebe na social media, sa vrlo malo, gotovo bez ikakvih, resursa jer dosta tih resursa koje ću sada pomenuti svako poseduje. Mobilni telefon za početak, softveri za montažu video sadržaja i sređivanje fotografija, od kojih su mnogi besplatni, a pošto živimo u Srbiji potpuno je realna priča da i oni koji nisu besplatni su vrlo dostupni. Bez ikakvih opterećivanja, bez ikakvog tog stava: “Ja ne umem ovaj posao, ja ne znam da edit-ujem, ja ne znam da snimam, ja ne znam da pišem“. Kako smo i započeli biznis takav mi je i savet – samo uđite u to. Naivno, bilo kako. Postavite svoje online prisustvo, pogrešite sve vama je dozvoljeno, vi ste preduzetnici, tek ste krenuli. Pogrešite sve i krenućete da dobijete neki feddback, samo krenite nešto da drljate. Objavite neke slike, objavljujete neke vide, realno instiktivno nešto ćete nabosti, od 8 svari koje ćete pogrešiti 3 će biti nešto što ćete videti: “Aha evo ga feedback, aha neko je odgovorio na ovaj video, fotografiju pa čak smo neku porudžbinu dobili na osnovu ovoga“. Onda krenete da optimizujete svoj rad malo po malo, dajte sebi godinu dve. Nakon godinu, dve što ja zovem drljanja ili grind-ovanja ili samo prosto rađenja toga i pravljenje bilo kakvog sadržaja i objavljivanja, vi ćete vrlo dobro poznavati svoju ciljnu grupu online. Imaćete dovoljno feedback-a da možete da donosite dosta zrelije odluke i što je najbitnije imaćete dosta samopouzdanja u vezi sa celom tom stvari. Tako da moj savet bi bio samo krenuti bez ikakvog opterećivanja, bez ikakvog opsesovanja, opreme, resursa itd. Zapitajte se, to sam rekao i na Pojačalo druženju, koja je priča koju niko drugi ne može da ispriča nego samo vi i samo vaš biznis i krenite da pričate tu priču, to je na kraju krajeva jedina šansa koj imate, samo krenite da pričate tu priču pa ćemo da vidimo. Za godinu dana nećete morati tako naivno da pristupate tome, znaćete vi već šta prolazi, na šta ljudi reaguju i šta vam donosi porudžbine, a šta negde pozicionira vaš brand u očima ove ili one ciljne grupe.

Ivan Minić: Što više vremena prolazi, što više povratnih informacija imaš, ako vodiš računa o njima, to više toga zapravo znaš. Što više učiš to neke stvari radiš bolje. Ja sam isto na druženju pomenuo: “Je l’ su vam fotografije sa telefone užasne? Ok, posvetite tome dva sata, Google-ajte i biće 3 puta bolje“. I dalje će biti slabije nego da imate profesionalnog fotografa, ali biće dovoljno dobre pa ćete jednog dana imati profi fotografa, ali ćete onda i tom fotografu znati šta da tražite i šta želite da dobijte od njega i imati neka znanja. A skoro sve što je potrebno u tom procesu je vrlo dostupno i koliko god ga pogledali i pročitali bilo online, bilo kroz kojekakve knjige i sve to, dok ga vi ne probate, nikad nećete naučiti.

Miloš Skokić: Mi smo ceo biznis zasnovali na tom tvom savetu. Koliko god smo Goran i ja znali o advertising-u, dok smo se mi opasuljili da osnujemo svoju agenciju i krenuli da radimo i taj advertising se mnogo promenio. U tom smislu smo Goran i ja likovi koji su google-ali kako se rade stvari, i nismo imali fotoaparat prvih dana u agenciji, pa smo ga u nekom momentu kupili, a do tada smo ga rentirali. Google-ali smo koji bi aparat bilo dobro renatirali, pa smo Google-ali kako se dobro sređuje fotografija. Hoću da kažem da je tako nastala i naša agencija koja, sada zvuči smešno jer sam nabrojao već i neke ljude i klijente, ali pre 3 godine ja Google-am kako se radi animacija jer hoću da postignem nešto za kijenta. To je taj stav – moguće je, nije ništa previše komplikovano.

Ivan Minić: Sve se da naučiti ako ti je do toga dovoljno stalo. Ako ti nije stalo za sebe, onda nemamo temu za razgovor.

Miloš Skokić: Pa baš tako, nećemo gubiti vreme tu. Ali ako ti je stalo, ne želim čak ni da nabrajam resurse koji postoje, od Kursere, preko Udemi-ja, preko youtube-a, preko blogova, vlogova. Toliko ljudi voli danas da deli znanje. Doslovno, koliko god da je tvoj problem mali, a moj je npr. bio pre nedelju dana-kako se uklanja eho iz loše snimljnog zvuka, neko se ozbiljno pozabavio tim problemom na internetu.

Ivan Minić: Jer tvoj problem vrlo verovatno nije jedinstven.

Miloš Skokić: Tako je.

Ivan Minić: Ima taj jedan momenat u razgovoru sa Lazom Džamićem, gde on tako sa vremena na vreme pronađe neke reči i napravi nekakav kontekst, nikad ih ne bi složio tako, ali baš kaže ono što treba. On kaže: “Potopite se u znanje“.

Miloš Skokić: Da, ja kada sam slušao podcast, bio sam u fazonu, kako li je nastao ovaj izraz – immerse yourself, nisam bio siguran kako je on došao do toga, ali “potopite se” je toliko dobar izraz. Bukvalno okružite se svim tim, ne možeš ti to bolje reći nego što je Lazar Džamić to rekao.

Ivan Minić: Kao i mnogo drugih stvari.

Miloš Skokić: Tako je.

Koja je budućnost “Žiške”

Ivan Minić: Miloše, šta je naredni korak? Sada je već to prilično velika i ozbiljna priča, sada je to priča koja traje duže od onih tvojih limitirnih 18 meseci koliko ti možeš da izguraš na nekom poslu. Ali ovo nije posao, ovo je tvoje, ovo je nešto drugo. Šta je smer u kome misliš da ima smisla da se priča razvija dalje, barem ono što možeš da podeliš?

Miloš Skokić: Pa mogu dosta toga. Verovatno si skontao do sada da nemam preterano puno filtera o stvarim o kojima govorim. Kada budem slušao možda ću se lupati po glavi ako sam pomenuo nešto pogrešna ili nekoga. Postoje nekakva vrlo jasno mapiranja ambicija za “Žišku”, verovali ili ne, jedna od njih nije dalji rast. Mi smo ok u veličini u kojoj trenutno jesmo, iako će nam se možda desiti neki kontrolisani dalji rast to nije neki naš cilj. Naš cilj je da ono što raidmo postane bolje i da mi naučimo da to što radimo bolje napaltimo. To što radimo je i dalje isto, mi i dalje radimo taj content za klijente koji su ambiciozni po pitanju contenta. Tu bih se zadržao, da ne ulazim sada u neke nijanse šta to zapravo sve znači. Ne želim da rastemo, želimo da budemo pametniji u smislu toga šta radimo da radimo bolje projekte, projkete na koje smo još ponosniji. Želimo još jednu vrlo specifičnu stvar i verujem da nismo prvi koji smo došli na tu ideju, jer ne vidimo nijedno opravdanje zašto bi “Žiška” radila samo za domaće tržište. Doslovno kada sedimo i razmišljamo o skill-ovima i kapcitetima koje imamo ne vidimo zašto bismo se mi ograničavali kada već ne postoje realne granice u tom smislu. U stvari se polako krećemo u tom pravcu, ne još uvek konkretno koliko bih ja želeo, da smo seli i napravili čitav plan aktivnosti kako ćemo sebe da dovedemo u to “Žiška” globalno izdanje, ali kreću neki projekti koji nisu za naše tržište, naš regionalni rad se intezivira. Radimo sve više za okolne zemlje. Od početka smo, ruku na srce radili preko tih velikih firmi smo počinjali da radimo regionalno tržište, ali čini mi se da ima sve više toga. Dosta su se srušili ti zidovi i otvorila se ta vrata. Nama deluje da mi sa našim skill-ovima, veštinama možemo samo da budemo dobri u tome, tako nam se čini, vreme će pokazati. A i loži nas to da izađemo malo iz zone komfora, da radimo za neka drugačija tržišta, kulture, za tržišta gde je nekakav drugačiji online landscape, gde su možda neke druge društvene mreže u fokusu ili na drugačiji način itd. Tako da cilj je zapravo da otprilike broj ljudi koje imamo, da im obezbedimo kavalitetniji posao da ga naravno bolje naplatimo da bismo zadržali te ljude, jer svi ljudi kada ostaju negde napreduju i očekuju da i sistem napreduje i da zarađuju više itd ne moram to da objašnjavam. Tako da, hajde da budemo stabilni, hajde da radimo pametan posao da ga dobro naplatimo i da nastavimo i mi da učimo. Nisam siguran koliko je konkretno, izuzev dela za inostrano tržišta, ali mogu da budem čak još konkretniji. Dakle hoćemo da kampanje koje mi radimo budu full on kreativne kampanje koje su izrasle iz dubokog razumevanja digitalnog landscape-a i tu mi negde takođe sebe vidimo i tako u stvari poboljšavamo kvalitet našeg rada. U idealnom slučaju 2020. godine klijenti nas neće angažovati da im radimo video serijal od 30 videa kada su već postavili celu komunikacionu platformu, nego će nas pitati da zajedno sa njima postavimo tu komunikcaionu platofrmu. To se takođe sve dešava zbog toga sa toliko samopouzdanja pričam o tome, toga treba više da nam se dašava kako bi naš rad bio kvalitetniji i kako bi naše kampanje bile kvalitetnije.

Ivan Minić: Jedna stvar koju bih te pitao na samom kraju zato što mislim da si ti prava adresa za to, odnosno vaša agencija, a to je da vi dosta eksperimentišete što interno, evo sada snimate podkast.  Znam zašto ja snimam podcast, ali zašto bi neko drugi snimao podcast, to mi baš nije 100% jasno. Ali ja sam poslušao taj podcast, jednu, drugu, treću epizodu to jeste nešto što je veoma zaniljivo i mislimvda može da doprinese puno onom drugom stubu koji kažeš, a to je da na još jedan način pokažete ljudima šta je to što radite kako to raditi, ko su ti ljudi i koliko je to zapravo2 sjajno. Ali mi je jako interesatno upravo to što u mnogo nekih situaicja i na mnogo nekih projekata radite stvari drugačije. Eksperimentišete sa nekim platformama koje možda nisu na prvu loptu prva asocijacija kako bi trebalo nešto da se radi. Ja i dalje imam traumu od toga kada mi sitgne mail: “Jel možemo da napravimo fotokonkurs na Facebook?” Core je nešto što je relativno kompaktno, ali postoji puno eksperimenata od kojih se nekepretvore u nešto što je vrlo konkretno. Taj deo učenja i istraživanja je mislim jako vredan u celoj priči, a voleo bih da mi daš neki tvoj ugao gledanja i neki insight koji si na taj način naučio tako što si u 4 ujutru u nekim mračnim čoškovima Youtube-a  gledao neku čudnu stvar i razmišljao zašto bi ovo videlo 2 miliona ljudi, koliko piše da je videlo.

Miloš Skokić: To je cela fora. Mi smo bolesno radoznali u vezi sa tim zašto su neke stvari popularne a neke nisu. Mi po ceo dan sedimo u toj agenciji naravno ne po ceo dan, radimo neke konkretne stvari, ali mnogo često sedimo i razmišljamo zašto je ovo popularno, zašto ljudi osećaju potrebu da gledaju ovo. Naravno, pošto je naš biznis rad sa brandovima kako bi neki brand mogao da iskoristi, ponekad to nije univerzalno dobra stvar ponekada je džep u vremenu koji ti iskoristiš ili ne iskoritiš. To nam se više puta desilo ali da bi ti se desile te slučajnosti moraš opet da budeš radoznao i alert za sve, da pratiš svašta nešto i da prljaš ruke o te neke stvari koje nisu konvecionalno znanje kao npr. to sam pomenuo i na druženju Pojačalo, ja pratim ogoroman broj domaćih kreatora sadržaja youtubera, Instagramera. Pratim i one koji mi se nimalno ne dopadaju ali ne samo pratim, nego dubinski ulazim u njihove komentare. Pokušavam da razumem njihove motivacije i motivacije njihovih pratilaca itd. Ta radoznalost i taj alertnes za sve te stvari jeste rezlutirao time da smo mi uradili neke neobične stvari između ostalog prva stvar koja mi pada na pamet i istorijski bih pristupio toj temi, a to je livestream koji smo uradili za Coca Colu 2016. godine. Uh, koliko brljam datume, možda i nije ili početkom 2017. Uglavnom, livestream je bio za Dan zaljubljenih i koncept je bio vrlo jednostavan: u komentarima na livestreamu ljudi su ostavljali svoje ime i ime svoje simpatije, znači plače mi se, a kaligrafkinja je u realnom vremenu ispisivala ta dva imena jedno uz drugo pazi sad – Coca cola fontom.

Ivan Minić: Dobro 🙂

Miloš Skokić: Zvuči neobično, ali je zapravo zasnovano na nekoliko snažnih insight-a. Prvi insight je da su u tom trenutku ljudi počeli sve više i više da konzumiraju livestream content čak i kod nas.

Ivan Minić: I da je on bio favorizovan od strane platforme.

Miloš Skokić: Sad sam to hteo da kažem. Drugi insight je da je Facebook u tom trenutku jako voleo svakoga ko snima livestream i bili su u fazonu samo snimajte bilo kakav livestream. Pustite da kaplje nešto, kao neka flaša, da kaplje tečnost u čašu i to ćemo da boost-ujemo, organic reach toga beskonačno. Mi smo naravno i to nagazili. Nagazili smo i činjenicu da osnovna istina o ljudskom ponašanju – volimo brate svoje ime da vidimo ispisano negde, mislim da stvarno svi to volimo i to je Coca Cola pokazala sa jednom globalnom kampanjom koje smo svi svesni, a to je ime na ambalaži, tako da je zvučalo baš onako on brand. Iskoristili smo džep, livestream je bio veoma farovizan, par dobrih insight-a šta bi ljudi voleli da vide i koliko to treba da bude jednostavno vs. komplikovano. Snimili smo taj live za dan zaljubljenih onako veoma cute je to izgledalo logistika iza toga je paklena, ali ne bih sada ulazio u to. U smislu kaligraf jako sporo radi, a mi smo želeli da ogroman broj ljudi dobije svoje postpise. Dakle, dok je kaligrafkinja radila u livestream-u jako sporo neke potpise, tim od 12 kaligrafa iz nje u backstage-u je radio sve ostale. Tu ću se zaustaviti u kompleksnosti tog projekta.

Ivan Minić: Dobro 🙂

Miloš Skokić: Tu smo iskoristili livestream. Interesantna priča, sledeće godine smo za nešto drugo krenuli da koristimo livestream i zamalo da nam sve propadne. Olenjili smo se bili malo i mislili smo jedno smo već ovo uradili. Bio je jako uspešan taj video, imao je odlične rezultate, stvarno kvantitativno kada gledaš, organski reach, … da ne ulazim dalje, fantastične rezultate. Sledeće godine opet neki occasion i kao opet ćemo livestream i zamalo da ga fail-ujemo žešće, jer nismo dobili pismo od Facebook-a da to ne radi više baš toliko dobro. Ali ludom kombinacijom sreće i agilnosti, na mestu gde smo to radili, i tako dalje,  odlučimo u zadnjem momentu da pustimo livestream i na Facebook-u i na Youtube-u, i zapravo iskidamo ovaj put na Youtube-u slučajno. Iako nije bilo planirano. To je jedan primer. Drugi primer je Snapchat kampanja koju smo radili za Fantu. Velika ograda, ovu kampanju zvanično i nezvanično nije vodila agencija “Žiška”, ja sada pričam kao neko ko je u tom trenutku radio u agenciji Executive. Meni je bitno da napravim tu distinkciju, čisto da ne mešamo neke stvari. Ali da tim sa kojim sam radio je isti, to smo bili Goran, ja i neke naše tadašnje kolege. Reazovali smo Snapchat kampanju koja je u trenutku kada su se svi sprdali na temu toga, imala sličan vibe kao sada Tik-tok. Kao ajde molim vas digitalci, super zvuči taj Tik-tok i zabavan je, ali ne može tu sa brandom ništa da se radi. U tom trenutku mi sa Nemanjom Đurićem iz Coca Cole počinjemo kampanju na Snapchatu koja je imala milionske preglede u trenutku gde niko ne koristi Snapchat. Četiri nedelje nakon početka toga mi shvatimo da će Instagram da izbaci story format i shvatimo da ćemo sigurno da propadnemo zbog toga, shvatićemo da će vrlo verovatno što smo ostvarivali od rezultata na Snapchat-u da padne. Prve nedelje kada je Instagram objavio story, mi se dogovorimo sa Nemanjom tada da jedne nedelje sve isto što radimo na Snapchat-u da radimo na Instagram story-ima i da na kraju nedelje uporedimo rezultate i donesemo odluku. Onako jedno vrlo fleksibilno razmišljanje, ne tipično korporativno razmišljanje, preduzetničko, mali biznis razmišljanje. Uradimo to i ispostavi se da u prvoj nedelji lansiranja story-a naš Instagram story imaju npr. četiri put više pregleda nego Snapchat koji se dobro držao tada. Naravno instant reogranizujemo celu kampanju, da se samo nastavi na Instagram story-ima. To je možda inspirativna priča o tom fomatu i to set up-uje jdnu širu stvar. Mi to tada nismo znali, ali story je vrlo brzo nakon toga postao, rekao bih, zlatni sveti gral digitala. U smislu nešto što svi pokušavaju da krekuju, a niko ne uspeva da krekuje, a očigledno je da ima ogoroman potencijal i iz ugla storytelling-a i vrlo praktično iz medijskog ugla i to je dovoljno. Treća priča koju želim da ispričam za neke klijente koje smo radili različite formate za oglašavanje itd. i neki od njih su vrlo neklinački, neinspirativni u tom nekom smislu, ne-fan. Instagram story kao format kada se uradi kakao treba, nam je uvek davao višestruko bolje medijske rezultate od svih drugih formata, ne samo u smislu reach-a već i u bukvalnom smislu preusmeravanja ljudi na web site-ove tih brand-ova tj. vrlo konkretno i u tom click to web segmentu nama su story-ji bolje radili od nekih tradicionalnih formata. To bi bile neke moje tri priče, kada sam osetio da rađenjem stvari drugačije, baš  nam se onako jedan na jedan isplatilo svima.

Ivan Minić: Samo je potrebno ispratiti sve na vreme, a ne posle završetka svega.

Miloš Skokić: Posle je kasno, jer sada npr. kampanja na Snapchatu, slažeš se ne bi imala nikakvog smisla. Samo je u tom trenutku imala smisla. Eto to je lepota našeg posla i na neki način stalna frustracija.

Ivan Minić: Izvor stresa.

Miloš Skokić: Pa da.

Ivan Minić: Miloše, hvala ti, mislim da je bilo divno. Jako mi je drago što si podelio sa mnom i sa publikom neke stvari za koje verujem da mnogi nisu znali čak i ako su pratili celu ovu priču. Meni je bilo neverovatno zanimljivo, ne sumnjam i slušaocima. Praksa koju smo uveli u jednoj od prethodnih epizoda je da na kraju svake epizode, a zašto na kraju, zato što onda znamo da su ljudi odlušali epizodu.

Miloš Skokić: Retention je bitan.

Ivan Minić: Podelimo knjigu. Ja ću sada zamoliti kolegu da mi doda. Odlučili smo se za “Seta Godina” za ovaj put i “Iskoči iz kutije”. Troje vas koji slušate, možete da dobijete ovu knjigu tako što ćete na komentarima na Youtube-u ostaviti vaše informacije i metodom slučajnog uzorka ćemo pre objavljivanja naredne epizode izvući troje i poslati vam knjigu. Tebi još jednom hvala što si došao.

Miloš Skokić: Hvala na pozivu i bez ikakvog uvijanja mogu da precrtam ovo sa bucket liste. Kada se Pojačalo pojavilo baš sam jako želeo da budem gost tako da nisam ti to rekao, jer kao: “Ajde molim te pozovi me u svoj Podcast“, ali baš sam to želeo i sada sam baš srećan što se to desilo. Thanks.

Ivan Minić: Kada je sve počelo ja sam napisao spisak od 80 ljudi i na tom spisku ste bili i vi obojica doduše, ali sam ja u međuvremenu shvatio da mi više odgovara jedan na jedan nego dva na jedan, jer nekakao mi je teško da u ovoj varijanti razgovora koji je na neki način ispovesni, izbalansiram dve snažne individue.

Miloš Skokić: Dobra odluka, jer Goran i ja smo iskreno too much u jednoj prostoriji posvađali bismo se on i ja tri puta dok bismo snimali.

Ivan Minić: Dobro, pa sreća imate firmu zajedno 🙂

Miloš Skokić: I kumovi smo. Tu završavam :).

Ivan Minić: Eto :). Vama slušaoci i gledaoci hvala na pažnji, nadam se da vam je bilo interesantno. Kao i do sada molim vas da sve svoje komentare, ideje, predloge i sugestije ostavite na društvenim mrežama ili nam pišite putem sajta. Mi sve ovo radimo i ovo vas na kraju svakog Podcasta molimo, zato što hoćemo da pokušamo da budemo bolji. Mislim da je to jedini način, mi ovo radimo zbog vas, a vi ste jedini koji mogu da nam daju pravi feedback. Hvala još jednom.