EP045: Žaklina Nedeljković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podcasta, dobrodošli u 45. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je jedna sjajana preduzetnica Žaklina Nedeljković, mobilna sestra. Draga Žaklina dobrodošla.

Žaklina Nedeljković: Hvala Ivane na pozivu, veliko mi je zadovoljstvo što sam ti se pridružila danas.

Ivan Minić: Voleo bih da ispričamo tvoju priču od početka tvog zdravog života i tvoje profesionalne karijere, iz razloga što je ona po mnogo čemu jedinstvena. Meni je zaista bilo fantasično, tada kada smo se upoznali pre nekoliko godina, da vidim ženu koja je u zrelim godina donela neke veoma važne odluke, skupila hrabrost, posvetila se tome da upiše i promeni karijeru  kojoj je bila veoma uspešna. Ne ni da je promeni, nego da odluči da iz nečega što je uspešna karijera i rad za nekoga, krene da radi za sebe. Bilo mi je fantastično kako je ceo taj put išao. Ajde za početak da probamo u nekoliko rečenica objasnimo šta je ‘Mobilna sestra’.

Žaklina Nedeljković: ‘Mobilna sestra’ je jedna legalna zdravstvena ustanova. Namerno podvlačim to legalna, jer u našem društvu do zvaničnog postojanja mobilne sestre, rad medicinske sestre se svodio na rad u državnim ustanovama i po potrebi na crno, po pozivu. Međutim naš zakon je naravno dozvoljavao postojanje ustanova, ambulante za zdravstvenu negu koju je mogla da registruje medicinska sestra. Ljudi najčešće znaju za ordinaciju čiji su vlasnici lekari, pa sestra bude tu asistent. Ovde je sestra nosioc tog vlasništva i samog rada u ambulanti. Sam naziv mobilna sestra asocira na ono čime se ja bavim. Medisicinska sestra po pozivu, za pomoć ljudima u kućnim uslovima i u ambulanti. Moja želja jeste da naziv mobilna sestra zameni one stare nazive- terenska služba i patronaža. To je bio jedan od razloga kada sam ja rešila da se osamostalim i uđem u te preduzetničke vode, ta moja inspiracija da pokušam da sve to podignem i upoznam ljude sa postojanjem takve službe. Najčešće mi veliko zadovljstvo čini kad čujem od mojih korisnika: “Jako nam je drago da vi postojite”. Što znači da sam na pravom putu. Ambulanta mobilna sestra i ambulanta za kućnu zdravstvenu negu, za pomoć ljudima koji u kućnim uslovima imaju potrebu za uslugama medicinske sestre, pomoć u kući, organizacije njihove zdravstvene nege, što je u poslednje vreme i najveći deo onoga čime se bavim. Beograd je jako veliki grad, stanovništvo nekako pretenduje ka tom delu da ima puno starih ljudi, a da mladi odlaze iz zemlje. Puno poziva imam iz inostranstva gde je situacija da roditelji ostanu u Beogradu, a deca se lociraju širom sveta, ne u obližnjim zemljama nego širom sveta. I kada krenu problemi koje nosi starost ili bolest, roditeljima će pomoći ko? Na rodbinu više ne mogu da računaju, na komšije ne mogu da računaju i onda im treba profesionalna usluga. Neko ko će zaista da se pobrine o svim potrebama koje jedno staračko domaćinstvo ima u situacijama kada dvoje starih ljudi ne mogu da izađu iz kuće, ne mogu da odu do lekara. Kada treba da se organizuje pregled lekara u kućnim uslovima, neka medicinska dijagnostika, ultrazvučna, rendgen, laboratorija, sanitetski prevoz. Ja sam tu negde koncipirana, s obzirom na to da sam po zanimanju medicinska sestra i po obrazovanju diplomirani menadžer u zdravstvu. Koncipirala sam taj svoj posao tako da mogu da ga objedinim i organizujem, jer sam dobro umrežena i dobro povezana i informisana i onda to daje zaista jedan rezultat koji se kategoriše kao kvalitetna usluga.

Ivan Minić: Nekako je to tako da uvek kad dođeš u situaciju da ti je takva usluga potrebna, pre toga si razmišljao da li neka komšinica ili neko od rodbine zna nekoga, dok sada postoji, da kažemo, sistemsko rešenje za tako nešto. E sada, hajde da se vratimo na sam početak. A taj sam početak negde određuje kako se priča odvija na dalje. Kako je teklo Vaše obrazovanje, šta je bilo ono o čemu ste razmišljali i šta su vam bili planovi. Kako je život odregovao na planove, ideje i sve ostalo?

Žaklina Nedeljković: Uprvo to i jeste akcenat, na tom životnom delu. Jer normalno da dete koje odrasta u primarnoj porodici ima onaj razvojni put- završava srednju školu, fakultet, traži partnera, stvara svoju porodicu i potomsvo. Međutim moj život je otišao nekim drugim putem. Ja sam to školovanje u godinama koje pripoada zamenila sa majčinstvom. Jako rano sam rodila sina, sa 17 godina, ćerku sa 22 godine. Redovno sam završila srednju školu i sa 19 godina se zaposlila kao medicinska sestra. Moja ambicije očigledno nisu ostale samo na tom polju da sam se ostvarila kao majka, žena i supruga nego je potreba za daljem obrazovanjem bila prisutna. Odnosno u vreme kada ga još nisam ni imala, sa svojih 2 godina iskustva u jednoj vrlo odgovornoj službi, a to je bila klinika za anesteziju bolnice Mišović, ja sam sa nekih 26 godina postavljena na mesto glavne sestre kao sestra koja je u tom momentu najmlađa u kolektivu. Za mene su tada koleginice sa 5,10,20 godine iskustva bile koleginice zmajevi, iskusne sestre od kojih je pratkično još trebalo da učim. Međutim glavna sestra centra i direktor bolnice, ujedno i direktor anestezije, prepoznali su moj organizaciono talenat i prespustili mi odgvoronost za jednu takvu bitnu službu u kliničko bolničkom centru Mišović. Ja sam sa 26 godina bila glavna sestra. Sada sa ovog aspeksta vidim koliko je to značajno, tada mi je taj dodatni napor bio sasvim normalan je sam bila mlada, energična i radna. Na tom mestu sam funkcionisala nekih 14 godina i to je bi taj moj razvojni put. Tada sam bila i glavna sestra anestezije pošto smo mi sa ansestezije pokrivai veliki broj službi. U svim službama smo učestvovali, jer su to bile hiruške grane i ginekologija i urologija i orl i po pozivu interne bolesti, dečija bolnica, alegija na rengenu…mi smo svuda uskakali. Tako da je to bila moja dobra baza sa sticanjem mnogih iskustava koje sada mogu da upotrebim u svom poslu, jer mi je zaista neophodna. Razvojni put tog državnog sektora je trajao punih 13 godina. U međuvremenu na našem porostru su počele da se otvaraju prve ordinacije, prve bolnice, prve polilinike. To je bilo od 94,95 pa nadalje.

Ivan Minić: Privatne.

Žaklina Nedeljković: Privatne. Do tada je postojao isključivo državni sektor. Otvaraju se privatne ordinacije u kojima ste mogli da odradite privatnu operaciju. Ja počinjem lagano sa jednom doktorkom sa te naše klinike da radim privatno. Ona je naravno, pošto je bila izuzetno dobar anesteziolog, radila i na drugim mestima u gradu i u jednom momentu mi se obratila sa pitanjem: “Da li bi ti htela da napustiš državni sektor?” Ja sam u tom momentu imala 35 godina, 13 godina iskustva u državnom sektoru, šefovsko radno mesto, decu koja su već poodrasla. Ja sam zastala i razmislila šta donosi državni sektor a šta donosi privatni sektor. Poverenje u privatan sektor nije bilo izraženo, da čovek zna da kada počne jedan posao može da počne i drugi  i treći. Tada je velika granica bila povučena između privatluka i posla u državnom sektoru. Veoma je bilo značajno da imate neku vrstu sigurnosti, jedan kontinuitet u svojoim prihodima da biste izdržavali porodicu. Svaki izlazak iz svega toga je bio od strane društva posmatran kao jako velika avantura. Svaki izlazak iz državnog sektora odlazak iz te službe u privatnu službu je smatran jednom velikom avanturom, barem ga je društvo tako kategorisalo. Ta moja dilema, odnosno odluka da napustim siguran posao, sigurano šefovsko radno mesto i pređem u privatan sektor je malo dočekano ‘na nož’. Kao: “Da li si normalna, razmisli, deca, šta ćeš, kako ćeš..”. Jer tada nije bilo lako doći do posla u državnom sektoru, to su bila neka statična mesta popunjena, mala fluktuacija i ne bi bilo tako lako vratiti se u državni sektor. Ali , s obzirom da je ekonomska ponuda, odnosno plata u tom privatnom sketoru bila prilično veća, da ne kažem tri puta veća od tadašnje plate u državnom sektoru, a pošto je u pitanju bila privatna bolnica za psihijatriju, moje razmišljanje je bilo ovako: “ Pa dobro, ja ću dobiti neko novo znanje, dobiću novo znanje van hiruških oblasti u kojima sam bila. Koliko god ta služba opstane, ja ću opet zaraditi ako radim godinu dana kao da sam radila 3 godine u državnom sektoru, pa ću valjda u naredne 3 godine naći posao”. To mi je bilo tadašnje razmišljenje i ispostavilo se da je ta odluka bila jako jako dobra. Prešla sam u tu privatnu bonicu. O tome koliko sam puno toga naučila tu u radu sa ljudima možemo još posebno da pričamo, jer mi je to jako značajno za razumevanje i potrebe klijenata, to je ono što nosim kao bazu iz te bolnice. Donela sam odluku i prešla u tu privatnu ustanovu. Krenula sam da učim neke nove stvari i nekoliko godina iza toga počinje da se pojavljuje termin menadžer. Do tada smo bili u okviru upravljanja fabrika i tajkunizma, imali smo šefove i direktore. I sada odjednom dolazi nešto što se zove menadžer. Vlasnica bolnice, kao privatnik i kao psihijatar je bila prilično intuitivna i osluškivala je malo i tržište. Jednog dana me pozvala kod sebe i rekla: Da li bi ti htela da upišeš fakultet i završiš menadžment u zdravstvu, pošto su ti deca velika i imaš te organizacione sposobnosti praktično urođene?” ili kao talent kako je ona nazvala. Rad u privatnom sektoru je zahtevan, šestodnevna radna nedelje, sa druge strane porodica koja još uvek stasava. Međutim moje ambicije su bile: “Što da ne, probaću i zavrčiću”. Na njenu inicijativu sam ja upisala menadžment u zdravstvu, koji u tom momentu nije čak ni kao smer postojao u Beogradu, nego je postojao između 2 grada, pa sam ja praktično to školovanje provela pola u Beogradu, a pola putujući van Beograda da bih zaokružila to svoje znanje i došla do diplome diplomiranog menadžera u zdravstvu. Tako su te 4 god bile prilično naporne, međutim valjda je i moj uzrast u tom momentu bio takav da mi energija nije falila, kao i moj temperament volja i želja za kretanjem. Ja sam to nekako uspela u roku da završim, sa generacijom koja je upisana 2005. do 2009.  Ono što mi je bilo važno u tom momentu, sada kada se vraćam unazad, je to što od nas 18  koliko nas je bilona tom smeru menadžera u zdravstvu, jedino sam ja bila iz privatnog sektora. Ostale kolege su bile iz državnog sektora i njima je ta diploma bila značajna da bi došli do pozicija šefova u službama u kojima su radili. Ja sam tu praktično donela jednu novo znanje, jer to školovanje na ekonomskom fakultetu nije bilo vezano za one filizofije iz vremena komunizma i fabrika nego je praktično nosilo notu kapitalističkog razmišljanja- kako doći do posla, kako napraviti biznis plan, kako ga raditi, realizovati i održati i kako uvoditi inovacije. Vreme interneta je tada krenuo u ekspanziju na ovim prostorima i vreme marketinga isto tako. Još jedna značajna stvar se edešavala na početku te moje akadameske karijere, ato je da su na FON-u organizovani treninzi menadžera u zdravstvu i viši treninzi menadžera u zdravstvu. U to vreme je to bilo jedna prilično skupa investicija, s obzirom kakve su plate bile u državnom sektoru i uopšte na našim prostorima. Čak nekoliko stotina eura po treningu je to koštalo i to mi je bila jedna značajna odskočna daska za ovo akademsko školovanje. Tu sam negde i napravila neko razmišljanje da to formalno obrazovanje nije potpuno i nije dovoljno. Da uvek nakon tog sticanja diplome, zvanične potvrde da vi umete nešto da radite i da se bavite time, i dalje je potrebno da stičete i neka druga znanja koja se najčešće na tim treninzima ili tim specifičnim predavanjima za neku određenu oblast stiču. I ta znanja uvek puno koštaju. Međutim onaj koji ima želju i potrebu i kome je to zančajno, nađe i način i dođe do njega i naravno da ga insfinansira. Ja se i dan danas držim te svoje filozofije. Pohvaliću se ujedno da sam već mesec i po dana na treningu za menadžera projekta evropske unije i to smatam kao neku nadogradnju ovog mog postojećeg posla. Imam želju i ideju da malo promenim pogled ljudi na starost i starenje, jer nas u suštini niko to ne uči, barem mene nije ne znam vas kao mlađu generaciju. Da li je neko vama objašnjavao kako ćete vi da provedete kada završite školovanje, pa nađete svoje partnere pa se ostvarite kroz porodicu ili postanete samostalni. Naćićete posao, težićete boljoj plati, kupićete auto. I onda dolazi neki period od 40,50 godina u kojima sam ja sada i kada realno shvatate da je ta starost tu negde. Sad vam je prošlo 20,30 godina ulaganja u porodicu i karijeru u neko postizanje ciljeva. To se zaokružilo i vi polako idete ka nečemu što priroda donosi, ka prirodnom procesu starosti. Ja čak imam običaj da kažem svaki dan koji svane nije nam ono jao, nego nam je oduzimanje od onoga što je ostalo, a ne znamo koliko je ostalo. I ako u tom životnom periodu ne obezbedite sebi uslove za tu kvalitetnu starost, a uz starost ide i bolest, jer organizam popušta, onda dolazite u situaciju koju ja sada znam često da vidim na terenu, da nedostatak novca određuje dužinu životnog trajanja u tom momentu. Nekada je to i minimalna cifra vrednost jedne infuzije ili injekcije ili pregleda lekara. Nekada su mnogo veće cifre u pitanju, ali verujte da ima situacija da ljudi to prosto ne mogu. Znači nismo naučeni kako da se obezbedimo za dolazak starosti u ekonomskom, materijalnom, psihološkom i svakom pogledu. Moja ideja je da napravim jedan projekat za sad je još uvek na ideji, da promenim ugao gledanja ljudi odnosno tu svest da prihvatamo i da je to deo života. Nije samo ono ostvarivanje kroz školovanje i porodicu i te druge materijalne ciljeve, kola, stan nego i da zadržimo to jedno dostojanstvo u starosti. Sada vrlo često imam ljudi koji kažu: “Ali znate njegova penzija je tolika”. Od državnog sektora a se dobija onoliko koliko može da se dobije, ostatak zdravlja mora da se zbrinjava saradnjom sa privatnim zdravstvenim ustanovama. Onda shvatite koliko je taj novac važan faktor u nekim situacijama u kojima se zadesite, a najčešće se zadesite iznenada.

Nastanak ambulante ‘Mobilna sestra’

Ivan Minić: Nas generalno sve te takve stvari, a i mnoge druge u životu zatiču. Neke jesu nepredvidiljive, a mnoge od njih su predvidljive. Gledao sam nedavno jedan jako zanimljvi dokumentarac, zapravo sam ga gledao po drugi put, o životu Vorena Bafeta. I na samom početku dokumentarca on sa svojom ćerkom gostuje u nekoj školi i priča nekoj grupi mladih ljudi, ne mogu da procenim koliko godina imaju 15,16,17,18, neka srednja škola, tako neka paralela pred fakultet ili možda malo manje. On priča jednu sajajnu priču na samom početku gde kaže: Zmislite ovako da možete sada da mi kažete bilo koji automobil koji želite i sutra ujutru ćete ga dobiti ispred vrata.” Dobro, a šta je keč u celoj toj priči? Pa keč je to da je to jedini auto koji ćete voziti do kraja života. Kako ćete se postaviti u toj situaciji. Kaže ok, auto ne mora biti jedini koji ćete voziti, mada sa tim saznanjem ćete izabrati sigurno drugačiji auto nego u bilo kojoj drugoj situaciji. Ali telo i um imamo samo jedan. I da prosto on čovek ima više od 80 godina i dalje je vitalan i dalje je mag u tome što radi i sve što uz to ide. Ali upravo negde to da svi mi uključujući i mene, da se razumemo, u ovim godinama kada bismo trebali da vodimo više računa kada trošimo te neke kredite koji će doći na naplatu, očigledno ne vodimo baš dovoljno računa o svmu tome. Pa nas zatekne 40, pa nas zatekne 50, pa nas zatekne 60 pa nas možda i ne zatekne sve 70-a godina, zbog svega onoga prethodnog i svega što radimo. Napravili smo uvod, ali još uvek nismo došli do toga kako je uopšte došlo do ideje da se osnuje sopstveno preduzeće, odnosno da se izađe iz te objektivne lepe stabilne finansijski vrlo zadovoljavajuće situacije i da se pređe u nešto što koliko god bilo svoje i drago, nije baš toliko izvesno i nije baš tako predvidljivo?

Žaklina Nedeljković: Vreme prolazi, stiže neka 45,46 ciljevi su ostvareni deca podignuta, posao stabilan. Ona moja želja za stiacanjem novih znanja u jednom momentu u stvari dovodi do toga da ja svo to primenljivo i napredno zanje ne mogu da primenim u poslu koji vodi neko drugi ko je odgovoran i ko donosi odluke kuda će i kojim pravcem da vodi svoju firmu. Svo moje upiranje da ja naučim još ovo, da naučim još ono, web biznis plan, internet prezentaciju, marketing vođenje ne mogu da primenim u toj ustanovi u kojoj sam, jer je vlasnica to stopirala. Počinje neko unutrašnje nezadovoljstvo jer mi se tu negde moja kreativnost zaustavlja. Mada tu je i tih 13 godine rada na psihijatriji, tu je rad jako težak, mentalno i fizički naporan. Ja dolazim i sa tog aspekta do jednog prezasićenja i shavtam da taj rad na psihijatriji nije moj izbor za do penzije. Osećam da moram nešto da promenim, sa dve strane sam u stvari imala inpute. Dešava se onaj za mene čuveni vrlo važan događaj- jedan godišnji odmor, kada ja odlazim opuštena na letovanje i dolazim na plažu prvog dana. Ulazim u vodu, nagazim na kamen i polomim prst na nozi. Malo tvrdoglavi zdravstveni radnik ne priznaje da je to prelom, nego uganuće i nisam mogla ni da pretpostavim da mogu to tako naivno da uradim. Odletujem ja to letovanje vratim se nazad za Beograd i trebalo je da počnem za 2,3 dana da radim. Otišla sam da snimim taj prst,da ne idem sa posla nego da završim to dok sam još slobodna. Snimak pokazuje prelom prsta. Posle 13 godina rada, ja sam na prinudnoj pauzi od 2 meseca, odnosno ostajem kod kuće. I to je vreme bilo za razmišljanje. Ja sam sada rasterećena brige o poslu, ograničena sa mojim željama i potrebama za kretanjem i druženjem. Ostajem onako u miru svoga uma da razmišljam gde kako i šta uraditi da se ja osetim malo zadovoljnijom. Tu polako kreće da se stvara ideja o pokretanju sopstvene ambulante. Želja ustvari da posedujem sopstveni biznis. Posle je to definisano kao ambulanta. Želja da posedujem sopstveni biznis u kojem ću moći sva ta svoja znanja stečena i sve te stvari koje sam učila od mnogih kreativnih ljudi, da primenim u sopstvenom poslu. Naravno donosim odluku da polako krenem da tražim dobru lokaciju lokala. Kada nađem adekvatan kakav sam zamislila da mi treba i tu dobru lokaciju počeću polako da ga opremam. Zdravstvene ustanove kada se registruju, traže izlazak određenih inspekcija- zdravstvene, sanitarne, dobijanja nekih dozvola. Kada ja to sve opremim i kada bude po svim tim standardima po kojima treba da bude, da dam otkaz i da krenem da radim. Upravo tako je i bilo. U petak je moj otkaz zvanično dat, u ponedaljak sam već imala legalnu ‘Mobilnu sestru’. Nije samo to bio početak, bilo je tu još dosta drugih stvari koje sam ja paralelno radila sa tim tehničkim traženjem lokala i opremanjem. Morala sam da osmislim naziv, logo, ne naki način da napravim brand od svega toga. To su isto stvari na kojima sam morala puno da radim dok sam došla do zaštitnog znaka te sestrice koja drži zaštitnu torbu i ide na teren, preko samog opremanja tog prostora. Možda je tu insteresantno da ispričam da sam ja par godina pre pokretanja ambulante kupila stan i prijateljica arhitektica mi je pomagala u organizovanju tog prostora tako što mi je u jednom momentu poslala neki plan i predlog izgleda te unutrašnje dekoracije i ja dobijem spavaću sobu ljubičastu, dvevnu sobu roze boje. Pitam je: ”Miro otkud ti to da napraviš sve roze i ljubičasto?” Tad su nešto bile aktuelne plava, indigo plava i narandžasta, a ona meni kaže: “Pa je l’ ti ne vidiš sebe, ti koristiš roze lak i roze ruž valjda su to boje koje voliš”. Ona je na osnovu toga opremila taj moj stan. Naravno ostaje neki višak materijala koji je smešten na tavan. Kasnije se kreči amabulanta i opet Mira pomaže u opremanju i kreiranju tog prostora. Ja sam joj rekla da samo vodi računa da hoću sve da bude belo i da neću nikakvo iskakanje iz toga, pa ćemo neke detalje da ubacujemo neke druge boje. U jednom momentu je sve bilo završeno, okrečeno, ali mi je bilo previše belo. Mali prostor i baš kao bolnica. Ja se setim da je na tavanu ostala kanta roze boje 🙂 Odem po tu kanticu boje. Da napomenem da mi je otac moler i da smo nas dvoje sređivali taj prostor, jer ja kao dete molera ne mogu da zamislim da to radi neko drugi osim tate i mene. Ja i u tome vidim kreativnost, u osmišljavanju tih boja i dizajna. Ja mu kažem: “Čekaj tata da nastavimo sutra, da ja donesem onu roze farbu što imam na tavanu”. Donosim je i mi u okviru ambulante stavljamo metar i nešto roze boje. Pa je to bilo malo, pa se još i po plafonu izvlači neka roze linija. U tom periodu stiže na red  poručivanje ambulantnog ležaja na kome pacijenti dobijaju terpiju. Ja uspem da  nađem proizvođača koji pravi roze ambulantni krevet. Dobijemo i taj roze amublantni krevet i sledeće što dobijemo od pacijenata je ružičastvo carstvo, tako je nazvan prostor, jer zaista dobija tu pretežno roze boju. Ja se sada tako i ponašam da je to moje ružičasto carstvo. To je taj početak bio važan između odlaska iz te ustanove iz koje sam radila i praktično pravog pokretanja. Morala sam da prođem kroz to, da nađem odgovarajući lokal, da ga opremim da prođem inspekcije da patentiram i zaštitim naziv ‘Mobilne sestra’. Tu su mi te edukacije bile jako značajne, jer su se negde provukla informacija da je to jako bitno da se uradi pre pokretanja posla. Da je u Zavodu za zaštitu intelektualne svojine taj proces mnogo teži kada vi već imate razrađen posao koji radite i da to treba uraditi pre početka. Da ne kažem, za mene kao malu preduzetnicu odnosno početnika u individualnom radu, to je bila velika investicija. Isto se meri stotinama eura. Ta neka moja razmena znanja i iskutva sa ljudima iz okruženja bila je: “ Ma daj šta ti to sada treba, kao da je to bitno, kao da će to sada neko da ti ukrade”. Kažem: ” Dobro pustite vi mene, ja ću to da uradim na svoj način, na način na koji mislim da treba”. Naravno pantetiram taj svoj žig i naziv ‘Mobilna sestra’ što se pokazalo posle jako bitnim i važnim. Naziv je počeo da se kopira, da se prepisuje u raznim oglasim, halo oglasima ,a ustvari su upotrebljavali legalne zdravstvene ustanove što nije dozovljene tako da sam u jednom momentu morala i tu da interevenišem na pravi način. To je nekako bio početak.

Ivan Minić: Dobro. Sada su stvari formirane i treba sve to da krene. Ok, nijedan biznis bez obzira na kontakte pripremu i sve ostalo ne kreće od prvog dana punim kapacitetom. Potrebno je neko vreme da se sve zavrti, da informacija stigne do ljudi, da ljudi prepoznaju tu informaciju, da je ljudi pronađu ako je traže. A traže je samo ako već imaju ideju da ona postoji. Postoji niz nekih stvari koje baš ne idu na ruku za sam početak, ali dugoročno mogu da naprave dobar rezultat. Kako je bilo planiranje od starta i kada je počelo? Kakvi su bili planovi od starta i kako je izgledala realnost i rezultati tih dobrih priprema? Kako su se pokazali u realnom radu?

Žaklina Nedeljković: Moram još da napomene da ja u toj prethodnoj karijeri u tih 13 godina državnog sektora i 13 godina rada za privatnika se nisam bavila radom na terenu. To je i za mene jedna nova oblast koju moram dosta da istražim i da vidim kako funkcioniše da bi znala šta mogu korisnicima da ponudim kao kvalitetnu uslugu. Sam početak je bio to- opremili ste se, počeli ste, registrovali, napravili vizit karte, reklamni materijal i sada šta dalje? Treba ljudi da čuju za vas, jer ono što sam ja želela je da ja budem asocijacija ljudima kada im treba pomoć. U momentima kada vama za vašu majku, oca, brata sestru ili već člana porodice ili kada se rodi novorođenče, prva pomisao ako želit uslugu, bude ‘Mobilna sestra’. Na moje iznenađenje, a i ono što mi je još bilo važno i gde sam ja osećala sigurnost kada sam napuštala tu poziciju izvršnog direktora privatne bolnice, to je da sam smatrala da ću ja moći uvek da zaradim tu jednu platu koju sam dobijala u  ustanovi u kojoj sam radila. Samo da ću možda moći drugačije da se organizujem. Bila sam sigurna da ću moći, nisam imala strah od toga šta ću i kako ću.  Dileme su postojale, tržište je nepoznato, treba videti šta kako u kom pravcu. Ali nekako, da li valjda tim svojim činjenjem ili tom energijom koju ja imam, posao vrlo brzo krenuo. Posle mesec dana su krenuli klijenti koji su meni mogli da donesu urpavo tu platu o kojoj sam ja razmišljala na početku. To je bilo u maju 2015. godine, kada je registrovana ambulanta. Širenje društvenih kontakata dovodi me do poznanstva i upoznavanja sa tim da posotji udruženje poslovnih žena Srbije i da bi lepo bilo da ja budem kao preduzetnica član tog udruženja. Ja sam prisustvovala i pre pokretanja mog posla tim sastancima. Tada počinjem malo aktivnije da se bavim druženjem u tom udruženju. Dobijam jedan pozitivan podstrek od jedne članice, koji me jednostavno podstiče. Ja još uvek nisam imala ideju da bi ja to trebalo tada da uradim, da konkurišem za zvanično dobijanje titule- Žena zmaj odnosno -Cvet uspeha za ženu zmaja Udruženja poslovnih žena Srbije. Međutim ona je videla opet u meni isto nešto vanserijsko ili drugačije i onako dobro me je pogurala u smislu da me ohrabrila. Nema veze što si na početku, ti radiš ono što drugi još uvek nisu pružili tržištu. Konkuriši za tu nagradu. Ja sam rekla da treba da se razvijem, da stanem na noge, da budem malo jača. Govorila mi je: “Ne ne, to je početak ali vrlo je lepa priča, lep je naziv -‘Mobilna sestra’, biće to interesatno”. Ja na njenu inicijativu praktično pokupim gomilu papira koje je trebalo da se dostavi za kandidaturu. Pritom je postojalo naravno vremensko ograničenje za dostavljenje tih dokumenata. Ja čak propusitm taj prvi krug jer nekako još uvek nisam bila sigurna, da ja to treba tada da uradim, jer sam praktično bila na početku, to je bila tek pva godina poslovanja. Međutim, oni su produžili konkurs još 15 dana i ja uspem za tih 15 dana da skupim sve što su tražil i da pošaljem dokumentaciju. Naravno, dobijam izuzetnu podršku i taj moj strah bude razbijen potpuno. Ja u oktorbu 2016. godine od udruženja dobijam titulu- ‘Cvet uspeha za ženu zmaja’, što je bilo jedan veliki vetar u leđa i velika podrška. Imala sam imala priliku i čast i naravno i zadovljstvo da kao članica udruženja budem predstavljena na mnogim medijima- od Televizije, radija i raznoraznih emisija. Između ostalog ti i ja smo imali taj zajednički intervju za sajt ‘Moja firma’, za koji mogu i sada zvanično da kažem da mi je to najbolji intervju koji sam do sada uradili. Ne da ti laskam zato što sam ovde, nego kad god imam situaciju da negde gostujem ja pročešljam taj intervju i vidim da sve je tu to što mi je zančajno i što mi treba. Tu sam nekako dobila vetar u leđa, medijsku pažnju, i televizija i novina i radija i na mnogim mestima sam učestvovala. Počinju pacijenti da me prepoznaju: “Videli smo vas na TV-u, čuli smo za vas”. To do tada nije bilo tako. Ta informacija o mom postojanja o Mobilnoj sestri se širi tako što me prepoznaju. Dešavalo mi se da uđem u neku prodavnicu i da me prepoznaju s obzirom na ovu moju specifičnu kosu, a mogu i da vam ispričam kako je došlo do tog spontanog bredniranja. Moja ćerka se farbala u crvenu i ja u jednom momentu ukradem malo te crvene farbe i sipam u neku svoju plavu koju sam do tada koristila i dobijem neku nijansu roze kose. Svi su mi rekli da mi dobro stoji. E onda ide onaj probelm farbi koji se brzo ispiraju, pa je meni trebalo jedno godinu dana da nađem neko rešenje dok nisam došla do ove profesionalne farbe i sada sam otipšla skroz u pink. Desila se jednom jedna omaška, neka farba se zvala japanski cvet što asocira na roze boju, ali izgleda nije bila roze nego braon i ja odoh u potpuno neku drugu nijansu. Takvu sam prozivku dobila od prijatelja i prijateljica, da sam morala brzom brzinom da se vraćam u roze. I to je bio problem, jer ova braon nije htela da se ispere nikako. Jedva sam se nekako vratila i sada sam zadržala taj neki standard i više ne mogu sebe da doživim u nekom tonalitetu druge boje kose nego je to ta pink koja meni pripada, uz sve komplimente koje dobijam gde god se pojavim; “Jao što vam je lepa boja”, a ja im kažem: ” Verujete, slučajno je došlo do toga”. 🙂 I evo ostalo je trajno tako. I ta moja kosa i neki lični stajling od strane pacijenata i prijatelja dovelo je od Žaklina mobilna sestra, do jednog spontanog nadimka pink lady. Pa onda u okviru tih novinarskih pisanja- ‘pink lady sa osmehom koji leči’, jer negde prepoznaju moju energiju ili šarm koji imam, i ja zaista ja to umem da uradim. Dešavalo mi se kada uđem u kuću pacijanata, da mi kažu: “Vi kada uđete, kao sunce neko da ulazi”. Ajde da se ne vraćam na neki horsokop, ja posedujem verovatno neku energiju koju drugi vide i koju ja prirodno noism i kojom ne mogu da upravljam nego je jednostavno neko prepoznaje. Tako da je to neki sam početak vezan za prijateljsku pomoć i za to neko društveno postignuče. Titula ‘Žena zmaj’ je nešto što sa ponosom nosim i tu je negde krenula ta uzlazna linija prepoznavanja ovog roze brenda osnosno ‘Mobilne sestre’.

Ivan Minić: Jedna od bitnih stvari je da je taj posao veoma zahtevan, ne samo sa, da kažemo, profesionalne strane, da bude urađen kako treba, već i sa one strane nekih veština, odnosno komunikacije sa ljudima. Ljudi vas zovu kad imaju problem, oni vas ne zovu kad je sve super. To je malo zahtevno za oglašavanje i brendiranje i sve ostalo, jer ljudi treba da imaju svest gde da nađu kada se desi problem. A to je onda proces za koji neko vreme prođe između saznanja i realizacije cele priče. Mislim da je upravo to celokupno prethodno iskustvo bilo veoma značajno da se vi osećate komotno u svemu tome, da koji god da je problem, znate na koji način da ga rešite. A sa druge strane i taj drugi deo karijere u privatnom sektoru i rad sa pacijentima u tom slučaju, i činjenica da je to sada vaše na neki način, je pomogla da ta komunikacija bude na pravom nivou. Voleo bih da, ukoliko je moguće, ispričamo neke zanimljive anegdote sa pacijentima. Mislim da se najbolje ilustruju ovakve stvari kroz konkretne životne situacije. A sećam se da ih je tada kad smo bili, bilo dosta. Verujem da ih sad ima još više.

Anegdote i zanimljivosti sa posla

Žaklina Nedeljković: Ima ih sigurno, probaću da se setim nekih interesantnih. Moj najhitniji poziv, najhitniji slučaj je bio poziv jedne uplašene mame, koja je bila sa bebicom od desetak dana, sama u kući. Suprug je morao službeno da otputuje i hitan poziv se odnosio na zapušavanje bebinog nosića. Zvala me je da dođem da pomognem da se otpuši bebin nos. To mi je najhitniji poziv bio koji sam imala. 🙂 Razumela sam je: majka je bila mlada, nije bila sigurna u to da  sve radi na pravilan način i kako sve treba. Osećala se sigurnom tako što će pozvati mobilnu sestru, da uradimo otpušavanje bebinog nosa. Naravno, to je sve uspešno završeno. Druga situacija je kada sam imala jednu starovremenu gospođu, koja je punila 95 godina. Moram da kažem da je moj nastariji pacijent imao 99 godina. Ja nekako kad pričam o starosti i ovom mom projektu što hoću da radim, smatram od 80 godina i na dalje možemo da pričamo o starosti. Do 80 kako-tako. Kad uđem u kuću i kad pitam: „Koliko imate godina?“, tad testiram malo i njihove mentalne sposobnosti, da vidim da li su orijentisani, da li možemo da razgovaramo kako treba, ili postoji zaboravnost, demencija, koja je već proces koji pripada tom nekom uzrastu. Imam običaj da kažem: „Dobar dan, a koliko Vi godina imate?“ Odgovor: „Znate, ja imam 83 godine.“ Kažem: „Gospodine, jel to manje od 100?“ Kaže: „Jeste.“ Odgovorim: „Dobro, do 100 brojimo, pa ćemo onda ispočetka.“ 🙂 I to je neka moja ulazna lozinka za uspostavljanje dobre komunikacije. Naravno, svi se tad oraspolože, nasmeju i zaborave na neke boli koje ih trenutno muče, i onda ta spontana komunikacija ide mnogo bolje. Imali smo gospođu od 95 godina, koja je trebalo da proslavi svoj rođendan. U tom momentu je neka terapija bila aktuelna kod nje, ne mogu da se setim konkretno, infuzije, injekcije, nešto je bilo. Ja sam se viđala sa njima dan, dva, tri, pre toga, svakodnevno. Četvrti dan je bio rođendan. Kupuje se tortica na kojoj piše: „Srećan 95. rođendan.“ Ljudi smatraju da neko nekog zafrkava i kažu: „Jeste sigurni da treba tu da se napiše 95 godina ili nekoga zafrkavate?“ Rekli su: „Ne, gospođa, baka, puni toliko.“ Ona je od uveče, do narednog dana, dok se ja nisam pojavila, 20 puta pitala da li ja sigurno dolazim na njen rođendan. To mi je bilo veoma drago, da vas neko kome pomažete u nekom stanju toliko prihvati i toliko želi vaše prisustvo. Znajući da ona voli da popije čašicu vinjaka što je bio neki njen ritual, kupujem jednu malu staklenu flašicu koja je imala čipku okolo, sipam višnjevaču unutra i donosim joj to kao poklon, da bismo mi nazdravili za njen 95. rođendan. Čega još mogu da se setim… Bila je jedna simpatična situacija prilikom ulaska u renovirano kupatilo, a stan je bio veliki, ogroman i luksuzan. Pomaže ćerka klijenta da uđemo zajedno u kupatilo, gospodin treba da se okupa, pa se stideo. On je to generalno mogao da uradi, ali se stideo pred članovima porodice. Dve ćerke su tu bile, pa nije dao da one pomognu oko toga. Ja kažem: „Dobro, nema problema ući ću ja sa njim u kupatilo.“ Bila sam u uniformi, normalno, u svojim cipelama za teren, i u jednom momentu čovek počinje da se trese. Ja kažem: „Jel vama hladno?“ Pošto mi je to jedina asocijacija. On viče „Struja.“ Kažem: „Kakva struja?“ Kaže: „Drma me struja“ 🙂 Postojao je neki problem sa instalacijama i neko je prikačio nešto što ne treba. Čovek stvarno u momentu kada je puštena voda, krene da se trese i njega počinje da drma struja. 🙂 Uvek ima nekih interesantnih stvari, ili nekih poziva koji budu interesantni. Ova tri su mi nekako uvek tu na vrhu svih tih događaja koje možete da imate na terenu, operativno, prilikom ulaska u stanove pacijenata. Ono što ja volim u ovom poslu je to da volim da se družim i upoznajem ljude. Meni je to veliko zadovoljstvo da upoznam nove ljude. Mi napravimo neku relaciju da, ne mogu da kažem da prevazilazi granice profesionalnog, profesionalnost je uvek tu. Ali nekako postanem deo njihove porodice, tako me prihvate. Meni je to neki energetski feedback. Ja sam sad već zadovoljila sve te svoje ciljeve: deca su velika, iškolovana, ova godina nam je bila godina dece. Rodila se unučica, sin se oženio, krstili smo unučicu, ćerka se udala, još nekih 4, 5 svadbi je bilo. Svi ti ciljevi su nekako podignuti i završeni i ja sam praktično zatvorila taj svoj ciklus: školovanje, privatan posao, deca velika, potomci, unuka je tu. Kažem da sam ja na tom nivou duhovnosti, da ljudima za ono i što me plate i što imaju očekivanja od mene, uvek pružim više. Onda dobijem neku zahvalnost, ljudsku. Ne da ja to tražim, ne da ja sve pre toga činim da bih to dobila, nego to je nekako proces koji spontano ide. Ja se jako dobro osećam radeći ovaj posao. Da mogu da pomognem i da vidim ljude sa rešenim problemom koji se okreću ka meni sa jednom dubokom zahvalnošću.

Ivan Minić: Jedan veoma veliki izazov ovakvog malog biznisa je da postoji jedna osoba koja je odgovorna za sve. I ta osoba može da se razboli, i ona može da ima neki problem i siguran sam da ste od početka razmišljali o tome da bi ta priča lagano trebala da se širi, bilo da je to povremeno uskakanje dodatnih ljudi. Vi svakako imate eksterne saradnike sa kojima radite, za različite stvari, ali da li bi mobilna sestra trebala da dobije sestru? Kako je išlo razmišljanje o svemu tome, i šta su kriterijumi koje ta osoba treba da ispuni? Ja sam nažalost pre par godina imao iskustvo da neko vreme provedem u bolnici, jer sam bio neodgovoran prema svojim plućima. Često imamo to neko iskustvo, a to je da mi muškarci, mislim da svi, volimo medicinske sestre, to nekako tako prirodno dođe. Sticajem okolnosti u Zemunskoj bolnici je bilo mnogo mladih, prelepih sestrica. Sve one su davale infuziju tako da mi ostane modrica narednih 4 dana, ali pošto su one davale, nije to toliko bolelo. Ali negde i nedostatak iskustva, sigurno, a možda i prosto nedostatak pažnje oko svega, doveo je do toga.

Žaklina Nedeljković: A možda i vremena. Zbrinjavaju veliki broj pacijeneta.

Ivan Minić: Bilo je nekoliko starijih koleginica. Ja sam čak imao situaciju jednom da mi se braunila zapušila, odnosno završila svoju funkciju, i trebalo je da je stave na drugo mesto. Ja spavam, pružim ruku, žena sve namesti,  nisam ni prestao da spavam 🙂 Probudio sam se da dam ruku i to je to. Sve je funkcionisalo savršeno. Mislim da je to jako važno. To je moj utisak spolja. Kakav je utisak iznutra?

Predznanje i iskustvo

Žaklina Nedeljković: Znate kako. Ja ovim poslom ne bih ni mogla da se bavim da nije zaista to veliko operativno iskustvo iza mene. Hajde da se zadržimo na traženju vena: 13 godina provedete u operacionoj sali, i do 15 pacijenata je znalo da bude koje ubodete i nađete taj venski put za davanje leka ili anestezije ili terapije. Opet, ovaj drugi deo karijere od 13 godina u privatnom sektoru je bio vezan za rad sa zavisnicima, koji su takođe problematični sa venama. Tu sam se, opet, izveštila. Ovde anestezija, braunila, rad sa zavisnicima koji nemaju krvne sudove, intravenski zavisnici pogotovo, sa bebi sistemima, sa onim tanikim bebi iglicama i praktično nije postojala vena koju nisam mogla da nađem. Preduslov za bavljenje ovim privatnim poslom je jako dobro baratanje tim medicinsko-tehničkim radnjama. Bez njih ne možete da krenete u privatan sektor. Ljudi koji plaćaju za vašu uslugu očekuju da vi iz prvog puta nekog ubodete, da iz prvog puta nađete venu, da izvadite krv.

Ivan Minić: I da to ne boli.

Žaklina Nedeljković: Naravno. Meni se javljaju mlade saradnice, traže da volontiraju, da budu tu sa mnom. Ja ih samo pitam: „A kako mislite da ja tu uslugu onda nekome naplatim, ako ja na licu mesta u nečijoj kući treba vama da pokazujem? E sad stavi ruku ovde, namesti ovo ovako, ovo uradi onako, ubodi tu…“ Omaši se vena i ko bi to dozvolio, još da vam plati da se neko uči na sebi, na meni, na vama, i da vi to još finansirate i da budete srećni i zadovoljni klijent. Nekako nije realno. I zaista morate da donesete jedno veliko znanje.

Ivan Minić: I iskustvo, praksu.

Žaklina Nedeljković: Realno, praksu. Posao medicinara je takav da ako vi ne radite nešto dugo, zaboravljate. To je kao vožnja bicikla, vi znate da vozite biciklu. Kad sednete posle 30 godina na nju, vi ćete pasti, ali naučićete iz petog, šestog, puta, vratićete se brzo u rutinu. Ali rutina je naše iskustvo. Redovan rad sa tim da kažem medicinsko-tehničkim stvarima: infuzija, špric, injekcija, kateter… Morate da imate taj osećaj u rukama, jer vama je zadovoljan klijent posle i preporuka. Kažu: „Došla je sestra, uradila je to, nit sam osetio, nit me bolelo.“ Ne možete da imate pacijenta kod koga dođete besni, ljuti, neraspoloženi, ljuti zbog gužve u saobraćaju… Ta gužva ostaje ispred vrata. Vi morate da uđete kod njega sa lepim rečima, sa osmehom, sa pozitivnim stavom i to im je 50% boljitka, ne kažem izlečenja. Ne mogu svi da se izleče, ali 50% boljitka je taj pozitivan stav koji ja prirodno posedujem. Imam tu neku energiju koja prija ljudima kojima pomažem.

Ivan Minić: Da li ste razmišljali da proširite tim? I koji bi bili uslovi za to? Koji su koraci koji treba da se dese da bi do toga došlo? Sa kim sad sarađujete od ljudi, koji su najčešći spoljni saradnici?

Žaklina Nedeljković: Moje neko to profesionalno razmišljanje vođenja biznisa je bilo ovako: hajde ja da probam, da vidim, da vidim šta ja mogu tu da uradim, kako će sve to da se razvija. Ono što sam imala kao informacije su to da, znate i sami, prve tri godine, ko opstane, opstao je i kasnije. Da vidim te tri godine kako će da ide. Odnosno, ja sam dala malo duži rok: 3 do 5 godina. Ja sad, počela sam u maju 2015, znači 4 i po, u petoj sam, privodim tu petu godinu kraju, u maju zaokružujem. Upravo to jeste vreme kad sam ja zaista osetila da moram neku promenu da uradim. Sam posao je donosio tu potrebu za nekom promenom. Onaj veliki korak koji se opet nametio sam po sebi, jer je došlo vreme za to, kao što ja kažem: “Sve u tvoje vreme, ne tad kad ti hoćeš nego tad kad dođe vreme.“ Moja ćerka je moj prvi saradnik, koji će, najverovatnije, od Nove godine, kad još završi neke edukacije na kojima je trenutno, biti neko ko će se zvanično pridružiti mom timu, odnosno timu koji ćemo praviti. Šta je veličina tog našeg širenja? Ona je završila marketing i master na FON-u iz upravljanja ljudskim resursima. Ja bez te vrste pomoći neću moći da radim više od onoga što mogu. I dan traje određen broj sati, i godina traje koliko… To je sve fizičko ograničenje. Ona će mi pomoći malo u pozicioniranju, u kontaktima sa ljudskim resursima, u pravljenju neke druge vrste baze saradnika i onda ćemo videti kako će se to odvijati. Moja sve veća želja je, kroz ovo petogodišnje iskustvo, mislim da i jeste vreme za to, da ja polako prelazim u mentorske vode. Da to nagomilano i znanje i iskustvo prenosim mlađim generacijama, što je bila i početna ideja da ja organizujem kurs za negovateljice. Međutim, osnovni uslov koji zakon postavlja, da bi bilo kakav kurs bio registrovan, moram da postojim pet godina. Nekako se to sad ispunjava.

Mentorstvo i pokretanje staračkog doma

Još jedno proširenje posla u nekom dobrom pravcu bi bilo da iz te kućne nege ide dalje. Jer takva i potreba postoji, ljudi u kućnim uslovima mogu da se zbrinu do jedne određene granice, dokle to dozvoljavaju kućni uslovi. Kad taj nadzor u kući prevaziđe mogućnosti, vi morate negde da smestite pacijenta, bilo da je to starački dom, bilo da je neka bolnička ustanova. Nekako sled stvari bi iz kućne nege bio da ja organizujem neki starački dom, gde upravo te krijente mogu da prihvatim i na neki drugi način. Međutim, tu sam negde još uvek u dilemi da li to zaista da pokrećem. Jer ja sebe smatram, da kažem, ostvarenom ženom, sve je tu: deca, kola, privatan posao. Ali tu je i 51 godina. Ti ciljevi ne treba da budu megalomanski do kraja života, nego prosto da vi realno dođete do toga šta su vaše mogućnosti, kako vi da dođete do svojih ostvarenja, svojih želja i da balansirate između i posla i svog zdravlja i vremena koje vam sve više i više treba za sebe samu, jer vi ako krenete da radite, možete da radite i 36 sati u 24 sata. Privatan posao je jedna centrifuga koja se ne zaustavlja, koja stalno se vrti. Vaše je kad ćete malo da izađete iz nje, pa da se vratite, odnosno kako ćete da organizujete to svoje slobodno vreme i da neke vaše potrebe za odmorom zadovoljite. Ta želja za staračkim domom se javila, a on je isto jedna zahtevna investicija. Ja imam dovoljno znanja da to mogu profesionalno da vodim, ali je pitanje svrhe svega toga. Da li mi treba još jedan posao kojim ću dodatno na taj način da se opteretim. Sa druge strane, ja nekako više naležem lepšim stvairma. Ističe se ona moja potreba za mentoringom, potreba za kretanjem i ta neka dinamika što sam stalno negde po gradu Beogradu. Nekako univerzum mi je doneo tu edukaciju za menadžera projekata Evropske unije, koji realizujem pod pokroviteljstvom isto jednog udruženja poslovnih žena, ali koje se zove „Biznis na štiklama“. Udruženje se bavi promocijom zdravog života. Nekako su mi oni došli sa tim pokretanjem edukacije, i ja negde sad tu sebe vidim: da spojim onu ideju kursa za negovateljice, promene svesti društva o starosti i o starenju i da uradim neki možda malo veći projekat kad budem uspela. I projekti imaju neke svoje korake, razmišljam tome kako da uopšte svest društva promenim, da se pripremaju ljudi za starost, da u nekom momentu krenu da se pripremaju i ekonomski i materijalno i tehnički. Jer zaista u tim kontaktima sa porodicama ja vidim gde su problemi. Ostanu dvoje starih ljudi u stanu od 130 kvadrata koji ne mogu više ni da održavaju ni da čiste, niti ima ko da im pomogne da nešto drugo urade tu. Ostanu ljudi sa malim penzijama, u malom stanu, starost stigne, opet nema ekonomskih mogućnosti da se neki kvalitet života do tog privođenja, ja kažem da je smrt sastavni deo života. Svi mi odlazimo na neku tu stalnu adresu. Ja se šalim čak često da niko nije ostao ovde i niko se nije ni vratio. Naši putevi su zacrtani dok smo tu, da provedemo kvalitetno taj život, da starost isto kvalitetno privedemo kraju i tu jeste ta kvaka kako naučiti ljude da kad su mladi razmišljaju šta će da rade sa 60, 70 godina. Po sistemu svi misle: „Kad to dođe videću.“ Ali onda to dođe i zatekne. Najčešći pozivi pacijenata su: „Jao znate, tata, mama, moždani udar, pad, prelom kuka, mi nikad nismo imali priliku da se sretnemo sa tim, ne znamo šta da radimo.“ I to mi i jeste veliki deo posla da odem da pogledam celu situaciju, da pogledam medicinsku dokumentaciju i da dam neki pravac da li je realno da ako se jedan čovek brine o nepokretnom pacijentu, taj pacijent ostane sam u kući 18 sati dok se taj neko ne vrati. Ili mora da se smesti na par dana negde u starački dom pa da se vrati kada se stvore uslovi. Nije da sve može u kući da se uradi. I tu jako puno pomognem, tim savetodavnim delom koji pravac da se hvata da bi se pacijent maksimalno obezbedio i u mentalnom smislu i u fizičkom. Rane od ležanja – dekubitus, to je oblast kojom se ja posebno bavim i specijalizujem. Ako nemate uslove, ako imate krevet bakin ili dekin koji je star maltene koliko i oni, iz koga oni neće da izađu, jer su emotivno vezani za taj svoj krevet, imam i tih situacija bezbroj na terenu. Vi morate da im objasnite da njima u tom momentu treba bolesnički krevet, hidraulični, koji se podiže, ide levo, desno, ima ogradicu da ne padne pacijent, dole, ili je noću uznemiren, ili mu je bolest takva, i ti padovi znaju da budu okidači za neke mentalne promene. Javljaju se strahovi da im se to ne desi. Tada moraju da promene uslove boravka. Ne može da ostane baka na propalom dušeku, jer će dobiti rane od ležanja. Mora da se uzme i antidekubitalni i pravi bolesnički krevet. Porodica naravno nađe način to da uradi. Ali, kažem, to su mi isto česte situacije koje imam. Ja mislim da mi ostaje, dala sam sebi rok neki do kraja ove godine, da vidim kako ćemo i u kom ćemo pravcu ići dalje. Ta ideja o staračkom domu mislim da negde polako izlazi iz mog plana i da se okrećem više tom projektu o starenju. Jer mi je želja da pomognem. Dobiću, da kažem, pravu pomoć, odnosno, imaću porodičnu firmu kad se možda sledeći put budemo videli. Onda ću možda da pričam o tome kako je bilo kad sam počinjala sa članom porodice. Da li je to to što jesam – za sada zaista jeste, čak sam i više iznenađena. Mnogo više dobijam nego što dajem sad u toj početnoj saradnji sa ćerkom gde ja nju pripremam za neku našu zvaničnu saradnju.

Ivan Minić: Žaklina, hvala. Mislim da je priča divna i da može možda da pokrene neke ljude da nije kasno da u 35, 40, 45 godina razmišljaju o nekoj drugoj karijeri, o promeni karijere. To možda pokrene neke ljude koji su u zrelim godinama da možda istupe iz nečega što je dobro plaćeni posao, ali ih jede iznutra i da pokušaju da naprave nešto svoje što toliko žele. Ali da im i objasni da taj proces nije takav da istupiš, iskočiš i šta sad? Već bi bilo dobro da se ipak malo pripreme za sve to i da nauče razne neke stvari koje ste Vi učili tokom cele pripreme za karijeru koju sad imate.

Žaklina Nedeljković: Mi imamo zajedničku prijateljicu, Kristinu Ercegović, ja imam njenu knjigu „Sam svoj gazda“. Kad sam otvorila ambulantu pre 5 godina bilo je komentara: „Jao, ti si svoj gazda, ti sad možeš šta hoćeš.“ Možeš, ali na svoj sopstveni račun. Ako ne odeš da uradiš za šta te pacijent zove, ti nećeš ekonomski završiti mesec pozitivno i nećeš moći da izdržvaš sebe. Nije to baš tako „sam svoj gazda“, ali jeste na svoj račun. Ja posle 5 godina kažem da je meni posao „gazda“. Kako mi nalaže posao, ja tako i radim. Više ne možete da pravite ono hoću-neću, ili baš me briga, u privatnom poslu nema „baš me briga“.

Ivan Minić: Naročito u poslu u kome ljudi zavise od vas.

Žaklina Nedeljković: Jeste. Tu morate da ostanete maksimalno profesionalni, da imate sluha, da budete dostupni kada se desi zavisna situacija, a sve ostalo organizujete prema svom poslu. To barem ja sad trenutno radim, dok eto, ne uđem u te malo drugačije vode i dok ne postavim još te stvari onako kako bi zaista trebalo. Ali to je opet neki novi početak, što ja umem i to da uradim. Možda tamo iza Nove godine će biti neki novi početak nečega, pa ćemo opet za pet godina da pričamo o tome gde smo bili kad smo imali nešto, pa smo sad još nešto sledeće pokrenuli. Hvala Ivane svakako na ovom učešću. Bilo mi je i zadovoljstvo i zahvalna sam ako i na ovaj način mogu da pomognem nekome, tu sam naravno za svaki savet i za svaku pomoć, koliko je do mene i koliko ja mogu.

Ivan Minić: Nastavljamo akciju koju smo uveli pre nekoliko epizoda, da na kraju svake epizode najavimo koju ćemo knjigu podeliti ovaj put. I ovoga puta tri knjige: Set Godin „Plemena“. Sjajna knjiga. l mislim da je nešto što svakom preduzetniku i onima koji razmišljaju da krenu uopšte tim putem, može da donese neka zanimljiva saznanja, informacije i da upali možda neke lampice koje trenutno nisu upaljene. Kao i do sad, ako ste zainteresovani da dobijete knjigu od nas, u komentarima na Youtube-u napišite to, i kad prođe nedelju dana, kad izađe sledeća epizoda, mi ćemo od prethodne epizode skupiti sve koji su se prijavili, metodom slučajnog uzorka izabrati troje koji će dobiti knjigu na kućnu adresu. To je neka praksa koju smo pokrenuli, koju ćemo nastaviti sigurno barem još desetak epizoda. U zavisnosti od toga kakve vaše reakcije budu, možda to bude i neka trajna praksa. Mi bismo voleli. Ali za to je ipak potrebno da vi pokažete interesovanje. Još jednom hvala na gostovanju, nadam se da je i vama, slušaocima i gledaocima priča bila interesantna i inspirativna. Ako i možda nije nešto u čemu ste se pronašli, onda ste makar pronašli jednu osobu koja može u nekim životnim situacijama jako puno da vam pomogne i olakša. Mislim da to isto nije loš ishod slušanja jednog podkasta. Kao i do sada, molimo vas da sve svoje kometare, ideje, predloge, pošaljete na za to predviđena mesta na društvenim mrežama, a mi ćemo se truditi da i dalje pričamo neke sjajne priče i vidimo se i čujemo za nedelju dana.