EP044: Igor Jović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 44. epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a moj današnji gost je Igor Jović, direktor City Expert-a. Dobro došao, Igore.

Igor Jović: Hvala ti na pozivu, velika je čast biti ovde tvoj gost.

Ivan Minić: Zašto je Igor došao ovde? Razlog je vrlo jednostavan. Pre nekoliko godina je sa kolegama i prijateljima formirao nešto što je suštinski potpuno promenilo tržište nekretnina u Srbiji. Odnosno, uveli su jedan novi, moderniji, neuporedivo kvalitetniji pristup na tržište nekretnina, koje je bilo prilično nestandardizovano i, da kažemo, sa strane interneta nedovoljno ozbiljno, u tom nekom periodu. E sad, hajde da probamo da predstavimo samu platformu, odnosno, kako bi ti u nekoliko rečenica objasnio šta je to City Expert?

Šta je City Expert

Igor Jović: Napravio si, svakako, dobar uvod. Suština City Expert-a je da je to jedinstveni servis za promet nekretnina, koji u pravom u fokusu ima korisnika koji živi u 21. veku i koristi internet i moderne tehnologije, kako bi olakšao svakodnevne poslove. Tržište nekretnina je dugo vremena stagniralo i oslonilo se na principe koji su pre više decenija postojali. Možda i jesu agencije za nekretnine prešle sa oglašavanja u dnevnim novinama na internet, ali i dalje je to sve ostalo na nekom ljudskom radu i toj nekoj netransparentnosti koja je generalno bila vezivana za celu industriju. Naravno sa visokim cenama same usluge, budući da se ovaj rad zasnivao isključivo na pojedincima, tj. agentima koji su pružali te usluge. Tako da naša cela ideja jeste bila od samog starta da napravimo jedan servis koji će se zasnivati pre svega na tehnologiji, a ta tehnologija će da omogući ljudima koji rade, da pruži tu uslugu kvalitetnije, brže i transparentnije. Pri tome, štedeći ljudima i novac u celom tom procesu. Jer, ako je išta internet danas doneo, doneo je to da mnoge stvari mogu da se rade daleko jeftinije, nego što je to ranije bila situacija.

Ivan Minić: Ono što je meni ključno u celoj priči je činjenica da, ti kada dođeš na listing na City Expert-u, imaš gotovo sve informacije koje su ti potrebne da doneseš odluku. Tačno vidiš kako izgleda taj stan, vidiš svaki detalj, bilo kroz walkthrough, bilo kroz slike. Imaš sve dodatne informacije koje su ti potrebne. Upravo najveći problem svih drugih portala i agencija je u tome što se oslanjaš na neki vrlo šturi opis, i ako postoje neke slike, to je nekoliko vrlo loše kadriranih slika niske rezolucije, na kojima ti, zapravo, ne vidiš ništa o tom prostoru, stanu, kancelariji, čemu god. Imaš puno praznog hoda. Ja se sećam kada smo mi prvi put tražili kancelariju, sad ima tome više od deset godina. Mislim da sam obišao sigurno pedeset stanova, jer svih tih pedeset stanova se po onome što piše i onome što ti agent kaže na telefon, savršeno uklapa u ono što je nama trebalo. Dok se u realnosti možda tri, četiri uklapalo, ali se kod nekih nismo dogovorili, najčešće iz razloga finansija. Dok smo kod jednog uspeli da postignemo ceo taj koncenzus, da je to pravo rešenje za nas. Ali, zapravo, jako puno je pokušaja, greški koje su iz čistog neznanja, činjenice da nemaš pravu informaciju, da bi na kraju došao do onog što ti treba. Mi tada, a ni generalno ljudi nemaju vremena za tako nešto.

Počeci firme

Igor Jović: Potpuno si u pravu. Sam početak City Expert-a jeste bio vrlo emotivan, jer je došao iz tog nekog ličnog lošeg iskustva prilikom traženja nekretnina, gde sam ja bio poprilično isfrustiran, kao neko ko je već tada radio 12 sati dnevno. Svako slobodno vreme želeo sam da provedem sa devojkom, ženom, prijateljima i slično. A onda si u situaciji da ti traženje stana odnese toliku količinu vremena, da si isfrustriran svaki put kada odeš i vidiš da to nije ono što si zamišljao i prosto budeš poprilično ljut na celu tu situaciju. Kada sam već završio ceo taj proces, proces traženja stana sa tadašnjom devojkom, današnjom ženom, to je bilo 2014. godine, i dalje me je ta frustracija poprilično držala, nisam mogao da se pomirim sa tim koliko sam vremena potrošio. Igrom slučaja upoznao sam tada Darka Lukovića, jednog od osnivača u City Expert-u, kome sam kao novom prijatelju ispričao kako mi je frustracija bila vezana za traženje stana. On je onako iz glave rekao svoju ideju, a super je lik i mislim da čovek ima uvek dvadesetak ideja u sakou. Rekao mi je tu neku svoju ideju kako on zamišlja da sve nekretnine mogu biti prikazane na jedan standardizovan način, gde, ne samo da bi postojala fotografija svake prostorije, nego bi ona bila uvezana sa mapom stana, tako da zaista možeš da stekneš utisak kako taj stan izgleda i pre nego što odeš da ga pogledaš. To je cela suština. Valjda sa tim negativnim iskustvom koje sam imao i emotivnim bolom koji sam osećao u tom periodu, kada mi je Darko ispričao tu ideju, mislim da mi je trebalo samo jedan dan. Sutradan sam ga pozvao i rekao: „Hej, hajde da idemo u ovo. Da ulažimo u to i krećemo.“. Iz jedne vrlo lične situacije je krenula cela ta priča. Imali smo nagon da napravimo nešto što će ljudima olakšati život. Da ne dozvolimo da ljudi ikada osete ono što smo mi osećali. Founding blok cele priče City Expert-a jesu bile te prezentacije. U to vreme je to bila prva inovacija koju smo videli kao potrebnu na ovom tržištu. Onda, kada smo krenuli u tu celu priču razrade, uključilo se još ljudi. City Expert ima šest osnivača, a to je prilično retko da jedna firma ima toliko osnivača. Pogotovo što svi oni dolaze iz najrazličitijih delatnosti, branši. Neki od nas smo se znali od ranije, neki nisu. Tako da je to bio jedan prilično čudan i dobar spoj ljudi u tom trenutku. Ali svi su bili gladni toga da napravimo zaista nešto što će promeniti način na koji ljudi u to vreme iznajmljuju nekretnine, jer nismo u tom momentu razmišljali preterano o prodaji. Bili smo jako mladi, niko od nas nije ni imao iskustva u prodaji nekretnina, tj. u kupovini. Cela ta priča je tako i krenula. Tokom 2014. godine, polovinom te godine, smo Darko i ja krenuli, a tim se okupljao do kraja te godine. Razrađivali smo celu ideju, pričali smo o tome kako da rešimo sve te probleme. Mislim da je mart, april 2015. godine bio datum kada smo krenuli sa radom.

Ivan Minić: Kao neko ko je iznajmljivao najčešće za kancelarije, i iznajmljivao stan na dan, ali kao neko ko je kupovao nekretnine, gledajući to sa strane, mislim da ste vi, kroz ovo što ste radili, to jako dobro adresirali.  To je industrija u kojoj ima para. Postoji nekakav realan novac koji dođe kao posledica toga što ste spojili kupca i prodavca, odnosno onoga ko izdaje i onoga kome je potrebna nekretnina. Ono gde je problem je broj koraka koji se desi u međuvremenu i broj pokušaja koji učini da ta količina novca jednostano nije dovoljna da možda to bude isplativo. Sećam se kada smo pričali kada ste vi bili još, da kažem, ne na početku, ali u nekoj ranoj fazi svega toga. Imali ste neke zanimljive statistike koje su meni bile fascinantne, a to je da ako je u prosečnoj nekoj situaciji u kontaktu sa agencijama potrebno možda 10, 15, ili u mom slučaju 50 obilazaka, u vašem slučaju tri, četiri su bila više nego dovoljna da svako nađe ono što mu treba, jer on dolazi sa vrlo lepim predznanjem o svemu. Naravno, nije isto dok ne dođeš i vidiš to zapravo uživo, ali nemaš ispričanu bajku, nego imaš vrlo konkretno iskustvo. Čak neke od stvari koje ste ubacili su mi bile posebno genijalne, a to su oni momenti koliko su računi i slično. To su sve stvari koje mogu da budu vrlo negativna iznenađenja.

Igor Jović: Naravno. Naš ceo koncept se zasnivao na tome da što više moguće informacija pružimo korisniku pre nego što zakaže gledanje nekretnine, i na taj način uštedimo vreme. Konkretno kada pričaš o toj statistici koliko ljudi gleda nekretninu, koliko ćeš ti kao zakupac pogledati nekretnina pre nego što se odlučiš da neku izmeniš, taj broj je dosta manji u izdavanju. To je trenutno 1,8 nekretnina koje čovek pogleda prosečno da bi iznajmio nekretninu, i to je zaista fascinantno. To je suština onoga što smo mi želeli da postignemo. Često imamo situacije, pogotovo sad u prodaji, jer je tamo ta brojka čak manja: 1,2. Toliko nekretnina kupac prosečno pogleda pre nego što se odluči da kupi. To je prosek, naravno ima i situacija gde je više nekretnina. Mi često imamo situacije, na primer, da nas prodavci, vlasnici nekretnina pozovu, nekretnina je objavjena dan, dva, tri na sajtu, i kažu: još uvek niko nije došao da pogleda konkretnu nekretninu, a druge agencije su mi poslale 15 kupaca. A naše pitanje je: „Pa, dobro, jeste li je prodali?“ Upravo se sve svodi na to da ljudi većinu posla u procesu traženja nekretnine mogu da završe online. Čak i ako za nešto nismo predstavili dovoljno informacijama, potrebna je neka dodatna informacija, mi se uvek trudimo da to pitanje rešimo pre nego što do samog gledanja dođe. To nam je tehnologija danas i omogućila kao i naš način rada, kako smo ga koncipirali.

Ivan Minić: U suštini, potrebno je da se sve otpimizuje maksimalno, da se uštedi vreme i vama a i onima koji treba da gledaju nekretninu i onda to izazove mnogo bolje korisničko iskustvo na kraju, nego što je uobičajen slučaj. Znam dosta ljudi koji su rentali stanove i koji su našli stanove zapravo preko City Expert-a i svi su bili u fazonu da je sada to već postao standard. Ali na početku je utisak bio: „Ovo je bilo mnogo bolje nego što bih očekivao“.  To je onda vrlo redak tip iskustva u bilo kojoj interakciji u Srbiji, sa kompanijama, naročito novim i mladim. Verujem da je i to doprinelo da momentum na početku bude dobar. E sad, rekao si da se skupila ekipa iz najrazličitijih oblasti i da ste se pripremili dobro na celu priču i odlučili da uđete u nju. Iz kog background-a si ti došao? Šta su neke stvari koje si ti doneo? A šta su neka predubeđenja sa kojima si došao, a ispostavilo se da to nije baš tako?

Igor Jović: Predubeđenja uvek ima, i konstantno se dešava da shvatiš da za neke stvari nisi bio u pravu. Mislim da je to vrlina preduzetnika, da se ništa ne uzima kao fiksno. Ništa nije fiksno. Treba da prihvatimo da ne znamo sve i da ćemo kroz naša iskustva i život učiti konstantno nove stvari i imati nova saznanja. Upravo je to prilagođavanje ključ svega. Što se tiče konkretno mog background-a, ne znam koliko daleko želiš da idemo u neku prošlost.

Ivan Minić: Mislim da je super da napraviš jedan trip down memory lane. 😀

Šta je bilo pre City Expert-a

Igor Jović: Budući da sam pre godinu i po dana postao otac, zaista sam u tom nekom periodu dosta razmišljao o tome kako je moje detinjstvo izgledalo, šta je to što mi je usadilo neke vrednosti tokom života. Jer, sada kada imamo tu savršenu ćerkicu koja se tek sprema za život, dosta razmišljam o tome kako da joj dam te vrednosti, kako da joj omogućim da živi život onako kako ona želi, što je za mene imperativ. Konkretno, u mom slučaju, ja sam veći deo mog detinjstva proveo baveći se sportom. Trenirao sam plivanje i nisam dugo vremena bio svestan koliko je to zaista imalo uticaja na moj život i kakve vrednosti sam zbog toga stekao. Ja sam prestao sa plivanjem početkom srednje škole i tada sam bio, mogu reći isfrustiran, misleći da sam potrošio poslednjih 9, 10 godina baveći se nekim sportom koji mi u životu  neće ničemu služiti, ali nije bilo tako. To me je naučilo nekim jako važnim lekcijama istrajnosti i upornosti. Tome koliko rada moraš da uložiš u nešto da bi dalo rezultate. Naučilo me je drugim stvarima, nekim vrednostima kojih nisam tada bio svestan. Jer pored samog sporta meni su, ja ću reći, najveća škola u životu bili roditelji. Obično preduzetnici imaju neku priču kako su imali dobrog uzora, otac im je bio preduzetnik itd. Moji roditelji nisu bili dobri preduzetnici. Bili su sjajni roditelji, jako posvećeni. Kad je taj sport u pitanju, ja nisam bio svestan vrednosti tog truda uloženog od strane mog oca da me dva puta dnevno vodi na treninge, sačeka da završim, vrati, i koliku je on žrtvu podneo da bih ja mogao da imam to iskustvo u životu. Moji roditelji dolaze iz nekog vremena koje je drugačije.

Ivan Minić: Kao i moji, kao i cela ta naša generacija.

Igor Jović: Većina te cele generacije ima jednu prilično pogrešnu životnu filozofiju: „Uči, završi školu, zaposli se, dočekaj penziju.“ Sve nekim stabilnim koracima, i kao da život već treba da ti bude predodređen. Već u srednjoj školi treba da odlučiš kako će ti život izgledati. Generalno, generacija poput mojih roditelja, je naravno tokom života bila jako malo spremna da rizikuje i da pre svega radi ono što će ih činiti srećnima. Uvek su se fokusirali na to da obezbede dovoljno za porodicu

Ivan Minić: Sigurna egzistencija.

Igor Jović: Sa jedne strane mogu da razumem. Verujem da moja generacija ne može danas da razume to vreme, kako je bilo imati dete devedesetih i slično, i kakav je to uticaj imalo na ljude. Ali upravo gledajući moje roditelje kako su se ophodili prema poslu, i u tom smislu prema životu mi je bila najveća lekcija kako treba se postavim i koje su neke vrednosti koje čovek treba da ima. To je, na primer, jedan od bitnijih razloga kada sam i odlučio da napustim plivanje, jer sam shvatio da to mene u tom trenutku više ne zanima. Nisam želeo više da provodim vreme radeći nešto što me ne zanima, iako je to značilo da ću ostaviti nešto u što sam uložio puno truda. Od tog trenutka, ta srednja škola zaista meni je bila prelomna, gde sam skupio hrabrosti i krenuo da radim stvari koje sam u tom trenutku želeo da radim. Radio sam mnoge stvari. Možda mi je prva bitnija stvar bila, da sam sa 17 godina krenuo, ali nisam još osnovao firmu pošto legalno to nisam ni mogao, ali čim sam napunio 18 godina sam je i osnovao. Bavio sam se event production-om. Tu sam, između ostalog, upoznao i Stefana Stojanovića, jednog od osnivača City Expert-a, sa kojim sam imamo neverovatnu avanturu tih nekih možda godinu dana tokom našeg rada. Imali smo, za godine koliko smo mi tada mladi bili, dosta velikih uspeha u tome što smo radili. Uspeli smo čak da dobijemo poziciju podizvođača za Insomniju global, koje je u to vreme radila Sensation White, kao najveći festival u zatvorenom i u Srbiji. To je bilo jedno ludo vreme gde smo zaista eksperimentisali, radili svašta. Stefan me je na neki način uveo u svet tehnologije. On je genije. Prvi real genious koga sam upoznao u životu. Čovek za koga ne postoji zadatak koji ne može nekako da reši.

Ivan Minić: Samo mu daj vremena.

Početak i rad u Fly Fly travel-u

Igor Jović: Da. Bilo je situacija da dođem ispred njegove gajbe, dam mu na papiru nešto što hoću da mi reši, a on kaže: „Ma ti si lud, ovo ne može.“ Zove me posle 2, 3 sata i kaže: „Smislio sam.“ Zaista smo razmišljali out of the box već tu, i to su bili neki prvi koraci koji su pokazivali jasno u kom pravcu ćemo ići. Ok, bili smo jako mladi, imali smo puno privatnih želja, ambicija i stvari koje su se dešavale, tako da smo taj biznis negde stavili po strani. Stefan je gurao neku svoju priču. Ja sam sa nepunih 19 godina upoznao osnivače Fly Fly travel-a, kompanije koja je nažalost bankrotirala u 2018. godini. Ali, imao sam tu neverovatnu priliku da dođem u kompaniju koja je zaista pomerila granice na tržištu, na toliko polja. Došao sam u kompaniju kada je imala svega 20 zaposlenih. Otišao sam iz nje kada je imala stotine zaposlenih i bila prisutna na sedam tržišta u regionu. Došao sam kao project manager, otišao sam kao direktor razvoja i neko ko je uz same osnivače činio u tom trenutku top management. U celom tom iskustvu sa Fly Fly travel-om sam imao priliku da se susretnem sa najrazličitijim granama delatnosti. Od osiguranja, gde smo napravili potpuno jednu neočekivanu stvar kada je u pitanju prodaja avio karata. Mi smo zamenili klasičan vid zarade koji su tada agencije za prodaju karata imale, stavljajući svoj tiket kao zaradu na cenu avio karata, koje su imale prema avio kompanijama. Mi smo izbacili taj ceo deo i uveli segment osiguranja, koji je napravio neverovatnu stvar. Mislim da smo u jednom trenutku imali 40% tržišta prodaje putnog osiguranja i to je bilo stvarno neverovatno. Pored toga, Fly Fly se nije bavio samo avio kartama. Pokrenuo je prvu privatnu akademiju za obuku kabinskog osoblja i pilota. To je bilo baš heavy zadatak, budući da je to ekstremno regulisana oblast. Ja nikakvo iskustvo u avijaciji nisam imao, tako da sam maltene morao za jako kratko vreme da sažvaćem zakone i sve principe po kojima avio industrija funkcioniše. U tome smo uspeli. Tu sam, između ostalog, upoznao i moju današnju ženu. Imali smo često šale tamo, pa su za nju govorili: „Eto, preko Fly Fly je dobila obuku, dobila, posao, dobila i muža“. 😀 To je bilo jedno fenomenalno iskustvo. Pored te akademije, ground handling service koje je Fly Fly pružao, pružao je i zastupništvo nekoliko avio kompanija u regionu. To je sve bilo baš jedno veliko iskustvo. Fly Fly je na neki način u to vreme bio startup. S time što ja tada nisam znao šta startup uopšte znači. On je imao sve premise i razmišljanja koje jedan startup ima, ali da niko toga nije bio svestan, kao ni zajednice koje postoje oko startup-a, ni mogućnosti koje oni imaju. Doduše, mogućnosti nisu bile velike u to vreme. To mi je bilo jedno zaista fenomenalno iskustvo i iz toga sam direktno izašao u City Expert, kao novu priču i nešto što me je osvojilo. Osećao sam veliku ambiciju, osećao sam da treba da promenim način na koji ljudi iznajmljuju ili kupuju nekretnine. To iskustvo koje sam imao u Fly Fly bilo od velikog začaja.

Ivan Minić: Došao si iz jedne industrije koja je ekstremno regulisana, ali je to bila dugi niz godina. Samim tim i ako postoje veliki zahtevi, ti znaš koji su koraci da dođeš do rešenja i da ih ispuniš. A ušli ste u nešto što je u jednom periodu bilo gotovo potpuno neregulisano, barem kroz neke ozbiljnije regulative…

Zakon o nekretninama

Igor Jović: Bukvalno se desilo tako da kada smo 2014. godine razrađivali celu ideju, nikakav zakon nije specifično regulisao tu branšu. U februaru smo osnovali firmu zvanično i bukvalno tih mesec dana pred lansiranje sajta, stupio je zakon na snagu. Kakav sad zakon, šta je sad ovo? To je nama bilo prilično dobro, jer bi loše bilo da smo krenuli bez toga, i da je onda naknadno zakon usvojen pa da smo morali, kao i većina tržitšta, da se prilagođavamo tome. Taj zakon nam je dao jasne smernice kako moramo da radimo. Nisam pobornik takvih zakona, ne verujem da delatnosti treba toliko da budu definisane. To je i slučaj u većini evropskih zemalja, da su zaista delatnosti poprilično slobodne. Regulisane su zakonima koji su opšti, poput obligacionih zakona, građanskih i slično. Ovaj zakon je bio nametnut iz prostog razloga što je i samo tržište agencija za nekretnine bio Divlji zapad. Niko nije znao šta radi i kako radi. Bilo je potpuno neregulisano. Neregulisani su bili finansijski tokovi i niko nije mogao da zna šta se tu dešava. Taj zakon je došao kao posledica toga. Nama nije bilo toliko teško da se prilagodimo njemu, jer smo bili novi, tek smo počinjali, i još uvek smo sve razrađivali. Ali verujem da je ostatku tržišta koji su tu postojali veoma dugo, to bio popriličan problem. Možda jedina kompleksna stvar kod tog zakona, koji ja i dan danas ne razumem, je zašto je tako regulisan. Cela ta delatnost agencija za nekretnine potpala je pod regulaciju zakona o sprečavanju finansiranja terorizma i pranja novca, čime se faktički ta branša svrstava u isti koš sa kladionicama, bankama, visokorizičnim, a uistinu zaista nije. Sve to od nas iziskuje neku dodatnu kontrolu samih korisnika: moramo da uzmemo lična dokumenta korisnika i slično, što je poprilično heavy.

Ivan Minić: Treba objasniti i korisniku da je takav propis.

Igor Jović: Pogotovo u Srbiji gde ti imaš situaciju da ministar izađe i kaže: „Ne dajte nikome lične karte, svašta može da se desi.“ Ti kažeš: „Pa ja moram da vam uzmem ličnu kartu da biste gledali stan“. To je onda poprilično kompleksno. Ali dobro. Mislim da kako god nije nam situacija toliko sada otežavajuća, niti je zakon nešto što nas preterano ograničava u tome da radimo. Moramo uvek da razmišljamo o tome kako da budemo sinhronizovani sa zakonom. Od starta kada smo pokretali firmu, imali smo politiku da sve radimo by the book. Krajem 2015. do polovine 2016. godine imali smo ozbiljne napade od strane drugih agencija sa inspekcijama, na svake dve nedelje, koje su se smenjivale. Tako da nas je to još dodatno nateralo da sve stvari koje nismo uradili u tom trenutku kako treba, posle toga budu apsolutno čiste. Do današnjeg dana to tako da održimo. Hvala im.

Ivan Minić: Hajde da probaš da mi predstaviš kako je bilo organizovano poslovanje bez da previše zalazimo u detalje i poslovne tajne. Ali, otprilike kako je izgledao proces za vlasnika stana, kako je izgledao proces susreta sa City Expert-om?

Samo funkcionisanje City Expert-a

Igor Jović: Na samom početku naš fokus, što se tiče same inovacije i te vrednosti koju dajemo je bio, pre svega, izražen na prezentaciji nekretnine i sajtu koji će omogućiti korisnicima da vide nekretninu u najboljem mogućem svetlu. Međutim, ostatak procesa u tom trenutku nismo previše menjali. Mi smo i dalje imali ljude koji su išli na gledanja, imali smo ekipe koje su slikale nekretnine. Ceo taj proces nakon što mi nešto objavimo na sajtu i korisnik vidi je bio poprilično sličan onom kako su agencije do tada radile. Mi smo to dosta unapredili. Imali smo call centar, dosta smo segmentisali to poslovanje i rolu agenta smo već tada razbili na nekoliko segmenata i različitih sektora koje smo u firmi imali, tako da budemo sigurni: 1. da možemo da iznesemo te kapacitete i 2. da možemo da pružimo kvalitetnu uslugu i da imamo uvek kontrolu celog procesa. U to vreme smo prilično bili blokirani kapacitetima, što nas je udarilo po glavi negde tek krajem 2016. godine, jer smo do tada imali poprilično abnormalan rast u broju izdavanja, u broju korisnika na sajtu i poslovima koje smo radili. Onda smo u jednom trenutku došli do situacije da smo rekli: „Ovo iziskuje na mesečnom nivou 10 novih zaposlednih, ako mislimo da rastemo“. To je bio veliki problem u to vreme. Kao i svaki startup, i mi smo došli u fazu pivotiranja, eksperimentisanja i traženja pravog modela kako možemo prevazići te probleme. Tu je bilo, naravno, puno pogrešnih pivotiranja, pogrešnih nekih pravaca i razmišljanja, da bismo došli do modela i biznis procesa koji danas imamo. On je maltene u potpunosti online, omogućava korisnicima da zakažu nekretninu, odu direktno na nekretninu da pogledaju sami sa vlasnikom, bez naše neke frikcije i našeg prisustva, jer je potpuno nepotrebno. A uz konstantnu podršku suport centra u kome rade agenti koji su zaista stručni za svaki od segmenata koji je potreban tokom procesa. Tako da smo: em rešili taj problem kapaciteta koji smo imali, em smo zaista podigli nivo usluge. Jedna zanimljiva statistika je ta da kada smo prodaju radili sa predstavnicima na terenu, tj. sa agentima na terenu, tada je jedan agent mogao da proda tri nekretnine maksimalno mesečno. To je maksimum njegovog kapaciteta, dok ode na sva gledanja, mimo gledanja komunicira sa kupcima i sve to je poprilično oduzimalo vremena. Sada imamo situaciju da jedan agent može 10+ nekretnina da proda bez ikakvih problema. Taj ceo segment i dalje razrađujemo i delimo ga na nove segmente, raščlanjujemo šta je tu pravni deo usluge, šta je konsultantski. To nam je zaista otvorilo vrata ka mnogo većem obimu posla koji možemo da podnesemo sa biznis modelom koji radimo.

Ivan Minić: Da bi došlo do toga da uopšte stan bude izlistan, potrebno je da ekipa obiđe, uslika stan, prikupi kompletnu dokumentaciju…

Igor Jović: Mi imamo tu tim fenomenalnih ljudi. Sve počinje od tima koji se bavi komercijalnim poslovima, mi ga zovemo komercijala. To implicira da se oni bave samo akvizicijom, a oni rade mnogo više od toga. Mi smo inovativan biznis model. Ljudima je često, koji nisu čuli za City Expert, potrebno jako dobro objasniti kakav je to naš koncept rada i kakve vrednosti dobijaju oni, upravo iz tog našeg koncepta. Ljudi su zaista fenomenalni u tome, oni žive našu viziju. Fenomenalni su u tome da prenesu poruku našim klijentima, kako bi pristali na saradnju i uvrstili njihovu nekretninu u našu ponudu. Onda, naravno, ide zakazivanje termina za fotografisanje, prikupljanje dokumentacije koja u izdavanju nije toliko kompleksna, ali u prodaji jeste, imajući u vidu kakvo je generalno stanje tržišta nekretnina u Srbiji, koliki je broj samo neuknjiženih nekretnina. Lako je kada znaš da je nešto neuknjiženo, mi to generalno ne radimo, ali i uknjižene nekretnine često imaju ogromne terete, probleme koji, ako ih u startu ne ustanovimo, mogu kasnije biti još veći. Kupac onda može doći u situaciju da je potrošio previše vremena misleći da će da pregovara za nekretninu koju može da kupi, a sutra se ispostavi da ne može iz XY razloga. To je jedan odgovoran posao. Dalje dolazimo do fotografa koji su faktički ambasadori naše firme, jer su oni jedini koji imaju uvek face to face kontakt sa vlasnicima nekretnina. Kad god pričam npr. sa prijateljima koji su koristili našu uslugu, uvek je komentar: „Kako su vam sjajni fotografi“. Taj tim ljudi je fenomenalan. To su vrlo kreativni ljudi, čim su fotografi, ali sjajna jedna ekipa ljudi. Kad oni završe svoj posao na terenu, kada fotografišu nekretninu, snime video, prikupe sve što je potrebno, onda imamo sektor postprodukcije koji radi magiju. Tu magiju je iskomponovao Stefan Stojanović, tako da je to neverovatno brz proces. Od sirovog materijala koji dobijemo u roku od 10, 15 minuta izbacujemo prezentaciju koja je jako dobra urađena sa produkcijske strane. To je zaista jedan proces na koji smo od samog početka ponosni. Stefan je u potpunosti zaslužan za to kako to funkcioniše. Tu se negde završava taj proces uvrštavanja nekretnine u samu ponudu. Nakon toga sve preuzimaju ostali sektori. Pre svega, sektor bilo da je za prodaju ili za izdavanje, radi sa vlasnicima na postavljanju prave cene, pravljenju prodajne strategije i slično, do vođenja samog kupca kroz ceo proces kupovine, pregovora i dolaska uopšte do kupovine. To je otprilike neki sled i kako to sve izgleda.

Ivan Minić: Koliko vam je vremena trebalo od trenutka kad ste zvanično ušli u celu priču, da, neću da kažem zauzmete dovoljan deo tržišta, nego da pokrijete dovoljan deo nekretnina da vi možete da kažete: „Ovo je ozbiljno sad, ovo je relevantno“? Jer, upravo to zahteva prilično veliki footwork za ekipu koja to radi. Kako je krenuo komercijalni aspekt cele priče, odnosno, koliko vam je vremena trebalo da postanete održivi?

Igor Jović: Mnogo smo planirali pre početka. Baš smo detaljno isplanirali kako će mesec po mesec sve teći. Kada smo lansirali sajt, prošlo je svega nekoliko dana, kada smo mogli da uzmemo taj plan i bacimo ga dole, pošto ništa nije išlo po planu. Sve je raslo mnogo brže nego što smo mi mogli da pretpostavimo. Ja sam, kada smo kretali, napravio neku predikciju koliko ćemo nekretnina izdavati narednih možda 12 meseci, ili do kraja godine, ne mogu da se setim. Niko nije verovao, čak ni ja sam, iako sam znao da nam je to neki cilj i da to želimo da postignemo. Ali sa vrlo malim oscilacijama, +5- smo pratili taj trend do kraja godine. Jako brzo smo rasli, i posle nekoliko meseci, možda 2, 3, imali smo skoro 20 zaposlenih. A plan je bilo da nas 6 osnivača radi, da imamo možda 1, 2 zaposlena i da se to polako razvija. Sve je bilo, samo ne polako. To je imalo i dobrih i isto toliko loših strana. Kada se nešto brzo razvija i raste, onda se dosta stvari razvija loše…

Ivan Minić: Ne možeš da iskontrolišeš.

Igor Jović: Nemaš vremena da staneš i sagledaš jedan segment koji si napravio, da li je to nešto dobro ili loše, a već ti dolaze sledeće stvari i rast se nastavlja. To je zaista bio jedan vrlo dinamičan period, pogotovo ta prva, 2015. godina.  Bila je poprilično ubitačna sa ritmom, kako smo rasli. Što se tiče samog unosa nekretnina, tu su zaista neverovatan posao odradili ljudi koji su u samom startu bili – Milana Mandić, Ena Hušedić. To su sve ljudi koji su bili bukvalno na samom početku i koji su toliko dobro znali da prenesu tu našu viziju. Prve vlasnike kad smo kontaktirali sve izgledalo tako što smo sedeli u maloj prostoriji, mislim da je bila 5×5, sa tri telefona i sa nama svima koji smo tu bili zgurani i sa nama ove koleginice koje su te prve pozive radile. Mi smo se od starta predstavljali kao kompanija. Znali smo da ćemo biti nešto jako veliko i rekli smo da smo došli da menjamo stvari. Stvarno smo se tako predstavljali, to je imalo dobar odziv kod ljudi, shvatili su nas ozbiljno.

Ivan Minić: Jedna stvar koja ovde kod nas generalno nije preterano česta: vi ste bili biznis koji je, a i dalje ste, održiv, koji raste, koji ima vrlo jasan biznis model i vrlo jasnu komercijalnu komponentu. Ok, postoji sa vremena na vreme eksperiment i sve ostalo, ali prosto je biznis koji jeste održiv. Ali ste vi takođe bili biznis koji je razmišljao o tome da traži investiciju za širenje i izlazak na druga tržišta i razne neke druge aktivnosti. Ovde obično ljudi ne razmišljaju o tome na taj način. Ovde ljudi razmišljaju o kreditu onda kad je već kasno. I o tome da eventualno treba na neki način investirati ili sopstveni ili novac prijatelja, ili novac nekog eksternog, onda kad je već najčešće kasno za to. Čini mi se da ste vi to uradili na vreme, sa dobrom namerom i da su to investitori prepoznali. Kako je uopšte došlo do toga da vi razmišljate o investiciji? Šta vam je bila ideja? Kako ste došli do onoga sa kim ste na kraju i realizovali investiciju?

Prvi investitori

Igor Jović: Moram da te razočaram. Nažalost, kao i većina ljudi u Srbiji, nismo bili svesni toga kakve sve opcije finansiranja postoje. Za nas je to bila poprilična nepoznanica da postoje neki tamo VC fondovi koji ulažu novac da se troši budući profit i da veruju da nešto zaista može toliko da poraste. Nama su opcije bile prilično ograničene što se tiče finansiranja, od sopstvenih sredstava koje smo prilično do kraja 2015. iscrpeli, do pozajmica od raznih prijatelja, kako bismo pregurali sledeći korak. Cela situacija i upoznavanje sa South Central Ventures-om, koji je danas naš investitor, je bilo potpuno neočekivano za nas. Mi jesmo razmišljali o tome kako da se finansiramo, ali nismo uopšte znali šta postoji, nismo znali šta je to što nam treba. Mislim da je bio decembar 2015. godine, kraj meseca, kada me je zvao Vuk Guberenić, osnivač Cargo-a, kome ovom prilikom želim da pružim podršku u borbi koju imaju, dakle, pozvao me je i pitao: „Šta radiš sutra? Hoćeš da pijemo kafu sa jednim potencijalnim investitorom?“ Ja mu kažem: „Kakav sad investitor, o čemu pričaš? Ali, hajde da se vidimo.“ Tada smo seli sa predstavnikom investicionog fonda. Oon je tek dolazio na tržište, a tad još uvek nisu ni jednu investiciju radili. Kada smo shvatili kakav je to koncept, otvorio nam se novi svet. Videli smo kakve su mogućnosti za ekspanziju i rast firme. Tad smo imali prvo upoznavanje, gde smo dobro kliknuli. Zatim smo imali period od pola meseca kada su naišli praznici i odmah nakon toga smo zakazali sastanak sa fondom, gde smo otišli u malo većem broju i konkretno pričali oko našeg biznisa. Imali smo gomilu pitanja za njih oko funkcionisanja VC fonda. Od tog trenutka stvari su se prilično brzo rešavale. Ono što sam shvatio jeste da investitori gledaju suštinu: da li neko rešava konkretan problem, da li taj konkretan problem dovoljno veliki da sutra može da preraste u ozbiljan biznis. I da li, naravno, je tim sa kojim pričaju sposoban da to iznese.

Ivan Minić: Koliko je uopšte moguće celu stvar skalirati? Jer, na kraju dana, na tome se pravi razlika u novcu koja je njima osnovni motiv. Ono što isto ljudi često kod nas ne razumeju je da, naravno postoje različiti fondovi, postoje različite faze investiranja u nešto, ali niko ne očekuje da će 100 od 100 biznisa u koji se investira biti ekstremno uspešan.

Igor Jović: 8 od 9, 9 od 10 nikad ne napravi ništa specijalno. Bar ne da mi povrati novac, a kamoli zaradi. Zato se to i zove kapital visokog rizika. Jer dovoljno je jedan mali procenat da uspe, ali da uspe ozbiljno, puta 5, puta 100, i da povrati, da zaradi celom fondu.

Ivan Minić: Šta je bila ideja sa kojom ste vi otišli? Kako ste koncipirali svoju ponudu prema fondu u smislu za šta vama novac treba?

Igor Jović: Inicijalno kada smo u tom prvom upoznavanju pričali oko toga šta je naša vizija, šta je naša namera i za šta bismo novac uzeli, šta bismo sa tim novcem uradili jeste bilo da želimo, pre svega, da otkrijemo kako možemo da dodatno promenimo sve, kako možemo da ceo proces dodatno optimizujemo, da ga napravimo da bude daleko skalabilniji od onoga što je u tom trenutku bio. I zatim, kako ćemo, kada ga napravimo skalabilnijim, da to izvršimo, i kako ćemo se proširiti na nova tržišta. Istina jeste da smo u tom trenutku znali da imamo određene segmente na kojima moramo da radimo, i za koje tek treba da otkrijemo kako da rešimo. Ali ono što su investitori kod nas videli jeste da nam je track record do tada bio u sledećem smislu: imamo problem, rešimo ga i viedli su da smo u tome prilično uporni. Iz tog razloga su odlučili da daju poverenje da ćemo pronaći taj biznis model, idealan koncept rada koji možemo da skaliramo na druga tržišta. U tom trenutku taj biznis model kakav jesmo imali je bio prilično težak za skaliranje, pogotovo sa gomilom agenata koji idu na svako gledanje i slično. 

Ivan Minić: Jedna od bitnih stvari koju ljudi takođe ne uzimaju u obzir u dovoljnoj meri kada je rad sa ozbiljnim investitorima i ozbiljnim investicionim fondovima u pitanju jesu kontakti, znanje i iskustvo koje ti uz to dobijaš. Ne dobijaš samo novac, dobijaš ceo jedan paket koji je u nekim situacijama možda i vredniji od tog novca koji dobiješ.

Igor Jović: Apsolutno se slažem sa tobom. Da dodam jedan kratak uvod: South Central Ventures je jedan od prvih VC fondova koji su bili prisutni.

Ivan Minić: Deo te ekipe koji vodi sada SC Ventures je pre toga vodio RSG kapital, dok nisu ispunili ciklus tog fonda i otvorili nešto novo.

Igor Jović: Tako je, oni nisu tada bili prisutni u Srbiji, tako da je ovo bio prvi put da je jedan investicioni fond prisutan ovde. Zaista su odradili fenomenalan posao. Cela ekipa koja stoji iza fonda je fenomenalna i vrednost koju smo dobili sa njihovim učešćem u radu kompanije je daleko veća od novca koji smo dobili. Jer oni su uvek bili neki sanity check – da li ovo što radimo ima smisla. Pivotiranja nisu laka, to znači da nešto probaš, nešto ne radi i to često može dosta da utiče na moral, na to kakva je dinamika tima i slično. Oni su tu odigrali ključnu ulogu da uvek budu kamen oslonac svima nama, da, šta god da radimo i kako god da neke stvari pogrešimo, uvek znamo da možemo da kažemo: „Ok, vraćamo se, idemo ponovo“. Cela ta ekipa iz fonda je fenomenalna. Jan Kobler, koji je managing partner u fondu je meni lično i celoj firmi bio, i jeste i dan danas, jako bitan partner. Vedran koji sedi u Hrvatskoj je fenomenalan lik i dosta mi je značio za razne stvari koje se tiču finansijskih konstrukcija i uopšte razmišljanja o tome kada je u pitanju koncipiranje biznis modela. Vuk Đukić koji danas više nije kod nas, odigrao je sjajnu ulogu i bio sjajna podrška. Danas imamo i novu pomoć od strane Predraga Predina koga znam već skoro dve godine. On je doneo jedno neverovatno novo iskustvo sada u fond, budući da je neko ko je radio za norveški Gelato kao biznis developer i otvarao razna tržišta, od Azije do Evrope i ima iskustvo koje je od neverovatne vrednosti.manje-više svakom startup-u koji mu je u portfoliju.

Ivan Minić: Ako pogledamo, pričali smo o periodu 2016. godine, danas je 2019, šta se u ovih nekoliko godina dešavalo sa City Expert-om, što na lokalnom tržištu, što u pokušajima i idejama kako bi moglo da se krene sa širenjem na druga tržišta? Odakle da se krene, kako na pravi način? Šta su ove tri prethodne godine donele?

Put razvoja firme

Igor Jović: Krajem 2016. smo morali da sednemo i ozbiljno krenemo da radimo na tome kako će naš biznis model izgledati, kako će izgledati i sam proces i usluga, da bi sve moglo da bude skalabilno. Od tog perioda, pa sve do pre godinu dana, do kraja 2018. godine, tad je sve bilo toliko dinamično i puno pokušaja, raznih ideja. Bilo je teško. Nije lako gledati u stvari koje se još uvek nisu razvile. Trebalo je razmišljati dovoljno unapred i imati smelosti reći: „Ej, mislim da je ovo budućnost i spreman sam da stanem iza toga i da na neki način i rizikujem poslovanje koje imamo, da bismo stvorili neku dominantu poziciju koja će moći da bude dugoročno održiva kao takva“. Taj sledeći period, 2017. i 2018. godine protekao nam je upravo u tim pivotiranjima, traženju pravog biznis modela. Sredinom 2018. smo napravili najozbiljniji potez, gde smo se prebacili na kompletno online poslovanje, i to je bio trenutak kad pritisneš dugme, udahneš i kažeš: „Ok, šta li će se desiti sada?“ Na našu sreću bili smo u pravu i naše razmišljanje i ideja i vizija su pokazali dobre rezultate. Naši strahovi da ćemo pasti sa poslovanjem, da neće to biti dobro prihvaćeno na način na koji smo očekivali, se nisu obistinili. Sve metrike tog trenutka krenule su poprilično gore, dok smo u isto vreme skinuli okove koje smo imali sa kapacitetima. Tada smo mogli da sednemo, razmišljamo i kažemo: „Sada je ovo nešto što zaista možemo da skaliramo“. To nam je bio ključni trenutak i taj period 2017./2018. Nisam siguran da li bi smo, koliko god bili uporni, istrajni, bez naših investitora i podrške njih mogli to da isteramo. Pre svega, rekao bih da i pre investitora i pre nas takvih kakvi smo, najbitniju ulogu u svemu tome su odigrali naši zaposleni i ceo tim ljudi koji je istrpeo sve te promene i aktivno učestvovao u njima. A promene nisu uvek bile lepe, nisu uvek bile lake. Danas kada se okrenem mogu da kažem da stvar na koju smo najponosniji su naši ljudi. To je ono što čini ovu kompaniju onim što jeste i to je razlog zbog kog verujem da možemo da idemo daleko napred na dalje.

Ivan Minić: Uvek je mnogo veći izazov promeniti nešto ako postoji sistem koji je već živ. Ti menjaš nešto, ali ono što je prethodno bilo mora da nastavi da funkcionište. Ne možeš da prekineš rad da bi promenio i video da li nešto funkcioniše. Nekako sve te stvari moraju da rade u paraleli a to je uvek, sa tehnološke strane izazov. Početak ove godine je značajan za vas i zbog toga što ste napravili taj korak na drugo tržište. Napravili ste i biznis u Sloveniji. Zašto u Sloveniji? Kako je uopšte izgledalo ono što ste ovde naučili, ono što ste ovde spakovali, kada ste probali da prenesete tamo? Šta su izazovi, šta su specifičnosti tržišta o kojima možda niste razmišljali u startu, pa ste se prilagođavali njima? Šta su saznanja sa tog tržišta?

Širenje poslovanja na drugu državu 

Igor Jović: Prvo, na pitanje zašto Slovenija: bili smo svesni da je to prilično izlazak iz zone komfora, i da je to nova stvar sa kojom se do tada nismo susretali. Koliko god hteli, nismo mogli ni da pretpostavimo šta sve može biti od problema i kakve sve poteškoće mogu biti na tom putu. Slovenija mi je iz te perspektive delovala kao idealno tržište, jer jeste malo, nije toliko veliki zalogaj, ali, sa druge strane, dosta je zdravije tržište od Srbije. Njihova ekonomija je dosta jača. Daleko od toga da je to tržište malo, u smislu potencijalnog prihoda koji možemo ostvariti. To je bio jedan od bitnih faktora, ali pored toga, presudan faktor nam je bio country menadžer do koga smo putem fonda došli, jer to nam je ulivalo jednu veliku sigurnost da krenemo u takav poduhvat, imajući čoveka za koga smo sigurni da može tako nešto da deliver-uje. Tu je fond odigrao ključnu ulogu jer smo, zahvaljujući njima, došli do Luke Lajovica koji je danas direktor u Sloveniji i moja desna ruka, neko ko preko 10 ili 15 godina ima svoju agenciju za nekretnine, a pre toga se bavio koorporativnim delom tog biznisa. On je neko ko je podjednako vizionar po pitanju budućnosti celog real estate-a. Neverovatno je to koliko ne spada u onaj tipičan profil čoveka koga biste očekivali iz te industrije. Luka je sada bitan deo tima koji nije samo za Sloveniju, već sa njim planiramo zajedno i nova tržišta. Iskustvo koje on ima izlazi van granica Slovenije.

Ivan Minić: Na neki način mislim da taj specifičan imidž nije toliko vezan za agente za nekretnine, koliko agente za osiguranje. Taj momenat baš nije sjajan. Tu kad naletiš na osobu koja je ok, to je baš veliko iznenađenje. Agenata za nekretnine je bilo mnogo, ali mislim da ih je ova regulativa koja je došla, dosta isfiltrirala. To više nije nešto što svako proba, pa ako uspe – ok. Nego već to zahteva da položiš neke ispite, da dobiješ licencu… To je proces na koji nije baš mnogo ljudi spremno. Mislim da to možda nije bilo loše u celoj priči. Odlazak u Sloveniju podrazumeva da, na neki način, je potrebno podeliti i vreme i sredstva i sve što uz to ide. Šta ti misliš da je za jednu i dalje malu firmu najveći izazov u tom slučaju? Ok, vi ste našli sjajnu osobu da to uradi, to jeste najveći izazov sigurno. Ali šta su ostale stvari oko kojih je trebalo napraviti ozbiljan iskorak iz te zone komfora koju si pominjao?

Igor Jović: Slovenija, iako nam je jako bliska…

Ivan Minić: I blizu, na kraju krajeva.

Igor Jović: Slovenija, iako nam je jako bliska i blizu, postoje poprilične kulturološke razlike. Postoje razlike u standardima i to sve povlači da moraš da imaš neko lokalno razumevanje svega. Jer drugačiji su drajveri, drugačija je dinamika tržišta, drugačije su potrebe korisnika. Upravo zato je ta prva osoba ključna na tom tržištu, jer može takve stvari da prenese. I ako je dobar fit sa menadžmentom kompanije, onda može na pravi način da usmeri i resurse i akcije ka postavljanju nečega što će donositi vrednost korisnicima. Bez preterivanja da smo bez Luke Lajovica krenuli sami da otvaramo Sloveniju i da smo rekli: „Kao i u Srbiji radimo sve isto“, to bi bila ogromna greška. To jesu možda finese, sitne stvari, ali one čine popriličnu razliku. Mislim da je taj segment najteži. I prilagođavanje njihovim zakonskim regulativama, ali taj deo nam nije toliko teško pao jer smo se toliko već izveštili u Srbiji sa konstantnim prilagođavanjem svim zakonima. Mi ne gledamo samo zakon koji reguliše branšu u kojoj radimo. Mi smo vrlo ažurni po pitanju svih drugih zakona o zaštiti podataka, ličnosti, pa na dalje. Nije nam toliki problem bio da shvatimo potrebe, da shvatimo GDPR koji je tada već stupio na snagu u Evropskoj uniji, i da se prilagodimo tome. Naravno, imali smo podršku jedne od možda tri najbolje advokatske kancelarije tamo, ali nije nam bilo teško da sažvaćemo potrebe i da se prilagodimo tome. To su možda neki od većih izazova. Sam proces zapošljavanja ljudi je, takođe, tricky u početku. Upravo zbog kulturoloških razlika. Navikao si da u zemlji gde posluješ gledaš određene kriterijume kada su ljudi u pitanju koji dolaze da rade kod tebe. Onda dođeš u zemlju gde su ti principi i standardi malo drugačiji. Imali smo neverovatne sreće da su svi ljudi koje smo okupili u Sloveniji oformili neverovatan tim. Obožavam kad odem tamo i vidim sa kakvom energijom rade i koliko je to mali ali jako efikasan tim.

Ivan Minić: Koliko vas sad ima u Beogradu, a koliko u Sloveniji?

Igor Jović: U Beogradu nas ima oko 40 u ovom trenutku, u Sloveniji trenutno imamo četvoro ljudi.

Ivan Minić: Dobro. Na neki način možda je i dobar primer, odnosno negde mi deluje kao da je i to jedan od razloga, upravo, osim što je zemlja bliska, što je blizu, ona jeste sjajan lakmus za EU. Regulativa u manje-više celoj EU je prilično slična, sa specifičnostima od zemlje do zemlje.

Igor Jović: U Srbiji smo se susretali sa mnogo nepoznatih stvari. Zakon je bio nov. Primena je bila pod velikim znakom pitanja i dosta je tu bilo neodgovorenih pitanja. Tu smo imali poteškoće kako da određene stvari rešimo. Onda smo došli u Sloveniju, koja je prilično uređena u odnosu na Srbiju, i u tom smislu nam je bilo lakše. Međutim, sama Slovenija kao zemlja unutar EU je jedna od onih sa najrestriktivnijim zakonima po pitanju konkretnih delatnosti. To nam je i dobra stvar jer smo najteži korak napravili. Dalje tržište koje planiramo je prilično fleksibilnije po pitanju regulacije same delatnosti. Opet, na kraju dana, sada kada smo to rešili jednom za Sloveniju, ostale su samo minimalne izmene koje trebamo imati od tržišta do tržišta, kada pričamo o regulaciji.

Ivan Minić: Neću te pitati koje je sledeće tržište zato što si već naslutio da će ih biti i da su to planovi.

Igor Jović: Jeste, nemam problem da sa tobom to podelim. Sledeći korak nam je taj da u narednih 4, 5 meseci otvorimo Zagreb. Ljubljana nam jeste bila testno tržište i pored nje ćemo svakako otvarati i dodatne regije u Sloveniji. Na taj način ćemo testirati taj način rada gde smo prisutni u jednom najvećem gradu u toj zemlji. Možemo da radimo u više većih gradova u toj istoj zemlji. Slovenija možda nije idealan primer.

Ivan Minić: Jer je blizu sve.

Igor Jović: Ne u tom smislu, nego je prilično centralizovana, mala je zemlja. Kao i Srbija koja je centralizovana u Beogradu i Novom Sadu, gde i jesmo prisutni. To je zemlja koju na dalje planiramo, i ono što je naša ambicija jeste to da imamo veći broj gradova u kojima možemo raditi, što se tiče jedne zemlje. Imaćemo bitnu fazu učenja u Sloveniji u narednim mesecima. Hrvatska nam je logičan sled. Vrlo je slična Sloveniji, a sa druge strane u nekim momentima i Srbiji. Logično mi je da zaokružimo tu celinu, da imamo Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Sa time završavamo tu našu ranu fazu ekspanzije koju gledamo kao testiranje, kao učenje. Nakon toga ćemo biti spremni da se upustimo u blickrig (Blitzkrieg) ekspanzije sa mnogo većim tržištima.

Ivan Minić: Za ove 4 godine prošao si prilično komplikovan put i vidim da ti nije žao. Vidim da si bio spreman na to i da si želeo. Možda nisi baš očekivao sve šta će se izdešavati.

Igor Jović: Moja žena ima drugi izraz: „Dovoljno si lud“.

Ivan Minić: Upravo sam to hteo da kažem. Mi kroz ovo što radimo na neki način pokušavamo da napravimo prostor u glavama ljudi koji ovo slušaju. Ljudi kao što smo ti i ja već ulaze u te stvari i nama ne može da se pomogne. Ali ono što bi nekako bilo sjajno je kada bismo imali manje otpora od ljudi koji su u našoj neposrednoj okolini, kada u to ulazimo. Kada bi nam manje ljudi reklo: „Nemoj to da radiš, ostani na sigurnom poslu, znaš li ti koliko je to rizično, koliko je to opasno… Hoćeš porodicu… Imaš porodicu, zašto bi uopšte tako nešto rizikovao…“ A na neki način mnogo je sve to lakše kada imaš podršku. Kada neko ovo sad gleda sa strane i razmišlja o nečemu sličnom u nekoj drugoj industriji, sigurno može da nauči. Jer sve ove naše priče, bez obzira na to što su vezane za specifičnu industriju, zapravo su vrlo primenjive na neku drugu. Možda nije nešto što može da se preslika. Ali ako je Radoslav pričao o Specialty kafi, o tome kako je gradio njeno tržište, ustvari govori kako je građenje svakog tržišta manje više isto. Da li je u pitanju kafa, vino, pivo, ili su u pitanju nekretnine, limo servis, naručivanje vozila koje nije taksi prevoz već je nešto drugo… Svaka od tih stvari negde zahteva vrlo sličan set svega, samo što su neke od njih možda brže a neke malo sporije. Iskustva i vrednosti su univerzalne, one koje su u celom procesu. Šta je tvoja poruka nekome ko razmišlja da uđe u nešto slično? I ako bi mogao da se obratiš njihovom neposrednom okruženju, šta bi im rekao, tj. šta bi voleo da je neko rekao tvom neposrednom okruženju kada si ulazio u to?

Igor Jović: Ja sam imao takvu situaciju kada sam osnivao City Expert: napuštaš dobru poziciju sa jako visokom platom i zaradom u godinama koje imaš, da bi otišao u nešto potpuno nepoznato, gde narednih X nepoznatog vremena nećeš primati ništa, jer ti si preduzetnik. Ljudi u Srbiji, nažalost, nisu imali toliko dobrih primera uspeha, da bi znali šta je ono na drugoj strani. Mislim da se tržište po tom pitanju, tj. svest ljudi polako menja. To mora ići polako i ići će tako sve dok ne bude bio dovoljan broj dobrih primera. Ali je možda bitnija od toga kultura kakvu imamo, možda ne samo u Srbiji. Dosta je ona zastupljena i na ostatku Balkana, tog nekog straha od neuspeha, od toga da se pogreši. Ovde u Srbiji neko će te nazvati ludakom, ako potpuno prihvataš taj rizik koji je jako velik da nećeš ništa napraviti, da ćeš potrošiti vreme, novac, zadužiti se… Taj mentalitet mora da se promeni, jer pogrešiti je sasvim u redu. Čovečanstvo ne bi išlo unapred da postoji konstantan strah od toga da se nešto ne pogreši.

Ivan Minić: Niko ne bi probao ništa novo.

Igor Jović: Da. To je neophnodno i mora da se promeni u našem sistemu školovanja. Deca moraju od malih nogu da uče da je okej i normalno probati nešto novo i da je okej rizikovati. Okej je ako doživiš neuspeh, da to nije kraj sveta, da to znači samo ako si pao, ustaćeš, obrisaćeš prašinu sa sebe i nastavićeš dalje.

Ivan Minić: I da ne moraju baš sva deca da budu vukovci. Postoji dovoljno ocena da se svi rasporede, ali ne samo na osnovu svog potencijala, nego koliko vremena žele da ulože u to da bi dostigli te ocene. Hvala ti Igore. 

Od prošle nedelje uveli smo jednu stvar, s tim što je prošla nedelja bila vrlo specifična jer nam je gostovao autor knjige koju smo podelili. Ali, odlučili smo se da za sve one koji nas redovno prate i one koji nas odslušaju zapravo do kraja, u svakoj epizodi podelimo po tri neka naslova. Ovoga puta delimo „Vodič kroz digitalnu transformaciju“ Dejvida L. Rodžersa. Sjajna knjiga. Nedavno je izašlja u izdanju Finese. Tako da, poštovani slušaoci i gledaoci, u komentarima na Youtube-u javite se ako želite primerak ove knjige, podelićemo tri komada. Nakon što prođe nedelja, slučajnim uzorkom ćemo izvući troje koji će dobiti. 

Tebi hvala još jednom što si došao, što si podelio ovu sjajnu priču. Ljudi, ako vam treba nekretnina, ako želite da izdate stan ili da uzmete stan pod rentu, ili da prodate nekretninu, ili da kupite nešto, ovi ljudi zaista rade nešto što je drugačije. Ovi ljudi, mogu da kažem, za razliku od velike većine ostalih, izuzetno da poštuju vaše vreme. Poštuju oni i svoje, ali pre svega poštuju i vas kao kupca i klijenta sa druge strane. Kroz svoj pristup prave razliku. Na tvojoj majici kaže: „Potpuno drugačiji od drugih“, što upravo jeste nešto što karakteriše City Expert, ali ja bih malo drugačije to napisao. Ja ne bih rekao „potpuno drugačije“ jer drugačije ne mora nužno da znači i bolje. A vi jeste mnogo bolji od bilo čega drugog što je na tržištu. 

Igor Jović: Nismo hteli baš da bodemo oči.

Ivan Minić: Hteli ste da budete skromni? Pa ne morate da budete. Hvala ti još jednom.

Igor Jović: Hvala i tebi puno na pozivu.

Ivan Minić: A vama hvala što ste nas pratili kao do sada. I da ponovim još jednom: u komentarima ostavite ako ste zainteresovani za knjigu. Do sledeće epizode skupljamo sve vaše prijave, a onda ćemo metodom slučajnog uzorka izabrati one koji će je dobiti na kućnu adresu. Hvala vam puno na pažnji i vidimo se sledeće nedelje.