Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, i idalje sam prehlađen i imam taj glas kao gospodin Tom Vejts, ali to sad nije važno. To vam kažem zato što će možda i ovog puta dinamika podkasta biti malo drugačija nego obično, jer ćemo morati da pravimo neke kratke pauze i slično. Vi nećete imati pauzu u slušanju, ali prosto da znate zašto je nekad promenjena dinamika razgovora. Za danas imamo jednu jako interesantnu temu, jednog sjajnog gosta. Moj gost danas je Saša Popović, osnivač „Uči slobodno“ akademije.

Saša Popović: Tako je. Dobar dan.

Ivan Minić: Sale, mi se znamo već dosta dugo, znamo se od samog početka te cele priče. Taj početak je bio prilično nevin i entuzijastičan. Doći ćemo do toga. Ja bih voleo samo da napravimo intro kroz to šta je bilo pre samog početka. Koje je tvoje obrazovanje? Čime si se ti u životu bavio? I kako si došao do ovoga što danas radiš?

Saša Popović: Pa da krenemo od samih početaka. Moj slučaj je klasičan slušaj. Sve je po redu, što kažu moje Nišlije: škola, fakultet, vojska, žena, deca. Diplomirao sam elektroniku u Nišu, radio sam u nekim privatnim firmama, uglavnom komercijalu, pošto sam diplomirao na mikroelektronici i komponenatama. Iščekujući neki posao u Philip Morris-u, igrom slučaja ponuđen mi je bio posao u školi. Pošto nisam imao šta da radim, leto se bližilo, trebalo je da bude raspust, komšinica moja me je zamolila da odem u tu školu, jer nisu imali koga da predaje informatiku. Mesec dana, pa onda dva meseca raspust, meni je to super bilo. Ja odem i tamo u toj školi upoznam jedne divne ljude, jedan divan kolektiv. Upoznam svoju buduću suprugu, odnosno sadašnju i ostanem u školi za stalno. U to vreme, 2005, 2006. godine, bilo je i lepo biti profesor. Plata je bila zadovoljavajuća, moglo je od toga lepo da se živi i meni je to tako odgovaralo. Radio sam u školi nekih tri, četiri godine. Onda je došla kriza, došlo je jedno dete, došlo je drugo dete, odnosno drugo je bilo na putu. Plata prosečnog radnika prosto nije bila dovoljna da podmiri ono što smatramo da je pristojan život. I onda su se, kao i većina ljudi, rodile neke ideje kako bismo mogli drugačije da zaradimo. Držao sam privatno časove matematike, to mi je išlo od ruke. Onda sam izračunao da koliko god časova držao ili ću zaraditi dovoljno, ili neću biti tu za svoju porodicu. A opet žena sa dva mala deteta – nije baš jednostavno bilo. I kao i većina ljudi, otvorite Google i ukucate: „Kako zaraditi novac na internetu“. To je cela priča. Izašle su dve opcije koje su bile interesantne i bile su najbolje rangirane, to je da prodajete stock fotografije, ili vektorske fotografije, i snimate na Youtube-u. Nije mi padalo na pamet da snimam na Youtube-u, a nešto sam znao u Photoshop-u. To nismo radili na fakultetu. Bilo je par lekcija o Photoshop-u u školi. Otkrio sam jednog divnog Amerikanca koji snima kurseve o Photoshop-u, zove se Di Mekland (Deke McClelland), na tada Lynda. Ja se zaljubio bio u taj program. Radio sam sve one zadatke koje je on dao, šta je sve program radio, meni je to bilo fascinantno. Prešao sam mnogo više od onoga što mi je trebalo da prenesem deci u školi, da naučim decu. Prosto sam bio fasciniran i opčinjen tim softverom. I onda, pošto sam znao Photoshop, hteo sam da probam u ilustratoru da radim stock vektore. Taj projekat je trajao jedno dva meseca. Kupio sam tablu, krenuli smo da radimo. Tada sam video da nemam talenta za to. Angažovao sam nastavnika likovnog koji je crtao olovkom, pošto on nije baš bio u dobrim odnosima sa kompjuterima. Onda smo to probali i nije išlo, pa sam odustao od tog projekta. Pošto sam radio u školi, onda sam video šta deca, ustvari, rade: u to vreme internet je bio mnogo manji i Youtube, ali stalno su gledali Youtube. Ponovio sam tu priču mnogo puta, ali meni je uvek interesantna, dve stvari su radili: ili su gledali kako da pređu neki nivo u nekim igricama, ili su gledali makeup tutorijale. Ako su bile devojčice, one su uglavnom gledale makeup tutorijale. Predavao sam osmom razredu, njima je to bilo interesantno, bližila se matura ali se bližio i završni ispit iz matematike. Te godine je prvi put uveden drugačiji oblik završnog ispita iz matematike.

Ivan Minić: O kojoj godini pričamo?

Saša Popović: Pričamo o 2011 godini. I onda meni padne na pamet ideja da povežem to sa onim što sam odavno pročitao, da može neki novac da se zaradi ako imate video snimke na Youtube-u. Usput bih pomogao deci. Zajedno sa decom smo tražili razne materijale na časovima informatike koji mogu da im pomognu, savremene tehnologije u obrazovanju. Međutim, na srpskom jeziku nismo našli ništa što bi njima pomoglo tada da spreme taj završni ispit iz matematike, i nekako sam povezao te stvari i rešio da otvorim kanal na Youtube-u. Ništa nisam znao o tome. Kad sam krenuo, nisam ni znao šta znači imati kanal na Youtube-u, pa sam onda provaljivao kako to sve funkcioniše. Otvorio sam ga početkom 2011. i počeo da snimam. Snimao sam na nekom malom mikrofonu i na službenom lap topu koji nije imao audio izlaz. Bukvalno nisam znao kako izgleda sve, dok ga ne objavim na Youtube-u. Snimio sam za nekih tri meseca celu zbirku za završni ispit i objavio na internetu. To je tako stajalo, i onda sam video da mali broj ljudi to gleda. Hteo sam da izreklamiram i jedino što mi je palo na pamet je to da pošaljem neke mailove nekim novinama. Poslao sam u desetak tih novinskih kuća, jedino mi je odgovorio Kurir. Rekao je da je to super priča i da će oni da objave u sutrašnjim dnevnim novinama. Sutradan odem ja na kiosk, u Kuriru priča na celoj strani: „Nastavnik iz Niša oštećuje profesore matematike“. Priča je takva da su okrenuli na negativno. Nije priča da je nešto lepo urađeno afirmativno, već je priča da sam ja nešto uradio, tako da privatni nastavnici matematike ostanu bez posla. To je prošlo nezapaženo i onda sam ja rešio da kontaktiram jednog poznanika koji je bio voditelj na jednoj niškoj televiziji. Plašio sam se televizije kao đavo od krsta. Dogovorili smo gostovanje, i ja sam razmišljao u poslednjem momentu da odustanem, baš mi je bilo frka. Međutim, otišao sam i to je bilo baš dobro. Posle toga nisu prestajali da zvone telefoni. Javile su se novinske agencije, televizije, i ta priča je dostigla nacionalni nivo. Bukvalno je došlo do drugog dnevnika. I tako sam ja postao poznat, 2011. kao nastavnik koji priprema učenike za završni ispit iz matematike.

Ivan Minić: Da objasnimo samo, način na koji si ti to radio je bio da si ti, da tako kažemo, na digitalnom parčetu papira pisao rešenja zadataka i objašnjavao ga kroz crtež gde je potrebno itd, to je izgledalo kad dete gleda, kao da gleda u svesku profesora koji mu objašnjava i pokazuje kako se i šta radi. Ceo tok je bio izveden, rečima ispričan. Ali vizuelno videlo se to kako se zadatak radi, nisi ti bio u prvom planu.

Saša Popović: Nikako ja nisam bio u prvom planu. U prvom planu je bio papir, a ono što se piše na papiru i moj glas koji ih vodi i objašnjava šta je ono što se trenutno dešava na papiru. Naravno,  radio sam istraživanja, gledao. U to vreme je i Khan akademija dobila neke silne nagrade. Nisam od njih dobio ideju, tek kasnije kad sam počeo da istražujem sam video da oni to rade. Ideja je da snimate ekran na kome pišete, preko grafičke table. Ne vidite se, ništa ne remeti pažnju deci. Jedino što vide jeste zadatak, papir, pisanje i čuju moj glas koji ih vodi kroz tok i način kako se rešavaju ti zadaci.

Velika popularnost i pregledi

Ivan Minić: Ja se sećam, u tom periodu negde smo se mi i upoznali. Taj kanal je bio jedan od najposećenijih edukativnih kanala na Youtube-u. Sećam se da je bila ta priča. Kaži malo više o tome. I sećam se još jednog detalja koji se od prilike u isto vreme desio, a to je da si ti dobio nagradu za način na koji si to izveo upravo od onih ljudi od kojih si učio.

Saša Popović: Da to je meni najfascinantija naučna priča. Jako se lepo osećam dok to pričam. Ali prvo, taj kanal je toliko bio popularan jer je bio u svim medijima. Mnogo dece je imalo problema sa završnim ispitom, pogotovo što je te godine to bila neka novina. U junu 2011. pred sam ispit, dobio sam onaj bedž broj 1 u trendingu, u kategoriji edukacije. Milioni pregleda nisu nešto što je fascinantno danas, desetak godina kasnije. U to vreme broj pregleda je bio zaista masovan. Druga stvar koju si me pitao jeste da, pošto sam i dalje nastavio da pratim tutorijale iz Photoshop-a, pratio sam blogove. Dik Meklan, koji je jedan od deset ljudi koji su u Photoshop hall of fame, je organizovao takmičenje za Photoshop tehniku. Ustvari, to je bilo organizovano u tri dela: za Photoshop, za ilustrator, i kombinovana tehnika. Ja prijavim način na koji radim te video lekcije, uz pomoć Photoshop-a, naravno. Kombinaciju Word-a, PDF-a i tako još nekih stvari i snimim na engleskom tutorijal kako ja, ustvari, snimam uz pomoć Photoshop-a te zadatke iz matematike, tutorijale. Pobedim na tom takmičenju. Nagradni fond je bio oko šest, sedam hiljada dolara, nešto u pretplatama za softvere, nešto u tehnici, ali to mi je baš ostalo u lepom sećanju. Pogotovo zato što je gospodin Mekland, prvo što je bio oduševljen, napisao je da u životu nije video da neko na takav način koristi Photoshop, i na osnovu te moje tehnike je sam snimio tutorijal koji se nalazi sad na LinkedIn learning-u.

Ivan Minić: Prolaze ispiti, kreće leto, pa onda kreće i nova školska godina, interesovanje lagano počinje da jenjava. To je svakako posao koji ima vrlo izražene sezonalnosti. Časovi matematike nikom nisu potrebni dok nije frka. Šta se dešava u tom nekom periodu? Ti si i dalje u školi, imaš negde rezultate sa ovim, ali tu nema nikakvog novca značajnog.

Saša Popović: Da. u to vreme je Youtube imao drugačiji biznis model. Da biste mogli da dobijete reklamice na svojim video klipovima, od kojih ustvari i zarađujete, morali ste da prođete ispit partnerski. Već sam zaboravio kako se to zove. Tako da od novca nije bilo ništa. To je bio čist entuzijazam i to je trajalo jedno godinu i po dana. Ja sam video da to što sam uradio je bilo stvarno fenomenalno i sledeće godine je poslužilo deci. U međuvremenu je devojka iz Novog Sada, koja je posetila globalni Ted, i čula priču o Khan akademiji, kada je došla ovde, iz novina je pročitala da tako nešto postoji i u Srbiji. Pozvala me je na Ted… Ivana Korom Pozvala me je na Ted u Novom Sadu, gde smo se mi upoznali tad i ti i Ivan Ćosić. Tada sam vas upoznao. I opet se zavrtela neka priča kroz medije, na osnovu tog mog Ted govora. U razgovoru sa ljudima tada sam shvatio da je to samo jedan deo priče, da je mnogo bolje da deca uče tokom cele godine, da imam materijale za nastavu koja se odvijala u školi tokom cele godine. Naravno, da biste to radili potrebna su neka finansijska sredstva. U redu je da mesec, dva, tri možete da radite pro bono, ali da se angažujete na godinu dana, morate da pokrijete neke troškove i logično mi je bilo da krenem kroz nevladin sektor, da pišem projekte, da pokušavam da nađem nešto novca koji će pokriti makar onaj deo za koji sam uzimao neplaćeno u školi. Jer nemoguće je raditi i u školi i ozbiljno se baviti tom produkcijom. Dobro mi je išlo. Posle nekoliko meseci sam uspeo da nađem načina da isfinansiram dva razreda. Snimio sam te video klipove. To je okačeno na sajt. Sam sam pravio sajt. Običan WordPress blog, sa nekim tabelama gde su dati brojevi zadataka. To je bilo baš dosta, u odnosu na današnje standarde. smešno, u to vreme. Išao sam kroz jedan projekat, pa sam onda pravio pauzu, pa kroz drugi projekat, i uspeli smo da nekako spakujemo to gradivo na sajtu. Sajt je imao oko 100, 120 hiljada poseta na mesečnom nivou. Dosta dece je to koristilo. U međuvremenu sam pokušavao da proširim projekat, da uključim više nastavnika, da uključimo više nastavnih materijala, međutim, u tom nevladinom sektoru se ja nisam snašao. Imao sam problem što radim u školi. I onda je bilo malo nezgodno uzimati neplaćena odsustva, pa se vratiti na posao, pa opet uzimati… Nije baš prijatno ni meni, ni direktorima. Imao sam čak i jedan momenat gde sam našao privatnog donatora, sa kojim sam se dogovorio preko telefona. On je uplatio izvesnu sumu, a ja sam uzeo šest meseci neplaćenih, ali onda je on prestao da plaća. Tako da sam ostao i bez zdravstvenog. Bilo je tu grešaka… Ako radite, radite samo sa papirima, samo na ugovor, nemojte ništa da verujete na reč. Ljudi imaju dobre namere, ali ponekad ih nešto spreči da to izvedu do kraja. 2014, tri godine nakon početka toga što sam počeo da radim, snimanje prvih videa, donatori polako gube interesovanje za finansiranje projekta jer, koliko sam ukapirao i takva je situacija da ljudi uvek hoće da finansiraju nešto što je novo. Da daju novac za nove stvari, ono što je uspešno, ispričana priča, bez obzira koliko ima korisnika, to nekom ko donira nije mnogo interesantno. Onda sam zapao u problem oko finansiranja celog projekta. U međuvremenu sam i u školi ostao bez posla. Radno mesto na kome sam ja radio se gasilo, ostao sam bez posla, projekat je ostao bez finansija i ja rešim da krenem u jedne preduzetničke vode. Nisam znao tačno od početka kako, ali sam rešio definitivno to da uradim. Pošto sam radio u dve škole, u jednoj školi dam otkaz i dva dana sam radio u jednoj školi, a tri dana preko nedelje sam radio na projektu. Finansirao sam se iz ličnih sredstava. Trošili smo ušteđevinu. Otprilike godinu dana mi je trebalo da uradim sve što mi je bio potrebno da okrenem model gde bi video lekcije bile besplatne na sajtu, a dodatni materijali bi se plaćali, a to su testovi, kvizovi. Kad gledate video, vi to sve ukapirate i sve vam je jasno, međutim to znanje vrlo brzo izbledi. Kao što ga vrlo brzo naučite, vrlo brzo izađe iz vas.

Ulazak u preduzetničke vode

Ivan Minić: Dok ne primeniš na nešto.

Saša Popović: Dok ne primeniš na nešto. Testovi su mnogo bitni za to da se to znanje primeni. Ono što ste videli primenite kroz nekoliko primera. To znanje onda ostaje mnogo trajnije deci. To mi je bila ideja da to bude freemium materijal, a da besplatne budu video lekcije. Tako sam zamislio taj svoj biznis model. Napravili smo sajt, otvorio sam firmu. Sajt je krenuo, broj posetilaca je i dalje bio ogroman, ali, prosto, para nije bilo. Nikako ljudi nisu bili zainteresovani za testove. Jedino što im je bilo bitno je da imaju video lekcije. Onda sam ja razgovarao sa raznim ljudima, rekli su mi da to uopšte nije feemium model, jer im dajete previše toga što je besplatno, da bi platili samo za testove. To mi je bila teška odluka da u jednom momentu zaključam video lekcije. Jedan deo je ostao besplatan i to su promo video lekcije, promo video materijali, gde mogu da vide osnovne stvari kako se rade iz matematike, a ono što je malo naprednije sam zaključao. Sajt se nalazi sada na adresi ucislobodno.com, radi na principu članarine. Mesečne i godišnje članarine. Pretplata.

Ivan Minić: Šta se dešava sa svim onim materijalima koje si uradio u periodu koji je iza tebe? Ti si u nekoliko iteracija unapređivao stvari na kojima si radio. Menjao stvari, ali materijal koji je bio na Youtube-u da li i dalje ima neke preglede, da li je i dalje dostupan?

Saša Popović: Deo materijala je ostao dostupan i dalje na YouTube-u i on i te kako ima preglede. To je nešto što ne zastareva. Tu matematiku su i naši roditelji učili, uče i naša deca. Deo je morao biti zaključan kako bi se sam projekat finansirao. Bilo je desetak profesora, nastavnika, ne samo u Srbiji, nego u recimo Srbiji i Hrvatskoj koji su radili slične stvari, ali niko nije uspeo da nastavi dalje, svi su stali, što je žalosno baš iz razloga što nije finansijski održivo.

Ivan Minić: I u onom momentu malo pre kada kažeš da je finansijerima interesantno dok je nešto novo, negde ideja svakog od tih projekata u koje se ulazi je da taj period finansiranja startni služi da se stvar učini održivom, i to je okej. Ali ovde pričamo o obrazovanju i o nekim materijalima koji nisu po svojoj prirodi predviđeni da budu nešto od čega će se zarađivati kroz te neke stvari. Ti si morao da sadržaj koji spremaš, na način na koji ga radiš morao si da prilagodiš tome da ga isplaniraš drugačije, da ga spakuješ, da bi mogao da napraviš uspešan pretplatnički model. Ti si u startu uzeo i uradio sve zadatke koji su u zbirci pripreme za završni ispit. Ovo nije to. Ovo su lekcije od prve do poslednje, koje se uče u školi. Dakle, ne rešavaš samo zadatke, nego bukvalno deci ispredaješ sve te lekcije. Hajde da sad napravimo jedan pregled stvari. Ti na sajtu sada imaš kompletnu matematiku za osnovnu školu i imaš deo fizike. 

Saša Popović: Do kraja ove školske godine će biti kompletna fizika na sajtu.

Ivan Minić: Kako su bila tvoja razmišljanja? Onog trenutka kad si postavio model kako treba, to je krenulo da bude komercijalno uspešno. Kako izgleda sezonalnost cele priče? Drugo, kakve su bile tvoje ideje o tome na koji način da priču razvijaš dalje? I kakva je bila interakcija sa korisnicima? Šta su sve tvoje obaveze sada kada imaš takvu platformu i pretplatnike?

Saša Popović: Moje obaveze su na prvom mestu da pružim podršku korisnicima. To je ono što je bitno. Dosta roditelja nije baš tehnički na tom nivou da izvrši plaćanje, da napravi na e-commerce platformi narudžbinu, plaćanje karticama i tim stvarima… To mi je na prvim mestu – podrška korisnicima. Vrlo često oni imaju neke probleme sa zadacima, specifičnosti koje ne mogu da nađu u video klipu. Trudim se da im pomognem. Takođe, presnimavam one video klipove koji nisu dobri, stari su, ne dopadaju mi se, nisam na najbolji način u tom momentu bio motivisan da objasnim tu temu i sada sam to pregledao. Ima i materijalnih grešaka koje sam ja namerno stavio, baš da bih pokazao deci da je normalno grešiti, ali da uvidite gde je greška. Pogrešiti nije strašno, to je cela ideja. Zato sam ih i ostavljao. Naravno ispod svakog videa piše, na kom minutu i sekundi se nalazi greška. Dakle, radim podršku korisnicima, snimam nove materijale i ono što je meni ustvari najveći problem je da sve radim sam, a to je i održavanje cele platforme za e-learning tog LMS-a.

Ivan Minić: Šta su bile tvoje ideje za nekakve naredne korake u kojima ima smisla razvijati ovu priču? Ime je takvo i brending je takav da u principu ne mora da bude limitiran samo na matematiku, i već sad nije, ima i fiziku. Ne mora biti limitiran samo na prirodne nauke, ne mora biti limitiran samo na osnovnu školu… Šta je neki feedback koji dobijaš, na koji način ti razmišljaš o narednim koracima? Jasno nam je svima da jedan čovek i dve ruke su vrlo ograničena količina resursa da se nešto napravi.

Saša Popović: Ideja mi je da prvo kompletiram matematiku i fiziku, odnosno matematika je završena, fiziku da kompletiram i da nakon toga možda krenem sa srednjom školom. Jer dosta đaka koji su prošli kroz osnovnu školu, stigli su u srednju školu, pišu u komentarima i pišu mi na Facebook-u da im fali moja pomoć.

Ivan Minić: Kada posmatramo tvoj subscription biznis kao klasičan biznis i zanemarimo sve ostalo, ti imaš životni ciklus korisnika od četiri godine.

Saša Popović: Tako je. Ako imam sreće da krenu u petom razredu. Jer dosta njih krenu u šestom.

Ivan Minić: Teoretski može da bude i pet godina ako negde omanu. J Ali, u principu, pričamo o maksimalno četiri godine razvoja i nakon toga oni izlaze iz priče. Naravno, stalno dolaze novi i to je okej, ali ne postoji neka akumulacija koja kaže: „Pa, dobro, ako krenemo sad i 50 godišnje, za 100 godina smo super.“ Nema 100 godina. Za četiri godine moraš da nadoknadiš onu prvu.

Saša Popović: Tako je. Ideja mi je da krenem i sa srednjom školom, sa matematikom za srednju školu. Tu su malo drugačiji izazovi. Ima različitih srednjih škola, dok osnovne škole su sve iste. Različitih programa, kako to podesiti deci u tehničkim školama, servirati neku matematiku koja se radi u matematičkoj gimnaziji, ili nekoj drugoj gimnaziji, nije baš pametno, izgubiću se u svom onom materijalu. Dobar deo toga realno nije potreban. Tu postoje neki izazovi koje treba rešiti i nakon toga mislim da je to neki od sledećih koraka – da nastavim sa srednjom školom.

Ivan Minić: Kako izgleda uopšte mogućnost da ti kažeš: „Sam trenutno sve radim“? U perspektivi, pričali smo, postoji šansa da to postane porodični biznis. Da i supruga svoj deo posla uradi kroz lekcije engleskog. Međutim, šta bi bilo potrebno da zna, na koji način bi bilo potrebno da razmišlja osoba koja sluša ovo? Njoj je to interesantno i želi da se javi, ima ekspertizu, tj. predaje to jako dobro i neka je, lupiću, hemija, geografija, srpski, u pitanju, šta god.

Saša Popović: Koji talenat treba da ima?

Ivan Minić: Ne samo talenat. Ja zaista vrlo iskreno verujem da većina ovih stvari koje svi mi radimo se dosta lakše rade kad imaš talenat, ali je u suštini zanat, da može da nauči svako ako se dovoljno potrudi. Ja sam programer pa razmišljam na taj način, sa tim nekim background-om. Možeš da napraviš algoritam za svaku stvar pa tako i za ovo.

Saša Popović: Radio sam sa nekoliko ljudi, nije baš tako. Neki ljudi prosto pred mikrofonom zaneme, izgube glas. Verovatno to može da se prevaziđe, ali način na koji vi predajete u školi, nije isti kao ovde. Na primer, imate background nastavnika, gde možete da ponovite, gde imate odmah feedback učenika na osnovu njihovih pogleda, njihovih reakcija, da li ste nešto dobro objasnili, da li je nešto dovoljno jasno, da li nije. Svega toga nemate ovde. Vi imate mikrofon ispred sebe, ekran i tablu po kojoj pišete. Recimo, šta ja radim: zamišljam sebe kao malo dete i samom sebi objašnjavam ono što tada nisam znao. Poenta je da ne ostanete nedorečeni, da ne kažete nešto što je više nego što ste hteli da kažete, da držite fokus sve vreme na onom o čemu pričate i da to bude kratko, jasno i da samo na osnovu onoga što ste jednom rekli, učenici, deca ona koja to gledaju, mogu to da ponove. Nije to tako lako.

Ivan Minić: Slažem se da definitivno nije lako. Imali smo epizodu sa Reljom Deretom, gde sam ja ispričao svoje iskustvo kao sportskog komentatora početnika. Iako mi nije javni nastup prirodan ni prijatan, kroz trening sam postao prilično vešt u svemu tome. Mislio sam da je to sasvim dovoljno, dok ne odeš u komentatorsku kabinu i shvatiš da ne postoji publika, nego si ti ludak koji govori u crnu kutiju. Ti treba da sve one ostale stvari pretpostaviš na pravi način, da bi osobi koja sluša taj prenos dao iskustvo kakvo treba. Ovde isto ti moraš da nađeš pravu meru u svojim pretpostavkama šta je ispravno, šta nije. I sigurno ćeš nekad pogrešiti, ali da uglavnom budeš na liniji sa tim. Da tvoje izlaganje bude pripremljeno, dobro strukturirano, ne bude preobimno, ne bude odlaženje od teme, digresije i ostale stvari. Nego da neko ko to možda na času sluša 45 minuta, ili dva, tri puta po 45 minuta, u 10 nauči sve što mu treba. I može da pusti ponovo. Može da vrati. Uvek može da vrati. Ali da to bude tako da sve bude jasno, precizno, nedvosmisleno, kao što matematika jeste.

Saša Popović: U tome jeste poenta, da ništa ne odvlači pažnju. Naravno, svi zadaci su se pripremili, gledaju se da to budu tipski. Osmišljavam svoje, zbog autorskih prava, sopstvene zadatke. Ni to nije lako, pogoditi brojeve tako da na kraju ispadne neka lepa cifra, da se ne izgubite u računanju i množenju i ne potrošite previše vremena na to. Kad se sve to lepo pripremi, naravno onda imate i pripremu ge šta pišete. Ne možete da pišete po celom ekranu. Zna se otprilike koji deo čemu služi, struktuiran je i ekran. Ja prvo prođem sam kroz taj proces snimanja videa. Nakon te pripreme, pripreme materijala, svega toga, pustim mikrofon, ili makar stavim slušalice da čujem sebe i prođem kroz ceo zadatak. Jednom sam, proverim da li imam dovoljno mesta na papiru. Ako nešto nije u redu, iskorigujem. Recimo, dešavalo se da u video od tri minuta, ja minut i po računam, što je besmisleno. Tu deca već gube koncentraciju. Izračunam pa kažem: „Ovo sam unapred izračunao za vas.“ Neke stvari preskačete kako bi user experience za učenika bio što je moguće bolji.

Ivan Minić: Šta su neke stvari koje si naučio od svojih korisnika?

Saša Popović: Od svojih korisnika sam naučio da pričam sporije. Prvi video snimci su bili dosta brzi. Bili su brzi jer sam imao strašnu želju da to snimim i hteo sam da to bude što pre. I onda kao da sam bežao. Pa sam jurio kroz te video lekcije, da što pre ispričam, kako bih na kraju pritisnuo stop dugme i izdahnuo nakon toga. To je jedna od stvari. Rekli su mi šta je ono od materijala što nedostaje, na čemu je fokus. Oni u komentarima to ostavljaju. Zatim sam ja posmatrao, gledao… Postoje neki zadaci koji nisu baš najbolje objašnjeni, ima više komentara, na koji način bi hteli. Onda mi kažu: „Nastavnica nam je to drugačije objasnila.“ Sve sam to pregledavao i ponovo presnimavao te videe, kako bi bili što kvalitetniji.

Ivan Minić: Nekako volim da stvari, gde to imamo priliku, i kada možemo, predstavim ljudima kroz cifre. Da li možeš da mi daš neke cifre koje su interesantne, a tiču se ovog projekta, od početka do danas?

Saša Popović: Na kakve cifre misliš?

Ivan Minić: Na neke koje su tebi drage i impresivne. Neki broj pregleda, korisnika, neke dobre ocene nekog zadatka, broj poruka koje si dobio od ljudi i šta je u njima? Šta su ti najdraži feedback-ci?

Od loših, do najboljih đaka

Saša Popović: Najdraži feedback-ci su kada dete, ili majka, ili roditelj mi napiše ne komentar ispod videa, nego poruku na Facebook-u. Preko njega najviše stižu takve poruke, gde mi se zahvaljuje od srca jer dete je imalo problema. Iz matematike je imalo dvoju u celom petom razredu i onda su u šestom našli, na preporuku, sajt i dete je krenulo da radi i sada ima peticu. Možda je najbolje u odeljenju. Takve poruke dobijam redovno, makar jednom mesečno. One mi daju snagu da kažem: „Ovo što radim je dobro, ovo nekom pomaže, ovo nekom znači, nekom će da ostane to u sećanju ceo život, kako je naučio matematiku.“ Živimo u velikim gradovima, ja živim u Nišu, ti si u Beogradu. Ljudi žive u malim mestima gde im nije omogućen pristup privatnim nastavnicima. Recimo, jedna žena, selo neko kod Kruševca, do prvog privatnog nastavnika ima 20 kilometara. Autobus ide tri puta dnevno. I hvala Bogu, u selu ima interneta. Možeš da zamisliš koja je to pomoć takvoj deci i takvim roditeljima? Cena, opet, je smešna i za naše prilike. Majka jedne učenice iz Beograda mi je rekla da oni više mesečno daju za taksi do nastavnika, nego za godinu dana korišćenja sajta. To su neki feedback-ovi koje ja dobijam, koji su 99% pozitivni. Imate i one dece koja prosto spamuju i troluju po Facebook-u i po Youtube-u. Njih i ne računam, samo ih obrišem. Ali uglavnom svi komentari su pozitivni.

Ivan Minić: Kada gledaš to kao biznis, a poslednjih nekoliko godina ga gledaš kao biznis od koga živiš, čime si se vodio da probaš da napraviš celu priču? Pre nego što smo krenuli da snimamo, sedeli smo nas dvojica i pričali generalno o raznim nekim stvarima kojima smo se i bavili i bavimo, i gde je šta i bukvalno malo smo se podsećali šta se dešavalo u nekom prethodnom periodu.  Ono što se meni mnogo sviđa kod tebe i kod nekih sličnih ljudi sa kojima pričam, a i ja sam negde takav, je ta ogromna količina istraživanja koja stoji iza raznih stvari. Kada si sam u nečemu, i imaš vrlo ograničene resurse za eksterne pomoćnike u tim oblastima, ti si taj koji može da donese svežu ideju. Ti si taj koji mora da nađe šta može da ima smisla. Ti si taj koji najčešće mora to da sprovede i proba. Šta su stvari na koje si naletao?

Saša Popović: To je prokletvstvo kada radite sami.

Ivan Minić: U niši kojom se ti baviš je bilo nekoliko raznih pokušaja toga, od kojih, faktički ni jedan nije opstao, iz vrlo jasnih razloga. Ono što jeste opstalo i što postoji kao model i toga ima, jeste držanje časova preko Skype-a. To uglavnom fukncioniše za jezike i slične stvari. Ljudi baš nemaju modalitet kako da objasne prirodne nauke preko Skype-a. Pišu na papiru pa pokazuju u kamericu, pa se to ne vidi, itd. Nije to baš neko rešenje, ali naravno postoji i za to, ali je komplikovano. Šta su bile stvari o kojima si ti razmišljao sad kada si preduzetnik, kada znaš da imaš biznis od koga živiš, ali koji treba dalje razvijati, koji vrlo ima izraženu sezonalnost? To sam te pitao, nisi mi odgovorio. Gde si sad, šta su naredni koraci, šta planiraš, šta bi voleo da se desi a da nije do tebe, ali bi voleo da se desi, ako može da se desi?

Saša Popović: Hajde prvo za sezonalnost da ti odgovorim. U ovom biznisu sezonalnost je itekako izražena. Za učenjem matematike preko leta niko nema potrebe.

Ivan Minić: Ima. 😀

Saša Popović: Takva deca retko i dolaze na sajt. Uglavnom su to neki dobri đaci kojima malo fali, koji nešto ne razumeju pa hoće još više. Biznis je faktički mrtav kad je raspust. Što je, sa druge strane opet, dobro, jer i ja imam raspust. Sezonalnost je takva da su septembar, oktobar i novembar najjači. Ta tri meseca pokriju ona tri meseca preko leta. Razlog tome je zato što počinje nova školska godina, ljudi kupuju godišnju umesto mesečnih članarina, i tad ima i većeg broja korisnika. Dolaze novi korisnici koji su peti razred. U oktobru kreću prvi pismeni zadaci, javlja se potreba. Roditelji istražuju za svoju decu. Meni su klijenti ustvari roditelji koji plaćaju to svojoj deci. Veliki broj njih u petom razredu čak i uči pa onda pokazuje deci. To je još jedna interesantna stvar. Znam na osnovu njihovih komentara, čak imam i neke prijatelje koji koriste sajt, i kažu: „Ja prvo pogledam da ja sebi objasnim, pa onda ja objasnim detetu.“ Ima i tog modela. Što se sezonalnosti tiče, pik je na oktobru kad je taj prvi pismeni zadatak, i onda lagano pada. U junu, julu i avgustu mogu katanac da stavim na firmu i da odem na more. A drugo pitanje sam zaboravio.

Ivan Minić: Šta su bili izazovi, neke ideje koje si imao, voleo bi da ih realizuješ, ali nije trenutak, ali možda postoji nekakav način, uz neku eksternu pomoć da ih realizuješ? Šta planiraš da uradiš, a šta bi voleo da uradiš?

Saša Popović: Sve sam istraživao. Sve sam morao sam da istražujem. E-learning u Srbiji, pogotovo u tom preduzetničkom modelu, ne postoji. Ili postoji u nekim tragovima. Postoje e-learning platforme koje koriste škole, fakulteti, međutim, to nije baš povoljno za onaj biznis model koji ja radim. Morao sam da istražujem sam, kompam internet, tražim, eksperimentišem. Konkretno, imam problem trenutno sa platformom. Ona na kojoj se nalazi sajt Uči slobodno se više ne razvija i moram da pređem na novu platformu. Nemam koga da pitam ovde, developeri se ne bave takvim stvarima i njih nisam našao. Mogu oni da naprave ono što im ja kažem, ali ja ne znam koje su moje granice sa takvom platformom. Ne možete da budete kreativni na pisti, ili u nekom uzanom prolazu. Morate da znate dokle sve možete da idete i tek onda da sami kombinujete stvari, pa da developeru, programeru objasnite tačno šta hoćete, da bi vam on napravio. Za sve je to, naravno, potrebno vreme. Ideja mi je da lagano poboljšavamo platformu, tako da mu eksperimentalno uključim i neka odeljenja gde će nastavnik moći da prati napredovanje učenika. Jer šta je ono što bih ja voleo, za šta još nije momenat: to je da materijali na Uči slobodno akademiji postanu pravi digitalni udžbenici. Digitalni u smislu da deca neće imati papirne knjige. Verujte mi, sin mi je peti razred, njegov ranac je težak oko osam kilograma. Svakog dana nosi. Želim da knjige budu digitalne, da se svi materijali, svi testovi nalaze na sajtu, da sve što treba deci, ukoliko žele, da mogu da odštampaju. Ali u Srbiji, još uvek, nije došlo to vreme da kompletno gradivo i kompletno izdavaštvo bude digitalno. To mi je neka ideja, da bude prvi digitalni udžbenik za matematiku.

Školstvo u Srbiji

Ivan Minić: Sad ti, kao privatnik, sa nekoliko godina iskustva, kažu kad otvaraš privatnu firmu, onda su prve tri godine ključne, a ti si ih preživeo za sad i krenuo je ovaj novi ciklus, novi dobar talas, tako da si sad okej. Kako ti, kao neko ko je tu izvan uobičajenih kanala, institucija, svega toga, kakav feedback imaš uopšte od ljudi koji su u prosveti? Od institucija? Provlači se godinama već, ja mislim da sigurno ima jedno sedam, osam godina od kad su deca ovde na Starom gradu ili Savskom vencu dobila lap topove male koje nose u školu, i na njima nije bilo ničega. Ne znam kako je sad, ali i dalje su nosili gomilu knjiga i svega. Koliko uopšte stručna javnost reaguje na to što ti radiš? A koliko je sve isto kao što je bilo i mnogo ranije? Priča se stalno kroz razne konferencije o unapređenju načina na koji deca uče o gomili nekih stvari. U suštini, mislim da nema nekih velikih pomaka, barem meni ne deluje da ih ima u svemu tome.

Saša Popović: Realno nema. Pre desetak godina priča je manje-više ista kao i danas. S tim da su umesto Power point prezentacija, koje su nastavnici tada puštali deci, sada puštaju video klipove i neke razne animacije. Postoji pomak u tome da postoje verzije digitalnih udžbenika, digitalnih pod navodnicima. To su uglavnom PDF fajlovi, gde dete dobija kod uz papirni udžbenik, koji obavezno mora da nosi u školu, i onda uz taj kod može od kuće da radi preko tog digitalnog udžbenika, gde su uglavnom iste te knjige u PDF-u, sa nekim animacijama i testovima. Mnogo smo daleko od onoga što digitalni udžbenik treba da podrazumeva. Problemi koji treba da se reše da bi digitalni udžbenici zaista zaživeli, kad kažemo digitalni, baš digitalni, da nemaju papire verzije, su mnogo veliki. sam obrazovni sistem, ja sam 10 godina proveo u njemu, je previše inertan. Tamo napraviti jednu malu promenu zahteva angažovanje ozbiljnog broja ljudi ili ozbiljan entuzijazam jednog pojedinca koji je voljan da gura od jedne male škole iz provincije, pa sve do ministarstva. Ministarstvo prosvete, ako me pitaš za to, u ovom momentu se bavi nečime što su organizacione stvari. Dosta toga je unapređeno u školi: vođenje elektronskog dnevnika, škole se opremaju nekim sredstvima. Međutim, to još uvek nije dovoljno da bi deca jednog dana prestala da nose rančeve, što je moja velika želja. Da bi se to desilo potrebno je i edukovati nastavni kadar, ima tu sjajnih pojedinaca. Ali ima nekih ljudi koji su pred penzijom i to im je izgovor. Ja sam u svojoj karijeri video ljude koji imaju još nekoliko meseci do penzije i ne žele ništa da unaprede, bez obzira što rade sa decom. Čak sam negde i čuo, jedan kolega je rekao da ne želi ništa novo da nauči jer je on pred penzijom, a drugi, mlađi kolega je rekao: „Da, ali deca nisu pred penzijom, ona samo što su došla u školu.“ To su neki sistemi koji nisu vezani direktno za naš obrazovni sistem. Celo obrazovanje globalno ima taj problem sa novim tehnologijama, sa tranzicijom iz jednog sistema koji je 200 godina star, u neki sistem obrazovanja koji je primeren 21. veku i ovoj generaciji dece koja danas imaju mnogo više informacija nego što smo ih mi imali u naše vreme.

Ivan Minić: Sećam se, nije to bilo toliko davno, taj period kad sam ja išao u školu. Sećam se tih nekih starijih profesora koji su bili fantastični, jer su imali takve predmete u kojima ne treba da apdejtuješ način na koji predaješ istoriju, to se nije promenilo u poslednjih par hiljada godina. Možeš tu i tamo da neki dokumentarac pustiš, da pokažeš nešto, nije se značajno menjalo. Oni su svojim širokim znanjem, entuzijazmom, gospodskim manirima nama prenosili neke sjajne stvari. Nedavno sam se video sa razrednom, moram da kažem da dok mi je bila razredna nismo imali baš sjajan odnos, ali posle kad sam završio školu, skapirali smo se, sad možemo da kažemo da smo super i da smo kolege. I ona je od skoro part time preduzetnica, pa je ovom prilikom pozdravljam. Ona mi je otkrila jednu vrlo zanimljivu stvar. Ona je meni predavala kompjutersku grafiku, a danas predaje klincima te neke razne vrlo uskostručne predmete: mehatroniku i slično. Naša škola, nekad se zvala „Politehnička akademija“ ima smer koji se zove Robotika, koji je bio eksperimentalni a sada više nije, ali skuplja neku prilično sjajnu decu i zahvaljujući ljudima u toj školi, pre svega direktoru Duletu, tim klincima se stavlja na raspolaganje i puno tih tehničkih mogućnosti. Škola ima 3D printer, ima ko se takmiči u robotici i vrlo je uspešna u tome, ima nekih praktičnih radionica. Ali se sećam jednog trenutka u tom razgovoru kada sam ja pitao: „Jesu li sad deca gora iz generacije u generaciju, nego što smo bili mi? Mi smo imali i sjajnih momenata, ali bili smo ponekad i teški kao crna zemlja.“ I ona, pošto je zaista bila predana u tome da taj svoj predmet koji radi, prenese na pravi način to znanje, da zaista može da se usvoji, ko ima interesovanje, kaže: „Jedna stvar koja se drastično promenila iz godine u godinu je to da kad gledaš, postoji tačno kriva kako opada raspon pažnje dece iz godine u godinu. Vi ste mogli da slušate 15 minuta kako ja nešto pričam, ovi klinci slušaju samo po tri minuta. Možeš da ispričaš celu lekciju ali moraš da pakuješ u tri intenzivna minuta, pet, jer sve preko toga vrlo malo dece će ispratiti. I potpuno se promenio način konzumacije sadržaja upravo zato što sadržaj koji konzumiraš kroz druge kanale, kroz život, je drugačiji nego što je bio pre 10, 15, 20 godina.“

Saša Popović: Jeste, to je ono što sam ja primetio lično kod svoje dece. Pažnju drže tri do pet minuta. Ukoliko im ne date zalogaj koji mogu da progutaju za tih tri do pet minuta, nakon toga ispadaju. To što pokušavate da im kažete, da im prenesete, da ih naučite, to više ne dopire do njih. I to je razlika, i moja pretpostavka je da je količina informacija koja je njima dostupna, bitna. Ja se sećam da smo mi u školu išli da zaista čujemo nešto novo što nigde nismo mogli da saznamo. Ne pričamo o matematici, nego o istoriji, biologiji… Bio je školski program na RTS-u koji je u to vreme bio divan.

Ivan Minić: Bio je fantastičan.

Saša Popović: I ono što ste naučili iz škole i kroz knjige. Neki su kupovali razne časopise, to je moglo kroz zabavnik dosta toga da se nauči. Ali danas deca ne doživljavaju školu kao mesto gde će da nauče neke nove stvari. Jer oni svakog dana od ujutru, dok ne legnu i ne uspavaju se su bombardovani sadržajima, novim stvarima. Koje god dete interesovanje da ima, na internetu će naći neke materijale, sadržaj koji će da zadovolji to njegovo interesovanje. I samim tim odlazak u školu je njima malo drugačiji nego nama. To su, opet, ista deca. Nisu oni fizički različiti od nas. Ako pogledaš film „Lajanje na zvezde“ i pre 30 godina isti su fazoni bili, isti problemi, ista deca i nastavnici su isti. Ali mislim da je dostupnost sadržaja, pogotovo razvojem mobilne telefonije i mobilnih telefona doprineo tome da deca imaju sve manje pažnje i mislim da će se to još više smenjivati.

Ivan Minić: Dakle, na neki način, kad se pripremaš za to, šta radiš – moraš da pakuješ te stvari u paketiće koji su takvi da idu jedan za drugim, koje oni mogu jedan po jedan da svare, ali moraš da vodiš računa da im privučeš pažnju, zadržiš pažnju do kraja, da oni mogu na neki način od toga saznaju šta treba, ostvare sebi neki zaključak i da ih zainteresuješ da nastave dalje.

Saša Popović: Upravo to je onaj deo pripreme gde ja otprilike vidim koliko će da traje jedan video, kroz tu prvu probu. Kad probam, onda i sam vidim da je nešto besmisleno ponavljati sto puta, neke stvari preskočim. Malo pre sam ti rekao da ne računam, kažem da je to tako, tako mi je ispalo, računao sam sa strane, da dete ne bi gubilo tu mnogo vremena, baš zato što nema dovoljno fokusa i pažnje. Zato je i sam stil minimalistički. Nema nikakvih vizuelnih elemenata koji mogu da odvrate pažnju deci. Pravim pauze, video klipovi su tri do pet minuta. Ima onih zadataka koji su poprilično duži, koji su napredni, gde se zahteva dosta objašnjenja, dosta računanja, ali njih delim na segmente. Onda im pokažem kako. Ustvari, ja decu učim kako da rešavaju matematičke probleme. Kroz to rešavanje matematičkih problema oni usvoje neka matematička pravila i odnose. Ja im, bukvalno, dajem instrukcije kako da rešavaju problem. I to onaj programerski način rešavanja problema. Inženjerski. Za sada ga zovu programerski. Postoji problem, i ako njega podelite na male, sitne probleme, svaki od tih sitnih problema ćete rešiti lako. Kad rešite sve sitne probleme, rešili ste jedan veliki problem. To je ono što ja pokušavam da prenesem deci. Ono što je interesantno jeste da ti materijali nisu pogodni za svaku decu. Deo dece zahteva neposredni rad sa njima, nadzor. Da im neko stoji nad glavom. Deca koja su samostalna u radu, njima su ovi materijali sa sajta fenomenalni i oni su najzadovoljniji. Za ovu drugu decu, kojima je potreban tutor, nadzor, tu su njihovi roditelji koji bukvalno stoje im nad glavom dok oni rade, zajedno sa njima rade i objašnjavaju.

Ivan Minić: Meni to nikad nije bilo jasno. I u moje vreme je bilo dece koja su imala i po jednog, dva, tri, pet profesora. Razumem da nekome treba pomoć da mu se objasni matematika. Shvatio sam u srednjoj školi da je to u nekom trenutku prestalo da bude nešto što ja razumem na intuitivnom nivou i da mi treba pomoć oko svega toga, ali nisam nikad mogao da razumem da nekome treba pomoć nastavnika da uči geografiju ili istoriju, jer to sediš čitaš i na neki način usvajaš.

Saša Popović: To je još jedan od problema. Ne znam da li je to moda, ili su roditelji previše zauzeti, ili nešto u obrazovnom sistemu nije u redu. Pretpostavljam da je faktor sva tri. Gradivo je preobimno. Pominjao si nastavnike starog kova koji su nas savršeno naučili. Ali su nas naučili 10 stvari, a sada nastavnik treba da nauči decu 20 stvari, duplo više. Gradivo je preobimno i to je greška na ministarstvu. Na onome ko piše nastavne planove i programe. To bih skratio tako da nastavnik može da se posveti svakom detetu. Postala je moda da deca imaju privatne nastavnike, a i život u današnje vreme, gde su roditelji zauzeti, rade celog dana, po smenama, i ne mogu da se posvete deci. Zarade neke novce i onda te potroše na privatne nastavnike.

Ivan Minić: Dobro, Sale. Hvala ti što si bio, što si podelio sa nama tvoju priču. Verujem da će ljudima biti inspirativna i interesantna, jer u ovaj neki naš preduzetnički miks koji ovde pravimo i ljude koje dovodimo su potpuno različiti, gledamo da napravimo nešto što će ljudima dati vrednost. Na neki način, vrlo često u razgovoru sa ljudima koji imaju naviku da slušaju podkaste, imaju savršeno razumevanje te teme. Ali ima dosta ljudi koji nemaju naviku da slušaju taj format, da je to nešto što možeš da slušaš bez da je 100% tvoje pažnje okrenuto ka tome. Ima ljudi koji puste na TV-u i gledaju emisiju od sat vremena. Ja nikad nemam vremena da uradim tako nešto. Ali ima ljudi koji to tako rade, a oni često mi kažu: „Slušao sam prethodne, tri su mi bile super, ali ova pre nedelju dana što je izašla, mene ta tema ne zanima. Priča se, na primer, o kafi, o kraft pivu, mene to ne zanima.“ Ja im kažem okej, ali treba da ga poslušaš. Nikad ne znaš kakva ideja će da ti sine slušajući nekog ko se bavi nekim novim, čudnim, drugačijim stvarima i na koji način će to da preusmeri tvoj biznis.

Saša Popović: Potpuno se slažem. Ta sinergija različitih oblasti, kombinacija multioblasti, upravo dovodi do novih ideja. Jer na osnovu samo jedne oblasti ne možete iz nje da iznedrite neku novu ideju. Verovatno je neko već smislio to što ste vi smislili. Ali, ukoliko u ono čime se bavite uključite neku ideju koju ste dobili sa potpuno druge strane, iz potpuno druge priče koje nema veze sa vama, kombijancija može da napravi nešto novo.

Ivan Minić: Niko na svetu nije učio matematiku kroz Photoshop.

Saša Popović: Niko.

Ivan Minić: Sale, hvala još jednom.

Saša Popović: Hvala tebi što si me pozvao.

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, vama hvala na pažnji. Kao i do sad, molim vas da svoje komentare, sugestije, predloge pošaljete na za to predviđena mesta, a ja se nadam sledeće epizode da će moj glas konačno biti okej, i da ćemo se vratiti na neki stari ritam, na koji ste navikli. Hvala još jednom.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Saša Popović

Saša Popović je čuveni profesor matematike iz Niša i čovek koji stoji iza sajta za online učenje ucislobodno.rs.

Diplomirao je elektroniku u Nišu, a zatim se zaposlio u prosveti kao nastavnik informatike. Tražeći dodatne izvore zarade, prvo je počeo da drži privatne časove, a zatim se, 2011. godine okrenuo YouTubu kao platformi sa idejom da kreira video predavanja koja će deci pomoći da lakše savladaju gradivo. Tako je za samo tri meseca snimio celu zbirku za završni ispit osnovaca.

Iako je u početku imao mali broj pregleda nije odustajao. Nakon gostovanja na jednoj niškoj televiziji njegov kanal počeo je ubrzano da raste, a potom je usledilo i gostovanje na lokalnom Ted događaju.

Ipak, sav trud koji je uložio nije donosio zaradu zbog tadašnjih pravila YouTuba, tako da je njegov rad, tokom godinu i po dana, bio inspirisan isključivo entuzijazmom, sve dok nije napravio svoj sajt ucislobodno.rs

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This