Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošli u trideset osmu Pojačalo podkasta. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a danas imamo jednu malu ekskluzivu. Danas je sa nama moj dragi prijatelj Miloš Ranđelović. A zašto je to ekskluziva? Zato što Miloš živi na otprilike najdaljoj tačci u odnosu na Beograd. Od Beograd do Oklenda na Novom Zelandu ima 17.700 kilometara. Dobro Miloše, pobogu, zašto si otišao na Novi Zeland?

Miloš Ranđelović: Pre svega, hvala puno na pozivu. To je bilo prilično slučajno, nisam planirao uopšte. Da si me pitao pre 10 godina: “Gde planiraš da živiš?”, Novi Zeland bi možda iskrsao kao želja, pre svega što sam voleo “Gospodare prstenova” kad sam bio mali, ali definitivno nije bilo nešto što je bilo planirano. To se sve desilo pre nekih šest-sedam godina, kada je jedna moja koleginica sa kojom sam radio u prvoj firmi u kojoj sam radio u Nišu, dobila poziv od jedne novozelandske firme da se preseli tamo i da radi za njih. Međutim, pošto se ona već u tom trenutku odselila u Holandiju, ona je rekla da nije zainteresovana, i oni su nju pitali da li ima nekog kog ima da preporuči. Ja se, inače, nisam čuo s njom sigurno tri, četiri godine, možda i više, i dobio sam mail jedne večeri: “Je l’ bi se ti selio na Novi Zeland?” Na šta sam ja odgovorio kratko i jasno: Da!”, i onda je krenula cela ta procedura.

Ivan Minić: Ti si do tada radio ovde u raznim programerskim firmama, ali primarno u nekom finansijskom sektoru, i tamo si kada si otišao to ti je jedno vreme bila niša u kojoj si najviše bio. Šta je bio tvoj motiv, osim činjenice da je to najdalja tačka na Zemlji, pa možda je i to na neki način doprinelo; šta je bio tvoj motiv da odeš tamo, jer tada si bio vrlo mlad, ovde si imao jako dobre poslove, veoma dobro plaćen, bio si veoma cenjen i tamo si sada jako cenjen – što je sjajno; ali prosto, kada neko pogleda sa strane i kaže “Pa, dobro nije njemu loše ovde, prilično mu je OK.”, zašto si odlučio da ipak odeš?

Miloš Ranđelović: Imao sam komenatare od nekih prijatelja da sam i lud. Mislim da je čak jedan bio i od tebe. Ali, baš zato što jesam bio mlad, što mi je karijera bila tek na početku, što sam dobio priliku za koju, pa ne bih rekao da nisam bio siguran da ću je dobiti ponovo, ali svakako sam bio u poziciji da nisam hteo da je propustio. Otprilike sam razmišljao šta je najgore što može da se desi, mislim, da mi se ne sviđa, da ne uspem da se vrtim i da radim ponovo negde ovde, što je i realna opcija, i da sve bude na istom maltene. Ali, onda, da nisam otišao, verovatno bih se pitao posle šta bi bilo kada bi bilo. I to je prelomilo da tad baš donesem odluku i da odem.

Dolazak na Novi Zeland

Ivan Minić: Kakav je tvoj prvi susret sa situacijom tamo? Da postavimo samo stvari: Novi Zeland, osim toga što je jako daleko, je onako dosta specifično okruženje. Ostrvska zemlja, svaka ostrvska zemlja je čudna na svoj način, ali kao ostrvska zemlja koja je jako daleko od svega drugog, gde jeste engleski glavni jezik i sve što uz to ide, i postoji ta neka britanska kultura, ali je ona pomešana sa mnogo nekih stvari, i zemlja koja je velika teritorija, vrlo bogata nekim prirodnim lepotima, ali gde zapravo živi jako mali broj ljudi. I živi na nekom niovu, standardu koji nije loš, samo je prosto daleko od svega.

Miloš Ranđelović: Prvi utisak kada sam sleteo na aerodrom bio je kako je sve oko mene zeleno, ali ne tipično zeleno nego to je neka nijansa zelene koju do tada nisam video nigde. To je prvi utisak o kome sam razmišljao neko vreme. Drugi utisak je kako je sve skupo. Ne samo skupo u odnosu na Srbiju, već i u odnosu na mnoge druge evropske zemlje. Nisam tad još putovao u Švajcarsku ili Norvešku, ali u odnosu na mnoge druge zemlje koje su nama bliže, pa čak i recimo Nemačka, standard je na malo višem nivou i stvari su dosta skuplje; pogotovo što sam ja otišao tamo sa bukvalno 300 evra u džepu, sa kojima je trebalo snaći se do prve plate. Ali, dobro, pređe se preko svega toga, čemu služe kreditne kartice. Ali, da… Novi Zeland je zemlja prirodnih lepota, jako lepo sesti u auto i provoziti se malo van gradova. Bukvalno, izgleda kao Hobiton, čak se i Hobiton nalazi tamo i može se posetiti. I to je, otprilike, nešto što privlači jako puno, ne znam tačan broj, ali mnogo miliona turista svake godine ide na Novi Zeland iz razloga što je lepo sesti i provozati se po prirodi. Jako mnogo njih iznajmi one camper venove i onda se vozaj po celom severnom i južnom ostrtvu dve-tri nedelje.

Ivan Minić: Kakva je konfiguracija same zemlje? Koji su najveći gradovi, gde se nalaze, koliko okvirno procenata stanovništva živi u tim jako urbanim, a koliko je po ruralnim regijama?

Miloš Ranđelović: Novi Zeland je podeljen na dva velika osrtva, koja se zovu jako deskriptivno – Severno i Južno ostrvo. Otprilike najveći broj stanovnika živi na Severnom osrtvu. Kada kažem “najveći broj”, samo da stavim stvari u perspektivu; Severno i Južno ostrvo, i ta neka manja ostrva koja su deo Novog Zelanda su otprilike površinski veliki kao, recimo, Velika Britanija ili Filipini, samo su razvučeni. Dok Velika Britanija ima 70 miliona stanovnika, a Filipini par stotina miliona, Novi Zeland ima četiri i po, možda pet miliona stanovnika. Desilo mi se jednom da sam vozio 300 kilometara skoro bez da sam video i jedno jedino naselje ili kuću, ili bilo šta. Najveći broj ljudi skoncentrisan je u Oklendu, koji nije glavni grad, ali je najveći grad. Tu živi milion i po, možda malo više ljudi sad. Pri Oklendu se nalazi još jedan grad koji je u ekspanziji, a koji se zove Hamilton, i sem toga maltene ima još dva velika grada, a to su: Velington, koji je glavni grad i koji je otprilike veliki kao Niš, sa možda nekih 200-300 hiljada ljudi i Krajstčurč, koji je najveći grad na Južnom ostrvu. Zanimljivo je da je jedan od najpopularnijih gradova gradić po imenu Kvinstaun, koji se nalazi negde na sredini Južnog ostrva, koji je jako popularna turistička destinacija. To je gradić koji ima možda 25-26 hiljada stanovnika sa svim tim prigradskim naseljima koji ga čine, koji godišnje poseti 2,5 ili 3 miliona ljudi.

Ivan Minić: Zašto?

Miloš Ranđelović: Treba videti. 🙂 Preporučujem svim gledaocima i slušaocima da ukucaju, ukoliko su već na YouTubu “Queenstown” u search, i samo da pogledaju par klipova i biće svima jasno zašto. Prirodne lepote su svuda oko tog grada. Sam grad se nalazi na jezeru, ima jako puno sadržaja u i oko tog grada, gde ljudi mogu da probaju malte ne sve outdoor sportove koji im padaju na pamet. Grad je popularan leti, grad je popularan zimi. Dva velika skijališta se nalaze odmah pored, tako da jako puno ljudi dolazi svake godine.

Ivan Minić: Kaži mi, kad smo se već dotakli toga, klima tamo? Mi koji pasionirano pratimo tenis znamo da u januaru kada se igra Australijan Open, dole je 40 stepeni. Kakva je situacija sa klimom na Novom Zelandu? Jer, iako vrlo često kada pričamo o tom kao povlačimo paralele “pa, dobro to je Australija i (Novi Zeland) je odmah tu”. Nije to baš uopšte tako.

Miloš Ranđelović: I to se i meni činilo pre nego što sam otišao tamo i video koliko je to daleko. Ja sam, recimo, bio uveren da je Azija odmah tu preko puta. Međutim, let Oklanda do Bangkoka traje 12 sati, isto koliko od Beograda do Bangkoka.

Ivan Minić: Let od Beograda od Bangkoga traje i manje.

Miloš Ranđelović: Najbliže mesto gde može da se leti van Novog Zelanda je Sidnej. Taj let traje tri sata, tako da to uopšte nije malo. I Novi Zeland je malo južnije od Australije i razvučen je kao ostrvo, tako da postoji više klimatskih zona. Ali recimo, u Oklandu, gde najveći broj ljudi živi, najbolje bih to opisao kao neko “večno proleće”.  Temeperatru zimi je nekih 6 do 10 stepeni, leti je možda 20 do 25. Zimi nisam još nijednom video sneg, legenda kaže da je vejao jednom pre mnogo godina. A sa globalnim zgrevanjem teško da će ponovo u skorije vreme. Ali, zimi je dosta kišovito, leti je suvo. I leti najveći broj ljudi dolazi u zemlju.

Ivan Minić: Kada su leto i zima?

Miloš Ranđelović: Obrnuto od severne hemirsfere. Kada je ovde zima, dole je leto; kada je dole leto, ovde je zima.

Ivan Minić: Kaži mi sad, što se tiče poslovnog dela… čime se ljudi primarno bave tamo? Šta je glavni pokretač cele zemlje? I kakva je priča sa IT biznisom dole?

Miloš Ranđelović: Novi Zeland za razliku od Australije, nema jako puno rudnih i mineralnih bogatstava, nema neku tešku industriju, ne izvozi naftu ili ništa od toga. Što se same privrede tiče, najveći izvozne grane su meso i mleko, pošto, u jednom trenutku je bila priča da im 4 miliona ljudi i 40 miliona ovaca. Ne znam li je i dalje ta proporcija, ali svakako ih ima jako puno, i ovaca, i krava, i svega i svačega. I to meso se izvozi dosta. Najviše se izvozi u Australiju i Aziju, naravno. Tako da je to, otprilike, najveća privredna grana. Turizam je dosta razvijen, a nakon toga sledi sektor usluga gde spada i IT. Ima dosta IT firmi koje posluju što na lokalnom, što na globalnom tržištu. Par IT firmi je ostvarilo prilično značajne globalne uspehe, što je malo neuobičajeno za zemlju od 4 miliona ljudi. Ali, zato što je zemlja koja je dobro povezana sa drugim bivšim engleskim kolonijama – sa Amerikom, sa Azijom, im povoljan položaj.

Razvoj karijere

Ivan Minić: Taj položaj sa Azijom je možda vrlo značajan. Posle ćemo pričati o tome, jer je to nešto što je neminovna budućnost, a zapravo svi mi ovde imamo malo kontakta, osim na nivou naručivanja maskica za Aliexpressa. Ali, ne kapiramo koliko je to sve zapravo veliko i ozbiljno, i kako sve to funkcioniše. E sad, ti si došao na posao, odnosno tebe su zvali za konkretnu poziciju u firmi. Kako je to izgledalo i kako se tvoj karijerni put razvijao od tada do danas? Mogu da kažem da sam jako ponosan na to kako je sve to izgledalo, ali hoću da čujem to i iz tvog ugla.

Miloš Ranđelović: Ja sam počeo svoju karijeru kao programer, ovde u Srbiji. Radio sam u dve firme. Maltene smo radili na istim projektima, posto je jedna firma bila autsorsovana od strane druge, i na kraju su pripojili celu firmu toj drugoj. I kao programer sam otišao na Novi Zeland da radim, i radio sam još nekih godinu i po, dve godine to; i onda sam prešao u product development. Sasvim slučajno, pošto sam u firmi u kojoj sam radio bio team lead u development timu. Product owner nam je radio na više projekata, gde nije baš stigao da posveti puno vremena našem timu i našem projektu, i ja sam krenuo to da radim samo da bih pomogao timu malte ne. Moj menadžer tadašnji je došao i rekao mi – “Pa tebi izgleda ovo ide, je’l bi ti da probaš to da radiš full time?”, što u principu nije to bila promocija, već manje-više promena karijera. I opet sam bio u poziciji, kao kad sam odlazio iz zemlje, ja bih da probam, pa ako ne uspem… nema veze. Vratiću se programiranju. Ja sam prihvatio tu ponudu, krenuo sam da radim kao product owner. Išlo mi je lepo i nakon toga sam gradio karijeru na toj product lestvici – product director, i trenutno sam na poziciji head of product analytics u firmi po imenu Xero. Tako da, nisam napisao liniju koda na produkciji, pa možda pet ili šest godina.

Ivan Minić: Kada kažeš – to je promena karijere, odnosno potpuno drugačiji set zaduženja; nekako mi se čini, i imali smo neke razgovore ovde sa par kolega, da zapravo tog kadra ovde najviše nedostaje. Odnosno, da, ti ćeš naći team developera, ali ne postoji niko ko može sa sposobnošću sagledavanja šire slike i sposobnošću upravljanja teškim ljudima, jer kao, svi smo teški; da osmisli i realizuje ceo neki projekat. Ti si nekako prirodno ušao u to, i preskočio na tu stranu, ali šta su te neke stvari koje su tvoja zaduženja bila od starta?

Miloš Ranđelović: Pre svega, nije to samo problem ovde. I dole ima jako puno firmi koje ne mogu da nađu dovoljno kadra da radi product management i product development. Jako puno firmi, dok je bilo u procesu tranzicije iz tog nekog waterfall okruženja u agile svet, se našlo da i dalje rade nove stvari na polu-stari, polu-novi način, i u nekoj su čudnoj situaciji bili da nisu mogli da se adaptiraju toliko brzo. Moja glavna zaduženja su kao product ownera bila da vodim maltene back log za development tim, da prioritezujem taskove timu, da se potrudim da svako razume šta se i po kom redu radi, i da svako zna kako doprinosi proizvodu koji lansiramo klijentima, koji “value” mi dajemo našim klijentima. Kao product director je to rađeno sa druge strane. Znači, ja sam imao product ownere sa kojima sam radio, i ja sam radio sa eksternim našim partnerima i klijentima, gde smo mi dogovarali kako će taj roadmap izgledati u narednih godinu, dve, tri i onda to prenosimo u back log koji product owneri posle razrađuju sa devolpment timom i odlučuju na čemu će se raditi sledeće. Trenutna pozicija je malo… nije ni u jednom ni u drugom šablonu. Trenutno se bavim product analyticsom, imam tim data analysta i data scientista gde sami podržavamo product development za celu firmu. Naš zadatak je da drugi product owneri i product manageri razumeju šta korisnici rade, da im pružimo svu analitiku koja im je potrebna da oni mogu da razumeju kako da prioritizuju taskove za njihove timove.

Ivan Minić: Zvuči prilično zahteva, i zvuči tako da zahteva neka prilično široka znanja i razumevanje prilično velikog spektra stvari. A, čini mi se, osim što to nije postojalo do skoro, da je to opet nešto gde ljudi najčešće stižu tako što kao i ti rade nešto, pokažu talenat za ovo i onda se prebace na to, ali već imaju taj background i već su pokazali smisao za to, tako da na neki način imaju potrebne pretpostavke da bi to išlo kako treba. Odnosno, ne pravi se taj čovek, ne gradi se ta karijera tako što učiš to, nego radiš nešto drugo a onda dođeš tu zato što se ispostavlja da ti imaš za to smisla.

Miloš Ranđelović: Tako je. Ja sam imao i prednost i manu što sam ja došao iz jako tehničkog backgrounda. Prednost, zato što sam ja mogao da razumem jako dobro o čemu developeri pričaju, mogao sam da razumem taj jezik i tačno sam znao, i kad pričam sa partnerima i sa klijentima ulazi mi u uši i ono što oni pričaju, i odmah procesiram kako bi to izgledalo kada bi mi krenuli to da gradimo. E, sad… to je takođe i mana, jer ako bismo poštovali scan guide od reči do reči, development tim je taj koji treba da dođe do rešenja, a ja treba njima da predstavim problem. Tako da je to bila jedna zanimljiva teritorija gde sam morao da naučim da igram između te dve strane, a da ne stanem na nogu ni jednoj ni drugoj strani. Ali, mislim da sam se prilično dobro snašao u tome. Većina mojih peerova je došla iz drugih backgrounda, najviše ili iz tradicionalnog project managment sveta ili iz nekog bussines analyst sveta ili tako nešto, koji imaju neku tehničku osnovu, ali ne toliko detaljnu.

Ivan Minić: To su neke dve opcije. Jedna je da si tehnical, taj koji je pokazao da ume deo menadžmenta, a druga je da si menadžment guy koji razume tehnologiju. I svaka od njih ima svoje jake i slabe strane.

Miloš Ranđelović: Ali, najvažnije od svega je što treba imati su ti neki soft skillovi, ponajviše komunikacija, jer je veoma bitno da se problemi rešavaju brzo, i da su ti zahtevi na kojima mora da se radi izuzetno jasni svima. I to je često problem ljudima koji dolaze iz tehničkog backgrounda, što ne posvećuju jako puno pažnje tim soft skillovima. I ja sam bio takav kad sam bio u svojim mlađim danima. Jedan od najvećih i najvažnijih saveta koji dajem ljudima, mladim ljudima, danas je da nije samo menadžer neko ko treba da ima soft skillove, svi mi smo lideri u svojim okruženjima. Nije bitno da li si ti junior ili senior developer, ili product owner, ili product director, ili development director ili bilo šta, svi mi smo lideri svom immediat orkuženju i ljudima sa kojima radimo, i moramo da se ponašamo u skladu sa time. I treba posvetiti jako puno pažnje razvijanju tih nekih soft skillova, pogotovo skillova kao što su komunikacija, prezentacija, i slično. To je jako puno bitno u development timu, barem iz mog nekog ugla. I time se bavim i kad zapošljavam ljude, i kad radim sa ljudima, kada ljudi koji riportuju meni kad radimo na njihovim personal development planovima i takvim stvarima, uvek potenciram na razvoju tih soft skillova. Ja sam imao jako puno sreće što kad sam došao u firmu koja se zove Orion Health, oni su investirali u mene u smislu da su me poslali na destonedeljnu obuku za razvijanje tih soft leadership skillova; što je maltene bila prekretnica u mojoj karijeri. Tad sam tek ušao na poziciju product ownera, moj menadžer je prepoznao da treba da se razvijam u tom smeru i hvala mu puno na tome. Poslao me na taj kurs koji je promenio način na koji ja gledam ne samo na softwer development kao profesiju, već na celu industriju i na generalno rad sa ljudima.

Multikulturalnost i biznis

Ivan Minić: I generalno komunikaciju svake vrste… Kaži mi, toga se do sada nismo doticali, ali to ima jako velike veza sa ovim o čemu si u poslednje vreme pričao, a to je kakva je struktura stanovništva tamo? Jer opet pričamo o zemlji koja nije tipična ni u tom smislu.

Miloš Ranđelović: Nikako. Ja imam jednu zanimljivu priču na tu temu. U mojoj prethodnoj firmi gde sam radio, sam imao tim od nekih dvanaest, trinaest ljudi, gde smo imali deset različitih nacionalnosti u tom timu. Novi Zeland je izuzetno multikulturalna zemlja, pogotovo u IT gde jako veliki broj radne snage dolazi od preko. I to se primećuje prosto na svakom koraku. Što se same zemlje Novog Zelanda u celini tiče, sve je više i više Azijata. Najveći broj imigranata dolazi iz tih nekih azijskih zemalja. Uglavnom dođu kao studenti, neki od njih se vrate, neki od njih ostanu. Ima dosta i Maora koji su indigenous narod na tim prestorima, mislim da ih ima nekih 14% ili 15%. Broj Azijata je u porastu, ne znam sad tačnu statistiku, ali mislim da ih je negde 20% do 25%, možda nešto više sad. Ostatak su, ono što oni dole zovu, NZ European, to su ljudi koji su došli iz Evrope kada su se naseljavali ti prostori.

Ivan Minić: Belci, white Caucesian belci. Kada spominješ studente, ako sam dobro razumeo, Novi Zeland je vrlo zanimljiva i atraktivna destinacija, i ima veliki broj studenata, ima jako dobre fakultete.

Miloš Ranđelović: Tako je. Ima par dosta velikih univerziteta, jako puno para ulažu u to obrazovanje, i jako puno internacionalnih studenata dolazi dole, pogotovo iz azijskih zemalja, zato što toj nekoj novoj srednjoj i višoj klasi u mnogim azijskim zemljama je nekako podobno da šalju decu da studiraju u zemljama engleskog govornog područja. Tu su glavne destinacije, ko može da priušti – US, a ko ne može da priušti: Kanada, Australija, Novi Zeland. To su neke zemlje gde se ide najviše. Pošto je broj Azijata non stop u porastu na Novom Zelandu, uglavnom neko nekog zna, neko negde nekog ima, i jako puno njih dolazi dole da studiraju. Novi Zeland kao zemlja im daje pogodnosti nakon studija da mogu da ostanu i traže posao ako zadovolje neke kriterijume. I jako puno njih se odlučuje na taj korak.

Ivan Minić: Kada kažemo da broj Azijata raste, gledajući te neke statistike koje sam pratio, pričamo o zemlji koja je imala četiri miliona ljudi do pre petnaestak godina, a sada ih ima blizu pet, što je dosta veliki rast; i veći deo te populacije su zapravo Azijati, pretežno iz Kine. Jednim delom je to i neka finansijska emigracija, odnosno ljudi koji iz onog okruženja tamo i režima tamo, pokušavaju da svoj finansijski uspeh obezbede kroz preseljenje na neku drugu teritoriju. Pominjao si da postoje jako puno različitih nacija i da u IT je to vrlo, vrlo rasprostranjeno i vrlo različito. Tu se pojavljuje niz nekih izazova. Prvo, voditi IT tim, i da su svi slični i da su svi u krugu od 100 metara rođeni i odrasli, nije jednostavno. Kad imaš toliko različitih kultura koje su svaka jako drugačija u odnosu na sve ostale, a opet nekako radite na zajedničkom cilju, to je dodatni izazov. Kada dođeš tamo siguran sam nisi spreman na tako nešto, jer se sa time ovde nisi sretao. Ti se ponašaš na način koji je tebi prirodan, i koji je opšte prihvaćen ovde i u većini sveta, ali zapravo ima tu mnogo nacija i mnogo kultura koje potpuno drugačije funkcionišu kada su te stvari u pitanju.

Miloš Ranđelović: Imamo tu dve grupe ljudi. Imamo tu grupu ljudi koji su došli kao studenti sa tim nekim cultural heritage koji nose iz zemlje odakle dolaze, i oni su, pre nego što su krenuli da traže posao već neko vreme tu, i već su imali priliku da se upoznaju sa stvarima kako stoje dole. A kultura jeste dosta različita u odnosu na mnoge azijske zemlje, i recimo, mi kada intervjuišemo u svim firmama gde sam radio do sada, najvažniji uslov koji treba da se zadovolji je da neko poseduje ono što mi zovemo “cultural fit” da radi za firmu. Technical skillovi jesu, što matematičari kažu “potreban, ali ne i dovoljan uslov” da neko dobije posao, zato što se vodimo time da tehnički je relativno jednostavno i straight forward nekoga “upskilovati” do nivoa koji nam je potreban da obavlja posao, ali ako neko nije adekvatan “cultural fit”, tu već stvari postaju problem. Naravno, svesni smo toga da ljudi dolaze, pogotovo ljudi koji se intervjuišu dok su još u svojim matičnim zemljama, iz okruženja koje nije blisko novozelandskom, ali tu je onda jako bitno prepoznati ko ima potencijal da se uklopi u to okruženje od nekoga ko nema. To je jako pipavo, nekada se pogreši, naravno, ali je to jako bitno novozelanskim firmama, generalno, da se neko uklopi u tim. To je najvažnija stvar – da tim funkcioniše kako treba, i onda će se postizati rezultati.

Ivan Minić: Jer kad imaš jednog koji odskače nije problem on jedan, problem je što se muti voda za ceo tim, i ceo tim performuje mnogo manje i slabije nego što bi trebalo.

Miloš Ranđelović: Apsolutno. To je još jedna stvar koja je meni bila čudna inicijalno kad sam otišao dole, je što obično prvi intervju za programere, recimo, ne bude tehnički, nego bude taj “cultural fit” intervju gde se postavljaju neka pitanja koja apsolutno nemaju veze sa strukom i profesijom, i tek ako prođeš to, onda ide tehnički deo. Sad sam već navikao na to, ali da, to je i meni bilo, recimo, drugačije potpuno.

Ivan Minić: A koje su neke, ako možeš da izdvojiš, pojedinačne specifičnosti koje bi povezao sa određenim etničkim grupama, određenim narodima? Čisto da ljudi steknu ideju. To za te narode i u u tim zemljama najčešće “radi posao”, što kažu, ali gde tu nastaje problem kada dođu u okruženje koje je liberalnije i drugačije u svakom smislu.

Miloš Ranđelović: Postoji ta neka kultura autoriteta, gde ako ti je neko nadređen ili ako je neko stariji, njegova ili njena reč je uvek poslednja; dok na Novom Zelandu je to skroz okrenuto naopačke. Znači, ako sam ja tebi šef, ti treba da budeš empowered, što bi rekli, da mene čelendžuješ na svakom koraku sve što ja kažem.

Ivan Minić: Ako se sa time ne slažeš.

Miloš Ranđelović: Apsolutno, da. I to je kultura koju mi pokušavamo da negujemo u svim IT firmama gde sam radio do sada, i sa time se neki ljudi jako teško snalaze. Ne u smislu da će praviti neki problem, nego da, ako imaju nešto da kažu, čuvaće to sa sebe jer će se plašiti “šta ako sad ja kažem nešto, a moj šef misli da ja pričam gluposti.”

Ivan Minić: Zvuči kao neki problem duboko tradicionalnih kulutra, kao što su Japanci, kao što su slični narod; kod kojih je nadređenost jedino što se broji. Onaj ko je nadređeni je uvek u pravu. Ja sam nedavno bio u Japanu, i ti si bio i pričali smo baš na temu toga koliko nam se obojici čini da im to baš i ne ide u prilog, taj pristup. Šta se dešava kada pričamo o samom lokalnom tržištu? Pričamo o zemlji koja je mala, samim tim nije nešto preterano interesantna, daleko je od svega, baš bukvalno od svega; a sa druge strane, spada u englesko govorno poručje i spada u neki deo interesa za kompanije koje primarno funkcionišu na engleskom. Tu ima, opet, nekih specifičnosti. Čini se da te specifičnosti se dosta često mogu videti kod raznih nekih ostrvskih zemalja, ali i ovde je to slučaj. Šta je, kada bi trebao da napraviš neki pregled landscapea, šta su neke zanimljivosti?

Miloš Ranđelović: Novi Zeland je jako zanimljiva zemlja u tom pogledu, zato što je mala zemlja sa četiri, pet miliona ljudi, ali je zemlja engleskog govornog područja, koja je kulturološki jako slična zemljama kao što su Australija, Kanada, pa i Amerika; i zemlja gde je jako puno ljudi koji su: pod broj jedan – platežno sposobni, pod broj dva – skloni tome da budu early adopteri raznih stvari. Jako puno velikih firmi koristi to novozelandsko tržište za njihovo A/B testiranje. Tako recimo, nedavno je Instagram na Novom Zelandu pustio da se ne vidi broj lajkova ispod postova, i sad testiraju kako ljudi reaguju na to. To je samo jedan od mnogobrojnih primera. Baš zato što je tržište malo, i da kažemo – izolovano, a opet kulturološki slično mnogim drugim većim tržištima, koristi se kao podneblje za lansiranje novih servisa, novih proizvoda, i tako dalje, gde su ljudi skloni da krenu i da kupe, i baš je iz tog razloga zanimljivo mnogim velikim svetskim firmama. A sa druge strane, imamo situaciju da, iako Novi Zeland i Australija nisu baš jedno do drugog, ali gledaju se kao jedno tržište; pogotovo firmama koje su osnovane ili u Novom Zelandu ili u Australiji. Jako mali broj firmi će raditi samo na Novom Zelandu ili samo u Australiji, uvek će gledati da pređu “preko bare”, što bi se reklo.

Ivan Minić: Nekako u mojoj glavi, kada razmišljam o tom poređenju, kao te dve stvar i njihovog odnosa, ja zamišljam Zemlju i Mesec. Realno, upućeni su jedno na drugo, ne mogu jedno bez drugog, jer su izolovani i jedni i drugi, ali ni Australija nije toliko velika, ima jedno 20-25 miliona stanovnika na onoliku teritoriju. Nije to toliko, jeste manje nekoliko puta i ta daljina jeste značajna, ali kada pogledaš šta ti je prvo sledeće deluje vrlo pristojno.

Miloš Ranđelović: Tako je, i ja sam bio u poziciji, pošto sve firme u kojima sam radio su poslovale i na novozelandskom, i na australijskom tržištu i jako često ljudi putuju iz jedne zemlje u drugu. Ako imaš australijski pasoš, možeš da živiš i radiš na Novom Zelandu i obratno, što jako veliki broj ljudi i koristi, i non-stop se seli. Tako da se stvarno gleda na te dve zemlje kao na jedno tržište. Još jedna zanimljiva specifičnost je da, mnogo firme su probale da probiju to tržište, a nisu uspele, jer neke lokalne firme tu drže, ne monopol, ali ljudi su skloniji tome da koriste lokalne proizvode od globalnih.

Ivan Minić: Osim ako globalni nisu mnogo, mnogo, mnogo bolji. A ne moraju da budu.

Miloš Ranđelović: Imali smo zanimljivu situaciju mnogo pre nego što sam ja otišao dole. Ebay je pokušavao dosta agresivno da se probije baš na novozelandsko tržište, gde je bila dominantna firma koja je nastala kao maltene Ebay klon, ali se razvila u međuvremenu i danas izgleda mnogo drugačije od Ebaya, i nudi mnogo širi spektar proizvoda. Ljudi generalno nisu hteli da koriste Ebay, jer su navikli da koriste Trade Me i koristiće Trade Me, i dalje.. I dan danas je Trade Me je broj jedan sajt za aukcije i mnoge druge stvari, a Ebay mislim da više ni ne posluje na novozelandskom tržištu.

Superaplikacije

Ivan Minić: Kakva je situacija sa nizom nekih azijskih kompanija koje, opet, mi ni ne znamo toliko, ali ja sam recimo bio zaprepašćen time da, kada odeš u Japan, od koga očekuješ svašta to baš i nije tako. Ti si rekao da Japan izgleda kao muzej, to mi je najbolje objašnjenje – tehnološki muzej. Sve je čudno, sve je drugačije, sve je njihovo; ne rade kartice naše, kartice rade samo na par nekih bankomata i ti bankomati ne izgledaju kao naši bankomati, mnogo je sve čudno, nešto izlazi na nekoj platformi, a ne izlazi ovako… strašno.  Ali, onda kada se okreneš, svuda je Alipay. Gde god da se okreneš u Japanu, gde god da kupuješ: na kiosku, fast foodu ti kažu “Ne primamo kartice, ali radi radi Alipay”. Kroz posao, analizirajući neke stvari, jer zapravo o tome nema mnogo informacija, došao sam i do nekih informacija koje se tiču Alibaba clouda, koji je pandan Amazonovom AWS, i koji je čak nekoliko puta veći od Amazona; a kada razmišljaš o tome, ceo internet stoji na Amazonu manje-više. Kakvo je tvoje iskustvo sa njima, jer kapiram da, pošto si već radio u industriji gde neminovno je da imaš kontakta sa finansijskim institucijama i platnim sistemima i svim ostalim, te je neminovno da si imao dodira i sa tim? Kako je izgledala saradnja sa njima i šta su ti neki insighti u tom procesu koji su za tebe bili značajni, a o kojima kada uzmeš i guglaš nećeš naći ništa, jer informacije ne postoje? Informacije iz 2016. da je nešto pokrenuto je poslednje što možeš da nađeš, a to sad koristi 400 miliona ljudi svakodnevno.

Miloš Ranđelović: Ja sam bio u poziciji da budem jedan od ljudi koji su među prvima implementirali prihvatanje Alipay-a i WeChat Pay-a, kao sredstvo za plaćanje na celom novozelandskom tržištu. Moja bivša firma se bavila payment terminalima i sa porastom, ne samo kineskih turista, već i ljudi koji su dole već studenti ili rezidenti, postojala je jako velika potreba na tržištu da se podrži Alipay i WeChat Pay kao sredstvo plaćanja. Kada govorimo o kineskim kompanijama, tu su dve kompanije koje su daleko iznad svih ostalih: Alibaba, koja stoji iza Alipay-a i Tencent, koji stoji iza WeChat-a. I te dve aplikacije u Kini zovu “super aplikacije”. To su aplikacije u kojima može da se uradi apsolutno sve. To su aplikacije koje zamenjuju i ono što mi znamo kao Facebook, i Instagram, i kao Airbnb, i kao Uber, i kao sve drugo.

Ivan Minić: Sve su to neki plaginovi za ove stvari.

Miloš Ranđelović: Nekako svi ti ljudi koriste ili jednu ili češće obe. Za određene stvari koriste više Alipay, za određene koriste više WeChat Pay. Ali ih koriste i traže da to bude prihvaćeno sredstvo plaćanja svugde gde putuju. Alibaba, pogotovo, ima jako agresivan plan ekspanzije na globalnom nivou, gde oni žele da gde god ti njihovi korisnici aplikacija; to sve više nisu Kinezi, oni su krenuli da se i šire na druge zemlje; gde god njihovi korisnici aplikacija budu putovali, da mogu bez problema da plate, jer ne žele da ljudi nose sa sobom kartice koje u Kini se apsolutno više ne koriste. Ne žele sa sobom ljudi da nose ni keš, već svi nose sa sobom mobilni telefon i plate, konvertuje se po rati koja je trenutno aktuelna i to je to. Pare im stoje već u banci u državi odakle dolaze, gde im već stoji. I to je za njih jako jednostavan način, ne samo plaćanja, to nije samo sredstvo plaćanja, već celo to iskustvo korišćenja aplikacije koje su oni gemifikovali na neki način. Ako ti koristiš, recimo, Alipay što više i više, imaš one nivoe koje možeš da dostigneš – Diamond, Platinum, Gold user, i tako dalje; i što si na nekom višem nivou, to imaš više pogodnosti: Imaš bolji kurs, imaš vaučere, imaš svašta nešto; i onda ljudi, naravno, žele da plate kad god mogu. Tu je i druga stvar. Neko ko je turista, recimo na Novom Zelandu je turizam jako razvijen i jako veliki izvor prihoda, jako je veća šansa da će neko ući u tvoju radnju i kupiti nešto ako vide na izlogu stiker da primaš Alipay i WeChat Pay, nego ako ga ne vide. Trebalo je malo vremena novozelandskim biznisima, sa druge strane, da prihvate to. Iako Novi Zeland važi kao tržište koje generalno prilično napredno kad su te payment tehnologije u pitanju, taj novi sistem plaćanja QR kodovima je mnogim biznisima bio nepoznat. Mi kao biznis smo se trudili da ih edukujemo o tome, i držali smo neke seminare i radionice gde dođe neko ko je business owner i pita: “Šta je to QR kod? Kako se to koristi za plaćanje, nije mi jasno?” I onda im mi to pokažemo, objasnimo i ima smisla. Alibaba, pogotovo, ja sam bio na par nekih developer konferencija gde su oni iznosili neke statistike koje su meni stvarno bile “wow”. Jedna zanimljivost je da, Alibaba, to jest, Alipay u svakoj sekundi procesira 200 hiljada transakcija. Ogroman broj, svake sekunde, 200 hiljada. Ne znam tačan broj za Visa i Mastercard, neko je rekao iz publike da je možda 40-50 hiljada komparativno, tako da… A to je bilo pre godinu, dve, tako da je verovatno poraslo u međuvremenu. Njima je cilj bio da dođu do 3 milijarde korisnika Alipay aplikacije. Mislim da su tad bili na 800-850 miliona. I neko je pitao iz publike: “Pa, kad ćemo mi Australijanci moći da koristimo Alipay?”. Odgovor je bio: “Pa, dobro, vas je 20 miliona, kad dođete na red.”

Ivan Minić: Oni imaju, prosto, ceo svet za sebe. Kad ti imaš tržište koje po difoltu u tvojoj zemlji milijardu stanovnika, to dosta olakšava stvari. Bila je neka priča za UniPAY kada su izbacili novu aplikaciju, da je to za noć downloadovalo 100, 200 miliona ljudi.

Miloš Ranđelović: Tako je. To je apsolutno nemoguće izdati toliki broj kartica ljudima, fizičkih kartica, za toliko kratko vreme koliko je moguće skinut aplikaciju. I svi ti Azijati, a ponajviše Kinezi, oni žive u tim aplikacijama i to je neverovatno koliko je to daleko otišlo. Treba videti i doživeti. I firme kao Alibaba se trude da to proguraju u svet.

Ivan Minić: To je na neki način,… ne može se povući paralela, ali da pokušamo na taj način da objasnimo – Facebook nije uspeo zato što je super, nego zato što je Facebook ekosistem u kome ljudi imaju gomilu nekih drugih stvari. I ta gomila drugih stvari je za Facebook na nivou pet, šest, sedam stvari koje možeš tu da imaš: igrice, svašta nešto tog tipa, i to je manje više to. Ovde pričamo o ekosistemu gde postoji niz nekakvih dodataka koji ti omogućavaju razne stvari i postoji mogućnost da svako ko vidi neku potrebu za tim, može da razvije svoje dodatak i sebe ugradi u celu priču.

Miloš Ranđelović: Mi smo imali jako veliki program edukacije novozelandskih i donekle australijskih biznisa o tome kako pravilno koristiti te platforme. To više nisu aplikacije, kao što kažeš, to jesu platforme gde postoji ceo ekosistem aplikacija koje podržavaju tu platformu. Biznisima nije dovoljno samo da prihvataju Alipay i WeChat Pay kao sredstvo plaćanja. Recimo, Alipay ima nešto što zovu Discover platforma, gde ako ti nemaš svoj listing kao biznis, najosnovnije – a imaš listing koji je preveden na kineski, niko neće da nađe tvoj bizis. Možeš ti da primaš Alipay, ali niko ne zna da si ti tu. Zašto? Zato što kada slete, recimo u Kvinstaun, došli su tu kao turisti, oni otvore aplikaciju i vide – aha, treba mi taksi, treba mi hotel. Ako tvoj hotel i tvoj taksi nije tu, oni apsolutno nikada to neće naći i koristiti. Neće oni šetati okolo i gledati gde, ko prima ovde Alipay. A sa druge strane, to može da se podigne na mnogo veći nivo, u smislu da može da se napravi i online shop u okviru toga. Može da se poručuje kad se vratiš nazad u Kinu; ti možeš da ako ti se sviđa, recimo novozelandski med koji je izuzetno popularan globalno, ti možeš to da poručiš iz Kine preko tog šopa; ti si već video, kupovao si tamo. Možeš da radiš promocije kroz platformu ljudima koji su bili u tvojoj prodavnici. To je kompletan jedan ekosistem koji treba, ako si business owner koji želi da targetira tri milijarde ljudi, treba uložiti neko vreme i razviti, oni to zovu “mini aplikacije”, koje žive u tom ekosistemu Alipay i WeChat Pay.

Ivan Minić: Na neki način, kada pričamo sa ljudima na te neke teme, srodne teme tome, komentar je: “A, dobro, ali Kinezi su siromašni.” Prvo, Kinezi uopšte nisu siromašni. Drugo, na milijardu ljudi neka 1% ima onoliko koliko ti treba, to je milion ljudi.

Miloš Ranđelović: Apsolutno. Još jedna zanimljiva stvar je što jako često biznisi prave grešku da se ne prilagode kulturološki onome što ti turisti, pogotovo iz Kine, očekuju. Recimo, ako ste restoran, kulturološki u Kini je prihvatljivo da ljudi dođu, sednu kao porodica ili grupa prijatelja i da jedu zajedno. To su ti “share dish” koji oni dele između sebe. Međutim, na Novom Zelandu sedne i svako poruči za sebe, i jede to. Ako ti imaš restoran kao biznis i želiš da se reklamiraš tim turistima, da li ćeš staviti sliku četiri matoraca koji jedu svako svoj “steak” ili ćeš staviti porodicu koja deli jedan “dish” između sebe, i šta će više privući ljude. Mislim, tako neke stvari koji ljudi treba da shvate, što su osnove marketinga, samo prilagođene tržištu iz tih zemalja odakle ti ljudi dolaze. Ali, to je jako veliki potencijal, oni ostavljaju jako puno para u svim tim državama gde putuju. Nije to samo Novi Zeland.

Saradnja sa kompanijama iz Kine

Ivan Minić: Ako već imaju para da putuju, to već znači da su prilično visoko negde na društvenoj lestvici. Kaži mi, ti si tamo već šest godina i manje više svo to vreme si u Fintechu, na ovaj ili onaj način; i dobar deo tog vremena si imao prilike da sarađuješ sa njima. Čini mi se da, barem na osnovu nekog fidbeka koji ja imam, da se njihov odnos prema ostatku sveta za tih šest godina promenio, u smislu da su u početku oni bili neko ko se probija na tržište i spreman je na razne ustupke i sve, a sada je to malo drugačije, pošto su već postali toliko snažni.

Miloš Ranđelović: Mi smo imali recimo dva, tri perioda saradnje sa tim kompanijama koje dolaze iz Kine. Ranije, znam iz priče drugih, da je bio običaj da obično u tim velikim firmama postoji neko ko govori tečno makar engleski, ako ne još neki jezik. I onda ti ljudi obično rade sales ili business development, ili šta već, i sarađuju sa drugim tržištima. I onda smo prešli u period gde su ljudi tražili, da ako želite da sarađujete sa njima, neko u vašoj firmi mora tečno da govori bilo koji od dva popularna kineska jezika, što je meni bilo zanimljivo, jer oni prosto nisu hteli da pričaju sa nama na engleskom, nego mora neko od nas da priča sa njima na njihovom jeziku. Ali, onda su došli u poziciju da su krenuli, pogotovo Alibaba, da otvaraju te neke regionalne centre. Pa, recimo Alibaba ima svoje predstavništvo i u Australiji i na Novom Zelandu, imaju lokalne ljude koje su oni zaposlili direktno, koji sada sarađuju sa lokalnim biznisima, tako da su ipak malo više otvorili za to lokalno tržište i olakšali ljudima način da stupe u kontakt sa njima i razviju biznis.

Ivan Minić: Gde god da odeš napolju, ako postoji velika populacija, ili ne mora da bude velika, ali postoji konkretna populacija, oni imaju svoj deo grada gde je neki China town. Ja sam mislio to iz filmova, to China town, to ima samo u San Francisku. Ne, to ima u svakom gradu ima China town, samo je negde veći, negde manje, negde je veća kapija na ulazu, a negde manja. Međutim, ako sam dobro razumeo, za te zemlje u kojima oni razmišljaju da se to bude trajno preseljenje za celu porodicu, da se tu gradi cela priča, oni maltene prave svoje paralelne institucije.

Miloš Ranđelović: Da, donekle. Na Novom Zelandu imaju oni svoje škole, svoje prodavnice, svoje banke, svoje restorane gde čak ni meni nije na engleskom, čak ni račun nije na engleskom. Ali, zavisi generalno u kom periodu su došli. Opet, ako su došli kao mlađi, ako su došli kao studenti ili mlada radna snaga, nekako su otvoreniji da se dublje integrišu u to lokalno društvo, dok ako dođu kao malo stariji, pretpostavljam da im više odgovora da kad uđu u banku da neko priča sa njima na mandarinskom. Nije to poteklo od njih. To je mnogo više poteklo od strane novozelandskih biznisa koji su hteli da apeluju na ljude koji ne pričaju tako dobro engleski, a i dalje žele da im daju kredit, jelte. Otvarali su posebna odeljenja u bankama gde ljudi mogu da pričaju sa tobom na tvom jeziku.

Ivan Minić: Kakva je situacija sa celom tom ostalom imigracijom, ljudima koji dolaze tu ne ono tipično “trbuhom za kruhom”, nego u potrazi za nekim stvarno boljim životom, boljom prilikom; ljudi koji kao i ti dolaze iz dobrog u nešto drugačije, bolje i sa druge strane Zemljine kugle?

Miloš Ranđelović: Ima jako puno zajednica. Kad god neka populacija unutar države dostigne neku kritičnu masu, prirodno je da se stvore neke zajednice oko toga. Obično se ljudi skupljaju oko uslužnih mesta, kao što su restorani. Postoje zajednice Filipinaca, Tajlanđana, Japanaca, Korejaca. Oni će opet imati neke svoje organizacije, mesta gde se skupljaju, banke, škole i tako dalje. Samom činjenicom da ima jako puno njih koji imigriraju tamo, prirodno je da se stvore takva mesta gde će se oni okupljati.

Kako do posla?

Ivan Minić: E, sad… Kako za nekoga ko je visokokvalifikovani radnik, nečeg čega tamo, a i bilo gde drugde, nema dovoljno, kakav je put da potraži posao? Dosta tih firmi već i traži ljude van svog nekog neposrednog okruženja, svesni da ih tamo neće naći. Kako izgleda cela ta priča, odnosno šta je nešto što ti misliš, kao neko ko je to prošao, da bi ti ljudi trebali da znaju?

Miloš Ranđelović: Pa ima dva puta koji su najčešći. Prvi slučaj je kada neko traži da ide specifično recimo na Novi Zeland. Postoje različite kategorije work & residence vize koja mogu da se traže. Obično se krene od work vize koja se kasnije konvertuje u status rezidenta. Mada, neki ljudi odmah traže i status rezidenta, ali imaju tu neku “skilled migrant” kategoriju. I na sajtu novozelandske imigracije je tačno naveden spisak svih uslova i preduslova koji moraju da se ispune, čak ima i online kalkulator gde popuniš upitnik i izbaci ti okvirno broj poena, i ako imaš određeni broj otprilike znaš da možeš da apliciraš i da očekuješ da ćeš biti u dobroj poziciji da dobiješ tu vizu. Drugi način je da firme traže ljude koji žive van, koji možda nisu razmišljali o tome da će se ikada seliti, i van svoje zamlje a ne samo na Novi Zeland. I postoji određeni broj firmi koje imaju specijalni status kod imigracije na Novom Zelandu zato što te firme ne bi mogle da rastu i da se razvijaju ako nemaju pristup tom talentu van zemlje.

Ivan Minić: A na neki način, pričamo o firmama koji su ključni igrači, ključni nosioci tržišta od kojih na ne neki način zavisi budućnost države.

Miloš Ranđelović: Tako je. To su firme koje direktno guraju ekonomiju napred i Imigracija je svesna toga da ne postoji prosto dovoljno ljudi na tom lokalnom tržištu koji mogu da zadovolje potrebe tih firmi i te firme imaju poseban status. One su akreditovane od strane Imigracije da mogu da zapošljavaju ljude preko “grane”. To ne znači da će opet moći da zaposle svakoga ko žele, opet ti ljudi koji dobiju tu ponudu za posao moraju da prođu kroz proces dobijanja vize, ali ne postoje poeni, kalkulatori i slično, nego ako dobiješ ponudu za posao takve firme, ako ispunjavaš još neke uslove koji su propisani od strane Imigracije, to je relativno “straight forward” proces u tom slučaju.

Ivan Minić: Kaži mi, za ljude sa ovih naših područja, kada kažem “naših”, mislim manje više na ceo Balkan: Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Srbija, sve to tu; to je isto populacija koja tamo nije mala. Postoji i raste, i dosta naših ljudi je razmatralo u nekom trenutku, posebno u onim periodima kada su ljudi se raseljavali po celom svetu, i to je negde bio jedan od puteva gde se može otići. Možda najdalje, doduše, ali jedan od puteva. Svi oni su negde upućeni na naše ljude tamo, najčešće, i verujem kad god neko novi dolazi da je u sličnoj industriji, da svako od vas u okviru svojih nekih mogućnosti gleda da pomogne, posavetuje, da i pre nego što se odluče na taj korak daje informacije, i sve ostalo, pa makar dolazili i samo turistički, na neki način gledate da ih pripremite i to sve. Za ovih šest godina, siguran sam da je bilo dosta slučajeva, siguran sam da je jedan deo ljudi se snašao tamo i odlučio da ostane tamo da gradi svoje karijera, ali sam siguran da postoje ljudi koji se jednostavno nisu snašli, i nije im se sve to dopalo i odlučili su da se vrate. Pa, ako možeš da podeliš neki insight o tome kako tebi to deluje, odnosno šta je to nešto oko čega ljudi najčešće pogreše u proceni kada idu tako negde?

Miloš Ranđelović: Jedan moj bivši šef je bio u poziciji da radi sa jako puno ljudi koji su došli preko, i on je rekao nešto što je meni ostalo urezano u sećanje da “ako neko preživi prvih šest meseci, taj će ostati tu narednih nekoliko godina, sigurno”. Tih prvih par meseci su izgleda kritični, pogotovo ljudima koji ranije nisu bili u poziciji da putuju toliko puno ili toliko daleko; ljudima koji jednostavno misle da je to OK i onda dođu tamo i onda krenu da im nedostaju neke stvari iz zemlje odakle su. I to ne važi samo za ljude odavde, generalno za ljude iz celog sveta. I tih prvih par meseci su uglavnom prelomni. Ako neko reši da je pogrešio, oni se obično u tih prvih par meseci do godinu dana vrate. I to nije ništa čudno, pogotovo ako dolazite iz zemlje kao što je Nemačka, Norveška ili tako nešto. Drugi slučaj je da postoje ljudi koji, recimo, ja sam imao dosta prilika da intervjuišem razne ljude za razne pozicije, apliciraju tako ljudi iz raznih država i uđu u taj proces, i prođu par krugova intervjuisanja i dođemo do stadijuma gde mi njima ponudimo posao, i oni kažu – “Predomislio sam se.” Ali, aplicirao si i sad ništa. Prosto ljudi ne shvate odmah šta je sve potrebno, čega je sve potrebno odreći se da bi uopšte došao tamo. Mislim, nisu spremni da se upuste u to, ali imaju neku želju, i eto… u jednom momentu shvate možda i nije to najbolji korak i ništa se ne desi nakon toga. Ali, ljudi koji dođu rešeni, obično ostanu dosta dugo.

Ivan Minić: A, koliko je često da to bude jedna stanica na nekom dužem i daljem putu?

Miloš Ranđelović: To se isto dešava. Znam za par slučajeva gde su ljudi koji su došli dole su se posle odselili u neku drugu zemlju. Da li je to Amerika ili Australija, ili Singapur ili neka druga azijska zemlja, ali prosto lične okolnosti su im takve. Živimo u vreme kada je pristup tom globalnom tržištu takav i mnogim zemljama, a pogotovo ako dobiješ vizu za jednu zemlju, otvara ti se put i već imaš međunarodno iskustvo, otvara ti se put da apliciraš dalje – da li je to Kanada, Velika Britanija, USA ili negde drugde. Ima dosta ljudi koji se sele u te neke druge zemlje. Kanada je, recimo, dosta popularna destinacija za ljude koji dođu na Novi Zeland, isto. Nije samo Australija.

Ivan Minić: Da, na neki način, iz onoga koliko sam ja shvatio, primarno negde se ljudi opredeljuju negde za Kanadu ako žele neki malo mirniji živo, i vrlo često ako, došli su, bili su mladi, stekli su nešto; e sad je vreme za porodicu, sad idemo negde gde je uređeno, mirno i fino.

Miloš Ranđelović: Pa i Novi Zeland spada dosta u tu kategoriju. Jako puno ljudi dođe tamo sa tom idejom, pošto opet… ako zanemarimo Okland kao najveći grad i recimo Hamilton, koji je odmah tu uz Okland, ostatak Novog Zelanda maltene nema skoro ničega. Kao što sam rekao, ponekad bude po 200, 300 kilometara gde ja vozim da ne vidim nijednu kuću sa strane. Na Južnom ostrvu, ceo Novi Zeland je inače podeljen na nekoliko regija, ima regija koja se zove West coast, koja je površinski veća od Srbije, gde ima jedno 36.000 stanovnika ukupno. Jako puno ljudi na Novom Zelandu dođu sa željom da kupu taj neki lifestyle block, gde će oni imati neko veliko imanje od par hektara negde usred ničega i da tu žive lepo.

Ivan Minić: Jedna od stvari sa kojima bih hteo negde da zaključim ovaj razgovor je to da, došao si iz sredine gde finansijska pismenost je na vrlo niskom nivou. Takođe, došao si iz sredine gde investiranje u bilo šta ne postoji kao kategorija. Ljudi ovde drže pare u slamarici ili ih drže u banci, ili ih drže u banci, pa ih uzmu pa ih stave u slamaricu; i najdalje što možeš da računaš je da to stoji negde na nekoj štednji, što u principu nema neku naročitu vrednost. Mislim, ne uvećava se cela priča. A, došao si u društvo u kome je to dosta drugačije. Šta se u tom smislu izdešavalo sa tobom? Zato što znam svaki put kad se vidimo, a prođe po nekoliko godina između tih stvari, znam da si svašta nešto probao, da si svašta nešto uradio, da si mnoge neke jako lepe, dobre i pametne odluke napravio. Neću da kažem da nije za tebe karakteristično da ih napraviš, ali… nije karakteristično za nekog odavde da na taj način razmišlja, planira i možda kontrolisano rizikuje.

Miloš Ranđelović: To je nešto što je meni jako žao, što ja nisam imao prilike kad sam bio još mlađi da se susretnem sa tim onako propisno i da probam makar i pogrešio. A grešio sam, naravno. Ta finansijska pismenost, iako sam ja radio u Fintechu dosta drugo, trebalo je i meni par godina, čak i nakon mog odlaska na Novi Zeland da potpunom pohvatam konce šta je tu šta. Međutim, Novozelanđani su izuzetno napredni po tom pitanju i jako puno ljudi razmišlja ne o day to day stvarima, nego šta će se desiti u budućnosti i šta će se desiti za deset, dvadeset, trideset godina. Mislim, niko ne računa, iako imaju i dole državnu penziju, niko ne računa na tu državnu penziju, već svi razmišljaju kakve će oni assete imati kada dođe vreme da im se više ne radi. Ne mora to da bude sa šezdeset, može to sa četrdeset godina, i gde će oni biti tad. I to je mene podstaklo da kroz, prvo razgovor sa drugim ljudima, pa moje istraživanje lično, guglanje maltene, i na kraju krajeva sam bio u situaciji da dosta stvari probam, i da steknem neki uvid u ceo taj svet tog investiranja. Tako da danas sam u situaciji gde se trudim da diverzifikujem svoj portfolio što više, da planiram gde ću ja biti kad dođem u neko vreme za penziju, nadam se koje će biti što pre. Kako da investiram na duže staze, kako da investiram pametno. Bio sam u situaciji gde sam i dobijao i gubio na investicijama, ali prosto moraš nekad i sam, pogotovo ako si tvrdoglav, i da vidiš šta valja i šta ne valja. Oni imaju dole jako puno knjiga i blogova, i podkasta i svačega nečega što može da ti pomogne na tom putu. Ali, generalno je dobra stvar što se, pod broj jedan, priča o tome među ljudima koji su voljni da podele svoju priču sa tobom. A, druga stvar je što je relativno jednostavno ući u sve to kada se rešiš. Meni je bilo prosto, taj svet mi je bio vrlo čudan – kako ja da kupim akcije neke firme, da li meni treba broker, da li meni treba… kako ja plaćam porez na dobit od toga, šta se s tim radi, nemam pojma? I dan danas ne znam kako bi to funckionisalo u Srbiji, da budem iskren. Ali dole je to izuzetno strimlajnovano. Postoje aplikacije koje ti možeš da daunloduješ na telefon, gde ti možeš da odeš i kupiš bilo koju akciju neke firme ili bilo koji index fund. Oni plaćaju porez umesto tebe, dobijes tax statement na kraju godine, ako sam plaćaš svoj porez. Izuzetno jednostavno. Tako da sam ja ušao u taj svet, krenuo sam da isprobavam razne stvari na raznim frontovima. Krenuo sam da investiram u privatne penzione fondove i mnoge druge stvari, i da prosto planiram svoju finansijsku budućnost. Nije cilj svega toga da ti budeš milioner ili milijarder kad napuniš 60, već da ti život bude predvidljiv. U smislu, da ti znaš da ćeš moći da zadržiš isti kvalitet života koji imaš danas i kada budeš imao 40, 50, 60, 70 i tako dalje.

Ivan Minić: Da znaš na šta možeš da računaš.

Miloš Ranđelović: Apsolutno.

Ivan Minić: Kažeš da je to tamo prilično razvijeno. Šta je nešto u šta ljudi tamo još investiraju, osim akcija i privatnih fondova i tih stvari?

Miloš Ranđelović: Nekretnine su stvar broj jedan. Sa bumom stranog kapitala, bio je period od nekih deset, petnaest godina gde su cene nekretnina vrtoglavo rasle do momenta da je to postalo neizdrživo za lokalno stanovništvo, pa je vlada ušla i usvojila neke mera da to malo ograniči. Ali, nekretnine su i dalje broj jedan. To je najskuplja stvar koju neko može da poseduje dole. Cene nekretnina su strašno, strašno velike. Niko to neće kupiti za keš, to će se kupiti kredit koji će se otplaćivati narednih trideset godina. Međutim, postoje neke strategije koje mogu da se primene u otplaćivanju tog kredita, da se to otplati mnogo brže uz mnogo manju kamatu. To je nešto na šta mnogi računaju da će imati kad dođu u tu neku starost. E, posle toga idu, pod broj jedan, privatni penizoni fondovi. Postoje i nešto se zove “Kiwisaver”, što podržava država Novi Zeland, gde svako može da investira određeni procenat svojih primanja svakog meseca u taj fond po izvoru koji je deo tog programa, firma mečuje taj iznos do određenog iznosa. Što je maltene besplatan novac. Što bi neko odbio. Čak i sama država, ako uplatiš određenu svotu u toku godine, sama država ti da još neke pare u taj fond. Ali, catch je da ne možeš da iskoristiš ništa od toga dok ne napuniš 65 godina. Što je, opet, način da se ne zavisi od državne penzije. Oni imaju taj NZ super fund, koji isplaćuje neke pare kad dođeš do starosne granice za penziju, ali to nisu pare od kojih realno može da se živi.

Ivan Minić: Kao i manje više svuda napolju, da se razumemo. I u Americi je vrlo slična situacija.

Miloš Ranđelović: I onda jako puno ljudi gleda da kroz investicije obezbedi sebi neki stabilan put kroz život.

Ivan Minić: A koliko su preduzimljivi u smislu da razmišljaju o tome da prave neke svoje male poslovne poduhvate, part-time posle posla za familiju da učestvuje u tome?

Miloš Ranđelović: Novi Zeland je zemlja malih biznisa. Moja firma Xero, gde sad radim, se bavi razvojem accounting softvera, gde su primarno ciljna grupa ti mali biznisi. Pričamo o ljudima koji su ili samozaposleni ili u firmama od po par ljudi, kakvih je najveći broj firmi dole. To su ljudi koji su pokrenuli ili svoj neki mali lokal tipa restoran, kafić ili nešto slično, ili rade kao kontraktori za velike firme. Jako puno ljudi koji su u IT rade kao kontraktori, gde oni sami vode sebe i svoj rad kao svoj biznis. I to je dosta, dosta popularan oblik preduzetništva dole.

Ivan Minić: Dobro, Miloše. Hvala ti što si bio. Moramo da kažemo da se sve ovo ne bi desilo da jedan naš zajednički prijatelj, koji je sad iza kamere nije konačno odlučio da se oženi; i ako sve kako treba ide, to onda znači da kad sve ovo bude emitovano, on će već biti oženjen čovek neko vreme. Tako da, i drugi Miloše hvala ti na prilici za ovako nešto. Tebi hvala još jednom. Verujem da je ovo što smo ispričali prilično nepoznato, a vrlo interesantno ljudima koji razmišljaju dugoročno, a to ovde baš i nije često. Ako imaš da poručiš nešto za kraj, recimo ljudima koji razmišljaju da svoju budućnost usmere ka tom delu svetu? Na koji način da se informišu, na koji način da planiraju, šta je nešto da imaju u vidu ako upošte gledaju to kao neku svoju, makar i nesigurnu budućnost?

Miloš Ranđelović: Najbolji način je da se ode direktno na sajt Immigration New Zealand. Novi Zeland se dosta trudi da cela ta administracija i birokratija bude što jednostavnija i što razumljivija svima. Sve se radi online. Svako može da sajt da vidi koji su zahtevi za aplikaciju, koji su zahtevi za svaki tip vize, šta je potrebno priložiti od dokumentacije i to su sve prilično standardne stvari. Ako neko donese odluku da želi da se seli, treba biti prilično odlučan u toj odluci, jer jeste veliki korak koji će zahtevati žrtvu. Neće sve biti na svom mestu od prvog dana. Čak naprotiv, proći će neko vreme. Ako imate određeni standard života ovde, vratićete se unazad prvo nekoliko koraka dok ne dođete ponovo u situaciju da imate isti standard i dole, i da rastete iz toga. Prost, zato što ste već ovde u nekom okruženju, u nekom ritualu, navici i slično, a dole dođete i nemate ništa, iznajmite stan koji je prazan. Treba biti siguran, definitivno je izvodljivo, treba biti uporan u toj aplikaciji. Ako već imate znanje i kvalifikacije za neki posao, i želite da se iselite, nijedna država vam neće reći – “Nemoj da dođeš.” Ako možeš da doprineseš ekonomiji ovde, apsolutno dođi. Možda Japan će reći – “Nemoj.”

Ivan Minić: Dobro, oni su stvarno posebni po mnogo čemu. Miloše, hvala ti.

Miloš Ranđelović: Hvala puno na pozivu.

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, vama hvala na pažnji. I kao do sada, iskoristite priliku i pošaljite nam sve vaše komentare, predloge i sugestije. Željno ih iščekujemo, jer na neki način, mi sve ovo radimo zbog vas i vi ste jedini način da mi ovo radimo bolje. Hvala!

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Miloš Ranđelović

Miloš Ranđelović iza sebe ima preko deceniju profesionalnog iskustva u softverskoj industriji, prvo kao softverski inženjer i vođa tima inženjera, a kasnije prebacuje fokus svoje karijere na Product leadership i development.

Prva uloga na tom putu je Product Owner i vođa tima biznis analtičara, pre nego što postaje Director of Product u jednoj od najvećih payments firmi u regionu. Trenutno je zaposlen kao Head of Product Analytics u firmi po imenu Xero na Novom Zelandu, gde već niz godina gradi svoju karijeru. Xero je jedna od globalno vodećih firmi koja pomaže da skoro 2 miliona malih i srednjih preduzeća upravljaju svojim poslovanjem, pre svega u računovodstvu, ali i drugim oblastima.

Miloš ima iskustvo kako razvoja softvera i upravljanja tehnološkim timovima, tako i u razumevanju tržišta i smanjivanju jaza između zahteva korisnika i biznis ciljeva kompanije, i tehnologije da to omogući. Prvenstveno je fokusiran na različite projekte iz oblasti razvoja platformi za rad sa podacima i razumevanja tih podataka; u okviru cloud web aplikacija velikog obima.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This