EP036: Radoslav Plešinac

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobrodošli u trideset šestu epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, moj današnji gost je Radoslav Plešinac. Dobrodošao!

Radoslav Plešinac: Hvala, bolje te našao!

Ivan Minić: Zašto je Radoslav moj gost? Ja, ne pijem kafu. Kad sam bio mali, meni su objasnili da od kafe raste rep, a nije mi se dopada ta ideja nije dopada. Da sam znao, ja bih sada baš voleo rep, ali nije to sad važno. Nikada nisam počeo da je pijem ozbiljno. Sto puta sam je probao, nekako mi je to uvek bilo gorko i, imao sam neke rituale sa nekom nes kafom koja je ličila na sve samo ne na kafu, koju je spremao moj ujak pre gledanja formule. Ali, to je bilo to i to je imalo veze sa njim, a ne sa kafom. A, zašto je Radoslav danas ovde? Radoslav je danas ovde zato što u celoj toj situaciji, u kojoj ja stalno idem na kafu sa ljudima, a zapravo ja ne pijem kafu, svi ostali piju kafu, ja jedini sedim i cuclam kiselu, on je krivac zato što je to sve postalo beskrajno komplikovano. Ti nekada dođeš i pitaju – “Kakvu ćete kafu?”; ko nekada što je bilo “Kakvo ćete vino?” – “Belo!”, “Belo ili crno? Ili roze?. Sad smo došli u situaciju da na pitanje: “Kakvu ćete kafu?”, o kafi moraš da znaš više nego o partnerki kada ulaziš u brak. Radoslav je jedan od ljudi koji su pokrenuli specialty coffee revoluciju u ovoj našoj zemlji. Zašto, pobogu, i kako si uopšte ti došao na ideju da kreneš u tako nešto?

Radoslav Plešinac: Prvenstveno, mislim da se ideja javila iz ogromne strasti o kafi i čaju, koja je bila samo strast pre 2006. godine, i pošto sam 2006. godine odlučio da iz kvadranta zaposlen u kvadrant vlasnik malog biznisa, ili preduzetnik, rešio sam da tu strast spojim sa biznisom i da pokrenem kompaniju koja će se time baviti, i doneti neke kafe od kojih ne raste rep i koje nisu gorke.

Šta je to specialty kafa?

Ivan Minić: Kaži mi, uopšte, cela ta priča sa specialty kafama kod nas je od relativno skoro aktuelna, ali to zapravo nije tako kratkoročni trend, to postoji već neko duže vreme. Koja je istorija? Koja je uopšte istorija komercijalne kafe?

Radoslav Plešinac: Generalno, istorija kafe je da se kafa kroz zadnjih sto, sto dvadeset godina kretala iz tri talasa. Prvi talas je bio veliki italijanski komercijalni pržioničari, koji su predstavili espreso i kafu globalno kao napitak. Iza toga se desio Starbucks kao drugi talas. I devedesetih godina prošlog veka u Americi se desio treći talas, koji se zove specialty coffee. Taj talas kao takav je imao za cilj da unapredi kvalitet same kafe. 

Ivan Minić: Kaži mi karakteristike svake od tri stvari, pošto se ja u principu ne razumem u kafu. Svaki od tri talas je nosio sa sobom nešto. Šta je to nosio?

Radoslav Plešinac: Tako je. Prvi talas je nosio globalnu komercijalizaciju kafe kao napitka, konzumiranje van kući jer je do tada kafa konzumirana u kući. Predstavljena je konzumacija kafe van kuće. Komercijalni veliki pržioničari su išli su u pravcu velikih količina i kvantitet. Starbucks kao drugi talas je krenuo u razvoj kao talas koji je imao za ideju da unapredi kvalitet samog napitka kafe, ali su vremenom i oni se desili kao globalni fenomen, iz neke ideje da drastično unaprede kvalitet kafe. Uradili su to u nekom nivou. I treći talas kako specialty je definisao pravila, odnosno karakteristike specialty – da kafa mora da bude iznad osamdeset bodova; da se radi direktan trade sa samim plantažerima, da se; da se plaća cena koja je iznad cene samo proizvodnje, naravno, i cene koje komercijalno na globalnom tržištu komerijalna cena; i da se uspostavi direktna relacija sa plantažerima u cilju unapređenja samog zrna kafe, kako bi konzument, kao potrošač dobio viši kvalitet. 

Ivan Minić: Starbucks kao fenomen, mislim, OK sada je i kod nas vrlo aktuelan. Ali, Starbucks ja kao neko ko ne pije kafu, obožavam napolju da odem u Starbucks, iz razloga što uzmem nešto slatko u nekoj najvećoj čaši koja postoji i unutra stavim sve, i to bude ono 15$ ili eura, i bude preslatko, ali divno i ja na tome mogu da funkcionišem ceo dan i da prepešačim grad tri puta. Nekako mi se čini da cela priča sa Starbuckom, uopšte nije priča o kafi, da je kafa tu usput, kao nekakvo sredstvo, ali da se zapravo svodi na sve one ostale napitke i dodatke koji tu prolaz, i ja ne znam skoro nikoga ko u Starbucksu naruči espreso ili kratku kafu, ili nešto, već je to uvek nešto veliko sa nečim i sa čudnim napisanim imenom na papirnoj čaši. Šta je, u suštini, njihova priča?

Radoslav Plešinac: Njihova priča je da oni proizvode napitke na bazi kafe. I neka ideja koja je generalno zastupljena globalno u Starbucksu je da većina ljudi koja ide tamo zna da može da očekuje određeni prozivdo, određenog kvaliteta, ali u krajnjem slučaju da dobija prozivod na bazi kafe. Naša ideja je, kada imamo u specialty coffee zrno vrhunskog kvaliteta, trudimo se da to zrno kao takvo predstavimo konzumentu da zna iz koje zemlje potiče, iz koje regije potiče, koje je plantažer, nadmorska visina, sve karakteristike koje čine taj prozivod. I da, taj prozivod kao takav je kafa. Taj proizvod se, naravno, može pripremiti kao napitak na bazi kafe, ali samim time vi narušavate svojstva tog proizvoda koji je takav. Slično kao da u vino stavljate vodu, ili u viski stavite vodu. Znači, vi narušavate sam kvalitet prozivoda zbog kog se, zapravo, vi došli.

Ivan Minić: Na neki način, špricer od kafe. A specialty coffee priča, kažeš, počinje nekih devedesetih u Americi, i za svoju osnovu ima, s jedne strane, strandardizaciju kvaliteta, procesa, svega; i na neki način, priliku da plantažeri unapređuju svoju priču, i unapređuju kvalitet proizvodi. E, sad… tome prethodni situaciju koja je i danas na neki način na snazi, a to je da na globalnom tržištu kafu ima svoju komercijalnu vrednost, naravno, jedan od najvrednijih komoditija u svakom slučaju; ali da ta komercijalna vrednost kafe je, u suštini, sve niža i niža, i da sve manje i manje nekog smisla baviti se samim proizvodom, osim na nivou – posadim, oberem i ćao. Kako je izgledala cela priča sa specialty, od kojih regija se krenulo, na koji način se krenulo što se tiče distribucije, što se tiče uzimanja sirova; i na koji način se cela priča širila?

Radoslav Plešinac: Cela priča je, kao što si rekao, počela prvenstveno u Americi, gde su prižioničari shvatili da imaju jedan resurs koji im je nadohvat ruke, jer kafa raste u celoj Centralnoj i Južnoj Americi. Shvatili su da, ako otputuju u te regije, da mogu da kupe proizvod mnogo višeg kvaliteta, da uspostave dugoročnu relaciju sa plantažerima, dugogodišnji odnos koji će rezultirati time da će plantažer znati da će njegov rod biti otkupljen ukoliko bude zadovolji određene standarde. Oni su pri otkupljivanju obrađene kafe, sirove kafe, plaćali cene koje su bile dovoljne da cena bude mnogo puta preplaćena u odnosu na berzu, zbog toga, kao što si rekao, berzansku cenu diktira ponuda i potražnja; i ta cena kao takva je trenutno neisplativa ukoliko se bavite uzgojem kafe. Ali, ukoliko je plantažer odlučio da se bavi specialty kafama, i da uspostavi dugoročni odnos sa pržioničarima bilo gde u svetu, koji su unapređivali njegove procese. Samim tim, on je unapredio svoj kvalitet i dobio premium cenu za to sto je proizveo. Samim tim, su i ostali plantažeri uvideli potencijal u tome, krenuli da sarađuju i polako od commodity goods, robe koja je berzanska roba, se prebacili u specialty coffee, krenuli da gaje kvalitet, koji će mnogostruko više biti plaćen nego kafa koja je na berzi. 

Ivan Minić: Hajde samo da postavimo ljudima “redove veličina” u glavu, a to je koji je odnos kvaliteta, cene u svakom trenutku. 

Radoslav Plešinac: Trenutno je berzanska cena kafe oko 2.20 dolara za jedan kilogram, dok u specialty coffee kategoriji to kreće od nekih četiri puta više, znači osam, devet, deset dolara. I ove godine, pre par meseci u Panami, jedan kilogram sirove kafe je plaćen 2300 dolara. Kupljen je akucijski, što govori da jedna porodica koja se bavila uzgojom kafe kao poljoprivrednog proizvoda je za jedan kafe koji je ocenjen kao proizvod koji ima 95 poena, dobila preko 2000 dolara za kilogram. Ako to uporedimo sa nečim što košta 2,2 dolara, razlika je očigledna. Naravno da ne mogu svi plantažeri na globalnom nivou da se bave specialty coffee, i nema tolike potrebe, niti tolike potražnje. Specialty coffee su plantažeri prepoznali kao mogućnost da imaju bolji proizvod, bolji kvalitet i taj kvalitet da prodaju po mnogo većoj ceni, i dugoročno da uzgajaju kafu kao poljoprivredni proizvod, a neku drugu kulturu. 

Ivan Minić: Kaži mi, ako pričamo o specialty kafi, to što si naveo je ekstrem, i on je čisto da vidimo neke gornje i donje granice. Ali, u proseku se nalazimo negde bližem ovom početku, pet, sedam do deset puta više od te neke regularne cene. Pominjao si da tu postoji nekakva skala kvaliteta. Na koji način je uspostavljena skala i kada je uspostavljena skala?

Radoslav Plešinac: Specialty coffee asocijacija, i generalno industrija kafe, ima uspostavljenu skalu kvaliteta kafe, i kafa se boduje od 1 do 100 bodova. Kafa koja se nalazi u specialty coffee segmentu je kafa iznad 80 bodova. Kafa ima određene karakteristike, i te karakteristike nose određeni broj poena. Ti prilikom testiranja kafe, dolazi se do toga da kafa nosi određeni broj, u zavisnosti tog broja se i vrednuje njena vrednost. Kafe koje su iznad 80 se nalaze u specialty coffee. Kafe ispod toga se nalaze u “commodity goods” segmentu, odnosno u komercijalnom segmentu kafa. Većina proizvedene kafe kao poljoprivrednog proizvoda se nalazi u tih 80% do 90%. Jedan mali procenat, oko 10% globalne produkcije kafe je samo specialty kafa, zbog toga što ogromni komercijalni pržioničari traže kvantiet, dok specialty kafa traži kvalitet. Jer, svi mali specialty coffee pržioničari teže vrhunskom kvalitetu i traže kafu iznd 80 bodova, jer taj pokret ne nosi volumene kakve nosi globalno tržište kafe kao “commodity goods”. 

Ivan Minić: Ono što smo, na neki način, svi koji pratimo mogli da ispratimo u prethodnih petnaestak godina kod nas, to je da postoji u raznim segmentima potreba za specijalizacijom, i potreba za nekim visoko-kvalitetnim ništama, koje opet ni u svakoj od tih industrija ne predstavljaju neki veliki procenat tržišta, ali omogućavaju da se na neki način ljudi specijalizuju, o tim stvarima nauči više i na neki način se zanatske bave time, a da mogu da žive od svega toga. Ono što ja negde mogu da ispratim, verovatno toga ima i u drugim industrijama, to je da je ovde krenulo sa vinom. Pre petnaestak godina smo imali to da nije samo crno i bilo, već postoji i neko objašnjenje koje ide uz to; i zapravo, kada probaš to vino, postoji razlog zašto je ono takvo. Ja ne znam da procenim za ta ultra, ultra, ultra skupa i ekskluzivna vina, i slično, ali znam razliku između vina koje mi jako prija i vina koje mi ne prija, a obično postoji i neka razlika u ceni koja je značajna. Dakle, krenulo je sa vinom, onda je krenulo na neki način da se pojavljuje i priča o tome da, osim nekih komercijalnih viskija koji su dostupni: crvenog Johnny Walkera, Jack Danielsa, Jim Beama; postoje i neke malo ozbiljnije stvari, postoje nešto što se zove “single malt”. Pa ti onda pogledaš tu čašu pod svetlom, pa ti bude onako neobično to što se dešava u njoj; pa probaš, pa vidiš da je to potpuno drugačiji ukus i strukturu ima. I da, beskrajno je skuplje nekoliko desetina puta, ali ima zašto je tako. I onda, počinje da se javlja trend koji je sada najviše, najmasovnije, najsličniji možda ovome, a to je trend sa pivom. To je trend da postoji sad već nekoliko vrlo ozbiljnih zanatskih proizvođača piva ovde; da postoji formirano čitavo tržište; da postoje lokali u kojima se samo to služi, ne možeš da dobiješ neko komercijalno pivo u njima. Mene to vrlo podseća na ovu priču sa kafom. Kako ti gledaš na te fenomene, i koliko ti vidiš tu korelaciju.

Radoslav Plešinac: Definitivno taj fenomen, ako tražimo zajednički činilac svim tim proizvodima koje si pomenio, shvatićeš da su sve to poljoprivredni proizvodi. I da je neko spoznao da svi poljoprivredni proizvodi od kojih je napravljen neki finalni proizvod mogu drastično unaprediti, a to se prvenstveno dešava na plantažama. Da li je to plantaža hmelja, ili plantaža kafe, unapređenje kvaliteta sirovine dovodi do toga da se unapređuje i kvalitet finalnog proizvoda. Samim tim, omogućuje da se proizvod komercijalizuje po nekoj višoj ceni, zbog toga što ima kvalitet. Samim tim, profit je tu, ljudi su zainteresovani da ulažu. Što se tiče korelacije između tih industrija koje si naveo i specialty kafe, definitivno je ima. Jer, ta korelacija se u Srbiji desila i priče su vrlo slične, ali ta korelacije je bila jasna da će se desiti, jer su se te stvari već desile na nekim mnogo razvijenijim tržištima, kao što je tržište Amerike, jer se ta sličnost u svim tim proizvodima već desila na nekim tržištima, i nakon toga je stigla i na naše. 

Otkud specialty kafa u Srbiji

Ivan Minić: A kojim putem je stigla na naše. To smo krenuli da pričamo, ali smo otišli od toga. Mislim da je to dosta važno, jer zapravo kad razmišljaš o tako nečemu, nije ti baš napameti tržište koje možda jedno od najslabijeplatežnih u Evropi. Pa, opet… ispostaviće se da smo mi daleko od najgoreg tržišta za sve te stvari. 

Radoslav Plešinac: Tako je. Konkretno, sam talas specialty kafe se desio devedesetih u Americi, iz Amerike se prelio u Skandinaviju, verovatno zbog platežne moći i svesti potrošača. Nakon toga se širio od severa ka jugu Evrope. Neke zemlje su brže implementirale taj talas, neke zemlje sporije, u zavisnosti od činilaca samih na tržištu. Ali, on se na tržištu Evrope krenuo razvijati nekih dvehiljaditih godina, i Skandinavija je i dana danas jedno od najnaprednih tržišta što se tiče specialty kafe, ako pričamo o evropskom tržištu. U nekim zemljama jugoistočne Evrope se desio negde brže negde sporije, negde je tek u začetku, a sve zavisnosti od subjekata koji su čini to tržište. 

Ivan Minić: U trenutku kada si ti odlučio da se baviš time, interesovanje za to gotovo da ovde nije bilo, kao ni svesti o tome da to postoji. Mislim, OK, ljudi koji su putovali su možda nešto znali o tome, ali u tom periodu baš i nije bilo mnogo tih ljudi. Odlučuješ da pokreneš nešto što faktički podrazumeva da treba da stvoriš svest i potražnju za nečim što ne postoji, a ti si jedan mali. Ma koliko voleo, to nije jednostavno. Šta si radio da se priča pokrene?

Radoslav Plešinac: Prvo se edukovao, ne samo o kafi, već i o biznisu. Vrlo jasno mi je bilo da će ta niša u okviru tržišta kafe da se desi. Moja ideja je bila da formira strategiju i da nađem način da taj trend donesem u Srbiju. Krenuo sam donosim neke čionioce tog tržišta u Srbiju, i neke elemente tog tržišta u Srbiju, i da slažem neki puzzle, kako bi se desio razvoj tržišta. Onda se 2009. i 2010. godine dešava globalna ekonomska kriza i sva tržišta se negde usporavaju. Ja sam to tada video kao priliku da pokren neke stvari koje će mi dati jasniju viziju kako implementirati ceo koncept specialty kafe na tržištu i kako formirati nišu. 2010. otvaram “Kafeteriju” u Kraljevu, i krećemo bukvalno u jednoj manjoj sredini da analiziramo kakve će reakcije biti krajnjih potrošača, krajnjih korisnika, najobičnijih ljudi koji će doći, popiti kafu; kako će oni reagovati na nešto što je izuzetak kvalitet. I shvatio sam da, ukoliko na jednom manjem tržištu i na jednoj manjoj ciljnog grupi prođemo kao test, proći ćemo na svim tržištima. To mi je, s druge strane, dalo priliku da samoedukujem sebe u tih narednih dve, tri godine dok se talas nije pokrenuo u Srbiji. Prve dve godine sam u “Kafeteriji” u Kraljevu radio svaki dan smenu, jer sam shvatio – ukoliko ja kao barista i neko iz kafe imam kompletno sva znanja koja treba da implementiram u nečiji biznis biće mi lakše nego samo neko ko poznaje teoretski kafu i, ko je profeisonalac u tome. Bilo mi je bitno da sve segmente toga znam. S jedne strane imam u Srbiji opremu koja karakteriše specialty kafu, da imamo tehnička znanja za samu pripremu kafe u toj kvalitativnoj kategoriji, i da ta znanja koja sam kao barista stekao, praktična znanja, sutra mogu da implementiram vrlo lako u neki specialty coffee bar kada se on bude desio, iako tada nije bilo ni naznaka kada će se desiti. 

Ivan Minić: Ti si celu priču pokrenuo u Kraljevu iz striktno razloga kontrole troškova. 

Radoslav Plešinac: Tako je. 

Ivan Minić: I to je neki trend koji je krenuo. To je prilično velika i ozbiljna priča, iako je u malom gradu. I dan danas funkcioniše i sve je kako treba. Kada se desio taj prvi trenutak da se na neki način primilo to o čemu si razmišljao. Šta je bio prvi naredni korak gde ti nisi jedini umešani koji je zainteresovan da se nešto desi?

Radoslav Plešinac: Pošto se na tržištu već znalo da nešto postoji, u naznakama što se tiče specialty coffee i da neki ljudi nešto već rade, komercijalizacija nije bila ni na vidiku. Imalo je nekih nagoveštaja, ali nismo znali kada će se desiti konkretni koraci. Ja sam bio jako strpljiv i shvatio sam da za građenje jedne niše u okviru tržištu kafe se mora ulažiti dosta vremena. Prvi neki okidač te niše se desio 2012. na 2013. godinu, kada su neki ljudi iz Beograda shvatili da neko ima neka znanja koja su vezana za specialty kafu, a pri tom ima još neka znanja koja su karakteristična za nišu koja tek treba da nastane. Oni su imali spremnu investiciju, a ja sam imao spremno znanje. Kada smo uvezali tu investiciju i to znanje, dobili smo “Koffein” na Dorćolu i nešto što je bukvalno bio okidač razvoja te niše. Jer, do tada su bile neke naznake tog tržišta, ali ni blizu same komercijalizacije. 

Ivan Minić: Nije postojao sistem. Bile stvarnih izuzeta, ali vrlo sporadično i nestalno kroz neki period vremena. “Koffein”, u tom trenutku još lokal koji se otvara, je neobičan, mali, neću da kažem neugledan, ali nije.. ali ne deluje kao nešto od čega može da nastane nekakav biznis; na relativno dobrom mestu, ali ta komponenta relativnog je vrlo naglašena jer nosi niz problema sa sobom, pa ipak on počinje da radi jako dobro. I priča kreće da se širi. Šta su bili dalji koraci?

Radoslav Plešinac: Prvo, ono zašto se desilo što se desilo sa “Koffeinom”, desilo se iz razloga što je fokus bio na kvalitetu. Bio je fokus na kvalitetu svih elemenata koji su trebali da iznedre proizvod, a to je kafa u nekom vrhunskom kvalitetu. Oni su otvorili 2013. u februaru, pokrenuli ceo projekat, a ja sam u jesen 2013. godine otvorio “Šoljicu” sa partnerima sa idejom da poguramo trend i da damo još jači impuls razvoju specialty coffee tržišta, jer smo videli da se jedan od okidača desio. Nismo hteli da se ta inercija izgubi, već smo hteli da dodamo još na tu težu. “Šoljica” se otvorila, već smo u gradu imali dva objekta i neke još koji su krenuli da se orijentišu ka specialty kafi, vrhunskom kvalitetu, i iza toga kreće ubrzana komercijalizacija specialty coffee tržišta jer su određeni subjekti koji su danas prisutni na tržištu shvatili da je potencijal za tako nešto jako veliki. 

Ivan Minić: Kada neko ko nije imao priliku da se susretne sa specialty kafom, kada treba da mu prodaš priču da je to nešto što treba da proba, šta je ono što mu kažeš i šta je najčešća povratna informacija od ljudi koji prvi put probaju tako nešto?

Radoslav Plešinac: Vrlo lako je uraditi poređenje sa vinom, jer ima neku dužu tradiciju boljeg kvaliteta, jer sama ideja je predstaviti nekome zemlju poreklu, predstaviti plantažera, plantažu, znači bukvalno mu dati jednu ličnu kartu tog prozivoda i sa svim njegovim karakteristikama. Ono što je neka moja ideja bila svih ovih godina je da se vrši lagana tranzicija, edukacija gostiju i potrošača, jer na globalnom tržištu kafe i na specialty kafi postoje različite zemlje proizvođači, različite botaničke vrste, koje nose određene karakteristike. Ako mi, odnosno ja ko se time bavi, konzumentu napravim blagi uvod od nekih aromata koji su njemu prihvatljivi, na primer – čokolada, marcipan, karamela, to je u suštini ljudi nešto što lako prepoznaju i lako prihvataju. Ako tom nekom predstavimo kafu iz Kenije koja ima izuzetnu kiselost, zbog toga što ta kafa kao takva ima te karakteristike koje je čine, nisam siguran da ćemo dobiti konzumenta. Moja ideja je bila da se vrši lagana tranzicija iz kafa koje imaju prihvatljivi i prepoznatljive arome, aromate u kafi ka kafama su izuzetnog kvaliteta, ali imaju neke druge aromate, kojima se na prvo probanje neće svideti. 

Edukacija kao najvažniji činilac tržišta

Ivan Minić:  Ok, ima ljudi koji vole različite stvari. Ima ljudi koji vole različite vrste piva, a on su vrlo slične u tom smislu da prosto ima piva koja su izuzetno gorka, kiselkasta, razni stauti, i slične stvari koje potpune po nekom default konzumentu koji je navikao da pije lager ili pilsner, u najboljem slučaju, to uopšte nije pivo. Njemu čak to ni ne liči ni mirisom, ni teksturom, ni ničim na samo pivo. No, da se vratimo na kafu. Voleo bih, ako možeš da pojasniš tvoju ulogu, u smislu – tvoj zadatak je bio da obezbediš da postoji sirovina, da obezbediš distribuciju, da obezbediš sve tehnički potrebne stvar, mašine i sve što uz to ide; da obezbediš edukaciju, i ti ceo taj spektar stvari nudiš tim različitim igračima na tržištu i nudiš im različite stvari. Ima stvari koje su tvoja skroz zaokružena priča, ima ljudi koji uzimaju samo kafu, ima ljudi koji zovu zbog know how i tih stvari. Kako je uopšte bilo zaokružiti to sve, s obzirom da gotovo ništa od tih stvari ovde nije bilo dostupno? A, pričamo o stvarima koje ni malo nisu jeftine, za početak. 

Radoslav Plešinac: Ideja je bila da se… pošto je tržište kao takvo postojalo već u Americi, i ja sam znao koji su elementi tog tržišta; postojalo je i postoji i dan danas u Skandinaviji, i znao sam i tamo da su isti elementi; znao sam da ako želimo to tržište, tu tržišnu nišu želimo da razvijemo u Srbiji, znao sam da ti isti elemeni moraju da budu prisutni. Samim tim sam shvatio da u Srbiju se moraju doneti mašine određenog kvaliteta, mlinovi određenog kvaliteta, složio sam kompletan portfolio tih proizvoda koji će procesuirati tu kafu i pripremiti je konzumentima. Ali sam u jednom trenutku shvatio da tržište ne ide u paraleli sa mojim razvojom i razvojom opreme za pripremu, i shvatio da ćemo sutra imati investitora kao što je “Koffein” ili nekog drugog, ko će reći – OK, imamo mašine, imamo znanje, ali i dalje nemamo glavnu komponentu, a to je kafa. U tom trenutku sam rešio da pokrenem “Koppa Coffee”, da uđemo u projekat prženja i uvoza prvenstvene kafe vrhunskog kvaliteta, prženja te kafe i distribucije ka subjektima na tržištu, jer sam znao da moram da imam sve činioce na tržištu da bi se tržište desilo. To se ispostavilo ispravnim, jer u trenutku kada smo pokrenuli određene projekte, uvezivali smo vrhunsku opremu, vrhunsku kafu, znanje i dobijali vrhunski proizvod.

Ivan Minić: Koji od tih potrebnih činilaca je bio najproblematičniji? Nekako mi se čini da u toj industriji, iz ugla nekog nezavisnog posmatrača, znanje ipak predstavlja i dalje najveći izazov. Mislim, za mene ko ne pije kafu, dobar barista je onaj što zna da nacrta medu, a mislim kafe nije u tome da nacrta neko medu ili srce, ili… mada je super, lepo je. Ali, obično ljudi koji stvarno vole i vrednuju kafu, i bave se time, imaju one neke razne mlinove kući i kupuju te neke čudne kafe, i tako dalje; oni na neki način veruju da onog trenutka kada bilo šta dodaš u tu kafu, ti si je uništio. Sad dobro, ima nas raznih, različiti ljudi konzumiraju na različiti način, ali postoji toliko nekih koraka u kojima možeš, možda ne možeš preterano da unaprediš proizvod, ali možeš mnogo da ga upropastiš. Kako je bilo prevazići tako nešto? Jer ovde čak i mi koji o tome ne znamo previše, znamo da ljudi ne vole da čiste aparat za kafu, jer to moraš da ostaneš kada zatvoriš lokal, moraš da ostaneš i da se baviš time, a generalno niko ne želi da se bavi time. Kako od toga dođeš do toga da neko stvarno mora da se bavi vrlo precizno i posvećeno svakim detaljem. 

Radoslav Plešinac: Prvenstveno, svi elementi koje smo doneli na srpsko tržište i u celu regiju su bili mnogo lakši za realizovati nego znanje, jer smo shvatili, da OK, opremu ćemo da kupimo i donesemo, sirovu kafu ćemo da kupimo i da je donesemo, pržimo u Srbiji i distribuiramo. Sve je to bilo rešeno. Ali, smo shvatili da ta količina znanja nije dovoljna da bi pratilo kompletan razvoj i ubrzanje celog tržišta, i tako smo došli do toga da vidimo da barista postane jedno vrlo traženo zanimanje u Beogradu, koji zna da nacrta medu. Ali, problem se desio sem tog mede se mora znati još mnogo što šta. Vrlo lako se nauče da se čisti kafemat, da se urade neke stvari, sve su te neke lako dostupne stvari, ali kafa kao kafa, i kao kao specialty coffee u tom nivou hvaliteta zahteva još neka dodatna znanja. Moja ideja je bila da od prvog dana svoje znanje delim, jer sam znao isti model koršćen i u Americi, i Skandinaviji – deliš svoje znanje, drugi ljudi uvećavaju svoje znanja, svi napredujemo kao profesionalci; jer je to jedna od karakteristika specialty na globalnom nivou, da ljudi iz specialty maksimalno dele znanje jedni između drugih. 

Ivan Minić: Formiraju na neki način zajednicu. I kraft pivari imaju zajednicu ovde, jedni drugima pomažu, rade kolaboracije, rade svašta nešto… jer u principu, vi se na neki način borite, i oni se zajedno bore, za neko svoje tržište. Imate 90% nečega što je jako malo, i imate 30% nečega što uopšte nije više toliko malo. Svako treba da proceni šta mu je cilj u životu, ali mislim da na neki način rastom, svi imaju neki benefit. E, sad… tvoje znanje si stekao tako što si išao i sticao, plaćao ga, učio, upoznavao ljude. Ulazak u tako nešto ovde nije baš jednostavan. Većina tih ljudi koji rade te poslove nisu vlasnici tih biznisa, nemaju velike plate, ne mogu da sebi to priušte, a pri tome, ako sam te dobro razumeo iz našeg prethodnog razgovora, to znanje baš i nije tako dostupno. 

Radoslav Plešinac: To znanje nije baš tako dostupno zato što nije jeftino. Na globalnom tržištu kafe sve je jako skupo, zato što je profitabilan biznis. To znanje u Srbiji nije bilo uopšte dostupno, nije bilo do njega lako doći, i ja sam shvatio da to znanje moram potražiti tamo gde je dostupno. Sve to jako puno košta, putovanja, hoteli, edukacija, zato što sam ja znao – bez jasnog znanja o tome, mi imamo samo još nekog znalca u Srbiji. Meni ideja nije bila da ja budem neko ko to nešto poznaje, već da jako dobro to zna i da to svoje znanje prenosim. Taj isti šablom sam posle korisito da još neke ljude koji su profesionalno bavili, i dan danas se bave kafom, šaljem da dobiju neka ofecijalna, zvanična znanje, jer pod okriljem specialty coffee asocijacije Evrope, odnosno Specialty coffee asocijacije sada, jer su američka i evropska asocijacija ujedinjene, je moguće dobiti neka zvanična zvanja o kafi. Znači, neka znanja koja su bukvalna univerzitetima na proveru, jer su se radili određeni testovi. Istorija kafe kroz vekove se razvijala bukvalno na nivou ne toliko tehničkih znanja. Sedamdesete, osamdesete godine i nadalje su donele to da se sve više i više tehnički kafa izučavala kao poljoprivredni proizvod, kao finalna sirova kafa i kao pržena kafa. Samim tim su ta znanja bila dostupnija nego što je bilo ikada. Ali, u Srbiji do dan danas mi nismo došli na nivo da imamo znanja vrlo cenovno prihvatljiva, i neka je ideja da u narednom periodu se urade neke stvari da ljudi mnogo lakše mogu da dođu do samog znanja. 

Ivan Minić: Ti si radio na tome da pored tebe bude još nekoliko ljudi koji tu priču mogu da šire i mogu da pomognu, i tako dalje. Ono što je takođe negde bitan činilac, čini mi se, a to je da je jedini pravi način da ova industrija funkcioniše da svi činioci budu pošteni jedni prema drugima. Osim što treba da sarađuju, prosto treba da budu pošteni jedni prema drugima, odnosno treba na neki način da i prema toj sirovini, i prema svemu ostalom se odnose na jedan način, a pre svega prema konzumentima. Kako je bilo, ako kažemo da specialty kafa kreće od nekih osamdeset nekih jedinica kvaliteta i ide do 95, odnosno 100 što je teorijska vrednost; kako je bilo uopšte pokušati da odjasniš ljudima da to ne treba da bude 81, nego da bi mogao da bude baš i 88 ili 89?

Radoslav Plešinac: To objašnjavanje traje do dan danas, zbog toga što nedostatak tehničkih znanja o kafi dovodi do ljude da imaju sirovine koje imaju možda 81, a možda i 79. Ideja da se znanje svih činioca nas specialty tržištu unaprede, jer će na taj način ljudi mnogo lakše donositi određene odluke koje su strateški bitne za njihov biznis. Jer, ako znamo da single malt viski košta mnogostruko više nego običan viski, a da shvatimo da kafa koja ima 88 bodova košta isto kao kafa koja ima 60 bodova, dolazimo do toga se komparacija između tih stvari ni ne može napraviti. Jer, ako je neko spreman da plati 15 eura čašu vina u bilo kom beogradskom restoranu, ili 10 eura, a da nije spreman da plati šoljicu 400 dinara, koja ima kvalitet 88 bodova, shvatićemo da je kafa, iako je u specialty coffee segmentu i dalje cenovno komoditi; i da ako imate kafu koja ima 88 bodova, vi kao neko ko upravlja tim biznisom imate kredibilitet da kažete – da, ova kafa ima 88 bodova, zbog svih tih karakteristika; a da bi rekli sve te karatkeristike, opet morate da imate znanje. Kada predstavite klijentu, odnosno gostu te karakteristike, imate kredibilitet to i da naplatite. Čini mi se da nedovoljno znanje je ostavilo tržište i cene na tržištu kafe koje su u višem kvalitativnom nivou u odnosu na komercijalne kafe, ostavilo je tržište na nivou cena komercijalne kafe, samo iz razloga jer tu sirovinu nije pratilo znanje koje će tu sirovinu predstaviti na pravi način; i naravno, nije pratila cene jer nije postojalo znanje koje će tu sirovinu i tu vrednost opravdati. 

Srpsko tržište vs. svet

Ivan Minić: Kako je to na drugim tržištima? Kako funkcioniše to u jednom Berlinu ili tako nečemu, jer po mnogo čemu podseća na ovo ovde? OK, tamo je kupovna moć mnogo veća, ali mi se nekako čini da su ti redovi veličina cene toga svega, zapravo, slični; da je to tamo mnogo priuštivije nego ovde, ali da postoji opet, da sve te karakteristike koje treba sve to da prate tamo postoje, a da se ovde još borimo sa time. Jer, pričao sam ti svojevremeno taj čuveni incident u jednom beogradskom lokalu u kome se služi specialty kafa, gde konobar nakon što je doneo našem kolegi koji je mesecima pio istu kafu koja mu je odgovara, i zbog toga je dolazio, na pitanje – “Šta je ovo, ovo nema nikakve veze sa onim što sam pio?”; konobar mu kaže – “Pa, znaš… ne može Java u januara, Sumatra u decembru”; a verovatno ne zna gde se nalaze te dve lokacije, a kamo li da li tamo uopšte postoji kafa. Postoje različiti igrači na tržištu. Na koji način ti, koji na neki način pokrenuo tu neku priču možeš da upravljaš tržištem sa ciljem da se kvalitet cele priče podigne? Jer, nisi najveći igrač na tržištu, samo si jedan od ključnih igrača, ali nisi finansijski najmoćniji od svih. 

Radoslav Plešinac: Kao što je s početka priče bilo o kreiranju tržišne niše, tako i sada, definitivno se tržište mora upraviti da ode na stranu na koje treba da ode i da konzument kao konzument bude siguran da će dobiti za šta je platio, ili šta je u krajnjem slučaju tražio. To se može učini samo na par nekih način. Jedan od njih je saradnja kompletne specialty coffee scene, jedni između drugih, kolaboracija, otvoren pristup, deljenje informacija. Bukvalno, stvaranje jedne zajednice. Jedna od stvari koja isto tu zajednicu treba da čini su festivali, gde će se tržište obratiit i biznis konzumentim, bussines to bussines, ali će se obratiti i krajnjim potrošačima; gde će imati priliku da krajnjim potrošačima da određena znanja koja će njih unaprediti kao konzumente, odnosno, nekoga ko kada ode u “Koffein” i naruči kafu nekog kvaliteta, zna šta treba da dobije i šta mora da dobije i da ispod toga se ne može ići. Mislim da tržište zaslužuje da se nivo kvaliteta same sirovine kafe kao poljoprivrednog proizvoda podigne na mnogo višu lestvicu, jer ako se nivo sirovine podigne na višu lestvicu, svi činioci tog tržišta će to pratiti. Zato što, ako na tržištu imate igrača koji je spreman da ide jako visoko što se tiče kvaliteta, taj igrač će biti referentna tačka, jer ako konzumenti na nivou Srbije imaju priliku da probaju nešto što je izuzetnog kvaliteta, mislim da će to izvršiti određeni pritisak na tržište da tržište odreaguje i unapred i sirovinu i znanje. Unapređenjem sirovine i znanja desiće se jedan miks gde ćete dobiti još bolji proizvod, samim tim će konzument na kraju biti srećniji. 

Ivan Minić: Meni je matematika cele stvari bilo vrlo interesantna kao nekome ko ne bavi se time, ne razume se u to. Meni kada kažeš – imaš sirovinu; jer kafa je staviš sirovinu i dobiješ proizvodu, nemaš sad – dodaš šest sirovina, pa sad nešto se tu dešava. Kažeš, staviš sirovinu X, dobiješ proizvod Y za neku količinu novca. Staviš sirovinu koja je tri puta skuplja od X, to ne znači da ćeš dobiti tri puta skuplji proizvod. 

Radoslav Plešinac: Naravno, ali ćeš dobiti konzumente koji će dobiti za isto novca mnogo bolji proizvod. Ali, dugoročno kada se tako nešto uradi, em što gradite kod svojih gostiju kredibilitet da ste neko ko razume tu sirovinu, i spremni da platite za tu sirovinu, konzumenti će shvatiti da vi možete da imate kredibilitet to skuplje da naplatite. Jer, ukoliko imate dva vina, jedno vrhunskog kvaliteta, jedno jako lošeg kvaliteta i prodajete po istoj ceni, konzumenti će shvatiti da tu definitivno nešto nije u redu. Ili loš proizvod nije u redu ili dobar proizvod nije u redu. Bojim se da ovde na tržištu nije izvršena diferencijacija proizvoda, da proizvod koji je loš treba cenovno da ostane tu gde jeste; da proizvod koji je dobar treba cenovno da ode gore, zbog toga što ste četiri, pet ili šest puta platili skuplje sirovinu u odnosu na loš proizvod. Ako to uporedimo sa bilo kojim drugim tržište, tržištem kraft piva, tržištem vrhunskih vina ili singl malt viskija, videćete da to nije ni blizu slučajnosti, da imate loš proizvod i dobar proizvod na istoj ceni.

Ivan Minić: Ali postoji taj momenat koji vrlo često ljudi ne poslože na pravi način kada razmišljaju o tome, a to je da u krajnjoj ceni kafe ta sirovina je, iako je jedina sirovina koja postoji u celoj priči, je samo jedna komponenta; i ako kilogram kafe za espreso koji kupujete koja je slabog kvaliteta i košta sedam, osam, deset, dvanaest eura, i uzmete vrhunsku kafu, koja nije u onom top segmentu, ali vrlo dobru kafu koja je dvadeset dva, tri, četiri i ti iz tog kilograma izvučeš sto pedeset, dvesta kafa. Kada podeliš to, ta razlika je desetak dinara po šoljici. Naravno da uz bolje sirovine i sve ostalo, i na neki način treba platiti tu brigu o proizvodu i svemu tome, ali to nije razlika – ova kafa košta sto pedeset dinara, a ova kafa, pošto je u sirovini skuplja deset dinara, treba da košta trista pedeset dinara. To je negde relacija koja podrazumeva višu cenu dvadeset, trideset, četrdeset posto, u nekim slučajevima možda i više, ali to je razlika koju su ljudi, kada probaju to ako im se svidi, vrlo verovatno spremni da plate za bolji proizvod. A, zapravo, matematika nije linearno – ovo je duplo, pa je i ovo duplo. Mada, kod nas ljudi kažu, to je onaj stari vic – “Kako ide posao?”, “Pa kupim za dinar, prodam za dva. Jeste zarada 1%, ali živi se!”. Kaži mi, ako pravimo neki presek, hajde da kažemo da je tržište krenulo u ozbiljnu ekspanziju pre šest godina, a ti se ovim baviš više od deset, što samo znači na svakom početku sledi nekoliko godina muke i patnje. Ali, za ovih šest godina, šta su neke ključne tačke koje su se desile, i u kom smeru bi trebalo da se ide dalje. Ok, pominjali smo dostupnost znanja kao važnu komponentu; pominjali smo festivale kao važnu komponentu, na čemu se isto radi; pominjali smo možda i to da se pojavi na tržištu igrač koji neće praviti kompromis sa kvalitetom i sve ostalo. Ali, za ovih šest godina od nečega što je bio nekakav trend u nastajanju, koji ima neki simpatične karakteristike, to je postalo nešto što je široko, dostupno i što ljudi koji piju kafe zaista idu na mesta sa sjajnim kafama. Ušli su neki veliki igrači u te priče iz raznih pobuda; da li je čisto komercijalne prirode ili je to opet na neki način neka ljubav prema kafi. Šta su ključne koje su se desile, kada su se desile i u kom smeru bi to trebalo da ide?

Radoslav Plešinac: Generalno, jedna od najbitnijih stvari koja bi u narednom periodu trebala da se desi su, između ovih stvari koje si naveo, i određeni formati takmičenja, koji su na globalnom nivou prisutni. U Srbiji se od 2009. do 2019. desilo tri ili četiri takmičenja. Ta takmičenja su nama iz industrije specialty coffee kao profesionalcima dala određena tehnička znanja, jer sama takmičenja su nam doprinela time da ti preispituješ koliko ne znaš. Jer, ako se pitaš koliko znaš, to je jedna stvar, ali ako se preispituješ koliko ne znaš, otkrićeš mnogo toga; jer formati takmičenja te samo motivišu da preispituješ svoje znanje ili neznanje i otkrivaju neke rupe. Ako te shvatiš, shvatio si da na takmičenje pred internacionalne sudije ne možeš da odeš tako što znaš da nacrtaš medu, jer taj meda je daleko od onoga što se traži. Smatram da je još jedna od tih stvari koje će razvijati tržište ubuduće su određeni formati takmičenja, da se u Srbiji osnuje Specialty coffee asocijacija, koja će svim tim događajima upravljati ispod krovne organizacije, a to je Međunarodna specialty coffee asocijacija, jer su svi ti standardi već jako postavljeni. Ono što mislim da će uticati drastično na povećanje i unapređenje tržišta, i što je najbitniji faktor po meni, je znanje zbog toga što, kao što si pomenuo malopre, ukoliko je razlika između bolje sirovine i lošije sirovine deset dinara po šoljici ili dvadeset dinara po šoljici, niko neće investirati u šta treba da investira. Ako ne možeš kao neko ko treba da investira, a ne baviš se kafom da kupom kvalitetniju sirovinu, tebi razlika između tih deset ili dvadeset dinara znače samo neki brojevi. Ti moraš kao kupac kafe da znaš zašto plaćaš tu cenu i šta tom kafom želiš da postigneš, jer ako krećemo da formiramo konzumenta od nekih paleta ukusa i transformišemo ga dalje, moraš znati kakvu sirovinu kupuješ da bi predstavio tom istom gostu, da bi rekao – OK, ova sirovina je skuplja deset ili dvadeset dinara. To se ne može uraditi bez znanja. I mislim da je osnova cele priče ubuduće, i ubrzanog razvoja tržišta, samo u znanju. 

Ivan Minić: Na neki način tu postoji i jedan vrlo karakteristično srpski problem, a to je, pominjao sam ti i mislim da sam u podkastu već pominjao, ima ta rečenica Slobodana Selenića, koji kaže: “Mi smo jedini narod na svetu koji se bavi nečim. U ostatku sveta ljudi nešto rade.” E, tako isto na neki način ako mogu da povučem paralelu, kafa je nešto u šta se svi razumeju, ali niko o njoj zapravo ne zna ništa. Šta su, ako možeš da mi napraviš neko poređenje, šta su neke osnovne miskoncepcije koji ljudi imaju koji ulaze da se bave time? Jer, ti imaš tu jednu vrlo nezahvalnu ulogu sa jedne strane, da poslovne odluke donose ljudi koji upravljaju poslovanjem i oni su jedna komponenta koja mora da se edukuje. Druga komponenta, važnija komponenta, sa korisničke strane, ali sa strane biznisa ne toliko važna, su ljudi koji se zapravo bave time, koji rade sa tom kafom. Treća komponenta su ljudi koji služe tu kafu. Svakom od njih fali da nešto o tome znaju. Recimo, moji prijatelji, inače sjajni ljudi i koristim priliku da ih pomenem – Ilija i Zoran, koji stoji iza bloga Rakija, uglavnom u prethodnom periodu radili to – ocenjivanje srpskih rakija, gde postoje veliki proizvođači, mali proizvođači, čak i neki proizvođači koji više ne proizvode, ali postoji proizvod, pa može da se ocenjuje. I, osim što oni to radili zato što to vole i zato što se razumeju, znaju mnogo o tome, to ih je stvarno zanimali. Oni su to pisali, pojavila se svest o tome, izdali su i sjajnu knjigu, ali jedan od najvažnijih momenata je što su neki stvarno sjajni restorani shvatili da bi možda mogli da angažuju nekoga da dođe i obuči njihov kadar, održi trening i objasni ljudima da, kao što vino postoji u većini restorana i dalje crno i belo; da i rakija nije samo “šljiva” i “dobra je”. Ali, postavlja se pitanje da li znaš nešto o njoj, jer opet tu imaš situaciju da to košta od sto do petsto dinara za čašicu. Mora da postoji neki razlog zašto, osim dobre flaše; mora da postoji dobar razlog zašto je ovo skuplje. Na koji način adresirati sva ta tri činioca: menadžment, osobu koja radi sa time i, na kraju, osobu koja to prezentuje, jer to što osoba koja sa radi sa time zna sve o tome ne znači ništa ako konobar ne zna. 

Radoslav Plešinac: Tako je. Imamo još jednog činioca koga uvek negde svi zaborave, a to je pržioničar, jer kafa kao takva u specialty coffee segmentu stiže sirova, nije pržena. Kafa kao takva, čak i ako se kupi kao dobra sirovina, vi je kao neko ko je pržioničar morate procesuirati na najbolji mogući način; jer OK, ako imate dobru sirovinu, stek ili boji koji drugi proizvod koji želite da obradite, morate opet imati znanje šta radite sa tim proizvodom. Kafa kao kafa raste na različitim nadmorskim visinama, različite nadmorske visine utiču na primer na tvrdoću kafe. Ako tu kafu obrađujete temperaturom, dolazite do toga da morate znati sve tehničke podatke o njoj da bi na pravi način tu kafu obradili. Ideja je da se sve te super karakteristike kafe stave u prvi plan. To je prvi deo priče. Drugi deo priče je – kafa je stigla u kafe, i sad kreće barista da je sprema, konobar da je služi, konzument da je konzumiran. I u ova sva ti koraka je neophodno izvršiti edukaciju tih ljudi, jer oni su zapravo svi ti činioci koji transformišu taj kvalitet. Prižioničar je odradio svoj posao, barista mora da zna sve što je neophodno da bi spremio kafu na najbolji mogući način, i neko ko je konobar tu kafu servira i da i dalje zna određene informacije o toj kafi, jer je od plantaže do šoljice jako dug put i dosta činioca ima. Ako se taj sled negde prekine, neko će na kraju dobiti proizvod koji nije tražio ili nije očekivao. Samim tim, dolazimo do toga da svi ti činioci moraju da budu u ravni, da bi proizvod bio tih 88 poena i da bi neko imao kredibilitet da taj proizvod naplati više. 

Budućnost specialty kafe u Srbiji

Ivan Minić: Hajde za kraj samo da napravimo neki presek stanja. Ali, kada kažem presek stanja, ne presek stanja na našem tržištu, nego presek stanja gde smo mi to zapravo (u svetu); jer je to vrlo neobično gde smo mi zapravo. I takođe, pošto si ti osoba koja je u kontaktu sa vrlo referentnim ljudima u samoj industriji, neki od njih su imali prilike i da budu ovde, da probaju neke stvari, da vide kako to sve izgleda. Mi mislimo da smo mi poslednja rupa na svirali na svakom tržištu svega, i mnoge stvari nam govore u priliog toga; kad odešu prodavnicu i kupiš proizvod koji je globalno prisutan, taj koji si dobio ovde je vrlo često lošijeg kvaliteta, ima niže koncentracije ključnih stvari, i tako dalje. Ali, zapravo na tržištu specialty kafe to nije slučaj. Na tržištu specialty kafe, mi smo vrlo, vrlo ozbiljan igrač, u regionu možda i najozbiljniji. Pa, kako prosto, kada bi trebao da nam napraviš analizu šta bi istakao od tih stvar, i šta su reakcije kolega koji se prvi put sreću sa time i ne znaju šta da očekuju? Uvek i kad pričaš sa ljudima, bio je i Lazar Stojković, bila je gomila ljudi koji su u nekom trenutku dovodili kolege iz inostranstva. Najpozitivnija stvar koju možeš da očekuješ od nekog stranca za ovo tržište je da o njemu ne zna ništa, jer ako zna nešto, verovatno nije dobro. I onda se većina njih oduševi kada dođe i vidi da mi nismo divlji ljudi i da ovde postoji struja, tekuća voda, bežični internet, žični internet, sve što treba.  Kako je to u ovoj oblasti, koja je opet vrlo karakteristična za jako razvijena tržišta, a opet smo mi tu postali jako bitan igrač?

Radoslav Plešinac: U regiji jugoistočne Evrope, Srbija je jedan od najrazvijenijih igrača. Taj trend je mnogo prisutniji, i tržište je mnogo razvijenije nego sve zemlje bivše Jugoslavije. Na nivou nekih evropskih i zapadno-evropskih zemalja, mi možemo da se poredimo sa njima. Pomenuo si Berlin, ja kada neki ljudi dođu iz Nemačke i budu vrlo iznenađeni šta mogu da nađu u Beogradu, i nemaju uopšte to očekivanje koje im se desi. Kada dođu ovde i vide šta je ovde urađeno zadnjih šest ili deset godina, budu vrlo iznenađeni, zato što od ovog tržišta niko nije očekivao ništa i ja sam vremenom shvatio zašto se ovo tržište zapravo i desilo. Jer, da bi se jedno tržište desilo i da bi se jedno tržište razvilo, moraju da budu ljudi koji će da ga proizvedu. U nekim zemljama bivše Jugoslavije, tih ljudi i dan danas nema. Sarajevo – jedan ili dva kofi bara, Zagreb – pet. Beograd je dosta, dosta napredan što se tiče toga, i mi ako uporedimo nivo opreme, nivo koji je na nivou Berlina, Osla ili nekih drugih evropskih gradova; ako uporedimo nivo kafe koji je trenutno, on je nešto niži, ali ja mislim da će vremenom taj kvalitet da ide na gore kako ljudi budu sticali neophodna znanja. Jer, finansije kao resurs su prisutne, moguće je kupiti za nešto više novca bolji kvalitet ako znate.To znanje će stići, ljudi će unaprediti kvalitet, ukomponovaće sa opremom koja je već kupljena i koja već postoji, i tržište kao tržište će nastaviti svoj razvoj. Tako da, mislim da je budućnost vrlo svetla i da su svi ovi i sve ove karakteristike danas, već su se desile na nekim tržištima. Verujem i u Berlinu, a pričao sam i sa nekim ljudima iz Australije koji su mi rekli – u početku su svi kupili vrhunsku opremu zato što je to što možeš jednostavno da kupiš, ali znanje se najteže kupuje. 

Ivan Minić: Zato što postoji komponenta vremena ili komponenta iskustva, ili.. 

Radoslav Plešinac: Tako je, jer oprema se kupila, imao se kapital, deo je zavrišen. Meda je naučen da se nacrta, gotovo je. Posle naučite da nacrtate Deda Mraza ili šta već. Iza toga ste i to završili. Šta ostaje? Ostaje da se unapredi kafa kao sirovina, a to vremenom stigne. I to se desilo na tržištu Australije, da su imali iste karakteristike, jer ja u razmeni informacija sa ljudima koji su to uradili tamo, su mi rekli – nemoj da brineš, isti sled se desio. Taj sled se sada dešava u Srbiji. Ja sam nekada uznemiren zbog toga zato što bi hteo da se to dešava mnogo brže, ali znanje ne može da se desi brzo. Zbog toga je i ideja da se znanje ovde donese, da se da ljudima po mnogo prihvatljivijim cenama kao bi postali profesionalci u kafi, kako bi tu tržišnu nišu stavili tamo gde joj je mesto 

Ivan Minić: Samo jedna stvar za kraj. Ovde opet ne pričamo, kao ni sa kraft pivarima i svim ostalima, mi ovde ne pričamo da će tržište specialty coffee u naročitoj Srbiji, Turskoj i takvim zemljama u kojima postoji istorija konzumacije koja je ozbiljna; to nikada neće ugasiti neke velike komercijalne proizvođače iz hiljadu i jednog razlog; ali će omogućiti da određeni procenat ljudi koji zaista uživa u svemu tome, zaista može da uživa u nečem boljem. 

Radoslav Plešinac: Komercijalni, veliki pržioničari na svim razvijenim tržištima su se još dodatno razvili. Specialty coffee nikako nije opasnost po to tržište, već je deo tog tržišta i jedna tržišna niša. Ono što je dobro, što smo videli zadnjih pet godina da su se veliki pržioničari na globalnom nivou, evropskom nivou i srpskom nivou transformisali iz toga da im komponenta sirove kafe, koja im nije bila u fokusu pre nešto pet do sedam godina, počinje da im ulazi u fokus i da oni unapređuju svoj kvalitet, jer je specialty izvršio određeni pritisak na to tržište. Čak se i određeni trendovi specialty coffee tržišta, koje je mnogo fleksibilnije jer je mnogo manje, prelivaju u komercijalna tržišta. Tako da, sada smo od jedne tržišne niše koja se nalazila na tržištu kafe došli da se trendovi iz specialty kafe prelivaju u komercijalne kafe, i prihvataju kao nešto dobro. 

Ivan Minić: Znači da, ne mora David da pobedi Golijata, mogu oni i zajedno da unaprede celu priču. Radoslave, hvala ti na tvojoj priči. 

Radoslav Plešinac: Hvala tebi. 

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, hvala vam na pažnji. Kao i do sada, molim vas za komentare, predloge, sugestije i vidimo se na nekom narednom druženju.