EP033: Nikola Radojčić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podcasta, dobrodošli u 33. epizodu. Ova epizoda je za mene veoma posebna. Ja sam Ivan Minić, vaš domaćin, uzgred budi rečeno. Za mene je veoma posebna jer sa mnom sedi Nikola Radojčić, čovek koji je zadužen za to što ja izgledam ovako sjajno već 33 epizode, jer je on jedan od dvojice Braće Burazera koji prave između ostalog, brend Dechko Tzar, odnosno ove sjajne majice i neke razne druge stvari koje bogami sada već i najšira populacija u Srbiji jako voli. Nikola, dobrodošao!

Nikola Radojčić: Bolje vas našao!

Ivan Minić: Tvoja i burazerova razvojna priča je meni veoma simpatična i interesantna jer je to ono neko odrastanje koje je dosta slično, ljubav prema košarci, uličnoj umetnosti, dobroj muzici. Kako onda neko ko na takvim vrednostima odrasta u neko vreme koje nije baš najsrećnije odluči da se bavi dizajnom – kako ste uopšte došli do toga?

Nikola Radojčić: Odgovor nalazim u ‘97 ili ‘98 godini odprilike, drugi, treći srednje škole. ‘80 sam godište, Neca je ‘83 i ja sam u smeni sa ‘78 godištem. Tu je u nekoj ekipi i burazer od moje drugarice iz razreda, pa naš drugar iz detinjstva koji je išao u osnovnu sa našim komšijom, Dragomir Leko, pa Igor Crnatović sa njim u razredu, Boki Mojić, drugar iz osnovne škole, pa Duško Bajić i mi svi nekako krećemo da izlazimo u Bus na hip hop žurke, to nas je nekako povezivalo. U generaciji nisam našao nikoga sa kim bih mogao da razmenim neko iskustvo, neki CD ili kasetu. Iz svega toga, tamo neko donese neki grafiti časopis i The Source – časopis koji se bavi hip-hopom. Na njemu je bila samo jedna strana posvećena grafitima. Krenuli smo sa grafitima jer smo znali da crtamo, igrali smo basket i slušali muziku. Dohvatimo svi časopise i malo po malo ja budem u fazonu da bih u trećem srednje trebalo da razmišljam malo po malo o fakultetu, što to ne bi bio Fakultet primenjenih umetnosti? Nisam ni znao da to postoji, najiskrenije, ortak iz bloka 🙂 Tu i tamo, kroz grafite, rano smo došli do neke potvrde. Okreneš se, pogledaš taj zid i imaš osećaj – “Da li je moguće da smo mi ovo uradili?”. To nas je navelo da bi to moglo u nekom obliku da bude poziv kojim ću danas da se bavim. Za vreme bombardovanja u proleće ‘99, pripreme za faks, ne upišem Akademiju prvi put, ne upišem drugi put. 2000. godine smo nabavili neki kompjuter. Uđeš malo u Corel, Photoshop, Illustrator, mada kao dizajner mogu to da ne napomenem. Vrlo rano smo ušli i u profesionalne vode. Sticajem okolnosti, napravili smo portfolio. Naš prvi Behance stoji u kancelariji, jedan crveni folder sa najlonskim gaćama u koje smo pakovali radove, flajere, logotipe. Zapravo, prvi zvaničan posao, na to moram da se vratim, je bio kad smo kao klinci radili omote za diskove. Za Monet records smo radili 2, 3 izdanja i fabrika koje je proizvodila diskove i omote nas je vrbovala da radimo kod njih retuširanje nekih kompilacija i ispostavi se da fabriku drži čovek iz Bugarske. SKC je tada bio živ, to su u stvari bili ti Bugari. To je bio prvi posao na koji sam išao od 9 do 5, kao grafički dizajner u štampariji piratskih diskova. I to je bilo vrlo zanimljivo, Igor i ja smo uspeli da radno skratimo jer smo bili mnogo brži od momaka koji su radili pre to kod nas. U jednoj sobi mi radimo, u drugoj je ofset mašina – tu sam naučio neke osnove štampe – koja boja ide za šta, crna ide preko ostalih i tako dalje. To je potrajalo neko vreme, pa je došlo do komplikacija sa legalizacijom muzike. Fabrika je privremeno zatvorena, a mi smo ostali bez posla. U jesen 2002. godine dobio sam poziv sa B92ke i upadnemo na tadašnju televiziju koja je postojala možda godinu, dve dana nakon 5. oktobra. Imala je neki drugačiji vizuelni izraz koji se nama dopao. Mislili smo – možda bi tu mogao da bude neki McCain, bilo je još ponuda od nekih drugih, manjih agencija, ali što da ne B92. Odemo, upoznamo ekipu, i ja krenem u novembru da radim. Radio sam 2, 3 meseca, otišao na skijanje i zamolim brata da me menja. Tako i Neca ostane tamo. Tako smo radili 9 godina, polako gradili bazu klijenata i onda se osamostalili. Sada šljakamo paralelno kao dizajn studio i vodimo taj brend Dechko Tzar.

Ivan Minić: Kaži mi, cela priča sa B92, vrlo je karakteristična – tada već postoje ozbiljne privatne televizije kod nas i rade ozbiljnu sopstvenu produkciju, rade autorske emisije, show programe. U toj eri je B92 bila različita, ali veoma ozbiljna televizija sa značajnom količinom stvari koje treba produkovati, a vi ulazite u tu priču kao relativno neiskusni.

Nikola Radojčić: Sa 22, a ne sa 19 godina.

Ivan Minić: Šta je u stvari bio vaš posao u startu – od čega ste krenuli, šta su bili zadaci i kako se cela priča razvijala?

Nikola Radojčić: Jedan od prvih poslova koje sam radio je bila špica za tadašnji Ciklotron, danas poznat kao Marka Žvaka. Oni su išli, zaboravio sam kako se tačno zvao projekat, oni su kao novinari išli nekim kruzerom, mislim da su ceo svet obišli. Sećam se neke scene iz Japana, baš ne mogu da se setim. Špica je bila za njih i možda su bili logotipi za neke emisije, web baneri, novogodišnje čestitke jer je bio novembar, malo po malo. Tu je bio i radio i Samizdat, kao i koncertna agencija sa Ambrozićem, muzička agencija sa Janjićem, sa kojima smo mi i dalje nastavili saradnju i kada su oni otišli i kada smo mi otišli, svega je tu bilo. Onda se to dosta uozbiljilo. Ja nisam recimo uspeo animaciju da savladam, dok je Neca to doktorirao. Poslednji neki rad koji je mogao da bude zapažen – bile su dve iteracije redizajna u aprilu pa u septembru 2011. godine kada se promenila vlasnička struktura, kada su tu promenili dizajn, logo itd. Sve nešto u međuvremenu smo radili, bar 150 knjiga smo radili za Samizdat, ne znam koliko muzičkih izdanja, svega je tu bio. Osim kao dizajner, učestvuješ i u raznim kampanjama, osmišljavanjima, snimanjima. Bilo je dosta dinamično i zanimljivo. Mnogo bolje nego da smo radili i sedeli u agenciji, radili pičeve i klijente. Ceo put je uvek bio nekako malo sa strane i neuobičajen.

Ivan Minić: Ali činjenica je da je bilo interesantno upravo zbog toga što je bilo raznovrsno i imali ste prilike da se pripremite za toliko nekih različitih stvari koje dolaze. Pošto vas poznajem već dugo i jako volim i cenim to što radite, meni je toliko puno srce svaki put kada odem u bioskop i vidim da je Neca radio svu grafiku i tačno kada sam video u “Nebeskoj temi” da je sve toliko čisto i lepo što baš nije karakteristično za ljude kod nas kada to rade, znam da mora da bude on, čak i kada nisam znao da je to konkretno radio. Kad krećete sa garderobom? I šta je priča iza toga?

Nikola Radojčić: Garderoba isto datira iz tih srednjoškolskih dana i iz tog grafiti perioda. Kao i ovde tada ništa nisi imao da kupiš pametno ili nisi imao kintu da kupiš. Pa smo zato pravili majice De la Soul, pa Public Enemy, Goldie, Wu Tang, pa smo sami crtali. Često su nas ljudi cimali “Rođendan mi drugarici, aj mi napraviš majicu, pa smo mi to bukvalno flomasterima i farbom za tekstil radili. Nije bilo ispred SKCa da se kupe. Do jednog trenutka, posle ih je bilo. Tu se preko moje drugarice uspoznam sa Djolom iz Sindikata, odsnosno iz benda Red Zmaja koji je bio deo BS-a. Njima sam napravio logo RZ, i ispod napišem Dechko Tzar u Ben Gothic fontu koji sam imao instaliran na kompu i to se super proda. Napravimo i njima Beogradski sindikat logo koji i danas koriste. To je super prošlo na koncertu, pa smo se zapitali zašto ne bismo još pravili. To smo načeli, pa nije išlo neko vreme, pa smo u nekom trenutku malo po malo pravili. Bukvalno, te 2001 do 2008. godine i onda smo prvi put napravili kolekciju koja je imala više od 2, 3 majice koliko ih je najčešće bilo do tada. Pa smo proširili na 6, 7, 8 komada, pa smo ubrzo napravili web sajt, pa se to proširilo od te naše ekipe do drugih ljudi. Više nismo nosili mi i nalazili sa ljudima, već smo slali po kurirskim službama. Govorim o nekim milestonovima koji su se desili u međuvremenu. Sećam se da smo žena i u Subotici u butiku videli super majice niske cene, pa sam ćaleta poslao vozom da kupi 50 ženskih majica na koje smo štampali neki print. Tada je to bilo tako, ili smo kod Kineza kupovali majice, pa sami peglom kod kuće radili neke preslikače i tome slično. 2013. godine smo sa BeoIzlogom saradnju za majice sa Beograd motivima, pa su nas lakše turisti prepoznali, a lokalci vole da nose majice sa Beogradom. Te godine su nam porasli tiraži, pa smo snimili film “Ko je Dechko Tzar?”  koji ima na Vimeo-u i YouTube-u u kome su Vlada Janjić, Coba, naš kolega dizajner koga izuzetno cenimo, pa Miša Terzić kome smo radili “Ustaničku ulicu”, Maša Mileusnić sa B92, sad će neko da mi zameri što sam ga zaboravio Djolo, Yoma, Dare iz Zapleta. Radili smo majice sa Draganom Nikolićem, pa smo hteli da pitamo njega. Ivana Necina je insistirala, ja nisam hteo jer mi je već bilo super što je odborio majice koje smo radili, međutim, i on je pristao. Film ““Ko je Dechko Tzar?” je bio kao odjavna špica. Dechko Tzar više nije hobi, već ulazimo, u stvari, u novu eru. Dechko Tzar je d.o.o, pravno zaokružen. 2015. godine otvaramo radnju i tu mislim da je ona pomogla taj broj majica koje viđate po ulici dosta veći. Ali, čini mi se da se ljudi bar po tim majicama prepoznaju, da je to nešto što je Ok.

Ivan Minić: Ja se sećam da, pošto živim blizu nekadašnje B92 da je tu bilo raznih nekih zanimljivih ljudi koji su nosili te neke majice koje su izgledale super, ali niko nije znao šta su, ni odakle su ni kako. Ali se sećam tačno trenutka, 2008. godine ili 2009. godine je to postalo u nekom mom krugu prijatelja stvar koju nosiš ljudima za rođendan, ljudima koji ti stvarno znače, pa te ne mrzi da se stvarno iscimaš da odeš po tu majicu, jer možeš da kupiš bilo gde poklon, ali ako ti neko stvarno znači, daćeš mu tu majicu, jer je ona drugačija, jer nju ne nosi svako, jer ne može svako da ode u Springfield da je kupi, ni ne zna da postoji. Tako je krenulo od nečega što je bilo vrlo, ne underground, ali jako jako posebno, da sad ona bela majica sa ćiriličnim ispisom Dechko Tzar je nešto što je kao meni jedan od default simbola urbanog Beograda.

Nikola Radojčić: Anegdota je da u toj kolekciji iz 2012 godine nema bele majice, pa me je Neca pitao “Šta misliš da ovo zviznemo na belo?”. Rekao sam mu da je svejedno, a danas kada je odštampamo to bukvalno plane. Zato je držimo i doziramo da ne bismo preplavili sve ostale.

Ivan Minić: Ako imaš ideju uopšte, a sigurno imaš neku predstavu, koliko različitih motiva je prošlo kroz Dechko Tzar od prvog dana do danas?

Nikola Radojčić: Pa mislim da smo mi radili sigurno preko 200, ali negde subjektivni osećaj je 220, plus sigurno tridesetak gostovanja na primer.

Ivan Minić: Neke od tih starih majica više ne izlaze, ali neke od njih sa vremena na vreme reaktivirate u nekim drugim kombinacijama, update-ujete, podelite. Kako sada razmišljate kada pravite kolekciju? Kako razmišljate kada pravite kolekciju majica, a sada to više nisu ni samo majice, već ima cela gama prozivoda?

Nikola Radojčić:Naš neki pristup poslu je da vidimo čime raspolažemo, pa da to sve prikupimo i iz toga izvučemo maksimum. Onda smo ranije gledali šta ima da se kupi od materijala, pa biramo boje – na plavu majicu bi moglo ovo, na zelenu ono, na belu ovo… Onda se vremenom to promenilo. Mi smo u oktobru dizajnirali zimsku kolekciju, što je smešno i nije tako daleka prošlost. Sada smo postigli krug da već lagano planiramo sledeće leto. Ideja nam je da neke naredne godine u ovo doba već imamo definisano leto potpuno, za narednu godinu, sa ciljem da izađemo napolje, da dođemo do nekakvih distributera i tako dalje. Sada je situacija potpuno drugačija – majica je naš osnovni proizvod i osnovna njena karakteristika je dobar kvalitet i dobar dizajn. Naša nekakva grafička poruka, da li je to aktuelan dizajn, neću da kažem trend, ali pravac, da li je to kombinacija boja, sada mnogo više unapred planiramo, mnogo duže odležavaju neki dizajni, što je karakteristika zrelosti brenda i vrlo često za svaku kolekciju angažujemo ponekog da nam gostuje. Naravno, posle 200 i nešto rešenja i dalje ne znamo odakle to crpimo da to stalno izlazi novo i sveže i uvek nam baš iz toga razloga treba da izvučemo nešto iz prošlosti, što je nama bilo drago, što se dobro prodavalo, što su ljudi voleli. Letnja kolekcija je jedno, a zimska drugo, ali u tim među sezonama uvek izbacimo neki klasik. Ove godine je 50 godina sletanja na Mesec, pa smo sve NASA majice preimenovali u Svemir kolekciju. Imaćemo sve Svemir printove sada početkom avgusta. Zašto smo ih zvali NASA? Zato što je u TV šopovima češto bila rečenica “Izašao je proizvod u saradnji sa NASA-om”, kao bullshit priča. Nama je to uvek bilo super, pa smo kao radili te majice u saradnji sa NASA-om.

Ivan Minić: Kaži mi, kada ste odluči da uozbiljite priču, šta je to za vas organizaciono podrazumevalo? To krene od nečega malog, pa lagano se zapitate “Zašto ne bismo koristili kurire?”, samo nosiš majice, pakuješ i baviš se time. Kako neko ko dolazi iz umetničkog backgrounda i takvog nekog obrazovanja – uostalom, i sport je umetnost, ako se radi kako treba. Kako ulaziš u te dosadne stvari kojima moraš da se baviš – provera kvaliteta, pakovanje, osnos sa kupcima kada to više nisu drugari, nego neki čudni ljudi koji pišu i koji ima ovakvih i onakvih. Kakav je to proces za vas bio?

Nikola Radojčić: Dechko Tzar je rastao kao jedan od odgovora svakodnevnih klijentima u svakodnevnom poslu, što bi ti kao dizajner da uradiš, pa neko dođe da ti menja. Ok, uslužna smo delatnost, pa nekada radiš nešto što ti se ne radi, neki put neko ne zaslužuje da mu nešto ispraviš, ili je prosto glupo. Dechko Tzar je osim grafičkog izraza, kao odgovor na sve to razvijen sa idejom da radimo onako kako mi mislimo da treba, i onako kako bismo mi voleli da nešto dobijemo, kupimo, vidimo itd. Iz tog razloga smo krenuli da razvijamo i pakovanja. Uz sve to mora da uđe i customer care i kako će taj proizvod da ti stigne, da ne bude izgužvan, da se ne pokvari pakovanje. Imali smo kutije koje kada se sklope imaju oblik cigle, ali su užasno glomazne i skupe da se naprave i treba vremena da se naprave. Plastificiran koverat ne može da se cepa kada kuriri šalju, lepo se upakuje, pa je taj poklon ljudima omiljen kao pakovanje za rođendan, za bilo šta i kao uzmeš koverat i ubaciš jednu, 2, 3 majice i zalepiš. Kutiju saviješ, pa ubaviš majicu, pa ta majica ako stoji nedelju dana sva bude izgužvana, pa moraš da je pereš i peglaš. Ovako izvadiš iz koverte i nosiš. O svemu tome smo nekako promišljali, sve je to dizajn, nije samo da se sedi i da se biraju boje, već se kreiraju stvari. Mnogo je lakše da se baviš i tim nekim glupim i ružnim stvarnima kada znaš da je nešto tvoje. To je poenta. I mislim da nas nikada nisu učili preduzetništvu, niko nikoga nikada nije pripremio na Poresku upravu, na APR, na šta god, na bavljenje time. Tek kada je došlo do uvoza i izvoza robe, proizvodnje u inostranstvu, kontrole kvaliteta pamuka, konca, toliko toga smo naučili. Sada smo imali problem – glupost u magacinu nam stoje majice i na jednom delu je sunce probijalo i nekih 20tak majica ima belu štraftu jer su izbledele složene jedne na drugim. Imamo škart koji se desio od stajanja 2 meseca.

Ivan Minić: Kako izgleda saradnja sa svim uključenim u sam proces nastajanja, jer vi ste dizajneri, bavite se i samim proizvodom a ne samo grafikom koja ide na njega, ali na kraju dana, ne štampate vi, štampa neko za vas, postoji niz nekih stvari gde se vi bavite time šta proizvod treba da bude na kraju, ali taj proces dolaska do toga nije baš jednostavan. Šta su neke momenti kada se zapitaš “Pa dobro, majku mu, zašto mora da bude toliko sve komplikovano?”

Nikola Radojčić: Pa zato što je tako. To su stvari na kojima sam najviše naučio. Prvi put renoviramo kuću i treba da kupimo vrata. Kolika su vrata? 90 x 210. Kolika je je debljina zida? Nemam pojma. Ajde nazad kući pa meri debljinu zida. Vratim se, pa me pitaju na koju stranu se otvaraju. Onda shvatim da moram da nacrtam gde je ormar, gde je polica za TV, a deluje da su to vrata od sobe. U stvari, toliko ima raščlanjenih detalja. Tako je i sa običnim majicama. Skapirali smo, na recimo žute majice, kada se nanosi boja, da boja počne da smrdi iz nekog razloga. U nekim nijansama plave i ljubičaste boje u tim majicama se više osećaš kada se oznojiš. Budalaština. Pa smo naučili koliko škarta ide kada praviš stvari od kariranog ili štraftastog materijala – nisam uopšte razmišljao o tome. Zato su te majice samim tim i skuplje. Gomila gluposti. Jedne godine nismo mogli da odštampamo crvenu boju na plavim majicama ili nije bilo pigmenta da se nabavi ili podloge za boju. A mi baš zacrtali da bude tako. I onda improvizuješ. To stoji u radnji, improvise wise, to je cela poenta, da se dovijaš, da koristiš, da greške neki put prebaciš u svoju korist.

Ivan Minić: A samo tržište sirovina koje i evoluiralo za ovih x godina jer se svašta nešto dešavalo ovde, kapiram da je i to izazvalo. Posebno jer, iako ste vi sada već ozbiljna proizvodnja, niste vi toliko veliki, nisu to količine…

Nikola Radojčić: Nismo, i dalje smo mi ispod jedne kvote konkurentnosti da bismo otišli negde napolje. Bili smo u fabrici u Turskoj Neca i ja prošle zime, koja ima svoje plantaže pamuka. Dobijanje nijanse, tkanje koje ćeš da dobiješ, možeš da uzmeš i majicu i duks, ali to su cifre koje nama zadovoljavaju neku godišnju potrebu, što je Ok. Napravimo belih majica za celu godinu, ali gde da ih držimo? Ovde je tržište takvo kakvo je, mi gledamo da iskoristimo maksimum iz svega što nam se nudi. Ono što je super u poslednjih par godina, prave se nijanse materijala, prave se štrafte. Nadam se da ćemo uspeti još da dignemo tiraže da bismo bili prosto zanimljiviji nekim većim proizvođačima, gde je kontrola kvaliteta mnogo veća, podrazumljivija, njima možda manji proces, jer je to u stvari najveći problem, nama stigne materijal, pa to ide na pranje da vidimo koliko se skuplja, pa se u odnosu na to koliko se skuplja zeleni materijal posebno kroji u odnosu na žuti, pa žuti u odnosu na beli i tako dalje.  Boje potpuno random, ali to je nešto čime se bavimo da, kada imaš finalni proizvod i prodaš ga nekome, taj ne bude u fazonu, šta is mi ovo uvalio, prodao? Zna šta je kupio, zna za šta je potrošio svoj novac.

Ivan Minić: Kada razmišljaš o svemu tome, razmišljaš na nivou dizajna i planiraš, nacrtao si nešto, osmislio da bude ta boja da li na tom ili nekom drugom sistemu, nije važno, ali to je ta boja, i ti naručiš tkaninu te boje i ona stigne i kao bude sve Ok, naručiš novu i ona stigne i nema nikakve veze sa tom bojom. Odnosno ima, ali ti vidiš da ona nije ista.

Nikola Radojčić: Pa da, ali to je pamuk, to je biljka, to je koliko god se trudili, to su ipak stvari koje možda zavise bukvalno smejali smo se drugaraima koji kupuju vanilu, pa i moja žena i njihova poslastičarnica, zavisi kako je duvao vetar kog Madagaskara, da li je padala kiša ili nije. Isto tako je i sa pamukom. Koliko god toliko bilo standardno, sa sintetikama je sigurno drugačije, ali tu verujem da nismo još zašli u neke aktivne materijale i slične stvari jer je to dosta skupo, ali prosto je tako. Mi istu nijansu teget naručujemo poslednjih 5 godina, nikada partija nije ista.

Ivan Minić: A kaži mi, trenutak kada ste odlučili da pored majica, uvedete i druge proizvode. Kako je došlo do toga, koji su to proizvodi bili, šta je tu bilo izazovno i interesantno i za šta se na kraju skapirali da zapravo postoje sjajni ljudi sa kojima može da se radi i mogu da odrade ove stvari za nas?

Nikola Radojčić:Logična stvar koja se desila – prvo muške, pa ženske stvari, zapravo muške i ženske, nema razloga da budu odvojeno, ali pošto je Dechko Tzar, onda kao prvo muške, bez pogrešne konotacije. Sledeća stvar je kratki rukav leti, dugi rukav zimi. Onda smo počeli i sa duksevima. Ali fora je što sada razvijamo nekoliko modela dukseva, sa kapuljačom i bez, na raskopčavanje, ovakav ili onakav kroj. To isto radimo sa majicama – imamo 3 kroja i radićemo ih još. Prosto, da smo ostali u radnji samo sa majicama, mogli smo da ubacimo i preslikače, trudimo se da imamo range proizvoda koji se razvijao prema ličnim potrebama. Recimo, Carhartt ultimate street wear, brend na koji se ugledaš, koji su 90tih došli u Evropu kroz film “Mržnja” koji je opet jedan od motiva za naš prvi grafit. Ja sam imao neki njihov novčanik, koji mi se raspao, oni su ono što se dešava i neko na koga se ložiš, se ispostavi da nije ne znam kakvog kvaliteta, pretpostavljaš da mora da se desi. Onda ja kupim neki drugi bezveze novčanik i zalepim Dechko Tzar nalepnicu. Onda se zapitam “Što ne bi imali svoj novčanik? Što bih se ložio da idem negde da kupim Carhartt kada mogu da imam Dechko Tzar sa podjednakom emocijom kao što volim da ga imam, vezujem se za nešto?” Pa smo onda otišli u Manual, dogovorili se sa njima i sada imamo 3 kožna modela novčanika, pa smo razvili novčanike. Pa onda čarape, Happy Socks ulazi sa nekom pričom šarene čarape, ovakve, onakve. Što ne bismo i mi radili Dechko Tzar, pa sada imamo sportskih, običnih, nazuvica letnjih i tako dalje. Pa smo onda i veš razvili malo po malo, naši su dobavljači iz Ivanjice. Tako da, nekako sve ide iz tih poriva. Svi ovi “Beograd” printovi su odlični za postere. Pa šolje, prodajemo izipizi naočare, što je dosta kompatibilo uz Kanken rančeve. Trudimo se da zaokružimo celu priču.                     

Ivan Minić: Kaži mi, samo otvaranje radnje, kompleksnost procesa ide još niže na jedan nivo, kako izgleda, vi se do ne tako davno bili, ti, burazer, porodica (što je rekao neko od gostiju – mi sedimo pišemo, deca pakuju), da li vi imate određeni broj zaposlenih, pošto je potrebno da se sve to organizuje, razveze itd. Koliko vam je to bio izazov uzevši u obzir da je vaš, i dalje u tom trenutku primarni posao dizajn i studio, klijenti, rad na vašim projektima, zajedno sa prijateljima na nekim njihovim projektima, a kao treba da se baviš day-to-day stvarima, ko su bili ljudi koje ste kao prve zaposlili i kakvo je to bilo iskustvo set-up offline biznisa. I samo traženje lokala, sređivanje (jer najčešće, kada i nađeš lokal koji odgovara cenom u Beogradu, to uglavnom podrazumeva da moraš da ga srušiš i sazidaš ponovo)?

Nikola Radojčić: Kako je krenula od Nece i mene da se širi priča? Prvo smo zaposlili još jednog dizajnera koji nam je pomagao na daily stvarima. Pa onda kada sve to dizajniraš i štampaš i juriš, pa kada smo to prerasli, u firmu su ušle Necina sadašnja žena i zajednička drugarica, odnosno ženina i moja kuma Slađa. One su pomagale oko logistike i zivkanja i svih tih stvari koje te prosto vuku za ruku, nogu, rukav. Tada dok smo još radili kao online shop. Onda je moja žena šetala drugo dete u kolicima kada su videli u Gračaničkoj lokal i pomislila da je baš zanimljiv i da bismo nešto mogli tu da uradimo. Došla je u kontakt sa vlasnikom lokala i skapiraju da dole postoji podrum, ali ipak sa Krletom, mojim bratom, poslastičarom,  da naprave neku priču. Kada se on vratio iz Londona, postojala je ideja da se sa njim počne neki biznis oko keteringa, pa se tako prvo otvorila Mandarina, u stvari. Naš lokal je ostao kao ambicija, stanica do koje ćemo doći jednog dana. Kada smo otvorili Mandarinu, jedan stariji komšija nam je u prvih deset dana rekao da u toj ulici nikada niko ništa nije uradio i da je ona prokleta za biznis. Pored Mandarine je bio prazan lokal u kome je sada Dechko Tzar, pa je Kami tu burgijala dok se nije ušlo u trag tome čiji je, pa smo preuzeli i njega. Renovirali smo ga po nekoj sopstvenoj zamisli, a u saradnji sa arhitektom Mladenom Vračevićem, sa kojim smo pre toga radili Pizza bar i Mandarinu. Tu smo zaposlili drugaricu Ivanu koja je prešla iz kancelarije u radnju. Ona je bila hub na tu stranu, drugu devojku smo zaposlili po preporuci, pa još jednu, pa još jednu, pa još jednu. U kancelariju nam je došla još jedna devojka, pa još jedna, pa još jedan dizajner. To je tako išlo. Od kada smo otvorili radnju, naučili smo mnogo. Kada se ubaciš u martu kada svi već kupuju kupaće gaće, a ti još rasprodaješ zimsku kolekciju, kao neki zakasneli u razvoju. Sledeće godine smo bolje isplanirali, na vreme dizajnirali zimsku kolekciju, pa je na vreme proizveli za onu tamo godinu, pa te to malo po malo natera da se baviš nekim manje popularnim stvarima. Na kraju sada, kada mi preostane to nešto malo vremena da dizajniram, osmišljavam, sada mi je još slađe i još bolje.

Nikola Radojčić: Ono što me nervira, u ovoj zemlji si imao tu tranziciju, gde se privatni sektor od jednom razvija, ali su neke bitange uzele da se bave privatnim poslom, i onda su od poslodavaca napravile lošu i pogrešnu sliku. Mislim da mi spadamo u poslodavce koji vode računa o zaposlenima i proizvodu, koji su odgovorni, koji plaćaju porez. Znam da su sve preduzetničke i druge priče ovde sa iste strane.

Ivan Minić: Ta priča sa Mandarinom, koja je takođe meni neobično draga, posebno zbog nekih kolača koji tamo postoje, znaju već tamo prodavačice, pa me je sramota sa vremena na vreme, ali Ok. Fora sa Mandarinom je ta što u tom trenutku ne postoji poslastičarnica koja se ne zove nekako grandiozno, ne postoji poslastičarnica koja je toliko fensi da kada uđeš izgleda kao da si ušao u dvorac. Kod vas je, po mom utisku, da ste napravili kućicu iz bajke. To je sve u startu bilo prilično skromno i malo, a i sada je sama poslastičarnica relativno mala. Proizvodnja se proširila, kapacitet se značajno povećao, ali od starta su to bili neki kolači koji izgledaju potpuno drugačije, koji su za naše uslove relativno skupi, koji su spakovani na jedan potpuno drugačiji način. Sve zajedno je realno nešto čega ovde nema i mnogo je lepo što ga sada ima i nije baš bilo sigurno kako će tržište da odreaguje na to. Vi ste tu, rod najrođeniji, najverniji klijent i najviše ti je stalo da uspe kako treba. Čime ste se vodili? Šta su bili neki izazovi u startu, kako je sve to izgledalo i trenutak kada je otvoreno, kada ti sa jedne strane padne kamen sa srca, a shvatiš da ti je tek nešto selo na leđa što će da te tek gura u narednom periodu?

Nikola Radojčić: U celu priču sa Mandarinom je najbolje da uđemo kroz kratku istoriju poslastičarstva u Srbiji. Ne znam koliko sam kompetentan da pričam o tome, ali mislim da su ovo samo neke tačke u kalendaru koje nisu vezane za određene datume. Kada smo bili klinci, postojale su one državne poslastičarnice u kojima imaš minjone, krempite, šampite ili iste takve privatne, Pelivani sa slaodoledima, u svakom gradu je bio neki Pelivan. Došle su devedesete, dezert kao nešto na kraju obroka je postao luksuz, čokolada, ovamo, onamo. Tu ti poslovi kreću da se urušavaju. Imamo priliv gomile naroda koji je sa svih strana doselio u Srbiju. Šta će žene da rade osim da spremaju kod kuće, pa imam ženu koja mi sprema za slavu kolače i torte. Početkom dvehiljaditih su se pojavile one torte u plastičnim pakovanjima u prodavnicama koje su bile pristojnog kvaliteta i pristojno dekorisane. Naravno, tehnologija ishrane je dovela do veštačkih ukusa koji se brzo i lako spremaju u prahu, što je malo degradiralo celu priču, jer stare poslastičarnice nisu uspele da se izdignu, a vremenom su ih trendovi pregazili. Pojavile su se fondan torte pa prividno počinje da izgleda da je neznamšta, a u stvari tu više poslastičarsva kao zanata, majstorstva prestalo da bude. U Zapletu, dobrim restoranima i hotelima je bilo dobrih kolača poput Moskva šnita, ali je to bilo to. Krle, Kamelijin brat je ovde završio srednju ugostiteljsku, uspisao višu, kroz razmenu studenata otišao u London, radio u hotelu, imao prilike da stvarno unapredi i usavrši svoj zanat, završi master za čokoladu, torte i slatka peciva i vrati se u Srbiju. Radio je u hotelu Square Nine. Valjda svi mi koji se usavršavamo za svoj posao jednog dana ćemo imati nešto svoje. Žena iz marketinga je preuzela da vodi posao. Smislila je ime Mandarina Cake Shop, on je rekao da zvuči pozitivno, ukusno, a ne treba da bude kao italijanski naziv ili štaveć. McDonald’s, najpoznatiji burger na svetu koji se ne zove burger, ali je sinonim za mnoge stvari je jedan pd najprepoznativljih brendova anyway. To je tako krenulo. Mislim da baš to zasićenje tržišta sa lošim ili osrednjim proizvodima, kada se vratiš u nešto je fundamentalno odlično, ljudi će i da plate za to. To što si pomenuo da je cena ovakva, onakva, mislim da je to i dalje priuštivo u odnosu na to šta dobijete u tom kolaču. Inače, i jedni i drugi smo nekako bili svesni situacije u kojoj se nalazimo, uslova u kojima ljudi žive, zarađuju. Mislim da je tu negde ključna vrednost našeg brenda to što su priuštivi, a što dobiješ i više. Taj odnos dobijeno/plaćeno je čak u korist kupca mnogo bolji.

Ivan Minić: Kada postoji nekakav manji brend, posebno kada je u pitanju neka vrsta zanatske proizvodnje, jedna od važnih stvari o kojima ljudi koji ulaze u tu priču treba da razmišljaju je da možda u Beogradu i nema 1,5 miliona ljudi koji mogu da priušte, ali ti i ne možeš da proizvedeš 1,5 milion kolača i ne treba da se optrećuješ time. Sa druge strane, da, možda će ljudi imati ovakav ili onakav stav, ali onaj koji proba, neće izaći nezadovoljan. To je iskrena, kvalitetna i dobra priča. Ne mora svakome da se svidi svaki ukus, to je individualna stvar. Ali što kaže Senka iz “Ispeci pa reci”: “Mi pravimo poštene kolače”. To je kao na kraju priče tako – jeste, možeš da kupiš čokoladu i za 50 dinara, ali postoji razlog zašto ona košta više od toga. I to je jedno zasićenje tržišta sa nepoštenim proizvodima. Koji na kraju dana najčešće ni nisu ono što piše na njima da jesu. Kaži mi, da se vratimo na priču o dizajn studiju. Koji su neki projekti koje ste radili, do kojih vam je posebno stalo? Šta su neke stvari na kojima ste radili, koje su vama lično mnogo značile? I ko su ljudi sa kojima ste radili? Verujem da je u tom poslu jako važno da se razumete, da postoji određena vrsta poverenja između ljudi da, ako sam ja tebe angažovao za dizajn, onda ću i da te poslušam. Ok, daću ti svoj feedback, ali nisam došao da ti kažem šta treba da uradiš. Došao sam da ti kažem šta ja imam i želim da mi ti u tome pomogneš.

Nikola Radojčić: Cela ta situacija o kojoj pričaš se mnogo, mnogo promenila i srozala u poslednje vreme, moram to da napomenem i jako mi je žao zbog toga. Dizajn je lepa stvar. Dobro dizajniran proizvod treba da ti olakša i ulepša iskustvo u životu. Da li je to dobra viljuška, auto, ležaljka ili daska za wc šolju, sve su to stvari koje koristiš. Negde, ako si se etablirao i imaš dobar portfolio i dolaze ti ljudi koji daju target grupama da oni dizajniraju i iznose svoje mišljenje, od toga nema ništa. Kao i japanski, švedski ili italijanski dizajn, to su delovi njihovog nacionalnog identiteta, brenda kao zemlje. Zašto mi to ne bismo imali? Tužno je to što je to kod nas na niskom nivou. Mi se stalno borimo sa tim, ali mi je drago da smo bar deo toga da nas ljudi prepoznaju kao nekoga ko to radi na dobar način. B92 nam je bila ne baš klijent, jer smo kod njih bili zaposleni, ali nam je u tom smislu možda jedna od najlepših stvari koju smo radili, jer smo 9 godina imali odgovornost da to radimo da izgleda kako treba. Čak i to što smo bili klinci je Ok, sada je posledica toga što smo bili deo dobre ekipe, naš kreativni Dole Marković, sa kojim smo i dalje prijatelji je to nekako vodio kako treba. Nekako ne mogu sad ništa da izdvojim kao nešto posedno, jer se bojim da ako nekoga pomenem da će neko drugi da se uvredi, jer imamo dosta ljudi sa kojima stvarno na duge staze radimo, po 7 do 10 i više godina, koji su nam stalni klijenti. Recimo da je negde kulminacija svega što smo radili najlepši primer svega što se desilo su bili Frikom sladoledi, osim Dechko Tzara i Mandarine, ali tu negde pristupamo kao da smo sami sebi klijenti. Tako dizajniram Dechko Tzar i Madarinu i tako postavljam stvari. To je veće od mene. Zašto Frikom? Zato što su zvali i rekli “Znamo šta radite, hoćemo da nam uradite redizajn pakovanja iz osamedesetih, hoćemo da to vratimo, jer su oni dizajnirani kada se Frikom spojio sa Agrokorom, imali su neki krajnje bezličan dizajn, ali se prodavao pa se prodavao zbog niske cene. Hoćemo da udahnemo neki novi život – da li biste vi to radili?”. Naravno da smo hteli.

Ivan Minić: Oni su u tom trenutku i uveli neke stare sladolede kojih nije bilo.

Nikola Radojčić: Jeste, Tajger, mislim da je bilo priče da će još uvesti novih stvari, ali nisu. Dogovorili smo se sve, smislimo Neca i ja, ne sećam se koliko pravaca, ja tri, Neca dva, na primer. Ali smo za ta tri znali da će da prođu ili da budu zanimljivi, ali mi smo morali više stvari da razvijemo jer prvi put radimo sa njima i moramo da ustanovimo kako razmišljaju. Cela poenta je ti sa klijentom napraviš jednu dobru magistralu informacija, tamo i nazad, da bi došli do zajedničkog rešenja, samo naš dizajn.

Ivan Minić: Sa velikim klijentima to baš nije uvek jednostavno. Ili mora osam ljudi da se složi i da nešto potpiše.

Nikola Radojčić: Jako je komplikovano – mnogo je nekakvih faktora koji mogu da krenu. I na kraju, pa dobro, aha, super je ovo, ako bismo bogli nešto malo da čačnete i ispostavi se da je sve što smo promenili stvarno išlo na bolje. To rešenje je bukvalno pola – pola, Necino i moje, ne znam šta je čije, da li je kombinacija boja, da li je tipografija, da li su likovi, to smo nas dvojica na jednom projektu, uvek se nekako ispomažemo. Uvek radimo na stvarima zajedno. Za ljude koji slušaju, a ne gledaju ovo, i da smo pričali nas dvojica, ne bi nas razlikovali, iako je on plav, a ja sam crn. To je naišlo na super reakcije, baš mi je drago da smo to uspeli da uradimo. Kada napravim jedan presek svih tih stavki koje mogu da ti se dese u toku procesa rada sa klijentom, Frikom mi je pet zvezdica za svaku stavku.

Ivan Minić: Koji su zanimljivi projekti koje je Neca radio? Nedavno smo bili na “Nebeskoj temi”, tokom koga ti se stegne srce sto puta. Sećam se da smo se sreli na “Huston, we have a problem” koji je takođe priča koja je meni presjajna, posebno zato što je proces za taj film od trenutka kada je snimljen nekakav trejler, do trenutka kada je konačno završen film, trajao beskonačno. Taj film je meni prokleto wow kako to sve izgleda i u svemu tome to što je on uradio je bilo neverovatan deo svega toga. Kapiram da se tu stalno nešto dešava. Šta su neke zanimljive stvari na kojima je on radio? Koliko si ti to uspeo da ispratiš?

Nikola Radojčić: Sigurno bi on dao bolji odgovor na ovo pitanje, ali negde obojica smo na sličan način vezani za to što radimo. To što ti kažeš da ti je beskonačno zabavan taj film, ja se sećam da je on uradio beskonačno mnogo rešenja da bi došao do plakata. Verujem da bi on istu stvar rekao za Frikom. Uspeli smo da se udaljimo od korporacija, da ne radimo te default stvari. I filmovi su paket grafike za film isto nešto za šta smo se na neki način specijalizovali. Verujem da bi mu takvi projekti bili među dražima, pogotovu ako ima prilike da nešto ilustruje pa animira, što je vrlo komplikovano. Znam da neki put ume da se ubaci i kao režiser. Sada smo radili sa fondacijom Slavko Ćuruvija. Radio je animaciju tajmlajna procesa suđenja, imaš fotografije, tekst i muziku. On je animacijom uspeo da dočara svu tu emociju koja je nenormalna. Ne znam ni šta da pričam o tome. Radili smo puno filmova, bojim se da ako krenem da nabrajam, preskočiću nekoga, biće bezveze, a svi su nam podjednako važni.  Ovo što sam ispričao za Frikom je baš namerno – voleo bih da ljudu čuju da treba da nas puste i da u stvari najbolji rezultat koji smo dobili je baš to – lepo razumevanje sa klijentom i pušteni smo da radimo ono što mi treba da radimo. Mi smo 4, 5 poslova posle Frikoma pristupili su na isti način – da li su target grupama da oni dizajniraju i daju svoje mišljenje o tome i dizajnu – što ste nas zvali?

Ivan Minić: Ima taj jedan citat koji ja vrlo često volim da pomenem, Henry Ford koji kaže “da smo pitali ljude šta žele, rekli bi nam – brže konje”. Revolucija se ne pravi tako što pitaš nekoga za mišljenje, nego što daš osobi kojoj veruješ i kažeš “Hajde sada napravi nešto”. Ako uspe – super, ako ne uspe, bar sam dao osobi kojoj zaista verujem da to može da napravi. Najbolje smo pokušali što smo mogli. Šutnuo je onaj za koga mislimo da može da da gol.

Nikola Radojčić: Pa da, zato je Dechko Tzar uspeo, zato je Mandarina uspela, što smo slušali sebe. I to isto hoću da odgovorim da gomila stvari koje su nas sačekale kao predlozi. I da sam planirao i da mi je rekao šta me čeka, verovarno bih stao, verovatno ne bih ušao u posao. Treba posle da vodim i dete u vrtića, ali kada ti se desi, uzmeš radiš i završavaš.

Ivan Minić: I kada dođeš u fazu da ti previše stalo da to ne uradiš i svaki put kada dođeš do nečega kažeš sebi da ovo već 10 godina radiš i da nećeš sada sve to vreme da baciš zbog 5 minuta raspravljanja sa nekim šalterskim službenikom. Stvari koje se nismo dotakli, a mislim da je jako važna – posebno to što vi radite nije baš uobičajen posao za nekakav studio, neću da kažem agenciju, jer to niste. Nije uobičajeno za studio jer on uvek traži neku varijantu, neku sigurnost, a onda rade stvari za svoju dušu. Opet tu birate i imate i mogućnost da birate da radite sa nekim malo drugačijim klijentima, nemate zlu korporaciju koja pravi godišnji izveštaj i to vam je najveći horor u životu. Kako ste učili sve te stvari. Krenuli ste u vreme kada nije sve bilo toliko dostupno. Treba ispratiti i trendove i sve ostalo. To negde možeš da uradiš, ali naučiti svaku od tih stvari nije bilo tako lako. Vi ste uspeli da izgurate sve to što vas je interesovalo. Gde, kako i od koga ste učili i kako ste tražili?

Nikola Radojčić: Naš brat od strica je imao kompjuter od kada je bio mali, pa se sećam da smo bili kod babe u Valjevu, jer je on odatle. Sedeli smo kod njega i pravili u Corelu i glupirali se, pravili umrlice. Pošto se u malim gradovima umrlice stavljaju na zid. I onda smo mi tako izmišljali, lupetali gluposti. On je imao komp i prvih pet koraka mi je pokazao u Corelu. Komšija nam je bio zaluđenik za kompjutere i kupovao je PC press, pa smo od njega kopirali. U PC pressu je uvek bio savet za dizajnere, oko tipografije, kako se koristi koji filter, tips&tricks, shortcuts itd. To je bio osnov. Ja sam višu likovnu završio, a Neca je stao na pola Više politehničke, Akademiju nismo upisali. Tamo sve to što je osnov savremenog dizajna je bio u tom trenutku 2% ukupne edukacije i ostalo. Ne kažem da je loše, ali niko te ni za šta nije ni spremao. Tako da smo sve učili usput. Čujem najednom “A pa, vi ste imali sreće!”. Sreću smo nalazili u trećoj smeni koju smo radili jako dugo. Dođeš sa posla, ni na B92 nije baš bilo od 9 do 5, nekada duže nekada kraće. Uvek smo bazu klijenata, različite stvari i dizajnerski skil razvijali posle radnog vremena. Svi legnu da spavaju, mi nastavimo da radimo. U vreme kada smo radili u istoj sobi kod keve i ćaleta, pa i kada smo se razdvojili, pa je svako živeo na svojoj gajbi. Samo vredan rad, to je to. Poslednje kampanje smo nas dvojica fotografisali, jer nam je to bio izazov.

Ivan Minić: Zašto ne bi naučio još jednu stvar da radiš, jer kada naučiš, mnogo je lakše i da daš brief. Kada znaš kako funkcioniše, znaš i šta ti treba. Šta je budućnost Dechko Tzar priče, šta bi voleo da bude naredni korak?

Nikola Radojčić: Opet anegdota. Neca ima predavanje iz informatike gde profesor pita nekog njegovog drugara: “Oćete mi reći šta je to optička memorija?”. “Optička memorija? To vam je budućnost računara.” Ne znam tačno šta da ti odgovorim. Nije ni lepo što ne znam. Iskreno, voleo bih da Dechko Tzar ostane to što jeste ovde. Da ga ne razblažimo nekim dizajnom niti poslovno-umetničkim potezima i da probamo da izađemo napolje. To što je nešto made in Serbia, ne mora nužno da bude pogrešno shvaćeno ili loše etiketirano.

Ivan Minić: Kada kažeš da izađe napolje, da li misliš sa proizvodima koje sada imate, sa ciljanom publikom ljudi koji su ovih naših prostora ili sa nekim pravljenjem nečega što je za global, što je drugačije?

Nikola Radojčić: Ono što smo već načeli je baš priča sa Švajcarskom i sa ljudima koji jesu sa naših prostora, ali su rođeni tamo. Mislim da je to negde logičan i prirodan sled stvari. Malo po malo. Ono što znam i što dobijam kao feedback je da stranci to prepoznaju. Drugar, koji u Švajcarskoj prodaje naše stvari, nam je pričao da su bili Brazilci i kupili poster Beograd u Cirihu, jer im se jako svideo. Kada im je objasnio šta je, uzeli su svejedno. Mislim da mi grafički pričamo jedan univerzalan jezik koji je mi je glupo da kažem na svetskom nivou, to je samo pismeno, čisto urađeno kako treba. Mislim da će ljudi svuda umeti da prepoznaju.

Ivan Minić: Vaš proizvod je univerzalan i za šta se ljudi brzo vežu ako je to vizuelni jezik koji im odgovara. Sigurno kada si video prvi put da neko nosi tvoju majicu, a da je osoba koju ne poznaješ, to je neki poseban osećaj. Siguran sam da za ovih 20 godina je takvih situacija sigurno već mnogo. Ko su neki posebni ljudi kod kojih si imao prilike da to doživiš i vidiš? Koja su interesantna mesta na kojima su završile majice, a da si ti za to čuo?

Nikola Radojčić: Svega je tu bilo, neki događaji su mi zanimljiviji. Čarlsu Pitersonu smo poklonili jednu našu majicu, pa ju je nosio kada je ovde jednom puštao muziku. Sećam se da je bio aplauz kada je skinuo košulju i kada su ljudi videli majicu. Sa druge strane, prošle godine mi drugarica koja se preselila u Ameriku šalje. Razvela se od muža, preselila, pa su seli u Njujorku na ručak posle potpisivanja, pa kada su izašli, pored njih je prošao dečko koji nosi Dechko Tzar majicu, kakav znak. Ljudi nam šalju sa svih strana. Igor Vins je poklonio kutiju jednu Beograd majica, sve su to super stvari. Podjednako mi je drago kada vidim da ljudi koje ne znam to nose. To se posebno vidi na nekim masovnijim okupljanjima, koncertima, na pikniku koji organizuje Burger House, tu često vidim da ljudi nose. Pre neko veče sam random video neko dvoje ljudi na ulici. U stvari, prolazim pored III gimnazije, sede neki klinci na prozoru, dolazi im neka žena u susret, nosi majicu. Mimoilazimo se u trenutku kada prolazimo pored tih klinaca, a ti klinci joj kažu “Dobar dan, profesorka!”, samo se nađeš tu, između svega toga.

Ivan Minić: Dobro Nikola, hvala ti što si bio, hvala ti što me oblačiš, dosta bi sve ovo komplikovanije bilo da nemam šta da obučem. Hvala ti što si bio, pozdravi puno Necu, lepo se odmorite na odmorima, onda da vidimo šta donosi jesen i šta nas čeka. Poštovani slušaoci i gledaoci, hvala vam na pažnji u ovoj epizodi. Molim vas da sve svoje komentare i sugestije pošaljete na za to predviđenim mestima i da dođete na neko Druženje koje organizujemo da se upoznamo i da nam kažete šta stvarno mislite o svemu ovome što radimo, jer na kraju dana, mi to radimo zbog vas. Hvala još jednom.