EP031: Vladimir Šijaković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci dobrodošli u 31. epizodu Pojačalo Podcasta, ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Vladimir Šijaković. Zašto je Vladimir Šijaković ovde, neki od vas će možda da se pitaju. Zato što je Vlada jedini čovek koga ja znam, dobro nije baš jedini, ali mi je najzanimljiviji sagovornik na tu temu, čovek koji je za razliku od svih nas geek-ova koji smo u nekom trenutku zahvaljujući tehnologiji došli do nekog novca i krenuli da razmišljamo o tome da napravimo neki biznis, čovek koji je iz biznisa došao, iskoristio tehnologiju kao alat i napravio nešto što je uspešan Start up na našem tržištu. Uvek kada analiziramo šta neki ljudi rade i šta kolege rade u svojim pričama, ta biznis komponenta je najčešće problematična. Mi znamo da napravimo najbolju aplikaciju, ali najčešće ne znamo ni kako da je prodamo, ni da li to zapravo nekome treba i kako da saznamo da li nekome treba. Ne znamo kako to da naplatimo, ni kako da postavimo kalkulaciju svega toga. Zato si ti danas tu. Ja se nadam, a i siguran sam pošto se duže znamo, da ono što ćeš ti ispričati će mnogim ljudima otvoriti oči kada su te stvari u pitanju. Ne možemo da ih naučimo kako da naprave biznis, ne možemo da ih naučimo ni kroz sto epizoda ovoga, ali možemo da im damo neke ideje na osnovu kojih mogu da analiziraju dalje. Pa dobrodošao.

Vladimir Šijaković: Hvala Ivane.

Ivan Minić: Ajde da napravimo samo intro šta je bilo tvoje interesovanje, obrazovanje i kako je počelo tvoja karijera? Šta si radio pre nego što si krenuo sa ovim?

Vladimir Šijaković: Ajde ovako sažeto. Od faksa, pa preko prvog zaposlenja, koje je bilo komercijalista, do beganja u inostranstvo na nekih 6 godina, dok su bile krizne i lude godine u ovom okruženju, dosta toga naučenog, onda vraćanje ovde u Srbiju i podizanje 3 lizing kompanije. U okviru bankarskog sektora je bio jedan veliki learning proces, gde sam uz svakog klijenta kojeg sam radio, učio različite delove biznisa. Da krenemo od toga da je učenje konstantan proces. Nije ono, završio sam školu i sve znam. Da bih pre nekih, sada već 6 godina, napustio taj deo biznisa, a uz to sam imao i dve propale firme koje je trebalo da se bave nekim drugim biznis modelima. Počeo sam da učim – ok šta je to IT? U to vreme sam bio napredni korisnik svega onoga što se predstavlja neki standard, ali nisam imao pojma šta je to aplikacija, osim da sam je imao na mobilnom telefonu, da nešto radi i da mi rešava problem. Tako sam uzeo, seo i počeo od UI-a i UX-a, ok – šta je to, kako da naučim najbrži način da nešto skiciram, napravim i iz toga počnem da pravim neke ideje. Onda iz tog dela dođe i muka, gde sam sa mojim starim automobilom, za tri godine doživeo šlep. Tri puta je bio neki proces, neki pattern, obrazac se pojavio i iz toga je i nastala neka ideja o mobilnoj aplikaciji u pravcu gde idemo i danas.

Ivan Minić: Hajde da se zadržimo malo na tom delu koji prethodi. U trenutku kada si ti bio u toj priči sa izgradnjom lizing kuća, taj koncept kod nas nije postojao, u punom smislu te reči. Tip usluge je bio poznat ali se to nije radilo na načine na koje se to radilo u civilizovanom svetu na modernim tržištima. Šta je tu bio tvoj zadatak i kako je taj deo funkcionisao?

Vladimir Šijaković: Ajmo ovako. Ja sam se u inostranstvu bavio investicionim bankarstvom, koje je totalna suprotnost od lizing industrije, koja potpada pod komercijalno bankarstvo. Bankarstvo je jedan ogroman segmentirani koledž, na više proizvoda. 2003/04 inostranstva, kada sam tražio posao, jer sam došao iz inostranstva nazad u Srbiju, jedan Austrijanac Johan i ja smo pokrenuli S- leasing, tadašnju prethodnicu Erste banke. Iskreno nisam imao pojma šta je lizing.

Ivan Minić: Dobro kako si naučio i šta si shvatio ključno iz toga?

Vladimir Šijaković: Ključni detalji po pitanju lizinga, jeste kako sam naučio. Odgovor na to pitanje je – sedneš, naučiš, pročitaš 20, 30, 50 članaka, pa uzmeš dve tri knjige da se podsetiš po pitanju metoda kalkulacije, pa kažeš: „Aha, dobro“. Konceptualno, to znači da neki korisnik, odnosno klijent, dođe kod tebe i hoće da kupi X stvar. Tu stvar ti njemu praktično daš na rate, ali je vlasništvo kod tebe kao lizing kompanije, on praktično rentira tu stvar. Da li je to auto, kamion, prikolica, kombajn, neka profesionalna oprema. Tako sam krenuo sa lizingom, pa smo došli do toga da je prvo trebalo da bude edukacija korisnika, što individualnih lično kao Vladimir Šijaković, što nekih koji su u firmama, na temu: Koja je razlika između kredita i lizinga. Prosto objašnjenje je bilo: Ok kredit uzmeš, daš hipoteku i neke stvari, dobiješ pare i odeš i kupiš opremu. Lizing je da ti odabereš opremu, kažeš koliko ti para treba. Ako si finansijski stabilan, mi ti to odobrimo i ta oprema ostaje u vlasništvu lizinga. Posle 5,6 godina, koliko god traje otplata, tu opremu dobiješ nazad u vlasništvo. Da li ćeš da je prodaš, da je amortizuješ to je već tvoj deo posla, mi smo te isfinansirali. Bilo je pojašnjenje samo po pitanju vlasništva. Onda dolazi jedan zabavni deo, a to je kako napraviti odluku za lizing objekat, bio to auto, kamion, kombajn, pakerica za čips i na osnovu kojih parametara, osim osnovnih koji postoje i koja svaka banka traži. To su uglavnom neki finansijski pokazatelji, bilans stanja i uspeha u zadnjih par godina. To je bio interesantan proces gde sam puno naučio, u stvari prostom logikom, o biznisu. Primer: Jedan od klijenata sa kojima sam radio je bio iz sveta građevine. Nisam imao pojma o biznisu iz građevine po pitanju pokretnih kranova. Čovek je došao i rekao: “Vidi ja sam imao promet prošle godine par stotina hiljada evra, ali treba mi kran koji košta 500.000 evra. Iz prostog, pukog gledanja to je skoro dva puta više nego njegov promet – jednostavno ne može.

Ivan Minić: Generalno jedan od najvećih problema sa klasičnim bankarskim proizvodom tog tipa je neki utisak da ljudi koji traže kredit, dobiju taj kredit onog trenutka kada dokažu da im više ne treba, da oni mogu i bez njega, ali eto lakše bi im bilo tako. A to za razvoj i rast neke priče i nije baš najsrećniji modalitet.

Vladimir Šijaković: Tu je taj proces učenja gde sam ja rekao ok – imamo neke istorijske pokazatelje koji su bilans stanja i bilans uspeha, promet aktiva-pasiva, šta god. Ajmo mi da sednemo da pričamo koliko će taj budući kran da zaradi. Pa smo seli i tri sata pričali i pitali kraniste koliko košta gorivo, amortizacija, koliko je kasko osiguranje, koliko je radni sat, i sve to složili u jedan Excel. Taj Excel je imao kalkulaciju da bi taj kran trebalo da bude zaposlen 6 i po dana mesečno, da bi pokrio sve svoje troškove. To je nesvesno bio prvi use case koji sam uradio. Taj use case dan danas postoji po pitanju izrade aplikacije, ali u drugim dimenzijama. Kada počneš u use case da praviš okvir oko koga možeš logički da posmatraš stvari po pitanju biznisa, onda ti se otvara jako široko polje. Da objasnim plastično na primeru: Ne treba posmatrati samo sa te strane da nešto treba da bude prelepo, pošto u IT industriji sve može da bude prelepo i predivno, da smo zaljubljeni sami u svoj proizvod. Treba odbaciti sve to i reći: „Ok, a šta nekome, kao korisniku treba?“ Staviti se u njegove cipele i onda učiti od nekoga ko je eto na primer u građevini, gde ja nemam pojma koliko taj kran troši litara goriva na sat. Kada saznaš neke podatke, onda na osnovu tih podataka praviš odluku- ovo može, ovo ne može i tako praviš slučaj. Iz te perspektive, po pitanju biznisa, počneš da pitaš ljude: „A kombajn koliko košta? Dobro. A šta sve treba? A kamion, a automobil, a ona pakerica za čips?“ Tako za XY proizvoda i onda iz XY proizvoda koje ti finansiraš, naučiš i XY industrija, načina razmišljanja, biznis modela. Počneš da uparuješ podatke i da sabiraš dva i dva.

Ivan Minić: Ključna stvar je da je čovek na osnovu Excela koji ste napravili, dobio to što je tražio. Iako je to bilo potpuno nezamislivo u tom trenutku, u takvom sistemu koji je totalno konzervativan i izvan bilo čega – kliknem dugme i uvuče mi podatke iz finansijskog izveštaja i pokaže zeleno, žuto ili crveno – se ništa dalje ne radi. Uspeo si logikom da pobediš sistem koji je u najmanju ruku zatvoren za takve stvari. U jednom trenutku si mi pomenuo da si radio kalkulaciju krave isto.

Vladimir Šijaković: Jeste. I krava je isto kalkulacija.

Ivan Minić: I krava je isto proizvod. Mislim nije proizvod.

Vladimir Šijaković: Ali je živo biće. Postoje određeni parametri funkcionalnosti krava.

Ivan Minić: Krava je isto sistem.

Vladimir Šijaković: Isto sistem, samo je onda pitanje multiplikacije sistema.

Odlazak iz finansija u programiranje

Ivan Minić: Zašto si otišao iz sektora finansija, koji je jedan od najstabilnijih i po pitanju plate i svega ostalog, a i najprijatniji za rad u Srbiji?

Vladimir Šijaković: Pa, hajde da krenem od samog sebe. Ja sam uvek bio onaj koji drma kavez. Nikada nije postojalo nešto što bi trebalo da bude u stanju mirovanja ili ono: „Sine pusti ti to da radi, tako radi zadnjih 20 godina, šta sada ti izmišljaš toplu vodu“, to je prva stvar. Druga stvar je da radiš u okruženju gde imaš najtraženiji proizvod, a to je novac. Ne treba mozak puno da se upotrebi, svi dođu kod tebe jer imaš najtraženiju robu, šta ima da razmišljaš. Posle nekog određenog vremena shvatiš da se baviš stvarima koje nisu inovativne. Borba u okviru sistema koji su jako veliki, rigidni i piramidalno orijentisani u slojevima, može da bude jako mučna i iscrpljujuća. Dođeš u situaciju da neki put, iako veruješ u nešto, ne prođe ma koliko god se borio. Da li su te odluke donesene na osnovu komercijalnih efekta ili su donesene na osnovu risk efekta ili nečeg trećeg. Počinješ da budeš nezadovoljan sa tvojim outputom i davanjima nazad od strane nekih ljudi koje znaš. Nekako mi je, ne mogu da kažem dosadilo, ali sam tražio izlaz u nešto novo, trebao mi je novi drive. Sve što je bilo do lizinga da se napravi, bilo je napravljeno i posle toga je bio stand stil. A ja ne volim da se stoji u mestu.

Ivan Minić: Ok, kažeš krenuo si da istražuješ tu temu, odnosno da ulaziš lagano u tehnologiju, da bi video kako šta funkcioniše, kako se šta planira i kako šta radi. U kom trenutku si prvo došao do ideje za koju si rekao to je to i šta si radio nakon toga?

Vladimir Šijaković: Ja sam negde 2015. godine napravio kompletan projekat i počeo da se igram u tadašnjem Swift 10 okruženju i da programiram, kako bi ta aplikacija izgledala. Ajde prvo da krenemo od problema. Problem sam već naveo, a to je bio moj lični problem- šlep i tri puta ista situacija, ali su bili različiti kvarovi. Kažu mi da su tu za 15 minuta, pa to bude sat i po vremena. Onda: „Ajde daj mi toliko keša, e ajmo sada do bankomata, ajmo sada ovamo, ajmo sada tamo“. Paralelno sam radio i konsultantske poslove koji nisu najbolje prošli, jer jednostavno znanje neki put nije moglo da bude naplaćeno u odnosu na neke stvari na koje ne možeš da utičeš. Seo sam i rekao: „Dobro, ajde da napravim neku mobilnu aplikaciju, da krenemo prvo od toga“, pošto je većina odnosno 80% ljudi vizuelno, 20% je u linearnom formatu. Ajde ja sada da napravim i da vidim kako bi ti skečevi izgledali, flow te neke aplikacije. Krenuo sam prvo da se upoznajem sa tim kako se u stvari pravi aplikacija. Ne iz development moda, ne iz kodiranja, nego kako vizuelno izgleda. Tada je tek izašao alat InVision. InVision je bio jedan od alata gde sam ja mogao iz skeča, koji sam naučio da crtam i gradim elemente po pitanju Interface-a, da kliknem i pokažem na telefonu. Povežem dugmiće i kažem ovo je flow, kao prototyping. I jeste prototyping. Ostalo je da vidimo sada kako ovo rešenje treba da izgleda i to je bio jedan meni jako zanimljiv deo. Onda je došao drugi deo posla, a to je Business case. Imamo, sa jedne strane trošak izrade mobilne aplikacije koja bi trebalo da reši neki određeni problem, koji je postojeći i gorući, jer svakako je neprijatno kada se desi kvar na automobilu.

Ivan Minić: Imaš problem i ako može trenutno ikako da se reši, rešava se kao u 18. veku.

Vladimir Šijaković: Tako je. Ajde sada da kažemo kako bi trebalo da ide biznis proces. Ja sam krenuo paralelno da pravim aplikaciju, da osmišljavam, u stvari, neku ideju. Sa druge strane sam seo i tri meseca radio research. Bukvalno 3 meseca. Sve što je postojalo na Web-u da se nađe po pitanju Road Assistance-a, i svi podaci koji podrazumevaju neki tok i neki proces nečega što se zove organizacija pomoći na putu, ja sam istražio. Kako sistem funkcioniše, počevši od okruženja u kojem živimo, do Evrope i Amerike. Kada sam istražio biznis proces, onda sam odlučio da ćemo da stavimo finansijski proces, što bi rekli – gde su tu pare. Kada sam istražio i taj deo i shvatio da je to industrija sa veoma malom maržom, što bi rekli Srbi: „Dognam za dinar, prodam za dva“, pa kaže marža mi 100%. Ja sam sebi postavio zadatak da postavim pitanje, zašto je toliko mala marža. To podrazumeva da postoji jako puno Legacy-ja. Legacy, to znači, kao što si ti napomenuo, 18. vek, ali dobro u 18. veku od izuma telefona se ništa preterano nije promenilo. Tehnologija je otišla mnogo više od fiksnog telefona i pozivanja Call centra i pojašnjavajući gde si kod koje bandere. Taj trošak koji postoji je mogao da se optimizuje i da se smanji, a da korisničko iskustvo bude unapređeno za 100 godina. Tako je i krenula cela priča. Paralelno je bilo građenje po pitanju toga kako bi to trebalo da izgleda, gde su tri komponente bile bitne: Bussines case, finansijski case i use case.

Ivan Minić: I kada si sve to skockao i napravio nešto što je zaokružena ideja, kako prelaziš u realizaciju? U tom trenutku si se ti već uputio dovoljno u sve. Razumeš kako šta funkcioniše, jasno ti je na koji način šta treba da bude postavljeno. Sa biznis strane ti je jasno definitivno, sa tehnološke nemaš nekih preteranih nedoumica. Ok, treba napraviti sa tehnološke strane, ali ta stvar ne zavisi od toga da je aplikacija lepa, nego kada neko uđe u nju, zapravo dođe prilično brzo.

Vladimir Šijaković: Tako je. Ja sam počeo preko InVision-a prvo da intervjuišem moje poznanike, a onda da startujem ljude na ulici, da ih pitam da li imaju 5 minuta da mi pokažu ili kažu. Pre razvoja, pre ičega, pre prve linije koda, da li mogu da mi kažu da li je to njima jasno. Taj razgovor od 5 minuta je prerastao u razgovor od 15, 20, 30 minuta. Aha, ne razumem ovo dugme, šta ti ovo znači i kako ovo, kako ono. Sumirano, danas ’Vozzi’ predstavlja jedan Marketplace. Marketplace podrazumeva dve strane- jedna je strana ponude, a druga je strana potražnje. U ovom slučaju ponuda su šlep servisi, a potražnja su korisnici. To znači da osim jedne aplikacije, mora da postoji druga aplikacija i onda kada to multiplikuješ, odnosno da postoje dve aplikacije na Andoridu i dve na IOS sistemu. Zašto dve? Jedna je za korisnika, a druga je za partnera tj. u tom momentu šlep službe. To je sve onda trebalo da povežem na nekom serveru i da sve to lepo komunicira, bude divno i da radi u realnom životu. Nego da se vratim na početak priče. Prva stvar je bila, da istražim kako korisnici razumeju tj. kako moji prijatelji razumeju uopšte tu ideju, da li vide u tome nešto. Pošto sam negde usput stalno menjao prototyping dizajn, druga stvar je bila da formiramo onda i onu stranu koja bi trebalo da bude od strane supplay-a, ponude tj. šlep službe. Ja sam išao sa mobilnim telefonom i InVision-om i objašnjavao šlep službama, par njih, kako to treba da radi bez da sam imao aplikaciju ili sistem. Rekao sam im da ćemo za 6 meseci da krenemo i da hoću da znam da li je njima to razumljivo. Pokazivao sam na telefonu čas korisnika, čas njega kao šlep službu i tu kupio podatke. Kada se sve to kao proces završilo, stari auto je bio prodat i to je bio prvi investment u proizvod 🙂 To je značilo da sam i dalje radio paralelno, a drugi problem je bio da ja sve ovo ne mogu sam. Mogu da sednem, da počnem da kodiram i da radim nešto, ali ćemo verovatno potrajati 6 meseci do godinu dana. Ajde onda da nađemo neke ljude koji su bolji od mene, koji više znaju. Fokus je prvo bio da nađem nekoga na serverskoj strani.  Tako da je LinkedIn bio jedan divan alat gde sam malo redizajnirao jedan algoritam i svake srede puštao algoritam da automatski konektuje po 300 ljudi. Tako da sam dobijao i širio mrežu koja je došla negde do 8, 9 hiljada ljudi na LinkedIn profilu. Zašto tako? Pa ostao sam negde sa oko 700 privatnih messages sa raznoraznim ljudima koji su developeri. Ja imam napisan projekat, imam kompletan use case scenario, imam kompletan dizajn, treba mi pomoć da ovo podignemo na drugi nivo. Od tih 700 private messages na LinkedInu, sa nekih 40 do 50 ljudi je bio poziv na Skype-u. Bilo je i par kafa sa nekima od njih, pošto je u to vreme budžet bio limitiran, pa nisam imao puno ni za kafu. Počeo sam da objašnjavam ljudima šta predstavlja u stvari vizija i rešenje i sve ostalo.  Tu negde je došao još jedan Vladimir, koji je i danas sa mnom. Krenuli smo zajedno pa nam se priključila i treća osoba Marko, da pravimo sistem. To je negde bio početak.

Realizacija projekta

Ivan Minić: U kom trenutku ste došli do imena?

Vladimir Šijaković: Odlično pitanje. Koliko god suludo da izgleda za ime kompanije, iz mog ličnog iskustva, treba ne dva, ne tri puta, nego 53 puta razmisliti. I kada si 53. put napravio odluku, nećeš biti sasvim siguran. Prva ideja je bila da napravimo digitalnog mehaničara. Onda je bilolomljenjeoko toga da digitalni mehaničar, kao neka digitalna osoba, treba da ima ime i prezime. Ime smo lako izlicitirali.

Ivan Minić: Jer majstor Mile je majstor Mile.

Vladimir Šijaković: Tako je. Mile je Mile :). Drugi deo, odnosno prezime je bio malo teži proces. Postoji čak i neki sajt na Web-u zove se Igor Naming Guide, gde postoji posebna metodologija kada daješ imena bilo to firme ili nečega što će da bude prema korisnicima. Iteracija je podrazumevala da smo počeli od običnih prezimena, pa da toga da rasklapamo automobil u rezane delove gde smo došli na kraju do alata. Pa je onda bilo i Mile gedora i Mile klješta i sve ostalo. Shvatili smo da se klješta u stvari kod nas kažu cvikcangle. Cvikcangle je dugačko, ali je cvik bilo vrlo interesatno. Zašto je bilo vrlo interesantno? Poređenja radi, kada uradite metodologiju, ne znam koliko se gledaoci i slušaoci sećaju firme koja se zvala Agfa. To je jedan simpatičan sled, da su svi ljudi znali za Agfu, iako je užasno teška reč da se izgovori, ali je pamtljiva. Zašto? Zato što je imala samoglasnik, pa dva suglasnika, pa samoglasnik. Cvik je podrazumevao kombinaciju C i V, dva praktično suglasnika i samoglasnik I, onda K kao suglasnik i bio je jako pamtljiv i zvučan.

Ivan Minić: Ima onomatopeju malo.

Vladimir Šijaković: Jeste, vrlo zvučan, ali postoji drugi primer. Recimo dan danas postoji ta firma, zove se Canon. Postoji praktično neki naming princip gde ljudi pamte. Tako je nastao majstor Mile Cvik. Da bi došli do majstora Mileta Cvika, smišljali smo složenicu, pa je onda bilo- Majstor Mile Cvik, majstor na klik. Tako je postala neka krilatica, brand name awareness gde je prvi draft verzije krenuo sa Miletom Cvikom. On je živeo nekih godinu dana na tržištu i posle godinu dana smo onako imali dosta komentara oko toga.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje meni bila sjajna za Mileta i celu tu priču je što je Mile grafički bio izuzetno dopadljiv i simpatičan. Onda ste vi to koristili tako što je posle bio i cut out Mile i svi smo se slikali sa cut out Miletom. Vi ste to koristili i u vizualima i stvarno je vizuelno bilo izuzetno dopadljivo i sjajno što se tiče pamtljivosti, zvučnosti i razumljivosti. Kada nekome kažeš Mile Cvik, on ne može da pomeša i pomisli da li je Cvik ili Kvik. Neće sigurno pogrešiti, zapamtiće ga za sva vremena. Možda neće znati šta je, ali će ga sigurno zapamtiti. Što možda nije idealno, ali daleko od toga da je loše. Jedan od razloga što smo nas dvojica pre x godina seli na sastanak je što je meni to bilo beskrajno simpatično i hteo sam da vidim čoveka koji je smislio da se to tako zove. Ispostavilo se da to nije bilo loše za obojicu, ali taj momenat naminga mi je bio baš sjajan. Nešto što vidiš da nije neki lokalizovani strani prozivod, nego je lokalna priča koja izgleda dobro, koja je funkcionalana i vrlo simpatična. Kada kažeš nekome čemu služi, prva reakcija je: „Jao brate ne moram više da objašnjavam nikome gde mi je stao auto. Ne mogu više da objašnjavam i da onda oni dođu na pogrešno mesto“.

Novo ime

Vladimir Šijaković: Jeste, sa Miletom Cvikom smo imali love and hate relationship 🙂 Kada smo pitali ljude, većini je bilo jako simpatično. Drugi su rekli: „Ma mrzim to ime“. Rekao sam: „Dobro, hvala na povratnoj informaciji, uvek volim kada mi ljudi kažu šta misle“, jer smatram da je to nije kritika nego najbolji mogući način da se nešto nauči, da dobiješ neku povratnu informaciju i da je pretvoriš u nešto dobro. Ne da kažeš sebi: „Eto neko mi je rekao nešto loše“. Treba slušati i loše komentare i učiti kako to loše da se ispravi. U celom tom procesu MIle Cvik je godinu i nešto dana živeo i to se jako lepo primilo. Međutim, onda smo odlučili da ćemo da intervjuišemo ljude sa par pitanja: Kako ste čuli za Mile Cvik, da li znate ko je Mile Cvik, da li znate da je to aplikacija i šta vam je prvi osećaj kada čujete Mile Cvik? Bili su raznorazni odgovori. Neki su rekli da su čuli i da je to onaj digitalni mehaničar, drugi su rekli da nemaju pojma, treći su rekli da je to igrica. Neki odgovori su da je to nešto neozbiljno i da su videli tu aplikaciju, ali kako to da se zove Mile, kako to da se zove Cvik, i tako dalje. U tom nekom disbalansu korisnika koji tebi kažu da im se nešto sviđa ili ne sviđa, moraš da napraviš neku odluku. Zašto odluku? Pa, u tom momentu smo imali već par hiljada korisnika na početku i bila je odluka sledeća – Dobro, ovo je krenulo, proizvod živi, ljudi su počeli da koriste i sistem funkcioniše, jednostavno radilo se. Ok, a šta ako izađemo van Srbije, kako će Mile Cvik da bude primljen na drugom jeziku? Bila je ideja da napravimo Cvik porodicu, pa da u svakoj zemlji bude drugačije. Na primer: Ako se radi i Sloveniji, onda će da bude Janes Cvik, u Srbiji će da bude Mile Cvik, u Mađarskoj bi bio Balaš Cvik ili tako nešto. Međutim kada uradite multiplikaciju procesa i svega toga na više zemalja, shvatite da to baš i nije tako lako izvodljivo. Morali smo da donesemo odluku i da potražimo drugi naziv za mobilnu aplikaciju. Inače hoću samo da napomenem da od početka procesa, pored imena, prva stvar je bila dostupnost domena, odnosno da li postoji domen sa tim imenom. Da li je moguće uopšte danas dobiti domen.com, odnosno rs i koji još domeni postoji. Druga stvar je bila intelektualna svojina- da li je neko negde van Srbije registrovao Mile Cvik ili Cvik iz bilo kog razloga. Ako izađemo napolje da nam ne pokuca jednog dana na vrata advokat i ne kaže: „Oh monsieur, vi se koristite ovim imenom koje je zaštićeno pod tim i tim trademark-om“. Nema veze da li je firma iz Paname, oni su sve to platili i zaštitili i mogu samo da nam kažu: „Ajmo momci sada jedna kaznica od par miliona“, i mi možemo samo da zaključimo da smo se super igrali zadnjih par godina. Traženje novog imena nam je potrajalo 3 meseca, bio je isti princip i isti koncept, da bi došli do imena ’Vozzi’. Aleksandar koji je zadužen za marketing u kompaniji je i kum imena Vozzi. On je najviše vremena proveo na istraživanju, dok smo mi ostali radili na development-u. Ja sam bio u prodaji, u jurnjavi sa šlep službama i marketingom i download-om, oko podrške korisnicima. To je bio jedan zanimljiv aspekat, gde ja sam zvao svakog korisnika kada je nešto okidao preko aplikacije, bilo da je to lažni ili pravi poziv. Izigravao sam i korisnički centar, nije to bio nikakav problem, čak i u jedan i dva sata noću, ali da se vratim na ime. Kada smo došli do reči Vozzi, shvatili smo da je lako pamtljivo, što bi naš narod rekao: „E super si to odradio, ajde vozi“. Pamtljivo je i trademark kao trademark nije bio negde zaštićen u Evropskoj uniji, a ni kod nas u patentnom zavodu. Tako da danas kada pogledate, aplikacija ’Vozzi’ ima ono malo r, a to znači registered trademark i to je zaštićeno ime.  Da ne zaboravim Mileta Cvika. Najviše smo se pitali kako da uradimo prelaz sa Mileta na Vozzi. Odlučili smo da komuniciramo sa korisnicima i to je potrajalo oko osam do devet meseci. Priča je bila da je Mile u stvari kao digitalni mehaničar prerastao i mora da postane ozbiljan, mora da otvori firmu i da ta firma treba da se zove Vozzi. On će postati direktor te firme i ona će morati da nastavi da pruža usluge svim svojim korisnicima, jer on sam više ne može da stigne. To je bila priča kako je Mile nestao, ali je on i dalje u srcima svih nas. Ali džaba ljubav mene i Ivana, ako korisnici to shvataju neozbiljno. Vraćam se na početak kada sam pričao da ljudi ne smeju da dozvole da toliko vole svoj proizvod i da ne slušaju šta okolina kaže. Teško je ali istinito i to treba prihvatiti.

Poslovni izazovi

Ivan Minić: Sada kada imamo priču o imenu, ajde da pričamo o poslu. Od starta ste krenuli sa nekim određenim setom usluga, to se menjalo i razvijalo, kako organizaciono tako i po načinu na koje je to prezentovano korisnicima. Sigurno nije jednostavno ispratiti to sve. Hajde da probaš da nam napraviš presek, od čega se krenulo, šta su bile neke pogrešne procene sa tvoje strane? Šta si mislio da će super da prođe, a ispostavilo se da nije prošlo? Gde su bila uska grla u toj priči, odnosno šta je tebi bio najveći izazov da rešiš? Pomenuli smo da je to nešto u čemu ima mnogo stvari koje su zastarele. Mnogo nekih elemenata cele priče, delove tog puzzle-a koji mora da se složi, su jako jako old school, vrlo rigidne i komplikovane. Od čega ste krenuli, kako se to razvijalo, na koje izazove ste nailazili i kao ste ih rešavali?

Vladimir Šijaković: Najveći izazov je bio kreirati stranu ponude. To je vrsta sistema- šta je starije kokoška ili jaje. Mi lansiramo mobilnu aplikaciju i kažemo: „ Super eto, downloadovalo je 100 ljudi“, i kažemo da u okviru mobilne aplikacije ti možeš pogledati koji šlep servisi postoje oko tebe. Problem dolazi onda kada otvoriš mobilnu aplikaciju i ne vidiš nijedan, znači da tu nešto ne valja. Prodajemo proizvod bez kompletne usluge. Najveći izazov je bio prvo da okupimo šlep. To je bio proces od jedno godinu dana edukacije i dosta zabavnih momenata, od kojih je prvenstveno taj da oni nauče da koriste novu tehnologiju, a to je mobilna aplikacija. Prvi put se njima predstavlja da na klik dugmeta mogu da završe neke stvari. Ali je tu bilo dosta odbojnosti u smislu – ko si ti, ne znam te, vi ste novi, kako ja da znam da ćete vi meni da platite za moje usluge. Prvo smo morali da kreiramo taj supply sajt, a to je bio jedan od najvećih izazova. Bilo je dosta zabavnih momenata gde smo sa par njih pričali, a pošto su to uglavnom porodične priče, gotovo uvek postoje otac i sin. Otac koji radi na nekoj old school Nokiji ili nekom starom Motorola telefonu koji je na preklop, što je meni bilo fascinatno da funkcioniše i sina koji ima neki noviji telefon, star otprilike dve godine. Otac kaže: „Sinko ja kada izgubim telefon, niko ga neće“ :). Tako da su to bile neke interesantne situacije, ali to je bio jedan od najvećih problema- edukovati ljude i objasniti im da im nudimo rešenje koje njima olakšava posao. Drugi deo koji je isto bio jako težak je kako doći do korisnika kada imaš limitiran budžet. U tom momentu nismo imali novca da počnemo bilbord kampanje, na Facebook-u smo trošili čitavih 10 dolara mesečno, to nam je bio budžet. Uz pomoć prijatelja kao što si ti i uz pomoć par ljudi koji objave tako par tekstova koji su pisali da smo se pojavili na našem tržištu i objašnjeno je kao Uber za šlepanje. Tu počinje ta priča da raste. Mnogo je bilo momenata kada smo razmišljali da li smo na pravom putu ili ne. Prva ideja je bila da to bude sistem koji bi trebalo da bude on demand, a to znači svako može da download-uje aplikaciju, ako mu se nešto desi. Postojao je jedinstveni cenovnik, koji dan danas postoji, gde platiš svoj servis i završiš. Međutim broj download-a je počeo da raste, ali su onda korisnici počeli da se javljaju i da nam govore: „E vidi, ja bih da kupim od vas paket. Da ja vama platim 2.000, 3.000, 1.500 dinara da mi vi osigurate i da ja vama platim neku pretplatu“, sa znakovima navoda na osigurate, jer mi nismo osiguravajuća kuća. Onda ljudi kažu kako postoji i Auto-moto savez ili neki drugi koji se nude na tržištu, ali da je super što smo mi digitalni. U roku od zadnje dve godine, jedan od najvećih izazova je bio napraviti takozvani Product market fit. Product market fit znači da si napravio proizvod koji korisnici žele, a pritome žele da ga plate i da budu usluženi kako zaslužuju. Širili smo našu mrežu, iako je i dan danas još uvek u Srbiji, mi ćemo se širiti po regionu. U tom momentu smo mogli da ponudimo neki način pretplate samo za Srbiju. Iteracije koje smo radili po pitanju paketa su bile paketi od 499 dinara za 3 meseca trajnosti, pa 999 dinara, pa 800 dinara, pa 600 dinara, pa sa raznoraznim servisima. Neke smo uključivali neke isključivali, jer se neki prodaju, neki se ne prodaju. Imali smo veliki broj korisnika od kojih smo zadobili poverenje i zahvaljujem tim prvim ljudima koji su verovali u ovu celu priču. Neki od njih su i dan danas sa nama kao korisnici, uključujući i tebe, hvala Ivane. Kroz sve iteracije došlo je do toga da smo opet pitali korisnike šta bi oni uradili, platili, koliko je to cenovno, koliko nije. Većina ljudi je došla na taj nivo da ja to posmatram ovako – navešću primer supermarketa i paste za zube, da mogu ljudi negde da se identifikuju. Kada uđete u supermarket, imate pastu za zube koja košta 120 dinara, pa ona neka srednja 200 pa za onaj bright osmeh je 500, a za 3 dana svi beli zubi je 900 dinara. Proizvod kao proizvod u jednoj liniji – pasta za zube. I prva i zadnja imaju istu upotrebnu vrednost, ali je različita cena. Sa biznis strane, za taj deo uvek dajem pastu za zube. Treba znati gde i šta želiš, u kom segmentu želiš da radiš. Takođe da li ćeš da nudiš za malo para nešto što prevazilazili tvoje troškove, da bi dobio korisnike ili želiš da ponudiš premium uslugu i za tu premium uslugu da jednostavno pružiš korisnicima ono što piše. Znači bilo je manja cena manji set usluga, veća cena veći set usluga, ali u oba slučaju je bila premium usluga. Posle godinu i po dana, u martu ove 2019. godine, izašli smo na sajam, gde smo zaokružili ne samo Srbiju nego i celu Evropu. Počeli smo sa paketima koji uključuju i road assistance, ali bukvalno u smislu šlep do kuće. Prvi smo na tržištu po tom pitanju, jer svi drugi nude ili takozvani cap – da kada kupite imate pokriće do 500, 200,300, 1000 evra ili da dobijete taj neki subscription, gde kada se desi problem, mi vas organizujemo i vozimo do prvog servisa, a šta ćemo onda. Dve stvari smo uradili kao inovaciju. Prva stvar je da smo izašli na tržište i rekli: „Gde god da ste po pitanju pokrića paketa, šlepamo vas nazad do kuće“. Bilo da je to u Grčkoj, ako vam se pokvario auto i ne može da se popravi, poslaćemo našeg partnera i o našem trošku ćete biti prevezeni kući. Druga stvar je da smo uz to, u okviru mobilne aplikacije napravili takozvani paket po meri. Ljudi su kroz iteraciju svih tih proizvoda, pitali: „Dobro jel to šlepanje do 100km, jel do 20km ili 30km, ili je neograničeno?“ Posle niza godina čak su i korisnici postali već vrlo edukovani, što je meni jako bitno. Ljudi kada nešto kupe, hoće da imaju jasno definisanja pravila šta to podrazumeva. Mi smo izašli na tržište prvi sa idejom, a mislim da ni danas ne postoji, a to je da u okviru ’Vozzi’ aplikacije postoji takozvani tailor-maid- odnosno da ja napravim svoj paket koji ima 3 glavne komponente. Jedna je, da li ja želim da kupim pokriće za 100, 200 ili neograničeno kilometara za šlepanje. Drugi segment je, da li ja hoću da imam 1,2 ili 3 dodatna servisa. Kada kažem servise to znači da mi je crkla guma, ili akumulator, ili sam ostao bez goriva ili podrazumeva dostavu ključeva. Treća stavka je, da li hoću da imam pokriće za Evropu i to podeljeno na regione: Evropa 1, Evropa 2, Evropa 3. To sve podrazumeva 27 različitih kombinacija i korisnici sami mogu da biraju šta hoće. To se pokazalo kao veoma tražen proizvod i kao killer proizvod tj. ubica svih onih drugih koji smo ranije kreirali i eksperimentisali, dodavali, oduzimali i vraćali. Jedna jako jako bitna stvar po pitanju digitale jeste, osim onoga pomenutog da možemo da napravimo najlepšu aplikaciju, distributivni momenat. Distributivni momenat podrazumeva da ti tvoj proizvod moraš da napraviš i osmisliš da živi i u digitalnom, ali i u realnom životu. Mobilna aplikacija je super, ali ima jako puno ljudi koji vole da imaju nešto u rukama, neku vrstu papira, nešto da osete pripadnost, da su član. Nikada nije postojala želja da izbegnemo taj način, nego smo otišli korak dalje i napravili kartice, ali plastične kartice koje izgledaju kao platne kartice u veoma skupom dizajnu i pakovanju. Edukovali smo distributere da to koriste kada ljudi dođu u njihov retail objekat na tehnički pregled, ili na servisi, ili kod vulkanizera, jer je korisnik na kraju došao u taj servis iz nekog poverenja ili postoji neka tradiciju da je tu kupovao i ranije nešto osim pregleda, neki road assistance, gde imaju proizvode da im daju u fizičkom obliku. Samim ti smo tim proizvodom u fizičkom obliku kartice, uslovili korisnike da treba da downloaduju aplikaciju i da se vrlo lako registruju na mobilnu aplikaciju. Odlično, tako pokrili smo digitlani deo, retail deo i realan život, a nekada je to najteže. U stvari nije najteže, ali jeste teško. Ljudi zaboravljaju pri pravljenju mobilne aplikacije da nije sve i da nisu svi na mobilnoj aplikaciji i da nije svako zainteresovan da ima stvar samo na telefonu. Neko želi da ima u džepu tu karticu, neko želi da ima u novčaniku, a neko želi da ode na prodajno mesto jer tu zna Ivana, a Ivan je njegov drugar i on je njemu preporučio da to uzme, jednostavno neće uopšte da razmišlja. Jako je teško iskomunicirati putem mobilnog telefona, jer živa reč i poznavanje nekoga je druga definicija u odnosu na mobilni telefon. Tako da sa su biznis strane to bili neki detalji. Moj savet je- nemojte graditi u jednom kanalu prodaje, nego razmišljajte na više kanala distribucije.I dan danas evo u ovom rastu što se tiče načina plaćanja, prošlog meseca je 30 do 35% ljudi plaćalo putem mobilne aplikacije, a 65% je platilo putem prodajnih mesta.

Ivan Minić: Sada je prošlo već neko vreme, postoji neka akumulirana količina iskustva i znanja i o korisnicima i njihovim navikama. O koliko korisnika pričamo?

Vladimir Šijaković: Mi smo sada imamo oko 65 000 downloada na oba sistema. Na Androidu preko 54 000, a na iOS-u tu negde oko 20%. Aktivnih korisnika je preko 50%, a broj korisnika koji su platili pretplatu svaki dan raste. Do kraja godine je planiran rast, tako da bude preko 100 – 150.000 korisnika, a kako smo krenuli taj tempo će biti ispunjen. Iako smatramo da je to vrlo mali deo, obzirom da u Srbiji postoji 2,88 miliona registrovanih automobila, ne možemo sve baš da pokrijemo. Naša želja je da pokrivamo milionski auditorijum i da svaki korisnik sa aplikacijom ’Vozzi’ ima osećaj da je on jedini.

Ivan Minić: Kaži mi, standardna usluga je nešto što je prepoznato. Sad je ovo način da dobiješ uslugu koji na neki način već poznaješ. Kako je bilo sa vaše stane dogovoriti i organizovati sve te neke specifične stvari koje ste pokušavali da implementirate u sistem? Šta ste još pored te osnovne usluge koja se svodi na šlepovanje ili servis asistenciju, još uvrstili u sistem i u kom smeru želite da se razvija Miletov odnosno Vozzi-jev ekosistem?

Vladimir Šijaković: Ajmo prvo da krenemo od automobila. Automobil je svima nama ljubimac, volimo ga, mrzimo ga, pazimo ga i gazimo ga, pogotovo sa strane muške populacije. Sa druge strane po pitanju proizvoda koji je neki osnov, počeli smo da sagledavamo šta još ja kao korisnik kada krenem na put, treba da imam. Ok – imam u najgorem slučaju pokriveno da me neko odšlepa ili popravi gumu ili je zakrpi ili da mi startuje automobil. Onda smo krenuli u razgovore sa osiguravajućim kućama, pošto naš core biznis nije osiguranje, ali osiguranja rade to. Svakom čoveku koji ide van teritorije Srbije bi trebalo da bude u svesti da uradi putno i zdravstveno osiguranje. Zašto? Da ne bi neko otišao u inostranstvo, slomio zub u piceriji i otišao tamo gde bi mu neki doktor naplatio 500 evra za zub, ili ne daj Bože nogu. Onda zovete i tražite da vam neko odavde pošalje 5.000 da vam zakrpe nogu u inostranstvu. To je prva stvar, da ljudi imaju dodatni servis. To smo uspeli da uradimo sa jednom osiguravajućom kućom sa kojom radimo. Dosta je dug proces bio da sve to digitalizujemo, da napravimo još jednostavniju varijantu kupovine putnog zdravstvenog osiguranja preko mobilnog telefona. Zašto? Uglavnom ljudi dođu i kažu super kupio sam paket, sada idem na more u Grčku. Dođu otprlike na granicu sa Makedonijom i onda bude: „ Jao zaboravio sam da kupim zdravstveno osiguranje i za mene i za ženu i za decu“ i sve ostalo. Koje god osiguranje da kupuješ na granici je 50 eura, bilo ono sa pokrićem jednim ili drugim, uvek je 50 evra po osobi. Mobilna aplikacija predstavlja rešenje u smislu da ti sedneš u auto, iskucaš podatke platiš karticom i dobiješ u roku od minut polisu osiguranja za ne daj Bože. Ali, tu se nismo zaustavili. U razgovorima smo i danas u nadi da će osiguravajuće kuće malo popraviti njihov odnos po pitanju inovacija van njihove mreže. Želimo da dodamo i druge osiguravajuće kuće pa da korisnici imaju 3,4,5 osiguranja pa neka biraju. Nama je korisnik broj jedan i korisnik je taj koji treba da bira. Sledeći koraci koje smo uradili osim šlep servisa je umrežavanje vulkanizerskih servisa, pa je prva kompanija sa kojom smo napravili dogovor i koja je franšizni model je Vulko i tu smo umrežili negde oko 40 Vulko partnera i Vulko servisa. Onda je to poraslo, pa smo negde oko 30 Bosh servisa stavili na našu mapu, sa svim njihovim informacijama. Od skoro je došao i Motokoncept, koji ima nekih 50-ak servisa. Onda smo u iteracijama rekli: „Aha, ok sada se broj servisa tj. usluga akumulira na većem nivou, šta mi možemo da ponudimo korisnicima?“ Tu prvu stranu po pitanju dizajna, gde je bila mapa prikaza svih šlep službi koje se nalaze oko vas u bilo kom delu Srbije smo izmestili na drugi deo, a na prvo mesto smo stavili pakete i neke ponude. Onda smo otišli korak dalje, pa sada razgovaramo sa proizvođačima tj. distributerima autodelova. Svi imamo negde polovne automobile, nisu svi najnoviji. Kada nama korisnik upiše njegov automobil, brand, model i godinu proizvodnje, mi jako dobro možemo da ga informišemo baš za njegov auto. Ne želimo nikoga da bombardujemo reklamama i uvek ćemo pitati ljude da li želite da vidite samo za vas i vaš auto što vas interesuje ili želite da vidite za sve automobile. Naravno biće tu još saradnji i sa drugim kućama kao što su Polovni automobili, Moj auto i negde smo u pripremama, razgovorimo i videćemo gde će to da ode. Kada sam pomenuo automobil kao polovni automobil, većina nas ima nekog svog majstor Mileta gde održava taj auto i ima poverenja u taj servis. Ono o čemu sledeće razmišljamo je kako tog majstora Mileta i servisera da edukujemo i da mu damo jedan softver, koji će biti lako upravljiv za njega, koji će razumeti i da ne bude ogromna komplikacija. Kada Ivan i ja odemo kod majstora Mileta, on će nama da kaže uradio sam ti filter, ulja i goriva, sipao sam ti 4 litara ulja, hoćeš ovo i ovo ulje i tako dalje. Onda on sve to lepo upiše, ali na list papira ili negde u tvoj servisnu knjižicu koju ti zaboraviš ili izgubiš ili staviš negde sa strane. Nego da on sve to upiše preko jednog sistema gde ćeš ti kao korisnik da dobiješ evidenciju da si bio 16,17. jula kod majstora Mileta i u aplikaciji vidim da mi je radi i ulje i filtere i gorivo, zamenio to i to, preporučeni servisni interval je 4-5 meseci. Poenta je elektronska servisna knjižica, gde u svom sistemu imaš povratnu informaciju gde si servisirao auto i gde bi mogao da zakažeš neki servis. To je isto jako fragmentirano tržište. Kada kažem fragmentirano mislim na to da ima puno servisa i svi koriste različite alate i softvere. Neki ne koriste softvere, nego papir i olovku. Većina ljudi kada bi otišla kod svog majstora da ga pita: „Jel možeš da mi kažeš šta si mi radio pre godinu dana?“, nema šanse da se seti. Nigde nije zapisano i nigde nema traga, osim ako neko baš ne vodi računa o tome, jer ima ljudi koji vode računa, ali ne vode svi. Taj deo bi želeli da digitalizujemo i to su nam neki planovi. Drugi planovi su da do kraja godine sve pripremo i da izađemo van tržišta Srbije i da Vozzi kao domaći Start up bude izvozni proizvod zemlje Srbije, a ne još jedna IT firma koja radi all source proizvode za neke druge. To su nam neki planovi.

Ivan Minić: Jel se kaješ što si ušao u ovo?

Vladimir Šijaković: Ja sam jedanput rekao kada su me pitali: „E super ti si sada preduzetnik, da li se kaješ?“ Ja imam jednu uzrečicu koju ponovim svima i ponoviću je drage volje, a to je definicija preduzetništva iz moje perspektive: Uzmeš i radiš 10,12,13 sati, a onda odeš negde do kuće ili stana sa porodicom, bratom, sestrom, mamom, tatom ili prijateljima negde se ispričaš i sve ostalo. Onda oni svu polegaju negde oko 10,11 zavisi kako ko, a ti se onda setiš negde u 11 sati da bi mogao da pročitaš još 5 članka da se dodatno edukuješ ili odgovoriš na neki mail-ove. Zaspiš oko 1 i kada si zaspao oko 1 onda uzmeš i budi se na svaka 2 sata, kao beba. Bebe kada se probude plaču, tako se i ti budiš i plačeš kao beba. To je negde taj princip- radio sam onda, sam dva sata odspavao, a onda sam plakao što sam radio toliko 🙂 Ne, ne bih se pokajao nikada. Nije za svakoga, ima puno ljudi koji kako kažu Amerikanci – wanna be enterpreneursi koji bi želeli da budu preduzetnici i ima mnogo njih koji su preduzetnici. Kada sam iznosio ovu ideju i kada sam pričao ljudima bilo je: „Ćuti, nemoj da pričaš tvoju ideju“. Jednu stvar koju sam naučio tokom vremena to je da ideja vredi 1%, možda i manje, 99% je egzekucija, rad, upornost i istrajavanje. Da li sam mnogo puta plakao… O da. Mnogo puta. Da li sam mnogo puta bio na ivici odustajanja? Da. Da li je bilo kriznih perioda: „Deco, tata će iz kasice prasice da pozajmi nešto malo para? Da. Nema odustajanja. Onda uzmeš, zasučeš rukave i ideš dalje. Nađeš sajt posao pa negde presipaš, dok ne uspe jedan ovakav projekat. Da li mogu da kažem sada da sam opušten? Ma kakvi, još je gore, jer imam još veću odgovornost da nastavimo istim tempom. U septembru i oktobru ćemo da radimo 6. redizajn aplikacije u roku od dve godine. Zašto? Zato što konstantno učimo od korisnika, kako im se ovo sviđa, ovo im se ne sviđa, ovo dugme se koristi ovo se ne koristi. To će biti šesti u roku od dve i po godine i neće biti sigurno zadnji. Biće još i ha haj. Poenta je da nema kajanja, nema zaljubljivanja u svoj proizvod. To što ja imam najlepši proizvod i ja ga volim, vidi kako mi lepo radi na telefonu, ništa ne vredi ako on nema upotrebnu vrednost i ako ne rešava. Biznis deo je presuđujući, jer prodati nešto nije samo prodati, nego i podržati to što prodaješ. Pružiti korisniku uslugu, nekada i na svoju štetu. Mi smo to radili mnogo puta jer je jedan zadovoljan korisnik nama najbitniji. Uvek svakome želimo da izađemo u susret i da mu rešimo problem, pa čak i da je to po cenu gubitka, jer taj jedan korisnik će zapamtiti nešto što smo mi uradili za njega, za ceo život.

Ivan Minić: To su situacije koje su za sve ljude ekstremno stresne i ti si slamka spasa. Ako sam te dobro razumeo ne kaješ se i misliš da je ovaj put nešto što nije baš jednostavno, ali što treba da se prođe u nekom trenutku svog života?

Vladimir Šijaković: Treba. Meni je samo žao što nisam ranije krenuo iako sam, kada sam napustio bankarstvo, dve firme sam ugasio i propao u biznisima i to je jedno divno iskustvo. Da li je bilo grešaka dok smo rasli? Milion grešaka. Da li je bilo upiranja prstom čija je koja greška? Nikada. Da li smo svaki put učili iz greške? Da. Jednu veliku stvar želim da napomenem- ovo nije samo moj uspeh, ovo je uspeh svih ljudi koji su u firmi. Svi se čude i krste levom i desnom rukom, kako je sa malom količinom ljudi toliko posla učinjeno. Ja se uvek vraćam da nije stvar samo mene, nego je stvar celog tima i celog efforta i da svi veruju. Na svakih 3 meseca se radi to neko pivotiranje- šta možemo još da uradimo da korisnika obezbedimo, onda šta ćemo da stavimo u product development u sledećih 6 meseci, godinu dana. Šta nam je prioritet, šta nam nije. Mora da postoji uvek inovacioni proces. Da li smo u nekim segmentima pogrešili? Mnogo, ali smo naučili, jer ako se ne greši, nema učenja.

Ivan Minić: MIslim da je to pravi zaključak za kraj ovog razgovora. Vlado hvala ti.

Vladimir Šijaković: Hvala tebi Ivane.

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci hvala vama na pažnji. Nadam se da vam je bilo interesantno i da ste naučili nešto novo. Kao i dosadam molim vas da komentare, predloge, ideje, kritike i sve ostalo pošaljete putem društvenih mreža za to predviđenim mestima. Javite nam se putem sajta ili nam kažite to na nekom od narednih druženja.