EP030: Branislava Antović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podcast-a, dobro došli u tridesetu epizodu. Ja sam vaš domaćin, Ivan Minić, a danas imamo jednu posebnu gošću. Moja gošća je Brana Antović. Ovo nije tipična preduzetnička priča kakve smo imali do sada, ali je to devojka koja je u neko pradavno vreme, gledano iz ugla interneta, odlučila da napravi jednu svoju drugačiju priču i ostala verna tome. Sa time je napravila sjajnu priču i sjajan rezultat. Kako bi ti uopšte objasnila čime se baviš?

Branislava Antović: Ivane, najpre, hvala na divnoj najavi. Moram da kažem da mi je čast da sam ovde. Čast mi je, jer znam ko je sve sedeo pre mene u ovoj stolici i razgovarao sa tobom, i čast mi je zbog tebe, jer ti si neko koga zaista cenim i poštujem u ovom svetu. Zadovoljstvo mi je da mogu da se obratim i publici Pojačala. Bavim se novinarstvom na jedan specifičan način. Ja sam završila novinarstvo na Fakultetu političkih nauka 2010. godine, i vrlo brzo nakon diplomiranja sam pokrenula ono što će postati Brana’s Divine World, odnosno moj blog. Tako da sam ja našla neki put da se bavim onim što sam oduvek najviše volela, a to je baš novinarstvo na jedan specifičan, malo drugačiji, neformalniji način, ali možda i najozbiljniji nego što sam se ikada bavila novinarstvom. A bavila sam se njime i u onim klasičnim formama. Ja bih svoj posao nazvala: novinarstvom u nestandarnijim okvirima, sa mogućnošću direktne komunikacije sa svojim čitaocima. Dakle, ja imam svoj blog, imam svoje profile na društvenim mrežama, sadržaj koji kreiram za blog promovišem kroz te društvene mreže malo se dotaknem i video forme, kroz moj YouTube kanal, a sebe bih nazvala kreatorom sadržaja. Industrija bi me verovatno nazvala influenserom. Ja najviše volim sebe da predstavim kao blogera, blogerku – novinar po obrazovanju, blogerka po zanimanju.

Između studija i posla

Ivan Minić: To je lepo zaokruženo. Ja verovatno nikad ne bih uspeo da uobličim na taj način. Ali da, upravo si dala poentu, zbog koje si, na kraju krajeva, danas ovde, zbog čega pričamo o svemu ovome. U moru ovakvih i onakvih, i više i manje interesantnih ljudi, koji kreiraju nekakav sadržaj sa ciljem da privuku pažnju, ti si krenula mnogo davno da nešto kreiraš, sa ciljem da daš vrednost, što nije uobičajeno, ali očigledno može i tako.

Branislava Antović: Može. Ja zaista pokušavam da to dokažem i svojim čitaocima i onima koji tek dođu na neki od mojih kanala – da može i drugačije. Sve sam ovo pokrenula 2010. godine, bio je oktobar mesec. Postoji ta jedna slavna priča, koju baš volim da pričam, zbog tih mladih ljudi koji će slušati ovo, i zbog svih onih koje zanima kako je sve ovo krenulo: Po diplomiranju na Fakultetu političkih nauka odmah sam upisala master studije, ali sam stvarno bila željna novinarske prakse. Tada sam vrlo optimistično poslala gomilu mail-ova sa svojim CV-jem. Sećam se tačnog sadržaja tih mail-ova, odnosno tog jednog koji sam poslala na više mesta. Tražila sam samo priliku da volontiram ili da stičem bilo kakvu praksu. Tada mi, naravno, niko nije odgovorio, korespodencija preko mail-ova je bilo još uvek mala…

Ivan Minić: Da si faks poslala…

Branislava Antović: Poprilično sam bila razočarana. Kad si student, misliš da je najveća briga završiti studije, i da, kad to završiš, rešio si sve svoje probleme i svi samo na tebe čekaju. Nije baš tako… Zatim sam razmišljala šta mogu da uradim da bih zaista sticala neki vid prakse, da bih se bavila pisanjem, svojom najvećom ljubavlju. Shvatila sam da bih mogla da pokrenem svoj blog. Blogove sam pratila tog leta. Otkrila ih na proleće, tokom leta postala veliki fan istih. Ta tematika modnih blogova mi je bila vrlo interesantna, jer je bila dosta laganija od svega onoga sa čime sam se suočavala na fakultetu. Političke nauke su dosta fokusirane na politikologiju koju sam obožavala i uvek sam mislila da ću se baviti političkim novinarstvom, ili, pak, da ću obrađivati ili društvene fonemene ili, čak sam išla do toga, maštala da se bavim organizovanim kriminalom, naravno kroz medije. Međutim, ovo mi je nekako prijalo, baš zbog toga što sam kroz teoriju se uglavnom suočavala sa malo ozbiljnijim pričama. Ova priča o modi mi je bila nešto lagano i fino, što bih ja mogla da iskoristim za to svoje vežbanje. Na ovaj način počinje 12. oktobra ono što se tada zvao Divine World of Fashion, što će 2013. postati Brana’s Divine World. Međutim, ja sam već od trećeg, četvrtog posta shvatila da je meni isuviše usko to polje mode, i da želim da pišem o nekim drugim svojim interesovanjima. Posebno što je moda na toj listi bila na sedmom, osmom mestu, a pre nje se nalazilo mnogo nekih drugih stvari koje su mene interesovale. Tada već počinjem da se vrlo brzo dotičem filma, da pišem o kulturnim, umetničkim događajima, da ih povezujem sa modom, da kroz svoje autfit postove ljude navodim na neke zanimljive događaje u gradu i da svojim čitaocima na jedan pitak način serviram nešto što nije pitko u onom klasičnom smislu. Nisu pitke teme, a mogu da se obrade na pitak način. Tada sam ja shvatila da je poenta u tome da ljudima ponudite teme koje im zvuče ozbiljno na jedan ne neozbiljan, ali prizeman način. Prizemnost je bila ključ tadašnjeg blogovanja. To se malo promenilo kroz postojanje blogova, ali tada je zaista bilo važno to što su blogeri bili obični ljudi, tj. uglavnom obične devojke. Ako pričamo o tom polju bloginga kojem sam ja pripadala, to su bile obične devojke koje su pokazivale da svako od nas može da se bavi modom i da moda nije nešto što je isključivo, pošto je već imala elitistički momenat.

Ivan Minić: Da, nije samo visoka moda.

Branislava Antović: Da. Kao da je ona bila predodređena za određen krug ljudi. Modni blogeri su pokazali da može drugačije. Zbog toga su i doživeli veliku popularnost. Ja sam shvatila da se taj recept može koristiti za druge teme, koje su takođe imale malo elitistički karakter. Prvenstveno u kulturi i umetnosti, ali da se, takođe, i one mogu poturiti čitaocima ukoliko se obrađuju na jedan pitak i prizeman način. To sam i uradila. 2013. godine menjam koncept svog bloga. On od modnog u svojoj osnovi, postaje lifestyle blog. Proširujem broj rubrika i broj tema kojima se bavim na svom blogu, i između ostalog, uvodim i rubrike koje se bave uređenjem enterijera, putovanjima, generalno lifestyle-om, ali i kulturom i umetnošću. To je samo bilo vođenje mojim osećanjima, samo sam pratila svoja interesovanja i pisala o onome što je meni bilo interesantno, a to radila na takav način na koji sam želela. Zapravo pisala sam blog kakav sam ja želela da čitam. To je bila moja parola. I sve što sam radila bilo je upravo onako kako bih ja želela da vidim kod nekog meni dragog kreatora sadržaja. Ispostavilo se da to nije bila tako loša odluka, jer, evo, devet godina kasnije ponosno mogu da kažem da imam svoju firmu, da je iz cele te priče proisteklo nešto vrlo ozbiljno i da sam ja danas zaista neko ko se ponosi onim što je postigao u prethodnih devet godina. Ali, hajde pričaćemo o tome malo kasnije, da ne požurujem.

Ivan Minić: Vratio bih te samo na period studiranja i možda eventualno na neki period neposredno pre toga. Odnosno, kada si ti i zašto odlučila da želiš da se baviš novinarstvom? I da želiš da upišeš Političke nauke? Kakvo je bilo tvoje iskustvo na fakultetu? Generalno sa dosta ljudi smo ovde pričali te priče, sa različitim fakultetima i svako od njih, čak i ako nije bio zadovoljan možda, nije dobio po šta je došao na fakultet, dobio je neku vrednost koja mu je puno značila. Kako je to bilo u tvom slučaju?

Branislava Antonović: Što se tiče novinarstva zaista ovo zvuči kao kliše ali bukvalno od kada znam za sebe, ja sam želela da se bavim nekim vidom novinarstva. Sećam se te jedne scene: sedim u svojoj žutoj fotelji, imali smo ih svi, presvučene od stiropora. Sedim ispred ogledala i zamišljam da vodim tadašnju emisiju „Krug“. To je jedna politička emisija koju su moji roditelji gledali, pa i ja sa njima. To ratno vreme donelo je mnogo informativnih programa koje smo svi konstantno gledali, i verovatno je to uticalo na mene. Stvarno sam toliko volela ideju o tom poslu, da sam, od kako znam za sebe, želela da se njime bavim. To je bilo i kroz osnovnu školu i kroz srednju. Znala sam da će to biti Političke nauke, jer sam želela da se za novinarstvo školujem na najboljoj instituciji koja pruža obrazovanje u tom pogledu. To je bio Fakultet političkih nauka. 2006. godine upisujem taj fakultet i završavam ga 2010.  u roku, i moram da priznam da kada sam ga završila bilo mi je žao, zato što sam ga završila nekako brzo.  Taj period mi je zaista ostao u jednom predivnom sećanju. Prvo i osnovno, ja sam, kao što malo pre rekoh, vrlo bila zainteresovana za politikologiju i meni nije bio šok to što je bilo mnogo političke teorije na mom fakultetu. Za neke druge ljude koji su došli na novinarstvo – jeste. Jer ljudi ne očekuju toliko predmeta iz te oblasti. Ja sam, sa druge srane, znala šta me čeka. Zaista sam uživala u svemu onome što me je taj, volim da kažem, gimnazijski fakultet učio. Fakultet političkih nauka vam pruža jedno dodatno gimnazijsko znanje iz najrazličitijih oblasti. I onda vam stvara osnovu, sa kojom vi kasnije možete mnogo toga. Priprema vas da budete novinar koji može da se bavi najrazličitijim temama.  Ja sam uživala tokom te tri godine i 10 meseci. Prvenstveno sam bila počastvovana time ko su moji profesori, ko mene ispituje i naziva koleginicom, ali i ko su moje kolege koji sede sa mnom u amfiteatru. Sjajne sam ljude upoznala, ljude sa kojima sam i danas u bliskom kontaktu i sa kojima danas mnogo sarađujem. Jedna od najvažnijih stvari, o čemu sam pisala i na blogu, čemu sam posvetila post: “Pet stvari koje treba da znate ukoliko upišete Fakultet političkih nauka”. Jedna od tih stvari jeste koliko su vam kolege važne za kasniji period, kada krenete da radite. Ne važno u onom klasičnom smislu reči „veza“. Oni su vam preporuka, kontakt, konekcija. Ja sam kroz ovaj posao sarađivala sa toliko svojih kolega, i dan danas, kada od njih dobijem pohvalu za ovo što radim, najdraže mi je, jer znam da svi mi razmišljamo u sličnim okvirima i poštujemo slične vrednosti. To je zaista važno. Fakultet te spoji sa ljudima koji veruju u slične stvari kao i ti. Ja moram da kažem da kad god sretnem ljude sa Fakulteta političkih nauka koji su novinari, to se odmah prepozna, u odnosu na neke ljude koji su završili novinarstvo na nekim drugim fakultetima. Razlika je toliko vidljiva, i u načinu obraćanja i u elokventnosti i u poslovnoj korespodenciji, u svakom pogledu.  Ja sam neko ko je pobornik i visokog obrazovanja i visokog državnog obrazovanja. Postoji uverenje da sa Fakultetom političkih nauka ne možete da nađete posao, da on ničemu ne služi, osim što pruža neko široko znanje. Mislim da je to apsolutno netačno. Svako može naći posao ukoliko se dovoljno trudi, radi i nalazi načine. Možda meni nije uspelo na klasičnan način i nije uspelo uz klasičan CV, ali uspelo mi je uz blog koji je postao moj virtuelni CV. Jedna zanimljiva stvar koju malo pre nisam spomenula, a važna je, je ta da mesec dana nakon pokretanja mog bloga, već u novembru 2011. godine dobila sam mail koji mi je omogućio ono što sam želela da postignem pre pokretanja bloga, a to je da konačno steknem priliku da volontiram. Gomila mailova je kasnije stizala, naredne tri godine, koliko sam se i bavila novinarstvom, a koja je podrazumevala ponude poslovne prirode, ne mene kao blogera, već kao novinara. Svi moji novinarski poslovi koje sam ja kasnije dobila bili su produkt mog rada na blogu. Ali sam ja sigurna da je taj rad na blogu bio primećen zato što sam imala osnovu koja je stečena kroz Fakultet političkih nauka. Sve je to uzročno-posledično povezano i mislim da za to što se moj blog izdvaja i moj sadržaj, takođe mogu da zahvalim i tome što sam prošla školu FPN-a.

Ivan Minić: Dakle, preporuka za FPN, uz to da, ljudi koji se odluče da ga upišu, treba da budu svesni toga gde dolaze.

Branislava Antović: Ovo nisam javno još podelila sa svojim čitaocima, ali probaću da u oktobru upišem master studije na FPN-u iz komunikologije, jer kasnije imam neke više ciljeve što se tiče doktorskih studija. Ja toliko poštujem tu instituciju da želim da joj se vratim 10 godina kasnije. Sada sam svesna da želim da se sa naučne strane bavim komunikacijama, prvenstveno online i digitalnim komunikacijama, ali želim da za to imam pokriće u vidu diplome sa fakulteta koji cenim. Videćemo, nadam se da ću uspeti u tome. Imam i prijemni ispit… Moram da priznam toliko mi prija da se vratim knjizi i učenju, pa ćemo videti. Neka ova informacija bude najveći moj argument koliko cenim Fakultet političkih nauka.

Ivan Minić: Ono što jeste bitno je to da si zahvaljujući fakultetu dobila sjajnu osnovu od koje si počela, ali kod nas, nažalost, vrlo često ljudi misle da je ta osnova sve što im treba za bilo kakav dalji rad i tu staje svaka dalja priča sa usavršavanjem. Ono čime se ti baviš i od trenutka kad si počela, a danas kada je to preraslo u nešto mnogo veće, nije nešto što si učila na fakultetu.

Branislava Antović: To je istina.

Učiti, učiti i samo učiti

Ivan Minić: Kako si učila, odakle si učila? Šta su bile stvari kada si pokrenula celu priču, osim što si htela da imaš nešto gde možeš da se izraziš? Šta su bili osnovni principi i osnovne vrednosti na kojima si to postavila? Dotakli smo se bili toga, ali bih voleo malo više da mi kažeš.

Branislava Antović: Što se tiče rada na sebi, moram da kažem da je to toliko danas lako. Sve što mi je potrebno jeste Google pretraživač i „How to“. Kad ukucate, dobijete odgovor na sve što vas zanima. Ne kažem da treba da ostane sve na Google znanju, ali ako želite da se upustite, na primer, u ove vode, to je prvo što treba da uradite – da ukucate „How to“. Ja sam tako pokrenula blog i tako sam ga gradila, razvijala, tako učila o trendovima. Nekad u blogingu, kasnije o trendovima, na Instagramu, Facebook-u i tako dalje. Sve se zasnivalo na mojoj želji da učim i dalje. To radim i dan danas. Konstantno čitam o trendovima, influence marketingu, digitalnom marketingu generalno, trendovima u blogingu. Ne prođe dan da ne pročitam tekst na tu temu. To je sve zato što obožavam taj svet. Ja iskreno volim internet i volim sve to što nam je on doneo. Volim taj glas koji nam je pružen, koji generacije pre nas nisu imale. Takođe volim i to što mi danas sedimo ovde i pričamo na jednu vrlo važnu temu a to je: kako nešto sam pokrenuti. Nije bilo moguće, da se ne lažemo, pre jedno 15 godina. Danas mi zaista možemo biti kovači svoje sreće. Moramo biti zahvalni internetu na tome. Mogućnosti interneta su velike. Šteta je samo što najčešće ne uviđamo to. Mladi ljudi ne uviđaju. Nekako vide najpovršniju stranu interneta, a to su društvene mreže i to ono šta im je na njima servirano. Sve se svodi na bespomučno skrolovanje. Samo malo truda, želje i volje vas deli od toga da nešto napravite baš na tom internetu. Ne kažem da moramo svi da se bavimo internetom i da moramo svi da budemo preduzetnici. Ali ljudi koji osećaju u sebi to da nisu za koorporacijski sistem, da ne žele da budu točkić u velikoj mašineriji, mislim da imaju sada veću šansu, nego ikad pre. Što se tiče nekih postulata i vrednosti u koje sam verovala, uvek su one postojale. To je usađeno u porodici, još dok sam bila klinka. Samo su se potvrđivale kroz vreme i kroz školovanje. Čak i u osnovnoj školi, kasnije u srednjoj, i na fakultetu. To su neke vrednosti koje su vam usađene i protiv kojih vi i da želite, ne možete. Da ja sad kažem: „Hajde da se malo poigram sa nekim trikovima kako bih dobila više Instagram pratilaca“, u tom trenutku odlično znam šta bi trebalo da radim da bi taj broj naglo porastao. Ne mogu. To je protiv moje ličnosti. Ne bih mogla sebe da pogledam u ogledalo sutradan. Meni taj broj ništa ne bi značio, samo bi me podsećao na to da sam izneverila sebe. A kada izneverite sebe, sve ostalo je manje važno. Ja sam se samo vodila time da moram biti iskrena prema sebi i prema ljudima koji me prate. Taj momenat poverenja koji vi stvarate s ljudima koji vas prate je jako važan. On vam, zapravo, garantuje kredibilitet koji vam opet garantuje monetizaciju bloga, koja je važna ukoliko želite da se bavite profesionalno ovim poslom. Ovo možemo da primenimo i na neke druge profesije, ne samo na blogging. Poverenje, kredibilitet, monetizacija. To je putanja koju sam ja zamislila i koje sam se držala. Danas više nego ikad pre. Kada ste mali bloger, vi tu možete da napravite neku grešku, prihvatite neku saradnju koja možda i nije sto posto nešto što osećate. Bojite se da kažete ne, jer šta ako neko pomisli da ste teški za saradnju. To je na početku. Sada kada sam izgradila ime u ovom svetu, ja nikad lakše izgovaram ne. I to je važno: da ljudi koji su u ovom svetu dostigli neki nivo, moraju da ga održavaju, da nauče da kažu ne. Najveći problem današnjeg blogging sveta ili influenserskog sveta jeste to što mnogi ne smeju da kažu ne. Mnogi se pretvaraju u bilbord, jer je komercijalizacija postala previše prisutna. To je sada problem. Tu treba da nađemo neku meru svi zajedno. Gubi se krediblitet i tu ova industrija gubi na značaju i vrednosti. Ona, doduše, nikad nije ni dobila vrednost koju zavređuje. Kod nas i dalje postoje jako negativne kritike na račun svih onih koji se bave ovom industrijom, nažalost. Ja se svim srcem i snagom borim da nekako dokažem ljudima da u svetu influensera ima toliko sjajnih ljudi koji propagiraju veoma kvalitetan sadržaj. Možda nisu najvidljiviji, ali su tu. Bili bi vidljiviji da ne nailaze konstantno na kritike na račun sveta kojem pripadaju. Skoro sam pročitala jedan status svoje koleginice sa fakulteta, koja je takođe pokrenula blog, napisala je da joj je godinama bilo neprijatno kada je nazovu blogerkom i da je sada konačno prihvatila to i rekla: „Da, ja sam blogerka, imam svoj blog i ponosno stojim iza toga. Ja sam i novinar i bloger“. Ja sam joj napisala: „Čestitam ti, dostigla si jednu važnu fazu u svom radu. Sada samo guraj dalje.“ Teško je da ljudi ne osećaju stid kada kažu da se bave ovim poslom, zbog toga što smo nekako svi svrstani u isti koš i svi smo po default-u ovakvi ili onakvi. Ljudi ne žele da malo dublje zagrebu i da pogledaju shvativši: „Tu ima nekih sjajnih ljudi koji dele neki sjajan sadržaj, nije sve samo ono što nam se u prvi mah nudi“. I ovo je neki vid medija, svi smo mi medij. U svakoj zemlji imate kvalitetne i nekvalitetne medije. Možemo posmatrati to na jednom manjem nivou, na primer: Instagram profili. Imate nekvalitetne profile. Ili, pak, one koji idu na senzacionalizam. Ali, imate i brdo kvalitetnih profila koji se bave umetnošću, kulturom, događajima kulturnog tipa, vrlo interesantnim temama. Zašto ne pogledamo malo šire od te najvidljivije grupe ljudi. To je ono za šta ja pokušavam da se izborim, i kroz svoja gostovanja na različitim konferencijama, i kroz ovakva gostovanja, da ljude podsetim da u ovoj industriji postoji mnogo kvalitetnijih ljudi koji samo nisu toliko vidljivi. Ali nisu baš zbog toga što ljudi ne žele da istraže njih, ne žele da ih vide. Postoji i jedna grupa ljudi koja pripada agencijskom delu. Agencije su vrlo važan faktor za nas, u komercijalnom smislu, ali ni oni, takođe, ne žele da istražuju mnogo. Drže se neke grupe ljudi. Drže se te jedne postavke i uglavnom njih preporučuju klijentima. Ostatak je tamo negde nevidljiv i tu se stvara jedan začaran krug. Zbog toga više kvalitetnijih ljudi nije vidljivo većem broju ljudi.

Ivan Minić: U drugoj sam industriji, koja se naslanja na ono što i ti radiš. Moje primarno opredeljenje jeste digitalni marketing i tehnologija u marketingu i klasičnom, neki Martech. Ali i ja imam istu situaciju: pokušavam 15 godina da objasnim ljudima da digitalni marketing nije prodaja magle. Što ne znači da nema prodavaca magle. Ima ih mnogo.

Branislava Antović: Vole ljudi taj izraz. Svi mi prodajemo maglu. Ali dobro je da od te magle uspevamo da zaradimo.

Ivan Minić: Mi ne prodajemo maglu, postoje ljudi koji to rade. Ali postoje i ljudi koji daju vrlo konkretnu i vrlo jasnu vrednost. Da li je ta vrednost dovoljna, da li je neko došao sa nerealnim očekivanjima koja nisu ispunjena, ili je došao sa premalim očekivanjima, pa su ona premašena, to je sad već od slučaja do slučaja. Ali u svakoj struci, pa i mojoj i tvojoj, postoje ljudi koji vrlo ozbiljno i savesno rade svoj posao. Ali ti ljudi koji obično vrlo savesno rade, nisu ljudi koji idu okolo i pričaju.

Branislava Antović: Nažalost, da. I nisu ljudi koji su zanimljivi medijima. Jer u mom ovom ogranku važno je da vas mediji primete. Oni su ti koji šire dalje vest o vama. Onda vi niste interesantni tim medijima, zato što su mediji uglavnom fokusirani na senzacionalizam i na neke vrednosti koje nisu one u koje mi, koji stvaramo kvalitetan sadržaj, verujemo. Zato opet dolazi do začaranog kruga, nemanje prilike da se promovišu kvalitetni kreatori sadržaja. Ali nije to problem Srbije. To je globalni problem. Nismo mi ni izmislili ovakav vid novinarstva, niti to da su nam rijalitiji ličnosti – zvezde. To nam je stiglo sa mnogo većih tržišta i u pogledu razvoja – mnogo naprednijih. To je samo posledica jednog globalnog trenda. Zato je i bitno da imamo ovakve prilike, da imamo ovakve platforme na kojima možemo da proširimo neku dobru reč o tim ljudima koji, kao što i ti kažeš, rade dobro svoj posao. Meni je žao što konstantno postoji uverenje da ljudi koji se bave ovi poslom zapravo ništa ne rade. Ja bih volela da mogu stvarno, na primer, da desetak ljudi povedem sa sobom kroz jedan svoj radni dan, i da vidimo kako je to kad „ništa ne radiš“. Zatim da ih pitam na kraju dana: „Je l’ ovo stvarno toliko lako kao što se čini vama, kada vi gledate taj krajnji produkt?“. Ne kažem da smo mi radnici u rudniku, ovo je vrlo lep posao, da se razumemo.

Ivan Minić: Vrlo lep rudnik.

Branislava Antović: Da. Sa mnoštvo divnih prilika i mogućnosti. Ali, vi provodite sate i sate kreirajući taj sadržaj. Ja uvek govorim: moja kičma nikad nije bila u gorem stanju. Diskus herniju sam zaradila zahvaljujući svom blogu. To nije tako zato što je ovo mnogo lak i lep posao, nego zato što sam sedela satima, danima i godinama nad svojim laptopom, kreirajući ono što ljudi na kraju vide i što misle da je nastalo onako kao kad gledate Novaka u tenisu, izgleda vrlo lako, zar ne?

Ivan Minić: Ili Rodžera. U svakom slučaju.

Branislava Antović: Namerno sam ti spomenula Novaka.

Ivan Minić: Da se razumemo, neposredno pre snimanja svega ovoga, Brana je prošetala kroz naš prostor i videla da na zidovima imamo neke vrlo zanimljive ljude koji predstavljaju određene vrednosti za koje se zalažemo, i da među svima njima nema Novaka. To ne znači da Novaku tu nije mesto. Njemu je možda tu mesto da bude među najvećim od svih njih. Ali u nekom trenutku kad sam sve pravio, ja sam tu stavio mnogo više otpadnika koji su uspeli da naprave nešto, jer je to bila perspektiva iz koje sam mentalno dolazio u tom trenutku. Moj heroj je Janko Tipsarević, zato što ja mogu da se identifikujem sa njim. Nikad neću moći da budem nešto tako kao što je Novak, ali mogu da budem Janko i da budem bezobrazan na momenat i da pobedim nekog ko je mnogo bolji od mene u tom trenutku. Mislim da smo se dotakli jako važne stvari. Iako to nije bila inicijalno tema o kojoj ćemo mnogo pričati. Hajde da još malo o tome popričamo: Mi se obraćamo, prevashodno, malim preduzetnicima, mikro, malim, pre svega. I za njih, zavisi od toga šta rade, jedna od vrlo važnih publika jesu upravo influenseri. Mnogi od njih kada ulaze u tako nešto, kada imaju neki proizvod ili sadržaj koji misle da može da bude interesantan, ili uslugu, šta god, se vode nezrelom logikom da je najbolje da pokušaju da dođu do osoba koje imaju milion pratilaca i da će to sigurno da im da rezultat. A zapravo, u većini slučajeva je mnogo važnije da nađu one koji možda imaju mnogo manje pratilaca, ali imaju vrlo posvećenu publiku, koju mogu da im na pravi način predstave taj proizvod i da on, u njihovom slučaju, neće biti jedan od hiljadu koji su na pokretnoj traci predstavljeni. Pošto si ti već pomenula da takvi ljudi postoje i da na njih treba obratiti pažnju, voleo bih da daš neke preporuke ko su ti ljudi, i takođe, voleo bih da se dotaknemo sledeće teme: Ti kroz svoj posao imaš komercijalne saradnje sa raznim brendovima i kompanijama. Ali isto tako, imaš i saradnje sa malim brendovima koji jesu nešto što se uklapa tebi u sistem vrednosti koje imaš, i koje želiš, na neki način, da podržiš, pomogneš kroz razvoj. I mi isto radimo kroz stvari koje su naš deo priče. Dakle, ko su, iz tvoj ugla, pa nek ljudi istražuju dalje, neki vrlo zanimljivi kreatori sadržaja, koji nemaju desetine i stotine hiljada pratilaca? Koji su i u kojim oblastima? Koji su to brendovi koje zaista voliš, koji nisu mainstream popularni?

Važnost identifikacije

Branislava Antović: Što se tiče manjih brendova, meni su to omiljene saradnje. Ja danas nosim majicu na kojoj piše „Isidora“, Sekulić naravno. Ovo je majica iz linije „Heroji“. „Makadam“ tim stoji iza izrade ovih majica. Posvećena je herojima iz sveta umetnosti, nauke, istorije, pošto imaju i majicu sa Kosančić prezimenom. Naravno odnosi se na Ivana Kosančića. Nosim, na primer, minđuše studija „Glina“, pravi ih jedna sjajna devojka. Njeno je i prstenje, moram ovako da izreklamiram taman. Ovo je slučajno, ali je dobar primer kako su te saradnje najplodonosnije, u smislu cele prethodne priče. Kvalitetan sadržaj bazira se na određenim vrednostima. Vi dolazite do jedne publike koja deli sa vama te vrednosti i koja ceni kada vi njima preporučite iskreno nešto što zaista nosite, što zaista konzumirate, što je zaista deo vaše svakodnevnice. Kada su te stvari odabrane pažljivo, od srca, to publika prepozna i reaguje, i ne samo da reaguje, već, što je za brend najbitnije, želi da poseduje to nešto, zato što mu se dopalo ono što je video kod vas, a gaji neka slična interesovanja sa kojima se identifikuje. I kao što si ti malo pre rekao, negde poistovećuje sebe. Ti se poistovećuješ sa Jankom, oni poistovećuju sebe sa nama u smislu zato što smo možda zaista slični. Jer ovde pričamo o tome da sam ja jedna obična devojka koja je samo volela novinarstvo i našla je put da se time bavi. Nisam nikakva poznata ličnost, celebrity, ništa slično tome. Sa druge strane, zašto je isto važno reći zbog čega su ljudi koji se bave ovim poslom doživeli toliki uspeh. Ako pričamo o ženama, njima je predugo predstavljan jedan te isti koncept lepote koji je podrazumevao perfektno telo, lice, skupu garderobu. To je ono što su klasični mediji uglavnom nudili. I odjedanput vi sad dobijete neke potpuno drugačije primere i lepote i stila, izgleda, koji je mnogo sličniji vama. Zbog toga postoji ta indetifikacija koja je u ovom mom svetu posebno važna. Kada se javi onaj površni momenat kada neko posmatra šta ste obukli, kakva vam je frizura, tu je važno da se on identifikuje sa vama, da je to nešto što je njemu blisko, poznato, dostupno. I zato ja ne volim što se ovaj trend u vezi sa influenserima toliko oteo kontroli da su inajveći svetski influenseri postali nerealni ljudi koji nose nerealno skupe stvari, koji putuju na nerealne destinacije, sa kojima vi više ne možete da se identifikujete. Super je što oni sjajno zarađuju, ali izgubio se taj momenat prizemnosti koji sam spominjala, koji je tamo 2007, 2008, 2009, 2010. godine bio razlog zbog čega je ova industrija i doživela toliki bum. To je jedna relacija koja je bila temelj ovog posla – prijateljska komunikacija. Ljudi sa klasičnih medija ne ostvaruju tu prijateljsku konekciju. Sa vama kojima mogu konstantno da pišu, sa kojima vi komunicirate, odgovarate na komentar, na poruku, oni stvaraju prijateljsku komunikaciju. Meni se nebrojano puta desilo da sretnem ljude koji prate moj blog i koji kažu: „Imam utisak kao da te znam, jer znam tvoju ličnost i neke od najvažnijih stvar iz tvog života, znam te“. Ovaj momenat tog prijateljskog odnosa je toliko važan, jer sutradan, kad oni dobiju preporuku od vas, to nije preporuka od nekog medija, to je preporuka od prijatelja. I zato bih ja da sam mali brend ili pak velika kompanija uvek tražila ljude kod kojih prepoznam da gaje prijateljsku vezu sa svojim čitaocima, i kod kojih prepoznam želju da ta veza ne samo da postoji nego da se gradi, da se gaji, da vidim da postoji komunikacija između njih. Takvih je mnogo na našem online nebu. Nisu mnogo vidljivi ali ih je mnogo. Mogu nabrojati neke koji mi trenutno padaju na pamet: „Mustra“, na primer. To je devojka koja se najviše bavi uređenjem enterijera na svom profilu, ali je sada sa svojim budućim suprugom pokrenula i jedan travel profil, mislim da se zove „Us two and the view“. To je jedan primer. Zatim, Mina Fu je neko ko je meni i ovako privatno drag, ali koga jako cenim i u poslovnom smislu, jer je toliko realna u svom pristupu. Realna u načinu na koji obrađuje najrazličitije teme. Ja bih sad volela da mogu da pogledam svoj Instagram i da preporučim toliko ljudi koje ja na svakodnevnom nivou pratim, i čiji rad obožavam. Da ne pričam o profilima koji se bave kulturom, umetnošću, istorijom. Imate, na primer, „Istorijski zabavnik“, fantastičan profil, juče sam ga baš podelila. Inače je profil koji vodi moja koleginica sa fakulteta, i to koleginica sa grupe, Aleksandra Bogdanović. Profil se bavi najrazličitijim temama na jedan zanimljiv način. Juče je baš obrađivala temu odnosa između Francuske i Srbije kroz vekove, i to je tako pitko i lepo, a sa druge strane korisno i edukativno.  „Bufonerija“ je, na primer, jedan profil koji se bavi uglavnom umetnošću, kulturom generalno. Pokrenuo je momak, ili grupa studenata sa FON-a, ali znam da je bio jedan momak na početku. Kada sam otkrila taj profil, izreklamirala sam ga kroz svoje storije. Znam da je dobio mnogo pratilaca tim putem. On mi se javio pun zahvalnosti. Od tog trenutka dosta su i porasli, ne samo zahvaljujući meni. Mnogi su njih promovisali, jer je to sjajan sadržaj. „Slike i prilike“ je fantastičan Instagram profil koji vode Sofija i Jovana, inače moje saradnice, jer pišu i za Brana’s Divine World, s vremena na vreme. To je profil koji se bavi isključivo umetnošću. One su završile istoriju umetnosti, pišu na tako zanimljiv način, ali onaj koji nije nimalo pretenciozan. Ja volim da kažem da je kultura kod nas doživela jedan krah, dobrim delom i zbog novinara i urednika kulturnih rubrika. Zašto? Zato što su se oni u svojim osvrtima, bilo kakav vid to bio, da li kroz televiziju ili kroz tekst, više trudili da pokažu bogatstvo svog vokabulara, svoje poznavanje teme, svoju stručnost, a mnogo manje da čitaocu približe temu o kojoj pišu ili pričaju. To je razlog zbog čega ljudi stvaraju veliki animozitet prema određenim temama. Jer ljudi koji ih predstavljaju imaju elitistički momenat, koji stalno spominjem, a koji ja prezirem. Ja sam neko ko stoji iza tvrdnje da je umetnost za sve. Obožavam što se toliko Instagram profila bavi upravo umetnošću, i približava je običnom čoveku koji je željan umetnosti, u Srbiji posebno. Mi smo željni umetnosti, kulture, ali nam se uglavnom servirala na jedan nepristupačan način. Ja, koja volim umetnost, na primer slikarstvo, kada čujem neke reportaže sa izložbi slika u Beogradu, meni je dosadno. Meni, koja zaista volim to, je dosadno, jer ta reportaža ima samo za cilj da pokaže kako je taj novinar vrlo stručan. Niko ne sumnja u to, ali hajde, daj nam informacije koje su nama korisne i važne. Postoji mnogo profila, ovo su samo neki koji su mi sad pali na pamet. Mnogo je i ljudi i profila koji se bave ovim poslom na način koji zaista zavređuje vašu pažnju, ima vrednost. Nije gubljenje vremena i predstavljaju male medije. Divno je da je sve više takvih ljudi, takvih profila. Ja sam baš skoro objavila profil koji se zove „Radioaktivni komarac“. Mislim da ga jedan momak vodi, njega sam takođe ispromovisala. Ljudi su oduševljeno reagovali. Drago mi je da moji čitaoci to prepoznaju. Na primer: podelim fotografiju nekog novog ruža za usne – reakcija bude: „Okej“. Ali podelim profil ovog drugog tipa, javi mi se deset ljudi da mi zahvali što sam im to otkrila. Meni je drago, jer je to dokaz da i moju publiku zanima i nešto više od toga šta sam ja danas imala na svom licu. Ka tome sam i išla. Pričaćemo o modi, o ulepšavanju, to su stvari u kojima i ja uživam, ali hajdemo i o nekim drugim stvarima. Drago mi je da sve više ljudi žele neke druge stvari, i da Instagram sam po sebi kao jedna vizuelna forma više ne prolazi tako dobro, pa je potrebno da sadržaj ima i neku prateću priču. Ja sam to testirala u više navrata: kad objavim fotografiju koju prati ne baš neki caption, bez obzira na to što je dobra fotografija, proći će mnogo gore, neko neka slabija fotografija sa zanimljivom pričom.  To sam potvrdila mnogo puta na svom ličnom primeru. Nekad mi prosto ne ide, ne mogu, pa obavim nešto što treba da obavim i vidim koja je razlika kada taj caption ima srž i neku vrednost. Drago mi je da se malo trendovi menjaju i mislim da će se tek menjati. Mislim da je ovo sve što radi Instagram želja da se više fokusira na sadržaj, taj njihov plan da možda izbace lajkove. Videćemo šta će se desiti sa tim. Po nas to nije najbolje, ali nadam se da će naći neko rešenje. Ali vidim da postoji tendencija da se promeni način na koji funkcionišu današnje društvene mreže, jer ne prijaju ljudima takve kakve su.

Ivan Minić: Možda im i prija, ali nisu dobre za njih. Možda im prijaju kratkoročno, ali dugoročno nisu dobre.

Branislava Antović: Tako je, upravo to. Dugoročno negativno utiču na njihovo samopouzdanje. Javlja se momenat konstantnog upoređivanja, koji se nameće kao jedan oblik ponašanja kojem smo svi skloni. To sve negativno utiče na mentalno zdravlje. Postoji i istraživanje koje je dokazalo da Instagram najgore utiče po mentalno zdravlje ljudi. Drago mi je da se malo stvari menjaju u tom pogledu.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje su tebi, čini mi se, veoma važne u priči koju praviš, je upravo to da kroz medij koji si napravila, publiku koju si okupila, promovišeš vrednosti i pokrećeš akcije koje su, da kažemo. nešto što je tebi jako važno. Jedna stvar jeste ovo promovisanje pojedinačnih zanimljivih ljudi, koji rade neke zanimljive stvari, ali pored toga, ti si pravila dugoročnije akcije, planove. Šta je bilo u pitanju? Kako je to krenulo uopšte? Šta su neke stvari koje si radila? I kakav je osećaj kad kreneš tako nešto, a onda se ispostavi da to ima smisla i da su ti ljudi koje si ti okupila oko sebe neki stvarno divni ljudi?

Branislava Antović: Taj uticaj…

Ivan Minić: Pokušavamo da sve te neke izraze ne koristimo, ali ne možeš baš u svakoj situaciji da preskočiš.

Branislava Antović: Nažalost zato što imaju negativnu konotaciju, ali oni uopšte nisu negativne. Nije to uticaj koji podrazumeva moć, novac… To je uticaj koji se bazira na prijateljskoj osnovi. Mi svi imamo uticaj na nekog, iako se ne bavimo ovim poslom. Vi imate uticaj na svog prijatelja kada mu preporučite nešto i on po vašoj preporuci to nešto ode da kupi ili odgleda. O tom vidu uticaja pričamo. Kada vi imate mogućnost da sa ljudima delite neke fine stvari, da im skrenete pažnju na određene stvari na koje su možda zaboravili, to je neprocenjivo. Više je takvih primera bilo, ja se trudim da sve one stvari koje su meni lično vrlo važne, da ih prezentujem javno, da prezentujem svoju borbu. Ja sam neko ko vrlo otvoreno priznaje da je feministkinja, na primer, i borim se za te neke stvari koje u, konkretno našem društvu, i daje postoje kao problem. Ja sam ovog osmog marta želela da poklonim svojim čitateljkama nešto drugačije. Poklonila sam im „Feministički manifest u petnaest predloga“, odnosno „Draga Idžeavele“, koju je izdao „Milica“ magazin. I on je jedan takođe sjajan projekat, ne znam kako da ih nazovem, pošto imaju toliko segmenata. I njih zapratite na Instagramu, imaju fantastičan profil. Sjajna je reakcija bila na to. Skoro sam se dotakla jedne vrlo zanimljive teme kroz jedan, inače, promotivni post, tiče se toga kako nam se uklanjanje dlaka nametnulo kao standard lepote, koji nije postojao pre 40 godina. Tu se razvila jedna tako zanimljiva diskusija, gde smo gledali da li je to tema koja ima veze sa feminizmom ili nema. Neko je smatrao da ima, neko da ne, ali to je toliko za mene važno kada uspem da podstaknem žene da razmišljaju o onome što nam se nameće godinama, a čega one nisu ni svesne.

Ivan Minić: Što rade po automatizmu sve te stvari, jer to je tako.

Branislava Antović: I vrlo je nezgodno kada im vi skrenete pažnju da je to problem, one se osete kao da su ugrožene, jer im menjate percepciju koju im je okolina nametala godinama. Odjedanput tu se sada otvaraju neki novi vidici. Pokrenula sam i Brana’s Book Club, prošlog marta. Svakog prvog dana u mesecu, nekad malo okasnim pa bude petog ili desetog, analiziramo jedan književni naslov, i tako mi je drago kad se na tim diskusijama okupi veći broj ljudi gde mi žučno raspravljamo o tim naslovima, da li nam se dopadaju ili ne. Te analize su one koje mogu da se proslede Filološkom fakultetu, da ih neko razmatra i da kaže da bi ovo moglo da bude odgovor na neko ispitno pitanje, na primer. Prošlog meseca sam analizirala knjigu „Zovi me svojim imenom“, koja vrlo otvoreno obrađuje homoseksualni odnos. Mi smo vrlo otvoreno pričali o tome, što je za mene bila isto jedna mala pobeda. Ta knjiga je naišla na vrlo dobar odaziv, a i diskusija takođe. To su neke stvari za koje shvatate da sa njima, jednim mikro manirom, menjate medijsku scenu u zemlji. Pričate o stvarima o kojima se ne priča. Da ne spominjem humanitarne akcije. Ima jedan lep primer: ja živim na Voždovcu. U naselju Braće Jerković. Tu postoji jedan dom koji je za nezbrinutu decu, ali i dom u kome se privremeno smeštaju deca koja imaju problema u porodici. Na taj dom naravno su svi zaboravili. Nije to Zvečanska pa da se stalno priča o tome u medijima. Ja volim da tamo odnesem sve ono što mislim da može da im zatreba. Jednom sam objavila na svom storiju informaciju da sam tada srela neke klince koji su se mnogo obradovali. Odnela sam im nekoliko albuma za slike, ali stavila sam slike nekih gradova koje sam ja obilazila, slike turističkih atrakcija. Devojka koja me je sačekala rekla mi je: „Ostale su vam slike“, a ja kažem: „Ne, donela sam ih da oni pogledaju te slike“. Jedan dečak me je tako pogledao sa rečenicom: „Ovo je divno“. To je mene veoma pogodilo, pa sam napisala story o tome. Nakon toga mi se javilo ni ne znam koliko ljudi, da želi nešto da im odnese. Javile su mi se devojke koje su poznanice nastavnice iz škole, koja želi da organizuje nošenje stvari baš za tu decu, u tom domu. To sam, takođe, objavila u jednom storiju. Ovo su neverovatne stvari. Imam jednu vrlo interesantnu priču koju želim da podelim sa vama, koja mi predstavlja jedan vrlo lep primer: bila sam na Web danu u Boru, i imali smo izlet do Feliks Romulijane. Desilo se da sam snimala story odatle i da je jedna moja čitateljka, inače razredna petog razreda osnovne škole, bila na putu do Feliks Romulijane sa svojim razredom koji je išao na ekskurziju. Rekla mi je: „Možemo li, molim te, da se upoznamo, ako si tu i dalje?“. Ja sam rekla: „Naravno“, i mi smo se upoznale. Međutim, ona je, gledajući moj story, videla da smo mi obišli mnogo više nego što su klinci obišli dok su bili tu, njeno odeljenje, tj. cela ta generacija koja je došla i vratila se nazad kući. Kada je bilo prvo zasedanje sednice, ona je rekla: „Zahtevam da se vreme koje se provodi na Feliks Romulijani produži u programu ekskurzije, jer sam ja videla da se može videti to, to i to“. Ona je meni javila i rekla: „Hvala ti što si mi pomogla, prihvaćen je predlog“. To su neverovatne stvari. Kad odete u Vrdnik, vidite kuću Milice Srpkinje, jedne od naših prvih pesnikinja, i kada vam se javi devojka koja živi u toj kući i kaže: „Mi smo se trudili da nešto napravimo od toga”. Ja zaista ne krijem, jedan od ciljeva mi je da nešto uradim sa njom, da napravim neku akciju, da se ta kuća obnovi, napravi neki mali muzej….“. To su neverovatne stvari i to je ono što meni predstavlja najveću satisfakciju u ovom poslu. Super je zaraditi novac, moramo da ga zaradimo, mora da se živi od nečega. Ne bih ja mogla sve ovo, da ne zarađujem novac od ovog posla. Ali sve to ide u stranu kada vi zapravo vidite šta još možete. Divne stvari. Ja sam ponosna na saradnju sa Unicefom, zaista mi je bila čast kada su me pozvali da sarađujemo. Ponosna sam stvarno na mnogo stvari koje su uradili ljudi koji mene prate, a na neki moj mali impuls, nisam ja njih bombardovala… Skoro sam objavila fotografiju svoje staklene flaše, tu mi je u torbi, i rekla: „Ovo je moj mali doprinos julu bez plastike“. Dobila sam deset poruka sa pitanjem: „Gde da kupim staklenu flašu? Gde da nađem to? Želim da se priključim!“. Jer da bismo menjali svet, ne moramo mi da budemo predsednici država. Mi treba da budemo samo ta promena koju želimo da vidimo. To nisam ja smislila, to je smislio Gandi, i bio je apsolutno u pravu. Ja samo želim da budem ta promena koju želim da vidim u svetu. U svojoj okolini, u svom društvu, u zemlji u kojoj živim. I drago mi je da mogu da taj impuls šaljem i svojim čitaocima.

Komercijalni deo bloga

Ivan Minić: Jedna od stvari koje nismo možda dovoljno obradili je upravo taj komercijalni deo cele priče. Ti si krenula sa blogom kao tvojim izrazom. Kako se to razvijalo? Šta su bile ključne tačke na toj vremenskoj liniji? Mislim da bi isto bilo jako lepo ako bi mogla to da postaviš u vremenski kontekst. Jeste to sad dosta brže i lakše, ali da ljudi shvate da je za sve potrebno neko vreme, i da kada krećeš sa nečim i imaš vremenski cilj i ne dostigneš ga, uvek se javi neko nezadovoljstvo, gubitak energije itd. Kad kreneš sa nečim iz srca, ne razmišljaš o tome, nego kažeš sebi: „Biće“. Tad i bude. Pre ili kasnije, to malo zavisi od sreće, ali bude. Kako je u tvom slučaju išlo?

Branislava Antović: 2010. godine, kada sam pokrenula blog, priča o bilo kakvoj naplati blogerskog posla je bila misaona imenica. Niti je ko razmišljao o tome, niti je ko pokretao blog iz tog razloga. I to je bila dobra stvar. Danas je to problem, jer ljudi kreću sa predumišljajem o zaradi, što je loše. Ja sam to pokrenula 2010. godine, 12. oktobar je bio. Prve saradnje su se desile sa inostranim sajtovima. Dobijala sam već 2011. godine ponude kompenzacionog tipa: da ja nosim garderobu sa tih sajtova, prezentujem, i u jednom momentu ja shvatam da zapravo nisam više na teretu svojih roditelja. Tad sam i dalje student, na master studijama, ali nisam teret u pogledu garderobe. Svoj poriv za nekom novom stvarčicom rešim kroz svoj blog.  2012. godine se već dešava to da počinje saradnja sa kozmetičkim kućama, počinju saradnje i sa nekim drugačijim brendovima, da kažemo lifestyle. Krajem te godine ostvarujem jednu od prvih većih saradnji, sećam se da je bila sa Mastercard-om, koja je meni donela tada finu svotu novca. Tada sam već počela da razmišljam: „Ako ovo ide u ovom smeru, definitivno ne može da se vrati u nazad, može samo da se razvija“. Za to vreme radim kao novinar, honorarno, a kasnije, od 2013. godine radim i u redakcijama. Naslućujem da već u tom trenutku zarađujem bolje, no što zarađujem kao novinar. Zapravo, no što ću zarađivati kad budem počela da radim u redakciji. 2013. godine to već postaje opipljivije. Kako? Mi kao medij postajemo zanimljivi klijentima. Oni počinju da se sve češće javljaju, sve manje se saradnje baziraju na kompenzaciji, sve više na finanskijskoj nadoknadi. 2013. godine sam se bavila uporedo novinarstvom i blogovanjem. Te godine dobijam nagradu „PC Press“ magazina za jedan od pet najboljih blogova u Srbiji, jedan od 50 najboljih sajtova. Počinjem saradnju sa Jovanom Tomašević, mojom fotografkinjom, i dan danas mojom desnom rukom, i menjam koncept svog bloga. U tom momentu shvatam da je to pravi trenutak da krenem u samostalnu priču i da postanem full-time bloger. Sa jedne strane, emotivno zadovoljstvo koje sam ja osećala baveći se blogingom bilo je „ovde“, a emotivno zadovoljstvo baveći se novinarstvom bilo je „ovde“. Zašto? Dok sam radila kao novinar, radila sam u jednom prestižnom magazinu i bila sam beauty urednik. Shvatite da ste vi tu apsolutno u službi oglašivača i da imate cenzurističku politiku. Vi objavljujete samo ono što vama oglašivač odobri. Dakle, cenzura nije samo ona koju vi trpite od strane političkih stranaka, kao što se kod nas uglavnom misli. Ne. Oglašivač ako kaže da tako mora da ide – mora. Ja sam postala neko ko je samo malo prepravljao PR saopštenja. Pisala sam neke tekstove, ali sve se uglavnom svodilo na to da ja oglašivaču izađem u susret. Autorska sloboda svedena je na minimum. Da ne pričamo o zaradi koja je bila mizerna. A sa druge strane, imate svoje nešto. Imate svoj san i tuđ san. I za čiji biste pre da radite? Ja uvek biram to da radim za svoj san, a ne za tuđ. Tad odlučujem da to konačno i uradim i počinjem da se bavim full-time blogingom – 2013. godina, prvi decembar. Tada naravno, imam svo svoje vreme da se usredsredim na kreiranje sadržaja. Moj blog tada, naravno, raste, dobija širu publiku. Unapređujem ga i u vizuelnom smislu i u pogledu sadržaja, nakon čega se dešavaju neke fine stvari, neke lepe nagrade. 2016. godine dolazim u mogućnost da pokrenem svoju firmu i da mogu da budem, da kažem, čista pred ovom državom, da svakog meseca platim sve dažbine koje treba da platim. Ja volim to. Vrlo sam savesna u tome. U ovoj zemlji ljudi neretko vole da prvo kritikuju kako niko ne poštuje zakon, onda kad dođe do toga da oni treba da ga poštuju, isti oni pokušavaju nekako da ga izbegnu. Ja zaista, ma kakva ova država bila, a ima mnogo problema, uživam u tome da joj na mesečnom nivou isplatim ono što ona od mene očekuje. Zašto? Jer bih želela da se to ponovo dešava od strane svih drugih i nje same. Ali ne mogu da očekujem da ona poštuje mene, ako ja ne poštujem nju. Ja sam neko ko će uvek ustati protiv sistema, ako taj sistem ne valja. Ali, sa druge strane, ono što se mora poštovati – hajde da poštujemo svi.

Ivan Minić: Možda smo i mi deo toga što ne valja u tom sistemu.

Branislava Antović: Upravo to. Taj momenat kada sam videla svoj pečat i svoje ime, to je stvarno bio jedan od neverovatnih trenutaka. Onda taj pečat ni ne znam da li sam iskoristila tri puta. Hvala Bogu, jer je sve prešlo na digitalnu formu i drago mi je zbog toga. Ali lep je osećaj. Ja sam preduzetnik i ponosna sam na tu činjenicu, jer sam uz nešto što je moje od prvog momenta. Tu je bilo drugih ljudi koji su mi pomagali i mnogo sam im zahvalna, ali ovo je nešto što je „odavde“ izašlo, i to mi je donelo da danas od toga mogu da živim pristojno. Nije to nikakav luksuz i bahaćenje, ali živim pristojno i zadovoljna sam, zato što radim nešto što jako volim i radim za svoj san. To je mnogo lepo. Ja nisam osoba koja može lako da se uklopi u koorporacijske sisteme, nikad ne bih ni upisala novinarstvo da sam takva. Čak i rad u redakciji, današnji mediji, današnje novinarstvo, sve je to vrlo diskutabilno. I onda sam ja shvatila: „Ti si zapravo stvorila medij u kakvom si oduvek želela da radiš i radiš sa ljudima kakvima si se nadala u svojim redakcijama“. Oko Brana’s Divine World-a sam okupila jedan divan tim, i oni koji su bili deo tima a više nisu – su sjajni i stvarno sam ponosna na to što se okupila neka vrlo obrazovana, zanimljiva i željna znanja ekipa. To su neke stvari koje nemaju cenu, ali morate platiti cenu da biste do njih došli. A ta cena se plaća u vidu rada, truda i poštovanja nekih principa koje ne kršite ni po koju cenu. Nebrojano intervjua sam odbila za medije koje ne poštujem, ne smatram ne da nisu kvalitetni, nego da ne plasiraju u etar dobre vrednosti. Nebrojano sam puta izbegla prilike da sebe ispromovišem i svoj blog, ali na mestima na kojima nisam želela da se nađem, jer bi to ugrozilo sve ono za šta se borim na svojim profilima. Ponosna sam zbog toga, jer sam uspela. Iako sam ja ovo sve pokrenula 2010., kad sam imala 23 godine. Ponosna sam na to što sam sa tim svojim mozgom uspela. Sad kad se okrenem, imam utisak da i sa 26 ništa nisam znala. Uspela sam nekako da nađem svoj put i da znam šta želim. Da sada sa 32 godine, kada se okrenem i osvrnem na tu svoju verziju kažem: „Super, dobro si ti to odradila“.

Ivan Minić: Meni je drago što si ti izabrala da dođeš ovde. Jer to znači da možda i mi radimo neke prave stvari, makar s vremena na vreme.

Branislava Antović: Mislim da se to uopšte ne dovodi u pitanje.

Saradnja sa brendovima

Ivan Minić: Voleo bih da, upravo zbog toga što si rekla na koji način si postavila celu priču, da objasniš kako konkretno izgleda saradnja sa brendovima. Jer, došla si u situaciju da možeš da kažeš ne. Voleo bih da kažeš koje su to situacije u kojima kažeš ne. Ali kako to izgleda iz tvog ugla? Ja sam dosta radio sa agencijama i to nam je jedan od bitnijih izvora prihoda, to što radimo kao podizvođači za razvoj, web i mobile, za agencije, za neku produkciju itd. Ali ja sam klasičan plaćenik i mene uopšte ne zanima šta je to što snimam. Agencije me snimaju. Da, ja ne pijem kafu, ali to ne znači da nećemo raditi za neku kafu. Nemam tu komponentu u celoj priči. Ali sam svestan toga da nije lako raditi sa agencijašima i da nije lako izboriti se za svoje mesto u toj priči, nije lako raditi sa brendovima. Vrlo često brendovi imaju pogrešnu sliku o sebi, a onda imaju pogrešnu sliku i ideju o tome šta treba, zapravo, da dobiju. Oni bi hteli da često, ne svi, naravno, ali vrlo često bi hteli da ti njima napraviš nešto što oni hoće, a to, u principu, ne bi trebalo da funkcioniše tako. Kako u tvom slučaju funkcioniše?

Branislava Antović: Ja imam u sebi verovatno neku dozu strogoće, jer kod mene kad ja kažem „ne“, to onda nije „ne“ u smislu da nema saradnje, nego „ne“ u smislu vašeg mešanja u moj sadržaj. I to zaista bude tako. Nemam velikih problema sa klijentima, zato što sam vrlo izričita u svojim uslovima i tu nema mnogo prostora za manervisanje sa njihove strane. Shvatila sam da tako morate da se postavite da biste bili zadovoljni sadržajem koji kreirate za njih. U suprotnom ponovo radite za oglašivače i ponovo se vraćamo na to da ste vi njihov PR. Saradnja počinje tako što me kontaktira ili agencija ili klijent direktno, preko mail-a. Nadam se da je preko mail-a, jer se sad dešava i preko Instagram DM-a, i preko Facebook inbox-a, svuda vas kontaktiraju. Zato sada moram da apelujem na ljude koji se bave kontaktiranjem ljudi za influence saradnje, radite to preko mail-ova! Jer ne možemo da pročitamo sve. Posebno Instagram DM je jedna vrlo nezgodna platforma za slanje poslovnih ponuda. Dakle, kreće sa ponudom, ja odmah razmatram da li se taj brend uklapa u moj životni stil, da li je to nešto što ja konzumiram i koristim, da li je uopšte to deo moje svakodnevnice. Ako sve to čekiramo, onda ja kažem: „Ok, ovo su moji uslovi“. Šaljem svoj Media Kit, u kojem se nalaze sve informacije o mom blogu, cenovnik i ono šta oni mogu da dobiju za tu cenu. Oni onda vraćaju informaciju. Ako nisu zainteresovani, nikad povratni mail ne stigne, a to je jedna jako loša osobina. Ovako sve pričam jer znam da slušaju ljudi iz industrije, pa mogu malo da reaguju. Dakle, kada nisu zainteresovani ili uglavnom ne stigne mail, ili retki kažu: „Hvala, nismo zainteresovani“. Oni koji jesu, šalju predlog saradnje, ali ne sadržajni predlog, već predlog forme saradnje. Da li je to jedan ili dva Instagram posta, jedan blog post praćen sa Instagram storijima itd. Mi tu napravimo neki okvirni plan i ja gledam da to uvek bude nešto što je racionalno u pogledu vremenskog intervala u okviru kojeg će se odigrati ta saranja, da ne idemo sa četiri posta mesečno. Dobijala sam i takve upite, što bi za mene zančilo mnogo više para, ali ja kažem ne, zato što će to dovesti do toga da mojim čitaocima bude preko glave vas i vašeg brenda. Ljudima kada to kažeš, oni se zbune pa shvate da može da dovede do kontraefekta. U poslednje vreme pitam koliko je još mojih kolega angažovano. Zato što dolazi do prezasićenja takođe, kada vas sa više kanala vide. Da se ne lažemo, to je jedna te ista publika koja ide od profila do profila, gleda šta se tu dešava. Kada oni sa više profla dobiju istu informaciju o istom brendu, na sličan način, kod njih se stvori jedan otpor, pa oni kažu: „Neću ovo ni da gledam, ni da slušam, ni ništa“. Zato ja sad pitam koliko je tu angažovano ljudi. Ako je više od tri, ja ne pristajem. Skoro sam imala jednu situaciju, jedan brend koji volim i sa kojim volim i da sarađujem, ali sarađivali su sa više influensera i primetila sam da nije to naišlo na dobar odaziv. Ljudi su reagovali: „Ma, daj, svi mi pričaju o ovome“. Ja sam tražila brendu da našu saradnju odložimo za mesec dana, kada se malo stiša taj hype. I da onda ja izađem sa svojim vidom te saradnje i predlozima, koji će biti potpuno drugačiji od svega onoga što sam videla, a da glavna poruka ostane ista. Oni su to prihvatili bez ikakvih problema, zahvalili se na tome što sam ih obavestila kakve je efekte izazvala ta takva kampanja. Objasnila sam zbog čega se to dešava i to je sjajno. To se događa kada radite sa ljudima koji razumeju i ovaj posao i industriju. Desi se da bude i drugačije, naravno. Valjda odmah kad kažete ne, kad prepoznate da je to nešto što ne odgovara vama, onda ne dolazi do neprijatne situacije. Kad prihvatite nešto od srca, to jeste deo vaše ličnosti, onda sve posle ide lakše. Tad se dešava saradnja, nekad se potpisuju ugovori, nekad ne. Saradnja se završi, šalje se faktura i plaćanje je u roku od 60 dana. Najčešće bude negde pri kraju. Mada ima i sjajnih ljudi koji plaćaju odmah, ali jeste, to je jedna rak-rana u srpskom preduzetništvu, to plaćanje. Generalno u srpskom poslovanju. To je jedan proces. Dešava se, naravno, da se javi neki manji brend koji želi nešto da pokloni. Tad, naravno, ne kažem: „Ne, košta toliko i toliko“, nego kažem: „Ako se to meni dopadne i odgovara meni, da ću sa zadovoljstvom da ponesem nešto vaše ili da izreklamiram i spomenem kao podrška malim brendovima, ljudima koji nešto svoje stvaraju“. Ovo je jedan potpuno drugi vid saradnje, koji se ne radi sa te racionalne strane, već sa emotivne. To je nešto što radim od srca. Zapravo, svaka moja saradnja je odrađena od srca. Ja moram reći da sam juče objavila post: imam saradnju sa HBO, pa sam objavila post „Deset serija koje ne smete porpustiti ovog leta“. To je jedan od meni dražih postova u ovoj godini, jer je takva tematika u kojoj ja uživam. Priprema za taj post je bila savršena. To je bilo istraživanje trenutne HBO ponude. Da li sam mogla da zamislim išta bolje od toga? Ali, poenta je da sam stvarno uložila vremena, rada i truda da taj post ispadne takav kakav jeste, i da ljudi imaju čak deset predloga i da biraju iz različitih žanrova naslove. To su stvarno stvari koje radim svim srcem i trudim se da saradnje, čak i one sa velikim kompanijama, budu bazirane na tome da ih radim maksimalno. Ne desi se to uvek, naravno. Normalno je. U svakom poslu imate nešto što vam više leži, a nešto što manje, ali dobro je što u ovom poslu vi možete da bežite od toga što vam ne leži, ne prija, i što izaziva neku nelagodu. To je dobro, što u ovom poslu možete da kažete „ne“. Sa druge strane dešava mi se da kada mi se jave brendovi čije prozvode ne konzumiram, čiji su proizvodi u neskladu sa vrednostima u koje verujem, koji imaju neku političku pozadinu. To se dešava, skoro sam imala takav upit, takvi izazivaju u meni nelagodu. Ja tad kažem „ne“. Postoji pravilo da ne želim nikad da reklamiram praškove za veš i takva sredstva, iako ih koristim na dnevnom nivou. Ne smatram da mogu takav vid proizvoda da uklopim u jedan sadržaj koji će biti vizuelno zanimljiv, a da ga prati neka informacija koja će biti malo više od toga da postoji novi prašak na tržištu. Postoje neki proizvodi koje vi koristite i volite, ali kako da ih ukombinujete da to ne bude baš providno i da to ne bude jedna obična reklama. Trudim se da sve te promotivne kampanje uvijem. Imala sam skoro jednu vrlo zanimljivu kampanju: Dolce Gusto je jedina kafa koju pijem i kada su mi se javili za reklamu tj. saradnju, oni su hteli da ispromovišu neke nove ukuse. Ja sam im rekla: „Ja te ukuse ne pijem zato što su vrlo jaki. Ja pijem dosta blage ukuse, zato što imam, pored svoje standardne anksioznosti, i kofeinsku anksioznost“. To sam pomenula skoro na storijima. Mnogo mi se devojaka javilo sa oduševljenjem što su uopšte čule za tako nešto, jer su shvatile šta im se dešava kada popiju kafu pa im ne prija, lupa srce itd. Pomislila sam da treba da obradim tu temu. Zaista ceo post posvetim kofeinskoj anksioznosti, anksioznosti koju uzrokuje kofein, koji podstiče lučenje dopamina, pa dolazi do stresa. I uz sve to provučem priču o Dolce Gusto kafama i kažem da imaju nove ukuse koje ja neću piti zbog svoje anksioznosti. To Dolce Gusto odobri i kaže da je super. Ja sa najvećim zadovoljstvom objavim takav post. To je poenta. I naravno svi znaju da je taj post sponzorisan, jer to svuda objavim. Transparentnost je mnogo važna. Ne volim prikriveno oglašavanje. Ne što ga ne volim, nego što je zakonom zabranjeno i što bih volela da taj zakon počne da se primenjuje i kod nas. Da moramo da stavimo „ADD“ ili „PP“, da naši čitaoci budu upoznati sa tim šta je reklama, šta nije. Ja volim da otvoreno kažem da je nešto urađeno u saradnji sa nekim. Ako ne kažem otvoreno, na kraju posta uvek piše: „Ovaj post je urađen u saradnji sa tom i tom kompanijom“. Ovo moramo da radimo, jer je to fer i korektan odnos. Desilo mi se da se čak jedna agencija protivila tome. Ja sam rekla: „Da li vi shvatate da se protivite zakonu? Ja kada izdam fakturu moram da imam pokriće za nju. Moram da negde imam to da sam naznačila da je to promotivna aktivnost za koju sam izdala fakturu.“ Tu ima mnogo stvari o kojima treba misliti, nije jednostavan proces. Ima mnogo prepiski. Izbegavam sastanke, pokušavam da smanjim na minimum, jer oni u Srbiji su gubljenje vremena. Svi vole mnogo da sastanče. Ja prva kad sednem na sastanak, mogu da se raspričam o hiljadu tema i tek na kraju o poslu. Zato pokušavam i sebe da suzbijem u tome i da sve svedem na mail-ove. To ide mnogo brže i jednostavnije. I sve imamo napismeno, pa nema i zabune. To je način na koji funkcionišu saradnje. Ovo je moj princip na osnovu kojeg ja prihvatam ili ne prihvatam saradnje i za sada funkcioniše. Videćemo, nadam se da će i u budućnosti.

Saveti mladima

Ivan Minić: Za kraj bih te pitao samo jednu stvar, a to je ako sad postoji negde neka nova Brana ili Branko, koji sad imaju 15, 16, 17, 18, 19, ili koliko god godina, nije važno, i drugačiji su od svega onoga što je danas mainstream popularno, nisu sigurni da su kao takvi vredni nečije pažnje, nisu sigurni šta da rade dalje sa tom svojom potrebom da se izraze. Jer možda će oni raditi neki posao, kakav god, ali i dalje imati tu potrebu da se izraze. Šta bi ih ti posavetovala? Kako bi im rekla da počnu? Šta bi im rekla, da ti priđu? A siguran sam da su ti prilazili do sad mnogo puta.

Branislava Antović: Ako imaju toliko godina, rekla bih im da završe srednju školu, a onda da razmotre fakultet. Ako nisu za njega, da razmotre šta je to što ih interesuje i da gledaju kako da dođu do toga da se bave tim poslom. Posao neće doći do vas. Vi ga čak možete u današnje vreme i stvoriti. Vi možete stvoriti vaš posao iz snova. Mislim da sam ja to jednim delom i uradila. Važno je samo da rade na sebi, da maksimalno iskoriste internet, da se obavezno oprobaju, da li u pisanoj ili video formi, ili samo kroz društvene mreže, ali da to ne bude ono klasično što im prvo padne na pamet kada kažu youtube ili blog. Nego da ako imaju interesovanje koje je potpuno iz neke druge teme, ali imaju ideju kako da obrade na zanimljiv način, a da plasiraju kroz te kanale, to bi bilo savršeno. Da svoju ljubav pretoče u sadržaj koji će deliti dalje, jer to je način da ih možda neko primeti iz industrije kojoj žele da pripadaju. Ono što ja uvek pričam je to da moj klasičan CV mi nikad ništa nije posebno doneo. Moj virtuelni CV mi je doneo sve. Moj virtuelni CV je bio moj blog. Mislim da je važno da oni iskoriste internet da nekako na njemu ispromovišu svoje veštine, umeća, talente. Da rade na sebi konstantno, da veruju u određene stvari i da nikako ne rade ništa što nije u skladu sa tim stvarima u koje veruju. Da se drže određenih principa, i da teže kvalitetu. To je put koji sigurno neće odvesti na pogrešnu stranu. Biće duži i teži, ali na njegovom kraju će se sigurno nalaziti nagrada kojoj se nadaju, a to je prvenstveno zadovoljstvo onim što rade, pa i fina nadoknada za njihov posao. Ja sam sigurna da ne poznajem osobu koja nije dala sve od sebe u smislu rada na sebi, truda, a da nije, na kraju, dobro završila. Možda sam optimista, možda se ovo neće baš mnogo dopasti vašim slušaocima. Ali,zaista, ne poznajem ljude koji su radili na sebi, a da nisu na kraju došli do nečega što ih čini zadovoljnim. Možda nemaju milione, ali zašto bi to trebalo da nam bude uvek cilj? Ja mnogo volim Geri V-ja, i on kaže: „Mnogo je bitnije od onoga koliko zaradite, to šta ste radili da biste došli do te cifre.“ To je ključ: radite ono što volite, da se ne budite ujutru sa mišlju: „Jao, ja moram na posao“, nego: „Novi je dan preda mnom i imam toliko toga što želim da uradim“. Za ovih devet godina (biće u oktobru) ne postoji dan da se ja nisam probudila, osim kada sam bila bolesna kada se fizički osećam loše, ali kada sam u fit formi, da ustanem i da pomislim: „Jao, što mi se ne radi“. Ne postoji takav dan. Svakog jutra se budim jedva čekajući da krenem sa svojim poslom, šta god on u tom trenutku podrazumevao – gostovanje u ovakvoj emisiji, kasnije sastanci koji me očekuju, brda nekih drugih obaveza. Ili pak sedenje za kompjuterom i pisanje teksta, odgovaranje na mail-ove. To je suština: da se radujete svakom svom novom radnom danu. A to koliko ćete zaraditi uz to, jeste važno, ali ne treba da bude presudno. Klinci upisuju srednje škole zato što su one, kao, isplative. To je bilo i kad sam ja upisivala srednju: upisujem farmaceutsku jer mogu sa njom nešto.

Ivan Minić: Odnosno nemoj da upišeš gimnaziju.

Branislava Antović: Upravo. Jedna od najboljih stvari koje sam radila u životu je što sam upisala gimnaziju , jednu sjajnu školu koja me naučila mnogo čemu, između ostalog i životu samom i kako da se borim za sebe. Ne bi to mogla neka druga škola, zato što je ne bih osećala. To je važno: pratiti sebe, pratiti svoj unutrašnji glas. Mnogo je lako biti jedinstven, biće kliše, ali realno najveća istina je biti svoj. Ne postoji osoba koja je identična vama. Kad me neko pita kako biti jedisntven ja kažem da samo budete to što jeste. Nemojte mnogo da podilazite trendovima. Pratite ih u smislu istražite šta je to što može dobro da prođe u vašem poslu. Ali dajte tim trendovima svoj doprinos. Budite ih svesni. Primenjujte ih samo onoliko koliko je potrebno da unapredite svoj posao. Ja to volim da kažem kada pričamo o modnom oblačenju i trendovima: imam svoj stil koji samo malo dopunjujem onim što je u trendu, ako mi je zanimljivo. Tako treba da bude i u poslu: imajte svoj stil, dopunjujte ga onim što je trenutno aktuelno, budite svesni šta je to. I kad god vam ne prija, izbegnite ga. Nikada nije lakše bilo uspeti, nego danas. Ja mislim da to mogu sad da kažem. Zato što ovo što mi danas imamo zahvaljujući internetu, neuporedivo je sa bilo čim što su imale naše prethodne generacije, u pozitivnom smislu. Ne mislim da je jedna generacija pre nas, Milenijalaca, od nas 80-ih pa na ovamo rođenih, imala ono što mi imamo danas. I to ako ne iskoristimo, nismo baš mnogo pametni, da ne kažem da smo glupi.

Ivan Minić: Svo znanje ovoga sveta je dostupno, a ljudi koriste internet da bi gledali slike mačaka.

Branislava Antović: Ivane, rekao si jednom prilikom da ti je to nešto što najviše voliš da radiš.

Ivan Minić: A, dobro, ja volim debele životinje. Brano, hvala ti, jako mi je drago što si podelila priču i nadam se da ćemo bar nekome dati taj impuls koji im je potreban da prelome da krenu u neku svoju priču, makar u slobodno vreme. Poštovani slušaoci i gledaoci, vama hvala na pažnji i kao i do sad, molim vas da komentare i povratne informacije, predloge, savete pošaljete na za to predviđenim mestima, na društvenim mrežama, da nam pišete. I Bože zdravlja, vidimo se na Pojačalo druženju 29. Avgusta. A tebi još jednom hvala na divnoj priči, na nekim sjajnim brendovima. Neke od tih ljudi i znam. Neke od tih profila, koje si pomenula, takođe znam i zaista mislim da su sjajni i da svako od nas ko može, bez obzira na to koliko je veliki ili mali kosmos koji ga okružuje, i ljudi koji ga prate, treba da pokuša da da podršku nekome ko radi tako nešto iskreno, i trudi se da kvalitetom doprinese i napravi razliku.

Branislava Antović: Slažem se. Hvala ti mnogo, nadam se da nisam bila previše opširna. Da je ovo sve što sam rekla makar nekom bilo korisno, interesantno, i da će, kao što si ti rekao, nekom dati taj impuls, koji nam svima ponekad treba.