Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo Podcasta dobrodošli u 29. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je moj dragi prijatelj, svetski putnik i master sa ETF-a Nemanja Cerovac.

Nemanja Cerovac: Hvala na pozivu Ivane.

Ivan Minić: Nemanjin glas danas nije u najboljem stanju, ali ono što ima da ispriča je zaista ”wow”, tako da ćemo se potruditi koliko možemo da to bude dovoljno jasno i glasno, ali eto čisto da imate informaciju. Hajde da krenemo od početka, pošto dosta je lakše kada se krene od početka, mada ti voliš da krećeš sa raznih mesta u raznim situacijama. Kako je mali Nemanja znao da hoće da se bavim tehnologijom?

Nemanja Cerovac: Krenulo je tako što sam imao više sreće nego pameti. Tata mi je građevinski tehničar i dok je radio u Energoprojektu, dosta poslova sa strane koje je dobijao morao je da nastavi da radi kod kuće i zbog toga sam još kao mali dobio kompjuter. Tako da sam imao PC 486 sa 6 godina i počeo sam da se igram na njemu. Kako su neki njegovi prijatelji dolazili da nam nameštaju kompjuter, u jednom trenutku sam imao priliku da počnem da volontiram kod jednog od tih njegovih prijatelja koji drži svoj kompjuter servis i onda sam u 8 razredu počeo za vreme leta, da odlazim 2-3 meseca tamo i da nešto radim. Tako je krenula ljubav za tehnologijom. Tu sam počeo da upoznajem razne ljude i ljude koji se bave programiranjem. Zaboravio sam čovekovo ime, ali on je radio tada davno u studiju koji se zvao Gameyus ili tako nešto i radili su neku igricu sa tenkovima i meni je to bilo jako zabavno. Onda je on meni poklonio knjigu Lasla Krausa C++. Kada sam bio tako mali, naravno, ništa nisam mogao da skontam, kao što nisam ni mogao da razumem. To mi je uspelo tek dosta godina nakon toga, kada sam došao na fakultet. Ali, u suštini, tu su bili neki počeci, neka interesovanja ka tehnologiji. A, interesovanje za preduzetništvo je nastalo od neke tvrdoglavosti. Oduvek sam bio tvrdoglav i verovao sam u neke svoje puteve, bio sam ekscentrik ceo svoj život i mislim da sam i ostao. Kada su se sve te stvari spojile dobili smo ovo što danas imamo.

Ivan Minić: Da malo analiziramo tvoj karijerni put. Ima tu mnogo situacija u kojima, kao kada čitaš one knjige u kojima biraš nastavak i onda praviš svoju priču od toga, mnogi ljudi ne bi odabrali ono što si ti odabrao, ali zato si ti danas tu da pričamo o svemu tome.

Nemanja Cerovac: Verujem da jeste i ljudima je to dosta zabavno, proćićemo danas sve kroz celu ovu epizodu. Dosta ljudi ima ova pitanja i često baš ne mogu da razumeju neke moje izbore, ali nekako gut feeling mi konstantno govori da idem tim nekim putem koji je baš ono što treba da bude.

Studije na ETF

Ivan Minić: Završio si ETF, posle i master na ETF, paralelno sa tim si i radio. Ajde da malo pričamo o ETF-u, jer je to fakultet koji ima besprekornu reputaciju u smislu da niko ništa neće loše reći o kvalitetu toga što ljudi nauče iako sigurno ima gomila stvari koje nisu baš neophodne i nisu baš up to date, ali važi za verovatno najteži fakultet koji neko može da studira i završi. Što kažu u našoj zajednici interno: „Niko nije završio ETF, a da nije bar malo oštećen u tom procesu“ :). Kako je tebi to izgledalo i šta je to tebi ETF dao?

Nemanja Cerovac: Odakle da krenem. Prvo baš bi se nadovezao na ono što si rekao jer su ljudi stalno komentarisali: „Uuuu da najteži fakultet“. Razumem odakle ljudi dolaze, ali kada nešto voliš i zaljubljen si u to i to je nešto što te zanima, mislim da nijedan posao koji radiš i bilo koji fakultet i smer u životu koji izabereš, ti to ne vidiš kao preteranu teškoću. Ali, prvo da se i ogradim, pošto bi mnogo kolega sa fakulteta želelo da se ja ogradim – ja sam završio softversko inženjerstvo – za to ostatak ETF-ovaca govori da je privatni smer na ETF-u 🙂 Tada je to tako bilo iz prostog razloga što nije postojao budžet i to je bio novootvoreni smer koji je isekao dosta predmeta kao OET – Osnovi elektrotehnike, jedan od velikih ispita. Mi ga nismo ni imali i ne kajem se danas i mislim da se ništa loše nije desilo zbog toga, čak su se desile dobre stvari. Ništa apsolutno nije falilo u mojoj karijeri ili nekome ko se bavi programiranjem ili softverskim inženjerstvom kao prvobitnom oblašću. Ono što je bilo zapravo jako zanimljivo je što je ETF meni dao dosta praktičnog rada. Softversko inženjerstvo je dosta bilo fokusirano na praktičan rad. Puno svih naših predmeta i sve stvari koje smo radili tamo je bilo u stilu: „Ok sad smo ovo ispredavali, ajde sada odradite zadatak i počnite da radite projekte“. Puno predmeta je zasnovano na projektima i ono što je lepota na ETF-u je da, kada braniš projekat ti braniš ispred profesora i asistenata. Ne možeš i teško je da naučiš i nabubaš projekat da možeš da ga objasniš. Postoji milion različitih klasa i funkcija i u svakom trenutku može neko da pita zašto se to dešava na ovaj način tako da si morao da znaš inside i out celog sistema koji si pravio. Pošto si rekao da ljudi nikada neće kazati ništa negativno, evo ja da pokušam malo da odradim to. Dosta toga što mi znamo je praktično znanje i ono što mi je isto dao ETF je da pola fakulteta završim na YouTubeu. Nažalost stvar koja je tu bila problem je da je pola mojih slajdova bilo sa naznakom 4 godine ranije nego što je bila godina u kojoj sam ja slušao taj predmet. Često se neke stvari, pogotovo u programiranju, brzo menjaju i zbog toga sam za dosta nekih predmeta bio primoran da na YouTubeu završavam Stanford Programing 101, Algorithm structure, Data structure i ostale različite predmete koji su bili. Tako da je to bilo dosta zabavno iskustvo, da miksujem završetak fakulteta, pola u zgradi fakulteta a pola na YouTubeu preko Yale-a, Stanford-a Cambridge i ostalih fakulteta.

Ulazak u poslovne vode

Ivan Minić: Kako neko ko se opredeli za tehnologiju završi u marketingu kao prvom poslu? Ok i ja sam završio na sličan način, sa sličnim ljudima zahvaljujući sličnim oštećenjima u toj priči :). Tvoj prvi neki posao je bio u Huge Media kod Srđana Ercega, Ivana Rečeviča, NIkole Baraća i cele tadašnje ekipe tamo, kada su oni došli na ideju da uvedu neke nove mlade ljude i svi vi koji ste tada bili integralni deo i eksterni saradnici svi vi danas imate wow karijere, što samo govori koliki su oni bili vizionari u celoj toj priči. Kako je to tebi izgledalo pošto dolaziš iz nečega u nešto što je agencija?

Nemanja Cerovac: Pošto sam ja oduvek imao različita interesovanja, softversko inženjerstvo je bila samo jedna stvar koja je meni bila jako interesantna, ali su postojali i drugi delovi moje ličnosti. Ja sam se bavio hip hop plesom i to profesionalno, a u isto vreme me je zanimala debata pa sam dosta vremena proveo na Pravnom fakultetu u debatnom klubu. Ali, u isto vreme sam bio član studentske ogranizacije EESTEC i AIESEC, koje žele da pomognu studentima da nauče širok spektar veština za sledeći korak u poslovnom svetu. Ja sam završio malo intezivnije u AIESEC-u gde sam se fokusirao da naučim neke druge veštine, s obzirom da softverskim inženjerstvom bavim na fakultetu i kucam te projekte, sasvim mi je dovoljno koliko se bavim kucanjem koda. Mi smo na fakultetu bili dosta izloženi tehnološkim firmama i čitali smo dosta o tadašnjim Facebook-u i Google-u i ostalim firmama koje su počinjali taj Start up, Silicon Valley i cela ta priča. Onda su nastali snovi – ja bih želeo da se bavim preduzetništvom i da napravim neki svoj projekat. Želim neke svoje ideje da pretočim u neka biznis rešenja. Iz tog nekog razloga kroz taj AIESEC gde sam učio malo HR, malo prodaju i različite marketing stvari, došao sam na ideju da je sledeća stvar koju stvarno želim je da u tom poslovnom svetu naučim kako se radi prodaja, kako se radi marketing u pravom nekom okruženju, da bih dobio te neke veštine i da bih jednog dana mogao da iznesem svoje projkete. Imao sam više sreće nego pameti kada sam sreo Igora, koji je posle bio u Huge Media, završio je u Google-u pa je sada u LinkedIn-u. Igor i ja smo se sreli na nekom događaju, pričali smo i rekao mi je: „E mi organizujemo tadašnji Web fest me koji se posle pretočio u Spark me, treba nam pojačanje vidim da si zainteresovan za te stvari ajde da popričamo“. Otišao sam i oduševio sam se svime tamo, samo sam ih molio da me ne teraju da radim programiranje jer prvobitna stvar kada neko čuje da završavaš ETF, a pogotovo u tom okruženju digital marketinga, kao ajde samo da…

Ivan Minić: Ne moraš da programiraš, ali da čačneš 🙂

Nemanja Cerovac: Da čačneš, malo HTML malo CSS da popravimo to. Samo sam to zamolio i stvarno su svi ispali carevi prema meni. Baš su me učili stvari koje se tiču marketinga i kako da vodim klijente, kako da ih servisiraš i kako da radim marketing. Prvo kroz Web fest, a posle sam nastavio u Huge Media različite projekte koji su se radili. Mogu da kažem sa ponosom, gde god da odem, a malo pričam sada trenutno po Srbiji jer nije mi prioritet, ali stvarno volim da kažem sa ponosom da dosta stvari vezano za ovo što jesam danas je zahvaljujući Nikoli, Rečeviću i Srđanu i što mi je cela ekipa iz Huge Media usadila takav način razmišljanja.

Ivan Minić: Huge je u tom nekom trenutku ličio na bajku, koja se u nekom kasnijem trenutku pretvorila možda u neko malo drugačije otrežnjenje. Bilo je tu raznih koraka koji su se desili, ali zapravo ta količina mladog talenta na jednom mestu je bila potpuno neverovatna. Oni su imali projekte gde su hteli da ponude kompletno rešenje za tim koji hoće da razvije proizvod, pa su pokušavali da formiraju takve timove i pozivali studente, ali tu nije bilo uspeha. Kao da su malo previše poranili sa svim tim, ali zapravo taj neki pristup koji su imali je bio potpuno sjajan. Do kog trenutka ostaješ u Huge i šta se dešava nekon Huge-a?

Nemanja Cerovac: Pokušavam da se setim. Recimo pred kraj fakulteta, jer sam ja na Huge-u završio između druge i treće godine fakulteta i negde pri kraju treće godine sam se najzad fokusirao da završim neke ispite. Studentske organizacije, te Huge medija posao, te neke moje ideje sa različitim projektima i fakultet jednostavno nisu više mogli da izdrže zajedno. Onda sam završio ETF i otišao sam u Algotech. To je firma koja se bavi baš konkretno onim čime sam se ja bavio, a to je bilo interactive voice response aplikacija. Vratio sam se nazad u programiranje i radio sam 6 meseci u Algotech-u na različitim klijentima, NDA mi je prošao davno, mislim da su bili Telenor, MTS, Komercijalna banka, Banka Intesa itd. To je bilo jako zabavno u prvih par meseci, međutim bilo je nerazumevanja u komunikaciji jer sam ja imao neke želje koje sam hteo da radim, a koje su bile okrenute više ka Web programiranju. Završio sam u tome da dosta radim aplikacije koje su, kad kažem interactive voice response, aplikacije koje svi čujemo kada pozovemo Call centre – pritisni jedan za ovo, dva za ovo. Generalno, to je jednim delom programiranje, konkretno neko moje mišljenje je da dosta tih nekih bazičnih aplikacije mogu da nauče priučeni ljudi i mogu da rade na tome. Posle nekog vremena, nekome ko želi da se bavi više tehnologijom, nije izazovno i zanimljivo. Vremenom sa mojom ekscentričnošću i poremećajem pažnje i interesovanjima koje su širokog spektra nekako nisam mogao da izdržim više. Jedan od mojih life long cofounder-a Aleksandar Abu Samra, je već bio u Berlinu. Završio je naš fakultet i otišao u Berlin gde je radio u nekom Start upu i ja sam dobio ideju da idem u Berlin. Međutim nekako u istom trenutku Vukan Simić iz Fishingbooker-a, koji mi je baš prijatelj iz srednje škole i sa fakulteta, me je pitao: „E pre dva meseca sam počeo, podigao sam Landingpage za Fishingbooker, izlistao sam 3 broda, jedan čovek se javio da hoće da ide na pecanje. Ajde pre nego što odeš u taj Berlin da zajedno pokušamo ovo da radimo, napravimo taj neki okvir i da pokušamo da podignemo ovo kao neku kompaniju, pa idi u Berlin ako hoćeš za par meseci, ali ajde da probamo“. Rekao sam mu ajde da probamo, zabavno je i oduvek sam želeo Start up, evo je prilika. Nas dvojica smo krenuli da se igramo, međutim nakon mesec dana sam bio svestan da me Berlin neće videti. Nakon toga krećemo priču Fishingbooker-a.

Ivan Minić: Šta je priča Fishingbooker-a. Od čega se kreće, koje su neke primarne vrednosti i šta je bila tvoja uloga u toj priči?

Nemanja Cerovac: Krenula je cela priča od toga da je Vukan, koga sam pomenuo, došao na ideju da napravi listu projekata koje je hteo da testira u roku od 6 meseci i započne nešto svoje. Kao za inat prvo na listi je bilo ono što je i njegova najveća strast, a to je sportsko pecanje. Dobio je ideju da krene od toga, a dva meseca ranije je napravio statičku stranicu i pozvao par kapetana preko Skype i rekao im je:  „Hej dajte mi neke slike i opis broda, mi radimo Revenue Share i ako vam nabavimo klijente mi uzimamo procenat od booking-a jel to vama ok“? Oni su se složili. Vukan je to postavio i imao je stav da treba sa nekim dalje to da razvije, a pošto sam ja oduvek bio glasan, mada ne toliko kao danas 🙂 ali bio sam glasan, radio različite stvari, bio uključen i zanimalo me to preduzetništvo, rekao mi je:“ Ajde priključi se da podižemo ovo, kažem ti imao sam prvi Booking i očigledno postoji nešto u ovome. Ajde da probamo par meseci pa ti idi dalje“. Ja sam mu govorio da mi je Berlin bitan, ali ajde da probamo zajedno. Generalno sedeli smo tada u YU biznis centru, imali smo malo sokače, malu kancelariju za četvoro ljudi. Krenuli smo odatle i moj primarni zadatak je bio kao što možeš da zamisliš u bilo kom projektu. Ajde da kodiramo, hajde malo spremamo Google Ads, hajde malo zovemo kapetane, hajde malo menjamo kako to izgleda na toj stranici, hajde malo rešavamo sa korisnicima probleme, hajde malo gledamo analitiku pa je unapređujemo. Tako da je neki moj miks prelazio polako ka tom Eko marketingu i bila je ideja da različite stvari oko marketinga i business development-a postavim. Tako da je to bio neki početak, ali stvarno je bio hibrid. Malo sam kodirao neke stvari, malo sam set up-ovao oko marketinga i onda smo krenuli dalje. Uposlili smo Luku Prišunjka i onda je on preuzeo taj Customer segment- rad sa klijentima. Posle toga se Dino Delić javio da je zainteresovan i ušao je i on u priču. Onda su bili i Dino Ibisbegović, koji je bio na još nekih par lokacija, a sada je Head of growth kod nas u Santiment-u. Počeli da širimo ekipu i počeli smo da razbacujemo. Mogu da kažem da je moj posao sve vreme bio nešto između marketinga, HR, zapošljavanje u tim prvim delovima, odnosno sourceovanje tih ljudi i kodiranje.

Ivan Minić: Vukan će u nekom trenutku biti gost i pričaće celu priču o Fishingbooker-u, ali mislim da bi bilo jako dobro da pokušamo da objasnimo kako je to funkcionisalo. Prosto ulaziš u nešto gde informacije ne postoje i ne postoji nikakav sličan servis. Ti treba da nađeš sve te čudne ljude širom sveta koji baš i nisu navikli da komuniciraju sa tobom na način na koji ti želiš da oni komuniciraju. Treba da ih izlistaš i da nađeš opet neke druge čudne ljude kojima treba nešto takvo. Ti si bio u kompaniji dok se to dizalo na noge i dok nije postalo skroz stabilno, a onda si otišao u neke dalje priče. Šta ste sve radili u tom periodu i šta je bilo najzanimljivije? Čisto da zagolicamo malo maštu slušaocima.

Nemanja Cerovac: Prva stvar koju je trebalo da razbijemo u svojoj glavi je baš taj deo – zvati različite ljude sa različitih delova planete, pogotovo ovde. Globalno, servis od starta nije imao ideju da se radi samo Florida ili Maurcijus ili Maldivi, nego je ideja bila da gledamo statistički i u kom vremenskom periodu je najbolje pecanje na tom mestu. Onda da pokušamo da zovemo 3 meseca ranije kapetane, da izlistamo nekoliko brodova i da krenemo da radimo marketing. Jako je bilo zabavno u tom početku, uplatiti Skype kredit i zvati različite kapetane koji su po celom svetu. U proseku, kapetani sa kojima sam bar do tada razgovarao su bili između 50 i 60 godina. Ljudi koji su veterani i koji su se povukli iz nekog biznisa, uzeli su svoj brod i sada se usputno bave ovim da im bude zabavno. Bilo je jako zanimljivo i mislim da je premalo kada opisujem da sajtovi kapetana po svetu ne izgledaju kao devedesete, nego možda nešto i pre toga. Ljudima koji su iz analogne industrije koji nemaju interesovanja ka tehnologiji ti pokušavaš da priključiš to, da neki momci sa jakim akcentom koji njih podseća na Rusiju zovu sada sa drugog dela zemaljske kugle da im opišu da treba da se izlistaju na nekom sajtu. Bilo je mnogo razgovora na temu – da li ste vi prevara ili niste, zašto bih ja to uradio, kakve pare hoćete od mene, nema tu para, ne treba da platim nešto, vi hoćete da me izlistate. To su bili zanimljivi delovi sa tog segmenta. Drugi delovi koji su bili zanimljivi u tom periodu, da li zbog adrenalina ili svega toga, a to je da smo Vukan i ja imali poseban chat gde smo se dopisivali i gde smo jedan drugome slali slike ko prvi stigne ujutru ispred kancelarije. Onda je to u nekom trenutku došlo do jako bolesnih situacija gde sam se budio u 5 ujutru da bih stigao prvi u kancelariju i da bi se slikao da sam stigao prvi. 🙂 To je bilo neko zanimljivo nadmetanje i to su bili prvi koraci u predzetništvu. Kada me neko pita: „Kako ste mogli toliko da budete fokusiran na nešto?“. Jednostavno te pukne toliki adrenalin kada ti vidiš plodove svega što radiš i pukne te želja da radiš. Definitivno sam bio u tom adrenalinskom momentu nekih prvih godinu dana, jednostavno ne gledaš na vreme, pogotovo u prvih par meseci. Ja sam radio i u Algotech-u gde završim u 4 popodne, sa Banovog brda odem u YU biznis centar i ostanem do 12 i tako je bilo siguno 3 meseca. Bilo bi mi zanimljivo kada bi mi ti postavio neka dodatna pitanja, jer sigurno ima milion nekih ideja koje mi padaju na pamet ali bi bilo dobro kada bi me ti usmerio šta bi moglo da bude zanimljivo da kažemo.

Ivan Minić: Kažem više ćemo pričati o tome sa Vukanom kada dođe vreme, ali u suštini taj momenat kada vi vidite da postoji neka trakcija i imate nekakav novac koji planirate da investirate u samo oglašavanje, dovođenje ljudi itd, ali ste odavde i taj novac je vrlo skroman. Treba sa vrlo skromnim sredstvima da napravite rezultat u niši koja nije preterano konkurentna, jer nema konkurencije, ali prosto nije nešto preterano zastupljeno. Nije lako napraviti rezultat. Ok, izlistali ste sve te ljude, a kako su došli oni koji hoće da idu da pecaju?

Nemanja Cerovac: Uzeli smo i izlistali različite marketing kanale. Namerno i biram reči, jer znam da ćeš imati i njega kao gosta pa neću sve da spoilujem. Ono što je bilo najbitnije je da smo našli taj kanal koji je bio u advertisingu, koji je bio Google advertising. Našli smo da ono što uložimo, taj kanal pravi neki output. ROI je bio dobar i počelo je da se prikazuje, da se pravi veći novac nego što uložimo na početku. Onda smo samo skromno obraćali pažnju i svaki mesec intezivno pratili brojke, čak ne i svaki mesec. Posle sam u toj Start up edukaciji napravio od toga baš i igru koju radim sa dosta ljudi, kada radimo u različitim inkubatora, to je taj 10x game. Svake nedelje smo sedeli i gledali da li možemo prošlonedeljni broj da povećamo za 10 posto ili gledamo zašto se nije povećao za deset posto i pokušavamo da analiziramo. Da li je naša greška, da li nešto nismo uradili ili smo napravili neki kiks ili je razlog što je market možda zasićen za to mesto, jednostavno smo to pokušavali. Otvorimo recimo Maldive i uložimo na različite ključne reči, optimizujemo ih u Google Ads i gledamo kakav return dobijamo i repliciramo taj proces. Ono što je bilo zanimljivo i što mi je palo na pamet, a nije vezano za ovo je – zašto Fishingbooker nikada nije uzeo investiciju. Razlog je bio zbog te tvrdoglavosti koju smo imali kao mlada ekipa, jer bukvalno u prvih 2 godine prosek godina je bio 26-27, izuzev jedne osobe koja je bila jedno vreme sa nama pa se povukla. Sve te mlade osobe su bile pune entuzijazma i energije i htele da gaze, da prave i da se dokažu. Bili smo dovoljno tvrdoglavi da verujemo da možemo da se dokažemo bez obzira na manjak godina u iskustvu. Svako tromesečje je bila diskusija, jer smo imali ponude i bilo smo atraktivni zato što rastemo na svim aspekatima. Bili smo atraktivni što investicionim fondovima iz regiona, što van regiona pa i onda kada smo završili na tom Crunch Disrupt-u. Pa onda ta cela marketing kampanja oko Crunch-a gde sam i tebe bio jurio da mi pomogneš sa celom kampanjom za glasanje. Sve to je dovelo do toga da je bilo dosta investitora, ali konstantno pitanje je bilo – pošto smo imali novca za još par meseci: „Da li da uzmemo investiciju da to brže odradimo ili ne“. Svaki put je bilo na mišiće da izdrzimo još 3 meseca, pa ajde još 3. Tako da je to bila zanimljiv put koji smo konstantno gazili i pokušavali da dokažemo u ranim fazama Fishingbooker-a. Sve dok nije došlo do tog momenta da nema problema, da ne moramo da jurimo investiciju i da može malo bolje da se diše. Hajde sada da se to razvija dalje.

Ivan Minić: U kom trenutku si ti odlučio da izađeš iz te priče. Mislim da je vrlo važno da to ispričaš detaljno, zato što znam da to nije tipična srpska priča o partnerskom odnosu u kome neko sa nekim ne priča nakon toga. Naprotiv, ovo je nešto potpuno drugačije, što vrlo karakteriše tvoj dalji put u principu.

Nemanja Cerovac: Da, mi kada smo započeli FIshingbooker, ja sam bio ono što u Americi zovu First Employee. Kada smo Vukan i ja započeli celu tu priču, to je bilo nešto između partenrskog odnosa i First Employee, sa strane količine equity-ja i sa strane kako je priča funkcionisala i ko će kako da se bavi stvarima itd. Ono što je oduvek bila razlika i što smo znali od početka je to da Vukan jako voli pecanje, to je stvar u kojoj stvarno uživa. On voli sportsko pecanje. Još od kada smo bili u srednjoj školi uvek je odlazio za vreme bilo kod odmora na pecanje. Zna sve ribe napamet i milion slika je imao po celoj svojoj kući, tako da je to pravljeno iz ljubavi. Ja sam otišao prvi put na pecanje sa Vukanom kada smo otišli u Ameriku na taj Crunch, pa smo otišli do Floride. Moje interesovanje ka FIshingbooker-u od starta je bilo fokusirano na toj tvrdoglavosti, da ja želim da pravim svoj projekat, neki Start up i ovo je bila savršena prilika gde me jedan od mojih najboljih prijatelja zove da pokušamo zajedno da podignemo nešto. Pomislio sam zašto da ne probamo. Probali smo i pokazalo se da i te kako ima potencijala i to mi je dalo priliku da razvijem sebe u tom pogledu i dam sebi još malo samopouzdanja. Tvrdoglavost je jedna stvar, ali kada ti počneš da praviš nešto i vidiš da se to razvija. Počneš da dobijaš samopouzdanje i veru da nije samo tvoja ideja i tvrdoglavost uključena nego da ima nečega u tvom razmišljanu i kako ti gledaš na stvari kako ih razvijaš. Ja sam se povukao iz Fishhingbooker-a negde, ja mislim 2 i nešto godine od početka. Razlog povlačenja je jako jednostavan i jako šokantan ljudima. Mislim razumem i nije to samo u Srbiji šokantno. Generalno kada pogledamo bilo koja partnerska razilaženja u nečemu što je dobro, najčešće tu ima nekog ozbiljno clash-a, neke drame uključene u celu priču. Naprotiv, jednostavno zadnjih 6 meseci mog bivstvovanja u Fishingbooker-u, kompanija je dolazila na to da postaje stabilna, samo je trebalo da nastave da se fokusirano razvijaju različiti spektri tog biznisa. Novac više nije bio toliko problem i dalje nije bila situacija da može lagano da se razvija, ali ipak je moglo malo lakše da se diše, samo je trebalo fokusirano praviti stvari. Jednostavno, zbog mog preteranog neinteresovanja ka pecanju, počeo sam da shvatam da postajem loš za kompaniju, slabije motivisan da razvijam taj biznis. Vukan i ja imamo crash-ove u tome gde želimo da idemo dalje, vezano za naše karijerno razvijanje i uopšte gde želimo da idemo dalje. Vukanov fokus, mislim da je baš u Netokraciji skoro pomenuo, je bio i sada je da želi da pravi lifelong biznis koji raste, koji je zdrav biznis i 100% u vlasništvu ljudi koji su ga započinjali i gde će jednostavno na taj način da razvija dalje. To je ok za mene jer je meni Fishingbooker bio kao prekretnica u životu gde ja lično ne bi imao nikakav problem sa time da FIshingbooker nije više vlasništvo ljudi koji su ga započinjali. Vremenom sam imao želju i sam da dođem do tog San Franciska, da vidim kako izgleda to tamo, da dođem do Engleske. Hteo sam da se pomerim malo van Srbije i osetim kakao izgleda profesionalni razvoj kada si na različitim mestima. Ja sam želeo da ta kompanije raste, zato što volim sve te ljude koji su tu, prvo jer je prelepa priča i divna priča koja pokazuje u samoj Srbiji da se izdvojim iz svog sivila i kukanja i da vidiš da možeš da sediš radiš i nešto razviješ. To je dovelo do toga da sam ja vremenom shvatio da je zapravo došlo do toga da ja ne doprinosim više na taj način. Naš razgovor je trajao bukvalno 15 minuta, bez peterivanja. Vukan i ja smo već par put diskutovali o tim temama, to nije bila nova tema nama, jer smo vikende provodili kao drugari, a radnim danima radili. Došlo je do toga da ja mislim da više ne doprinosim Fishingbooker-u na način na koji mislim da treba da doprinesem i mislim da je to loše za kompaniju i ljude oko toga i da je vreme da se ja povučem. Vukan mi je rekao da je to skroz ok i da me razume. Dogovrili smo se da to uradim kao tranzicija za celu ekipu i za sve ljude, da to nema neke drame jer je to jako bitan shift. U to vreme desio shift među ljudima koji su bili u tom haotičnom delu Fishingbooker-a, gde je par ljudi isto odlučilo da u nekom vremenskom periodu se povlači. Bilo je još nekoliko ljudi koji su pre toga odlučili da započne karijeru negde drugde i ljudi koji su razmišljali o tome. Moj cilj je bio da prenesem ljudima energiju, da nema nikakve drame i problema, jednostavno ja smatram da je ovako najbolje i Vukan smatra da je tako najbolje i hajmo sada dalje. Bukvalno je to bio taj način mog aktivnog odlaska iz FIshingbooker-a. Vukan i ja se viđamo bukvalno bar jednom mesečno, izlazimo bar jednom mesečno, posećujemo se po kućama par puta mesečno tako da apsolutno ne postoje nikakve negativne stvari. Sve što mogu ikada da uradim da Fsihingbooker i dalje raste to i radim kroz to što šaljem ljude da apliciraju tamo, predlažem ljudima da je to super kompanija za njihov razvoj i dalje sam presrećan svaki put što može da se vidiš kroz moje promovisanje Fishingbooker-a, bez obzira što nisam dalje nastavio. To je detaljan način mog razmišljanja kako je došlo do toga da sam se ja povukao iz Fishingbooker-a 2016. godine ja mislim.

Ivan Minić: Ti si se povukao iz rada, ali si ostao u vlasništvu.

Nemanja Cerovac: Jednim delom da.

Edukacija i inkubatori

Ivan Minić: Šta se dešava nakon tog koraka u tvom životu? Izašao si iz neke priče koja je došla do poluzrele faze i stabilne faze. Danas je još stabilnija, još lepše raste i još je ozbiljnija. To je bila evolucija, a pre toga je bila revolucija ako ćemo iskreno to da nazovemo. Šta se dešava u tvom životu? Imaš tu želju da odeš u San Francisko i da odeš u Berlin i da sebe testiraš na takvim tržištima sa takvim nekim igračima. Šta si radio po tom pitanju?

Nemanja Cerovac: Prva stvar koja je bila najteža u tom periodu kada sam se povukao, je veliki znak pitanja, i što me je dosta ljudi takođe pitalo : „Zašto izlaziš iz ovako zdrave priče?“. Prvih par meseci dosta sam pitao sebe šta zapravo želim da radim. Ok, ja sam želeo dalje da nešto podižeš, ali zapravo zbog čega i šta želiš dalje sa karijerom i gde želiš dalje da se krećeš. Ono što se prvo prikazalo u tom nekom periodu je da me je Salim Virani, moj kolega, pozvao. On se u to vreme bavio edukacijom, zapravo mentorstvom kroz celu Evropu ako ne i šire, u toj nekoj raznoj fazi Start up Ekosistema, kroz to pravljenje tog Lean Camp-a. Ceo taj Lean Movement kada se desio, Salim je započeo neku kompaniju oko te edukacije u Londonu, sa još nekoliko ljudi. Jedan od tih ljudi je Rob Fitzpatrik u čiju knjigu ’The Mom Test’ se svi kunu, a stvarno je dobra. Veoma često se predlaže ljudima u ranoj fazi započinjanja preduzetničke karijere, da je pročitaju za istraživanje o korisnicima. Ono što se desilo jeste da me Salim, kog sam upoznao u vreme kada smo razvijali Fishingbooker, pita: „Pošto se povlačiš, da li si zainteresovan da se bavimo edukacijom?“ Ja sam oduvek sam voleo da delim znanje kako god sam mogao. Onda mi je predložio da pravimo nešto vezano za neki veliki projekat koji se dešavao u različitim delovima Afrike. Radilo se preduzetnicima iz cele te Sub Saharan Afrike, gde mi radimo sa onima koji su selektovani, taj neki mentorski rad i edukaciju, inkubacioni period od 6 meseci. Svi smo sa te neke naučne strane dolazili i većina su istraživači sa univerziteta. Kako oni iz faze gde započinju svoj naučni rad, kako sada da testiraju, da li to može da bude biznis. U tom periodu, tih sledećih dve godine, bilo je baš intezivno. Puno sam leteo, najviše po Africi, zapadnoj Evropi Engleskoj, Nemačkoj i radio kroz različite inkubatore. U isto vreme sam počeo sa još par drugara da podižem taj, trenutno funkcioniše kao curated, Website za dobre barove, kafiće i sve otvorene prostore koncepte gde može čovek da sedne sa laptopom i radi, poznatiji kao LaptopFriendly. Pokušao sam sa tih par prijatelja da napravim nešto od toga, jer sam ja voleo sa svojim laptopom i rancem da sednem negde na planeti i radim. Pravili smo tu neku listu i pokušali smo da napravimo biznis od toga. Ono što smo uspeli da napravimo je Website koji raste i koji sada postoji u 40 zemalja, koji ima oko 4.500 korisnika na mesečnom nivou. Nismo uspeli da nađemo neki revenue stream za njega, ostavili smo jednostavno da postoji. Najveći razlog je zato što pokazuje i dalje konstantan rast, i biće tako sve dok ne budemo imali energije da se ponovo fokusiramo na to, a ona polako dolazi. Baš smo imali sesiju sa Vukanom šta bi mogli da testiramo i bile su neke dobre ideje sada za branč u nedelju. Ostavili smo da taj sajt postoji sa strane, dok ne budemo napravili neki biznis od njega. Nakon toga, u nekom trenutku opet moj prijatelj iz nekih dana osnovne škole, prvenstveno Nikola Otašević koji je završio matematičku gimnaziju, a nakon toga je otišao na MIT, a nakon toga radio u Room 77 koji je bio Start up Hotel Search kupljen od strane Google. Pa je prešao da radi kao Google zaposleni, gde nakon toga daje otkaz i započinje taj Ref Dash. To je platforma koja se bavi besplatnim intervjuisanjem inženjera iz Amerike na njihovo znanje u različitim delovima inženjerskog domena. Oni budu intervjuisani od strane senior inženjera koji sa njima urade 45 minuta intervju i u situaciji da to sve prođe ok, postoji drugi deo platforme koji radi Match Making sa različitim kompanijama. Ja sam konkretno tamo ulozi ViPi business developement-a. Bio sam zadužen kao četvrta osoba za biznis na platformi koju smo podizali. Na kraju je to završeno tako to je postalo deo Facebook Jobs-a i Ref Dashje acquired od strane Facebook-a i ja sam se tada povukao iz Kalifornije u tom periodu. Trenutno je fokus 24 sata, na engleskom Chief product officer, na srpskom osoba koja se bavi razvojem proizvoda i rastom kompanije koja se zove Santiment i koja je najpopularnija. Najbrže da približim ljudima u finansijsko industriji u digitalnim aspeketima Cripto digitalnim aspektima, Bloomberg u tom svetu.

Ivan Minić: Kada kažeš da Refdash ima svoju priču, ima apsolutno i svoje mesto na tržištu i zato se i desilo sve što se desilo sa njim. Upravo je to trik: nezavisno evaluirati i naći adekvatan prostor za visoko kvalitetnu osobu u tehnološkoj industriji. Kroz tu priču si ti otišao u San Francisko i nakon nekog vremena si pobegao odatle. Kao neko ko nikad nije živeo tamo ali je bio jedno kratko vreme kod prijatelja, mogu da razumem zašto si pobegao. Ali, mi ti kaži tvojim rečima zašto?

Nemanja Cerovac: Ja sam proveo godinu i nešto dana u Kaliforniji. Konkretno, većinu vremena sam živeo u Mountain View, koji je odvojen. To je Caltrain-om tj. tim njihovim vozom 45 minuta udaljeno od San Franciska. Ne mislim da je Kalifornija loše mesto za život. Mislim da je dobro u zavisnosti šta osoba traži i u kom je delu svog života. U delu mog života kad sam ja bio tamo, bilo je tako da sam došao u Mountain View, živeo tamo, radio. Ja i Nikola smo živeli u istom prostoru gde smo imali dve spavaće sobe, dnevna soba je bila kancelarija i tu su ljudi dolazili. Otprilike podsećalo je na jednu klasičnu epizodu Silicon valley. Ja kao ekstrovertna osoba koja puno voli vremena da provodi sa ljudima – kada ja negde oko 7 pola 8, završim sa svim stvarima koje sam imao, želim da izađem, ali najveći problem je bio u tome što u Mountain View i u tom delu Silikonske doline dole, postoji samo jedna ulica gde su samo tri bara. U njima bude puno ljudi koji su živeli u tom delu, a to su ljudi koji rade u Google-u, Facebook-u, Tesli, Twitter-u. To je kraj koji im je bliži poslu, ali skoro uvek su imali situacije u kojima su govorili: „Idem sad da istreniram, da se odmorim, pa ću pogledati nešto na Netflix-u, posle toga idem da spavam, sutra moram da ustajem rano, imam neke deadline-e itd“. Tad se moj život pretvorio u to da ja sedim sam sa sobom od ponedeljka do petka, u petak trčim u San Francisko, gde sam imao par prijatelja kod kojih sam spavao, između ostalih i Nebojša koji je bio kod tebe u epizodi. Ja u petak odem tamo, izlazim sa njima, družim se intenzivno do nedelje, i onda u nedelju nazad. Nekako je mnogo intenzivan takav život.

Ivan Minić: Kao obrnut život studenta iz provincije.

Nemanja Cerovac: Savršeno si opisao. To je bila neka situacija gde vremenom nisam mogao u tom trenutku života da se pronađem. Dosta je to povezano sa time što sam ja impulsivna osoba. Možda si primetio par puta kad si slušao, ali ja pričam o tome otvoreno, da s vremena na vreme imam problem sa anxiety, ili tim nekim izrazima gde pokušavam da se borim sa time šta ja želim tačno da uradim, da li želim da živim ovakav život, gde je tu privatan život u celoj priči. To je bila konstantna borba u San Francisku, jer je, bar meni i mom okruženju, taj privatan život stavljen na treće, četvrto, peto mesto, u odnosu na posao i razvoj karijere, što je možda i okej, jer niko tamo tebi nije promovisao kada si dolazio, da ti ideš tamo da razvijaš svoj privatan život. Mnogo je lakše ljudima koji imaju porodicu ili vezu, pa zajedno žive i provode vreme zajedno. Ali osobi koja tad ima 28 godina, koja je single, provodi vreme sam tamo, to je bio mnogo veliki pritisak. U nekom trenutku sam ja prešao u taj modus: super mi je da dolazim u San Francisko dva meseca godišnje i to planiram da radim, ali osim toga trenutno u životu nemam plan da živim tamo. Rado ću dolaziti i želim da ostanem u kontaktu sa svim ljudima i sa dešavanjima. Ali sigurno nemam trenutno želju da živim. Možda se to promeni u budućnosti, u nekim drugim okolnostima, ali sad je to situacija.

Ivan Minić: Koliko je imalo uticaja ta cela kultura koja se promoviše prethodnu deceniju, možda i malo više, da se sto posto fokusiraš da daš sto posto sebe, da radiš sto dvadeseto-časovne radne nedelje, da grinduješ do trenutka dok ne napraviš nešto ogromno? Koliko si bio spaljen od svega, pored toga što nemaš priliku da živiš život kakav bi voleo?

Nemanja Cerovac:Pogodio si baš zanimljivu temu, zato što ovih dana puno razmišljam o tome i idem na prvi ozbiljniji odmor nakon dužeg vremena. Imalo je mix. Obe teme želim da ti pokrenem. Imalo je mix u smislu da ko god se baci ili ko god je dug vremenski period izlažen nečemu što nije prirodan način kako ta osoba voli da provodi svoje vreme, imaće puno izazova. Dosta sam pričao i tamo o ovome. Nikola i ja smo živeli zajedno, on je jedan od koosnivača Refdash-a. Jako dobri smo prijatelji od osnovne škole. Pričali smo puno, i shvatio sam da je on dosta introvertniji od mene. On je mogao da bez ikakvog problema završi s poslom, provede vreme kući, pogleda nešto, legne da spava. A ja, sa druge strane, volim da vidim ljude, da se družim sa njima, energičan sam. Mislim da je dosta uticalo to da sticajem okolnosti sam ja mnogo vremena morao da provodim na način koji nije meni standard. Pokušavao sam da radim na tome, bilo je i pozitivnih stvari. Došao sam do toga da čitam pet knjiga mesečno. Bilo je super u tom periodu, ali to nije rešenje ako ti ne osetiš da je to deo tvoje ličnosti. Ovo je bila prva kapisla u celoj priči, na koju je još dodato i to da ti postavljaš sebi pitanja: čemu sve, šta je poenta tih radnih sati, kako utiče na tebe… Kad spojiš ove stvari i osećaj nesreće, sve ovo mnogo utiče na tvoju motivaciju, pa ne uspeš sebi da daješ veću energiju. To me je baš pogodilo, jer kad sam se ja vratio za Evropu iz Refdash-a, proveo sam par meseci tako da sam hteo da se odmorim. Počeo sam da radim intenzivno kao chief product officer u Santimentu, gazio se sa tim godinu i nešto, baš takve sate, pa je došlo do toga da sam isto pregoreo. Mislim da ljudi moraju da obraćaju pažnju do kog momenta mogu toliko da rade. Ja sam stvarno od onih ljudi koji apsolutno ne veruju da ti možeš intenzivan period da radiš toliko. Mogu da kažem duže od dva meseca, ali apsolutno ne verujem da ti možeš sebe da ubediš, izvučeš snagu za to da nešto radiš normalno, bez ikakvih posledica, po 12, 13, 14 sati dnevno. Mislim da tako niko neće biti efikasan ni za kompaniju, a to nije dobro ni za tebe. Smatram da će doći do velikih problema. Meni sad treba bar dve nedelje da se odmorim i setup-ujem. Ovo je bio taj veliki mix u Kaliforniji, mix intenzivnog rada sa tvojim okruženjem.

Ivan Minić: Kako je bilo tebi, kao nekom kome je bila želja da sam dođe tamo, u odnosu na tvoja očekivanja to kada dobiješ priliku da sedneš sa nekim prilično ozbiljnim kompanijama? Kako ovo izgleda iz tog ugla?

Nemanja Cerovac:Mislim da postoje dva aspekta. Još od Huge Medije, kada nisam imao pojma ništa o marketingu, do dan danas, kad god imam prilike učim nove stvari i dalje. Uzmem i pročitam o tome nečemu. Vidim koje su prve tačke toga kako se radi. Napravim sebi scenario kako to nešto da uradim, pokušam, vidim šta mogu da unapredim u tom procesu i radim sve ponovo. Mislim da je to način i ključ uspeha u profesionalnom napretku. Jeste rizik, jeste da imaš strah, ali prevagni to, pređi prvu rečenicu. Stisni zube i probaj na neki način da prevagneš i da pokušaš da svaki aspekt svog učenja predodrediš tome da odgovoriš na izazov koji imaš. A drugi deo pitanja je bio?

Ivan Minić: Taj momenat kad ti dođeš tamo: ti si neko u nečemu što je u dnevnoj sobi, i to je sve kul, u Mountain View, i sutra imaš sastanak u Tesli ili Facebook-u.

Nemanja Cerovac: Neki od klijenata su bili Uber, Lift, Mixpanel, Dropbox, baš tog kalibra što si pomenuo. Sa tog aspekta imao sam prvih par puta dramu u sebi: „Jao, imam sastanak sa VP people, ili head of HR“. Sećam se da sam se plašio šta će da bude na sastanku sa tom osobom iz Ubera. A ustvari je bila sasvim normalna osoba. Razgovor je tekao: „Šta hoćete vi da uradite? Aha, zanimljivo, na koji način to radite?“. I još par izazov pitanja. Pa je rečeno: „Prebaciću te na moju osobu koja je zadužena za te stvari, završićete neke diskusije, meni sve to deluje ok“. Ili kažu: „Ne znam, nije nam vreme, vratite se nazad“ itd. Posle nekoliko ovakvih razgovora shvatiš da je to apsolutno isto kao bilo koja druga prodaja, samo je razlika u tome da li tvoj proizvod pije vodu, rešava realan problem i na koji način ti to predstavljaš. Ima i onog dela da treba da obratiš pažnju, slušaš koji problem ima potencijalni korisnik tvoje usluge, tj potencijalni customer. I da pokušaš da odgovoriš na te probleme koje ima. Na kraju krajeva u samom biznisu znaš i sam, kažu: „Ovo je moj problem, želim rešenje problema na najefikasniji i najbrži način, da ja mogu da odahnem“. I to je ono što se dešavalo i tamo. Tako da posle tih par razgovora, da li zbog toga što volim da rizikujem i probavam, mogu relativno brzo da se u nekomfornoj zoni nađem komfornim, dovelo do toga da su sastanci posle nekog vremena postali sasvim normalni. Oni su isto ljudi kao i mi, koji žele da naprave neki biznis. Samo što ti pregovori nisu za hiljadu, nego za stotinu hiljada evra… Tako izgleda celokupno poslovanje i tamo. Jedino što mi je bilo prijatno iznenađenje i nije mučenje, je to da ne moram fizički negde da odem i da se pojavim. Tamo je efikasnost bila najbitnija stvar i mislim da su zato dosta ispred evropskog načina poslovanja. To ide ovako: „Imamo sastanak; 15 minuta razgovora; to su pitanja; zanimljivo; pošaljite mi ove stvari; povezujem sa ovom osobom; ta osoba još 3 pitanja; walk through kroz aplikaciju, sve super, povezujem vas sa finansijerima da završe plaćanja, to je to, idemo na onboarding i ćao“. Kada neko odluči da koristi tvoju uslugu, sve se rešava u roku od par dana. To je bilo bar moje iskustvo.

Povratak iz Amerike

Ivan Minić: Kada si se vratio iz Amerike i kada si se odlučio na naredni korak, otišao si u taj Berlin koji si toliko pominjao, par godina ranije. Ipak si dočekao da odeš tamo. Kakav je Berlin? Koliko se razlikuje, šta su pozitivne strane, šta su možda slabije strane te cele priče?

Nemanja Cerovac:Nama je glavni office što se tiče Nemačke u Frankfurtu, ali dosta vremena provodimo u Berlinu zbog samog inženjerskog dela. Berlin je za mene bio previše umetnički grad. Dosta je za moj ukus okrenut urbanoj umetnusti, koja ponekada ima preveliki intenzitet za mene. Puno ljudi je voli, ali meni je sve nekako previše aprstraktno.

Ivan Minić: Mnogo je lepo otići u cirkus, ali nije toliko zanimljivo živeti u njemu.

Nemanja Cerovac: Ako bih se složio sa tim, a slažem se za mene lično, neki ljudi će da kažu dosta negativne stvari, ali Bože moj. Berlin je previše umetnički za moj ukus. Lepo mi je da se pojavim tamo. Ono za šta imam veliko poštovanje prema Berlinu je da trenutno u toj decentralizaciji, u tehnološkom delu blockchain-a, ne postoji mesto u Evropi koji ima bolje razvijen inženjerski community. Ali to je razvijenost u sledećem smislu: gde je San Francisko po razvijenosti startup ekosistema i na primer Pariz. Imaju veliki broj mnogo dobrih inženjera, i fokusiraju se na tehnologiju. Kada se priča o blockchain-u, u dosta mesta po celoj planeti moraš puno vremena da provedeš da pomeriš taj deo hoće li cena bitcoin-a ići gore ili dole, i da se pomeriš od tih stvari, pa i da prestaneš da diskutuješ sa ljudima o tome. Nego da pričaš šta taj koncept decentralizacije i koncept blockchain-a želi da donese kao istraživanje  i trenutno u kojim se fazama istraživanja nalazi cela tehnologija. Tamo postoji velika količina ljudi koji su okrenuti svemu ovome. Mislim da je, kada sam pričao sa ljudima i ranije o startup ekosistemu koji postoji od pre, Berlin od cele Evrope dosta fokusiran na rad sa inženjerske-proizvod strane, i da je to bilo ono što je oduvek karakterisalo Berlin. Kada sam pričao sa ljudima zašto oni misle da da ima puno blockchain inženjera u Berlinu, zapravo odgovor je da je on oduvek, kada pogledamo istoriju, bio mesto gde su dolazili ljudi sa istraživanjima. Prvo su došli različiti ljudi koji su se bavili umetnošću. Na primer, začeci elektronske muzike u Evropi su tu, ona je odatle skočila, krenulo je iz Berlina. Uvek su spremni za neka testiranja i apstrakcije. Mislim da je to nešto što mnogo karakteriše Berlin, zašto ga ja veoma poštujem.

Ivan Minić: Iz tvog ugla šta je to što donosi blockchain?

Nemanja Cerovac: Vodio sam puno razgovora sa raznim osobama iz bilo koje branše, od inženjera do marketinga, ekonomista, project ljudi, svi kažu, pa i ja, da je blockchain u fazi istraživanja. Dobro je to da je istraživanje bilo povezano sa ekonomskim aspektom, nekoj ceni koji ti tokeni imaju, jer su oni dali mogućnost finansiranja daljeg razvoja ove tehnologije. Omogućili su da se uključi bezbroj ljudi sa cele planete, koji će da rade u tome. Ono što blockchain, kao istraživanje, donosi je mogućnost nama ljudima da uzmemo nazad kontrolu nad vrednostima, kontrolnu nad našom privatnošću i da to decentralizujemo. Ne samo u ekonomskom aspektu, nego bilo kom, da naši podaci, ili bilo koja informacija ne budu vlasništvo neke tamo kompanije.

Ivan Minić: Neke tamo institucije.

Nemanja Cerovac: Institucije, upravo tako. Institucije, kompanije, bilo koga, da nije na centralizovanom mestu, gde nemaš kontrolu nad tim podacima od strane nekog entiteta, nego da funkcioniše na programibilan način. Dosta govorim o ethereum blockchain-u. Tu postoji smart kontrakt koji će da ti kaže kako se nešto izvršava i ne postoji ni jedan drugi način kako ti možeš da uradiš neku manipulaciju, da uradiš nešto što može da našteti tom ugovoru, pametnom ugovoru po srpski, koji je zapamćen tamo. Mislim da je to jedna jako lepa stvar, iz prostog razloga što sve više i više vidimo razvoje različitih monopola ili vidimo razvoj da samo mali broj kompanija, institucija kontroliše abnomarnu količinu svega: toka novca, informacija, pa i naših života. Momenat kada su Facebook i Google, po meni bar, počeli da unapređuju algoritam ili način šta mi vidimo, je momenat kada su oni odavno postali ne samo neki network, ne neki social media ili ne neki samo pretraživač, nego su počeli da utiču na nas, naše razmišljanje i uopšte u pravcu u kome ćemo mi da formiramo neke ideje i odgovore.

Ivan Minić: Na neki način postali su Veliki brat.

Nemanja Cerovac: Po mom mišljenju – da. To sam više puta rekao, iako se mnogo borim sa ljudima oko toga, nažalost bilo je velikog broja prevara. Ali sa druge strane, ono što mogu da kažem ljudima je da treba država i cela planeta da nađu način kako da suzbiju prevaru u tom blockchainu u celom kripto ekosistemu, tako da nazovem. Tu ljudi kažu: „Mi pravimo ovo, dajte nam neki novac za to, i mi ćemo da napravimo nešto wow“. Ali sa druge strane, mislim da ljudi koji odluče da daju novac, treba stvarno da pogledaju i razmisle za šta ga daju. Kao što je situacija kada ti neko priđe na ulici i kaže: „Hoćeš da mi daš hiljadu dinara, da uradim to to i to?“. I ti kažeš: „Važi, daću ti“. Tada si u šoku zašto se 30 posto tih ljudi nikad nije vratilo sa dve hiljade dinara da ih da nazad. Sa te strane mislim da treba da se radi na svemu ovome, ali ne mislim da to znači da je nužno ovo tehnološko istraživanje, gde može tehnologija da nas dovede do skalabilnosti, brzini izvrašavanja koda, decentralizacije, na kom nivou to može da bude. Sa zadovoljstvom želim da dam sledećih 5, 10 godina da budem deo tog ekosistema, pa makar i ne uspeo ceo eksperiment. Jer, ako išta, mogu da kažem da sam jednog dana uticao, pomogao razvoju tog ekosistema, gde smo mi preuzeli nazad odgovornost i ono što pripada nama, a to je naša informacija, naše reči, oči, sluh, pažnja.

Ivan Minić: U kom trenutku si se ti inicijalno zainteresovao za celu priču? Kako si upošte došao do toga? Blockchain i cela priča sa kriptovalutama već nekoliko godina je u fokusu. Ali šta je tebe inicijalno trigerovalo da kreneš?

Nemanja Cerovac: LaptopFriendly. U njoj je lepota platforme. U jednom trenutku smo Aleksandar i ja organizovali različite coworking meetup-e, gde jednom nedeljno kažemo: „Nas dvojica ćemo da radimo iz ovog lokala, hoće li neko da se pridruži?“. U jednom trenutku se pridružio jedan moj prijatelj, koji ima razvojni centar za Ethereum blockchain-ove u Beogradu, Andrej Čvoro. Upoznali smo se tu. On je tad i dalje istraživao sve, radio je u nekoj drugoj kompaniji. Tada je on počeo nama da priča. Ja sam gledao informacije oko tog blockchain-a, počele su te stvari da me inspirišu, kao što sam ja sad počeo tebi da govorim zašto je blokchain potencijalno super za nas kao ljudsku rasu. On je meni počeo da priča, pa mi je dao par nekih white papera, popularnijih koncepata šta je blockchain. Paper je koncept koji govori šta različiti blok chainovi predstavljaju i šta će njihov projekat da radi. Dao mi je da pogledam par tih, objasnio mi je šta konceptualno želi da radi. Zatim sam ja počeo da se interesujem za taj tehnički deo. U tom periodu, a to je 2016, 2017. godina, bio sam motivisan njime, i još jednim prijateljem koji je počeo da se bavi ekonomskim aspektom digitalnih aseta i kriptovaluta. Objasnio mi je kako je on odlučio da malo istražuje kako uopšte to radi, kao radi kupovina i prodaja. Njih dvojica su imali toliko uticaja, da su me prvi povukli u taj ceo sistem. Nakon njih sam upoznao još neke ljude u Beogradu, koji su se bavili popularnije nazvanim rudarenjem. A to je treći koncept. Jako mi je zanimljivo sve, jer sam imao tri glavna koncepta a to su: rudarenje, tj. potvrda nekih transakcija na različitim blockchain-ovima, imao sam osobu sa tehnološke strane, imao sam osobu koja je bila sa te treće strane. Sve je to bilo sveto trojstvo blockchaina. Tad sam počeo da se interesujem, da po malo i sam pravim skin in game, da ulažem neki novac u različite digitalne asete. Tako je počeo moj put, na kome sam upoznao različite ljude, projekte. U tom trenutku sam upoznao Maksima, faundera Santimenta, pre nego što je i hteo da započne Santiment. Pričali smo, ja sam mu dao neke sugestije kako bih ja započeo neki projekat, kako sam do sad radio i imao sam razgovore sa njim na mesečnom nivou. To je sve bilo na početku mog odlaska u San Francisko. Oduvek sam imao to pravilo da ću da dam moje vreme nekoj osobi, ako joj kažem da baci pogled na te stvari i uradi te stvari, a ta osoba to uradi, sa zadovoljstvom ću da dam još vremena. Često se desi da ti kažeš osobi da baci pogled na nešto, ona nikad ne uradi ništa, a onda pita ponovo. To je bila situacija gde sam sa Maksimom počeo da pričam o tome, a kad sam se vratio iz Kalifornije, kad je on to saznao, počela je diskusija. A tek posle par meseci restarta i nove energije sam ušao u razvoj Santimenta.

Ivan Minić: Još mi samo objasni: rekao si ukratko šta je to, ali sad pojednostavljeno, da publika može da razume – šta je to što radite?

Nemanja Cerovac: Vizija Santimenta je da postane decentralizovana platforma, marketplace za informacije. Pod tim podrazumevam to da različiti ljudi mogu da uzmu podatke i da izaniliziraju u svom obliku. Da pogledaju različite podatke. Različiti projekti u tom svetu govore šta se vidi preko njega, dokle je on došao, kakav je njihov razvoj, što sa tehnološke strane, što sa biznis strane. Tad napišu research, i mogu sve to da monetizuju. Sa druge strane, postoje programeri koji žele da uzmu podatke, naprave različite softvere, proizvode, koje ljudi žele da koriste, da li za analizu ili za nešto što signalizira da nešto može da ti da overview šta se dešava sa različitim projektima. Oni opet to žele da monetizuju. I na treći način imaš različite naučnike koji uzmu podatke, analiziraju i prave metrike od toga. Vizija i želja Santimenta je da bude ekosistem da ljudi mogu da uzmu biilo koju informaciju, konkretno informaciju koja se tiče digitalnih aseta. Da li će da preraste u bilo koju vrstu informacija, ne mogu da ti kažem sada, ali ima prostora. U digitalnim asetima informaciju žele da monetizuju, mi možemo da im damo mesto gde to mogu da urade. Santiment postoji dve godine, ali do sad je prvo bila agregacija svih mogućih podataka, na taj način što imamo svoje različite mašine koje su sastavni deo različitih block chain-ova, i tu skupljamo abnomarnu količinu svih  podataka, zajedno sa matematičarima i različitim data scientist-ima. Pravimo metrike i počeli smo da pravimo neke različite tool-ove. Dal li je to API gde ljudi mogu programabilno da povuku podatke i na osnovu toga naprave neki program, do toga da šta se dešava sa projektima kažemo različitim investicionim fondovima ili projektima koji su zainteresovani da naprave rešenje nekog terminala ili rešenje koji će im dati owerview. Jako je zanimljivo je sledeće: da bi pogledao sve oko kriptovaluta, ti imaš tri dela. Jedan deo su onchain podaci, koje vidiš nasamo u blockchainu, sve transakcije, kako se kreću tokeni, jer oni nisu samo tokeni u smislu da ja tebi njega dam, a ti ga potrošiš za nešto da kupiš. Oni u sistemu služe za to da bi se nagradili ljudi koji potvrđuju da postoji validnost određenog podatka, koji je stavljen na blockchain. Trudim se da biram reči da ne bih ušao u komplikaciju cele teme. Fora je što imaš sve te podatke koje treba da izanaliziraš sa strane kako se pomeraju tokeni, šta se dešava sa mrežom. Da li ona raste ili ne, da li ima novih ljudi koji su uključeni u tu mrežu ili nisu. Da li tokeni idu na exchange-eve ili ne sa exchange-eva, nego idu kod ljudi, da li se koriste za ono što si rekao projektom, ili ne. A tu imaš, sa druge strane, podatke koji su social podaci, šta ljudi pričaju o tome, imaš agregaciju, šta se priča na Reddit-u, Slack-u, Discord-u, Facebook-u, Twitter-u, na svim tim mogućim mrežama. Ti želiš da vidiš sentiment i sentiment podatke kako se ljudi osećaju povodom određenih projekata, celog marketa, šta se trenutno dešava, gde je hype, a gde nije, šta je potencijalno fake hype, i što lažni ljudi pokušavaju da naprave novac na brzaka tako što pričaju puno o nekom projektu itd. Treći apsket toga je da neko uzme i objasni sve to što vidi. Sve ovo što sam ti pričao je super što ti vidiš sve silne podatke, nego to treba da uzme analitičar i izanalizira. Imamo ceo krug koji mi razvijamo kao projekat u svom spektru tih tool-ova. Najbliže rečeno, to je decentralizovani Blumberg za podatke u digitalnim asetima.

Ivan Minić: Rekao si da nemaš problem sa tim da posvetiš još neko vreme toj tehnologiji, da si našao nešto čemu ćeš se dovoljno dugo posvetiti. Isto tako si rekao da ti treba odmor. Kako planiraš? Nedavno si napunio 30 godina, to je neki trenutak kad većini nas nešto klikne. Kad kreneš da kuneš sebe što nisi uradio ono šta je trebalo… To sad nije važno. Ali to jeste jedna prekretnica, više nisi klinac. Da kažemo to pojednostavljeno: šta je naredni deo tvog puta? Osim tog odmora koji ti sleduje.

Nemanja Cerovac: Rekao sam ti u jednom trenutku razgovora da ne verujem u taj pristup lično: da sediš i radiš po 15 sati dnevno ili 14, i tako godinu i nešto dana. To jeste super za kompaniju. Pogotovo sad u nekom trenutku gde Santiment broji 32 ljudi. Imamo otvorenih pozicija za još njih sedmoro ili osmoro. U trenutku kada si na nekom srateškom mestu u kompaniji, da bi imao energije, volje, kreativnog aspekta da možeš da sagledaš sve što se dešava i da pomogneš ljudima koji su tvom timu, neki tvoj menadžment deo, Mid management kompanije na primer, i ljudi koji su ispod njih u njihovim timovima, da bi njima dao sve što treba da oni svoje bitke vode, ti treba da si u svojoj glavi stabilan i da u njoj imaš dovoljno energije. Ono što mislim da je bilo neodgovorno sa moje strane, i drago mi je da sam počeo da shvatam, je to da treba da uzimaš vremna da se resetuješ, treba da uzimaš vremena da malo obratiš pažnju na svoj privatan život. Ako nisi dobar za sebe, nećeš biti dobar ni za druge. I to konstantno možemo da vidimo i u privatnom i u poslovnom životu. 01.09.04. Ono što je neka prekretnica za mene i na čemu sam počeo da provodim dosta vremena je to da postoje momenti kada su mi isključene notifikacije za sve poslovne aplikacije na mobilnom telefonu. Moram da uđem da bih pogledao. Razlog tome je zato što posle 6, 7, 8 sati uveče, a u zavisnosti od toga koja je situacija, želim da se posvetim ljudima sa kojima sam tu. Čest problem koji vidim kod svih nas koji se bavimo razvojem različitih projekata i preduzetništvom, je taj što sam dobio ne samo ja, nego dosta ljudi da su u toj situaciji, feedback – odlutanost. Sedimo sa prijateljima ali „sedimo“, i uopšte ih ne slušamo. To je nefer prema drugim ljudima koji su u našem životu, u koje se mi kunemo i srećni smo što ih imamo i govorimo: „Hvala nebesima što oni hoće da nas trpe ovakvim kakvi jesmo“. Stalno smo fokusirani, ludi, brzi. Mi razvijamo, menjamo ovu planetu za šta? Puno puta koristim sledeću rečenicu: Jednog dana kada budeš umirao nećeš se sećati svih momenata kad si sedeo u kancelariji, nego ćeš se sećati svih lepih trenutaka kroz tvoj život. Ti trenuci mogu da budu i poslovnog i privatnog karaktera, ali će biti izabrani oni koji su tebe ispunili, a neće biti onaj trenutak kad si sedeo u kancelariji 15 sati, nećeš tad reći: to je bilo baš super. Ovo je jedno od glavnih mojih saznanja. Počeo sam puno vremena da provodim razmišljajući, terajuči sebe i ljude u firmi. Napravio sam spisak ljudi ko je u zadnjih par godina bio na odmoru manjim od dve nedelje. I trenutno se bavim time da forsiram te ljude da moraju pod hitno u sledeća četiri meseca da odu na još dve nedelje odmora, da me ne zanima ništa. Rekao sam im da moraju to da urade jer će onda biti zdraviji za sebe i za ljude okolo. Ovo je glavni aspekt. Sa druge strane, puno sam putovao, želim malo da se smirim, da se stacioniram, da menjam Srbiju. Želim da menjam Balkan, želim malo da radim na tom, ne bih rekao mentalitetu, jer mislim da nema to veze samo sa Balkanom, ali želim da radim na tome. Ovde je jako teško nešto krenuti, zato želim da radim na tim mladim ljudma, na razvoju svih njih, na pomoći da nešto započnu. Da li od Nikole iz SweetFit-a pa do ostalih ljudi s kojima radim na mentorskom aspektu, ili Bog da zdravlja da jednog dana presečem u sledeće dve, tri godine skupim stvari koje su se dešavale, sve ove projekte koje i trenutno radim, i da počnem da radim nešto dalje. Želim da naglasim u ovoj epizodi ono čime se bavi Pojačalo i čime se ti baviš, šta si počeo da razvijaš kroz sve projekte koje si radio u zadnjih pet, šest godina, a koje sam ja ispratio, jer mislim da je pokazivanje pozitivne energije i pokazivanje ljudi koji mogu da rade i koji rade konstantno i bez obzira na to što govore: „Ne mogu, ja sam sa Balkana“, uspevaju da prikažu da možeš da napraviš i lepe stvari. Takođe i to je nešto što može biti prekretnica. Odlučio sam da do 35-e godine treba da se fokusiram. Najiskrenije ti hvala što sve to radiš, a hvala i tvom celom timu.

Ivan Minić: Hvala, trudimo se. Tu negde si mi dao i odgovor na to kako ćeš da pomiriš u sebi potrebu da radiš šesnaest različitih stvari istovremeno. Otprilike si mi rekao, ali planiraš da ostaneš posvećen tome, da istražuješ sve stvari koje te interesuju, probaš stvari koje te interesuju. Pomenuo si i projekat s kojim sam upoznat na neki način, jer je momak bio na svim Pojačalo druženjima, kao jedan tvoj poduhvat iz ugla mentora. To je njegova ideja ali si mu ti usadio mnogo znanja i vere da to može da funkcioniše. Čime bi zaključio ovaj razgovor? Ako neko zapamti samo jednu ili dve rečenice iz ovoga, šta bi ti hteo i šta misliš da to treba da bude?

Nemanja Cerovac: Mislim da na Balkanu nedovoljno probavamo stvari. I dalje imamo strah da započnemo, da probamo neki projekat. Ali nije samo problem straha. Najčešće je to problem tvog okruženja. Mogu dati primer: par puta kad sam odlučio i zbog zdravlja i zbog ishrane i vežbanja da u tom periodu neću da pijem alkohol uopšte. Dolazilo do tih mera da moraš ponekad da lažeš ljude da ne možeš da piješ zbog nečega, samo da bi te ostavili na miru. Bude uvek: „’ajde, ’ajde, ’ajde“. Suprotno od toga je kada kreneš da radiš neki projekat, odmah govore: „Gde ćeš ti, sedi i ćuti“.

Ivan Minić: Dobro ti je tu, tu ti je odlično.

Nemanja Cerovac: Ili ne dao Bog da daš otkaz na nekom projektu ili na nečemu što si radio da bi pokušao nešto svoje. Ono što bih baš želeo je to da ljudi zapamte da ništa strašno se neće desiti u ovom životu ako probaš, ako odvojiš neko vreme da probaš tu svoju ideju. Ne moraš da daš otkaz, nije to rešenje. Nije rešenje da treba da daš otkaz i misliš da će tako krenuti. Ne. Probavaj na manje načine. Probavaj jedno po jedno. Nikola, koga si pomenuo, sa kim radim, kad sam otišao u San Francisko ista je takva bila situacija – on je hteo da nešto započne. Rekao sam mu: „Evo ti knjiga, Nikola, pročitaj je, napravi po tom AM testu spisak pitanja koje misliš da treba da postaviš ljudima, da to budu otvorena pitanja, a ne DA i NE pitanja. To je potrebno da bi istražio šta je ljudima problem. Idi i prodaj ljudima 50 ovsenih obroka. Pa skupi sve njih. Ne možeš mi reći da ti treba da otvoriš firmu, zaposliš 15 ljudi, da bi 50 puta prodao čašu ovsenog obroka, nemoj da se zezamo.“ Mnogo ima takvih situacija. Mislim da ljudi treba više da probavaju. Samo probaj, neće se ništa strašno desiti ako probaš. Imam veće poštvanje prema ljudima koji su probali projekat i fejlovali, nisu uradili ništa. Probao si, kroz to se najviše uči. Probao si nešto da uradiš, izbacio si tu stigmu: „Ja ne mogu“, ili „Nešto strašno će da se desi“. Ne neće. Probao si i to ti je prvo učenje. Svi učimo. Postoji rečenica: „Ako konstantno radiš nešto dobro, znači da ne radiš dobro“. Jer ako ne praviš greške, nećeš naučiti ništa. Ne treba praviti greške radi grešaka. Ali za svaku grešku stani, pokušaj da razumeš zašto si je napravio i probaj ponovo. To je ono što bih želeo da kažem ljudima: probavajte više, šta god je to. Može biti da prodajete nešto što je na lokalnom karakteru, pa do softvera. Mi smo, na primer platili 20 evra Skype kredita, pa sam ja zvao kapetana na Floridi, sa tadašnjim akcentom koji je bio mnogo lošiji nego danas. Desilo se to da sad postoji firma za koju svi govore: „Bravo, blago njima, uspeli su“. Nije blago, sedi i samo probaj.  

Ivan Minić: I nemoj da čekaš.

Nemanja Cerovac: Upravo tako.

Ivan Minić: Hvala ti Nemanja.

Nemanja Cerovac: Hvala ti Ivane.

Ivan Minić: Slušaoci i gledaoci hvala vam na pažnji, nadam se da vam je bilo interesantno. Ispratite šta mladi gospodin radi. Iako nisi više toliko mlad, ali nema veze. A nama, kao i do sada, sve komentare, sugestije i kritike ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama, ili nam pišite preko sajta. Bože zdravlja, vidimo se i na druženju u Domu omladine 29. avgusta.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Nemanja Cerovac

Nemanja Cerovac se još tokom studija ETF-a upustio u poslovne vode stičući programersko iskustvo kroz rad na projektima poput Web festa i rad u agenciji Huge Media gde je definitivno shvatio da je marketing nešto čime zaista želi da se bavi.

Po završetku studija Nemanja odlazi u Agotech gde se bavio razvojem interactive voice response aplikacijama, a onda je dobio ponudu da se priključi Startup projektu Fishingbooker. Znanja i iskustvo koje je tu stekao, od HR do Google oglasa, biće nešto što će koristiti u svakom narednom poslu.

Danas, Nemanja je CFO kompanije Santiment koja se bavi finansijama i kriptovalutama, a dobitnik je TC Disrupt Pepole Choice Award i podržava preduzetničke programa kao partner Source instituta, međunarodne organizacije koja osnažuje mlade inovatore u Africi i Evropi.

 

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This