Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci dobrodošli u 27. epizodu Pojačalo Podcasta. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Lazar Stojković. Lazare za tebe možemo da kažemo da si serijski preduzetnik. Neko ko je odrastao i živeo ovde, a već nekoliko godina živi u Americi. Ono što bih voleo da napravimo kao uvod je to kako si ti ovde odrastao, šta te je interesovalo, šta si studirao i kako si krenuo u svoju preduzetničku priču?

Lazar Stojković: Prvo hvala ti na pozivu. Jako mi je drago da budem ovde. Što se tiče ovoga što si me pitao, ja sam dosta haotičan što se tiče obrazovanja. Ja sam posle gimnazije prvo upisao Ekonomski fakultet i imao sam neka svoja očekivanja od toga, kako će sve to izgledati – da ću naučiti kako funkcioniše kapitalizam. Pošto fakultet nije bio reformisan u to vreme, umesto toga su me sačekale priče o petogodišnjim planovima i Marksu i Engelsu, čega mi je ubrzo bilo dosta. Prebacio sam se na grafički dizajn, jer sam već neko vreme freelanceovao po tom pitanju. Imao sam jako blizak i dugačak odnos sa kompjuterom, jer sam sa 7 godina, zahvaljujući mojim roditeljima, dobio prvi PC-386. Izgustirao sam dosta brzo igrice i prebacio sam se da pravim nešto svoje, u različitim oblicima. Ceo taj miks stvari me je odveo ka grafičkom dizajnu, a onda sam što se tiče obrazovanja otišao na menadžment, jer sam na poslednjoj godini fakulteta osnovao svoju prvu kompaniju. Krenuo sam tim nekim preduzetničkim koracima dok još nisam znao da se to tako zove i da će mi biti zanimljivo da se time bavim u životu. Pre toga, baš zato što imam dosta različitih interesovanja, posmatrao sam društvo i gledao sam kako postoji dosta različitih specijalizovanih slotova, ali nisam znao u koji se od njih ja uklapam. Razmišljao sam: „Ako radim ovo, onda ne radim ovo, ali ja volim da radim i ovo“. Sa te strane prva kompanija je bila više splet srećnih okolnosti na neki način. Sa prijateljima sam osnovao kompaniju koja se bavila uvozom i maloprodajom igračaka. Imali smo prvu online prodavnicu u Srbiji za igračke i igre za decu. Tu smo počeli da pravimo prve korake i tu sam zamrzeo maloprodaju do kraja života 🙂 Takođe, u nekom trenutku jako me zainteresovalo da napravim jedan hardverski proizvod, koji nije bio vezan za sve to i koji je rezultirao mojom drugom kompanijom ’Touché solutions’. Praktično mislim da je momenat kada sam završio taj prvi prototip proizvoda, a to su bili izlozi osetljivi na dodir. Izlozi su bili zamišljeni tako da bilo ko dodirujući ih sa strane ulice može da dobije informacije o biznisu unutra, da vidi gde su mu prijatelji blizu u gradu, da obavi određene transakcije, pošalje sebi katalog i odigra neke brandirane igrice. To je bio dosta interesantan timing, jer smo počeli to da radimo pre nego što je izašao prvi iPhone. Kada je izašao, bilo mi je jako drago da neke stvari o kojima sam razmišljao pre toga, ispostavile su se kao tačne hipoteze. Ajde da kažem jednu banalnu stvar: kada god radite sa touch screen površinama, uvek treba da imate zaobljene ikonice, jer ljudi psihološki percipiraju da mogu da se iseku ako je nešto oštro, jer treba to da pipnu. Nama je ceo interfejs bio dosta zaobljen i mekan. Onda je izašao iPhone na kojem su bile svuda zaobljene ikonice. Suštinski momenat je kada sam završio prvi prototip, kada sam upalio i kada je on zapravo došao u život i radio ono što je trebalo da radi, to je verovatno najbliže ikada što ću se osećati onome kako se osećaju majke kada dobiju dete. U tom trenutku sam znao šta je to u stvari što ja hoću da radim i da to ne mora nužno da bude da se ukalupim u neki određeni template kako bi trebalo, sve po nekim pravilima. Jednostavno imam tu slobodu da krenem neke nove stvari i da krenem u organizaciju oko njih i da gledam da to daje neku vrednost svetu. Jednostavno ja volim da pravim stvari.

Ivan Minić: Pričamo o tehnološki naprednoj stvari u trenutku kada to nije nešto što je svuda prisutno i dostupno. Sada kada ima više od deset godina od toga, mi i dalje nemamo svaki izlog koje takav, odnosno ima vrlo malo takvih i vrlo malo je u tom smislu napredovalo. Nakon toga si ušao u nešto što je dosta drugačije i na prvu loptu, osim ako pričamo o striktno tehnološkom aspektu. Meni je potpuno ne spojivo sa tobom i tvojim interesovanjima. Mislim da je dobro da podeliš svoju priču, taj period početka i svega dok si ti bio u toj priči, a i brand o kojem govorimo, zato što će se makar ženski deo publike sigurno prepoznati.

Wannabe magazin

Lazar Stojković: Ja sam jedan od osnivač Wannabe magazina. Da se ogradim odmah na početku, jer sve što budem sada pričao odnosi se na period od pre 7 godina i postoji značajna vremenska distanca. Ne znam kako sada stvari izgledaju ali možemo da pričamo o tom periodu dok sam bio tu, pre svoje selidbe u Ameriku. Ova nespojivost ne znam da li je nespojivost. Sa jedne strane duboko verujem da je u današnje vreme, baš zbog onog što je rekao Marc Andreeessen „Softver jede svet“ suštinski, cela ekonomija digitalna ekonomija i tehnološka industrija. Više ne postoji nijedna industrija koja nema veza sa tehnološkom, ma šta ta industrija mislila. Primer su taksisti koji su bili ubeđeni da nemaju veze sa tim, dok se nije pojavio ’Uber’ i objasnio im da zapravo stvari stoje vrlo drugačije.

Ivan Minić: Dobro, naši se još uvek bore da nemaju nikakve veze sa tim.

Lazar Stojković: Imao sam jedan tekst u ’Večernjim novostima’ koji sam namenski plasirao tamo, jer dosta taksista ima te novine u kolima. Ne znam koliko je imao odjeka, ali pokušao sam da objasnim koliko je to rasipanje njihove energije na pogrešnu stranu. Oni se bave time da blokiraju neki CarGo ili slično, a uopšte ne razmišljaju o tome da za 5 godina dolaze kola koja se sama voze. Ako do tada nisu postajali tehnološki višak, isto kao što su kočijaši postali višak kada su se automobili pojavili, u tom trenutku će postati. Moja preporuka im je da se fokusiraju više na neke pametnije stvari i da vide šta će da rade posle toga kada se desi taj civilizacijski pomak, nego da gube vreme na borbu protiv nečega što olakšava ljudima život.

Ivan Minić: I što je neminovno .

Lazar Stojković: Svaka industrija je danas tehnološka i ako pogledaš sada moju karijeru, ja sam radio u puno različitih vertikala koje površno gledano nemaju nikakvu vezu jedna sa drugom. Poslednjih desetak godina, to su bile stvari kao što su E-commerce, Hardver, Advertising, osiguranje, moda i hiljade različitih stvari koje onako prividno, nikakve dodirne tačke nemaju. Na celom svetu postoji 13 biznis modela na internetu i svaki biznis koji postoji je miks ili jedan prema jedan neki od tih modela ili miks različitih modela. Dokle god vi poznajete fundamente tehnologije da znate šta je moguće i šta nije i šta ima smisla a šta ne i šta će zadovoljiti potrebe nekog korisnika, a tu sam veliki pobornik onoga što je Richard Branson rekao: „Za svaku industriju na svetu, možeš da postaneš ekspert za dve godine“, ako se baš udubiš. Sa te strane mi je bilo jako interesantno i veliki izazov moda, sa kojom stvarno nemam nikakve veze i šta bi tu moglo da se uradi. Ja se u suštini nisam previše mešao u taj urednički deo. Ono čime sam se ja bavio u Wannabe-u bio je poslovni i tehnološki deo. To je imalo smislila sa te strane što sam ja pustio one koje je više zanimao taj modni deo i koji su eksperti za to da se time bave, a ja sam se bavio onim što je meni interesantnije a to je da pravim neke eksperimente koji nisu postojali ovde na tržištu. Mogu sa ponosom da kažem da smo za te dve godine došli do toga da smo postali broj jedan modni mediji u celoj bivšoj Jugoslaviji. Mnogo ljudi je sarađivalo sa magazinom, a konkurenciju smo samleli. Isprobavali smo neke nove stvari. Wannabe je bio prva domaća kompanija koja je imala rasprodaju sa ograničenim vremenom, ne mislim u smislu Groupon-a, nego baš kako što ’Gilt’ funkcioniše u Americi. To su bile rasprodaje firmirane odeće, nameštaja i nakita, koje su opet bile vezane za modu i ceo taj segment. Sa te strane gledano, ukupno je to bilo nešto manje od dve godine mog života, ali uspeli smo da dignemo na jedan mnogo viši nivo. Ostatak konkretno tog segmenta i te industrije u Srbiji je funkcionisao po nekim vrlo rudimentarnim principima. Jednostavno, bili su vrlo limitirajući i nisu im dozvoljavali da naprave bilo šta ozbiljnije i da rastu dok se mi nismo pojavili, a onda su oni shvatili šta moraju da rade.

Ivan Minić: Nijedan od tih velikih brandova magazina koji gađaju tu nišu, nije bio prisutan na iole ozbiljniji način. Najdalje, na nivou toga da se deo sadržaja koji idu u print, ali ne ceo jer bi kanibalizovali prodaju printa, objavi u nekom trenutku sa kašnjenjem, kada više nije ni bitno niti relevantno. Sa druge strane ono što je meni bilo genijalno, čak sam i tada imao toga dosta i pisao na tu temu, da je zapravo prvi slučaj crowdsourcinga nekog interesantnog sadržaja i autora bio kroz tu priču. Meni je fantastično bilo to što znam dosta mladih ljudi, a pre svega devojaka, kojima u tom trenutku možda nije bilo komercijalno interesantno, ali im je bilo vrlo važna tačka u karijeri jer su ljudi mogli da vide kako one pišu i dobijale su na osnovu toga šanse da rade dalje neki poslove. Kako je uopšte to bilo postavljeno i organizovano?

Lazar Stojković: Model je bio onako crowdsourceovan, a ja bi rekao Curated Crowdsourcing u smislu da nije baš bilo ko mogao da napravi nalog na sajtu i da krene nešto da piše, jer bi to bio recept za haos i katastrofu. Postojala je selekcija šta ide od tih tekstova uopšte na sajt, kojom dinamikom i kada. Generalno smo se tematski trudili da pokrijemo stvari koje se tiču te dve glavne teme, a to su bile moda i lifestyle i sve što je vezano za to uključujući dating i tourism. Sa te strane gledano, bilo je puno mladih talentovanih ljudi koje nisu imali priliku nigde da iskažu taj svoj talenat. U svim tradicionalnim medijima je to uglavnom izgledalo tako što taj neko je dobio posao u mediju X i prvih 8 meseci nije dobio da napiše ni malu šlajfnu, nego nosi burek i kafe, jer eto mora da prođe ritual inicijacije. Kod nas to bilo ovako- hoćeš da pišeš, pismen si i zanimljive stvari pišeš? Ok, bacamo te odmah u vodu pa ako nisi dobar publika ćete pojesti, jer su ljudi vrlo brutalni u komentarima. Sa druge strane, možeš puno da naučiš iz toga jer ljudi nisu zadovoljni ovim, nisu zadovoljni onim i tako dalje. Puno ljudi je na taj način prošlo školu kroz taj Curated Crowdsourcing. Došlo je do toga da danas puno ljudi koji su sarađivali sa Wannabe-ijem stvarno nalaze u medijima, često i na nekim vrlo istaknutim pozicijama što je meni jako drago. Uspeli smo da damo neki skromni doprinos formiranju sledeće generacije ljudi koje rade u medijima. Počeli su od nečega što je Digital first, a nije taj primer klasičnog medija koji zna da mu je neki after-thought da treba da ima negde i neki sajt pa baci ponekad neki tekst na to. Mislim da je to dosta pomoglo sceni, jer su ljudi doneli neke nove ideje i pristupe stvarima, novu energiju i dosta modernizovali scenu kasnije.

Ivan Minić: Ti si bio zadužen za biznis aspekat cele priče. Kako ste ga postavili i šta su bile stvari za koje si se ti borio u tom periodu, dok si bio tu?

Lazar Stojković: Suštinski gledano, to je sve počelo onako dosta benigno, u smislu da je početak Wannabe-ja bio u restoranu ’Caruso’,  tako što smo se Nina i Nađa, koje su bili moji suosnivači, i ja našli na poslovnom sastanku, gde sam ja, pošto sam imao, pored biznisa kojima sam se bavio, svoju freelance ekipu koji su radili razne development stvari. Našao sam se sa njima da popričamo oko nekih stvari koje njih zanimaju vezano za modu. Ja sam poneo cenovnik i seli smo da pričamo. To se jako brzo pretvorilo u to da sam ja prepoznao da postoji neki potencijal da se uradi nešto zajedničko što će zapravo biti mnogo veće od toga što će moj tim njima nešto da odradi i što ću ja njima da naplatim, a one će opet da uzmu to da rade 6,7 meseci i da dignu ruke od toga. Od tog momenta mi smo rekli ajde da vidimo šta bi ovo moglo da bude kada bi mi udružili snage, jer moda mene apsolutno ne zanima i ovo nije moj fah, ja znam ovo što znam i da ne budem skroman, ok to radim. Sa druge strane, one znaju on što one rade, našli smo neku sinergiju i odatle je počela cela priča. Inicijalni budžet je priča koja je odlična paralela sa srpskim stanjem Start up scenoe u to vreme. Ona nije postojala suštinski. Bilo je nas dvadesetak koji smo imali neke svoje Start up-e, ali suštinski gledano nije bilo ni investitora, ni akceleratora, ni Coworking space-ova, ni tehnoloških medija, ničega nije bilo. Suštinski u to vreme je bilo- ili Bootstrap-uješ ili ne postojiš. Puno puta započneš neki novi projekat i jednostavno nemaš budžet da zaposliš neki ozbijlan tim, kao što danas Start up-i mogu, jer dignu rundu na početku. Prvo moraš da naučiš sam to da radiš, da bi se nešto desilo na sajtu. Tu je bio neki naš početak. Ja uvek volim da istakne da je naš inicijalni budžet bio 15 dolara. Toliko smo potrošili da kupimo domen i Anonymizing services. Imao sam već neki svoj server od ranije za neke druge projekte i sve sam to povezao. Prvi sajt smo digli smo na WordPress-u i odatle je suštinski sve krenulo. Onda smo krenuli da kontaktiramo ljude za koji smo mislili da bi neki agregator sadržaja bili njima jako interesantni, da im damo dodatnu platformu. Bilo je ljudi koji su postali jako popularni u određenim nišama, primarno vezano za modu. U to vreme su imali jako mali saobraćaj kod sebe na sajtu. Imali su vrlo posvećene pratioce, ali nisu imali pristup široj publici. Samim tim što smo mi imali taj agregacioni pristup stavljanja svih njih zajedno, ali da se napakuje da to ima smisla kao celina. To je doprinelo njima da se prošire i da stignu do nove publike i da neko od njih digne poslovanje na neki sledeći nivo. Suštinski, mi dugo nismo bili uopšte komercijalna operacija i bilo nam je jasno da prvih godinu dana nećemo verovatno ništa da zaradimo od cele priče. Mada jesmo u jednom trenutku, ali to je bilo više iznenađenje. Divna paralela vezano za start up-e, je to da je prva godina bila samo u smislu počinjemo. Ali smo brzo provalili da imamo Product-Market Fit – ljudi su jednostavno počinjali dan sa Wannabe-jem. On se jako brzo scaleovao za tih godinu dana i došao je na nivo gde je odjednom počelo da bude moguće da se polako komercijalizuje i da se uđe u neke komercijalne operacije. Tako da smo onda krenuli sa display advertisingom i dodatnim ekstenzijama branda. U jednom trenutku smo organizovali Wannabe žurke po Beogradu. Imali smo prodavnicu koju sam pomenuo – Wannabe sales, gde se prodavala u vremenski ograničenim periodima brandirana, odeća, nameštaj, nakit i slično. Odatle je krenulo organsko širenje svega toga dalje. Činjenica je da je prvih godinu dana to bilo samo hvatanje zaleta i uopšte postavljanje osnova za nešto što, koliko čujem, i danas postoji.

Ivan Minić: Jedan posebno zanimljiv momenat je kako si se ti postavio kada su oglašivači u pitanju. Zato što svi sajtovi i svi biznisi koji su postavili advertising kao jedini ili makar primarni revenue stream, nažalost ovde imaju vrlo često problem. Postoji senzacionalonost i niz drugih specifičnosti tržišta, a ti sve to moraš da preživiš. Ti si imao dosta drugačiji pritup tome nego većina drugih ljudi koji su bili u toj industriji i možda je i to jedna od stvari koja je omogućila da Wannabe prekoči taj prvi zid na kome se mnogi ulupaju i jednostavno odustanu.

Lazar Stojković: Verovatno. Mi smo počeli sa istim modelom za display advertising kao i svi ostali u smislu da je incijalna ideja bila- ok, napravili smo cenu različitih pozicija na sajtu i sklopili neki mali kit koji ide u paketu sa tim. Nakon prvog probnog perioda, kada smo isprobali različite oglašivače i malo se upoznali sa tim, jer niko od nas nije imao dodira sa tim pre toga, da postoji toliko čekanja. Na primer, kad se završi kampanja čeka se 60 ili 90 dana za isplate i slično. Nama je sve to bilo vrlo novo, a još kada si start up koji je započet sa 15 evra svaki dan je jako bitan. Sa te strane gledano, ja sam jako brzo shvatio pristup, da stvari dolaze random. Nekada naiđu pa nekada ne naiđu, onda ide gomila stvari u roku od mesec dana pa odjednom nema ništa dva meseca. To nije bio dobar temelj za građenje dalje kompanije, jer je bilo jasno da je bilo previše klimavo i nije moglo da se planira. Shvatio sam da je rešenje to što sam u tom trenutku znao po svemu što sam imao od podataka i analitike, da imamo vrlo targetiranu grupu ljudi i da je ta grupa jedna od najskupjlih kategorija oglašivačima, jer kupuju sve te proizvode koji nisu ni toliko jefitni u krajnjoj liniji. Ono što je meni kroz razmišljanje postalo interesantno je bilo – ok ajde da napravimo nešto što će nam dati cash flow koji mi možemo da predvidimo i da znamo da svakog meseca X para ulazi unutra, Y para izlazi iz firme i da kroz to napravimo taj zdrav temelj i da se kompanija dalje širi. U startu, kada sam razgovarao sa domaćim oglašivačima na tu temu odnosno agencijama za online advertising, većina mi je rekla: „Ma pali, šta ti sada izmišljaš, ti sada dolaziš sa nekim novim modelima“. Ja sam smislio da im dam ekskluzivu i da će samo oni moći da se oglašavaju na sajtu, ali to košta toliko i toliko, morate da ispunite inventar koji dobijete. Imali smo još neke vizije cele te strukture, ali osnovna ideja je bila ekskluzivitet. U startu smo naleteli na ogroman push back od agencija koje su jednostavno rekle- ne, mi to ne radimo. Postoje dva takva modela u Srbiji i oba su bila značajno veća od nas u tom trenutku. Ja sam razmišljao da ja svakako tražim partnera sa kim ću moći to da organizujem. Veliki kredit moram da dam Vladimiru Aranđeloviću iz ‘Direct Media’ koji je imao viziju da partnerstvo sa Wannabe-jem može da bude profitabilna za obe strane. Da kroz to partnerstvo dignemo i kvalitet oglašavanja u Srbiji na neki novi nivo za ono vreme. Realizovali smo ga na obostrano zadovoljstvo.

Izlazak iz Wannabe magazina

Ivan Minić: E sada prelazimo na deo gde pričamo o tome kako si ti izašao iz priče i šta su sve bili koraci koji su prethodili tome? Kako je izgledalo pregovarati sa investitorima i zašto si izašao iz priče?

Lazar Stojković: U međuvremenu sam primljen na master studije na UC Berkeley studies, School of Information. UC Berkeley je najbolji državni fakultet na svetu i treći najbolji univerzitet na svetu generalno. Sa te strane,to je jednostavno nešto što bi mi pomoglo da me digne da neki sledeći profesionalni nivo. Naročito gledano na tadašnju start up scenu u Srbiji, koja nije postojala. ‘Nordeus’ je tek pravio korake, ‘Startit’ je tek počeo da organizuje prve meetup, nema medija, nema ničega. U vreme moje druge kompanije, seo sam sa drugaricom na kafu, koja nema nikakve veze sa tehnologijom. Pitala me je šta radim i kada sam joj ispričao, ona je bilo u fazonu:“ Ok, vi kompjuteraši i te vaše priče. Imam ja drugara koji je isto kompjuteras, ajde da ga zovem da se vi upoznate, nema vas puno koji imate svoje biznise“.

Ivan Minić: Vi ste čudni, sedite vas dvojica pričajte nešto čudno, a ja ću da vas gledam.

Lazar Stojković: Baš tako :). Ja sam rekao važi. Dolazi dečko i ja ga pitam šta radi i kada mi je ispričao mislio sam da me zeza, jer je to bilo isto ono što sam ja radio u to vreme. Imamo nešto što je u to vreme super egzotično – izlozi osetljivi na dodir. Imali smo različite tehnologije kako smo to radili, ali osnovna ideja je bila ista. Bilo smo relativno blizu što se tiče ofisa i nismo znali da onaj drugi postoji. To je nešto što ne sme da se dešava u malim ekosistemima, jer ljudi moraju da znaju šta postoji od biznisa i sa kim mogu da razgovaraju, makar da su čuli za to negde. Pošto nije bilo nikakve infrastrukture, ja za njega uopšte nisam znao. Sa te strane gledano, Berkeley mi je delovao kao jedna fantastična prilika da dignem svoje sposobnosti i znanja na neki sledeći nivo i u skladu sa tim sam morao da time-ujem i prodaju svog udela u Wannabe-ju. Počeo sam aktivno da se bavim time recimo, ako sam se preselio u Ameriku 2012. godine u avgustu, negde oko februara/marta sam počeo da tražim kupca za svoj udeo u firmi. To je bilo dosta zabavno, mislim Srbija. Bilo je dosta zabavnih doživljaja. Kada dođete kod nekoga ko je vrlo ozbiljan čovek očekujete ozbiljne razgovore. Vi kažete koliko košta taj udeo, a taj neko vas pita: „U dinarima?“ ja mu kažem da je iznos u evrima, a oni počnu da mi se smeju u facu. Druga boljka je bilo beskrajno odugovlačenje i 17 poslovnih ručkova za redom na kojima se stalno vrti ista priča.

Ivan Minić: Neće to doći nigde.

Lazar Stojković: Tako je. Ništa se ne dešava konkretno. Na kraju sam se najbolje sporazumeo, a i tako se poklopilo da sam preko prijatelja upoznao tim slovenačkih investitora, sa kojima je on već sarađivao. Povezao me je sa njima i oni su se vrlo prijatno iznenadili onim što su našli sa Wannabe-ju. Žalili su se kako je dosta haotično stanje i kako ljudi ne vode biznise koji su njima poznati i prepoznatljivi i koji oni mogu da razumeju i kako ima puno raznoraznih muljanja. Kada su konačno naišli na nas, kada smo imali taj inicijalni razgovor i kada su videli finansije, analitiku itd. jako brzo je došlo do pitanja: „Ok, koliko para?“ Ovde nije bilo razvlačenja, jer su oni znali da to ima određenu vrednost koja je bila u skladu sa rezultatima u to vreme. Pogodili smo se oko toga i jako brzo je to bilo završeno. To je bio recimo jun i jul te godine i bio sam jako blizu tome da se odselim, a da i dalje budem vlasnik 1/3 kompanije.

Dolazak na Berkeley i doživljaji sa studija

Ivan Minić: Sledi odlazak na Berkeley. Dolaziš iz jednog obrazovnog i društvenog sistema na mesto koje je jedno od najbolji mesta na svetu na kome možeš da se nađeš u tom trenutku. Profesori su ljudi čije si knjige čitao. Kolege studenti su ljudi iz celog sveta, mnoštvo kulture. Kada nam je bio Nebojša, pričao je o tome kako je sam master za njega bio kulturološki značajan, jer je zapravo shvatio šta znači International business. Radio je sa ljudima koji su international, za razliku od onoga što možeš da doživiš kao turista. Kako je to izgledalo iz tvog ugla? Ti si se pojavio tamo i trebalo je organizovati život. Kako je sve to teklo?

Lazar Stojković: Sa jedne strane delovalo je prividno jako jednostavno, zato što svako ko se preseli u Ameriku u startu misli da je tamo sve isto kao na filmovima. Međutim ja i sedam godina kasnije učim dosta novih stvari. Moram da kažem, a Amerikanci se uvek smeju kada to kažem, ono što mi je najteže palo u adaptaciji prva tri meseca je to što većina kuća u Berkeley, odnosno sva vrata imaju okruglu kvaku :). Meni je to bilo mnogo čudno za upotebu jer sam ja navikao sa onim handle, da pritisnem. Suštinski gledano, sama škola je, kao što si rekao, vrlo međunarodna. Klasa je mala, pedesetak studenata u klasi na masteru. Master traje dve godine i u tih pedesetak studenta bili su ljudi iz celog sveta. Od Evropljana samo bili samo ja i Ukrajinac, bilo je možda petnaestak Amerikanaca, nešto ljudi iz južne Amerike i Afrike i ostatak je sve bilo Azija. Što je dosta reprezentativno što se tiče demografije savremenog sveta. Sa te strane, bilo je jako interesatno videti način komunikacije koju imaju različite kuluture i različiti pristupi rešavanju problema. School of Information je organizovana na način da stavlja studente u male grupe koje zajedno rade projekte da bi ih bolje pripremili za realan svet. Jako malo stvari ćete raditi sami u savremenom svetu i uvek je to neka grupa u kojoj će obično biti vrlo različiti ljudi iz različitih backgorund-a, iz različitih delova sveta i različitih kultura. Bilo je jako zanimljivo i dinamično, međutim ono što je interesantno i što je meni bilo veliko otkrovenje posle srpskog obrazovnog sistema to što je sama škola koncipirana, po sistemu- izaberi sam svoju avanturu. Ti iz ponuđenog pula, tih različitih kurseva/ispita, biraš šta hoćeš i praviš sam svoj neki put. Postojala su 4 obavezna predmeta, ali mimo njih koji su sami po sebi bili dosta šareni- od computer science do prava u tehnološkoj industriji sa akcentom na patente, trademark-e, safe harbor i tako dalje. Ne računajući te obavezne, bila je gomila opcionih, ali je poenta bila da imate određeni broj kredita koji su vam potrebni da završite master. Vi onda birate iz tog pula šta vam je interesantno i šta su vaši afiniteti. To je dovelo do toga da kada pogledam samo svoju klasu, dve godine kasnije, nema nekog pretežnog profila koji je izašao iz toga. Recimo neko bi očekivao School of Information, tu će izlaziti softverski inženjeri. Ne, to je sve bilo šareno i bilo je ljudi koji su naravno softverski inženjeri i to za različite vertikale. Moj drugar Ukrajinac je završio kao odličan security inženjer, a puno ljudi je izašlo sa programa kao odlični UX dizajneri. Bilo je ljudi koji su hteli da se zadrže u akademskom svetu i koji su znali da će ići na doktorat ili se baviti nekim istraživanjima. Svako od njih imao je neki drugačiji put. Softverski inženjeri su se više bazirali na tehničke predmete i ubacili nešto van toga da bi im bilo zanimljivo. Taj pul je jako zanimljiv jer je tu bilo stvari kao što su pravljenje video igrica, data science, programiranja dronova gomila različitih stvari. Bilo je stvari kao što su kvantitativne metode istraživanje u nečemu, ili kvalitativna istraživanja u nečemu ili socijlani aspekt toga i toga. Ljudi koji su se bavili sa te akademske strane, oni su više gravitirali ka tome. To nosi odgovornost, morate da budete pametni u tom izboru predmeta, jer u suprotnom može da vam se desi da ste platili jako puno jedan od najboljih Univerziteta na svetu i završili master, a zapravo niste dobili super kvalitetno znanje, jer ste birali najlakše kurseve samo da bi to završili. Sa druge stane, bilo je par ljudi koji su otišli tim putem, ali se nije dobro završilo za njih iako su pedigrirani što se tiče univeriteta. Bilo je i kontra primera koji su meni jako zanimljivi. Moj omiljeni primer je koleginica koja je u tom trenutku imala 45-46 godina i završila je dokotorat iz engleske književnosti. Izdržavala se od toga što je izdavala anarhističke fanzine i jednostavno je shvatila u jednom trenutku sa 45 godina da to nije neka karijera sa kojom ona može da dočeka starost i zaradi nešto. Shvatila je da mora da se prešalta u nešto profitabilnije, a to je tehnologija. Pričamo o nekome ko u životu nije seo za code editor pre toga, međutim ona se nekako kvalifikovala da bude u klasi. To je isto lepa stvar u vezi Berkeley-a, što se trude da nikome ne stave rampu za nešto ako je kvalitetan, čak iako ima mnogo više godina nego ostatak klase. Oni su stava da ljudi treba da uče celog života i hteli su njoj da daju priliku sa te strane. Ona je sebi zacrtala jako visok cilj. Govorila je: „Ja kada budem izašla sa ovoga, hoću da budem softverski inženjer“. Ja sam pomislio – dve godine od nule do toga, ajde da vidimo. Međutim, ona je bila jako požrtvovana i birala je najteže kurseve. Imao sam prilike na tim kursevima i van njih da vidim koliko se ona trudila i koliko je vremena ulagala. School of Information ima celu svoju zgradu koja je najstarija na kampusu, iz sredine 19 veka, a unutra je sve moderno. Hiljadu puta se dešavalo da sam tražio neku učionicu da sednem gde nema nikoga da bi mogao nešto da završim i jedanput otvaram vrata i nalećem na nju kako plače. Pitao sam je da li je ok, a ona je brzo obrisala suze i rekla mi da je sve cool. Ona je u stvari toliko bila isfrustrirana zbog nekih zadataka koje je dobijala, jer se osećala kao da lupa glavom o zid. Na kraju je taj zid popustio. Njoj je prvi posao posle mastera bio softverski inženjer na Google-u. To je taj kvalitet Berkeley-a, gde zaista imate ogromnu privilegiju da vam ne predaju samo profesori već istaknuti pojedinci iz industrije. Imao sam prilike tokom svojih studija, da mi predavač bude profesor Mortin Hensen, sa kojim sam kasnije radio i koji je jedan od najvećih živih stručnjaka za menadžment na svetu. Onda isto čovek koji je bio glavni odgovorni urednik Fortune za Ameriku, a onda je ostvario unapređenje u karijeri i prešao na poziciju zamenika tehnološke sekcije u New York Times-u. Doneo je svoj pogled na stvari. Bilo je profesora koji su imali 4, 5 prodatih kompanija u nekim astronomskim iznosima, koji su opet donosili neku ekspertizu. Na upravnom odboru škole sedeo je jedan od osnivača Twittera. Sa te strane, to je bio jedan lep presek industrije sa različitih strana i ekspertiza i svako od njih je donosio nešto svoje i obogaćivao program na nivou, koji neko centralno planiranje ne može da uradi. Recimo skupi se neki komitet i klinci sledećih 10 godina treba da uče X, jer će to X da se promeni za godinu, dve dana. Oni mogu neke osnove da im daju, ali van toga nema smisla. Ovde je nekako živa stvar i menja se od godine do godine, jer kursevi koji nisu dobro ocenjeni i na koji se ne prijavi dovoljno studenata, pusti se tržište da sredi svari – to nikoga ne zanima, to više nećemo da radimo i onda se ubaci nešto novo. Pojave se tako i neke zanimljive priče, na primer jedan od mojih profesora Alex Taerea se bavi UX-om, ali ima bogato iskustvo vezano za video igre. On je bukvalno volenterski radio taj kurs na Berkeley-u, nije bio plaćen ništa, možda je dobijao za parking 12 dolara mesečno, ali je on je sa toliko entuzijazma svoje znanje preneo na nas da smo mi pravili igrice na tom kursu i učili neke stvari. To je bilo interesantno, da odmorimo mozak od nekih komplikovanih tema.

Karijera posle studija

Ivan Minić: Pomenuo si stariju koleginicu čiji je prvi posao nakon faxa bio posao softverskog inženjera u Google-u. Kako si ti pravio svoj karijerni put, šta si ti radio tokom faksa i kada se završilo to o čemu si razmišljao uopšte?

Lazar Stojković: Ja sam na fakultetu, zapravo na masteru počeo da radim na nečemu što sam se nadao da će biti moj novi start up projekat. Sa timom kolega sa fakulteta krenuo sam da pravim market place za kupovinu i prodaju ljudskog vremena, koji bi imao otvoren kalendar ka internetu, da svako može da bookira uživo vreme sa nekim i da na taj način dodatno omogućimo ljudima da monetizuju svoje skillove. Na primer: otvarate kafić i treba vam barista koji će da vas nauči kako da nacrtate nešto na kafi, ili bilo šta drugo već. Počeli smo da radimo na tome ali nažalost tim je inplodirao i svako je otišao na svoju stranu i ništa od toga nije bilo. Ja sam posle završenog mastera na Berkliju, ostao kao asistent kod profesora Mortena Hansena, koga sam pomeuo, norveški profesor i jedan od najvećih živih stručnjaka za menadžment na svetu. Specijalizovao se za collaboration i sarađuje sa puno velikih korporacija. Prethodnih nekoliko njegovih knjiga su bili New York Times bestseller-i, on je jedna baš ozbiljna faca od koje je moglo dosta da se nauči. Krenuli smo da radimo istraživanje koje se bavilo promenama ljudskog ponašanja na radnom mestu, upotrebom mobilnih aplikacija. To sada zvuči vrlo Big Brother, ali zaparvo nije, više je da se pomogne ljudima da nauče kako da, bez da im neko sedi nad glavom i maltretira ih, ubace u svoje dnevne dužnosti neke male “sushi size” zadačiće, koje mogu da rade paralelno sa tim. Na primer, ako je kompaniji bitno da sve bude jednostavno taj neko može ujutru da dobije aplikaciju koja kaže: “Treat all your email today to be 140 character or less kaže”. Ti onda imaš podsetnik taj dan da sve treba da bude kraće od 140 i ti svesno razmišljaš o tome. Ne oduzima neko dodatno vreme, jer ćeš odgovarati na mail-ove u toku dana. To je progresivno išlo dalje ka nekim stvarima koje su bile gemifikacija, pošto u Americi postoji gorući problem, naročito u Silicijumskoj dolini, sa tim da je na executives sastancima 80% sobe na telefonima i sluša sa 30% mozga. Poenta je da spuste te telefone i da se fokusiraju i budu prisutni psihički na satanku. To može da se gejmifikuje, tako što se dodele accountancy buddies, koji su tu ne za vreme sastanka nego kada se sve završi da ti kažu: “E digao si telefon, bio si na njemu neko vreme“, čisto da budeš svestan toga i kada ti se dovojno puta ponovi u nekom trenutku ćeš, kada kreneš prema telefonu, pomisliti da ne treba to da radiš. Praktično da istreniraš sebe kroz različiti stvari koje su soft skills u biznisu i da generalno podigneš svoje performanse kao zaposlen. To je baš zamišljeno za korporativnu Ameriku.

Ivan Minić: Za HR-ove. U suštini oni bi na neki način kroz to mogli da unapređuju situaciju.

Lazar Stojković: Tako je. Ali ne čak ni samo za njih, jer tu ima i drugih situacija. Zamisli da si direktor divizije koja ima 10 000 ljudi u nekoj džinovskoj korporaciji i ti ne znaš više od 150 ljudi zove utvojoj diviziji. Ti sediš na vrhu i sedam nivoa ispod tebe se nalazi neki rising star, za koga niko osim njegovih okružujućih kolega ne zna da je on rising star, a tebi baš takav neko treba u zvezdanoj postelji gore pri vrhu. Ovo ti pomaže da identifikuješ takve ljude, jer se pojavljuju ti patterni kroz sve stvari koje sam pričao. Postoji ceo taj tehnološki proizvod koji ti pomaže da kažeš – e tamo 12 ili 15 nivoa ispod mene se nalazi lik koji strašno obećava i kada bismo ga uzeli samo da bude apprentice odnosno šegrt nekome 5 nivoa ispod, on bi sledeće godine bio spreman za unapređenje na poslu, da on bude na tom petu nivou. Mi smo radili test na Berkeley-ui kontrolna grupa i grupa koja je prolazila kroz taj eksperiment je na kraju imala po merenju tih performansi skoro 30% više u odnosu na kontrolnu grupu koja nije prolazila eksperimenti i to je bilo jako interesantno. Sa druge strane u akademskom svetu to je dosta statično. Na odbrani mog mastera na Fakultetu organizacionih nauka, mene su zvali da ostanem asistent i iz istog razloga što nisam ostao na Berkeley-uasistent nisam ni na FON-u, zato što mene suštinski loži pravljenje novih stvari. Start up je okruženje gde ja želim da budem i gde sam navikao da funkcionišem.

Dolazak u Super

Ivan Minić: Izašao si iz akademske zajednice, odustao od pozicije asistenta i krenuo da tražiš posao.

Lazar Stojković: Ono što sam jako brzo identifikovao tu jeste da postoji svo moje prethodno iskustvo koje je bilo vezano za pravljenje različitih kompanija, sporednih projekata koje obično ne pominjem u CV-u, ali ih ima dovoljno i uspešnih i neuspešnih, koji su me puno naučili o različitim stvarima. Sa te strane imao sam osećaj kao da je sve to kliknulo, tako da sam počeo da procenjujem neke mogućnosti koje su mi se otvarale u skladu svim. Daću ti jedan primer: kad sam konačno krenuo da gledam te različite prilike, bio sam fokusiran mahom na startup-e koji su u ranoj fazi razvoja, jer to je okruženje gde se najprirodnije osećam, verujem da najviše mogu da doprinesem, pošto sam ja pre svega generalista. Nisam primarno ni softverski inženjer ni dizajner, menadžer ni bilo šta drugo od stvari koje inače radim. Većinu tih stvari ili volim da radim, ili sam naučio da ih radim zato što sam morao, pa sam otkrio i neko uživanje u tome. Sa te strane startup-i u ranoj fazi su mi sweet spot. Jer sada vodim dizajn u kompaniji „Super“, doći ćemo do toga. Kada sam došao u „Super“, meni je zvanično funkcija bila UX dizajner. Međutim, pored samog crtanja interfejsa, i razgovora sa našim customer-ima takođe radio još 50 drugih stvari: pisao sam Frontend kod, čak sam radio PR sa nekim lokalnim medijima za kompaniju, radio sam recruiting… Startup je kad imaš 5 ljudi i ograničene početne resurse, onda svi doprinose kako znaju. To prethodno iskustvo mi je pomoglo da identifikujem u kom pravcu treba da idem. Jer za dve nedelje se pretvorilo u 15 ponuda za posao. Tu je bilo svačega. Površno gledano bilo je puno sexy biznisa: VR, dronovi, Bitcoin, buzzwords tog vremena, i svi su oni bili primamljivi toliko da odmah poželiš time da se baviš. Sa te strane „Super“ je bio najmanje sexy. Površno gledano: to je neko osiguranje koje pokriva popravke…

Ivan Minić: To ne može da bude interesantno.

Lazar Stojković: Međutim, tu je bio momenat gde se meni upalilo to prethodno iskustvo i krenuo sam ne samo u analiziranje na osnovu toga koliko buzzwords imaš na sajtu, kao opis kompanije, nego bukvalno. Razmišljao sam u smeru da treba da pogledam biznis modele svega toga, kako svaka od tih kompanija funkcioniše. Tad je odjednom gomila vrlo sexy kompanija palo na tom testu. To je meni jako interesantno. Ljudi kažu malo sam lud zbog toga, ali imam bukvalno spreadsheet u kojem track-ujem kako kome ide od tih kompanija, da bih video na kraju da li sam doneo dobru odluku. Samo ću reći da je pola ovih sexy kompanija otišlo van biznisa, ne postoje. Neki od njih su se prodale za sitne pare. Sa te strane gledano, „Super“ je bio okej. Ovde imamo tim koji je interesantan u smislu da je CEO prodao svoj prethodni biznis za 240 miliona dolara u Bostonu, čovek vrlo dobro zna šta radi. Vodio je portfolio nekih 90 patenata u toj kompaniji, imao je veći tržišni udeo od Google-a, na tržištu mobilnog oglašavanja, u to vreme. Tako da imamo nekog sa iskustvom. Ostatak ekipe je isto bio vrlo prekaljen. Na svoj način, recimo, CMO je prodala svoj prethodni biznis Dizniju, itd. Imamo to i imamo jedno tržište koje je u Americi u tom trenutku, a i danas, sa izuzetkom „Supera“. Postoji jedna industrija koja je jako profitabilna – home warranty, ali istovremeno je užasno toksična u smislu da te osiguravajuće kuće koje su napravile pre 50 godina nešto što štampa pare, nudi jezivo korisničko iskustvo. Toliko jezivo da ih ljudi mrze više od banaka i aviokompanija.

Ivan Minić: Nije lako.

Lazar Stojković: Da. Odjednom svi ti neki problemi i komplikacije s kojima su ih oni suočavali. Moraš da zoveš telefonom, čekaš dva i po sata da ti se neko javi, jer je to prosečno vreme u Home warranty industriji – čekanje customer service-a. Zatim čekanje dve, tri nedelje da ti neko popravi nešto, pa jeziva iskustva s tim popravkama, puno prevare, slanje dokumenata faksom i slične horor priče. Za sve te stvari Super je imao ideju. On ima samo Power point deck u tom trenutku. postojala je tad samo ideja da ćemo mi to da radimo na drugi način, da sve prepakujemo kao što treba da izgleda u 21. veku. Nema šta da se ganjaš sa formularilma, sve je digitalno. Kad ti dolazi majstor, imaš mapu sa malim kamionetom koji ide prema tebi, kompletna komunikacija može da se odigrava preko 10 različitih kanala. Postoje i mobilne aplikacije, web aplikacije, preko društvenih mreža, sve. Mi smo njima svaki pain point koji smo identifikovali iz home warranty industrije, smo uzeli i razmislili šta mi možemo da uradimo da ljudima stvarno olakšamo život po tom pitanju. Da im to ne bude horor iskustvo, nego nešto što im olakšava život. I plus smo dodali još mnogo nekih servisa koji dodaju dodatnu vrednost, na primer concierge i slično, što je njima otvorilo mogućnosti. Pošto u Americi ima onaj momenat da dok iznajmljuješ stan od nekoga, šta god se pokvari u tom stanu, to je odgovornost tog nekog vlasnika stana. Crkne ti prekidač za struju, nema ti da uzimaš šrafciger, ne. Zoveš vlasnika stana, on je dužan da dođe i da ti zameni, jer ti plaćaš tu uslugu. Onog trenutka kad neko kupi nekretninu, suočava se sa ozbiljnim problemom, što odjednom on postaje taj čovek koji mora da radi sve te stvari, a ljudi nisu spremni na to. I onda prosečno američko domaćinstvo potroši godišnje oko šest hijada dolara samo na te popravke i održavanje. Istovremeno, ako znaš da 60 posto Amerikanaca kada bi morali od nekud da izvade 400 dolara za neki emergency trošak u kešu – ne bi imali. Svi žive na kreditne kartice, na kredit i jasno ti je zašto samo osnovi value proposition home warranty da ti platiš neku pretplatu i znaš da to možeš da budžetiraš svakog meseca. Neće biti situacija da mesecima ne bude ništa, pa odjednom šest hiljada trošak. To ti otvara neke mogućnosti da imaš predvidljiviji život i mnogo glatkiji, bez puno nekih neprijatnih bump-ova. Sa te strane u Super-u osnovna ideja je bila da omogućimo vlasnicima nekretnina da žive u svojim nekretninama kao da rentaju kod nekoga, nečiju tuđu nekretninu. Za sada stvarno mogu da kažem smo uspeli u tome, s obzirom na to da imamo jako zadovoljne korisnike, šalju nam poklone. Tako nešto sam prvi put video.

Ivan Minić: Pričamo zapravo o industriji koja, okej, komercijalno je vrlo uspešna, ali je, sa strane starih velikih osiguravajućih kuća postavljena na način: ti plaćaš subscription, mi hoćemo da pokrijemo trošak, ali ćemo hiljadu i jedan korak da ti postavimo, i na svakom od njih ćemo da ti damo dovljno motivacije da ti odustaneš, jer mi ne želimo da ti trošiš taj novac, zakomplikovaćemo ti. Kad ti crkne klima u nekoj Arizoni ili Teksasu, ili tako negde, ili u Nevadi gde je 50 stepeni, ti ćeš da čekaš 15 dana da se sve to izdešava i ako ti je stvarno frka, u nekom trenutku ćeš kupiti klimu jer ne možeš da izdržiš više, i nećeš potrošiti kredit. Svaki korak je takav da tebi dodatno zakomplikuju uslugu. Sa druge strane, vi ste se postavili ovako: taj čovek plaća neki novac, i vi želite da on bude srećan. A on nije navikao da bude srećan i on je istraumiran i preplašen. Zbog toga ljudi će podeliti svoja negativna iskustva, što uvek i rade, a kada je nešto prošlo ok, neće se izjašnjavati po tom pitanju, a kad nešto prođe wow, to je za njih tako, iako možda nama ne deluje kao da je wow nego da je samo kako treba, naravno da će imati jako dobar pozitivan efekat iza vas.

Lazar Stojković: U srži cela ova priča teče u smislu što je sad veoma popularan ovaj buzzword, digitalna transformacija… Ja mislim da smo mi odličan primer toga šta će da ti se desi ako se ne modernizuješ. Jer oni postoje recimo 50 godina. Te osiguravajuće kuće su iz tradicionalne škole. Imale su svoj biznis model koji je bio super, završavao im je posao, gubili su 50 posto korisnika godišnje. Ljudi bi se skrasili sa nekom kompanijom tek kad promene 4,5 različitih provajdera.

Ivan Minić: I shvataju da su svi isti.

Lazar Stojković: Apsolutno i nemaju druge opcije. Bolje da im pokriju neke pare od tih kvarova nekad, nego ništa. Oni su bili vrlo zadovoljni tako da i nije postojala nikakva inovacija. Ja volim da kažem, pola u šali pola u zbilju, da su oni poslednji put renovirali kad su se krajem 70-ih uveli call centri. Imaju oni sajtove, ali oni ne služe ničemu; pokupe stvari iz svojih štampanih brošura pa zakače na sajt. Mi smo primarno tehnološka kompanija. Imamo dozvole za osiguravača za svaku teritoriju u Americi gde poslujemo, ali suštinski, mi nismo došli iz osiguravajuće kuće. To je opet ona priča kako svaka industrija danas je tehnološka industrija. Mi znamo na šta su ljudi naviknuti, šta vole, kako da im bude lako iskustvo. I kad počinješ od nule, ti možeš onda da napraviš lako ceo taj sistem tako da dinusaurosi sa ove strane izgledaju bukvalno kao dinosaurusi u poređenju s tobom. Imali smo te situacije da neke agencije za nekretnine saradjuju preko 20 godina sa najvećim kompanijama za home warranty u Americi. Ali se mi pojavimo, pri čemu pričamo o kompanijama koje vrede milijarde, a mi smo u tom trenutku mali startup iz San Franciska koji tad vredi oko 20 miliona. David i Golijat. Zatim kad saznaju za nas, ove izbace naglavačke, posle 20 godina saradnje, jer su stavili samo dve liste. S jedne strane mali start up iz San Franciska koji se zove „Super“ nudi ”to, to, to i to“ a legacy kompanija nudi samo ”to i to”. Kada njih pozovu da pitaju: „Jel možete vi to da match-ujete, da im damo šansu pošto sarađujemo već 20 godina?“. A oni kažu: „Nama je biznis model da ne match-ujemo to“. Pa super, nama je biznis model da nam korisnici budu srećni, doviđenja. Ja imam neku svoju teoriju zašto se oni ne modernizuju, što je opet jedna upozoravajuća priča za velike kompanije generalno, a to je što puno velikih home warranty kompanija su u vlasništvu javno listirane kompanije na berzi u Americi, koja se zove Service Master. I baš zbog toga na berzi postoje očekivanja Wall Street-a od nje koliko će svakog kvartala da donese po akciji, dividendi, profita, svega toga. Oni moraju da imaju predvidivo poslovanje. Oni su našli ultimativno predvidivo poslovanje, 50 godina se ništa nije menjalo, sve je isto. Dok se nije pojavio neki „Super“ i sad im pravimo probleme gde god se pojavimo zato što ljudi jednom kad vide ovo kako izgleda kod nas, dovlače nam svoje prijatelje, rodbinu i kažu: „Moraš kod njih“. Brzo rastemo i imamo sve pozitivne stvari rasta i one negativne u smislu da puno dodajemo novih ljudi, sa strane korisnika, pa onda moramo da dodajemo puno novih ljudi sa strane organizacije, pa te ljude treba on-board-ovati. Međutim, tu smo našli rešenje. Krenuo sam sa pravljenjem product development i product design timova u Beogradu. Tako da firma sad stoji na dve noge: u San Francisku i Beogradu. U San Francisku se nalazi menadžment, customer service, marketing, par softverskih inženjera i sedi menadžment sa izuzetkom mene i još jednog dečka koji je u Njujorku. To je San Francisko. U Beogradu se, sa druge strane, nalaze programeri, product menadžeri, dizajneri, data scientist itd. Uspeli smo da napravimo najbolje od oba sveta. Ljudi ovde u ekosistemu imaju prilike da vide kako raditi za kompaniju Silicijumske doline koja užasno brzo raste, i postoje velika očekivanja od nje. Naši investitori su investirali u Uber, Oculus, AirBnB, u gomilu drugih kompanija. Ali oni imaju želju isto kao i mi, da se Super upiše u red istih veličina tih kompanija. To je jako dobra prilika. Ja razmišljam u tom smeru da bih podigao kvalitet lokalne scene, insistirao od prvog dana da svako ko je zaposlen, ko radi za Super u Beogradu, da ima opciju na akciju – stock actions. Praktično je on manjinski vlasnik u nekom delu kompanije. A kada jednog dana bude bio exit, neće da bude žurka samo na obali Pacifika, nego će da bude i ovde.

Ivan Minić: Na Adi.

Lazar Stojković: I live stream-ovaćemo ovde na video bimovima.

Ivan Minić: Jedan posebno interesantan aspekt cele priče je zapravo kako ti približiš ljudima koji funkcionišu u Silicijumskoj dolini da zapravo i te neke prilično zahtevne ozbiljne, kompleksne stvari mogu da se outsource-uju u neku tamo Srbiju za koju realno niko ne zna.

Lazar Stojković: Za početak nije baš da niko ne zna. To je nešto što se menja. Ranije je bilo drugačije. Kad sam se preselio, dok stvarno ničega nije bilo ovde, niko nije znao. Priča je išla: „Odakle si? – Serbia. – Aha, it’s cold there. – Not Siberia, Serbia.“ Dobiješ bledo gledanje. Pa im objasniš da je to istočno od Italije, severno od Grčke. Plus ima još jedna stvar na kojoj puno insistiram: kada imam komunikaciju sa Amerikancima, i generalno sa ljudima iz bilo koje druge zemlje, što se tiče srpskog ekosistema uvek se trudim da im objasnim da je ovo jedan interesantan ekosistem zbog tih i tih razloga, u južnoj Evropi, a ne u istočnoj Evropi. Jer prvo to je jedno od najgorih stvari koje su se primile ovde, nažalost i u medijima, da smo mi neka istočna Evropa. Nismo. Mi kad pogledamo mapu Ujedinjenih nacija, geošema za Evropu, kompletna jugoistočna Evropa zajedno sa Albanijom, Grčkom, Italijom, Španijom i Portugalom, Andorom i Vatikanom, San Marinom, sve je to grupisano kao južna Evropa. Suštinski mi smo to. Imam gomilu argumenata po pitanju temperamenta isl. Mi kada kažemo to nekome, da je ipak južna Evropa, Amerikanac ima potpuno drugačiju asocijaciju nego ako mu kažeš istočna Evropa.

Ivan Minić: Ako mu kažeš bilo šta istočno.

Lazar Stojković: Okej, da. Osim istočna obala. U suštini zamišlja odmah: ruska mafija, celi gradovi sivih blokova.

Ivan Minić: Sediš sa medvedom i piješ vodku.

Lazar Stojković: E bravo, baš tako. Ako im kažeš južna Evropa, onda je asocijacija: vespa, Mediteran, la bella vitta, Italija.

Ivan Minić: Dobra pica.

Lazar Stojković: To. I onda je mnogo lakše da iskomuniciraš. Stvari za koje se ljudi obično hvataju kada promovišu Beograd: ovde je dobar noćni život, jer im se to onda nekako uklapa sve. Ovako kad je bilo drugačije, mi im objasnimo da istočna Evropa počinje na našim istočnim granicama, mi nismo bili deo Sovjetskog saveza. Mi smo bili neki mutantni specijalni slučaj, koji ima specijalne veze i sa jednima i sa drugima, ali zvanično bila je nezavisna zemlja. Zatim, ako se baš znamo i ako nije neka površna priča, kad im pokažem i mapu, za vreme hladnog rata koje su sve bile neutralne zemlje i kako je to sve izgledalo, to sve njima počinje da ima nekog smisla. Ali što se tiče samog ekosistema, puno stvari je počelo da se menja. Recimo, kada smo počinjali Super, naša prva kancelarija je bila da smo bili podstanari u jednom Dev shop-u u San Francisku. Posle toga kako smo malo uznapredovali, počeli da imamo neki traction, odlučili smo se da se osamostalimo. Iznajmili smo deo kancelarije jedne kompanije za video igre, neki buđav ćošak koji njima nije trebao, a nama je tad bio savršen, za male troškove, pošto je San Francisko jako skup. Meni je bilo potpuno fascinantno da, kad sam se upoznavao sa tim tipom koji je glavni u toj kompaniji za video igre, on je iz Britanije, živi u Americi tipa 20 godina i kaže: „Odakle si?“ Ja kažem: „Beograd, Srbija, verovatno ne znaš ništa“. A on: „A ne, znam ja sve, ja sarađujem sa Nordeus-om“. A taj lik je producirao gomilu nekih hitova od igara, i svako malo je u Beogradu, koliko sam razumeo. Ima iznenađujuće puno ljudi koji opet kao i freelanceri rade za kompanije Silicijumske doline. Ili je totalni hit or miss. Ili pojma nemaju gde smo, ili su u fazonu: „Tamo se dešavaju neke zanimljive stvari, tamo su ljudi koji imaju dobro obrazovanje i rade odlično poslove“. Sa te strane gledano zavisi sa kim pričaš, koliko je lako ili teško približiti mu dodatno neke stvari. Primer koji volim da prepričam je sledeći: moj jako dobar prijatelj iz 500 startups, gde sam mentor, (a on više nije tamo danas), kad je prvi put dolazio u Beograd, ja sam ga pitao: „Šta ti zamišljaš kad ti kažem Srbija, šta je tebi u glavi i koja je to slika koju ti imaš?“

Ivan Minić: Pad crnog jastreba.

Lazar Stojković: On me je pitao jel mogu da budem otvoren skroz? I kaže: „Spaljene ruševine, crni Toyota pickup truck-ovi kroz sve to, klinci mašu kalašnjikovima i nose bandane šarene“. Rekoh mu: „Kako ćeš se ti iznenaditi kad dođeš“. I došao je, zaljubio se u Beograd, bio je kasnije još par puta. On je neko ko mi je prototip toga koliko je njima eye opening kad dođu ovde. Ovde je scena u poređenju sa Silicon valley drastično manja naravno, i u mnogo ranijoj fazi razvoja. Ali gledajući u poslednjih sedam godina, naročito od kad sam otišao, današnja dijaspora nije ona stara dijaspora, u smislu ona je dolazila jednom u 10, 20 godina, pa je to svima doživljaj i njima i njihovoj porodici, rođacima. A mi u tehnologiji imamo tu mogućnost i fleksibilnost da većina nas dođe kada god nam se dolazi. Ja sam u Srbiji između dva do pet puta godišnje, zavisi koliko mi se dolazi, koliko mi se ostaje koji put i suštinski imam tu neku formu privilegije da nisam izložen možda nekim svakodnevnim negativnostima kojih ovde ima dosta, nažalost. A, s druge strane, mogu da sagledam u tim snap shot-ovima u toku godine šta se pomerilo, od ove faze do one faze. To mi je potpuno jedna fascinantna stvar, plastično mi omogućava da vidim sve to. Kad gledate statistike vidite da srpska tehnološka industrija raste po stopi od 25 posto u zadnjih 15 godina. I to sad deluje kao da je nemoguće: outperformuje američku berzu u zadnjih 15 godina. Međutim zaista je tako, u poređenju sa onim dok sam živeo ovde gde nije bilo ničega. Sada se ta situacija dramatično promenila i još će se menjati, jer mislim da je došlo do te tačke point of no return. To sad ima neki svoj život i ide dalje. Sa te strane gledano isto mislim da ljudi koji rade u tehnologiji ovde sve više uviđaju prednosti tog povezivanja sa najrazvijenijim ekosistemom na svetu za tehnlogiju: zalivska oblast San Franciska. I generalno saradnja sa inostranstvom, izbegavanje izolacije koja je dugo nažalost bila prisutna, sve je to nešto što će se samo više širiti. Širiće se u smislu otvaranja nekih R&D centara u Srbiji i što se tiče kvaliteta toga da neki ljudi koji će možda proći poslovnu školu ili slično, kroz neke različite strane tehnološke kompanije, pri čemu ne mislim na džinove koji su listirani na berzi SAP; Microsoft i to. Pre svega mislim na startup-e, ti ljudi će videti kako se „kobasica pravi“. I neko od njih će reći: „Ovo znam bolje da uradim nego neki X odakle god“. Pa će skupiti ortake i reći: „Pravimo startup“. Mislim da je to nešto što će dramatično obogatiti i oplemeniti ekosistem u sledećoj fazi, jer odjednom gomila ljudi će postati svesni nekih mogućnosti za koje ranije nisu znali uopšte da postoje. Hajde da ne računam tebe i mene, mi smo dinosaurusi, ali dobro se držimo.

Ivan Minić: Bolje nego dinosaurusi.

Lazar Stojković: Apsolutno. Ali neki novi klinci nisu opterećeni tim prethodnim pričama, da oni odrastaju mentalno u mentalnom odelu da startup-i funkcionišu na isti način, kako funkcionišu u Silicon Valley. Mi smo morali ranije da se dovijamo na neke načine, što nam je opet obogatilo iskustvo. Međutim, ovo sada njima omogućava da istoremeno lakše komuniciraju sa ljudima u inostranstvu i da lakše imaju tu povratnu spregu, što onda kasnije se pretvara takođe u to da će lakše i bolje razumeti kakav prozvod da prave, kome da ga prodaju, itd.

Serbian entrepreneurs

Ivan Minić: Jedna od stvari u koje si uključen je upravo napravljena sa ciljem da se u svim tim kontaktima ljudima pomogne, i da se malo skrati i pojednostavi put, dati neke informacije i sve ostalo. To je projekat „Serbian entrepreneurs“. O čemu se radi, kad je to počelo, u kojoj fazi je to sad i šta je to nešto što vi radite?

Lazar Stojković: Serbian entrepreneurs je počeo pre par godina kao projekat. Počeo je tako što se desetak nas u San Francisku, na inicijativu sadašnjeg predsednika organizacije – Tihomira Bajića, skupilo, i svako od nas je bio uspešan u svom sektoru. To je bio miks ljudi gde je bilo startup preduzetnika, ljudi koji su bili na nekim ključnim pozicijama po različitim startup-ima, investitori, dosta šareno. Mi smo krenuli da razmišljamo od toga šta ako bismo napravili jednu kvalitetno selektovanu, izabranu ekipu koja bi mogla za početak da se upozna, jer većina nas se nije znala. Znali smo se preko nekoga, da neko tamo postoji.

Ivan Minić: Znali ste se preko Linkedin-a.

Lazar Stojković: Bukvalno. Odatle se polako rodila ta inicijativa da mi napravimo organizaciju koja bi pomagala i podržavala preduzetnike srpskog porekla, bez obzira da li je neko jako emigrirao pre sedam godina, ili je to neko ko je druga generacija emigranata, ko možda nikada nije bio u Srbiji, ne govori srpski, ali ima srpsko ime, ide u srpsku crkvu tamo. Sa te strane gledano, naša je ideja bila da napravimo nešto što će biti ta mreža. I za početak, iako smo na inicijalnom sastanku imali ljude koji su bili iz drugih delova Amerike, najviše zainteresovanih je bilo iz San Franciska, tako da smo tamo i počeli. U startu smo odlučili da ovo treba da bude jedna velika kuća sa puno soba, tako da svako može da se nađe. Neko ko je tu 30 godina, ko možda nije ni bio u Srbiji, i iz bilo kog razloga nema prirodnu vezu ka Srbiji u smislu da se povezuje za nešto, ali mu je jako bitno da ima pristup određenim ljudima unutar samog ekosistema u Silicijumskoj dolini, koje možda ne poznaje direktno – on će se baviti samo tim delom posla. Opet ima ljudi koji su, kao ja, zainteresovani da prave te mostove između Silicijumske doline i srpskog tehnološkog ekosistema. Mi se bavimo i tim delom i nekim drugim. A neko treći će imati svoje afinitete, neko je tu možda samo zbog druženja, jer hoće da jednom mesečno, jedno veče bude okružen kvalitetnim, pametnim ljudima, čuje pametne stvari, sluša pitch-eve, interna gostujuća predavanja, koja ne može da čuje nigde drugde jer su zatvorenog tipa. To je odatle počelo i onda je polako krenulo da raste dalje. Bilo je ljudi koji nisu iz San Franciska, a bili su na sastanku. Nekoliko njih je iz Njujorka, pa je to bila logična sledeća stanica za otvaranje novog ogranka. Zatim se pojavljuje LA, pa Majami, London. (možda London pa Majami, nisam sad siguran, valjda će mi oprostiti). Onda Berlin i Novi Sad. Tada je polako počelo širenje mreže i odjednom je ono krenulo da daje eksponencijalno više rezultata nego u startu. Tad je to bilo više na nivou onoga da mi prvo formiramo i očvrstimo našu mrežu tamo, a posle toga se pretvorilo i u outreach između različitih ekosistema, zajedničko investiranje u različite stvari. Na primer, neki od naših investitora su investirali u startup-e Nura i Meural. Oba startup-a su osnivači, članovi naše organizacije. Sadašnji CEO Nura-e, Dragan Petrović, je sjajan jedan lik iz Niša. Napravio je najbolje sušalice na svetu koje omogućavaju da se one prilagode vašoj konfiguraciji unutrašnjeg uha. Kad stavite to i upalite muziku na njima, kao da ste prvi put čuli muziku. Meni je to bilo wow. Fantastične su. Kako sam uzeo Nura slušalice, samo sam se zahvalio Bose-u doživotno na saradnji. Ali pored toga postojalo je i gomila drugih akcija. Infrastukturno smo se bavili stvarima kao što je dovođenje Google-a u Srbiju pre dve godine. Iz tog dolaska, koji smo organizovali Branko Perković, finansijski direktor Forty Niners-a , VC i ja. Došlo je do toga da je Google počeo da organizuje Google launchpad u Srbiji, kao direktan rezultat svega. Mi smo ih odveli u Startit i rekli da su oni odlični partneri da rade, organizuju sve na terenu, da to bude njihova akcija zajedno sa vama, i da smo mi tu samo inicijalna kapisla da vas spojimo tu gde postoji ogroman gap koji možda niko ni sa jedne ni sa druge strane neće znati kako da premosti. Mi smo napravili taj mostić i sad vi preuzmite dalje. Google launchpad je održan dva puta prošle godine i koliko čujem bio je jako uspešan. Međutim, istovremeno bavili smo se nekim drugim stvarima. Čuli smo da developeri iz Srbije imaju problem što ne mogu da prodaju preko play store-a, što je meni bilo naročito gadno. Jer razmišljam da se od 2012. ništa nije promenilo. Ne mogu da prodaju svoje aplikacije, nego moraju da otvaraju kompanije po nekim trećim zemljama, pa tamo prave naloge preko tih zemalja, i onda preko njih naplaćuju. Tada smo organizovali sastanak sa premijerkom i njenim timom za IT preduzetništvo i krenuli da rešavamo problem. Ovo je već solidno odmaklo. Ali kao i sve drugo što ima veze sa plaćanjima, u Srbiji to traje dugo. Ja se nadam da će da se reši do kraja ove godine. Zatim smo imali organizaciju inkognito poseta, executive iz drugih velikih tehnoloških kompanija iz Bay Area, koji su dolazili i upoznavali se sa ekosistemom, iz različitih motivacija. Neki od njih slično kao Google, da bi videli da li ima smisla uopšte otvarati, povezivati se sa ovim tržištem. Neki od njih opet jer su planirali određene proizvode ili događaje, koji su vezani za ovo tržište, pa smo mi njima na neki način omogućili jedan VIP behind the scenes look. Omogućili smo im da popričaju sa ključnim ljudima u različitim oblastima, koji mogu da im kažu da trenutno u ovoj oblasti smo ovde, ovde ima još puno da se radi, ovde kidamo itd. Opet imamo i dosta drugih stvari tamo. Recimo, sama mreža baš zbog toga što je bogata ljudima iz različitih lokacija. Takođe smo radili ono što se popularno zove founder dating – povezivanje founder-a koji se ne poznaju, da bi oni zajedno pokrenuli nešto. Na primer, kompanija Alchemy cloud nastala je tako što su se spojili ljudi. Sa jedne strane, Saša Novaković iz San Franciska, koja ne govori srpski i nikad nije bila u Srbiji pre toga, a bila je CEO startup-a koji mislim da se zove TIZE. I sa druge strane Marko Gaćeša u Novom Sadu, koji je imao svoj tim developera. Njegov startup se zvao dryTools. Saša je imala odlične biznis veze tamo. Oni su uradili joint ventures i sad Saša donosi sve benefite poznavanja američkog poslovnog sistema i uopšte klijenata i direktne komunikacije sa nekim ko komunicira na način na koji su oni nakvikli. Marko dovodi odličan inženjerski talenat i puno godina iskustva. Međutim, i sama ta predavanja koja imamo na našim sastancima, ona su jako kvalitetna jer imamo zanimljive likove. Na stranu što dovodimo neke ljude koji su imali exite u nivoima nekoliko stotina miliona dolara. Na primer, Stefan Stokić je najmlađi CEO koji je ikada primljen u Y Combinator, imao je 16 ili 17 godina. On je našao cofounder-a koji je isto bio maloletan, u Kanadi, Vankuveru. Njih dvojica su napravili neku svoju kompaniju koju su pitch-ovali YC. Oni su se oduševili u smislu da su super i talentovani klinci. Ali pošto su bili maloletni, nisu mogli čak ni sami da sednu na avion da lete za San Francisko, pa su morali roditelji sa njima. To je fantastično jer pokazuje široki raspon da Serbian entrepreneurs nije pravljen nužno za jedan fotomodel ljudi, nego za uopšte pomaganje i uzgajanje te globalne startup mreže srpskih preduzetnika i ljudi koji su vezani za ekosistem. Nama je 90, 95 posto ljudi u mreži iz tehnološke industrije, logično. Imamo neke ljude koji nisu. Ono što mi je interesantno je da oni koji nisu, sada prave korake da se prebace u tehnološku industriju, ili kroz neke procese koji bi se danas okarakterisali kao digitalna transformacija njihovih biznisa. U jednom slučaju, na primer kroz vrlo (ne znam dokle je stigao projekat pa ne smem ništa da pričam) interesantan model primene novih tehnologija, u nečemu što je percepirano kao vrlo starinska industrija. Serbian entrepreneurs je mnogo stvari za mnogo ljudi. Ono što se trudimo jeste to da, pre svega, kao jedna neprofitna mreža dajemo vrednost što ljudima koji su članovi organizacije, što različitim ekosistemima u kojima smo prisutni, što, u krajnjoj liniji, celom svetu, na neki način.

Ivan Minić: Za kraj bih voleo da, pošto si mi dao dobar šlagvort u ovom prethodnom delu, da napraviš jedan presek i da daš neke savete ljudima koji razmišljaju o tome da možda odavde prave neki proizvod koji bi bio globalno prisutan. Ili možda ne globalno, ali bi targetirao Ameriku i Kanadu i najrazvijenija tržišta. Nemamo mnogo uspešnih priča, imamo sjajne rezultate kao zemlja za outsourcing, ali nemamo mnogo proizvoda koji su završili tamo gde bi trebalo. I negde mi se čini da tu postoji jedan vrlo ustaljen model zašto se to dešava, patern zašto je baš tako.

Lazar Stojković: Zašto? Baš me zanima koje je tvoje mišljenje na tu temu?

Ivan Minić: Zato što mislim da prvo ne poznaju tržište kome se obraćaju, i ne urade to na pravi način. Drugo, previše se oslanjaju na sopstveni i utisak orkuženja. Pričali smo ranije o tome da ne treba da napraviš savršeno ispoliran proizvod koji nikome ne treba. Treba da napraviš nešto što će nekoga da zainteresuje, što ne mora da bude ispolirano, a ti ćeš ispolirati u skladu sa interesima i potrebama neke druge strane. Ovde nismo navikli da radimo na taj način. I obično kad si outsourcing partner, ti dobiješ šta treba da napraviš i kad razmišljaš o svom prozvodu isto razmišljaš da treba da imaš nešto od A do Z šta treba da napraviš. I dok ne dođe do Z, to niko niti treba da vidi, niti proba. To zahteva ogromno vreme, i na kraju si ti napravio nešto što izgleda fantastično, radi fantastično, samo nikome ne treba.

 Lazar Stojković: Jasno. Slažem se sa tvojom procenom, svakako. Naročito jer gledam u fazama kako se razvija ekosistem u Srbiji, a ono što primećujem je takođe da sve više outsourcing firmi počinje da pravi svoje proizvode, ili bar prave neke baby steps u tom pravcu. Ima već dosta uspešnih primera. Ali suštinski prva stvar koju bi bilo ko, ko želi da napravi neki proizvod koji će biti korišćen na tržištu u Americi, bilo gde, treba da čuje ovaj savet: prvi korak je da se razgovara sa ljudima koji su potencijalni korisnici tog proizvoda. Da se vidi šta su njihove potrebe. Veoma mi je drago što u poslednjih nekoliko godina veći deo zajednice zna šta je MVP (minimum viable product). Puno ljudi i dalje ne funkcioniše po tom principu, al su ga bar svesni. Polako, doći će i to. Suština je da se indentifikuje šta je potreba, ona koja je najosnovnija, a šta su stvari bez kojih se može u početku, kao i šta je to što nudi osnovno zrnce vrednosti. Makar to delovalo kao igračka u poređenju sa nečim ultra kompleksnim. To je Klejton Kristensen lepo objasnio u „The innovator’s dilema“. Objasnio je kako se dešavaju sve te disrupcije tradicionalnih ili ustaljenih kompanija u nečemu, tako što nešto počne kao igračka, i oni ga totalno otpišu. Na primer Microsoft je za Google docs, kad se pojavio, rekao: Šta je to, možeš samo da ga menjaš da li je bold ili nije, ne može ovo da se takmiči sa Word-om. Fast forward 15 godina… Sam Google docs izgleda potpuno drugačije što se tiče feature-a, stvari koje on omogućava svojim korisnicima. On je sad već jedan paket koji 1 na 1 može da se takmiči sa bilo čim, plus uz neke unikatne stvari. Međutim, kad smo već pomenuli Google docs, u početku je bilo samo u smislu da se držimo onoga šta je najosnovnija stvar. Ako je to u vezi sa procesorom teksta (word processor), onda treba da otkucam nešto. Ti možeš to da otkucaš, možeš vrlo basic da ga formatiraš i možeš da ga šeruješ sa nekim, što je unikatna i jedinstvena stvar konkretno za taj model. Počinješ od ovoga. Iako dodaješ polako nove stvari, korisnici budu u fazonu: „Ja ne koristim 95 posto Word-a, a plaćam za njega. Prebaciću se na Google docs ili nešto drugo.“ Polako kako se bude investirao taj novac u sve više i više promena, u jednom trenutku će se ljudi koji su iz tradicionalnog sveta, probuditi i shvatiti da je njihova tržišna dominacija nestala, nema ih više. Ili će se dramatično smanjiti njihov tržišni udeo. Ali u korenu toga je razgovor sa korisnicima, identifikacija onoga šta je to što njima zapravo treba. Meni je super ceo taj cunami trend koji se sad dešava, na primer, sa No code aplikacijama. Softverski inženjeri su u današnje vreme najviše uzbuđeni zbog serverless-a, zato što on odjednom omogućava da na vrlo jednostavan i scalable način povezivanjem funkcija vi možete kao lego kockica da pravite aplikacije servisa. Sa druge strane biznis svet i ljudi koji nisu sa tehničke strane, najviše su uzbuđeni zbog no-code pokreta. Servis kao što je Bubble svakom omogućava da može da napravi kompletnu web aplikaciju sa vrlo kompleksnim stvarima tipa two-factor authentication… Kompleksno je za nekog ko ne zna ništa. Tu se pojavljuje i gomila nekih stvari kao što su Airtable-ovi itd. U ranim fazama, kada se razgovara sa korisnicima i kada se testira neka ideja, u dosta slučajeva čak nije ni potrebno praviti MVP. Njega jeste potrebno praviti, ali ne u onom smislu kako oni zamišljaju, a to je ovako: „Sad ćemo da napravimo celu aplikaciju.“ Ne. Nekad bukvalno MVP čine: Google Sheets, Google Forms koji je povezan na Airtable i koji nešto radi. Ili to može biti neki od drugih provajdera za formulare koji imaju podršku i za Stripe, pa mogu nešto i da naplate. Nekad je čak i tako mali setup, koji za jedno popodne može da se napravi, dovoljan da se testira jedna ideja, da se vidi da li uopšte ono ima zube ili nema. I ako nema, da se ne gubi vreme na tome. Čuo sam za dosta priča i ovde a i tamo, koje su takve da ljudi potroše po 6, 8, 10, meseci svog života, i u američkom slušaju i milione dolara gratis uz to, praveći nešto bez da su s bilo kim popričali oko toga. Njima se javila ideja u glavi da je to strava i super.

Ivan Minić: To mora da treba ljudima kao što sam ja.

Lazar Stojković: Zato što sam ja smislio, to je to. Imao sam prilike da pričam sa nekim od takvih timova ovde, dok sam mentorovao startup-e u Srbiji u prošlosti. Veoma je nezahvalno uopšte iskomunicirati sa tim ljudima. Na primer: upoznaš nekoga i on već godinu dana pravi nešto, pri čemu nije ni jednom izašao iz kancelarije da popriča sa nekim da vidi da li to nekome zaista treba, da li je ta forma za koju se on opredelio prava stvar, koju će taj neko prepoznati da njemu rešava problem, i na koji način… Ovo je nešto što je u korenu puno neuspeha startup-a. Ima još jedna stvar koja mislim da je isto, ako ne toliko važna, onda jako blizu. A to je problem distribucije. Obično je to manji problem, ako se opredelite za MVP koji pogađa osnovne stvari i nema previše, što kažu Amerikanci, bells and whistles – nepotrebnih stvari. Sve testirate i polako radite odatle. I uglavnom ispadne ok na kraju. Ali naročito ako se ljudi u startu opredele za perfekcionizam, da će to biti savršeno. Razmišljaju ovako: „Izgledaće da može da dobije 5 Webby nagrada, i svi će mi zavideti, na Dribbble-u će da se šeruje kako se nešto dešava, ili Hacker news da pogledaju kod i da kažu: It’s magnificent,“ što se retko dešava tamo. Problem je što obično kada se na to potroši mnogo vremena, malo se potroši na distribuciju. A ona statistika što 90 posto startup-a propadne, to nije tačno. Zvanična statistika je da malo preko 50 posto propadne. Ali od tih koji propadnu, 90 posto propadne zato što nemaju rešen model distribucije. Kojim kanalima se prodaje tvoj proizvod? Internet dok je bio mali, moglo se ići po principu: Build it and they will come. Danas više ne može to. Možda se desi nekome, ali je on 1 od 10 miliona. Morate da znate ko su vaši korisnici, kako vi komunicirate sa njima, koji su to kanali, koja je cenovna politika za njih, kako ona izgleda. Da li platiš jednom i imaš doživotni pristup, ili je to mesečna pretplata, ili je koji god drugi model. I između svih tih stvari ako ste dobro pogodili MVP i isfrizirali ga u pravcu u kom treba da ide i razmišljate pametno o distribuciji, tu ste već ispred 90 posto startup-a koji nemaju sreću da prežive malo duže od par godina. Ponestane funding-a i to je to. Ovo je dosta žilav model. S jedne strane je naporan jer bez obzira da li ste podigli pare od investitora ili ne, stavlja vas u rovove da vi morate da pričate sa tim korisnicima i kad su srećni i kad su nesrećni. Kad su nesrećni oni će vam staviti do znanja da je to najgora stvar koju su oni ikad koristili itd. Ali poenta je da je to sve neki feedback koji može da se ubaci u ceo feedback cycle, i da se nešto radi na konto toga što će unaprediti taj prizvod, rešiti taj problem za njih, itd.

Ivan Minić: U suštini nije samo stvar u tome da to što praviš treba nekome i da nečemu služi, nego treba da napraviš i okolnost da taj neko kome treba sazna za to, što je ovde jako jeftino i jednostavno, ali tamo uopšte nije.

Lazar Stojković: Da se nadovežem na ono što si pitao: kako neko ko je odavde, pravi za tamo? Moj prvi savet bi bio ako je ikako moguće, po stepenu od najboljeg scenarija do najgoreg, najbolji scenario je da nađe partnera u Americi koji ima duboke veze u toj industriji. I drago mi je što vidim da sve više ima primera. Ljudi su ok, mi možemo da napravimo šta god od proizvoda, a onda nađu partnera koji može da im završi sve u toj industriji tamo. To je ta magična spojka koja završava posao. Ako to ne postoji kao opcija iz bilo kog razloga, druga opcija je: spakuj se na tri meseca u Ameriku, i pričaj sa potencijalnim korisnicima tamo. To sam viđao u San Francisku, što se tiče dolazaka domaćih kompanija, tehnoloških, na stranu outsourcing kompanija koje sve imaju istu žvaku: dođu urade ekspediciju, provozaju od SF do LA, pitch-uju gomilu klijenata. Ali u krajnjoj liniji to je i njihov posao. Što se tiče samih startup-a ili kompanija koje imaju projekte i  potencijal da postanu startup-i, oni sve češće dolaze tamo i razgovaraju sa potencijalnim klijentima. Žele da vide da li je dobro to što razmišljaju o pravilu i što su počeli da prave tačno ono što ispunjava potrebe tih ljudi. Znaju da ako pogodiš tačnu žicu, u puno slučajeva će ljudi reći: „Platiću vam vaše troškove da završite proizvod, zato što meni to treba, a ono ne postoji trenutno“. Ovakva zlatna žica kad se ubode, idealni je scenario. A čak i kad se ne ubode, ako se ubodu osnovni delovi šta se očekuje, koje su alternative trenutno, kako se korisnici snalaze bez ičega, to opet ima jednu ogromnu vrednost. Postoji bezbroj zlatnih rudnika za to istraživanje, ako neko nema novca da ode u Ameriku na to ili ne želi iz bilo kog razloga ili postoji neka druga objektivna prepreka tu je Reddit i zilion drugih kanala gde ljudi mogu da vide i istestiraju da li nešto funkcioniše. To može da bude na nivou Kickstarter-a. Pomenuo sam Nura slušalice Dragonove, on sada živi u Australiji tako da ćemo i tamo morati da pravimo ogranak. 🙂 Oni su imali prototip za slušalice i testirali su da li postoji interesovanje za tako nešto na Kickstarteru. Izlašli su na Kickstarter i kao – ok mi imamo ovo i hoćemo da pravimo prvi production run. Digli su 2,6 miliona dolara na Kickstater-u i odgovor je bio resounding yes, ok hoćemo. Postoji puno tih različitih modela kako to da se testira. Treba izaći u zajednicu i pričati sa ljudima. Ima puno pametnih ljudi u tehnološkoj zajednici u Srbiji i nema razloga da se ne dobije neki feedback. Ima puno naših ljudi i u dijaspori u krajnjoj liniji Serbian entrepreneurs je otvoren da daje feedback gde to ima smislia, gde identifikujemo da možemo da pružimo neku vrednost. Imamo formular za to, daću ti URL, pa možeš da ga ubaciš dole u opis klipa. Suštinski jako je važno komunicirati o tome i imati otvoreni stav. Ima slučajeva da neki ljudi, koji dolaze na vrlo pedigriran način i od kojih se očekuje da imaju određena znanja što se tiče industrije u koju su se uputili, traže moj savet vezano za neki prozivod koji spremaju. Ja im kažem da hoću da im dam neki feedback i da mi pošalju pitch deck, a oni mi onda kažu da moram prvo da potpišem NDA- Non-disclosure agreement, da bi im dao savet, to su potpuno besmislene stvari. To su te dečije bolesti ovdašnjeg eko sistema, zbog toga što je tako rano u poređenju sa Silicijumskom dolinom i raznim mestima i ljudi još uvek nisu preboleli to i niko im nije rekao da to je glupost i da to ne treba da rade. Ja sam vrlo bio eksplicitan i sada znaju i nadam se da su naučili da ne treba to da rade. Jer u Silicijumskoj dolini, ako odete kod bilo kog VC-a i kažete: „Ja hoću da vas pitch-ujem sada za naš novi projekat i hoćemo da uzmemo pare od vas, ali da mi prvo potpišete papir da nećete nikome ništa da kažete”. Svet tako ne funkcioniše, naročito sa investitorima, jer oni vide 15, 20, 30 projekata i jednostavno ne postoji nikakva garancija na svetu da tog meseca mu neće doći još 3 start up-a koji imaju potpuno istu ideju, do koje su potpuno nezavisno došli razmišljanjem ili istraživanjem. Kako će on da dokaže da nije nešto nekome pričao. Ljudi se ne upuštaju u te stvari, plus vezano za onu gradacionu skalu, ti sa NDA sam sebi stavljaš rampu na neki način, jer ograničavaš protok informacija ka drugim ljudima. Neće oni da ti ukradu ideju jer je to je tvoja ideja, ti imaš energiju i želju da to praviš i ostvariš. Drugima ljudima može to da bude interesantno, ali puno informacija nam svaki dan prolazi i jednostavno ne zanima me jer svako ima svoje priče u kojima je.

Ivan Minić: Nemaš na kraju dana ni taj drive, nije to tvoj projekat

Lazar Stojković:Bukvalno to i mislim da još uvek ima ljudi koji ne razumeju i pristupaju tome kao da će neko da ima ukrade. Ne treba to tako da gledaš, jer neko će ti reći nešto što će ti možda doći korisno u smislu: „Ok ja zapravo imam kuma koji radi u toj industriji i ovaj deo si potpuno promašio zato i zato“ i ti ćeš možda da završiš na sastanku sa tim kumom. Meni je tu primer recimo, da se vratimo ma Touche solutions, kada sam radio izloge osetljive na dodir. Imao ogroman problem scale-ovanjemreže za tehničko održavanje, jer ako se pokvari vrlo je skupo bilo rešenje, a kupac mi je na primer u Banja Luci, nije scaleble da neko sedne i doveze se do tamo, popravi i vrati se. Bio otvoren u komunikaciji oko toga šta nam je proizvod, koji su problemi i kako da ih prevaziđemo. Čak i u toj nekoj prenatalnoj tehnološkoj zajednici ovde, ja sam upoznao na golf akademiji lika čiji kum je bio nešto i koji je bio povezan dalje sa nekim i prateći ceo taj lanac sa kojima sam ja otvoreno razgovarao o izazovu koji sam imao u tom trenutku, na kraju je to rezultiralo time što sam potpisao ugovor sa Enegroprojektom i Energodatom, da oni to servisiraju pošto imaju prisustvo na svim tim tržištima. Napravili smo ceo model koji je bio, ja bih rekao, toliko zanimljiv da je ne kraju prekriveno u jednoj studiji slučaja koji je izdao najveći izdavač studija slučaja na svetu Emerald iz UK. Sa te strane gledano,jako je važno biti transparentan i otvoren jer ništa što neko danas smisli nije originalno. Previše nas ima na planeti i nema smisla da nešto treba da smanjujemo. Ima nas puno, puno ljudi razmišlja, preko 50 % je povezano na internet. Tu je milijarde iskustava, ideja i svega i šanse da ste vi uboli nešto što niko drugi nikada nigde nije smislio stvarno su nula. Sa druge strane možete da ubacite taj kolaborativni momenat i dobijete sve benefite toga da vam drugi ljudi pomognu oko toga umesto da se učaurite u svoju kutiju i da posle godinu i po dana rada na nečemu shvatite da jednostavno ‘nema zube’, niko na tržištu neće da kupi. Čuju se cvrčci kada se to uradi launch. Zbog toga je važno pričati drugim ljudima.

Ivan Minić: Lazare hvala ti na gostovanju.

Lazar Stojković: Hvala tebi.

Ivan Minić: Ono što isto možemo da najavimo je da Super u narednom periodu širi svoje poslovanje u Srbiji i da ćete tražiti neke sjajne ljude. Ljudi su imali prilike da čuju kako zapravo cela priča funkcioniše, pa neka prate ako im je to interesantno. Slušaoci i gledaoci hvala vam na pažnji i kao i dosada molim vas da svoje komentare, ideje i sugestije ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama ili da nam pišete preko sjata. Hvala još jednom.

Ako ste osnivač startup kompanije u Srbiji i zainteresovani ste da stupite u kontakt sa organizacijom Serbian entrepreneurs u Silicijumskoj dolini, to možete učiniti preko linka: http://bit.ly/2NKETE8 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Lazar Stojković

Lazar Stojković je serijski preduzetnik rođen u Beogradu, a danas živi u Los Anđelesu. Prvi posao pokrenuo je po završetku studija grafičkog dizajna, a u pitanju je bio startup za online prodaju igračaka za decu. Nakon toga je pokrenuo proizvodnju interaktivnih izloga, a bio je i jedan od osnivača i partnera u Wannabe Magazinu.

2012. godine odlazi za Ameriku želeći da proširi svoja iskustva i znanja. Tada je upisao master studije na UC Berkeley School of Information i zapao za oko profesoru Mortenu Hansenu, svetski poznatom stručnjaku za menadžment sa kojim je započeo rad na istraživanju aplikacija za promenu ponašanja ljudi na radnom mestu.

Svoj preduzetnički duh nastavio je ulaskom u kompaniju “Super” na samim njenim počecima. Ovaj startap iz San Franciska, koji je krenuo oštrom uzlaznom putanjom, donosi revoluciju američkim vlasnicima nekretnina, koji su do sada imali noćnu moru sa osiguranjem i održavanjem uređaja i sistema.

Paralelno počeo je da radi kao mentor u 500 Startups, najvećem svetskom akceleratoru, kao i u VC fondu za startape. Pored svega Lazar je suosnivač i član Upravnog odbora Serbian Enterpreneurs, biznis mreže koja okuplja startap preduzetnike i investitore srpskog porekla i pruža svesrdnu podršku srpskim startapovima širom sveta.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Share This