Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobrodošli u 23. epizodu. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je moj dragi prijatelj Miroslav Varga. Gospodine Varga, ko ste Vi i čime se bavite?

Miroslav Varga: Najkraće rečeno ja sam mašinski inženjer koji je u jednoj fazi svog života zalutao u internet. Računala sam volio od kad sam ih vidio. Od prvog ZX81 koji je bio za nas tada domet, zatim naša Orao računala, a i posle kad je došao Komodorac. Naprosto sve to je fascinantno uvjek meni bilo. Zašto sam u tom poslu? Zato što sam iz svih biših poslova koje sam radio uvjek trebao nešto što se zove pomoć u prodaji. I odjednom kad sam vidio ovo, rekao sam „to nije pomoć, to je prodaja“. I to me naprosto uvuklo. Do te mjere me uvuklo, da me ne pušta već 10 godina. Mislim da sam narkoman da bih se prije skinuo, nego sa ovog posla.

Ivan Minić: Na svim stručnim skupovima uglavnom ste među predavačima koji privlače najveću pažnju, upravo zbog načina na koji pričate o svemu tome, a to je da uvek ljudima pokušavate da pronađete neke najprihvatljivije primere i da im držite konstantnu pažnju nekim stvarima koje, naizgled, možda deluju zabavno i smešno, ali su zapravo veoma bitne i pokazuju neke prilično ozbiljne poente u celoj priči.

Miroslav Varga: Hvala Ivane, istina je. Ustvari, napravio sam možda jednu grešku. Prvo bih pozdravio sve one koji će odvojiti vrijeme da ovo poslušaju, da ih pozdravim i kažem da je ovo jedan od najboljih podcast-a na Balkanu sigurno, jer slušam ih i u svijetu i u regiji. Ako kažem da je ovo jedan od tri koje slušam, onda možda to govori o razini kvaliteta i zanimljivosti gostiju. Ono što je bitno i što sam naučio kroz svoju karijeru i to još od škole jeste ako čovek ne zna jednostavno objasniti ono što je suština i bit nekakve složene teme, onda on to ne razumije.A ljudi koji ne razumiju, obično se onda počnu zavlačit u nekakve komplicirane i teške i velike fraze, velike stvari, i objašnjavaju to na način da ni njemu, a ni polaznicima nije jasno šta je htio reći. Činjenica je da su ti alati kompleksni. Neću reć da su oni nesavladivi ili teški. Kompleksni su zato što su to razvijali iznženjeri u Google-u koji, recimo, nisu uspili napraviti društvenu mrežu. Google plus su ugasili. Inženjeri nisu social, inženjeri nemaju taj fine tuning soft touch. Kad god inženjeri nešto rade, oni gledaju da bude digitalno više manje: ili se most srušio ili se nije srušio, ili ti prodaja ide, ili ti prodaja ne ide, ili znaš ili ne znaš. Ako ne znaš – idi uči, ako znaš – idi radi. Za općeniti problem kod nas bih ispričao jednu anegdotu. Školstvo je zaspalo. I ne postoji ne ovdje, ne u Hrvatskoj, ne u Njemačkoj, nigdje na svijetu praktički ne postoji jedna kvalitetna institucija na razini fakulteta ili nekakve više škole, koja se specijalizirala baš samo za upotrebu Googleovih stvari. Jer, ipak je to industrijski standard. Za razliku od recimo od onih ECDL-a koji su se specijalizirali za Microsoft alate. To je nekako ušlo ljudima pod kožu da nam treba Word, Power point, a sve to je već u školama. Za Google alate ne postoji kvalitetna izobrazba, osim jedne. 2011. godine moja kćer se dopisivala sa jednom malom Izraelkom. Kad su bile treći razred u srednjoj školi, one se razmijene. Moja kćer ode u Izrael, a devojčica iz Izraela dođe kod nas. Tad pita ona mene: „Čiko, čime se Vi bavite?“ I pošto ja znam kakvi su u poduzetnici u Hrvatskoj, mislim se šta ću dete gnjavit, i kažem joj: „To ti je nešto na internetu – Google-ovi alati za oglašavanje, gugl AdWords“. Ona odgovori: „Google AdWords, pa to nam je najdraži predmet u školi“. Tad sam, ustvari, vidio gdje je problem. Tamo ljudi kad izlaze iz škole, nisu možda eksperti, ali točno znaju o čemu pričaju. Razumiju logiku, metodologiju, mogućnosti sustava koje možda nisu nikad istestirali, ali im je netko to sve ljepo sistematski pojasnio, obrazložio. Tu mislim da je najveći propust u cijelom svijetu, praktički i kod nas. Pošto u školama ne uče djecu kako da uspješno iskoriste ono što je danas dostupno u digitali, jer su svi manje više digitalni. Koje god dijete pogledaš na ulici ono nešto surfa, nešto radi. A kad bi mu neko pokazao kako od toga pare napravit, vjerovatno bi i djeca bila sretnija i perspektiva bolja. Ali je ovako školstvo zaspalo, i fakulteti su dobrim djelom zaspali. Ne znam kako je u Srbiji, ali ne mislim da je puno dalje. Činjenica je da u Hrvatskojoj treba dvije godine da se kurikulum promijeni, da se usvoji neki drugi, a dvije godine u ovom poslu je ludo. Dvije godine je trajao hype oko Blu ray discs-a. Izlazili su na tržište i propali, a da još nisu ni stigli do nas. Tako da nekad kad mi kažu da mi kasnimo, nije to možda ni loše. Jer do nas dođe samo ono što je preživilo test tržišta, test vremena. Ista je bila, ili vrlo slična priča, ko se sjeća, mi je se stariji sigurno sjećamo: VHS ili Beta. Koji ćemo? Pa Beta je umrla prije nego je došla do nas, praktički jer se VHS u tom trenutku nametno kao standard, i oni jadni koji su kupili Beta rekordere morali su kupiti kasnije i VHS, ako su htjeli konzumirat sadržaje. Tako da nije loše to kašnjenje, ali je loše što se u tom kašnjenju ne poduzimaju one mjere koje znače temelj. Mi pričamo svugdje u zemlji o cookie-jima, o GDPR-u, o propisima, o kaznama, o privatnosti. O svemu pričamo, ali da sada odete na ulicu i pitat ljude: „Hajde mi objasni šta je to cookie“, ja mislim da 95 posto ljudi ne bi znalo uopće da tako nešto postoji, i da tu postoji neka skrivena igra oko praćenja. Fali nam temelj.

GDPR

Ivan Minić: Kad već pominjete GDPR, Vi ste u Evropskoj uniji i kod vas je od 25. maja prošle godine krenula primena svega. I mi svi ostali smo propatili zahvaljujući svemu tome. Naravno, postoje tendencije da i mi se priključimo nekada Evropskoj uniji, ako do tad bude postojala, i ako ona doživi nas, u ovom slučaju. Šta je zapravo GDPR promenio što se tiče načina na koji se radi?

Miroslav Varga: U biti ja mislim da nije promijenio ništa, nego je samo ljudima dao do znanja: prate vas i sad je na vama hoćete li dati svoju suglasnost ili ne. Oni koji su rekli: „Nemoj me pratit“, ti si u obavezi onda ih ne pratit. Ali, ja i dan danas gledam to da ljudi nasumično, čim idu na bilo koji sajt, prihvaćaju cookie, šišaj dalje. Većina ljudi uopće ne zna šta se to krije, šta se to prati, kako se prati, šta je, a šta nije potrebno. Recimo meni je u poslu bitno otežalo u nekim detaljima: ne mogu pratit svakoga ko ima određenja stanja za koje zaista moraš dat suglasnost. Na primer: ako imaš problema sa zubima, sa kičmom, to je osobni podatak, to ne bi trebalo niko znat. Ja sam ga prije mogao znat, jer sam vidio po tome šta ljudi guglaju i spremit ga u određenu skupinu „ovi ljudi imaju problema s leđima“ – treba im masaža, napadaj. Danas to više ne mogu ako mi izričito korisnik nije rekao: „Možeš“. Ono što se dogodilo kao posledica GDPR-a je to da oni koji nisu zainteresirani, ne daju suglasnost. Al oni koji jesu zainteresirani, oni i dalje daju suglasnost jer mu treba najbolje moguće rješenje, odgovor na njegovo pitanje, odgovor na problem. I dosta ljudi još uvjek daje suglasnost. Jedna skupina zato što uopće ne razume i nije je briga, i jedna skupina baš hoće da je se prati. Recimo moj primjer, iz moje povjesti: ja sam tri puta u životu doživio da zovem policiju jer mi je neko ukrao auto. U Rimu, u Milanu, u Minhenu. Ne auto, ukrao cijelu ulicu, nema je više. Danas sam Google-u rekao: „Molim te, prati me kuda idem“ i mogu da pitam: „Google-u, gdje mi je auto?“, a on kaže: „Do ove točke si išao ovom brzinom, od te točke onom. Vjerojatno ti je auto tu, ’ajd prošeći, pa prva ljevo, 20 metara desno, a onda kroz onaj prolaz…“. Mi imamo potrebu da si olakšamo život. Svaki od nas je taj koji treba procijenit da li je taj podatak koji sam ja ostavio bilo kome – Facebooku, Googleu, nešto što može danas-sutra mene proganjat, ili je to nešto što meni koristi. Svaki od nas bi u tom GDPR-u, ustvari, trebao nać svoji set stvari koje je spreman dat drugom. Ja, nažalost, nisam jako tu, ne pazim jako na svoju privatnost. Jer ne da me nije briga, nego naprosto ne vidim u kom djelu bi se to trebao bojat. Ali kažu mi inače svi: „Moraš se borit za privatnost, al ne moraš iskoristit tu osobinu da se tvoja privatnost čuva. Ali moraš se borit za privatnost, jer ako ti kažeš: ’Šta me briga za privatnost, nek me prati, ja i onako ništa loše ne radim’, to je isto kao da kažeš: ’Ja nemam ništa reć, šta me zanima sloboda govora’“. Nije istina, za slobodu govora se moraš borit, a hoćeš li pričat il nećeš, to je tvoja stvar. Isto tako i za privatnost mislim da se treba borit, ali hoćeš ili nećeš iskoristit sve benefite da te neko ne prati, to je na tebi. Ja volim da me prate. U Hrvatskoj postoje samo tri vrste potrošača: jedni imaju menstrualne cikluse, jedni trebaju kupit pivo i jedni trebaju osigurat auto. I ako ja ne kažem Googleu: „Ovo mene zanima, prati moje ponašanje, al nemoj slučajno da me ovi pogode oglasima, jer me to ne zanima“, onda Google mora znat da sam to ja i da me to ne zanima. Ja baš ne želim te oglase, nemam problema sa ciklusom, nemam problema sa osiguranjem, nemam auto. Nemam problema s pivom jer znam barem pet birtija u gradu gdje mogu otić bez da me neko napada oglasima.

Ivan Minić: Koliko misliš da je bitno na neki način puštati sve te stvari, da bi mogao da vidiš šta rade drugi?

Miroslav Varga: Bila je jako zanimljiva rasprava na Superweek-u, jedna konferencija o analitici. Otprilike rasprava ide u ovom smjeru: „Mi u Evropi smo donijeli GDPR i mi ćemo ga se držat do koske. Ali Kinezi nisu donijeli GDPR, i šta smo mi s tim napravili? Mi smo sve naše e-commerce sajtove ustvari doveli u poziciju da su manje konkuretni od Alibabe. Velik broj tehnnoloških kompanija osniva firme sa sjedištem na Filipinima, sele sjedišta, da zakonodavna regulativa ne koči ono što mogu. A ja sam siguran da je to je isto kao i sa puškom. Nije puška opasna, problem je budala koja je ima u ruci. Tako je i sa privatnošću. Prije ili kasnije će netko iskoristit podatke do kojih može doći, na način koji meni ne bi bio drag. Ali s druge strane, to je cijena interneta i tehnološkog razvoja. Bez ikakvog problema čovjek se može zaštitit: ugasiš mobitel, ugasiš sve što imaš na internetu i ti si siguran. Želiš li pristat na takav život – to je sad druga priča. Čim si ti na internetu, ti ostavljaš tragove o sebi, o svom ponašanju. Ako evropske kompanije ne smiju koristit, kineske hoće, ruske itd. Jer nisu sve države prihvatile GDPR obavezu.

Ivan Minić: Ono što negde jeste umetnost posla kojim se bavite je to da u moru podataka koje mi sejemo i koje mnogo ljudi ostavlja za sobom po internetu, pronađe se baš ono nešto što može da znači da je ta osoba onakva kakvu tražimo. Nekad je to vrlo linearno i jednostavno. Osoba kaže da je bole leđa, znači traži nešto za bolove u leđima. Ali vrlo često to nije baš 1 na 1. Zahteva malo više kreative, malo više nekih rešenja.

Miroslav Varga: I Facebook i Google su tu dobri saveznici. Možeš ih voleti ili ne. Ali za svakog onog ko koristi Google-ove servise, sve podatke koje ostavlja Google-u su takozvani first party cookie. Oni ne podliježu GDPR-u, oni samo podliježu protokolu čuvanja ili zaštiti tih podataka. Recimo, Google ne smije prodat te podatke osiguravajućem društvu, pa da ono napada ljude kojima sad ističe registracija. Ali Google može oglašivaču reć: „Ja ti znam jako zanimljivu skupinu ljudi kojima ovaj mjesec ističe registracija automobila. To su moji podaci, ja ti neću te podatke prodat, neću ti reć tko je. Ali, ako ti želiš njima poslat poruku, ja ti mogu pomoć.“ I naravno da ljudi koji se bave digitalnim marketingom traže pomoć i od Fejsa i Google-a. Jer to mu je jedan od efikasnijih načina da dosegne tu ciljanu skupinu. Google ima osam servisa trenutno, koji imaju više od milijardu takozvanih MAU-a: monthly active user. Milijardu korisnika svaki mesec, pojedinaca, ljudi. Recimo G-mail, Google pretrage, Youtube, Google maps, Google drive, Chrome, Android, Google play store… i on sa svih tih platformi koje su njegovo vlasništvo, ima pravo prikupljat podatke. On nema pravo reć: „Varga, ti si gledao sad kako se može zamjenit žarulja na golfu, il što trebaš napravit za osiguranje“. Ali on može reć: „Ja ti znam jako puno ljudi za osiguranje, a ti prodaješ eto baš slučajno osiguranje“. Google-u čak cookie nisu ni bitni. On ih polako izbacuje. Google je jedan od jačih i žešćih zagovornika Intelligent Tracking Protection – ITP-ja. Jer što će žešća bit zaštita praćenja korisnika, to će Google biti važniji, jer on ima te podatke. Svi smo mi, koristeći Google-ove servise morali u jednom trenutku reć da sam ja taj G-mail. I onda Google kaže: „Ja znam G-mailove, ne treba meni cookie, ja znam točno koji G-mailovi su u maju tražili osiguranje. Vjerojatno će i na godinu trebati.“ Tako da Google zagovara da se cookie-ji ne smiju koristiti, pratiti, čuvati itd. Nego: „Hajd dođite kod Google-a“. Nekako mi se čini ko da Evropa niije shvatila ustvari da si je upucala u koljeno sama. Jer na način na koji su zabranili uputrebu cookie-ja, mali su ostali osakaćeni, oni koji nemaju veliki volumen. Oni su samo naprosto gurnuti u Google-ovo dvorište da im on pomogne nać one koje traže. Sve ima svoje dobre i loše strane. Ja nisam zagovornik da niti treba ili ne treba GDPR, ali ja mislim da u svemu treba imati neku mjeru, nekakav zdrav razum koji ti pomaže. Mali su nas drapali. Amazonu ne trebaju cookie-ji. Amazon ima dve milijarde aktivnih korisnika, ima dve hiljade adresa, brojeva telefona, prihoda domaćinstva… Njemu ne treba ništa. Amazon može sam, i on je jedan je od najbrže i najsnažnije rastućih digitalnih oglašivača u industiji, a ustvari je e-commerce. Ali Amazon na svom e-commerce sajtu, ustvari, plasira oglase gdje maksimizira i svoj prihod. Šalje mi poruku: „Evo ti televizor taj i taj“. Naravno da zna da sam ja pet puta gledao televizore i sad sesti put gledam. „Ma evo ti televizor, još ga nisi kupio, nemam te u evidenciji“. Tako da stvar ide u tome da će sa tim svim mjerama ustvari veliki najviše profitirati.

Ivan Minić: Šta se desilo sa strane klijenata, u smislu da kod nas, iako ne podležemo GDPR-u, veliki broj klijenata je upao u paniku da mora nešto suštinski da promeni, što na svojim prezentacijama, što u svojim kampanjama, da ne sme da koristi neke stvari… Koliko je Vas to uzdrmalo u tom periodu?

Miroslav Varga: Apsolutno ništa. Zato što mi, koristeći Google-ovu platformu, koristimo njihovu bazu First-Party Cookie-ja. Oni su do sada, za nas, bili treća strana u odnosu između mene kao ponuđača i nekoga ko kupuje na mom sajtu. Mi smo bili prva i druga strana, a Google je bio treća, koji je isto mogao te podatke koristit. Ja sad ne smijem koristit podatke druge strane, ne sve, osim one koji su poslovno uvjetovani, a Google može zato što ja kod Google-a, instalacijom Analitics-a, ostavljam njemu mogućnost da on radi takozvano uparivanje Customer ideas-a, ponašanjem na mom sajtu. Ja ne znam, ali on zna, jer je korisnik koji je došao na moj sajt morao upisat G-mail jednom kad ga je aktivirao i on zna: taj uređaj je od Pere, Peru napadaj. Nije GDPR doneo neke značajne promene, ali je velika priča. Nažalost, puno ljudi je u to ušlo nepripremljeno i nedovoljno informirano. Mislim da je problem nedovoljne informiranosti ustvari najveći. Nije se ljudima pojasnilo šta će se desit, kako to treba prevazić. Onda se našlo jedno more raznih stručnjaka koji su, ja bih rekao, generirali atmosferu straha. Kao u konačnici „trijesla se brda, rodio se miš“, ništa se nije promijenilo u našem poslu toliko dramatično, čak bih rekao da mi sad imamo više posla, pošto se više ljudi sad okrenulo Google-u, jer ne može više svoje podatke koristit za nanovo napadanje, tzv remarketing. Ali, ja mogu koristit Google-ove audiences. Google meni ne prodaje popis korisnika, on mi samo kaže: „Ja ti znam ljude koji su visoki metar osamdeset, plavih očiju, žive u Beogradu i kupuju upravo smeđe cipele, kožne“. Ja to znam, ali ih više ne smijem znat, i zato moram Google-u platit da ih dovede.

Tajne naprednih korisnika

Ivan Minić: Gde se pravi razlika izmedju osobe koja zna na bazičnom nivou da koristi bilo šta od Google-ovih servisa, i nekoga ko je napredni korisnik? Na primer – oglašavanje. Svako zna od prilike kako da podesi osnovnu kampanju, pusti je i ostvari neki rezultat. I često je on dovoljno dobar da se napravi nekakva inicijalna priča. Ali u nekom trenutku dođes u situaciju da pokušavaš da izvučeš maksimum za svoj novac, da pokušavaš da napraviš nekakavu dodatnu razliku. Tu nastupaju ljudi kao što je ekipa sa kojom Vi radite, i tu se, kroz neki niz malih tajni, pa i nisu toliko tajne….

Miroslav Varga: Ne bih ja to nazvao tajne. Mi to sve objavljujemo, sve je na internetu javno dostupno, nema tu tajni u smislu nekih revolucionarnih trikova, poteza koje niko ne zna. Sve je javno dostupno. Ono što, nažalost, nije javno dostupno, nema niko vremena da to sve pročita. Google-ovi tutorijali su fenomenalni, ali treba ti šest godina samo da ih pročitaš. A drugi put i da si još jednom razjasniš – nema šanse. Ima toliko tih tutorijala. Neki dan je Vaš gost ovdje, Aleksandar Ašković rekao da se 400 sati svake minute Youtube materijala aplouda. Hajde sad ti od 400 sati što se svake minute aplouda pogledaj i onda shvati koji su dobri, a koji nisu dobri, pa onda te dobre nauči upotrijebit za svoj biznis. Ne možeš. Osuđen si na ovakve kao mi, koji smo nekakvi međukorak. „Napravio sam po Google-ovim pravilima i sad mi više ništa ne donosi, nisam zadovoljan, efikasnost mi nije dovoljna, šta vi mislite?“ Onda mi ulazimo u biti, ali ne opet sa nekakvim čarobnim trikovima, nego: „Ovo smo napravili prije dvije godine kod ovog. Upalilo je. Hoćeš – nećeš.“

Ivan Minić: Mnogo toga ste imali priliku da probate, i onda imate ideju šta bi možda moglo.

Miroslav Varga: Srećom mi smo jako puno grešaka napravili za tuđe pare, i to koristimo sad da stvorimo sebi pare. To bi bio možda najbolji opis AdWords agencije opčenito. Ti trošiš tuđe pare da bi ti klijent vrištao da nije zadovoljan. Pokušavajući niz opcija koje imaš na raspolaganju jedna upali i onda znaš za dalje.

Ivan Minić: Ali na bilo kom sledećem slučaju možda neće ta upaliti, ali neka hoće.

Miroslav Varga: Neka, da. U AdWords-u ima u tom Google ads sustavu oko 400 različitih funkcija. Jedna kvačica nekada znači da ćeš potrošiti 100 hiljada dolara za ništa, ili ćeš potrošit tristo dolara i imat 15 prodaja. Jedna kvačica. Ljudi ne znaju. Jer šta je Google? On je jako dobar i drag. Drug Google je možda super firma. On kaže: „Nemoj se mučit sa učenjem i nemoj se zamarat s tečajevima, ja sam ti sve po default-u namjestio, ti samo reci koji ti je web i stavi karticu, ostalo je moja briga“. I to radi, zaista. Doduše, možda ne onako kako bi ti htio. Da bi znao od onih opcija šta isključit, tu moraš pogriješit. Ovo je nešto što ljudi često griješe. Ja na svojim seminarima imam jedan slajd na kome piše: 10 najčešćih grešaka. 90 posto kampanji koje sam gledao se nalazi u jednoj od tih 10. I 90 posto stvari mogu avansno nekom reći: „Pogledaj ovaj slajd, to si popravio, vjerojatno će bit bolje“. A onda ima nekih stvari koje su, ja bih rekao, viša matematika. To nije više skripta, nije više 10. Tu uvjek ima nekih anomalija. Da ne pričam da su nas telefoni promjenili, ovi naši pametni, a zaglupljuju nas. Doduše, oni su nam strašno promijenili život. Na pametnom telefonu je jedna od ključnih stvari – brzina. Google nije razmišljao o brzini do prije 2007. Uopće ga brzina sajta nije interesirala, da bi danas brzina učitavanja bila jedna od ključnih faktora hoće li ti sajt uopće bit indeksiran među prvih 10 stranica. Ti ako nisi među prvih pet, ti gubiš 75 posto potencijalnog prometa na sajt. Ako nemaš prometa na sajt, to je kao da imaš najbolje bureke u Sahari – ko će ti doć, ko zna za tebe? Najljepša djevojka ostaje neudana jer je na vrh brda i niko ne zna adresu, ni da postoji. Mora nekom sliku dat da on odnese malo okolo, da se vidi. Tako je i ovaj posao. Ako ne znaš gdje si, a ne znaju ljudi za tebe gdje si jer si sajt napravio loš, nisi ga napravio dobro za mobilne uređaje, dugo se učitava, Google te deindeksira i tebe nema. Tu onda treba neki stručnjak. Mi koristimo barem pet vanjskih specijalista, ne pet ljudi nego pet vertikala u tom digitalnom marketingu, specijalista koji rješe problem koji mi ne znamo riješit. Ja se sjećam kad smo mi krenuli radit 2003/4, nekad je Web developer bio i SEO i dizajner i usabillity, user expirience, sve. Ti si došao, on ti je rekao: „Evo tri, pet hiljada evra“ i sajt ti je prvi, moglo se napravit. Danas ne možeš, danas moraš da imaš SEO specijalistu, danas moraš imat sajt speed run, nekog ko optimizira CSS, HTML, brzinu učitavanja, koji radi takozvani prefetching, na temelju ponašanja dosadašnjih korisnika predviđa algoritam koju bi sljedeću stranicu ti sad mogao otvorit. Pa je on već učitava dok ti ovu učitavaš. Kad i nju klikneš, ona skoči, kažeš Google-u: „Ti si brz, bravo majstori“. Ali, to mašine rade. To više ne možeš ti radit i treba ti pet, šest specijalista. Imamo vanjske specijaliste za kad trebamo neki kodnapravit, jer ono što je kod svih nas koji smo se bavili ikakvim programiranjem – logiku imamo, al gramatika nam fali. Meni nije problem napravit nekakav blog talk, šta mora radit neka skripta. Ali ja kad sam tri dana života izgubio da shvatim di sam stavio umesto dvotočke točku zarez, došao sam ženi doma i rekao: „Danas sam zadnju liniju koda ikada napisao, jer sam tri dana života izgubio.” Mogao sam šetat djecu, mogao sam se bavit gimnastikom, ić na koncerte, učit svirat, šta god, samo ne gledat gdje je dvotočka ili točka zarez. To je najgluplji način da izgubiš život. Zato ti je puno jeftinije i lakše reći: „Ti si specijalista za neki programski jezik, hajde mi riješi ovo i napravi mi to“. Ima u Splitu jedan momak koji radi jednu stvar, on je specijalista za optimizaciju CSS. Publika koja ovo sluša možda ne zna šta je CSS – to je nešto što kad imaš sliku, onda to napravi da browser tu sliku može na neki način ljepo prikazat. On radi isključivo optimizaciju CSS-a na brzinu. Naplaćuje pet hiljada eura samo da ti CSS optimizira. Čekaš šest mjeseci jer je pun. Što znači da je doteralo ovo vrijeme ljude u subspecijalisticke niše. I to je ono što mladi strašno griješe. Oni bi htjeli bit sve za sve. Ne možeš. Nađi što ti se sviđa, specijaliziraj se u tome. Budi Manga, budi frajer u tom djelu i svi na svijetu će čekat u redu cupkajući: „Molim te, uzmi mene“. To je ono što smo mi, recimo, isto na neki način, uzeli kao strategiju. Ne možemo radit sve. Prestali smo radit web-ove, SEO, content, design, usabillity. Mi znamo napravit nešto, ali to nije dovoljno. Ono što mi radimo je to da mi znamo ovaj dio Google-ovih alata vezano za analytics, tag manager i Google Ads. To jedno prirodno okruženje, jer Google Ads je pola priče. Ako imaš Google analytics, tek onda imaš zaokruženu priču, onda znaš gdje si pare uložio da ti neko dođe, i kad ti je došao kakvi su to ljudi, jel ti ljudi valjaju što si uložio pare. Tu smo rekli to ćemo raditi, to nas je veselilo. U tom djelu je i kolega koji će možda gostovat ovdje. On je bio dizajner, pa se prebacio totalno na drugu priču, jer je vidio gdi je prava stvar. Danas postoje firme, iznimni specijalisti, koji rade, recimo, samo A/B testing. On ne radi dizajn, on ne zna boje, on se s tim uopće ne zamara. On uzme dva seta nekakvih prijedloga, naravno već ima iskustva, i mijeri koji je bolji, koji je više prodao, koji je više donio keša u blagajnu. Nije uvjek prodaja ključ. Ima tu jedan veliki problem: ljudi misle – „ja sam sad uložio u internet, a nema keša, e-commerce mi ne radi“. Pogotovo oni koji imaju offline trgovine, ove „Brick and mortar“. Sjećam se jednog super shop-a, on kaže: „Ja ulažem u taj Google Ads, napravio sam web shop i gledam analitiku, meni niko ne kupuje“. Ja mu kažem: „To je zato što si na Balkanu“. Šta kod nas ljudi rade – mi im pokažemo: „Platio si frižider“. Došao je na sajt, pogledao je 5 frižidera. Od tih pet, pogledao je usporedbu za tri. Od ta tri odabrao je dva, i onda je izašao sa sajta tamo gdje je popis poslovnica. On je došao u trgovinu. Kaže poslovođa maloprodaje: „Šefe, nama u zadnja tri mjeseca puno više ljudi dolazi, puno je veći promjet. A ovog hekla što mu je e-commerce sajt truba. Nije mu sajt truba, sajt je ispunio ulogu. Povećao je prodaju, samo ne na kanalu na kojem je on mislio da će mu povećat prodaju. Ljudi ne shvaćaju da je marketing jedna kompleksna priča. Da je sve što radiš u biti vezano uz cijeli jedan ciklus ponašanja, i da ti ulažući u jedno, možda ne ulažući u Facebook, nemaš očekivanja da će ti Facebook podat. To mu nije zadatak. To je isto kad mi kažu ljudi: „Ja sam sad platio radio reklamu i ništa“. A kad je išla reklama? „U podne“. Ja im kažem: „Nemoj u podne“. U podne ljudi slušaju radio al ga ne čuju, odnosno, čuju ga, al ga ne slušaju. U podne su na poslu, u uredu, rade nešto. Stavi mu ujutru kad ide na posao, kad je u autu, kad ništa drugo ne može radit. Kazu: „Znaš onaj tvoj savjet je bio dobar“. Pa da, nije ni svaki medij u svako vreme rješenje za ono što ljudi hoće. I to mislim da je velika greška kod naših fakulteta općenito. Ovaj tradicionalni dio marketinga relativno dobro se obradjuje. Nekakve temeljne stvari u marketingu se dobro postavljaju i dobro razumiju. Al kad treba sad to prebacit, kako to u digitali primenit, tu je jedan jaz, tu je skok, tu fali. Ovde onda uskačemo mi za sada.

Metrika i njen značaj

Ivan Minić: Da li misliš da je bitno i na neki način razumeti sam posao? Razumeti kontekst svega? Jer, recimo, jedan banalan primer: vrlo često se ljudi, analizirajući analitiku na nekom vrlo primitivnom nivou, hvataju za podatak – bounce rate nam je veliki, to znači da to nije dobro. Ne mora da znači da nije dobro, može da znači da kada je došao na sajt, dobio je odmah ono to što mu treba i nije morao da ide nigde dalje. Zavisi šta ti je cilj. Ako ti je cilj da on pregleda što više stranica, onda nije dobro. Ali, zašto bi ti bio cilj da pregleda što više stranica? Ako imaš, recimo, sajt sa oglasima za polovne automobile, onda ima smisla da ti je cilj da vidi što više oglasa.

Miroslav Varga: To je jedan od problema. Ljudi čuju nesto negdje, uzmu neki YouTube tutorijal i sad su eksperti. Bounce rate ako je preko 50, ne valja. Većina ljudi ne zna šta je bounce rate. Bounce rate od 100 posto se može desit ako vam je došlo 10 ljudi na sajt, i u tom trenutku ih je neko nazvao i oni odu pričat pola sata. Pola sata je na sajtu al ništa nije radio. To je bounce rate 100 posto. Kad on ponovo klikne, onda je prvi u bounce-u. Pa mi onda kažu: „50 posto je fail“. Nije. To je isti korisnik samo je prošlo vrijeme kad je Google rekao: „Sad je taj isti novi, istekla je sesija“. Problema ima tu. Ljudi nemaju osnovna znanja o metrikama i važnostima, i ono što one, u stvari, govore, naprosto donose krive zaključke. Jedan od najneispravnijih podataka koji postoji je time on site. Često mi ljudi kažu: „Kod mene su samo 10 sekundi“. Nisu. Ono što su bili 10 sekundi je Google uspio izmjerit, al ovo dalje nije. Da bi to uspio, stavi neki okidač, tajmer, stavi nešto da ti puni, pa ćeš onda imat točan podatak. Imali smo zgodnu priču kako je bauns rate strašno visok, time on site je sedam sekundi. Mi samo ubacimo: „Hajde idemo izmjerit koliko je njih skrolalo do dna“. Samo to. Odjednom 80 posto ljudi koji dođu skrolat do dna, oni nemaju potrebu otić na drugi sajt. Google nema novi time stemp, nema vrijeme od kojeg bi odbio ovo vrijeme. Kažu mi: „On je došao i tu je bio tri sekunde“. Jer je od naslovnice odmah došao na: „Karleuša ima nove usne“, na primer. Nešto se dogodilo. Tu je sve vidio što mu je trebalo. Njemu je divno što mu je bounce rate 100 posto, odlično mu je što je time on site mali, šmo mora još neku metriku uvest da razumije da li je taj baunce rate loš ili dobar. Tu je problem. Ljudi ne znaju s kojim bi pomoćnim stvarima mogli izmjerit da li ono što oni tumače ima il nema istine u tome. Da li je ta priča ispravna. Inače se to zove u ovom našem poslu – data analist. To je jedno od najtraženijih zanimanja, to su ljudi koji na temelju brojki koje vide, analiziraju stanje i kažu: „Ovo ne valja, a ovo je super“. Zato što, od silnog broja metrika koje se dogode, ti naprosto kad otvoriš analitics, to je sve šarena laža, ima svega. Zatim, najčešće što ljudi vole jeste da odu na real time. To mu se najviše sviđa, to bar razumije. I okej, nisam ja rekao da je to loš izbor. Evo još jedne male priče isto iz naše prakse. Ljudi su platili radio i televizijske oglase u točno određeno vrijeme. Zatim gledaš real time izvještaj, da li je, nakon što je neko na radiju pročitao tu poruku, došlo do rasta korisnika na sajtu. Tada smo naučili tog našeg klijenta da mu je najbolje frižidere oglašavat na ovom radiju u osam ujutro, a televizore na onom radiju, a pegle i miksere i kuharice na onom… Ne sluša svaka publika isti radio. Ne sluša ga u isto vrijeme i ne konzumira isti sadržaj. To je ono što real time može pomoć. Onda pomisliš: „U 08:00 išla je reklama, u 08:05 mi je zviznuo promet u nebo“. To je vjerojatno zbog pomenutog. Ovo se može izmjerit: Moja reklama je na televiziji išla u osam navečer, a ljudi danas u 80 posto slučajeva gledaju televiziju, ali im je laptop ili tablet ili mobitel tu. Čim krene blok reklama, on mjenja ulazni monitor, ali ako ga je pogodila, ako je teaser bio dobar, onda je napravio pik. Jer ljudi slušaju reklamu otprilike ovako: „Bla bla bla bla…. Huawei P20, akcija, 30 posto za tisuću i 500 dinara“. I šta tad slušalac radi? On gugla: Huawei P20, akacija za 1500. Ne ko ga nudi, ne pod kojim uvjetima. Posao krene, i onda vidiš da se pik dogodio, pa znaš koja TV stanica u koje vrijeme ima publiku. Mladi ne gledaju u osam sati. Mladi gledaju ili jako rano ujutro, jedan dva, kad se vrate iz života, ili gledaju tjekom posle podneva dok se spremaju. Onda im svira na televizoru ili neki YouTube kanal, ili im svira neka stanica koja svira stalno glazbu. TV reklame idu na TV-u, ali taj TV niko ne gleda. Zato što se u kupatilu sprema, licka, maže, a ti plaćaš debele pare na nekakvom muzičkom kanalu da ti se desi. Al to ne znači da nema smisla. Ima smisla, samo moraš znat kad, ne cijeli dan.

Ivan Minić: I koliko zapravo dobijaš povratnu investiciju.

Miroslav Varga: Tako je, i šta si dobio. To moraš mirit. To je ono zbog čega trebaš jednu skupinu ljudi, jer ti to sam ne možeš, ti možeš imat neke dobre ideje, hipoteze, al onda ih moraš istestirat, izmirit i reć: „Ova hipoteza izgleda da ne valja, ili ovo točno smo pogodili, točno znamo“. I tu je ono što je, po meni, bitno da se mladi razvijaju. Danas u tom smjeru data analista, to su baš ti ljudi koji kažu: „Ovo smo super pogodili“. Google ima toliko fejlova u svojoj prošlosti, toliko grešaka je napravio. Ali Google kaže: „Nije problem napravit grešku, svi ju napravimo, problem je ako iz te greške nisam ništa naučio, i ako nisam dovoljno brzo naučio da je greška“. To je jedan od problema, ljudi kad naprave grešku guraju dalje, s nadom da će ta greška nestat odjednom sama od sebe. Ako radiš stvari na isti stari način, a ocekuješ drugi rezultat, onda si za psihijatriju. Još Ajnštajn je nešto u tom stilu rekao. Ne mozes iščekivat drugi ishod, ako sve radiš jednako. Moraš nešto mjenjat. Da bi mjenjao, moraš imat brojeve. Da bi imao brojeve, moraš ih razumit. Najčešće ih ne razumiš, i onda moraš uzet nekog.

Ivan Minić: Ali, isto tako, ako nešto menjaš, ne možeš da menjaš mnogo stvari istovremeno.

Miroslav Varga: Ne, to je isto greška. Ljudi dođu kažu: „Ovaj sajt nije radio, sredimo novi dizajn“. Nemoj… Jedan od zgodnih alata jeste Google optimize. (Ko je ikad radio u Word-u može svoj sajt drag and drop-om, povlačenjem izbornika mijenjat. Pa nije nešto kupio, kupi sada dole desno zeleno, nego je dole u sredini narandžasto, bold 90, font koji hoćeš.) Ti radiš dizajn pa kažeš Google-u: „Pola ljudi šalji na original sajt, a pola šalji na ovaj moj optimize napravljen, pa da vidimo di je veća prodaja“. Problem je kad ljudi jednom otkriju optimize. Na primer, njih sedam u marketingu testira svakih sat vremena sedam stvari, i ti imaš odjednom 50 testova. Od njih jedan upali. Samo što ne znaš koji. Ti vidiš nešto se jako dobro dogodilo, al ko je u 8 sati i 13 minuta to napravio – ne znaš, ni šta je napravio. Jer, prvo, ne vode se protokoli, drugo, ne ide se u testiranje sa čvrstim hipotezama, ne radi se dubinska analiza povratnih podataka i onda kad se nešto desi, svi su sretni, kad se ne desi kažu: „Ne valja taj Google, ne valja optimize, ne valja dizajn, nešto ne valja“. Jeste, sve treba istestirat. 95 posto sastanaka na kojima sudjelujem idu ovako: „Iz našeg iskustva mi znamo ono što smo mi naučili, mi radimo već 100 godina“. Apsolutno poštujem, dajte mi brojke. Ja vjerujem da vi iz iskustva mislite da zeleni auti idu bolji od bijelih, ali dajte mi brojke. Koliko ste prodali u zadnjih 10 godina bijelih, koliko zelenih. Ima jedna zgodna priča u tom našem poslu. Baš zeleni automobili, i šta se desilo. General motors jednu seriju automobila obojao, između ostalog, i u zeleno. Odjednom svi dileri su sjeli da se dogovore, jer svi auti idu, a zeleni ne idu, zeleni se ne može prodati. Dogovore se oni međusobno da jedan drugom ne tjeraju nož u leđa i rekoše: „Hajdemo svi skinut na nabavnu cjenu, da ih se riješimo“. Svi se slože. Za neko vrijeme rasprodaju sva zelena auta. Nakon toga šef nabave u General motorsu govori: „Kupuj dva kamiona zelenih, izgleda da se zeleno kupuje kao blesavo“. Sad diler mora javit njima koji je model i koje boje prodao. Na ovaj način proizvođaču je doneo opet sledeći ulog. Ovo je jedna priča iz života gdje si ti podatak koji je točan, iščupao iz kontesksta, donio potuno krivu hipotezu i na temelju nje si donio poptuno krivu poslovnu odluku. A dovoljno je bilo da je šef nazvao njih trojicu „i pitao šta se desilo sa zelenim autima, sve bi saznao. Nekad su stvari toliko banalne da ispada smiješno, a ljudi nisu svjesni da je razumijevanje konteksta, povratnih podataka i njihovo iskustvo nešto što svakodnevno treba testirati. Testovi čine majstora u ovom poslu. Zato što u digitalnom svijetu neki povratni podatak dobiješ za 15 sekundi, neki za 15 dana. Ali ti ako za 15 sekundi dobiješ povratni podatak za neku izmjenu koju si napravio, da je ona više prodala, za to ti ne treba iskustvo, filozofija, hipoteza i kontekst. Ovo radi, daj ljudima, ako im se sviđa. To je ako si na tržištu. Ako te finansira država, onda će reći: „Šta te briga što se ljudima sviđa, biće ovako, iz našeg iskustva mi znamo, već 100 godina je tako“.

Ivan Minić: Koliko često je potrebno, na neki način, izvršiti intervenciju i pokušati promeniti način na koji klijent doživljava svoje proizvode? On ima proizvod, marketira ga na jedan određeni način, on je zamislio da je to tako upravo kao što smo pričali. To tako nema nikakvog smisla, ali premešteno u drugi kontekst može biti interesantno.

Miroslav Varga: Vrijeme uopće nije faktor. Vrijeme treba izbaciti. Meni treba statistički relevantan uzorak. Nekad ga dobijem za sat vremena, a nekad ni godinu dana nije dovoljno. U turizmu mi treba tri godine da vidim zbog sezonalnonsti kod poklona za Valentinovo, kod Prvomajskih izleta, kod Novogodišnjih večeri, šta će proći. Ne možeš ti raditi istraživanja ako nemaš bar tri točke. Svaka funkcija treba bar tri točke, tri ciklusa. Treba mi tri sezone da ti mogu reć šta bi u četvrtoj radili. A klijent nekad hoće od mene odgovor za tjedan dana, pa mi kaže: „Ne idu mi prodaje Novogodišnjih večeri“. U redu, ali ja nemam podatke od zadnje tri godine, da vidim šta ste radili, testirali, gdje je problem. Ovde je, recimo, statistički relevantan uzorak ključ cijele priče. Ono što mi radimo, ali što i većina njih koji se bave ovim poslom rade, jeste da od dana jedan kreće testiranje. Iz vašeg iskustva slijedi – mi idemo za tim. Iz našeg iskustva slijedi, ali imamo i brojke na tri slične vertikale ili sličnom proizvodu. Na osnovu toga vidimo da bi možda nešto drugo bilo bolje. Zatim im tražim suglasnost da ja i ovo svoje testiram. I treće – ostavim Google-u da mašina sve uradi. U pravilu Google pobjeđuje, on je uvjek najbolji. I u pravilu dosad je uvek klijent bio najgori. Mi smo uvjek negde u sredini. Google zna bolje, dok klijent nema pojma o svom poslu. Al ne zato što nema pojma, da ne bi se neko našao povređen, on zna izvrsno svoj posao, ali on ne zna dovoljno o tržištu kojem se obraća. Tu je problem. On zna svoj proizvod. A, ako Google nešto zna, on zna o tržištu. Bila je jedna zgodna konferencija gdje je lik iz Google-a rekao: „Mi ne znamo sve o ljudima, niti ćemo ikad znati, ali, recimo, ako vi guglate gdje kupiti dioprijske leće smeđe boje, mi znamo kakve ćete imati oči slijedeći tjedan, zato što znamo, na temelju onog search behavior-a, šta vas muči, šta vam treba, šta vas zanima“. Google je rekao, isto u kontekstu nekih pretraga: „Mi smo u stanju preko 90 posto pouzdano reć da se radi o kupcu“. Primerice: tko šlepa pokvareni auto u dva sata po noći subotom, na autocesti Beograd-Niš, na 142. kilometru. Na to Google kaže: „Mi 90 posto znamo da je to kupac, da li je vaš ili nečiji, o tom potom. Ali mi znamo gdje, šta i kad mu to treba. Točno znamo da ti sad moraš tu doć ga odšlepat, i neće možda ni pitat za cijenu. Možda će neki Kinez biti 15 posto jeftiniji. Ali dok Kinez dođe brodom i odšlepa ga, možda mene više ne zanima.“ Tako da je u toj cijeloj kombinaciji oko konteksta, tajminga, bitno imati i fleksibilnu cjenovnu politiku. Ne kažem da ljude treba derat kad su u očaju, ali kažem da jedna firma koja ima zanimljiv proizvod možda ne treba imat istu cjenovnu politiku za sve i svakog. Možda ne treba bijeli bit iste cijene kao i crni mobitel. Najčešće bude: „Biraj svih ovih šest boja“. Ne možeš. Srebrna ti košta sedam posto više, ne moraš ju uzet. (Imam samo 2 komada, tak mi je svejedno). Ali radiš diferencijaciju. Premalo ljudi se, uopće, s tim bavi – diferencijacijom, položajem, nišom, tajmingom. Iz mog iskustva, većina ljudi koji se bave nekim biznisom bi htjela da ima više prodaje, veći profit, veće tržišni udio, i da to postigne sa manje ulaganja. Ja svakom kažem: „Super su zahtjevi. Ali, nažalost, mi nismo agencija koja to moze napravit, javite se drugima.“ Pojavljuju se nemogući zahtjevi, na primer: „Hoću i letit i ronit i plivat istvoremeno“. Ne možeš. Odluči se za jedno. Ti možeš radit na tržišnom udjelu, možeš radit na profitu, na prihodu, na rasprodaji skladista, nekakvog artikla koji te sad muči, ali ne možeš sve to postići. Ne ide. Zapravo ide, ali ću reć da ide jako teško dvije stvari uspit napravit, a kamoli tri ili četiri istovremeno. Osim ako imaš para, kao što ima booking.com, pa ulažeš pet i po miliardi dolara godišnje u AdWords. Tada imaš i tržišni promet i prihod (i ludilo). Ali onaj ko ima pet i pol milijardi dolara na računu, mislim da nije taj koji će se prepustit digitali bez konsultanta, koji će da mu kaže u šta u gdje da ulaže. Tu je dio problema. S jedne strane nedovoljna informiranost, s druge nerealnost u željama, nerazumijevanje konteksta. Digitalija zvuči nekome kao spas svih problema u firmi, pa kažu: „Mi ćemo sad napravit digitalnu transformaciju“. Kažem im: „Ti ako si imao problema prije i sad si to samo prenio na digitaliju, imaš ih i dalje, samo su sad u digitalnom obliku. Ako portir ne dođe na posao, nitko u firmi ne može na radna mijesta. Pa tu nema digitalnog, nema pomoći. Transformacija ti neće pomoć, ti moraš riješt osnovne probleme i onda digitalizacijom pokušat dić na slijedeću razinu.“ A ljudi se ne bave s tim. Jedan zgodan primer iz života je ovaj: kaže čovjek da mu rade na kampanji, on prodaje neke cipele – „Nema od tog baš ništa“. Kazem mu ja: „Idemo napravit jedan test – daj mi jedne cipele, jedan model kojeg nećeš imat u radnji, u izlogu, nigdje, samo u skladistu da stoji ta cipela. Idemo s tom cipelom na internet, staviti cijenu, uvjete, boju, sve, ali samo na internetu. I onda ti broj koliko ljudi će doći u radnju, i da li je iko dolazio tražit baš te cipele. Evo ti tjedan dana, pa mi javi. Nakon tjedan dana gasimo kampanju, ne moraš čak ništa ni platit, a to što smo radili batali, nismo imali sreće i žao mi je.“ Nakon tjedan dana ja mu predlažem da gasimo. Reakcija je bila sljedeća: „Ne! Vi niste normalni! Ja nisam vjerovao, meni je svaki treći došao baš po te cipele u radnju“. Ja mu kažem: „Vidiš, ali došli su ti sigurno i za odjela, i remenje i kravate i košulje. Za sve su ti dolazili, samo ti nisi ni pitao zašto su došli u tvoju radnju, nego si mislio: ’Ja postojim kao radnja već sto godina i ljudi dolaze sami od sebe’.“ Tako da nekad se može radit i taj test digitalije na offline prodaju i to ne mora biti neki kompleksni test. Postoje toliko banalni i jednostavni testovi, da to na baš smiješan način nekad pokažeš čovjeku. A što je najzgodnije, nekad se dogodi da kažu: „Ma da jesu oni došli i tražili, ali ja opet ne vjerujem“. Moj odgovor bude: „Okej, pošteno, gasimo kampanju idemo svak na svoju stranu…“. „Ne, ne bih ja da vi gasite, jel vi možete to nekako…“. Ne možemo, ili radi il ne radi, to je digitalni problem. To je problem inženjera, takođe strašan problem i nas koji se bavimo digitalnim marketingom i onih koji se bave tradicionalnim marketingom. Kod njih je jako teško nekad izmjerit da li se dogodio neki brand lifting. Kod mene je lako izmjerit brand lifting, jer samo vidim da li su mi organski i direktni programi rasli ili nisu. Ako je netko čuo za moju firmu i počeo guglat, ili direktno došao na www.ivanminic ili pojačalo, onda je ta kampanja dala rezultat, više ljudi je došlo. Ako ti ne mijeriš dobro, ne znaš jel ti kampanja dobra, to je drugi par opanaka. Ti možeš mijerit uticaj digitalije praktički na neke te vrlo teške merljive metrike. Jedan profesor marketinga i zanimljiv čovjek je rekao: „Kolega, Vi ste u toj digitalji, vi sve mjerite i to mi je super. Ali ja imam drugu školu. Ja sam naučio da, kad klijentu nikakav nije bio posao, kažem da smo mi digli brand awareness. A koliko, niko ne zna“.

Ivan Minić: To sad nije važno.

Mirosla Varga: To sad nije važno. I ja sam siguran da se desio brand awareness. Mora se desit, ako skačeš iz radija, iz televizije, iz novina, mora se nešto desit, nema šanse da ne. Pitanje je samo efikasnosti tog povrata. Tu je digitalija zato jako interesantna, jer dovoljno točno vrlo brzo možeš izmjerit da li su ti ulaganja bila efikasna il nisu. Zato ljudi ulažu u digitalni marketing. Ne zato što sad ne znaju šta bi, pa su čuli da je dobro. Kod nas na Balkanu važi princip: „Čuli smo da je dobro, komšija ima, pa bih ja ta dva Google nešto, što vi radite. Možda i tri, ne znam, koliko košta jedan?“ Otprilke tako imamo razgovore. Ali je mjerljivost, pouzdanost tih podataka i mogućnost brze intervencije promjene strategije nešto što onome ko se bavi digitalijom ostavjlja jako puno prostora za poboljšanje. Ja nekad zaista sat vremena radim čistu glupost, odnosno ja ne znam da je to glupost, nego smo misliti to će uspijet, ali ispadne glupost. I onda znam da nije to, da treba da mijenjam smer totalno, i da idem na drugu stranu. To je ono što ja kažem da za tuđe pare učimo.

Primeri i smernice za preduzetnike

Ivan Minić:Da li postoje neke stvari koje možete da izdvojite kao zanimljive primere, zanimljive smernice, za ljude, vezano za neke konkretne industrije? Nešto što je najčešće gde se ljudi javljaju i šta su te, da kazemo, neke najkrupnije i greške, i šta je nešto što može da napravi najveću razliku?

Miroslav Varga: Ne bih generalizirao. Ispričaću jedan case koji je zanimljiv. Srbija ima tu sreću ili nesreću, isto kao Hrvatska, da vam jedna cela Srbija živi vani. Otprilike jedna Srbija je tu, jedna je vani. Tako i Hrvatska. Nekad su škole imale školske orkestre, pa su ti orkestri kupovali instrumente, između ostalih i tamburice. Jedan čovjek je bio proizvođac tamburica. Ima 14 ljudi, uhodan obrt. Trideset godina su školama prodavali tamburice i posao je super išao. U jednom trenutku ministar dođe krešit troškove. Ne kupuje se ništa, kakvi skolski orkestri. Govori da svi treba da idu na veronauke, to ne košta, nek se mole Bogu. I čovjek ostane bez posla, bez tržišta. Ono što je sporadično isporučio, tih 14 ljudi ne može hranit, ne može 12, 10… Na kraju su ostali samo on i sin. Ne ide posao. Sjedim ja sa njim na večeri, kuka, motika, panika. Kažem ja njemu: „Hajde idemo probat sa tim Google AdWords-om, imate još 100 dolara da vam je ostalo“. Kaže on: „Gosn Varga, pa ja sam 100 hiljada dužan.“ I mi njemu napravimo kampanju sa jednom ključnom rečju – tamburica. Oglas je bio na hrvatskom jeziku: „Ja sam majstor Pero, pravim tamburice, javite se“. Gluplje ne može. Dogovor je bio da idemo 100 dolara za mjesec dana, mozda se nešto desi, možda neko zove. On nakon tri tjedna, nije prošlo još mjesec dana, on govori da gasim kampanju. Ja ga pitam zašto, vidim brojke su okej, ljepo se ljudi ponašaju, nisu neki avanturisti, fino gledaju, zadržavaju se. Kaže on: „Super su mi ljudi, samo što mi se dogodilo da je zvao Hrvatski pleter iz Čilea – 40 komada, Hrvatska bratska zajednica iz Toronta – 25 komada, Kroacija zavičajno društvo iz Melburna – 40 komada. Ja dvije godine sad ne stignem to napravit…“ Di je problem? Ljudi žive u okviru, pogotovo ti stari majstori. On 50 godina radi nešto. On ne razmišlja da bi možda netko ko živi sad u Sidneju ili u Kanadi, kupio ikonostas ili svijećnjak, ajvar, čačanku rakiju… Kupio bi nešto, jer mu sutra dolaze gosti i htio bi s nečim domaćim ih dočekat. Al on neće sad sjest na avion i doći u Srbiju da kupi tri tegle ajvara i dvije litre rakije. Kad bi mogao neko ponudit, ljudi bi kupovali. Ja sam u to siguran, jer sam to vidio kod nas. Ljudi bi kupovali od nošnji, od proizvoda od hrane, od suvenira, od svega što ih podseća na domovinu. A imate 10 miliona ljudi vani. Ne prva generacija, druga generacija kupuje. Možda ne zna ni srpski jezik više, zaboravio je, ali je njegov otac došao iz Kragujevca i on bi sad da ima nešto što je baš zanimljivo tamo, i naručio bi. Ne znam koliko srpskih prizvođača suvenira uopće ima web, pa koliko uopće nudi na Google Ads-u, i koliko uopće razmišlja da ne nudi to u Srbiji, nego u cijelom svijetu. Cijeli globus je praktički tržište. To je onaj problem koji mi imamo ovde. Taj mindset nam je uprogramiran. Znam puno njih obrtnika koji su propali u Hrvatskoj, jer su radili za Končar, za Olts, za neku firmu, a ta firma je propala jer više nema tržište. Nikad nije razmišljao da li bi možda još neko to kupio. Ako je Oldprodao tri hiljade sijacica, to je tri hiljade šarafa koje nekom trebaju, ali ne u Hrvatskoj, nego možda u Rusiji, Ukrajini… On će guglat: „OLD – kataloški dio, taj i taj šaraf“. I ti se pojaviš. Košta te oglašavanje skoro džabe jer niko živ to ne oglašava, ti to jedini radiš. Tu je problem kod mindset-a. Ljudi ne razmišljaju van svoje ulice, van svog okvira, van ustaljenog kanala na koji je dosad radio. A posao mu ne ide, propada. Digitalija mu je tu jedan od možda najboljih pomoćnih kanala. Ne kažem da svima uspije. Ne radi sigurno za sve. Recimo, gdje sam vidio da Google ne radi dobro: kad imaš neki party u petak, neće niko guglat „gdje sad u Beogradu ima rum party u petak, ili votka martini party“. Ali na fejsu je to fenomenalno: „Imamo martini party u petak“. Naravno sto hiljada njih klikne da dolazi, dođe ih 60, ali nema veze, opet je dobro. Tu je, recimo, facebook nenadmašan. Ali on ne prodaje votku online. Facebook je kao radio stanica, kao oglasnik: „Imamo to“. Jer ti to ne guglaš, nikad ti na kraj pameti neće biti guglat neke stvari, zato ti trebaju ti push mediji koji te guraju – radio ,televizija, novine, Facebook, nebitno. Svaki kanal ima svoju ulogu, ali ljudi ne samo da mješaju, nego uopće ne razumiju. Ima kod nas na blogu jedna zanimljiva stvar, zove se „Žuta žipka“. Mi smo izmislili pojam, on apsolutno ne znači ništa. Žuta žipka u hrvatskom jeziku znači da je nešto žuto. Ali žipka ne postoji. Postoji riječ „zipka“, a mi smo namjerno hteli „žipka“, da vidimo koliko će njih guglat „žipka“ a ne „zipka“. Jer u hrvatskoj podjednako često guglaju slova Č,Ž,Š, a i u Srbiji je isto, to sam isto izmjerio. (Displej bannerima guglamo, sigurno ne znaju šta je žuta žipka). Naravno da niko ne zna. A koga zanima, guglaće. Onaj ko je kliknuo na banner, došao je na sajt. Ali ljepo piše na banner-u da trebaš uguglat, zato moraš ići nazad. Zatim su išli guglat u search „žuta žipka“ i jedini rezultat na svjetu je bio moj. Kada je korisnik došao na sajt, rekli smo mu: „Hvala, ti si sad dio jednog eksperimenta“, nakon čega sam objavio i rezultate. Ovaj primer koristim uvjek na predavanjima. Push mediji su ti koji  moraju naučit ljude sta da guglaju. Dati im ideju. A Google mora sjedet i „čučit“ pa saznat kad su dobili ideju, kad to trebaju, pa se pojavljujem ja. I to tamo po mogućnosti gdje nikog nema. Na primer, neću booking.com. Dić ću ruke od Beograda, a svi hoteli u ovom gradu na primer se guglaju i izlaze kao „hotel u Beogradu“?. Nemoj. Nudi hotel u blizini aerodroma „Nikola Tesla“. To je niša, to se ne da booking-u gledat. Guglaš: „Hotel blizu Nikola Tesla“, i odmah ti iskočiš prvi. Ali ja sam te naučio da postoji hotel blizu, pa ćeš ga ti guglat. Ono što trebaju ljudi radit, trebaju svoj prizvod izmaknut iz visokog konkuretnog okruženja u nišu koju drugi nemaju, a nude istu stvar. Samo je sad malo drugačije zovu. Ovo je još jedan klasičan primer koji se često vidi. U Hrvatskoj mnogi oglašavaju: „Ferien in Croatien“. Korelacija tog pojma pretraživanja sa pojmom „Urlaub single mit kind“ je dosta visok. „Urlaub single mit kind“ znači: odmor samohranog roditelja sa djetetom, a „Ferien in Kroatien“ znači: praznici u Hrvatskoj. Otprilike se radi o istom miljeu ljudi, jer onaj koji ima dijete je ovisan o ferijima, onda kad su u školama feriji. U „Ferien in Kroatien“ se gužva 100 hiljada njih. „Ferien in Kroatien“ nam kaže: „Dođi kod mene, postoji klima, soba, pločice, pogled na more, ludilo… A „Urlaub signle mit kind“ ima jednako ponašanje i možda dva, tri s kojima radimo, to koriste. Ali, šta oni rade: „Urlaub single mit kind“ te muči, pa oni kažu: „Kod nas kad dođeš, djete uči plivat, ronit, skakat, smijat se s drugom djecom. Sve što želiš to ćemo mi tvoje dijete naučit. A ako trebaš negdje spavat, imamo sobu, klimu, pogled, pločice, ludilo.“ Mailovi koje šalju ti ljudi, nisu kao mailovi koji šalju oni „Ferien in Koratien“. Ovi „Ferien“ kažu: „Ja bih došao, hoću 15 posto popusta, jer sam video da ste na Booking-u, a znam da on uzima 15 posto. Hoćemo jednu večeru gratis, jedan izlet, da nas dočekaju tamburaši. A možda će doć i naši prijatelji, ako dođu, da spavaju taj dan besplatno“. Na kraju ti dođe kalkulacija da ostaneš doma. Oni koji su „Urlaub single mit klind“, njihov mail počinje ovako: „Oprostite, kao da sam nešto kriv, da li ste slučajno slobodni od  21. do 28. mi bi došli?“ Nikakvi ekstra zahtjevi, ništa. Trebaš istestirati obrazac ponašanja, pogriješiti, pa onda ćeš znati šta je dobro. A taj obrazac ponašanja je, ustvari, ono što treba radit svi koji se bave biznisom. Ja se ne mogu tuć sa Koka-kolom, sa Mercedesom, sa Booking.com. Ne mogu i nemam toliko para. Ja moram nać jedan svoj proizvod i ušančit u nišu, naučit ljude kako da uđu u tu nišu, a onda ih Google-om dočkati. To je ono što je, po meni, dobra marketinška strategija za male i srednje, ali i za velike isto. Samo što ljudi ne troše vrijeme i razmišljanje na takve stvari, nego troše na to da se bore unutar firme za veći marketinški budžet, jer po definiciji veći budžet osigurava, vjerojatno, i veći rezultat na kraju. I onda su unutarnje borbe u firmi oko budžeta puno veće, nego unutarnje borbe u koju nišu da se plasiramo. To se, čak uopće, i ne vodi računa. A tu ima prostora…

Ivan Minić:Na ovom primeru sa smeštajem se, u suštini, pravi razlika od nekakve tipske usluge, koja je svuda ista, a nudi se experience.

Miroslav Varga: Roser Rivz je uveo unique sales proposition. To je jedna od urbanih legendi marketinga. Čovjek je otišao na pauzu i vidi slijepca kako sedi, prazna mu posuda za novčiće. Kaže tad kolegi: „Ja ću sad nešto dopisat na njegovu tablu, da mu napravim takozvani unique sales proposition. Jer svi su sjedeli tamo okolo sa pričom: „Ja sam slijep, ja sam gluh, ja sam nepokretan, ja sam stradao u ratu“ i svi su jadni. Pa zato prolaznici reaguju: „Nemam vremena, i ja sam jadan“, pa samo prođu. Roser je uzeo slijepčevu tablu i nešto dopisao. Za vreme sljedeće pauze izašli su da pogledaju šta se dešava: ljudi bacaju papire, stanu, pričaju s čovjekom. Na tabli je pisalo „Ja sam slijep“, a on je dodao: „Danas je divan sunčan dan, a ja sam slijep“. Zašto? Rekao je: „Sad sam i ja u stanju sebe identificirao s tobom. Ja vidim, ja znam da je divan sunčan dan, a ti ne vidiš. Ne samo što mi te je žao, nego si smakao cijele one bulumente kojima je trebala pomoć možda i više nego tebi. Ali ti si imao unique sales proposition, koji je meni opalio triger i ja sam ti stavio u škrabicu više nego što sam drugima.“ On je inače jedan od legendarnih pripadnika Medison avenije. Postoji još jedna zgodna priča: Čovjek je napisao rad od 15 stranica i dobio Nobelovu nagradu, ali niko mu ga tri godine nije htio objavit. Dokazao je da postoji na tržištu nešto što se zove „asimetrija informacija“. Svi ponuđači polaze od pretpostavke da njihovi kupci znaju isto što i oni i da postoji jedna simetrija informiranosti i kupca i ponuđača. Ali je on dokazao da to skoro nikad ne postoji. Najgora situacija u Americi je bila kod ponuđača rabljenih automobila. Svaki automobil je fenomenalan, očuvan, servisiran… Ljudi dođu, kupe, i auto stane za 3.000 kilometara. Naravno tad pomisle da su svi prodavci automobila đubrad, prevaranti, lopovi, lažovi… Jedine firme koje su opstale su bile te koje su rekle: „Izvolite, pogledajte, ovaj auto je udaren bio prije dva mjeseca. Imao je redovne preglede, ali ove godine je preskočeno. Majstor je napisao da bi uskoro lamela mogla otić.“ Sve što su oni znali, dali su kupcu, a kupac je kupio. I ti su opstali, ovi drugi su svi propali. Ta asimetrija informacija je još jedan problem na tržištu. Ljudi moraju da shvate da je digitalija omogućila njima da znaju o prizvodu ili o lokaciji više nego trgovac u radnji. Ja to gledam svaki dan: čovjek dođe i kaže: „Ja bih htio onaj Samsung HD 12, GF 16/64, što ima 72 hiljada lumen piksela po mili kutu s lijeve strane“. Prodavac gleda i odgovori: „Pa mi nemamo to na stanju“. Kupac kaže: „Ima ima. Pogledajte.“ I otvori mu njegov sajt. Danas je internet omogućio simetriju informacija, nekad je nije bilo. Pošto je internet to omogućio, onda mi moramo bit spremni na totalnu otvorenost, na primer: „Ovaj televizor ti je super, al imam i jako jako sličan ali je 200 eura jeftiniji, evo pogledaj si njegove karakteristike. Nismo ga stavili na internet jer tek je došao, imamo ih malo…“ Treba reći čovjeku iskreno šta je. Kod nas svi misle: „Ne mogu mu ja to reć, neću mu ja to reć, jesi ti normalan“.

Ivan Minić: Misle da može nešto da se sakrije od korisnika.

Miroslav Varga: Ne treba. Jer u konačnici ti i korisnik niste u jednokratnom odnosu. Vratiće se on sutra po baterije za daljinski. Vratiće se s prijateljem, pa mu reći: „Tu sam kupio onaj super televizor, možda ima nešto za tebe“. Ne grade se odnosi i priča na lifetime value-u, a digitalija je omogućila njegovo mjerenje. Jedini ljudi koji su mjerili do sad, s kojima sam imao prilike surađivat, su osiguravajuća društva. Oni su znali: „Ti si uzeo kredit, pa ti je trebalo životno osiguranje da ga pokriješ. Ono ti je sad isteklo, pa bi, možda, mogao kuću osigurat, ili stan koji si kupio..“ Oni su pratiili to i sve su znali. Misle na sledeći način: „Ušao mi je sa auto osiguranjem – gdje ću izgubit, daću ti jeftinije auto osiguranje nego bilo što drugo jer meni 30 posto njih koji uđe sa auto osiguranjem na kraju osigura kuću – gdje vratim, a kuća je na 10 godina“. Oni su to radili, kao i bankari, i to je otprilike to. Nisu radili ni farmaceuti, ni ovi što prodaju cipele, odjela… Nisu radili lifetime value kupca. A da je neko radio to, onda bi vidio da je jako bitna simetrija informacija, onda bi shvatio da ne trebaš ništa skrivat i onda bi vjerojatno posao išao bolje. Tada se ne bi u kući svađao marketing sa IT-jem, što je jako često, ili marketing za televiziju i medije s marketingom za flajere i novine – ko će dobit više para ove godine, nego bi zajedno sjeli i razmislili koji su to kanali, koja strategija, koja niša, kako promijenit odnos… Tu mislim da je puno veći problem, odnosno nije problem. To je ogromna prilika. Oni koji to prihvate, ti će imati posla, ti će opstat, ti će pokidat ove.

Ivan Minić: U klasičnoj prodaji, pre svega ovoga, postojali su Loyality programi, što je, na neki način, bila preteča toga da imaš neku informaciju o svom kupcu, na neki način ga možeš indetifikovati i znati: „Ovaj čovek koji je došao u prethodnih…“

Miroslav Varga:„…Tri mjeseca kupio šest kila banana, možda će još šest kupiti“. Okej, loyality programi su jedna od mogućnosti, ali to su uglavnom koristile maloprodaje i roba široke potrošnje. Nije loyality program za svaki proizvod. Ja neću kupit cipele zbog toga što mi je u loyality programu pet posto jeftinije, nego ću kupit zato što mi je udobnije. I ako treba duplo više platit, ja ću je platit ako mi ti napišeš: „Ova cipela je rađena tom metodom, ona košta šest puta više nego normalna. Ali dobiješ li žulj zbog nje, vraćamo ti pare“. Upravo je ta priča jednog našeg proizvođača spasila. On radi cipele za dijabetičare. Kod dijabetičara je jako opasno ako ga cipela nažulja, može doć u situaciju da mu nogu moraju odrezat. On radi cipelu od posebnih materijala, ona je triput skuplja od najbliže sledeće. On kaže: „Jamčim da nećeš dobit žulj, da ti se neće ništa dogodit“. Za toliko platiš nogu. Koliko vrijedi noga? Sigurno vrijedi 300 eura više. Možda nećeš kupit zato svakih šest mjeseci takvu cipelu, nego jednom u dvije godine. Ali ne mičeš se od njega.

Ivan Minić:U vreme kada ste Vi krenuli da se bavite Google alatima, bilo ih je mnogo manje i sve je bilo mnogo jednostavnije. Sada ih ima mnogo i jako je teško početi. Mnogo je materijala, mnogo je toga od čega negde treba krenuti, da bi mogao da uđes u tu priču. Mada je verovatno i sam Google sve bolji i bolji, pa dosta toga radi umesto vas.

Miroslav Varga: Je, al ja bih rekao ovako: problem, recimo, koji mi svjedočimo na Balkanu jeste mišljenje: „Ja otvorio buregdžinicu i meni krenulo. Oko mene za tri mejseca 75 buregdžinica i svi zajedno propadamo“. Istina je da postoji sve više ljudi koji se s tim bave. Al ono što mi primjećujemo koliko god više agencija i ljudi ima koji se s tim bave, još je veća potreba, još je veće tržište koje je nepokriveno. Jer iz sektora velikih, spustila se digitalija u sektor malih, a sad je u sektoru mikro. Postoje ti inkubatori, startup gdje poslovni anđeo kaže: „Sto hiljada ti dam za tvoj proizvod, i još 300 hiljada da uđeš u marketing, za oglašavanje toga što radiš. Triput više ti dam za nešto što veze nema s tvojim, ali ne dam ti onih 100 ako nećeš ovih 300. To ću ja nadgledat da baš ode u Google, ili u Facebook, ili u digitaliju…“ Ima prostora puno, jer je jako mala pokrivenost. Ima puno više ljudi nego prije, ali i tržište je shvatilo da mu to treba. Ono što je možda važno nekome spomenut – ulazak u taj svijet Google oglašavanja je vrlo jednostavan, bar je ulazna barijera mala. Ali ako ti ne radiš konstantno na sebi i to barem dvije godine, nećeš nikad doć na onu razinu da sad tebe mole da dođes, a ne da ti moraš lovit ljude i vuć za rukav. Puno ih je krenulo i odustalo. Trebaš sjedet, trebaš radit, trebaš testirat. Naš posao se ne svodi da mi prodajemo znanje, nego da svakodnevno testitramo. To traži vremena. U firmama nema vremena. A ovi koji misle da je to boza, on će ti napravit kampanju, ti ćeš imat neke rezultate i staćeš, iznad toga nećeš ić. Onda ćeš doć kod mene. Tad mi dolaze sa rečima: „Ja sam imao agenciju kod Pere, Pero mi je sve super, ali ne mogu dalje, a čuo sam da vi možete“. Da, ali mi smo skuplji od Pere, žao mi je. Tako da ovi koji rade do te razine jednostavnog ulaza, kojih ima ko gljiva posle kiše, oni idu s malom cijenom i ostanu na toj razini. Prva stvar koju bi svakom preporučio – nemoj ić sa niskom cijenom. Kome je teško platit 50 eura, njemu je jednako teško i 150 eura platit. A tebi to može biti propast ili opstanak na tržištu. Ako neki AdWords stručnjak može, recimo, desetak kampanji vodit, velika je razlika dal on zaradi 500 eura ili 1500 eura. A za 1500 eura on može nekad platiti i moj savjet, i nekog konsultanta, i neku edukaciju, i neki online tečaj, i taj može ić napred.

Ivan Minić:I taj, u krajnjoj liniji, može uvesti nekog ko može deo posla da nadlgeda, proveri, ko ne mora da ima svo to znanje i iskustvo, koji je početnik koji može da napreduje.

Miroslav Varga: Tako je. Postoje velike razlike. I kod Googla postoje firme koje nisu uopće Google partneri, pa koji su plavi partneri, koji su crveni partneri, pa koji su premijum, sails… Ima točno i Google tu neku kategorizaciju i sukladno tome idu nekakve i cijene. Mi smo danas skuplji nego ikada što smo bili i imamo posla više nego ikada što smo imali. Tak da ne znači da je konkurencija loša stvar, mislim da je dobra, al moraš od početka znat svoju računicu. Sa mikro naknadama nema razvoja ni tebi, a kad se ti ne razvijaš, ni tvoj klijent nema koristi i prije ili kasnije će otić, to je sigurno. Onaj ko ulazi jeftino, brzo će ostat bez klijenta.

Ivan Minić:Znamo kako da uđemo, a i znamo da moramo da probamo. A gde učimo?

Miroslav Varga: Najbolje na Google platforma. To je jedno od mjesta gdje je dobro. Ali šta je problem – ti da bi nešto od Google-a naučio, moraš znat kako se to zove. Ti moraš znat guglat žutu žipku, al ti to ne znaš. Moraš doć na neki seminar da ti neko kaže: „Ovo ti je SERP“, pa da znaš kako moraš guglat. Kažu ti: „Ovo ti je gornji dio SERP-a, ovo ti je organik dio SERP-a“. Ti moraš znat riječnik toga što te zanima. Ljudi često znaju šta ih muči, al ne znaju kako to tražit. Google ima rjiešenje, samo se to ne zove ovako kako si ti tražio, nego se zove malo drugačije. Taj dio priče možeš naučit kod Google-a, možeš naučit na forumima, a ima puno dobrih foruma i mreža. Recimo, jedna od dobrih regionalnih grupa na Facebooku je „Google Ads uz kavu“, gdje su ljudi zaista spremi pomoć svakom, dat odgovor. Možda ne baš u roku od pet minuta, ali koje god pitanje da tamo nego postavi nije se dogodio dan da nije dobio barem pet mogućih dogovora. Uglavnom sve točno. Nikad nije baš ni jednoznačno, jer i pitanja znaju bit čudna. Ono što znam da je početak jesu Google-ovi tutorijali, Google-ove grupe i podrška, i onda obavezno na neki seminar. Neki dan sam baš imao jednu raspravu na Fejsu: zašto ja prodajem znanje koje je besplatno dostupno na internetu. Ne, ja ga uopće ne prodajem, ja ga ne znam. Ja prodajem vrijeme da ti ne moraš potrošit šest mjeseci i da sad shvatiš kako se tvoje pitanje zove, nego da ti to možeš za 15 minuta postavit i dobit riješenje. Nekad je jako teško znat postavit pravo pitanje, jer da bi ga postavio, ti moraš nešto i znat. Ti ne možeš doć na grupu i reć: „Imam problem“. Imamo ga i mi i ajde šišaj Miško. Moraš znat točno postavit pitanje. A da bi znao postavit pitanje, bez edukacije ne možeš. Seminari su, recimo, jedan dobar način da se skrati put, da naučiš malo brže nekakve osnovne stvari. Ne kažem da treba ić na seminare, ali svakom preporučam gdje god se nešto organizira. Recimo, Google kad to organizira, ja dan danas idem na sve njihove seminare. Ako ništa drugo, dobro se pojede i podruži. Ali, bez obzira na sve, uvjek nešto čuješ. Uvjek si u nekom điru i skratiš si vrijeme koje bi tebi trebalo da dođeš do toga. Što ti neko servira u sat vremena, možda bi tebi trebalo mjesec dana. Mislim da je dobar put krenut: Google tutorija, seminari, edukacije i grupe ili obrnuto. To je put, jer nema fakulteta, nema škole, nema nikog.

Ivan Minić:Dragi moj gospodine Varga, mislim da smo mi neke vrlo interesantne stvari ljudima postavili u ovakvih malo više od sat vremena, kojih smo pričali.

Miroslav Varga: Već je prošlo? A ja meljem i meljem.

Ivan Minić: Mnogo tema za razmišljanje, malo nekih možda gotovih rešenja i odgovora, jer rešenja su uvek individualna, a način razmišljanja je nešto što možda može da se primeni na veći nekakav uzor.

Miroslav Varga: Logiku bi trebalo usvojit. Promjenu okvira, načina razmišljanja, to mislim da je ključ. To je isto kako kad ideš na sud. Ti znaš da si u pravu, al opet uzmeš odvjetnika. Kad ideš u poreznu upravu, znaš da nisi ukrao, al opet ide knjigovođa s tobom. E, pa kad ideš u digitalni marketing, uzmi nekog ko nešto zna, da ti stoji iza leđa bar da ti spasi, ako ništa drugo, pare koje ćeš ti bacit. Potrošiće i on nešto. Za kraj savet: kažu ljudi: „Ja trebam web, koga da uzmem?“ Ja uvek kažem: „Traži troje, četvoro, petoro ljudi, i ponude. Najjeftiniji nek ti radi, a najskupljeg zamoli da ga nadgleda, plati i njega. To je najbolje što možeš dobit. Jer najskuplji će ovog gnjavit do Bogojavljenja, a ovaj će nešto i naučit i biće ti zahvalan. Imaćeš dva prijatelja jer si dva angažirao. A potrošio si možda 10 posto više.

Ivan Minić: Mislim da je ovo bila jedna jako lepa poenta za kraj.

Miroslav Varga: Hvala.

Ivan Minić: Hvala puno na gostovanju, a vi slušaoci i gledaoci, hvala što ste odvojili vreme. Nadam se da vam je bilo interesantno i molim vas, kao i do sad, da sve svoje komentare i ideje i predloge ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama, ili da nam pišete preko sajta. Bože zdravlja, vidimo se i na nekom našem druženju. Hvala vam na pažnji još jednom.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Miroslav Varga

Miroslav Varga je najstariji GCT (Google Certified Trainer) u Google Adriatics regiji, a možda i na svetu.

Ima iskustvo rada na više od 10 hiljada AdWords kampanji, preko 2000 sati održanih edukacija, više od 250 predavanja i seminara i preko 5 hiljada polaznika edukacija. Jedan je od nekolicine u regionu koji poseduje sve Google AdWords i Google Analytics sertifikate.

Za sebe skromno voli da kaže da nije nužno najpametniji, ali je verovatno najstariji u branši s najvećim brojem grešaka, odnosno najbogatijim iskustvom.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This