Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

IVAN MINIĆ: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošli u 21. epizodu Pojačalo podcasta, ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Saša Ševo, pokretač brenda Skochypstiks. Šta je Skochypstiks?

SAŠA ŠEVO: Sama reč je izmišljena, nastala je da bi bila prepreka za izgovaranje, jezička prepeka. Sve što mi u životu radimo je prevazilaženje preprepka, pa je Skochypstiks još jedna prepreka na putu.

IVAN MINIĆ: Voliš da praviš problem, ako dobro razumem, sebi i drugima?

SAŠA ŠEVO: Tako je ispalo 🙂 Jeste teško pogotovu kada vidite samo to na papiru, ta slova i kako se to izgovara – imamo često problem na benzinskim pumpama i gde god treba da dobijemo neki račun, mole nas da pročitamo ili slovo po slovo ukucavaju da bi upisali.

IVAN MINIĆ: Na neki način to je brend garderobe za aktivne ljude, ljude u pokretu. Ali background svega toga je na neki način parkour kao sport, i kao aktivnost koju si ti praktikovao. Hajde da malo približimo ljudima o čemu je zapravo reč.

SAŠA ŠEVO: Parkour je veština prevazilaženja prepreka, trčanje, penjanje, skakanje, kotrljanje po betonu, balansiranje po šipkama, preskakanje bara kada je kiša kao što je bila ovih dana. Parkour zapravo može biti mnogo toga i dosta je individualna veština, tako da ću te odmah ispraviti da je veština, a ne sport, jer oficijalno nema nikakvih takmičenja. Parkour je nešto što gradi tebe na svakodnevnom nivou da budeš bolji nego što si bio juče ili u prošlosti. U suštini, takmičite se sami sa sobom konstantno i pokušavate da budete bolji fizički, mentalno, psihički. Nešto veoma zapravo blisko prirodi i nekom ljudskom pokretu koji smo svi upražnjavali kada smo bili klinci i onda je došla škola ili faks ili posao i onda u nekom momentu ste se izgubili sa tog nekog vašeg parkour putovanja i krenuli ste da budete ozbiljni ljudi i onda je ta igra nekako ugašena. Parkour je definicija te igre, ta vešitna koja je danas dobila oficijalno ime i postoje škole, akademije i mnogo toga se razvilo u parkouru u poslednjih 30 godina kada je nastao prvobitno u Francuskoj.

IVAN MINIĆ: Zapravo, neki prvi kontakt sa tim još pre ovog perioda su i neki drugari počeli da se bave time preko njih smo se i upoznali. To je bio neki period u kome ti sretneš sa vremena na vreme nekakve kompilacije zanimljivih video snimaka gde ljudi rade te neke stvari koje su vrlo fizički zahtevne. Ne spadaju u ljude koji vežbaju, idu u teretanu, pa razvijaju određene grupe mišića, ovo su mnogo kompleksniji pokreti sa nekim vrlo konkretnim ciljevima – da se savlada nekakva prepreka, da se tačno pogodi neka tačka u prostoru, da bi to sve bilo kako treba. To su momenti gde ljudi preskaču zidove, kreću od tih nekih stvari. To je nešto što smo imali svi prilike da vidimo – nisu oni čudni ljudi što vise po zgradama, mada je to možda neki ekstremni vid nečeg sličnog.

SAŠA ŠEVO: Hteo bih da krenem od početka, kako sam se ja susreo sa samom veštinom. Kula, Vojvodina, 2005, sam početak parkoura na ovim prostorima, srednja škola, 17 godina, dobijam CD, četvrti čas, i drugar koji mi je dao kaže “Ovo moraš da vidiš!”. Odmor – trči kući, kuća mi je daleko, nisam stigao, propustio sam 5. čas, morao sam da iskopiram CD i da ga vratim dečku. Pogledaću kada se vratim. Bilo je kao iz neke serije, dobiješ ovo, odeš kopiraš kući na komp, nisam tada imao internet. Nazad u školu – jedva sam čekao da se završi taj 6. čas da odem kući da gledam što pre. Tada sam video nešto u šta sam se odmah zaljubio – na videu su bili momci koji su preskakali neke šipke, radili akrobacije i poželeo sam to da radim. Istog momenta sam izašao napolje u dvorište, da probam nešto. Naravno, padnem jednom, dva put, triput, petsto puta. Odem opet da pogledam, pa opet izađem napolje, pa ponovo padnem i tako se rodila ta neka ljubav ka tom što sam ja video – cilj je bio da iskopiram te pokrete i da naučim nešto novo. I tako se to zavrtelo – kada ostvarite jedan pokret, želite i drugi i još, još, još. Tako se stvara ta neka lančana reakcija i samozadovoljstvo kada uspete nešto, prevaziđete jednu prepreku, pa hoćete drugu, treću, petu i tako talje. Sve počinje tamo i prve dve godine ja treniram sam sa ljudima koji su pokušali da treniraju, malo bili uključeni, pa izašli. Te dve godine samostalan trening i istraživanje te same veštine šta je to, kako se radi, ne znaš da iko to trenira u Srbiji, bio sam jedan jedini. U međuvremenu dobijem internet i pronalazim da još ljudi u Srbiji se bavi time i onda kreće ta neka pustolovina traženja drugih ljudi i iskustava i šta oni rade, pa razmena i moje prvo putovanje je zapravo do Novog Sada. Tu upoznajem drugu ekipu i tada se desio neki veliki bum, ja sam imao 19 godina i toliko sam bio zaljubljen u tu veštinu i želeo sam to da radim. Pitao sam se šta mogu da uradim povodom toga. Odlazim u Novi Sad, tražim posao, živeću sa drugarima koji takođe treniraju parkour, naći ću neki posao da mogu sebi da platim stan, klopu, struju i ostale obaveze da bih mogao da treniram. Tolika je opsesija bila i ljubav prema tome da sam napravio to nesvesno, bez planiranja da se odselim od mame, tate, klope i toplog kreveta. Zaljubio se čovek 🙂 Veoma neki ekstreman i neočekivan potez u to vreme, nešto što je nastavilo da se širi.

IVAN MINIĆ: Ono što sam ja negde primetio gledajući kako se cela priča razvija i pričajući sa drugarima je da, iako je u pitanju veoma individualna stvar, mnogo lakše sve funkcioniše u grupi. Na neki način jedan drugog gurate i pomažete, savetujete se i svaka takva aktivnost je lakša ako postoji više ljudi i ideja.

SAŠA ŠEVO: I jedna i druga strana ima mnogo beneficija – treniranje sa ljudima znači da na svakom nivou delite iskustva, podržavate se, bodrite se. Ako sam ja uradio 50 sklekova, on uradi 55, ja hoću još tih 5 ili još ovih 5 skokova ili ako smo trčali toliko kilometara, uvek ima neko ko može da uradi nešto više. To je taj zdrav duh takmičenja, ne žalite da pobedite svog drugara, želite da pobedite sebe i da budete jači i brži i bolji nego što ste bili prethodnog dana. Zapravo treniranje u društvu je veoma korisno i sama disciplina je nastala na ulici. Nije bilo mnogo nekih informacija ili znanja gde ste mogli da znate kako se nešto trenira i kakva su pravila. Vi ste stvarali pravila tog momenta kad ste na terenu, u gradu, u šumi. Parkour je nastao u urbanoj sredini, ali se praktikuje i u neurbanim prostorima. Taj trening u društvu se veoma brzo razvio, ali samostalni trening je takođe veoma bitan u parkouru iz moje perspektive. Tu gradite dodatno sebe, vi kada izađete sami na trening, prvo treba da smislite šta i gde ćete da radite. Vreme puno sporije ide, a i treba više mentalnih prepreka da prevaziđete. Zamislite da treba da uradite neki skok i prođe vam kroz glavu: “ako sad padnem i polomim nešto, kako ću da odem kući?”. To je jedan veliki strah koji takođe morate da sabijete dok trenirate i još jedna prepreka koju treba preći na tom putu treniranja parkoura. Ili slučaj koji sam ja imao – dok je sve bilo veoma mlado, premda još uvek ima ljudi koji treniraju, dođete na neko mesto da trenirate sa 17, 18, 19 godina, dođe čovek koji ima 35, 40, 50 godina i dobacuje vam ili govori neke ružne reči: “nemoj to da radiš, majmune jedan”. I to je neka situacija sa kojom treba da se izborite i da zablokirate dotok tih informacija da bi u suštini nastavili to što želite da radite, jer duboko u sebi verujete u to što radite i znate šta radite.Možete ili da probate da objasnite toj osobi šta je parkour i tako proširite informacije o tome šta mi to radimo i da to nije neka nasilna disciplina ili da mi nismo tu da uništavamo stvari, nego zapravo da razvijamo sebe i da zapravo damo i drugim ljudima primer da mi radimo nešto zdravo i korisno. Početak parkoura u novim prostorima je veoma zanimljivo putovanje. Susreli smo se sa dosta različitih iskustava, kao i svi u svetu. Negde je parkour bolje prihvaćen, negde malo lošije, ali smo svi imali isti zadatak – da prosvetlimo i donesemo ideju gde je mnogo više poznat i dostupan i trenira se u školama.

IVAN MINIĆ: Shvatio sam da formiranje ekipe ljudi koja zajedno trenira sada već nije preterano teško i uvek možeš da nađeš u većim gradovima nekog kome meožeš da se pridružiš. Posebno mi je interesantno da možda upravo zbog toga što to nije nekakav klasičan sport koji ima klasična takmičenja, bodovanja, rang liste i sve ostalo, da ste vi zapravo prilično dobro povezani na celoj zemaljskoj kugli i da ta zajednica jako dobro funkcioniše i da stalno postoje razmene, ljudi putuju, druže se, zajedno prave planove, iako su to ljudi koji u suštini samo parkour povezuje, i koji se inače ne bi možda nikada ni upoznali.

SAŠA ŠEVO: Veoma sigurno, jer danas volimo da kažemo danas “parkour pasoš” – ljudi koji su se ranije upoznali kada je zajednica bila manja, kome god da pišete u drugoj zemlji, bila to Skandinavija ili neki drugi deo sveta, ako ta osoba trenira neko vreme i vi trenirate, možda se znate preko interneta, možda se ne znate, možete u bilo koje doba dana da kažete da biste voleli da dođete u taj grad da trenirate i razmenite iskustva, ta osoba će ti automatski dati komad poda ili kreveta i jedva će čekati da krene u razmenu informacija. Na osnovu toga je zajednica izgrađena i kod nas i svugde okolo je bio isti princip. Došlo je do toga da je danas parkour ogroman u odnosu na to kakav je bio početkom 2000-tih, sve do 2010.

IVAN MINIĆ: Šta se konkretno dešava u smislu rasta zajednice, šta su aktivnosti koje su počele da se dešavaju, a pre ih nije bilo? Šta su neke dobre stvari, a šta su možda i stvari koje dolaze samim tim što je to postalo dovoljno masovno?

SAŠA ŠEVO: Gomila stvari dolazi sa samom veštinom, jer mnogo ljudi ulazi u priču, pa je potrebna edukacija novih ljudi. Zašto bi svi prošli kroz ono što sam ja prošao ili se mučili na početku i padali toliko, ako ima neko ko će da im pokaže kako mogu nešto da urade. Prvo što se desilo u parkouru je sistem edukacije i kako obučiti nekoga da radi ono što sam ja trenirao 5 do 10 godina, neko može da savlada za mnogo kraće vreme. Prva stvar koja se desila i mislimo da je jako dobra je parkour edukacija koja zaljubljenicima u parkour daje mogućnost da rade nešto što stvarno vole i da prenesu to znanje dalje i zapravo da obezbede sebi na neki posao. Kroz godine kako se razvijala i širila cela priča, pojavila su se i snimanja u serijama, filmovima, reklamama, neki vid kaskaderstva, gde je parkour pokrenuo celu filmsku industriju. I sam se Holivud dosta promenio na osnovu parkoura. Prepozna se šta je pravi pokret kada je neko vezan kanapom. Zapravo, dosta se ostvarilo toga, pa su ljudi iz parkoura mogli da se pronađu i u takvoj grani života. I sa moje strane su nastali parkour brendovi koji proizvode opremu i odeću za parkour, jer je potrebno da dok se kotrljate po betonu i šipkama da šavovi, trenerka i materijal budu otpornije od najobičnije trenerke koju kupite u prodavnici.

IVAN MINIĆ: U uvodnom razgovoru pre nego što smo krenuli sa snimanjem, rekao si mi da je parkour najbrže rastuća veština. Koliko ljudi se sada bavi time?

SAŠA ŠEVO: Još uvek nemamo zvanične podatke koliko tačno ljudi, ali se pretpostavlja se da je između 1 i 2 miliona. Kada uzmete u obzir da 2003, 2004, 2005 bilo svega nekoliko stotina ljudi, jedno hiljadu ili dve ljudi. To najbrže rastuća disciplina u istoriji, a najveća zasluga tome je sloboda koju parkour nudi, jer možete da ga trenirate bilo gde, bilo kada, bez obzira na vremenske uslove, to je samo prepreka više da se prevaziđe. Sa druge strane, ne treba vam oprema za trening, možete da ga trenirate bez odeće i obuće jer je i to deo parkoura. Ta sloboda u parkouru je privukla mnogo ljudi – mene pre svega. Razlog iz koga sam ja počeo da treniram je što moji roditelji nisu mogli da mi priušte da treniram neki sport i nekako taj početak samog parkoura su sva deca sa ulice koja se nisu pronašla u nekom sportu, a želeli su da se nečim bave i da nekako sebe unaprede ili da budu neka bolja verzija sebe, oni su se pronašli u parkouru. Sama veština je imala dosta dobar start i osnovu i dobrih i kvalitetnih ljudi.

IVAN MINIĆ: Definitivno pomaže i to što je stvar jako atraktivna.

SAŠA ŠEVO: Jedno od najvećih pomagala u razvoju parkoura je YouTube koji se pojavio 2006. godine i neko vreme je tamo bilo aploudovano najviše parkour videa, ne računamo muziku, već sportiskih aktivnosti. Mnogo je ljudi volelo da to što radi i zaokruži neku priču svoj treninga od 5 godina ili godinu dana da stavi na YouTube kao rezultat onoga što trenira. Baš zato što nema takmičenja, postojala je ta neka onlajn zajednica koja je zapravo delila sve te stvari. Svako kreira neki svoj parkour – ja volim da je penjem po drveću i sada sam napravio neki video iz šume i onda ću da stavim to, pa će moji prijatelji moći da vide, a ja ću moći da vidim svoj proces napredovanja ili sve te različite stvari koje sam radio – period u kome sam se posvetio kondiciji, snazi, pa mogu da napravim video o tome ili da napravim video koji je trčanje bos kroz šumu. Te informacije na YouTube-u su mnogima pomagale da shvate da hoće da to kopiraju i da napreduju u tome. Pa je bilo mnogo tih unakrsnih dešavanja koja su se desila zahvaljujući YouTube-u i ostalim sajtovima, pa se tu desio bum ustvari. Tako da je internet kriv za sve.

IVAN MINIĆ: Jasno, i generalno za sve, a ne samo za parkour. Hajde da se dotaknemo malo više priče o samom brendu. Kad ti kapiraš da bi hteo da uđeš u priču sa proizvodnjom garderobe kakve generalno ne postoji?

SAŠA ŠEVO: Nikada nisam to kapirao kao niti sam mislio da ću to da uradim. To je nešto što se desilo sasvim iznenada, kao i moj odlazak u Novi Sad. Nisam nikada maštao da ću držati ljudima treninge parkoura, pa se to desilo, jer je fokus kompletan bio na treningu, pa su sve stvari koje su postepeno dolazile u parkour. Tako se desilo i sa obukom ljudi i sa brendom. Sve počinje 2010. godine sa užim krugom ljudi sa kojima sam trenirao u Novom Sadu. Došao sam na ideju da napravim nešto drugačije za tu malu grupu ljudi i sebe. Napravili smo duks nije samo bio drugačiji, na primer, ako kupite u prodavnici pet plavih dukseva, videće se da ste tim. Poenta je bila da napravim nešto što će nama i koristiti na samom treningu. Sama ideja tog prvog duksa je da ima napred ogroman džep da možete da smestite 2 litre vode, pa da na treningu konsatantno imate vodu sa sobom. U Srbiji po parkovima nema baš svugde vode, a naši treninzi su znali da traju 3, 4 pa i 5 sati. Duks je imao i mali unutrašnji džep za lovu, pa niste morali da imate ni novčanik ni torbu sa sobom i bili ste spremni za parkour dan. To je bila ideja za prvih 5 dukseva za drugare. Odmah nakon toga sam u Novom Sadu držao parkour treninge i imao sam 20, 30 ljudi koji su dolazili. Kada su videli dukseve, odmah su ih i oni želeli. Ja sam bio protiv, stvarno nisam planirao da za svakog šijem dukseve i želeo sam da nemaju svi iste kao nas 5, 6. Ja sam prvo odbio tu ideju, ali su me ti ljudi nagovarali da napravim jer bi kupili. Tako je počela da se razvija ideja da napravim za njih jer se družimo i treniramo zajedno.

IVAN MINIĆ: Kao što ja volim da kažem, to su moja deca.

SAŠA ŠEVO: Da, ja sam još bio veoma mlad, nisam umeo da kažem da su moja deca, jer je bilo mnogo ljudi koji su stari od mene. Tu se rodi ta ideja da napravimo to. Pitao sam se kako ću da napravim sve te dukseve i igrom slučaja, još jedna od tih komičkih stvari – tada sam bio sa devojkom koja se školovala da bude modni dizajner. Zajedno smo se pitali kako ona može da realizije taj duks, stavili smo sve na papir, gde su šavovi i ostalo, pa smo odlučili da to i sašijemo. Mi smo to krojili, pravili i sastavili taj prvi duks, pa smo shvatili da nam treba više komada i da ne možemo to sami. Tražili smo materijal i osobu da nam to sašije. Počela je potraga za šnajderom, pa nam je drugar preporučio ženu. Pokucali smo na vrata, pitali je da li može ovako dvadeset dukseva. Ona je rekla da može i nekako smo sklepali 20 komada. Dali smo ih tim drugarima i to je u suštini bio početak, nije bilo ideja da se ide dalje sa tim. Sledeće godine kada je krenula nova parkour nastava, drugi ljudi su došli i isto su želeli dukseve, pa smo opet uradili istu stvar. Godinu dana nakon toga – početkom 2012. godine smo odlučili da napravimo i trenerke. Ta devojka je često pravila stvari za mene – na poklon mi je šila trenerke ili čudne pantalone, pa su ljudi želeli njih takođe. Komadi odeće su bili čudni, funkcionalni i nigde nisu mogli da se nabave. Napravili smo 20, 30 trenerki i te godine sam otišao u Dansku na nedelju dana na poprilično veliki internacionalni događaj. Tada nismo imali ni prodaju ni ništa. Na tom parkour kampu bio sam sa drugarom iz Zagreba, bili smo dva jedina Balkanca i bilo nam je veoma zabavno dok smo se družili i trenirali. Prvi put smo mogli da uporedimo balkanski parkour sa tim drugim evropskim parkourom, osnosno svetskim, jer je na događaju bilo ljudi iz celog sveta. Kako je događaj odmicao, ja sam stalno nosio to što smo sašili, ljudima je to zapalo za oko – jedna plava trenerka sa ogromnom zelenom kockom i “S” logom. Pitali su se šta je to, bolo im je oči, pa su me pitali gde sam nabavio. Rekao sam im da smo mi to napravili, pa su me svi pitali gde mogu to da kupe. Rekao sam im da ne mogu. Tada sam pomislio da treba stvarno da počnemo da prodajemo. Ostao sam u kontaktu sa tim ljudima, jer smo tada već imali normalan internet. Prvi zadatak je po povratku kući jeste bio da napravim web shop uz pomoć drugarakoji se bavi programiranjem, dizajniranjem. Napravimo prvi web sajt na engleskom da bi ljudi mogli da kupuju te stvari. Tu se dešava ekspanzija prvi put – prvi put imamo proizvod koji možemo da ponudimo drugarima koje smo upoznali na parkour događajima. Tu negde 2012. godine je klinkulo i počeli smo da prodajemo odeću. Tako da se to sasvim slučajno desilo.

IVAN MINIĆ: E sad – krenuli ste od dukseva, napravili ste u nekom trenutku trenerke, a sada je to mnogo veći spektar proizvoda, mnogo je više varijacija i komplikovanije je nego što je to inicijalno bilo. Pošto ti nisi  iz porodice koja se bavi trikotažom, pa si počeo usput da praviš svoj brend i da se igraš kao dete nešto – kako izgleda tehnički razvoj cele priče, i proizvoda i proizvodnje, i sa druge strane, kada objasniš to – sam plasman? Ljudi su videli na događaju, ali to je trenutna stvar, relativno mali broj ljudi, a vi ste vremenom izgradili nešto prilično veliko.

SAŠA ŠEVO: Sama priča kreće od toga da kada prvi put proizvodimo tu količinu odeće, ja zapravo pozajmim 200€, da bih uradio što sam zamislio za te ljude, za materijale i ostalo. Parkour u to vreme nije stvarao keš, a ja sam sa druge strane radio u Novom Sadu, tako da sam zapravo paralelno 6 godina trenirao i radio svaki dan redovan posao od 7, 8 sati, uglavnom bez slobodnih vikenda. Tako da su te pare uglavnom odlazile za redovne životne troškove, pošto u Srbiji ne može da se živi lepo od jedne plate – ne sa običnim poslom. Pozajmio sam pare da bih napravio prvi korak i a danas Skočipstiks odeću izvozimo u preko 44 zemlje sveta. Kako se dešava sva ta ekspanzija? Šta je između? Puno puno rada i truda, konstantan fokus na stvari koje se dešavaju tog trenutka.Nije se ni razmišljalo o tome. Ta gospođa je sašila prvi put te komade, 20tak, ali već seledeći put kada samo krenuli u ozbiljniju priču, ona nije mogla da postigne taj kapacitet, i ona radi neke druge stvari u svom životu. Prva potraga je bila za mestom gde i kako ćemo da šijemo, ko će to nama da radi. Bilo je poprilično teško da se nađe ta neka mala proizvodnja u Srbiji, jer se nikada ranije nisam tim bavio niti sam imao pojma gde bih krenuo.

IVAN MINIĆ: A i nije baš standardni proizvod u pitanju – prvo moraš da naglasiš ljudima – trebaju nam ojačanja, vrlo je važno da je to bude izdržljivo, pokažeš im šta ti ljudi rade…

SAŠA ŠEVO: Tako je, to je proces u kome kada napravimo nešto, em što testiramo dok sve ne provalimo kako će da funkcioniše. Te uzorke i prve modele smo pravili kod kuće na običnoj mašini da vidiš kako će da drži. Kada se napravi prvi oficijelni uzorak, ne ide odmah na sajt, već prođe kroz testiranje – mesec, dva, tri. Možda materijal ili šavovi nisu bili dovoljno dobri – desšavalo se kod širokih trenerki kad se skoči, zapne se, pa se pokida džep, pa se malo modifikuje kroj, ojača se da bi moglo da izdrži. Ja sam uglavnom stalno testirao tu odeću, kao i drugari i bliski ljudi koji su davali konstantno neke ideje i savete šta može da se promeni da bi to bilo ili izgledalo bolje. Od samog početka mnogo ljudi učestvuje u proizvodnji i stvaranju proizvoda i brenda – od modnog dizajnera do osobe koja koristi direktno za skakanje i kotrljanje po betonu. Svi ljudi koji rade slične stvari kada uđu i probaju odeću, mogu takođe da daju gomilu saveta ili kritike. Od samog početka se dobro testiralo – ako ja nisam zadovoljan proizvodom, zašto bih to plasirao. Nije ideja bila da se zarade novci, već da se napravi nešto dobro, što će zapravo ljudima koristiti u treningu. Mnogo izazova – kada samo napokon pronašli gde bi mogli da šijemo, ispratili bismo proizvodnju, pa smo tražili balans, jer niko nikada nije radi toliko široke trenerke. Pitali bi nas zašto trošimo toliko materijala jer može da bude mnogo manje, bolje. A zapravo je to bio stil koji su parkour ljudi hteli, i mi smo to nosili, pa smo pokušali da napravimo nešto za te ljude u pokretu koji nisu mogli da neđu takve stvari na internetu ili u rednovnim prodavnicama.

IVAN MINIĆ: Kako zapravo izgleda to – dođeš i kažeš “Hoću tako nešto”, pa ti oni kažu da to ne treba tako, a vi im kažete da baš hoćete to? Ne nemojte, bolje vam je ovako! Ne, brate,  proizvedi ono što sam te zamolio.

SAŠA ŠEVO: Pa, ceo naš proces je takav da mi tražimo materijale, pa kada izaberemo materijal za koji mislimo da će da funkcioniše, obično ne uzmemo velike količine, već uzmemo manje količine, ako je moguće, da nam budu uzorak. Treba mnogo toga da se desi da kod kuće sastavimo onako kako mi želimo i onda se se te neke druge promene dese. Uvek mora da se nađe neki kompromis i sa ljudima koji šiju i ponekad mi moramo da izbacimo neki detalj koji mnogo poskupi proizvod ili ne funkcioniše toliko dobro kada se radi veća količina, ili uzima jako puno vremena. Trudimo se da budemo negde između – da nagnemo na našu stranu, nego na stranu proizvodnje, ali uvek se na tome završi, uvek se napravi proizvod koji želimo. Potrebno je razgovora i potrebno je dosta testiranja i da znate tačno šta želite da biste mogli da napravite taj specifičan proizvod.

IVAN MINIĆ: Ljudi će pogledati shop, videće šta tu sve ima. Ti mi napravi presek gde ste sada što se tiče proizvoda.

SAŠA ŠEVO: Od početka kada smo krenuli, i dalje je nešto što je naprodavanije su te neke široke trenerke. Od 2014. godine smo ih redizajnirali i do danas i dalje prodajemo istu trenerku sa malim korekcijama. Široke trenerke, prošle godine smo uspeli da izbacimo regularnu i usku širinu trenerke, jer se i sama moda polako menja kako je mnogo ljudi ušlo u parkour sa svih strana sveta. I svi imaju neke svoje vizije – kao ne sme da bude toliko široka trenerka da bi se videla tehnika skakanja – kad skočite na šipku precizno, da se vidi kako stoje kolena, kakva je forma tela. Javlja se neki drugi stil koji želimo da ispratimo jer su to sve naši ljudi u pokretu koji rade istu stvar samo sa novim idejama i zahtevima. Imamo široke i normalne i uske trenerke. Razvrstali smo ih – najnormalniju trenerku ljudi mogu da nose i na posao i kada drže parkour treninge ili kada treniraju. Široke, široke trenerke su znak prepoznatljivosti za treniranje parkoura.

IVAN MINIĆ: Neko možda ne želi da bude baš uvek prepoznat.

SAŠA ŠEVO: Upravo to. Meni se dešavala situacija da često putujem i na aerodromu me policija, kada me vidi u širokoj trenerci, sklanja sa strane da me proveri. Dobro, možda nije najpametnije putovati u širokim trenerkama iako se osećate kao da ste na oblaku i stvarno su udobne, ali se javlja potreba da se proizvode druge stvari. Široke, uske i skroz uske trenerke, a sada smo napravili i pantalone – kamuflaža među normalne ljude ili one koji rade neki kancelarijski posao, pa žele da na pauzi, pre ili posle posle žele da izađu i treniraju u svom kvartu. Pa se javila potreba za pantalonama ili džinsom da mogu da budu aktivni i da treniraju u tome. Ili na putu do posla ili generalno ako ne rade, ali žele da imaju takve stvari. Tu su i šorcevi, majice, duksevi, regularne stvari sa ojačanim šavovima.

IVAN MINIĆ: Rekao si kakve su bile prve reakcije kada je populacija šira se bavi parkourom videla prvi put proizvode u Danskoj. Kakve su reakcije nakon toga? Kako se brend širi?

SAŠA ŠEVO: To je jedno isto veoma zanimljivo pitanje jer se brend širi generalno kroz sam community, kroz samu parkour zajednicu, tako da je naš posao pravljenja tih prozvoda veoma zanimljiv i dinamičan. Konstantno dobijamo upute ili zahteve. Nedavno se desilo da su ljudi tražili da proizvedemo žutu trenerku. Zašto žutu? Biće non-stop prljava i nisam fan žute boje. Ipak smo probali. Pošto često pravimo limitirane serije jer nema potrebe da proizvodimo žutu u 500 komada, napravili smo limitiranu seriju. Ceo proces je bio potraga za žutim materijalom, kakve boje će biti materijali, studio, fotkanje, završimo sve, stavimo na net da bude limitirana serija. 22 sata kasnije mi nemamo više ni jednu žutu trenerku. Neke neočekivane stvari. Ima dinamike u samom poslu i veoma je zanimljivo. Ti ljudi koji su u parkouru imaju želje koje možemo da im ispunimo u odnosu na druge brendove. Sledeća stvar o kojoj želim da pričam je proizvodnja u Srbiji, imamo je ispred nosa i možemo da pravimo takve stvari. Možemo brzo da reagujemo i da sutra nađemo novi materijal i da taj materijal kroz desetak dana plasiramo kroz patentirane krojeve za koje već znamo da funkcionišu. I to je nešto što je dobra komunikacija sa našim kupcima ili mušterijama – možemo brzo da reagujemo na njihove zahteve.

IVAN MINIĆ: Neke specifične želje, ali ono što je meni posebno interesantno – siguran sam da postoji određeni broj slušalaca podcasta i nije im baš najjasnije zašto mi pričamo o svemu ovome. A pričamo o specifičnim ne preterano skupim, niti jeftinim proizvodima koji se iz Srbije prodaju u celom svetu jer postoji jedna posvećena i strastvena zajednica kojoj takvi proizvodi trebaju, ali nije prevelika. Jeste brzorastuća, ali je relativno mala. Pre dve godine smo u okviru projekta Moja Firma radili intervju sa brendom 2VELO koji pravi replike istorijskih biciklističkih dresova, koji se prodaju, vuneni biciklistički dresovi. Kod njih je publika i dalje jako malo, ali je taj biznis predivan jer oni to obožavaju. A kao drugo, vrlo komercijalno je isplativ jer je jedna od dobrih stvari toga što si iz Srbije to što možeš da proizvodiš te vunene stvari po nekim tradicionalnim metodama proizvodnje. Tih mašina nema nigde druge na svetu, a kod nas još uvek ima po neka. I onda to prosto funkcioniše – ne preveliki brend, nisu to milionske serije, ali je proizvod koji je dovoljno komercijalno atraktivan i dovoljno skup da nije problem da ga odavde šalješ negde – da shipping ne predstavlja stavku. Ako šalješ majicu koja košta 10€, naravno da će ti biti problem i da će ti shipping biti stavka, ali ako je to dres koji je 100€, tih 20€ ili 30€ koliko košta DHL ljudima neće predstavljati problem.

SAŠA ŠEVO: Da, upravo to, desilo se i sa našim brendom – kada si malopre pitao, nisam završio svoj odgovor – kako je išao ceo razvoj tog brenda. U poslednjih 10 godina ja putujem svetom na razna parkour događanja da pre svega budem na tim seminarima kao trener ili neki govornik. Širim to znanje o parkouru. I onda konstantno na tom poslu ja paralelno širim priču o brendu i kako proizvodimo. Pričam o tome gde proizvodimo, da je to domaća proizvodnja koja može da ponudi mnogo svetu i možemo da napravimo razne stvari koje ne mogu tek tako lako da se nabave.Ljude privuče i to što stvarno brinemo o njima i možemo da im ispunimo želje, a sa druge strane žele da podrže domaću prozvodnju. Naša konkurencija i brendovi se uglavnom proizvode na dalekom Istoku. To je možda lakša opcija i rešenje, čak je i jeftinije, ali to je nešto što mi ne želimo da uradimo. Mi želimo da zadržimo brend koji je sa ovih prostora. Mnogo kupaca se odlučuje upravo zbog toga, jer parkour zajednica koja je dosta dobro povezana brine o svim tim stvarima. Brinu ko su radnici i kome se daje posao i žele da znaju takve stvari. To je jedan veliki plus zbog koga se bavimo ovim poslom. Ljudi ne kupuju te stvari samo da bi ih kupili, nego žele da pripomognu razvoju jednog parkour brenda. Oni su povezani, deo su priče jer su uključeni u sve. Kako su uključeni – putem Facebook grupe sa oko 700, 800 ljudi gde stalno postavljamo pitanja i proizvodimo, koje su boje, tražimo imena za naše proizvode, pa se dešava interakcija sa tim ljudima. Dosta smo dobro slučajno napravili interakciju, pa ljudi žele da podrže tako nešto i žele da kupe. I ta cena ima neki svoj limit, ne može da ide predaleko, jer sama kupovna moć parkour nije prevelika. Znamo kako je nastao parkour i da je došao sa ulice i jednostavno raste ta zajednica, ali ne može nešto da bude preskupo da bi zaživelo.

IVAN MINIĆ: Jasno, ali može da ima neku cenu koja opravdava sve. Odnosno, da na neki banalan način kažemo, nemaju ljudi problem da plate ako znaju da je to što plaćaju po svim nekim njihovim unutrašnjim kriterijumima Ok, a na kraju je i sjajan proizvod koji njima treba i oni ga koriste.

SAŠA ŠEVO: Tako je. Desilo se nekoliko puta da smo izbacili samo jedan komad i onda napravimo kao neku aukciju, traje nedelju dana i onda se ljudi nadmeću i nude više para znajući da ima samo jedan komad. Ne radimo to namerno, nekada se desi da nađemo jako malo materijala. Dobar je i vid marketinga, ali je sjajna stvar za nekoga ko želi da ima nešto unikatno. Ovaj duks u Srbiji postoji u samo 2 komada, jedan je instant prodat na internetu, a jedan sam ja zadržao. Znali smo da to nećemo to imati u redovnoj seriji. Ta jedna osoba koja je došla do njega je veoma ponosna što je došla do njega. Imamo često i tako neke proizvode koji su tu jednostavno sada i nikada više. Mislim da je to sjajan detalj.

IVAN MINIĆ: Pominjao si 44 zemlje – koje su neke najzanimljivije porudžbine, destinacije, neke stvari gde si se čak i ti upitao – dobro, pobogu, kako, odakle, šta je ovo?

SAŠA ŠEVO: Da, upravo to – kako sam putovao kroz tih poslednjih 10 godina, obišao sam i sam verovatno 30tak zemalja, pa su porudžbine uglavnom dolazile od ljudi koje sam upoznavao na tim događajima i družio se. Pa su oni poručivali i preporučivali prijateljima, pa se taj krug širio. Ali mi nekako nije jasno otkud trenerka u Namibiji u Africi ili Južnoj Africi – tamo nikoga nisam znao, nikada nisam bio u Africi. Prošle godine kada smo bili na nekom događaju u Bostonu, prilazi mi dečko kaže da obožava ono što radimo i da daje punu podršku. Vidim da nosi trenerku pa ga pitam odakle je, a on kaže da je sa Jamajke. Nikada nismo imali porudžbinu sa Jamajke, ali je on negde kupio od nekoga trenerku. Baš sam se iznenadio, mada tu ima  Južna Koreja, Japan… Slali smo bukvalno u skoro svaki deo sveta, Južna Amerika, Novi Zeland… Nedavno se desio jedan zanimljiv slučaj da je devojka sa Novog Zelanda naručila trenerku i negde se to zagubilo usput, naša pošta je to poslala za Ameriku i tamo je stajalo 2 meseca. Dešava se ta komunikacija između nas i nje – mi ne možemo nikako da uđemo u trag, Pošta isto nema informacije, tek za nekih mesec dana. Ja se već oprostio od trenerke, kažem joj da ćemo joj poslati novu, jer ne znamo šta se dešava. Ona dolazi na isti događaj na koji ja dolazim u Škotskoj prošle nedelje, pa sam rekao da ću joj doneti, da ne šaljem da se opet ne zagubi. U međuvremenu joj je stigla trenerka pa je kupila još jednu, uopšte se nije naljutila, zna kako funkcioniše biznis, zna kako proizvodimo i koliko truda ulažemo. Toliko je bila oduševljena tom trenerkom da je odlučila da kupi i tu koju sam doneo. Ljudi su veoma vezani za brend, a to nas jako motiviše da radimo dalje.

IVAN MINIĆ: Kažeš da si obišao tridesetak zemalja kroz ta svoja putovanja, pomenuo su Škotsku. Šta se tu zanimljivo dešavalo, gde ste sve bili, kako izgledaju skupovi na kojima se družite?

SAŠA ŠEVO: Sad su veoma različiti, ranije je to bilo da su uglavnom ta neka radionica dešava u jednom gradu i iz cele okoline dođu ljudi da treniraju. To su uglavnom edukativne radionice vikendom, kada je to 6 sati treninga u subotu i 6 sati treninga u nedelju i u tih 6 sati imate instruktora koji pripremi neki program treniranja i želi da podeli način treninga koji vežba. Neko vas bukira, doleti vas do tamo, odradite tu radionicu. Sva ta putovanja su izgledala tako – nije bilo preterano vremena za ta dodatna putovanja okolo i dodatna druženja. Ali posao je zadovoljstvo, svakako je to nešto što je lepo imati – ne birate gde idete gde želite da držite treninge, već idete gde vas ljudi pozovu ako želite da prihvatite takav neki posao, onda prihvatite. Ono što meni najviše ostaje u sećanju je to što sam bliko sarađivao sa samim osnivačima parkoura. Ta prva grupa se zove Yamakasi, koji su još uvek veoma aktivni, imaju preko 40 godina, uskoro i 50. Još uvek su na zavidnom nivou treninga i igrom slučaja sam uspeo da dođem na njihove prve radionice, upoznao se, trenirao sa njima, povezao se i bio pozvan da sa njima držim neke radionice. Jedna od najboljih stvari koja se desila sa njima je Motion tour po Aziji koji smo organizovali i obišli Singapur, Kuala Lumpur i dva grada na Tajvanu. To je bilo putovanje od više od mesec dana, tako da smo imali dosta vremena između, pošto su radionice vikendom, pa imete vremena da upoznate grad i da trenirate sa lokalnim ljudima. Sam trening sa tim Yamakasijima je nešto što će verovatno na mene ostaviti utisak do kraja života jer su još uvek zveri. Veoma je velika čast iskusiti taj trening i generalno raditi sa njima i voditi te radionice na način na koji ih oni vode. Tako sam i ja kreirao taj neki svoj parkour kroz to vreme koje treniram.

IVAN MINIĆ: A kakva su danas druženja? Rekao si da su se promenila.

SAŠA ŠEVO: Da, danas ima mnogo raznovrsnih stvari, pored tih radionica na koje ljudi dolaze da bi naučili nešto, sada su se počela formirati i neke vrste takmičenja – postoje neki poligoni, kao vojni, od A do B najbrže moguće, postoji i stil kretanja, razne vrste takmičenja. Sama zajednica je to kreirala, pod uticajem Amerike, da upropaste samu veštinu, ali videćemo gde će to da nas dovede. To je sada veoma veliki deo same parkour zajednice gde se dešavaju ta takmičenja. A nešto treće što se pojavilo skoro su seminari gde odemo da bismo sedeli i pričali o budućnosti parkoura, edukaciji, biznisu. Stvorila se potreba se sa tim deli najefikasnije znanje i edukacija kako se najbolje to prenosi na druge, kako da se usavrše treneri… Za sada imamo te neke tri različite vrste događaja koje se dešavaju u parkouru.

IVAN MINIĆ: Iako je u pitanju veština koja je sada popularna u celom svetu – koje su sada najveće zajednice gledano tako po zemljama. Krenulo je iz Francuske, kapiram da je tamo i dalje izuzetno jako, ali šta se dešava u tom smislu?

SAŠA ŠEVO: Mislim da verovatno Amerika i Velika Britanija imaju najveći broj ljudi koji se bave parkourom, sama Velika Britanija je uložila mnogo u parkour. On je tamo prepoznat kao sport, u školama je, postoji i za penzionere, što je veoma specifično. Nedaleko iza njih je i Finska, koja je takođe napredna. Imaju mnogo prostora za parkour, jer je kod njih hladno i snežno, i mnogo mračno, pa se javila potreba za prostorima za parkour, nekim parkovima, uglavnom zatvorenim. Sama zajednica u Finskoj je dosta velika. Amerika, naravno, je ogromna i raste velikom brzinom, pošto je i kod njih dosta komplikovano trenirati napolju zbog zakona, suđenja. Ako padnete ispred ove zgrade i polomite šipku, možete da tužite tu zgradu, zgrada može da tuži vas… Tako da se i kod njih javila potreba za izgradnjom velikih sala za parkour u kojima se održavaju takmičenja, događaji, skupovi. Tako da je parkour u Americi i Britaniji verovatno najzastupljeniji.

IVAN MINIĆ: Kada mi pričaš o tim velikim salama, meni to zvuči kao nindža-ratnici, od prilike. Mislim, zamišljam da Amerikanci krenu od nečega takvog i u tri iteracije dođu do toga da to budu nindža-ratnici, da se od toga pravi TV šou i svake nedelje se neko takmiči za nešto takvo.

SAŠA ŠEVO: Da, to je grana generalno arhitekture u parkouru, jer je to nešto što se istaklo poslednjih par godina gde ljudi dolaze na ideju da dizajniraju razne parkove. Prvi parkour park je izgrađen u Danskoj, tako da je to nešto što je sada postala veoma bitna stavka kako će taj park da izgleda i u poslednjih par godina ti parkovi se grade da privuku i ostale ljude koji prolaze tuda ili čekaju autobus, pa imaju interakciju sa spoljnim svetom, ako su napolju. Poenta je da ostale ljude motiviše i da možda dok čekaju autobus vise ne nekoj šipci ili balansiraju. Ima mnogo grana i mnogo stvari koje se razvijaju sa samim parkourom – i arhitektura i okolina. Naravno, kod nas nema ničega na teritoriji Balkana. Sve dolazi sporije, ali parkour ima ogroman potencijal u svetu i mnoge stvari dolaze sa njim da isprate trend.

IVAN MINIĆ: Prvi zanimljiviji parkour sadržaji podrazumevaju neke poprilično komplikovane stvari. Ne počinje se tako, kreće se od bazičnih stvari. Šta je danas, kada imaš know-how sa tolikim brojem godina i iskustva u treningu i u prenošenju znaja, u tome koje imaš, šta je neki period koji je potreban da može već da radi neke stvari koje ga čine ponosnim?

SAŠA ŠEVO: Zapravo, vrlo brzo, jer nismo svesni koliko stvari možemo da uradimo dok ne probamo. Svakim danom vi ćete uraditi nešto novo. I koliko stvari ne možemo da uradimo. To je dosta individualno i zavisi kako ta osoba pristupi parkouru i treniranju. Na internetu i YouTubeu ima toliko informacija, za razliku od 2004. godine da su neki ljudi bukvalno počeli tako što su čitali parkouru, pa ih je privukao. Neki ljudi su prvo gledali videe, a neki su videli od drugara, brata koji treniraju, pa su se i oni uključili. Malo vremena je potrebno jer vas parkour brzo uči da koristite svoje telo onako kako je napravljeno da se koristi i oduševite se da možete da ne morate da preskočite sto, da možete da se provučete ispod njega. Nisu svi odmah spremni da balansiraju na šipci koja je metar i po, dva, već je potrebno da se nađe niža šipka sa koje ne može da se povredi kada se padne. Kada se naprave ti prvi baby koraci, onda slede sledeći izazovi – veća distanca ili šipka koja je malo viša. Sami stvarate taj svet parkoura i sami možete da uživate specifično na način jer birate put kojim želite da idete. Na primer, danas ste radili kondicijski parkour trening i želite da radite na tome, želite da trčite više i da usput radite neke stvari. Ili želite da vaš parkour bude neki vid kretanja gde ćete se kretati u nekom novom prostoru. Dosta je individualno, ljudi mogu da se zaljube u razne stvari. Ja sam se konstantno zaljubljivao u razne stvari u parkouru, prvo me je privukao video, pa onda i težak trening Yamakasija, gde nije bilo puno skokova i kretanja već mnogo ponavljanja, sklekova, skokova u mestu, mnogo znoja i plača, a kada uspete da uradite trening od tri sata snage sa jednim od osnivača, onda nekako i to bude velik uspeh. Može i u to da se zaljubi.

IVAN MINIĆ: Ok, znači veština prevazilaženja fizičkih i psihičkih barijera.

SAŠA ŠEVO: Da, više psihičkih rekao bih, nego fizičkih.

IVAN MINIĆ: Za kraj –  hajde da se vratimo na sam Skochypstiks. Kada smo se upoznali, rekao si mi da ste vi faktički brend koji najduže postoji, da postoje i neki drugi, da su postojali neki možda i pre, ali da su se vremenom gasili. Tvoja ideja je bila da celu proizvodnju baziraš ovde i da sve bude lokalno i na neki način zanatski. Imaš ideju da se taj priča širi? Šta je ideja?

SAŠA ŠEVO: Naravno. Tu smo gde smo, znamo šta smo naučili u poslednjih skoro 10 godina i znamo da ne možemo predaleko da planiramo tako nešto iz ove zemlje. Svakako nam je cilj da ostanemo i da zadržimo proizvodnju na teritoriji Balkana, da li je to Srbija ili tu nešto okolo, zavisi od mogućnosti i stvari koje će se dešavati. Cilj je napraviti brend koji ima domaću etiketu, da se šalje u inostranstvo i da svakako ostanemo jedini u parkour svetu koji ima home made production, jer je to nešto čime se ponosimo.Sećam se momenata kada sam bio na putu da se baš desilo u Londonu na jednoj metro stanici gde sam video ljude da nose našu odeću. Jako sam se nasmejao, da li da im pristupim ili ne, obuzme te ta neka sreća i wow osećaj. Nisam nikada upoznao te ljude i nisu možda ni imali veze sa parkourom, ali me je to učinilo jako srećnim. Skochypstiksu je plan sa bude domaći brend i da se širi u zavisnosti od tržišta i mogućnosti, ali se nadamo da ćemo uspeti da zaposlimo više ljudi i uključimo još ljudi u sam projekat. Jedna od ideja je takođe da dovedem strance iz parkoura da uče o tome kako mi proizvodimo našu odeću i da budu deo te priče. Svakako ima mesta za širenje, Skochypstiks nije ograničen samo da bude parkour brend. Mi smo “people in motion”, to nam je slogan i želimo da budemo tu za sve ljude u pokretu, da motivišemo da se ljudi priključe. Da se bave pokretom, da jednostavno vode neki zdraviji život, da mi budemo deo njihove priče i da im pomognemo na tom putu.

IVAN MINIĆ: Ako žele proizvode koji tako izgledaju i na taj način funkcionišu, odnosno omogućavaju im da oni funkcionišu na taj način – vi ste adresa. Ako ne, ima toliko drugih, ali vaša publika je ova. Saša, hvala ti što si bio. Bilo mi je zadovoljstvo, ti si definitivno najaktivniji od svih dosadašnjih gostiju. Poštovani slušaoci i gledaoci, nadam se da vam je bilo zanimljivo. Vaše komentare očekujemo u poljima predviđenim za to, a kao i do sada vas molimo da sve eventualne ideje i predloge pošaljete preko društvenih mreža ili preko sajta i pomognete nam da budemo još bolji u ovome što radimo.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Saša Ševo

Saša Ševo je trejser i veliki zaljubljenik u parkour kulturu. Kada je po prvi put čuo za parkour sredinom 2000-ih u Kuli, momentalno se zaljubio u ovu veštinu, učio prve lekcije sa kopiranog CDa i padao bezbroj puta pre nego što bi uspeo da izvede željeni pokret. Niz padova i neuspeha ga nikada nije zaustavio u trudu, već mu je samo zadavao nove izazove i prepreke koje treba prevazići. U Novom Sadu je pronašao ekipu sa kojom bi mogao da trenira, pa se tamo i preselio.

Radio je kao parkour instruktor, performer, menadžer, akrobata, fitnes instruktor, čak i prodavac. Povezao je parkour zajednice Srbije i Hrvatske, a putovao je i svetom zarad širenja ove veštine i konstantnog učenja.

Zajedno sa Kristinom Ivković 2011. godine osnovao je Skochypstiks, brend odeće za ljude u pokretu, koji se prodaje širom planete.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Share This