Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta dobrodošli u našu 20. epizodu. Ja sam Ivan Minić, vaš domaćin, a moj današnji gost je Branimir Gajić Bane iz Infostuda. Bane je danas ovde jer sam od prve epizode imao nameru da ga dovedem. Nedavno smo imali priliku da se vidimo i popričamo o tome. A zašto je on ovde? Zato što je, sa nekoliko sjajnih ljudi napravio jednu jako lepu priču koja traje već 19 godina. Uspeo je da napravi firmu sa skoro 200 zaposlenih, a ja ne znam ni jednu osobu za koju ne bih rekao da je sjajna, što je retkost, i firmu koja radi više različitih stvari.

Branimir Gajić: To je sada već neka vrsta mini holdinga, ne u formalno pravnom smislu, ali kao grupacija firmi. Zato se i zovemo Infostud grupa.

Ivan Minić: Kako je krenula priča sa Infostudom? Ljudi su imali prilike da čitaju o tome prethodne godine kada je bila priča o 18 rođendanu, ali dobar deo ljudi zapravo ne zna kako je sve krenulo i došlo do toga da, danas, postane toliko ozbiljno.

Branimir Gajić: Kapisla za samo osnivanje Infostuda je bio jedan članak koji sam pročitao u Politici. Još sam bio student i živeo sa roditeljima kada sam ga video. Tekst je govorio o nekoj ekipi u Londonu koja je napravila studentski sajt i iz toga napravila biznis. Tu mi je kliknulo da tako nešto ne postoji u Srbiji i tako se rodila ideja. Istorijat kako se to desilo je malo duži. Za vreme studija i srednje škole, dve stvari su karakterisale moj život. Jedna je da sam puno radio i imao različite aktivnosti od prodaje telefona i osigurnja, grafičke pripreme, držanja kafemata, do pokretanja štamparije. Probao sam da radim različite stvari. Druga stvar je da sam puno putovao na studentska putovanja i konferencije. Ta iskustva su me jako obogatila. I kada sam video tu ideju sa studentskim sajtom, jedna od ideja je bila da studentima u Srbiji prenesemo te informacije o mogućnostima da se putuje u inostranstvo i da se steknu takva isustva i prakse. Internet je, tada, kod nas tek bio u povoju i studenti nisu imali takve informacije. Jednostavno, sklopile su se kockice. Pročitao sam članak, imao sam nešto što sam želeo da prenesem i tako smo došli do same ideje.

Ivan Minić: Kako dolazi do prve trakcije? Kako kreće da se širi priča i ideja o tome da tako nešto postoji i šta su bile prve informacije koje su postojale na sajtu?

Branimir Gajić: Ne mogu da se setim tačnog redosleda, ali bila su tri bloka informacija. Prvi je bio o upisima na fakultete i nastavnim planovima i programima. Sam sajt je pokrenut 2000. godine. U to doba većina fakulteta i viših škola nisu imali nastavne planove i programe na internetu. Nisu postojali sajtovi, a ako si i imali sajt on je bio veoma bazičan. To je bio jedan blog informacija – digitalizovali smo nastavne planove i programe. Drugi blok su bile informacije o studentskim putovanjima i stipendijama i mogućnostima koje studenti mogu da iskoriste, a koje nisu bile tada masovno dostupne. Treći blok su bile opšte informacije o studentskom životu. Obilazili smo domove, slikali, obrađivali, pravili prezentacije domova iz cele Srbije, zatim pisali smo o mestima za izlazak i čak o organizaciji dočeka Nove godine. Ta tri bloka su nešto od čega smo krenuli. Prva veća trakcija se desila sa prenošenjem rezultata prijemnih ispita. Pošto smo napunili sajt ovim informacijama, poseta je počela da raste. Približavali smo se junu i julu kada kreću prijemni ispiti i u to vreme budući sudenti, odnosno maturanti su išli na fakultete da gledaju one odštampane liste, da se guraju u redu kako bi videli da li su prošli ili nisu. I mi smo tada pešački uradili posao za njih. Mi, onda još uvek studenti, smo seli i obišli sve fakultete i više škole, pričali sa dekanima i prodekanima kako bi dobili te liste na disketama, slali modemom i autobusima, a zatim postavljali na naš sajt. Paralelno smo radili marketing kampanju, delili letke i rezultate prijemnih ispita, i taj jun, jul mesec bio je prvi put kada smo došli do 10.000 poseta u jednom mesecu. Da li je apsolutni iznost tačan ne znam, ali graf je tako izgledao, rast, rast i onda smo u julu imali prvi pik.

Ivan Minić: S jedne strane, vi ste pokupili gomile informacija koje su u fragmetima postojale on line ili nisu uopšte postojale u digitalnom obliku, stavili ih na jedno mesto, sistematizovali kako bi bile lakše za pregled ljudima i na jednom mestu dali ljudima sve informacije.

Branimir Gajić: Baš tako. To nije bila nikakva posebna nauka. Trebalo je imati ideju i peške to realizovati. U to vreme procenat internet korisnika je bio ispod 5%. Navika i razumevanje šta je internet su bili pionirski i trebalo je dobiti saglasnost svih tih fakulteta da se to prenese i uradi. Da li baš na početku ili malo kasnije smo dobili i saglasnost i podršku Ministarstva prosvete koje je dalo jedan dopis koji nam je lakše otvarao vrata. To smo dobili bez kontakata. Otišli smo i pokucali na vrata i rekli mi radimo to i to, da li želite da nas podržite. Razumeli su i videli grupu klinaca koja želi nešto lepo da uradi i tako smo dobili pismo podrške koje nam je lakše otvorilo vrata. Ali, na kraju se to svelo na puno fizičkog rada koji je bio neophodan u početku.

Ivan Minić: Ko su ljudi koji su osnovali Infostud?

Branimir Gajić: Ja sam idejni tvorac Infostuda i u tom početnom periodu, krenuli smo od nule. Zamisao je bila da skupim prijatelje iz različitih delova Srbije koji će pokrivati različite univerzitete. Tako se skupilo na 5-6 koji smo krenuli da radimo tu priču. Međutim, to je bio naporan posao i rezultati se nisu mogli videti brzo. I tu su različiti ljudi krenuli različitim putevima tako da je ostalo nas četvoro: Branisalva Gajić Stanojević, moja sestra, Stefan Salom i Vojkan Pavlović iz Niša koji je dugo vremena ostao sa nama. On je prošao taj početni period stvaranja i bio tu nekoliko godina, nakon čega je odlučio da ode u drugom karijernom pravcu, pa smo ostali nas troje i mi smo i danas osnivači, vlasnici i ljudi koji rade u Infostudu.

Kada je Infostud postao firma

Ivan Minić: U kom trenutku to od, projekta koji je nešto što radiš uzput, a nešto drugo radiš da bi imao da živiš, prelazi u nešto održivo makar na tom mikro nivou vas nekoliko koji tu radite? Kako to postaje posao i firma?

Branimir Gajić: Tu ima nekoliko prekretnica. Kada smo krenuli 2000. prvih godinu dana smo se svi primarno bavili time. Međutim, tu nije bilo finansija. Tada sam dobio poruku od oca “Sine vreme je da nađeš ozbiljan posao”. To sam ozbiljno shvatio i zaposlio se u jednoj banci i narednih 5 godina sam imao primarni angažman u tom bankarskom poslu, a nakon toga radio na Infostudu. Za to vreme, moja sestra je operativno vodila i nosila veliki teret funkcionisanja Infostuda, a Stefan je završavao studije. To je bila polazna premisa kako smo bili angažovani. Trebalo nam je 5 godina da postanemo profitabilni. Od osnivanja do prelaska pozitivne nule. Ne da vratimo uloženo, nego da postanemo profitabilni na tom nekom mesečnom nivou. U tom smislu, taj bankarski posao, moj tata je bio u pravu – da nisam počeo da prihodujem sa neke druge strane, mi ne bismo preživeli tih 5 godina, tako da sam bankarsku platu koristio za finansiranje početaka Infostuda. Te 2005. godine smo postali profitabilni i održivi. Tada smo shvatili da je to održivo. Ali, moram da kažem da, od samog početka kada smo krenuli, krenuli smo da pokušamo da ga gradimo kao biznis. Krenulo je kao jedan garažni projekat, ali od samog starta smo krenuli da postavljamo temelje posla, biznisa, sistema, a ne hobija. I mislim da je to bila jedna od mudrijih i pametnijih stvari, što smo radili. Što smo od starta u tom pravcu se usmerili, jer je to, vremenom, vodilo ka sve većoj profesionalizaciji. Drugi momenat je taj prelazak u profitabilnost.

Ivan Minić: U tom trenutku Infostud više nije samo ono što je bio na početku. Šta se u međuvremenu tu izgradilo od stvari, čime ste se sve bavili u tom trenutku i na koji način?

Branimir Gajić: 2005. smo, pored obrazovanja imali još i poslove. Koliko god je profitabilnost prekretnica, tada smo još uvek bili mali. Krenuli smo od obrazovanja i naša ciljna grupa su bili primarno studenti. To jest, prvo maturanti za upis, pa posle i studenti. Nekom logikom razmišljanja šta dalje, došli smo do toga da studenti posle studija traže posao. Onda smo ušli u tu oblast oglasa za posao. To je neki sledeći korak koji se desio i on jeste funkcionisao 2005. Poslovi su bili naš prvi veći i značajniji biznis jer je veće tržište i moglo je da se mnogo više i lakše monetizuje. U godinama koje dolaze smo razmišljali – ok kada ljudi nađu posao i dođu do prvih finansija, koji su im sledeći koraci? Recimo jedan korak je da kupe automobil, pa smo posle ušli u oblast automobilizma, pa u oblast turizma, pa u prodaju guma koju smo vezali sa automobilizmom i sledeći korak, u poslednje vreme smo ušli u nekretnine u smislu oglašavanja. Pratimo, na neki način, životni put našeg korisnika. Od obrazovanja do svih drugih potreba koje se zatim dešavaju.

Ivan Minić: U nekom trenutku je u priču ušlo i osiguranje.

Branimir Gajić: To je jedan od mlađih članova, od prilike u isto vreme sa nekretninama je osiguranik.com postao deo Infostud grupe koji se lepo nadopunjuje sa svim tim potrebama čoveka. Kada kupi auto treba da ga osigura, kao i kada kupi kuću ili stan.

Ivan Minić: Mislim da je jako važno to što ste od starta gradili sistem. Kako zapravo to izgleda u praksi? Odnosno, tebi to nije bio prvi preduzetnički poduhvat, ali jeste bio prvi neki web biznis ozbiljniji, ostali uključeni su na studijama i nemaju dodira sa realnim poslom. Ti si u banci i imaš vrlo dodira sa realnim stvarima i finansijama. Kako izgleda postavljati sve te stvari? Jako puno ljudi koji ulaze u takvu priču i razmišljaju da nešto pokrenu, zapravo greše u tim fundamentalnim stvarima od kojih se kreće, ne prave zdravu osnovu na kojoj se sve ostalo radi, ne prave podelu odgovornosti, ne prave sistem ni procedure. Kako je to u vašem slučaju izgledalo jer, često kada pričamo o tome, ljudi naprave nešto, pa onda kada imaju rezultat shvate da to nije održivo ako se ne napravi sistem, pa ga prave naknadno, a vi ste ga pravili od starta i čini mi se, uz, naravno da to nikada nije jednostavno, linearno i bajkovito, ali čini se da ste ostali tome verni i danas i da taj sistem unapređujete i iterirate konstantno i imate sada vrlo razgranatu, ali zdravu i dobro isplaniranu strukturu u kojoj se to na neki način, iz baze razvijalo, da tako kažem.

Branimir Gajić: Apsolutno. Slažem se i mislim da je to greška mnogih jer pretpostave da za njih nije bitno da prave planove, da imaju sastanke, da organizuju tim, da forsiraju komunikaciju, a realno to je bitno svima bez obzira u kojoj su delatnosti. Od toga treba da se krene i ako se ne uradi od početka, dođe posle na naplatu. Ne mogu da kažem da smo mi sve uradili kako treba, ali smo krenuli od starta. Banka tu jeste odigrala veliku ulogu. Ja sam pored onog preduzetničkog iskustva gde sam video koji problemi postoje i da pravljenja firme nije samo med i mleko već da postoje tu realni problemi, deo svog iskustva sam imao, ali banka je bila stvarno ozbiljan sistem. Imao sam sreću da sam počeo da radim u jednoj kvalitetnoj instituciju, Procredit banka je bila u pitanju, koja je polagala jako puno značaja na dve stvari: jedno je obuka i razvoj ljudi i u skladu sa time pravljenje procesa i procedura, a druga stvar su etičke vrednosti. Kao klinac sam krenuo da radim u banci i bukvalno sam prolazio kompletno sve te runde i iteracije šta sam morao da naučim i video da to ima smilsla. Pogotovu što je išlo paralelno sa etičkim vrednostima jer su ljudi insistirali na tome i delovalo je jako lepo kao jedan paket. Onda sam bio ubeđen da tako nešto treba prenositi. Branislava i Stefan su to razumeli i podržali i onda smo znanje iz jedne veće institucije, korak po korak, prenosili i prilagođavali nama. Nešto uspešno, nešto neuspešno, ali smo odatle tu krenuli. Prvi koraci, od starta smo imali planove i ciljeve. Excel tabela gde smo popisivali šta želimo da uradimo u narendom periodu, po kolonama mesec i upisivali šta ćemo da radimo, imali smo finansijske ciljeve, koliko ćemo nečega da prodamo, imali smo sastanke gde smo seli uradili analizu šta se desilo, šta nije. Iako je postojao otpor među studentarijom da li nam je potreban sastanak jer svako zna da radi svoj posao. Ali nije tako jer je potrebno da postoji ta komunikacija. Mi smo sve to forsirali. Planovi i sastanci, razne vrste razgovora, evaluacija da učimo iz toga. Od toga smo krenuli. U odnosu na danas što znamo, to je sve bilo jako početnički i naivno, ali za naš nivo tada bilo je dovoljno dobro. Danas to radimo na mnogo pametniji i sofisticiraniji način. Od nečega mora da se krene. Bitno je i to što je karakterisalo moj boravak u banci, jako smo puno ulagali u razvoj. Od starta smo shvatili da nismo sveznajući i da ne možemo sve mi sami da naučimo i da naše kolege nisu sveznajuće. Čim smo došli do prvih sredstava počeli smo da plaćamo obuke ljudima. U početku su to bile razne obuke otvorenog tipa, da li prodaja, da li marketing, da li komunikacija, ali mi kao jako mala firma, sa jako skromnim parama smo počeli da idemo na obuke. I to od početka, pa na ovamo, to je u kontinuitetu sastavni deo kulture i jedan od principa rada Infostuda.

Akvizicija kao način proširenja poslovanja

Ivan Minić: U kom trenutku ste počeli da razmatrate da, možda skromnom portfoliju koje imate u tom trenutku, neke stvari koje su već gotove? Kako je izgledalo to razmišljanje da se uđe u akviziciju prvi put?

Branimir Gajić: Naš akvizicioni put je dosta interesantan. Prva akvizicija koju smo uradili je Trust HR, mali HR sajt Nataša Šovljanski iz Novog Sada je to pokrenula. To je zamišljeno kao dopuna stvaranju stručnog sadržaja kao podrška sajtu za zapošljavanje. Mi nismo mogli da budemo stručni u svemu. Samim tim nismo mogli da budemo najveći eksperti za kreiranje HR sadržaja i bilo je logično da tu saradnju ostvarimo sa nekim ko se profilisao, a Nataša je lepo razvila taj sajt. Pričali smo sa njom, dogovorili se i Nataša je dugo godina ostala u saradnji sa nama u smislu kreiranja sadržaja i pomoći na toj stručnoj strani. U osnovi toga je naše razumevanje da ne možemo sve sami nego da treba da sarađujemo, da li kroz akvizicije, da li kroz učenje ili kroz konsultantski posao.

Ivan Minić: Pored toga, a sećam se da je to bila prva akvizicija jer je to prvi put da se uopšte tako nešto pojavilo kod nas, da neka domaća kompanija radni nešto po tom pitanju. Vi ste imali i prilično velike akvizicije u tom periodu – ima li ste putovanjaInfo i polovne automobile koji su tada bili neuporedivo skromnija priča nego što su danas, ali su bili profilisani kao najozbiljniji nezavisni portal tog tipa na nekom lokalu. Kako izgleda kada si još uvek mali i nemaš ozbiljnu zaleđinu iz koje bi crpeo resurse i sigurnost, a razmišljaš o tome da akviziraš nešto što su već ozbiljni projekti i nekretnine na internetu?

Branimir Gajić: Polovni automobili su bili prvi veći iskorak. Iz prve akvizicije smo puno naučili kako da se postavimo, a deo smo naučili i iz toga kako smi mi prodali naš udeo svojevremeno, ali taj odlazak da pričamo sa Petrom iz Leskovca, momkom koji je pokrenuo Polovni automobili, nosio je dosta neizvesnosti. Imali smo motiv i želju gde želimo da pomerimo našu grupu. Hteli smo da se proširimo u druge delatnosti i videli smo da to može da bude komplementarno sa našim postojećim biznisima. Tako da smo imali, u startu, tu neku stratešku viziju zašto želimo da uđemo u tu priču. Drugi motiv je bila diversifikacija jer, pre kupovine Polovnih automobila, zadesila nas je 2008. ekonomska kriza. Gro prihoda nam je dolazio od oglasa za posao koji su elastični u ondosu na stanje u ekonomiji. Kada je došlo do ekonomske krize mi smo u mesec dana izgubili 60% prihoda. To je bio oktobar 2008. Tu smo imali jasnu odluku da želimo da idemo dalje i da ne zavisimo primarno samo od jedne stvari. To nam je bio motiv da se širimo. Bez obzira što smo bili početnici u investicijama, imali smo jasno razumevanje šta hoćemo i zašto hoćemo. Druga stvar koju smo osetili u to vreme je to da je jako bitno s kim radiš posao. Nama u svim tim partnerstvima, Infostud je partnerska firma sama po sebi i u akvizicije smo ušli na partnerski način, je jako bitno ko su ljudi sa kojima radimo. Ako posao sam po sebi jeste dobar i profitabilan, ali se radi sa nekima sa kojima ne klikćete, to je osuđeno na propast. Statistički, jako veliki broj partnerskih preduzeća ne uspe zbog odnosa partnera. Zato smo išli sa time da pregovaramo i radimo samo sa ljudima sa kojima možemo da se razumemo, a to je nešto što automatski olakšava život. Ostalo je bilo bez nekog velikog znanja. Pokušali smo da saznamo ko je vlasnik, pitali ga da li je zainteresovan za razgovore, otišli na ručak u Leskovcu sa njim, upoznali se… Obavili smo par rundi razgovora i pokušali da dođemo do zajedničkog jezika i na kraju se dogovorili. Ključno je bilo probati. Da nismo pitali ne bi došli u poziciju da to realizujemo.

Ivan Minić: Kažeš da je važno postaviti sebi granice sa kime si spreman da radiš, to ti možda ograničava izbor, ali ti omogućava da sve ostalo teče dosta lakše.

Branimir Gajić: Ako napravite pogrešan izbor, cena koja se kasnije plaća kroz razne vrste razdora je nemerljiva.

Ivan Minić: Pomenuo si da ste i vi imali dokapitalizaciju. To je takođe bio prvi javan slučaj tako nečega kod nas. Razne firme su kupovale, u tom periodu 2007-2008. bilo je dosta investitora, između ostalog i ja sam tada prodao većinski udeo u svojoj firmi i dobio neku investiciju, ali vi ste privi koji su javno izašli sa tom informacijom i prvi koji su uzeli nekakav novac i onda se učinilo da znaju zapravo za šta im je taj novac potreban i za šta će ga iskoristiti. Niste ušli u to kao deo izlazne strategije, nego vam je trebalo za nešto konkretno. Kako je došlo do te priče?

Branimir Gajić: 2006. godine ja dajem otkaz u banci i prelazim kompletno da se bavim Infostudom. U to vreme i Stefan je priveo studije kraju i postaje full time, a Branislava je već vodila Infostud. Tako da od početka 2007. svo troje se bavimo primarno Infostudom. Tada smo i dalje mala firma u povoju koja je profitabilna poslednje 2 godine. Tek u aprilu 2007. godine smo dobili ADSL, čisto radi ilustracije pominjem. Do tada smo radili preko modema. Tek tada je to došlo u Suboticu. Te 2006-2007. kada smo se konsolidovali i osetili da tu ima prostora da krenemo dalje da rastemo, mi smo se angažovali i nekako sve je lepo išlo ali niko nije tu čuo za nas, niko nismo imali interakciju sa investitorskim svetom i nije bilo komunikacije. I onda naglo, nakon dolaska ADSL-a i osećaja da internet raste u Srbiji, počinju da nas kontaktiraju razni investitori koji žele da kupe Infostud ili neki njegov deo. Na početku smo išli na razgovore iz znatiželje. Do juče mi ne postojimo prema tom investitorskom delu iako nam rastu posete i prihodi, i sada želimo da vidimo šta taj neko hoće. Odlazimo na jedan, drugi razgovori i vidimo da tu ima svakakvih ponuda. I ozbiljnih i neozbiljnih, ali da ponude i razgovori počinju da oduzimaju vreme. I onda definišemo šta su nam uopšte uslovi da uopšte odemo na razgovor i zašto bi smo pristali da ulazimo u neku vrstu partnerstva. Primarno smo rekli da to treba da bude partner iz struke, da nismo zainteresovani za investicioni fond klasičan, nego neko ko je u našoj branši, ko kroz partnerstvo može da nam unese znanje, a ne samo novac. Drugo, neko ko je zainteresovan za dugoročan razvoj, rast i pozicioniranje na tržištu, a ne za kratkoročnu maksimizaciju profita. Unutar par meseci ti ljudi su pokucali na vrata. U pitanju je bio Daily Mail and General Trust, medijska korporacija iz Engleska, možda ovde poznata po Daily Mail novinama. Pojavio se čovek Ištvan Samer iz Mađarske koji je vodio njihovu ispostavu za Centralnu i Istočnu Evropu i koji je ostavio jako dobar utisak na nas kao čovek i stručnjak, kao neko ko je posvećen ovom regionu i širenju biznisa u njemu. To nas je uvuklo dalje u te razgovore. Onda smo opet u nekoliko iteracija videli da nam se preklapaju interesi i napravili dogovore i prodali 25% firme. Dakle, nije bila u pitanju dokapitalizacija, jer smo bili samodovoljni i nije nam bio neophodan keš za funkcionisanje firme, nego smo prodali udeo i obezbedili finansije koje su nam rešile neke stvari u životu. Iz toga može da se vidi da novac nama nije bio primarna stvar. Ključno nam je bilo znanje. Prekretnica je bila što tog trenutka više nismo bili sami. Do tog trenutka mi smo na nivou Srbije sve sami morali da smislimo i da rešimo i imali smo opšte sagovornike iz interneta kao što si ti, ali u domenu našeg biznisa smo mogli da imamo samo konkurenciju. A od tog trenutka postali smo deo grupe koja ima iste isli slične sajtove u Slovačkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Bosni, Rumuniji, Poljskoj, Baltičkim državama i dobili sagovornike koji rade isto to, a nismo konkurencija. Počela je razmena znanja, dodatno učenja i dobili smo vetar u leđa.

Ivan Minić: U to neko vreme ovde počinje da se pojavljuje na raznim mestima ozbiljna konkurencija u smislu, dolazilo je mnogo investitora, pa nisu dolazili samo oni već i uspešne priče iz regiona da naprave svoje lokalne podružnice. Vi ste opstali svi oni su se uglavnom ili pivotirali nekoliko puta pa se ugasili ili se samo ugasili, ali to je bio interesantan period. Pominješ da ste imali razgovore i da vas je kontaktiralo 7-8 investitora. Isto je bilo i kod mene, i na kraju sam se poneo istim vrednostima kao i vi u smislu, ovim ljudima je stalo do toga što ja radim, žele da ulože u tu priču, a ne samo da kupe nešto što je napravljeno, da ga prepakuju u svoje i iskoriste, nego žele da probaju da stvarno naprave nešto. To se sve dešava 2007. i onda dolazi kriza kada sve staje. Većina njih se povlači, a ja sam tada već imao kontakt i ugovor sa investicionim fondom i njihov stav je bio, mi ćemo naravno ispoštovati sve što smo se dogovorili po ugovoru, ali to širenje na ovaj market nećemo ipak raditi, previše je rizično, ne poznajemo, nismo sigruni… Problem mog biznisa je bilo to što se bazirano na advertajzingu kao jednom ozbiljnom revenye streamu. Ok postojalo je svašta ali to sve nije pravilo nekakav opipljiv smislen novac. Vi ste jedni od vrlo retkih koji su napravili nešto što se nije baziralo na oglašavanju kao izvoru prihoda, odnosno display oglašavanju, već ste krenuli da radite nešto što je prodaja. I sada i to radite kroz ostale kanale kroz koje radite. Pronaći ljude za tako nešto je jako, jako, jako teško i danas, a vi ste uspeli da izgradite firmu koja se bavi time u različitim oblastima. Kako je izgledalo traženje ljudi koji su deo Infostud priče? Ko su ljudi koji su vam se pridružili, kako je izgledao njihov put? Koliko znam iz nekih priča, većina ljudi je tu jako dugo, praktično od početka i svoj karijerni put su pravili u Infostudu i došli do ozbiljnih pozicija.

Branimir Gajić: Ima tu više aspekata. Prva stvar, kako su krenuli prvi zaposleni? Isto kao što su krenuli i prvi partneri, tako što se okreneš prijateljima i poznanicima i vidiš sa kime bi voleo da radiš. Prvi partneri su u suštini i prvi zaposleni koji rade za džabe. Posle toga slede prvi zaposleni – naši najbolji prijatelji i poznanici sa kojima sam video da mogu da radim zajedno i da mogu da se u njih pouzdam. Tako da prvih desetak njih su realno poznanici. Došlo je tu i do neke rokade. Recimo momak koji se bavio prekcavanjemo oglasa i tekstova je moj drug iz srednje škole. On se bavio tim poslom, ali je kasnije dobio posao u nekoj banci, a na njegovo mesto je došla njegova rođena sestra. Ta sestra je Sonja Ćetković koja danas vodi poslove. Tako da to su ti razni putevi. Prvo dvoje zaposlenih su bili Sonja i Goran Todorov, moj prijatelj iz ranijih dana koji se bavio internet kafeom i tehnički je bio potkovan. On nam je bio baš prvi zaposleni i bavio se front endom i bio web master. On je izašao pre par godina i posvetio se svom biznisu, jedan je od vlasnika portala subotica.com koji je najjači lokalni medijski portal kod nas u gradu. Kako kreneš da se širiš, ti ne možeš da se baziraš samo na prijateljima i poznanicima jer nemaš toliko njih koje možeš da uklopiš u sistem. I brzo smo krenuli sa oglasima za posao. Tu je taj deo postavljanja sistema od početka. Čim je prošlo prvih nekoliko ljudi, imali smo oglas za posao. Koliko god da smo bili klinci, targetirali smo sudente, na faksu izlepili, i birali smo ljude koji su se nama uklapali. Tako da smo se okrenuli tržištu jer nam je trebalo da biramo ljude koji su nam najbolji, a ne one koje samo znamo. Od starta smo pokušali da budemo što profesionalniji u tom procesu. Imali smo intervjue, dvoje troje ljudi na razgovoru, pa upitnik sa ocenjivanjem tog kandidata i pokušali smo da donesemo nabolju moguću odluku. Gradili smo sistem u zapošljavanju. Drugi deo priče, kako da izgradimo sistem koji bi se bavio prodajom usluge oglašavanja. Tu bih izdvojio dve stvari. Jedna, možda ključna, je to što smo mi na internet gledali kao na alat. Internt biznis je prvo biznis, a posle internet. Internet je tehnološki alat i pomoć, komunikacioni kanal kojim radiš, ali osnova je biznis, a taj biznis ima svoje potrebe, kako se razvija i kako ide. Da bi biznis bio kompletan potrebni su mu prodavci, marketing, PR, računovodstvo, administracija, nabavka, fakturisanje, sistem administratori, programeri, dizajneri, razvijači. Internet sajt, ako se posmetra kao biznis, treba da ima sve ovo. Naravno u fazi razvoja, nismo mi krenuli od svega toga, ali korak po korak treba da razvije sve svoje funkcije jer je on biznis, a tehnološki deo pokriva, naravno, sve pozicije koje su tu potrebne. Tu svest smo imali od početka. I čim smo došli u poziciju zapošljavali smo ljude za takve stvari. Čim se skupilo dovoljno posla da je potrebno da se izdaju fakture, zaposlili smo nekoga ko se bavi fakturisanjem, čim smo imali veliki broj isplaćenih faktura, a ne naplaćenih, nekoga smo zadužili da se bavi naplatom. To je sve neophodno da bi se posao vrteo i širio. Ako sajt isprogramirate i pustite sajt da ide, neko vam ne plati, vi nemate prihoda i džaba što je sajt dobro isprogramiran. Zvuči jednostavno, ali u realnosti nije. Mislim da puno biznisa ostane samo tehnološki, a biznis ostane samo u tom delu priče samo razvoja proizvoda. Svesti oko toga je doprinelo i naše obrazovanje. Branisava je završila FPN novinarstvo, Stefan fiziku, a ja ekonomiju. Taj miks obrazovanja i pogleda nije dozvolio da se učaurimo samo u tehnološkoj bazi nego da razvijamo sve kompetence koje su firmi potrebne.

Pronalaženje pravog zaposlenog

Ivan Minić: Na neki način, u IT firmi, jer vi u suštini jeste u jednom svom delu IT firma, odnosno potičete iz IT, mnogo više vremena je potrebno raditi sa ljudima nego li sa nekom tehnologijom. Tehnologija je sredstvo, a ljudi su način da se stvari dese. Problemi se najčešće dešavaju sa ljudima i problemi se rešavaju sa ljudima. Zašto sam te pitao to za prodavce. I sada kada gledaš, postoje stalno upiti, stalno se traže ljudi koji su prodavci. Ti ljudi ne postoje. Mislim, ne postoje gotovi ljudi za tako nešto. Sada, tu i tamo možda i možeš od nekoga uzeti nekoga, ali kada ste vi krenuli da radite, ništa od tih ljudi nije postojalo i morali ste da ih napravite, da prepoznate da oni to mogu, a da ih zatim usavršite. Pominjao si da je važan deo Infostud priče i to da se puno radi na usavršavanju ljudi. Kako zapravo tražiš osobu koja ne postoji, za posao za koji nisi 100% siguran šta je i to onda napraviš, to uspe i onda to skaliraš?

Branimir Gajić: Nema kratkog i jednostavnog rešenja za to. Moraš da gradiš pojedince, sistem ispočetka i to mora da traje. Za sve firme koje kreću od nule, ne mogu da pričam ako je neko već izgradio pa može kompletno investitorsku priču da zatvori, kažem da je potrebno 10 godina da se postavi sistem, još 10 godina da se razvija i u trećih 10 godina može možda malo više da se uživa. Da, krenuli smo od nule. Puno toga nismo znali i bili smo svesni da moramo da gradimo ljude. Dodatna okolnost je bila to što smo svi krenuli da radimo za džabe, sa malim parama i angažovali smo prijatelje, studente za studentski honorar. Nismo imali nikakve investicije i novac u početku. Sve i da je postojao neki jak profesionalac, mi to nismo mogli da platimo. Tako da smo morali da krećemo sa ljudima koji nemaju puno iskustva i znanja, ali imaju puno volje, spremni su da krenu sa skroz početne pozicije i da se svi zajedno razvijamo. To je bila polazna premisa. Zapošljavali smo ljude sa faksa, bez iskustva. Bavili smo se time isto kao biranjem partnera, trudili smo se da se vrendosno uklopimo. Bilo nam je bitno kakvi su ljudi, da li će se uklopiti u tim. Druga stvar, da li su spremni da uče i da se razvijaju. Kada krećeš od nule, to je bitan momenat. Ne možeš da kreneš sa ljudima koji su zatvoreni i imaju fiksni mentalni sklop i ne žele da se razvijaju. Već ideš sa ljudima koji su spremni da grizu i vuku i da uče kroz proces. Pokušali smo da nađemo takve ljude i posle toga smo se trudili da ulažemo u obuke, što više možemo. Krenuli smo sa otvorenim eksternim obukama, pa smo pravili interne, sa jednog bazičnijeg nivoa. I dan danas to radimo samo smo došli do toga da angažujemo profesionalne konsultante. Baš u domenu prodaje, gde mislim da smo dobri, angažujemo ozbiljnu konsultantsku kuću kojoj plaćamo značajan novac, da dođe i da nam digne sistem prodaje na jedan viši nivo. Na taj način podižemo kompetence svih zaposlenih. Postigli smo to da razvoj i učenje budu deo kulture. To je jedna stvar koju bih istakao. Druga stvar je strpljenje. Prihvatanje da ljudi nisu savršeni i da se mora dati vreme da neko nauči i da mu se moraju dati prava i odgovornosti, ne samo odgovornosti. Neko mora da dobije prava da može da radi, prava da može da pogreši. I da se prihvati da će proces odrastanja te osobe trajati neko vreme. Ako se vratimo unazad, mogao sam ja ili Stefan ili Branislava da kažemo, ja mogu bolje da završim taj i taj posao nego neki novi kolega koji dođe. Ali, ako ću ja to bolje da završim, onda neću da uradim nešto drugo što je bitnije. Moram da prepustim taj posao novom kolegi i da prihvatim da on možda neće uraditi tako savršeno, ali će uraditi najbolje što može, iz toga naučiti, pa će uraditi drugu, treću, četvrtu iteraciju, uz to će nešto pogrešiti i da greške, ako nisu preskupe ili iz nemara, su proces odrastanja, i da pustim da ljudi rastu. To je nešto što je dosta ugrađeno u našu kulturu.

Ivan Minić: Ako vam zameram jednu stvar, a ne zameram vam ništa, pričao sam o tome nedavno sa Tanjom i Sonjom, to što se premalo hvalite. Razumem da je to stvar vaspitanja, ali zapravo velika većina ljudi, osim onih koji su imali posrednog ili direktnog kontakta, ne zna koliko vi zapravo stvarno vodite računa o svojim ljudima. Postoji razlog zašto ljudi vrlo retko odlaze i odlaze samo u situacijama kada je to stvarno neki poziv koji se ne odbija. Ne odlaze zato što su na drugom mestu dobili 100 evra više. Ljudima je stalo, a nije lako napraviti to u firmi koja ima 180 ljudi.

Branimir Gajić: Iza svega postoje određeni razlozi. Deo toga je možda i do ličnih afiniteta, ali deo toga je put kojim smo mi prošli nije bio lak. On možda sada izgleda eto napravili smo nešto veliko i sve je išlo kao po loju, ali nije. Možemo da se vratimo i na temu promenio se partner izašao je Dayli Mail ušla je Alma medija, to je nosilo određene trzavice. Imali smo desetak akvizicija i investicija od tih desetak, pola je uspelo, pola nije uspelo. Nije sve bilo savršeno. Nama je trebalo vreme da uradimo prvobitnu akumulaciju znanja i kapitala. Za sve to vreme morali smo da se fokusiramo na to da naučimo naš posao i da zaradimo dovoljno. E kad to sad polako leže na svoje mesto, daleko od toga da smo mi ogromna firma, ali Infostud raste i sada nije više mala već srednja firma koja ima postavljen dobar deo procesa. Sada dolazi vreme da možda možemo više da vraćamo društvu i da više pričamo o nekim našim uspesima zato što ih imamo dokazane. U tom periodu početka, mi puno toga nismo znali. Imali smo dobar osećaj i dobro znanje, možda to neko iskustvo iz banke, ali puno toga nismo znali. Sada dolazi vreme da možda možemo hrabrije da pričamo o tome jer su rezultati tu.

Neuspeh nije propast

Ivan Minić: Pomenuo si stvar koju sam želeo da ostavim za kraj, mada to ne bi trebalo da bude poenta, ali mislim da je jako važno da i kroz to ohrabrimo ljude da ništa nije strašno, a to je upravo neki promašaj koji ste napravili. Bilo vaši projekti u koje ste krenuli pa se ispostavilo da oni nisu ostvarili rezultat koji ste očekivali, bilo te akvizicije za koje se ispostavilo da možda to nije bio pravi tenutak ili prava stvar. Da li bi hteo da podeliš sa nama neku priču vezanu za to? Kako to izgleda sa vaše strane? Tu postoji momenat kada radiš nešto i shvataš da to nema smisla i kažeš ok, ovo moramo da odsečemo, da odustanemo ili da promenimo pristup jer to će nam napraviti veliki problem ako to ne učinimo. A to nije lako. Ako si se u nešto investirao i krenuo u nešto sa jako puno i ličnih emocija i velikim resursima, vrlo je teško da kažeš “Neću više”. Kako kažu za kockare: “Nije problem što se kocka nego što se vadi”. Kako je to izgledalo kod vas?

Branimir Gajić: To je bio proces odrastanja na više frontova. Treba pričati o greškama, a mi smo ih pravili puno. Ako pričamo o investicijama i akvizicijama, ono što je dobra strana i što nas karakteriše je hrabrost i spremnost na rizik. Bili smo spremni da uđemo u nepoznato, da probamo i vidimo šta se desi. I ako ne uspe, to nije smak sveta. Bili smo spremni da se suočimo sa teškim stvarima, čak i sa ružnim odlukama. Ali, u tom procesu smo stvarno pravili greške. Jedan dobar primer je putovanjeinfo gde smo kupili većinski udeo u tom sajtu dok je funkcionisao kao oglasni model. On je bio prilično uspešan. Nije bio veliki, ali je bio uspešan i održiv oglasni model u tom trenutku. Na neku sugestiju partnera koji su to vodili, doneli smo odluku da iz oglasnog modela pređemo u turističku agenciju i to tako što ćemo da ugasimo oglasni model i pustimo agenciju. Jedno ugasimo, drugo upalimo i bukvalno presek sa danas na sutra. Naravno da je to doživelo kolaps. To je protivno svemu onome što znamo kako se danas razvija proizvod. Ako smo hteli to da testiramo mogli smo da razvijamo u paraleli, a ne da ugasimo nešto što radi. To je primer gde smo klinački postupili, kompletno usporili i na kraju krajeva upropastili osnovni model koji je funkcionisao.

Ivan Minić: Ušli ste u nešto o čemu ne znate dovoljno. To je jedan od momenata ucele priče sa vašim akvizicijama, da je to, ok nekada je to vrlo blizak modul koji fali celoj priči, ali nekada je to skok u nepoznato jer želiš da radiš u tom nepoznatom nešto, pa ti je to prvi korak, ali zapravo ne znaš šta je sa druge strane.

Branimir Gajić: Dobra stvar je što smo bili spremni da skočimo. Onda sledi pitanje kako smo izlazili. U početku smo bili emotivniji. Krećeš, ulažeš vreme i novac i postaneš blizak sa tim proizvodom, ekipom, vizijom i sve ti je nekako žao da presečeš. U par godina smo to dosta teglili, te projekte koji nisu išli. Tu je Branislava odigrala ključnu ulogu pošto je potencirala da moramo da podvučemo crtu i da ako nešto ne ide onda ne ide i nema smisla to forsirati u nedogled. Onda smo počeli da gasimo proizvode koji ne rade i pokazalo se da je to neophodno. Skoro svuda smo uspeli da ljude zadržimo i prebacimo na druge proizvode. Negde, nažalost nismo, ali cilj nam je da budemo fer prema zaposlenima koliko god je to moguće, tako da smo taj deo pokrili, i na kraju bili srećni što smo ugasili taj biznis. Odluka je bila često emotivna i teška, ali se na kraju isplatila. Danas mislim da imamo čvršću politiku. Ako uđemo u nešto, ne mora da odmah bude profitabilno, ali mora da pokazuje trendove rasta u određenim ključnim pokazateljima. Da li je to poseta, interakcija, prodaja. Moramo da vidimo da smo u stanju da možemo da rastemo. Ako možemo, onda smo spremni da to investriamo dalje dok ne poraste u veliki biznis. Ali, ako nismo u stanju da unapređujemo i omogućimo da taj biznis raste, onda on ne treba da bude kod nas. Treba ili da ga ugasimo ili prepustimo nekome ko to zna da radi bolje od nas. Na kraju, naučili smo i želimo da budemo odlučniji u budućnosti kod donošenja takvih odluka.

Značaj i uloga planiranja u poslu

Ivan Minić: Kažeš, planiranje, praćenje i sve ostalo. Sad, kod nas postoji prilično neispravan odnos prema tome, kod ljudi koji nemaju ozbiljnu pozadinu u nekom biznisu, to je da, kada se nešto isplanira, ako se taj plan ne realizuje na način kako je planirano u vremenu i budžetu koji su planirani, to je smak sveta. Ako se negde nešto podbaci, to je katastrofa, a u suštini, posebno kada ulaziš u nešto što je nepoznato, ne služi tome da je to u kamenu zapisano da mora biti tako inače će se srušiti svet, već služi kao nešto u odnosu na šta ćeš nešto da meriš, pratiš i vidiš i upravljaš i time i svojim očekivanjima da bi to sve išlo u nekom ok smeru. Kako Infostud grupa danas funkcioniše? U kom trenutku su poslovi i ostalo postalo za sebe, a postoji grupa koja je krovna iznad svega? Kako i zašto?

Branimir Gajić: Kratak komentar oko planova. Planovi su neophodni i zagovaramo ih od početka. Ja sam zagovornik imanja velikih vizija i velikih snova. Dream big, nebo je granica, ali onda iz svega toga pravite konkretne i jasne planove za godinu, pola godine, kvartal, mesec, nedelju, dan. Tu se mora biti konkretan i to se mora sprovoditi. To definitivno, a na to ide onaj momenat, plan je tu da vam da fokus, da vas suzi, ali plan treba da se krši ako se okolnosti na terenu pokažu da treba da bude drugačije. Mi, prilikom skaliranja rasta broja ljudi smo upali u tu zamku. Imali smo prvo bazične planove, to su bili Exceli sa popisanom listom aktivnosti i planom šta se radi po mesecima. To je prejudiciralo da idemo na sajam u martu i da to mora da se desi, a plan pravljen u decembru. Do marta se promene okolnosti i mi uopšte ne moramo da idemo na sajam. To je zaposlenima ostalo urezano da ono što je zapisano mora da se primeni. Sa rastom smo implementirali sistem ciljeva i ključnih rezultata, koji Google promoviše dosta i odatle smo ga preuzeli. Taj sistem je dosta prihvaćen na zapadu. U Srbiji znam mali broj firmi koji ga koriste. Znam za Nordeus samo. To je sistem koji se bazira na tome da se postavljaju na nivou kvartala, pola godine, godine, ambiciozni ciljevi gde nije poenta da bude 100% realizacije jer ako je 100% realizacije znači da ste gađali nisko, da se podstiče kultura u kojoj zaposleni ne sme da postavi ambiciozni cilj. Jer, ako plata zavisi od realizacije tog cilja, svako će da postavi ziceraške ciljeve. Poenta je napraviti sistem i planiranje gde se podstiču ambiciozne stvari i da je ok ostvariti 60% tog ambicioznog cilja. To je nešto što mogu da preporučim svima da izuče malo taj sistem. Nama je jako pomogao u procesu odrastanja, pogotovu kada smo ušli u pravljenje mini holdinga gde su biznisi dosta nezavisni jedni od drugih.

Ivan Minić: Hajde napravi presek koji su sve delovi Infostuda.

Branimir Gajić: U principu Infostud ima 5 biznisa. Oglasne biznise, tu su polovni automobili, poslovi i 4 zida. To su sve oglašivači gde se dolazi do spajanja ponude i tražnje iz svih datih oblasti. To je naša primarna oblast angažovanja i po tome smo najpoznatiji. Pored toga prisutni smo i ulazimo u oblast osiguranja koja je komplementarna sa ovim oglasnim sajtovima i verujemo da u toj oblasti postoji puno mogućnosti da se te dve celine u budućnosti sve više povežu – to je osiguranik.com. Zatim smo jednom nogom ušli u klasičan ecommerc, to je internet prodaja guma i to je naš jedini biznis gde prodajemo fizičku robu. U njega smo išli kao dopunu polovnim automobilima, ali suštinski su jako različiti biznisi. Ovde smatram da imamo još puno da rastemo i učimo. Za tržište u Srbiji je ona već značajna, ali u našem ekosistemu to je nova oblast. Tako imamo 5 biznisa u tri oblasti – oglašavanje, finansije i osiguranje i elektronska trgovina. Pored toga imamo još jednu celinu – poslovne operacije. To su sektori internih usluga koji se bave pružanjem usluga prema svim našim biznisima, tu su korporativni razvoj i komunikacije, HR, finansije, računovodstvo, sistem administracija, nabavka. To je nešto što smo grupisali u jednu jedinicu koja treba da pomogne tako što završava poslove za sve ove biznise kako oni ne bi morali da se time bave i da razvijaju te ekspertize. Pored toga, imamo Infostud Hub, to je naš projekat kojim želimo da jačamo IT zajednicu u Subotici i projekat vraćanja društvu. Infostud Hub je u Subotici otvorio Startit centar, odnosno centar se nalazi unutar Huba. Tu pružamo kurseve, organizaciju događaja. Radili smo ozbiljan kurs na temu mašinskog učenja, sada organizujemo konferenciju na ovu temu da podstaknemo i zavrtimo moderne teme primarno u Subotici. Angažovani smo i u podršci IT zajednici u Srbiji, ali Infostud Hub je, kao takav, orijentisan lokalno. Imamo par manjinskih investicija, firme gde smo manjinski vlasnici, to su Krojačeva škola i programerska kuća Wide network. I imamo Infosud grupu, menadžment telo koje objedinjuje sve ove biznise.

Ivan Minić: Koliko ljudi ima Infostud grupa?

Branimir Gajić: Sve zajedno smo blizu 200 zaposlenih.

Ivan Minić: Ovo je bilo prvih 19 godina Infostuda. Šta sledi u narednih 19?

Branimir Gajić: Prvo je potrebno da sve postojeće biznise dovedemo na lidersku poziciju. U prethodnom periodu smo se dosta širili, i uspešno i neuspešno i mislim da smo skoro zaokružili sliku onoga u čemu treba da budemo. U nekim biznisima smo apsolutni lideri u ostali smo uspešni i rastemo. U narednom peridou želimo da dodatno porastemo i postanemo dominantni u svim tim oblastima. Drugi strateški cilj jeste dugoročan i može, a ne mora se desiti, a to je da u nekom trenutku razmislimo i probamo da nešto osmislimo i razvijemo za inostranstvo kako bi smo se diversifikovali i geografski. Sada imamo grupu proizvoda i biznisa koji je diversifikovan i sposoban da, ako jedan biznis pada drugi raste u zavisnosti od okolnosti, ali su svi orijentisani samo na Srbiju. Hteli bi smo da imamo nešto što će nas uvesti na veće tržište. Treća stvar je, želimo dodatno da, korak po korak, vraćamo zajednici i da radimo projekte kojima pomažemo edukaciju, razvoj, startape, što samostalno što u partnerstvu sa drugim institucijama kao što je inicijativa Digitalna Srbija gde smo vrlo aktivni, saradnja sa Startitom i slično.

Ivan Minić: Hvala Bane. Svaka ti čast i svima vama što ste izgradili priču koja je takva, kakva je i danas toliko velika i značajna. Već 10 godina kada kažeš da tražiš posao ili da si išao da tražiš posao, sinonim za to je da si ga tražio na Infostudu i da ne postoji neka alternativa tome svemu. Imali ste i tu nekih zanimljivih koraka i momenata sa Poslonautom. To može da bude simpatičan pogled na to kako tradicionalan sistem oglasa za posao napravi nekakav izlet u nešto novo kada vidi dobru ideju koju treba podržati. Mislim da bi bilo lepo da ispričaš i to za sam kraj jer može da otvori priliku da se neka slična ideja rodi.

Branimir Gajić: U Poslonaut smo ušli kroz partnerstvo jer se Nemanja, koji to vodi, u nekom trenutku sreo sa Draganom Kukić iz poslova, svidela im se ideja i rešili smo da uđemo u to. Osetili smo da ima prostora za pokrivanje drugačije niše u oblasti zapošljavanja i zato se Poslonaut desio. Isto to je priča u razvoju. Ušli smo zato što smo osetili momentum, ali koliko god da smo eksperti u zapošljavanju, nemam dobar naziv na srpskom – white collar zapošljavanju, Poslonaut je okrenut ka blue collar pozicijama, to su niže kvalifikovani poslovi. Videli smo u tom procesu da jako puno moramo da učimo i još nije do kraja uspešna priča, ali raste i nastavljamo da je guramo. Imali smo hrabrosti da uđemo. Jedan od naših principa je da budeš spreman na rizik i podržavamo svakoga u tome da uđu u nešto novo, da napadnu sami svoju poziciju jer ako mi ne uđemo u te oblasti, ući će neko drugi. Neće biti sve med i mleko, ali ne treba bežati od toga, treba se upustiti i biti svestan da rizik u koji se upuštutate bude kontrolisan tako da ako to ne uspe neće da potopi vaš brod. I samo napred.

Ivan Minić: Hvala ti na gostovanju. Poštovani slušaoci i gledaoci hvala vam na pažnji. Ovo je bila 20. epizoda, mali jubilej. Nastavljamo i dalje ovako, a vas molimo da sve komentare, kritike, predloge, ostavite u komentarima na društvenim mrežama i YouTube ili nam preko sajta pišete na email ili nas kontaktirate na nekom od druženja i kažete nam to direktno. Trudimo se da slušamo šta nam govorite i da nalazimo zanimljive goste i teme i činimi se da vaše reakcije govore da nam to uspeva. Ali, nemojte da prestajete jer je to jedini način da budemo sve bolji i bolji iz nedelje u nedelju.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Branimir Gajić

Priča Branimira Gajić, jednog od vodećih ljudi Infostud grupe, počinje u rodnoj Subotici gde je kao student i neumorni preduzetnik radio paralelno mnogo različitih poslova.

Karijeru je ponajpre gradio u banci, a tokom studija je zajedno sa sestrom i nekoliko prijatelja pokrenuo web sajt za studente Infostud. Inicijalno su se na njemu nalazili rezultati prijemnih ispita sa većine domaćih univerziteta, što je studentima iz svih krajeva Srbije omogućilo da ne moraju da doputuju do info panela fakulteta da bi saznali da li su se upisali. Vremenom sajt se proširuje i na danas najuticajniju domaću platformu za zapošljavanje, a kompanija radi i sa poslodavcima na pronalaženju što kvalitetnijeg kadra, te na izboru najboljeg domaćeg poslodavca godine.

Današnju Infostud grupu čine Poslovi, Polovni automobili, 4zida, Osiguranik, Naj student, Internet prodaja guma, Hello World, Poslonaut i Moja garaža koji zapošljavaju blizu 200 mladih i obrazovanih ljudi.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Share This