EP019: Aleksej Vasić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

IVAN MINIĆ: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošlu u 19. epizodu Pojačalo podkasta. Ja sam vaš domaćin gost, Ivan Minić, a moj današnji gost je Aleksej Vasić iz Lumina Images-a. Pošto ja ne umem da objasnim, a prilično dugo pratim šta vi radite, pa mi je problem da nađem prave reči za to i ne umem da objasnim šta je Lumina Images, hajde ti probaj da približiš ljudima šta je i čime se bavite.

ALEKSEJ VASIĆ: To je i nama uvek bio problem, pošto smo mi miks između nekih različitih stvari, ali uglavnom, primarno nam je da se bavimo stock produkcijom, a od svih segmenata nam je najbitnija fotografija. Pored toga radimo i druge stvari poput saradnje sa klijentima i video, i tome slično. Malo smo se raširili, ušli u domene reklama, imamo nekoliko studija i širimo biznis oko toga. Nismo baš klasičan studio niti produkcija niti fotograf, već imamo elemente svega. Kada smo počeli, gradili smo tim kakav nam je trebao, a ne na način koji je standard u industriji. Imamo producente, art direkciju, fotografe, retušere i tako dalje – poprilično šarenolik tim.

RANI POČECI

IVAN MINIĆ: Vi koji slušate i gledate se možda pitate zašto sam ja danas pozvao Alekseja da pričamo. Postoji nekoliko razloga – prvi je da probamo da ljudima približimo šta je to stock fotografija, šta je bila, a šta je danas – mnogo ljudi ne zna šta je, a oni koji znaju idaju joj prizvuk nečeg jeftinog, neozbiljnog, jednokratnog, nečeg što služi da se ispuni forma. To ne mora biti tako. Sa druge strane, oni su primer studija koji se upravo kao što je Ivan rekao razvio na jedan vrlo neobičan način koji se ispostavilo da daje fantastične rezultate. Naravno, rad sa bilo kim, a sa kreativcima posebno, nosi niz svojih izazova, ali vi ste uglavnom nalazili načina da to prevaziđete. Hajde da krenemo od početka – kada i kako ti ulaziš u fotografiju uopšte? Šta je tvoj put dok nisi došao do stock-a?

ALEKSEJ VASIĆ: Ja u fotografiju ulazim recimo 2005, 2006. godine iz IT industrije. Želeo sam da se bavim programiranjem, tada mi je bio zanimljiv web. Počeo sam da učim i bio sam dosta unutar wireless-a, što je tada bio primarni način konektovanja na net, pa sam sa jednim drugarom to radio. Slučajno sam savim kupio fotoaparat kada sam bio u Moskvi sa drugarom, jer je on svoj zaboravio na klupi, ili su mu da ukrali, nikada nismo na kraju saznali. Ja kupim neki mali idiot, jeftin. To se meni nije svidelo, ali je poslužio za to putovanje. Kada sam se vratio, hteo sam da ga zamenim, pa sam ga prodao u nadi da ću kupiti nešto bolje. Dođem u jednu prodavnicu i pitam koliko košta neki aparat. Prodavačica mi je rekla 200 (€), a pošto ja nisam imao tada toliko para, sačekao sam da skupim. Kada sam došao sa 200 (€), video sam neki drugi koji je koštao 350 (€). Odlučio sam da ne kupim ni taj, da bih onda pronašao Dizajn Zonu i njen forum i tu počeo da čitam i da učim o tome. To mi se baš svidelo pošto generalno volim tehniku i što više manuelnih podešavanja. Tu sam saznao da postoje DSLR-ovi koji imaju izmenjive objektive i da je to ceo svet za sebe. Zato sam radio celo leto i skupio 500€ i kupio svoj prvi DSLR, pošto imam opsesiju da kada potrošim neke pare, naročito ako je bez razloga, probam da nešto i uradim sa tim. Fotografišem i venčanje i raznorazne druge stvari, a od 2006. godine sam pokušao i sa stock fotografijom. Poprilično dugo sam u tome, skoro od samih početaka kada je to krenulo, pogotovu na ovim prostorima da se popularizuje. To je imalo svoju poprilično lepu putanju, a počelo je eksplozivno od 2010. godine kada sam imao već imao ozbiljan portfolio i dobru zaradu, dok sam bio na studijama na FON-u. Sledeće godine je drugar predložio da napravimo jedan nalog koji će biti mnogo veći i sadržati fotografije mnogih ljudi i da pretpostavlja da bi nas to izdiglo iznad drugih, manjih naloga i bolje pozicioniralo u pretrazi i samim tim bismo više prodavali.  To se ispostavilo kao potpuna neistina i kao loš potez, ali je studio nastao iz te priče krajem 2011. godine.

SVET STOCK FOTOGRAFIJE

IVAN MINIĆ: U tom periodu, inicijalnog tvog rada na stock-u stvari su funkcionisale dosta drugačije nego danas. Mnogi ljudi svoja saznanja vezano za taj domen fotografije baziraju na stvarima koje su tada bile tačne, a danas više nemaju nekog naročitog smisla i nemaju vrednost. Šta se to sve konkretno promenilo i kako izgleda landscape danas?

ALEKSEJ VASIĆ: Prvenstveno su se promenili igrači koji su ti bitni. 2006. godine je micro stocko kome mi sada pričamo bio tek u začetku. Mislim da sam pročitao negde da je bio najpopularniji među američkim domaćicama koje su kačile sadržaj za sitan novac, jer je nekome trebao i onda on to licencira. Tada je bukvalno moglo da se proda bilo šta, šta god da uslikaš, neko bi kupio za sitne pare, ali bi kupio. To je tako išlo neko vreme dok se micro stock segment nije toliko razvio da je počeo da parira tradicionalnim stock-ovima i tim kolekcijama koje su bile daleko više cenovno pozicionirane. Dolazio je sve veći broj ljudi, uključujući i one koji su već bili tu i razvili svoje znanje i kapacitete da produciraju na višem nivou, kao i one koji su već bili fenomenalni fotografi koji su već producirali fenomenalan stocksamo za drugi segment, pa počeli da dolaze i da se slivaju u micro stock. Danas to više nije tako, moraju da postoje viši estetski i tehnički standardi da bi od toga mogao da se napravi biznis.

IVAN MINIĆ: Kvalitet je porastao značajno.

ALEKSEJ VASIĆ: Da, pogotovo u tom nekom estetskom smislu, razvilo se dosta. Jednostavno previše je stvari na Instagramu koje izgledaju fenomenalno, pa stock mora da izgleda još bolje, jer neko treba za to da da novac. Sama ta lestvica raste iz godine u godinu i moram priznati da troškovi rastu, a jako je teško držati kontinuitet u prodajama. Igrača je sve više i više i sve više i više rastu. Sada su u pitanju milioni i milioni fotografija i velika konkurencija. Nije toliko lako kao što je bilo nekada, ali uz pametno segmentiranje vrlo moguće napraviti fenomenalne rezultate.

IVAN MINIĆ: Kada pričamo o stock fotografiji, većina ljudi pomišlja na iStock, Deposit, ShutterStock i slične stvari, koje jesu najmasovniji i koje nude povoljnu kupovinu po komadu. Ono što je opet jedna od vaših specifičnosti i karakteristika je da ste iz druge priče. Deo vas je došao iz takve priče i razvijao se kroz to, ali vi ste danas studio koji radi jako ozbiljne stvari. Nisam siguran da ću to formulisati na pravi način, ali ti me ispravi ako možeš. Stock fotografija je počela od nečega što je bilo to – treba ti fotografija jabuke, kupiš i skineš fotografiju jabuke. Sada je to kupovina nečega što zapravo zaista treba da ti zameni organizovano slikanje i isprati ili čak i diktira estetiku tvog brenda?

ALEKSEJ VASIĆ: Što se tiče same estetike, neverovatno mnogo puta nam se desilo da dizajneri kupovinom nekih naših fotografija tek tada odluče u kom smeru će da ide ceo dizajn. Oni imaju neku predstavu gde i šta, ali na kraju sve postave prema fotografijama. One su danas toliko dominantne, kao i video koji je u porastu. Ne sećam se kada sam otišao na neku web stranicu na kojoj se ne nalazi neka full screenfotografija. Sam nivo je ozbiljniji i viši. Svi smo mi počeli iz micro stock segmenta, i i dalje smo u njemu, jer on definiše royalty free model – kada jednom kupiš fotografiju, ne moraš da obnavljaš licencu, niti da kažeš čemu će služiti. U međuvremenu su se razvile i sada postoji jeftini i premium deo micro stock-a. Na ovom drugom su cene 10 do 1000 puta veće nego što je na jeftinom delu. Mi smo rešili da se takmičimo u premium segmentu i mislim da smo jedan od najvećih portfolija, imamo preko 30.000 fotografija u tom segmentu, što je više od bilo koga drugog koga ja znam da se tu takmiči. To je nama bio logičan potez kada je u pitanju naša agencija u kojoj imam najveći deo portfolija. Oni su krenuli sa radom iz želje da promene landscape koji je do tada bio dominano na micro stocknivou u nešto što je premium segment. Radimo od početka sa njima, i oni su dosta pomogli da se naša estetika razvija i da idemo u tom smeru. Sada to definitivno su prepoznali i svi ostali pošto smo vrlo brzo postali #1 na tom sajtu, pa smo dobili gomilu drugh prilika da budemo i na drugim sajtovima i da pregovaramo sa raznoraznim drugim akterima. Premium je sada sve popularniji i popularniji i svi shvataju da od jefitnih fotografija ne može da se živi, jer postoji i konkurencija free sajtova kao što je Unsplash,gde može da se nađe dosta dobar content. Postoje neke stvari koje nikada neće moći da budu besplatne, jer u startu zahtevaju veliku produkciju i velika izdavanja u smislu troška šta sve treba da se fotografiše. Ako radimo 15 ljudi na naftnoj platformi, ne može da bude džabe.

IVAN MINIĆ: Stock fotografija treba da oponaša nešto što neko želi da postigne, ali na takav način da to bude potpuno verno. Da, tu ima zaista fajlova koji izgledaju kao da su deo nekog izuzetno skupog snimanja, ali ih ima vrlo malo. Ako ti treba neka tematika, imaš jednu varijantu, jednu kolor šemu, pa ako ti se ne uklapa plavo, crveno…

ALEKSEJ VASIĆ: I ne samo to, problem sa tim je što će ta ista fotografija da se nalazi na tolikom broju drugih sajtova da će se izgubiti u moru sličnih. Klijenti koji žele da zadrže neki nivo autentičnosti, a ne žele baš snimanje od početka, jer to dosta košta – oni se odlučuju za premium server. Nisu to ne znam ni ja kakve cene, bilo koja firmi, naročito sa Zapada, koja je malo razvijenija nema problem sa tim. Više će novca potrošiti ako dizajner sedi i traži beskonačno i potroši mnogo vremena da prođe kroz neku loše organizovanu fazu. To je jedan od boljih use case-va premium stock-a. Takođe, ono što on nudi je da je vrlo, pogotovu na Stocksy-ju, lako naći slične fotografije iz serije, što je do sada bilo gotovo nemoguće, jer na većini sajtova ne postoje načini da se pretražuje tako. Kada postoji samo jedna fotografija iz serije i ona je već iskorišćena, odmah nam to govori da je to stock i umanjuje vizuelnu vrednost tog rada. Nama su veliki deo prodaje upravo povezane fotografije koje se kupuju u paketu, sa jednog snimanja gde postoji tačno definisana estetika i sve fotografije iz serije su iste po pitanju kolortia, pristupu emociji i tome slično, dosta smo se profilisali u tom segmentu.

ORGANIZACIJA I PLANIRANJE POSLOVANJA 

IVAN MINIĆ: Kada kažeš da je vrlo teško ispratiti da troškovna i prihodna strana za svako snimanje budu dobre, nisam siguran koliko ljudi imaju svest šta zapravo podrazumeva jedno ozbiljno snimanje na nivou na kome vi to radite. Hajde da prvo napravimo presek ko su svi ljudi koji učestvuju, šta je njihov posao, a onda kako od prilike izgleda sam posao kada do njega dođe.

ALEKSEJ VASIĆ: Na ovom tržištu se očekuje da je fotografija jeftina stvar, a kada ljudi vide koliko troškova ima, iznenade se. Bez preterivanja može da se meri desetinama hiljada eura.

IVAN MINIĆ: Može da dođe do toga, kako si mi pričao, da planiranje toga snimanja traje mesecima ili čak i nekoliko godina.

ALEKSEJ VASIĆ: Aposlutno! Mi generalno baziramo našu produkciju na praćenju potreba i našoj proceni šta će ići dobro i toga ima jako puno – imamo ogromne spiskove i pripremljena snimanja. Ali onda čekamo na pravi trenutak da dobijemo resurse koji su nam potrebni i koji uglavnom nisu materijalni. Ako moramo da radimo određenog datuma, uglavnom će koštati deset puta više nego ako sačekamo da se neke zvezde poklope ili da se nešto uradi. Ako nam baš treba neka lokacija za koju ne možemo da dobijemo u tom trenutku dozvolu ili ne možemo da je dobijemo po povoljnim uslovima, moramo da platimo velike pare. Komercijalna produkcija koja se koristi za reklame, i za video i za foto, je uglavnom mnogo skuplja nego kada se radi zastock. To je zato što sve mora da se uklopi u snimajući dan. Mi možemo da pametno iskorišćavamo sve resurse koje imamo, pa umesto da uradimo samo dva kadra na jednoj lokaciji i da za tu lokaciju platimo velike pare, možemo da uradimo nekoliko dana snimanja, za skoro pa isti novac. Tako onda mnogo više izvučemo i pametnije to organizujemo. Kod ovako velike produkcije, pametno trošenje je najbitniji faktor, kao i planiranje koje mora da bude savršeno. Neka snimanja nastanu kao ideja mnogo ranije i ona čekaju dosta vremena da se pojavi ili model koji će nam biti baš odgovarajući i inspirišući ili lokaciju ili da se stvore uslovi da se fotografiše bez rasvete da bi to uštedelo dovoljno veliki budžet ili da možemo da vežemo nekoliko snimanja pa da dobijemo popust na količinu i tako dalje. Taj popust na količinu je jako bitan deo za nas. Da bismo optimizovali ceo proces, moramo da produciramo dvadesetak snimanja mesečno, što je baš veliki broj.

IVAN MINIĆ: Kada si mi pričao kako to izgleda sa mnogim studijima u inostranstvu, oni tu količinu snimanja urade za godinu dana ili pola godine.

ALEKSEJ VASIĆ: Da, to uglavnom nisu baš studiji, jer na ovom nivou na kome mi radimo studiji nisu veoma česti, pogotovu ne u stock industriji. Tradicionalni studiji ne znaju da rade, jer nisu uspeli da se prilagode novim okolnostima koje je stock doneo. Opet, ne manjka njima posla, već su sami ušli u neki drugi segment. Definitivno, mi potpuno drugačije radimo od svih tih studija, i ono što je karakteristično za nas je da su svi ljudi koji su angažovani kod nas su uglavnom tu full time, jer to mesečno znači snimanje skoro svaki dan. Jako bitna stvar jeste to što mi imamo vrlo stabilan tim, nema puno fluktuacije, što u industriji nije slučaj. Sve nekako funkcioniše daleko bolje. Bio sam na gomili snimanja koja su angažuju ljude po projektu i to nikada nije toliko dobro organizovano kao kada su ljudi koji rade 7 godina zajedno i poznaju se. Oni mogu samo da se pogledaju i znaju šta treba.

IVAN MINIĆ: I ostao si mi dužan ko je tim, odnosno, prvo kako je nastao tim, a onda ko su članovi i šta su njihove uloge?

ALEKSEJ VASIĆ: Mi smo nastali kao kolektiv fotografa, na početku su bili samo fotografi i poprilično mnogo njih. Mislili smo da radimo part time, ko kada stigne, ali to se vrlo brzo pokazalo kao skroz nepraktično. Ljudi su to zanemarivali, a već smo napravili neke troškove i ušli u zakup i renoviranje prostora i druge stvari koje su zahtevale da se počne sa velikom količinom novca na mesečnom nivou. Fotografi su počeli da odlaze, dok nije ostalo smo troje ljudi iz te inicijalne priče, a bilo je 14 na početku. Onda smo shvatili da nisu samo fotografi tu bitni, već da je svako različit i da svakome bolje leže drugačije stvari. Jedan kolega je bukvalno fotografisao, fotografisao, fotografisao a nikada nije poslao svoje fotografije, jer mu je bilo jako teško da iskuca ključne reči na engleskom, pa su se njegova snimanja samo gomilala. Stoga smo mi počeli da tražimo ljude koji bi nam pomogli u nekoj oblasti, da ne bi bili svi za sve, već da se profesionalizujemo. Tada smo odlučili da taj agencijski model, u kome jedan account zastupa više fotografa definitivno nije pravac u kome želimo da idemo već smo. Rešili smo da napravimo firmu gde će ljudi imati svoje zadatke i obaveze i da se mnogo više posvetimo tome, jer nisu baš svi ljudi želeli u tom trenutku da se obavežu. Želeli su da budu deo toga, ali ne i da aktivno učestvuju u tome, već samo da se pojavljuju. To nije neki veliki direktan trošak, ali nije bilo ni koristi od toga. Prvo smo zaposlili nekoga ko nam je pomagao oko keyword-ova i slanja. Ono što smo mi od početka imali kao neku vodilju jeste da probamo da nađemo ljude koji su užasno prekvalifikovani za posao, koji su daleko iznad toga što mi radimo. Tada, kao startap, imamo neku poziciju otvorenu, ali nećemo da tražimo čoveka koji je idealan, već nekoga kome će ta pozicija da poprilično brzo dosadi i koji će ubrzo imati apetite za nečim većim. Tada nam to nije bio primaran cilj, već smo pokušavali da napravimo tim tako da nam ljudi budu super i da provodimo vreme sa njima, ali se to pokazalo kao fenomenalna stvar. Onda su ljudi uspeli da dolaze kroz neke niže pozicije i poslove koji su bili manje zahtevni u odnosu na to što su oni mogli da pruže i da se automatski sami pozicioniraju negde gde mnogu da donesu najveću vrednost – to se ispostavilo kao fenomenalna stvar. Sada na našem snimanju postoji art direktor, do čega smo došli sasvim slučajno kada smo doveli Jelu. Ona je fenomenalan art direktor, a da nikada pre toga nije bila art direktor u pravom smislu te reči, već je došla iz fashionindustrije gde je radila u jednom magazinu. Posao se proširio, pa je bilo potrebno da se radi organizacija, te smo doveli nekoga kao producenta. Zapravo smo većinu puta doveli nekoga kroz poziciju key worda. Jela je sa te pozicije prešla na mesto art direktora, pa je došla Jovana da radi isto to, da se bi ona zainteresovala gledajući gomilu fotografija da samoinicijativno da fotografiše, da bismo u jednom trenutku mi shvatili da ona stvarno kida i da možemo da imamo fenomenalnog fotografa od nje. Ona je prešla u fotografe. Na tu poziciju je zatim došla treća osoba koja je ušla u produkciju i razvila taj deo. Anđela je sa te pozicije prešla na porfolio menadžment i na neki način je mnogo više od te pozicije na koju je došla. Brine o tome gde su svi naši fajlovi jer ne možemo da se nađemo više da se snađemo. Zbog tolike produkcije, meni je teško da prepoznam da je nešto naša fotografija – lepo mi je to i prepoznajem da smo mi to radili, ali nisam video to snimanje i ne znam šta se sve dešava tu. Tako smo širili dalje tim i pored njih svih imamo još i dosta nekih ljudi koji su tu i part i full time, na neki način – od šminke preko frizure preko raznoraznih logističkih potreba. Nekada naše snimanje izgleda bukvalno tako da mi vidimo lokaciju znamo da, ako mi sada tu fotografišemo, da će vrlo verovatno gomila ljudi na isti ili sličan način moći da dođe i da fotografiše, pa će i materijal biti sličan. Mi smo to menjali tako što dovedemo dva kamiona, u jedan izbacimo celu lokaciju, a iz drugog kamiona ubacimo sav nameštaj i props koji smo želeli, tako da skroz promenimo izgled lokacije, u skladu sa onim što nama zapravo treba i šta fotografišemo. Na kraju dana sve to vratimo u normalu. To su neki zahtevi o kojima na početku nismo ni razmišljali da li uopšte može tako. Ali se vremenom zahtevi za time šta je stock i šta treba u ovom trenutku, koje su potrebe tržišta su se definitivno mnogo promenile. Počeli smo da renoviramo studio u januaru 2012. godine, a izvođač nam je rekao da će to da traje 30 dana. To je trajalo 8 meseci. Za tih 8 meseci, nama taj studio više nikada nije trebao, zato što smo u radove ušli sa nekom percepcijom da ćemo mi tu da slikamo gomilu “izolovano na belo” stvari i predmeta i ljudi i svega ostalog. Za tih 8 meseci se trend potpuno promenio, to je danas nešto što uopšte ne može da se proda. Mi nikada nismo to iskoristili, ali studio je fenomenalan i služi nam kao kancelarija i za mnoge druge stvari. Služi svrsi, ali ne toj kojoj je bio namenjen.

IVAN MINIĆ: Dobro, i sa druge strane imaš jedan resurs koji je dovoljno veliki da možeš da napraviš u njemu ambijent.

ALEKSEJ VASIĆ: Aposlutno. To je isto jedna od konkurentskih prednosti – siguran sam da u Beogradu ne postoji veći foto studio. Postoji filmski, ali su oni skuplji. Mi smo imali neka klijentska snimanja za nameštaj. Dan pre snimanja su napravljene dve prostorije unutar studija – kao dva odgromna stana. Snimanje počinje u 9 ujutru, slikamo do 9 uveče, kada izađemo. Za nama uđu majstori, ruše ta dva stana i grade dva druga stana potpuno da bi mi ujutru kada dođemo ponovo imali skroz druge setove. To se tako radi. Definitivno što se toga tiče, imamo velike kapacitete koje možemo da uposlimo kada za to postoji potreba i da se onda stvarno naprave neki rezultati koji jednostavno nisu česti na ovom tržištu.

IVAN MINIĆ: Stavimo to malo u drugačiji kontekst. NaStocksy-ju među pedesetak najboljih ima jako puno ljudi sa ovih prostora. Stocksy ima taj malo artsy momenat na kome su fotografi sa specifičnom estetikom, koji rade svoje stvari koje su sve na neku njihovu foru. Neki rade nešto što nije klasična komercijalna fotografija, ali se u toj njihovoj priči i dalje Ok prodaje i ima smisla. Ali  to su uglavnom sve pojedinici. Interesantno kako je moguće da postoji toliko uspešnih (ne kažem dobrih fotografa, to je lična stvar doživljaja šta je dobro) stock fotografa sa ovih prostora i zašto?

ALEKSEJ VASIĆ: Ja mislim da je to poprilično specifičnost prostora i dostupnost informacija. Ono što je recimo čudno je da u jednoj Hrvatskoj koja je pored, to uopšte ne postoji. Oni ne znaju šta je to fotografija. Kada smo počeli da organizujemo neko snimanje tamo i pokušali da pričamo sa agencijama za modele, uopšte nismo mogli da im objasnimo šta mi to radimo i na koji način i kako. To je tamo gotovo nepostojeće, dok je u Srbiji, Makedoniji i tako nekim zemljama ovde mnogo bolje. Iskreno mislim da je tu glavnu ulogu igrala zajednica koja je bila vrlo otvorena, naročito na početku i postojanje tih nekih foruma i druženja, gde su ljudi mogli da razmenjuju znanje je u mnogome uticao da se razvije pravac. Sa druge strane je sama finansijska situacija kakva je u zemlji jer realna prosečna plata 300 – 400 eura je nešto što neko radom za na Stocku za strance može relativno brzo da dođe do toga. Samim tim je ljudima to jako primamljivo, dok je to u Hrvatskoj dosta viši prag. To su neki spojevi. Pored toga isto mislim da su naša prednost u odnosu na neke azijske zemlje lepi i raznoliki ljudi. Mi imamo tu sreću da smo na nekom području gde naši modeli mogu da prođu bilo kom tržištu. Možemo to da prodajemo bukvalno i u Aziji i u Americi i u Australiji i bilo gde. Dosta zanimljiv spoj, dok to u Tajlandu i Kini konkretno ne mogu na tom na nivou da rade, mnogo su zatvoreniji. Mi smo možda i najjeftiniji i pogodniji – sjajan miks – mala primanja koja teraju ljude da budu inovativni i da probaju da rade nešto drugačije nego ono na šta su navikli. Sa druge strane mislim da smo i mi skloni ka tome kao narod, nacija da probamo neke stvari koje ne bi baš svi radili, već postoji ta neka doza inovativnosti i želje da se nešto drugačije radi. Uslovi za razvoj biznisa se često pronalaze u okruženju

IVAN MINIĆ: A koliko misliš da ima veze – pomenuo si ljude ali pričamo i o podneblju, odnosno o činjenici da ovde imaš jako puno prirodnih ambijenata koji mogu da budu isto iz bilo koje tačke sveta. Čak i ako pričamo o nekakvoj arhitekturi, samo u Beogradu imaš sudar svih mogućih civilizacija i stilova, a ako se raširiš malo po Srbiji i mnogo više toga. Zapravo, sve to uz Ok niz problema koje svakako postoje radeći ovde, a postoje i na drugim mestima neki drugi, da postoji zapravo jako puno prostora i jako puno nekih pojedinačnih sjajnih stvari sa ovih prostora koje treba iskoristiti.

ALEKSEJ VASIĆ: Jeste, mislim da je sada problem definitivno, pogotovu ulaskom u ovaj segment premium stock-a je bio jako veliki izazov naći adekvatne enterijere. Mi tu baš mnogo zaostajemo – od komšiluka, Budimpešte, u kojoj stvarno možeš da nađeš svašta, do Zagreba i sličnih destinacija. Sa te strane nismo mi baš dobri – sve to može da se nađe na komad po nešto, ali onda to svi iskoriste na neki način jer ima previše ljudi koji se bave time. Onda bude preveiše eksploatisan taj resurs.

IVAN MINIĆ: A sada pričaš o nameštaju i sitnim komadima i sličnim stvarima?

ALEKSEJ VASIĆ: Više pričam o samim prostorima, enterijerima, ne o prirodnim lepotama. Mi smo bili u takvoj situaciji devedesetih i pre toga, pa nismo išli u korak sa svetom oko toga kako izgleda neki skandinavski dom ili njujorški ili bilo šta drugo. To su tržišta na kojima naviše prodajemo, a ona traže da im ponudiš njujoršku estetiku, neće kupiti balkansku estetiku ni na koji način. Ne žele to da rade, jednostavno postoji neka potreba za tim, ali definitivno nije na stocku. Na stock-u postoji univerzalna svetska estetika koja mora na neki način da se isprati, sa primesama nekih velikih civilizacija i kultura gde mogu da se naprave super niše. To su neke prevelike zemlje poput Indije, Kine, Rusija, koje su svet za sebe, arapske zemlje su u velikoj ekspanziji i potražnji za tim stock materijalom. Negde mi smo toliko blizu Evrope i negde jesmo Evropa i taj neki evropski senzibilitet je ovde poprilično prisutan, na koji gledaju nekako jako lepo svi i Amerikanci i cela Azija. Svi nekako vole taj neki evropski šmek. I to je doprinelo dosta da ovo ovde podneblje bude interesantnije. Mislim da već Rusi to nemaju, kod njih je to malo drugačije.

IVAN MINIĆ: Pričao si o modelima. Pre neki dan slušam jednog kolegu sa podkasta “Jaka priča” i razgovor sa Žućom. Razgovor se u jednom delu završava rečenicom – “Uostalom, guglaj ginger businessman, ja sam na svim fotkama”. Kako ste vi rešili taj problem? Jedna od stvari koju treba da postigneš na stocku jeste da imaš različite ljude, da to izgleda kao da je Nju Jork, Berlin ili nešto slično, i da je kancelarija tamo, a ne u Beogradu. Kako ste vi uspeli da rešite taj problem i kako generalno rešavate pitanje modela uzevši u obzir da toliko producirate koliko producirate i da to ne može biti istih 20 ljudi koliko god bili lepi i adekvatni?

ALEKSEJ VASIĆ: Da, to je veliki problem. Jedno od rešenja koje nama vrlo drago jeste da otputujemo negde i nađemo nove ljude i lokacije i to često koristimo. Mi smo ipak tim u Beogradu koji ima desetak ljudi koji su stalno tu okupljeni i dosta više ljudi koji rade dodatno za nas, tako da svi mi znamo nekoga ko zna nekoga. Onda se ide preko toga, tom linijom dosta dosta ljudi znamo. Sama činjenica da postojimo 7 godina poprilično pomaže u tom smislu, jer si uspeo da upoznaš dosta ljudi. Ti ljudi koji smo fotografisali pre 7 godina, možemo da ih fotografišemo ponovo dosta, pošto su se toliko izmenili. To je druga dobra stvar. Treća stvar – Mihailo, moj najbolji drugi, videvši da postoji velika potreba za tim kod nas, pokrenuo je shootset.com na kome pokušavaju da spoje modele i fotografe i naprave neku platformu od toga. Tu smo isto došli do modela. Dakle, to je miks svega i svačega – dosta snalaženja. Postoji i kada je neko baš potreban, uvek možeš da odeš u agenciju i da uzmeš modela, ali ni tu nije velika ponuda od ne znam ni ja koliko dobrih ljudi tu, već manjkamo sa modelima koji znaju šta rade. Zato i postoji veliki problem u stock-u zašto ponavljaju toliko ljudi – stvarno ih nema toliko puno, a jako veliki broj ljudi fotografiše, pogotovu sa ovih prostora.

IVAN MINIĆ: Posebno te neke specifične ljude.

ALEKSEJ VASIĆ: Pa da, na primer, nema baš puno crnaca u Srbiji, džindžera isto tako.

PUTOVANJA I SNALAŽENJE NA TERENU

IVAN MINIĆ: Jedan od razloga zašto vi idete na putovanja je zbog dodatne diverzifikacije posla. Ali putovanja donose još neke jako lepe stvari. Pričao si mi jednom o tome, mislim da bi bilo super da to ponoviš.

ALEKSEJ VASIĆ: Putovanja su najbolja stvar za stvaranje tima. Stvarno ne mogu da zamislim ništa drugo što bi moglo efikasnije da to zameni. Mislim da je to jedan jako veliki benefit ovog posla koji apsolutno svi obožavamo u Lumini prvenstveno, a i van toga. Ta mogućnost da se negde drugde ode i vidi nešto drugo, a da se pri tom radi i zaradi, stvarno je fenomenalna. Ja imam neku anegdotu koju pričam, a to je da kada god smo imali neke velike probleme, naročito dok je tim bio manji koji je mogao da stane u jedan auto, kada god je iskrsao neki veliki problem, ja bih stavio sve ljude u kola i vozio ih 3, 4, 5, 7 sati u jednom smeru i dok dođemo od tačke A do tačke B, mi smo se dogovorili oko svega, prihvate sve što sam hteo jer ne mogu više da me slušaju, da ne mogu da izađu iz auta. To je bilo super stvar dok smo mogli da stanemo u jedan auto, sada gledam kako da rešimo kada nemamo mesta. Definitivno putovanja su dosta izgradila naš brend i imidž. Nisam ni bio svestan dokle to otišlo i koje sve čuo za to. Imao sam neke razgovore sa nekim visokim predstavnicima agencija koji su zapravo multimiliarderske kompanije na jednim od najviših položaja. Oni prate to što mi radimo na putovanjima, gde smo bili. To mi je bilo poprilično simpatično i nikada nisam verovao da zapravo to dolazi do njih. Koliko god smo mi veliki, ipak smo mi iz neke tamo Srbije koju svi gledaju sa visine. Nisam doživljavao to tako.

IVAN MINIĆ: Kada odete na putovanje, ideja je da se i odmorite, ali i da se ne izgubi previše dragocenog vremena i da se bude u toku, te da se proizvodi materijal. Ali sada nisi na svom i nisu ti svi ljudi tu i nemaš sve ljude na poziv. Kako onda?

ALEKSEJ VASIĆ: Fenomenalno je što ljudi vole da učestvuju, snalaženje kako doći do raznih lokacija, modela i ostalog. Ako pišem nekome, niko mi nikada ne odgovara. Postoje ljudi koji znaju da pišu nekim drugim ljudima da bi im ti ljudi odgovorili i takve ljude imam u timu definitivno. Oni se pobrinu da to sve super prođe. Glavna stvar je priprema, ona je 90% našeg posla. Sve što smo mi uradili do sada je zahvaljujući rigoroznoj i temeljnoj pripremi. Mi nikada nismo došli na snimanje da se pre toga nismo pripremili. Da li je u pitanju čaša koju smo fotkali već milion puta, nikada nismo otišli na snimanje bez da probamo dan, dva pre toga.Priprema je jako važna, a pogotovu kod putovanja. Postoje svetski sajtovi koji služe za nalaženje modela, pa se povežeš sa jednim, pa te on poveže sa drugim, a drugi sa trećim, i tako dalje, u zavisnosti od toga koje je tržište i ko je čuo za koji vid saradnje. U Bangkoku smo veoma često i tamo već imamo takvu strukturu da samo pozovemo agenta i kažemo šta želimo, a oni nam pošalju spisak lokacija i modela sa svim fotkama koje nam trebaju. Bukvalno možemo da kažemo šta nam treba i za kad i oni nam sve organizuju. Mi samo dođemo na lice mesta i završimo ceo posao, a oni uzmu procenat, i to je to. Otići bilo gde prvi put je jako teško i ne možemo nikada da planiramo da idemo negde prvi put i organizujemo 10 snimanja, a da ne znamo nikoga tamo. To je poprilično nemoguće, zato često ponavljamo lokacije, jer su neke od njih su pogodnije putovanje i rad. Svake godine kada odemo to bude sve veće i veće i veće i veće. Mi smo već stvorili ime, pa nas ljudi sami kontaktiraju da se javimo kada dođemo. To je super, ali je trebalo vremena da se izgradi – vreme da se nešto izgradi je u ovom poslu jako bitno, kao i u svakom drugom. Mislim da nam je to generalni problem, nikada ne shvatamo da stvari neće ići tako brzo kao što mi planiramo, već će im trebati duplo više vremena, mnogo, mnogo više i da to mora da se planira. A ne kao, uzimam lokal na 3 meseca, pa ću za 3 meseca krenuti da zarađujem nešto, ne moram da imam više. Mora da se krene od nečega malog i dostupnog, pa da širiš dalje priču.

IVAN MINIĆ: Mi se znamo prilično dugo i pričali smo i prethodno o svemu ovome, pa je ideja da pokušamo vama da predstavimo ovu priču. Zato se ja ubacujem sa stvarima koje su iz drugih razgovora, pa mogu da budu interesantne. Ono što mi je bilo genijalno potpuno je kada sam ušao u pećinu sa stvarima. I sam sam u nekom obliku u produkciji, sa tim da mi to uglavnom radimo za klijente i radimo stvari koje nisu ni organizaciono ni estetski na nivou na kome vi radite. Uvek znam koliki je izazov upravo naći sve propse za snimanje, nameštaj, sve što treba, da bi na kraju postigli tu neku estetiku. Vi imate art direktora koji se bavi potrebom da kada se nešto radi, sklope se, oni ne odu i kupe sve što je deo tog seta, već postoji nekakav fundus stvari, a to je opet još jedna od tih stvari koje se akumuliraju i grade godinama. Kada si imao 2 sata vremena slobodnog, otišao si da vidiš nešto i kupio si 10 sitnica koje ti ne trebaju sada, ali će ti trebati nekada i dobar deo tih stvari ti iskoristiš. Kako to funkcioniše?

ALEKSEJ VASIĆ: Poverenje u ljude koji to nabavljaju – imaju odrešene ruke da planiraju. Jako je teško uraditi to za danas, pa za nedelju dana da sve to sklopimo. Nekada je gotovo i nemoguće. Mi gađamo tu estetiku koja ovde nije na neki način prisutna sve vreme. Kada tražimo sveske za stolove, one ne mogu biti iz ovdašnjih knjižara, nego nam treba da to izgleda vrlo skupo i na skroz drugom nivou. Ne postoji prodavnica za to ovde, već uglavnom mora da se donosi iz inostranstva. Uglavnom sa putovanja donesemo puno propsa. Sve je to stvar planiranja. Imamo 100 snimanja koje bismo radili u naradnom periodu. Neka se neće nikada desiti, ali je bitno planirati i komunicirati ih i imati u vidu šta nam treba. Sa druge strane, na neki način, imamo definisanu estetiku unutar studija i niko neće pogrešiti kada ga pošaljemo da kupi bilo šta. Ja ne bih pogrešio da me pošalju da kupim žensku torbu iako se uopšte ne razumem, neću pogrešiti u tome. Sam taj timski rad sve ove godine je doveo do toga mi znamo ko smo i šta smo i na koji način radimo i šta nam je potrebno i lepo. Tu je miks svega – poverenje u ljude koji nabavljaju i da oni imaju svest o tome kada će zatrebati, ali je još bitnije ono što se ne vidi – koliko puta nešto rentiramo i šta radimo sa tim. Ako se nešto koristi dvadeset puta u toku meseca – neisplativo je rentirati, lakše je kupiti. Ali ako se koristi jednom u tri godine, lakše je rentirati. To je jako bitno, da se da bude svestan toga i da se samim tim sa tom nekom svešću odlazi i nabavlja. Akumuliranje stvari je jako bitno u ovom periodu i isplativo na mnogo polja. Naravno, džaba smo nešto kupili ako ne možemo posle da nađemo ili se uništi u skladištu, pa je bitno na adekvatan način odložiti i znati gde je, što nama nije baš jača strana, ali se trudimo. Mnogo stvari moramo da kupimo ponovo jer je lakše naći u prodavnici nego kod nas u magacinu. Treba imati strategiju šta ti treba i graditi to. Ako nama treba da opremimo kancelariju sa dvadeset stolova, stolica i ostalog, vrlo verovatno da je neisplativo da odmah kupimo 20 stolova i stolica. Ali možemo danas da kupimo 2, pa da to fotografišemo u drugom kontekstu, pa sledećeg meseca da kupimo još 2, pa da ta 4 iskoristimo nekako drugačije, pa da na kraju dođemo do toga da imamo dovoljno i da napravimo neko veliko snimanje.

IVAN MINIĆ: Jedna od stvari koja generalno ljudima koje spaja fotografija jako znače je kada neko njihov rad iskoristi za nešto sjajno. Gomila nekih drugara koji su modeli su završavali u nekim vrlo interesantnim kontekstima sa nekim sjajnim brendovima naoplju, a siguran sam da ste i vi imali slučajeve da neke vaše fotografije budu deo nečega jako lepog i ozbiljnog i na šta ste ponosni. Možeš li da podeliš neke primere – šta se dešavalo?

ALEKSEJ VASIĆ: Ne znam iz glave gomilu stvari – nalazili smo og Vogue-a do svih mogućih časopisa, svaki veći brend je to iskoristio – od Apple-a, preko Microsofta, preko ne-IT brendova i tako dalje. Baš ima puno toga. Jedna od simpatičnijih stvari je kada smo došli u Bangkok pre par godina i išli sa aerodroma – ja u životu nisam video toliko veliki bilbord. Preogromno, uopšte ne mogu da ga stavim u bilo kakav kontekst koliko je to preogromno i na njemu naša fotografija preko celog toga najvećeg bilborda koji si ikada u životu video. To je bilo skroz simpatično. Ne znam šta je, pošto je bilo na tajlandskom, nisam uspeo da provalim brend, ali imam negde neku fotografiju toga. Isto, veliki lanac fitnes centara je baš licencirao neko snimanje od nas, otkupili su neke fotografije i jako puno su ih koristili. Deo su njihove vizuelne komunikacije i identiteta već poslednjih 2, 3 godine. Nisu ovde prisutni, ima ih preko. Jetts fitness se zovu, preko ih ima 150 ili više, australijski brend. Bukvalno gde god da odemo, tu pronalazimo. Ali ja se nisam nikada interesovao ni bio previše, nije mi to toliko zanimljivo, da tražim gde su iskorišćene. Juče smo dobili, neko nam je poslao neki sajt na koji su tako lepo fotografije legle da nose ceo sajt. Toliko je lepo da se baš vidi da je to služilo kao velika inspiracija za dizajn sajta. Nama je to jako lepa stvar – razlika je što mi shvatamo da pravimo poluproizvod – nešto što neko treba da nadogradi. Jako je loše kada to ljudi ne shvataju, jer je onda je to samo lepo i nije upotrebljivo. Neće se prodavati. Mi jednostavno gledamo da to bude stilizovana realnost, sređena, ali da negde uvek mi ostavimo dovoljno prostora da to neko može da iskoristi i zamišljamo na koji način bi to neko mogao da iskoristi. Ne trošimo toliko puno vremena da pronalazimo da vidimo kako je to neko iskoristio, možda i zbog toga što se bojimo da vidimo…

IVAN MINIĆ: …da nije strašno.

ALEKSEJ VASIĆ: Ne da nije strašno, nego možda nam se ne bi svidelo. Ali uglavnom, sve što nađemo je dosta lepo, baš nam se sviđa. Ne sećam se da sam negde video neku našu fotografiju i zapitao se gde su oni kupili i što je to tu baš.

PLANOVI ZA BUDUĆNOST

IVAN MINIĆ: Kada sada razmišljaš, nakon 7 godina, šta su neki ključni trenuci u tih 7 godina koji su opredelili da vi nastavite da funkcionišete i rastete i šta neki plan za dalje?

ALEKSEJ VASIĆ: Nekako nas su najviše oblikovali problemi koji su nastajali i jako teške situacije kroz koje smo prolazili iz ovih ili onih razloga. To je dovelo do toga da smo mi počeli da dajemo apsolutni naglasak na ljudima. Bukvalno opsesivno gledamo da sklonimo sve što možemo i pustimo nekoga ko dođe kod nas da se izrazi da bude to što jeste i da kada neko dođe za njega ne važe procesi koji su tu definisani, da bismo mi pokušali da izgradimo procese prema njegovim protrebama, kako će da da najbolje rezultate. To je komplikovana i teška stvar, ali definitivno nam je pokazala da vredi na primerima gde je to uspelo. A na primerima gde nije uspelo, opet je pokazalo da vredi jer smo shvatili da nismo kompatibilni i da ne treba siliti više od toga. Sve te turbulentne kojih je bilo jako puno, što ljudi ne doživljavaju tako sada, ali definitivno jeste, su negde definisale to da mi imamo veoma stabilan tim koji je neverovatno lojalan, ne firmi, nego jedni drugima, a firma su oni. To je bila najveća stvar. Plan za budućnost je da… Mi smo došli do toga da smo #1 na Stocksy-ju i da smo toliko veliki da je procenat koji mi uzimamo od prometa samog sajta neće moći da ide gore, jer niko drugi neće ništa zaraditi. Mi imamo jako veliki deo malog segmenta tržišta, što je sa jedne strane dobro zbog prepoznatljivosti i mnogo lepih prilika nam je otvorilio, ali je loše jer ograničava naš rast, i svaki put kada je loš mesec, to puno utiče na nas. Plan nam je da sada polako počnemo, nakon što smo napravili tvrđavu, da probamo da još negde izađemo iz toga domena i da se širimo na drugim tržištima. Sa druge strane, mi smo na početku odbijali da radimo bilo šta klijentima, pa smo posle krenuli kada su počeli da dolaze ljudi sa nekim zanimljivim projektima, to nam je mnogo lepa stvar. Volimo da učestvujemo na super zanimljivim projektima. Krenuli smo nešto malo da radimo sa klijentima. To ima dve strane – dobru i lošu. Mi smo uspeli da lošu u potpunosti zanemarimo i stavimo po strani. Ako shvatimo da nam neko ne odgovara na bilo koji način da ne moramo da to prihvatimo i da ne prihvatamo nikada. Radimo samo poslove gde možemo da briljiramo i gde će ljudi biti oduševljeni time što smo uradili, gde ćemo mi biti zadovoljni i to je jedan segment koji mi želimo dalje da razvijamo. IT firme su često kupci naših fotografija. Voleo bih recimo da radimo i sa IT sektorom koji u Srbiji počinje da se razvija, pogotovu što mislim da imamo dosta ekspertize u tržištu koje oni napadaju, uglavnom Amerika, Kanada i zapadna Evropa. Sa druge strane nam je jako lep miks toga što smo proveli puno puno vremena u Aziji i videli kako sve to što važi kod nas potpuno izvrnuto kod njih i na koji način oni razmišljaju. Mislim da taj širok dijapazon shvatanja potreba različitih tržišta je nama jedna velika prednost koju možemo da u skladu sa potrebama klijenta na neki način kanališemo i pružimo super vrednost. To je uvek bio neki naš cilj – ako radimo sa klijentom, da mu stvarno pružimo toliko da on nikada ne može da posumnja zašto je krenuo da radi sa nama. Ako to ne možemo da uradimo, onda jednostavno ne prihvatimo. Treći pravac je u tome što želimo da svojom veličinom razvijamo i gradimo infrastrukturu, prvo nas kao kolektiva i da se širimo dalje. Zatim, da možemo da bukvalno gradimo prostore kakvi su nam potrebni, da jako brzo dođemo do toga da imamo još mnogo više rekvizite i kapaciteta za preoblikovanje stvarnosti. Ja smatram da ovde postoji puno dobrih fotografa koji jednostavno ne znaju ili ne mogu da se probiju na bilo kom svetskom tržištu, dok isto tako paralelno postoji jako puno fenomenalnih produkcija koje rade video, od reklama preko filmova do svega ostalog i oni su na daleko višem nivou što se tiče samih klijenata za koje rade. Stvarno se svetske stvari rade u Srbiji. Svi veliki brendovi su nešto radili u Srbiji – to nije kao nešto se radi za ovo tržište, nego nešto što se radi da se pušta u Americi i tako dalje. Tako da bismo želeli da na neki način proširimo sopstvene kapacitete, da bismo proširili kapacitete tržišta i doveli strane klijente koji bi ovde radili fotkanja, koji ne bi dolazili ovde samo zbog videa, već bi radili kompletnu produkciju ovde. Sad već imamo nekoliko ponuda pošto sarađujemo sa dosta produkcija, oni isto pokušavaju da se probiju na neka druga tržišta i shvatili su da produkcija iz Kopenhagena ima fenomenalne fotografe, pored toga što ima art direkciju i producente i direktora fotografije.

IVAN MINIĆ: Na neki način hoćeš da pokušaš da pomogneš da se od dobre sirovine napravi poluproizvod, a onda i neki kompletniji i kompleksniji proizvod, jer onda znači više svega.

ALEKSEJ VASIĆ: Naravno, da. Onda to znači isto tako da jednostavno da ne moramo da svi zavismo od jedne grane za koju je pitanje dokle će da traje i u kojoj formi. To su sve komplementarne stvari koje imaju smisla i nedostatak jedne zapravo se odražava na sve ostale, to je poprilično bitna stvar razviti.

IVAN MINIĆ: Jedna stvar za kraj je to da zapravo znam nekoliko priča, a i ti si pomenuo da kod vas ljudi dolaze na poziciju key-worda, a da zapravo završavaju na nekim drugim poslovima. Dosta smo pričali o tome – ja imam taj neki ne-možda-naj-nužno-pozitivniji stav o načinu na koji klinci razmišljaju o svemu ovome što radimo i mi i vi – vi ste zapravo dosta ljudi napravili.

ALEKSEJ VASIĆ: Skoro sve.

KAKO SKLOPITI LOJALAN I FUNKCIONALAN TIM?

IVAN MINIĆ: Ljudi koji rade sada već jako ozbiljne krajnje sofisticirane stvari, kod nas postoji taj momenat mistifikovanja svega. U principu, banalizovaću možda previše, ali nemoj me shvatiti pogrešno, kada se to snimanje priprema na taj način, nije važno ko će da fotka. Nije da nije važno. Realno, bilo ko ko dođe će to uraditi sjajno.

ALEKSEJ VASIĆ: Ono što je meni sjajno je recimo to što mi često to radimo – jedno snimanje fotografiše fotografa. Samim tim što smo mi gradili te ljude tako da oni budu oni, a ne da oni budu ono što mi želimo da budu. Samim tim to što oni rade je u potpunosti različito. Ti gledaš i ne veruješ da je to isto snimanje, jer je toliko uglova i toliko se različitih stvari pazi. Toliko je različitih stvari različitim ljudima bilo bitno i u fokusu, a opet ti možeš da zameniš te ljude i da kažeš – ti nemoj da budeš ti, nego budi onaj drugi, a onaj drugi će da bude ti i ljudi će se dosta dobro snaći u tome. To je ta neka kao razmena znanja i to je iskustvo i to je taj neki otvoreni pristup svemu. Ne postoje silosi znanja koje neko ne pušta, nego je zapravo tvoja obaveza. Prva stvar kod nas je kada ljudi dođu, mi im kažemo “Ti si sada nov, i ti ćeš sigurno ovde videti nešto što ne valja. Tvoja obaveza je da ti ukažeš na to i da probaš da to promeniš”.Da li je to nered u studiju, da li je to nešto bilo šta drugo, koliko god to banalno bilo, obaveza svakog od nas je da primećuje stvari koje nisu dobre i da ih isto tako ne samo primećuje nego i ispravlja i aktivno radi na tome. To ne znači da će taj neko morati da izbaci dva kamiona šuta koje sam ja navukao u magacin, ali jednostavno konstantnim primećivanjem toga će se to jednostavno desiti i svi će se priključiti tome. Druga stvar je što je način nakoji mi radimo je taj da ne postoji nikakva hijerarhija i ne postoji nikakav pritisak. Ne postoji stvar za koju možeš da kažeš “e, to mi se ne radi” – sam si ga birao i kod nas uglavnom funkcionišu snimanja tako što neko kaže – “ja bih da fotkamo tako i tako nešto” ili “bila sam sinoć na nekom plesu i videla sam neku baku koja pleše i to me je baš inspirisalo, znaš kako je lepo palo svetlo na nju i ne znam ni ja šta”. Mi kažemo, važi, ok, to bi bilo strava i krene se u neko istraživanje toga. Ti imaš ideju za koju će neko da se priključi da radi. Ako su tvoje ideje loše, i ako niko neće da se bavi tom realizacijom, onda ćeš ili ti sam da je realizuješ ili neće biti realizovana, ali nismo nikada nikoga uslovljavali time da mora nešto da uradi da bi dobili platu ili ne bi dobili otkaz ili bilo šta drugo. To je veliki izazov. Skalirati to je jako teško, da bi uopšte funcionisalo sve to je jako teško. Mi smo imali mnogo meseci pokušavanja da sklopimo te kockice. Bukvalno smo u jednom trenutku imali tri meseca da nemamo ni jedno snimanje, jer nismo mogli da izorganizujemo te neke stvari. Upornost da probamo da ipak uradimo nešto drugačije je nekako preovladala i to je dovelo do toga da se kockice stvarno sklope na mesto i da sad mi možemo da funkcionišemo bez ikakve hijerarhije i bez da bilo ko bilo šta nadgleda.

IVAN MINIĆ:  Dobro, ne postoji hijerarhija, ali postoji odgovornost.

ALEKSEJ VASIĆ: Da, odgovornost je isto tako kolektivna, što nije baš najbolja stvar uvek, ali definitivno doprinosi tome da se ljudi mnogo više povežu. Uvek mi je bilo to paradoksalno, ali mi je u jednom trenutku to bilo vaoma važno – da će neki ljudi uraditi nešto što će njima vrlo verovatno doneti neku koristi, ali na zbog toga što će njima doneti neku korist, već zato što će nekom značiti iz tima i doneti korist. Onda ću zbog te osobe uzeti da to radi. I to kada vidiš na delu, to je nešto fantastično. Stvarno mislim da ne postoji bolja stvar od toga. Meni je to užasno inspirativno. Ja kada sam video da od toga, kada su bila smanjenja plate i kada su bile tako stvari do toga da su ljudi bili ok menjaj to, ne treba je njemu ili njoj treba do trivijalnih stvari. To je jako rezultiralo u strašno pozitivnu atmosferu i strašno veliku gde su ljud strašno velika podrška jedni drugima. Neko kaže “meni se ovo radi”, i onda mi krenemo da ulazimo sve dublje i dublje i stvarno ispadnu fenomenalni rezultati.

IVAN MINIĆ: Pitanje je bilo u onom segmentu koji se odnosi na učenje stvari, veština koje su potrebne – rekao si da gledate da koliko je to moguće pronađete ljude koji su kapaciteti za mnogo više nego što je pozicija na koju dolaze. To da su oni kapaciteti ne znači da oni nužno znaju da rade te stvari već da imaju odgovarajući stav i pristup ideji, hoće da nauče. Jer ako oni hoće da nauče u kolektivu kao što je vaš, imaju i od od koga, ali neće niko da sedi da ih vodi za ručicu.

ALEKSEJ VASIĆ: Tu je jako bitna stvar podrška, da razumeš kada neko ode na snimanje, a nije retuširao tog dana, ne postoji momenat krivljenja, već stvarno otvorena podrška. Jovana je počela da dolazi i da pita da idemo u studio uveče u 8 kada nema nikoga, da bi mogla da fotka. Onda je zvala Kikija koji je prvi model, što je bilo urnebesno smešno. Tako je počelo – ljudi su iz želje da nešto urade dolazili van radnog vremena, subotom i nedeljom, i radili. Shvataju da je to što rade bitno, hoće da urade i to, ali i da urade nešto drugo i da eksperimentišu. Mi smo potpuno otvoreni za eksperimente. To znači da nikada ti neće niko prebaciti zato što nešto nisi uspeo ili si potrošio neke resurse misleći da ćeš nešto uraditi, a nisi, to je u potpunosi otvoreno. Druga stvar koju mi podržavamo jeste da uvek postoji određeni deo snimanja koja su lucidna i nemaju veze sa realnošću ili sa prodajom, već su na nivou eksperimenta šta se nekome sviđa. To podstičemo i kod drugih delova rada. Trudimo se da uvek bude sveže, da ljudi, ako im dosadi da rade iz kancelarije, rade bilo gde drugde. Nemamo radno vreme ni hijerarhiju, ako si baš zakazao snimanje, trebalo bi da se pojaviš. Van toga nije neki problem. To održava da sve vreme bude sveže, a danas sve može da se nauči – od toga da mi pošalju neki kurs koje žele da kupim, pa da probaju, ili gledaju na YouTube-u ili pustimo nešto od toga na projektoru, pa gledamo zajedno, ako nam je nešto inspirativno. Puno stvari je dozvoljeno, mi živimo od toga da inoviramo i da ne budemo stalno isti. Nama nije najveći problem da li će nas neko iskopirati, već da li ćemo mi stalno sami sebe da kopiramo, pa ćemo svima da dosadimo, pa neće više kupovati od nas. To nam je veliki problem, moramo stalno da rastemo i toga su svi svesni. Ono što je bitna stvar za to jeste da kada nađeš ljude koji su prekvalifikovani za to što rade, bude im dosadno, a oni nemaju tendenciju ka tome da dosadu leče tako što ne rade ništa ili leže na kauču, nego počinju da se interesuju za druge stvari, da čačkaju nešto i tim čačkanjem naprave nešto super. Hajde da vidimo da li neko može još nešto da doda ili oduzme na to, pa sve krene u jednom smeru. Često ne krenu svi u jednom smeru, polovini ljudi to bude glupo, polovini bude Ok, nekoliko njih je to strava. Onda kako se to približi svima, sve više i više kreću u tom smeru i to bude deo kulture firme.

IVAN MINIĆ: Zvuči kao idilično mesto za rad.

ALEKSEJ VASIĆ: Pa poprilično jeste.

IVAN MINIĆ: Kada pričamo o poslovima koje vodim i u kojima učestvujem, ja često kao cinik te naše firme, te ljude opisujem kao jednu veliku simpatičnu disfunkcionalnu porodicu. Čime ste vi to isto, samo funkcionalno? Čudnu porodicu…

ALEKSEJ VASIĆ: Pa ne bih ja rekao da smo funkcionalni. Definitivno. Ono što sam ja shvatio u međuvremenu, što nisam shvatao tada je da kada neko kreće neko sa nekom firmom, imamo tendenciju ka tome da radimo na način koji je možda već neko radio. Mislim tu i na samu formu. Kada nastaje neka firma, gleda da reši neki problem, pa se fokusira na njega, a ne na organizaciju i kako će to da funkcioniše. To su isto mesta gde može da se bude veoma kreativan. Niko nije rekao da firma mora da bude takve i takve strukture, da je da se radi od 9 do 5 najbolje. Mi smo to nekako shvatili poprilično labilno i zapitali se zašto sada bi to baš radili tako, kada može nekako drugačije. U probanjima da bude drugačije se često vratiš na poziciju odakle si počeo. Ali si prošao jedan fantastičan put i prvo shvataš zašto je to tako, što je možda postojala mogućnost da shvatiš malo jednostavnije. To nije način na koji mi definitivno radimo. Shvatiš zašto je to tako, pa onda ceniš i kroz ceo taj put si toliko puno stvari naučio o sebi i o drugima i svemu, da je jednostavno vredelo. Mislim da baš na ovim prostorima nedostaje kreativnosti u tome kako će da se organizuje sam proces rada i kako će to da izgleda i zašto mora da izgleda baš tako kako mora da izgleda.

SAVETI ZA MLADE FOTOGRAFE

IVAN MINIĆ: Poslednja stvar, evo obećavam – u tri rečenice – šta bi savetovao nekom talentovanom klincu koji razmišlja sada da uđe u svet stocka?

ALEKSEJ VASIĆ: Ja mislim da prvo – ne mora da bude talentovan. To je prva neka zabluda koju ljudi imaju. Mislim da smo svi mi talentovani, samo će to nekome malo pomoći, nekome ne. Stvar je puno rada. Prva i osnovna stvar je istrajnost. Druga stvar je što je to fenomenalno mesto gde mogu da se probavaju stvari. Ufotkaš nešto, odmah pošalješ, probaš, odmah vidiš da li to ide. Ako ne ide, zašto ne ide, analiziraš, pričaš sa srugim ljudima, pokušaš da vidiš gde ljudi koriste slične stvari i na koji način to izgleda. Taj proces mora da se sastoji od tih iteracija, probavanje, učenje i učenje na greškama i to je non-stop tako. Ne postoji škola za stock, niti za većinu stvari koje se danas rade. Momenat probanja, odnosno eksperimentisanja je užasno bitan i mora da postoji na svakom niovu.

IVAN MINIĆ: Učenje kroz praksu.

ALEKSEJ VASIĆ: Jeste, apsolutno. A i mislim, samo to učenje ako gledate neke tutorijale kojih ima milion, ne treba pogledati jedan i zadržati se na jednom pravcu. Ko kaže da to mora tako? Jako je bitno pitanje da li to mora baš tako i da li ja mogu da se poigram sa nečim i da probam drugačije? Tako da to u mnogo slučajeva nama nije rezultiralo nikakvim rezultatima, a u malom broju slučajeva je dalo toliko fenomenalne rezultate da je to jednostavno u potpunosti promenilo način na koji radimo i šta radimo. Ja ne mogu da ne ohrabrim ljude da eskperimentišu puno. To je sve jedan jako dug proces. Nama je po nekim mojim preliminarnim, pošto nisam baš najbolji u finansijama, a moram na žalost time da se bavim, nama treba preko 18 meseci da isplatimo jedno snimanje. To je jako dug period. Ti danas vežeš veliku količinu novca i onda čekaš 18 meseci da se to povrati. Nekada to bude i mnogo duže, jer nekada nama po 2 godine stoje snimanja na hard disku, ali to je već druga stvar. U svakom slučaju, mora da postoji vreme, da se da da taj nalog počne da diše i mora da postoji kontinuitet. Ako se desi da vi u naletu uradite 5 snimanja i onda pošaljete, i ništa se ne desi, vrlo verovatno, pa napravite pauzu od 4 meseca, pa posle toga opet nešto malo krene, onda vi opet uradite 5 snimanja i opet se ništa ne desi, vrlo verovatno nikada nećete više moći da dođete do toga, mora da postoji kontinuitet. Ako želite da se bavite ovim danas, ne postoji opcija da to bude na nivou part tajm. Neko možda može da ima džeparac, ali ne i biznis od toga. Ako neko želi da napravi nešto ozbiljnije od toga, kao karijeru, mora da ima kontinuitet.

IVAN MINIĆ: Ja bih samo dodao – jeste da vodim ovaj intervju, a ne učestvujem, ali na neki način jesam u celoj toj priči i edukacijije mladih i motivisanja da negde krene sve. Učite što više stvari. Učite toliko toga, toliko toga, učite. Kao što si ti rekao – pogledajte 50 tutorijala, na istu temu, na različite pristupe. Nikada ne znate kada će neka od stvari koje ste naučili koje znate, koje imate negde u glavi da vam posluži u nekoj situaciji u kojoj možda to na prvu loptu uopšte ne deluje. Kada sedneš i razmišljaš, meni treba rešenje za ovo i tražiš to rešenje, nećeš ga naći, ali ako imaš gomilu predznanja, naćićeš neko drugo rešenje za koje nisi ni znao da postoji, jer imaš korpus znanja koji je ogroman. Potpuno si siguran u sebe da nećeš imati problem da tehnički realizuješ celu stvar. Ako ubaciš u jednačinu i to da ti je frka da li ćeš tehnički da uradiš kako treba, zašto bismo sebi pravili dodatni pritisak na stvari koje su banalne koje mogu da se nauče?

ALEKSEJ VASIĆ: Ono što je bitna stvar isto je da svaka stvar može da se uradi na mnogo načina, ali to poznavanje mnogo tih jednačina opet znači da ćete uvek uraditi to na najbolji i najefikasniji način koji je u tom trenutuku pogodan. Zato treba uvek znati mnogo više nego što ti zapravo treba u tom trenutku.

IVAN MINIĆ: Dragi Aleksej, hvala ti što si bio i i ispričao vašu priču. Verujem da je svima bilo interesantno, verujem, nekima i korisno. Poštovani slušaoci i gledaoci, vama hvala na pažnji i na svim kritikama do sada. Molim vas da nam i od sada sve vaše komentare i preporuke i kritike u komentarima na društvenim mrežama ili putem mejla ili možda na nekom od druženja kada imate prilike da nas upoznate i malo popričamo o svemu. Ja vas pozdravljam do sledeće nedelje.