Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta dobrodošli u 16. epizodu. Danas je moj gost jedna jako smešna devojka Ana Babić. Ana je arhitekta, ali ona ovde nije zbog toga već zato što je od detinjstva mnogo volela da crta nekakve razne smešne situacije u svom i životu svojih prijatelja, a onda je to vremenom, kroz čudan splet okolnosti, postalo njen posao. Kako je sve teklo od samog početka, sa čime si ti krenula svoju karijeru?
Ana Babić: Samo da te ispravim, dizajner enterijera ne arhitekta da se kolege arhitekte ne uvrede 🙂 Ja sam se jako dvoumila da li ću da studiram kostim ili dizajn enterijera, pošto sam završila društveni smer gimnazije u Kikindi i to je bila ljuga borba i sa mojima da li uopšte upisati umetnički faks ili ne, kako to već ide. Šta ćeš ti dete sa tim da radiš i od tog se ne živi. Iskreno da ti kažem, nemam pojma kako sam presudila da bude dizajn enterijera. Super je sve to prošlo, faks strava, mislila sam da kada ga završim svi mene čekaju i sve će biti super. Međutim, naravno, niko ti ne kaže da je to baš tako iako se ti trudiš i dobar si student. Taj put od faksa, to jest od završetka faksa pa do Škrapca, to je bilo sve i svašta. Mojih pokušaja suludih, na koje su mnogo ljudi prevrtali očima, do nekih konkretnijih koji nisu bili samo do mene. Svašta sam isprobavala. I vitraže, lampe, nameštaj sa nekim firmama da napravim saradnju, radila i poslove koji nemaju veze sa strukom, ali negde se sve to dobro namestilo, sva ta iskustva. Verovatno me ne bi ni nateralo da krenem da se bavim nečim svojim da nije sve bilo tako kako je bilo. Škrabac je nastao spontano. Nisam imala u glavi da ću imati brend i da će on imati veze sa garderobom. Ali, sada kada pogledam to interesovanje za kostim, baka mi je krojačica pa sam ja uvek nešto izmišljala, crtala, pravila, možda se u podsvesti sve vreme krčkao Škrabac. A, nastao je iz jedne sveske u kojoj sam beležila anegdote. To je bila gomila nekih mojih i mudrosti i gluposti, izreka i situacija, moja neka dnevna rutina koja mi je služila kao neki vid hobija i opuštanja. Drugarica, to se sećam, fotkala crtež na kome su bile ona i drugarica iz nekog provoda, neka priča je tu bila, i to je okačila na Fejs. I tu je neko komešanje krenulo, šta je bilo, kako je bilo u gradu i krene neka priča, i onda ja krenem da kačim crteže spontano i bile su dobre reakcije. Ali, ni tada nije bila ideja o tome. Zapravo, trebalo je jako dugo da se sve to posloži, gde će ti crteži da idu, na koje će proizvode da idu, gde je početak, gde je kraj u smislu tog procesa realizacije i osmišljavanja svega. Sada kada polako vrtim film, puno je toga tu bilo.
Ivan Minić: Vratio bih te korak nazad na faks. Relativno često u podkastima pričamo sa ljudima i o njihovom formalnom obrazovanju i koliko im je zapravo značilo. Možda se time ne baviš na kraju, ali koliko si korisnih stvari naučila, relevantnih ljudi upoznala u tom procesu da ti je to možda kasnije dalo rezultat. Kakav je slučaj sa tobom i tvojim obrazovanjem?
Ana Babić: Završila sam Višu školu primenjenih likovnih umetnosti, smer enterijer. Zapravo sam htela baš na primenjene baš na faks, i ova mi je bila više kao plan B, ali nisam upala na faks te godine jer nisam ni znala koliko ozbiljne pripreme ti trebaju za taj faks i kako sve to funkcioniše i upišem višu kao privremeno rešenje, pa ću posle na faks. Ali, bila mi je super ekipa na višoj, super profesori, bilo mi je zanimljivo i nije mi se išlo odatle. Sve mi je bilo zanimljivo i nisam tada imala neku potrebu da nešto menjam. Taj faks mi nije bio primaran u tom trenutku. Kada sam završila htela sam negde napolju da završim master i jurila sam Politehniku di Milano, međutim bila sam ona tužna generacija što nije hvatala Bolonju tako da je bilo peripetija i papirološki je bilo prekomplikovana procedura da bilo gde apliciram. Pa smo čekali rešenje od ovoga, od onoga, na kraju se sve odužilo da sam odustala. Generalno, naročito za umetnički poziv, nije toliko presudan faks. Ja sam sa enterijera prešla na nešto što je više grafički i modni dizajn. Za umetnost je baš specifično. Koliko se ti cimaš, toliko na kraju i bude nešto od svega toga. Mislim da mi je podjednako i formalno i neformalno obrazovanje u smislu interneta, praćenja časopisa, raznoraznih sajtova koji se bave dizajnom, obilaženje izložbi, sajmovi, prisustvovanje seminarima, mislim da mi je, manje-više podjednak uticaj imalo i jedno i drugo.
Ivan Minić: Ali generalno, atmosfera na školi bila je jako dobra i super ti je bilo što si prošla tu priču.
Ana Babić: Naravno, imala sam par svojih omiljenih profesora, ne mogu da lažem. Jedna od dražih mi je profesorica koja mi je dozvolila da zapravo za diplomski radim šta ja hoću da radim. Ona me puštala da radim šta hoću u smislu kao, meni je dosadno da sada radim taj projekat, da li bi mogla nešto drugo i onda mi ona nalazila neke suludne prostore kao što je KPGT kojim sam bila oduševljena i za projekat sam dobila da radim staklenu baštu. Međutim, koliko god je to sve tamo lepo i krasno, kada se uđe u tehničke crteže i merenje greda gde nijedna greda nije ista, onda je to bio jedan zanimljiv poduhvat, ali je na kraju ispalo super. To mi se dopadalo, da mi neko da priliku, ukaže poverenje i dozvoli da se kreativno izrazim. Naravno da me uvek dodatno muštrala da moram sve stvari, što se tiče tehnikalija, da znam, da svaku moju fiks ideju, da tako kažem, da umem da objasnim šta sam time htela da uradim i kako i da ne bude da se igram nečega.
Ivan Minić: Ali da ipak imaš neku slobodu, ono što je tebi važno.
Ana Babić: Da mi veruje. Pusti me da ti pokažem, pa ćeš da vidiš. Maštala sam da me neko pusti da mu nešto pokažem i dokažem da to može tako.
Prvi korak u poslu
Ivan Minić: U kom trenutku ti tvoji crteži koje postavljaš, prerastaju u neki prvi pokušaj? Kako je izgledao prvi pokušaj da praviš nekakve proizvode sa tvojim ilustracijama?
Ana Babić: Bilo je dosta mozganja oko toga šta uopšte raditi sa tim. Sa mojim tadašnjim dečkom Ivanom, a današnjim poslovnim partnerom sam i došla na tu ideju. Razmišljali smo šta bi bilo nešto što je pristupačno svima i nešto što bi moglo da bude dopadljivo, a da je uklopivo finansijski u taj naš početni budžet i nešto što će biti isplativo za tržište na kome smo mi. Bio je tu spisak stvari šta je realno, šta nije. Majice su bile najlogičniji izbor. Uz njih smo imali bedževe, jastuke i neke futrolice za duvan za koje se ispostavilo da materijal nije bio baš najsjajniji, ali tek smo učili. To su bile jako male serije. Bilo je ukupno oko 200 majica, s tim da smo sve redom kod distributera za materijal, kod modelarke, kod krojača, sve od početka, kompletan proces. Nismo hteli ništa da bude Kina, gotove majice. Još sam opterećena pakovanjem, kutije smo našli, bedževe, etikete, sve, sve, sve, sve. Sećam se komentara na bazaru jednom, gde je bilo – Vi radite tek 3 meseca, odakle vam to sve. A meni je bilo nemoguće da zamislim da mi krenemo da radimo, a da nemamo to sve, da ne izgledamo tako iako je to, naravno, bio proces jer nismo imali pojma ni šta je štancna, ni koji je mikroval, ni da ako se ovo pomeri za milimetar tu, zašto meni pomera za tri… Da ne zamaram koliko non stop ima nekih stvari. Bio je problem i da nađemo štampara koji će pristati da radi male serije. Pošto je nekoliko printova bilo, mislim 5. Muška majica je bila totalni fail. Ja sam se vodila svojim ličnim ukusom, pa je bila na V izrez pa se ispostavilo da malo muškaraca voli V izrez, ali bože moj. I L je bila jedina veličina, to je prosek, a ženska je bila M i to je isti kroj kao što je i danas aktuelan. I to je bilo to, nema šta tu da se izmišlja i videćemo ko može da je obuče, a ko ne. Nama je neki plan finansijski bio da te majice prodamo za 3 meseca i da smo mi ok. Međutim, to je super bilo na Mikseru, ubacili smo odmah, Supermarket mislim da je bila prva radnja sa kojom smo počeli da radimo, i za mesec i po dana skoro smo sve prodali. Tada smo krenuli drugu neku seriju da planiramo i da vidimo da napravimo veličine za majice, da sve to krene malo da se razvija. Iz serije u seriju smo ulagali više, razvijali više proizvoda, trudili se da bude kvalitetnije. Prvo taj neki proces istraživanja, traženja saradnika. U međuvremenu čak i menjanje saradnika u tom procesu jer smo shvatili da nismo kompatibilni sa nekim i onda kasnije, naravno, što bi rekao moj tata – Gde god te zovu ti ideš, tako da na sve strane što se tiče reklame, prodaje, što je moguće više na sve strane biti i iskakati iz frižidera.
Ivan Minić: Zašto si se odlučila da sebi iskomplikuješ život i baviš se baš svakim detaljem u celom tom procesu na samom početku, umesto da barem za neke od tih stvari koristiš ono što je već dostupno na tržištu i što je negde, standard za proizvode tog tipa?
Ana Babić: Možda sam iskoristila jednu stvar – kutiju pošto nam je tada bila investicija štacnu da plaćamo, pa sam već odabrala neku koju su već imali, pa je moglo da se uklopi u tu neku cenu. Iako je to bila kutija kao za košulje, ali ja sam mislila to majica kad se razvuče, to će biti… ustvari je bila poluprazna kutija. Želela sam od početka do kraja da sve bude moj dizajni i da, pre svega, možemo da utičemo na svaki segmet i kvaliteta materijala i šivenja i svega na šta možemo da doprinesemo da izgleda stvarno kvalitetno i da bude dobro. Da ne bude majica koja se posle jednog pranja pretvori u majicu za spavanje. Generalno, neka ideja je bila da to izgleda odmah kao da radimo već neko duže vreme, eto kao što je bio onaj komentar na bazaru. A da komplikujem život volim. Ja sam u jednom trenutku uvela, imali smo da uvek ide poklon bedž sa logom, onda sam uvela da svaki klijent ima svoj pojedinačni bedž, ne može sad ova majica da ima bilo koji nego baš onaj bedž koji ide uz nju. Tu sam sebi zagorčala život jer se desi da zafali. Ima ljudi koji primećuju te detalje. Jednom sam imala i žalbu. Zafalilo nam je 2 bedža i stavili smo samo sa logom poklon bedž i imali smo žalbe na to. Ljudi ipak obražaju pažnju iako deluje da ne obraćaju. Možda nije svima podjednako bitno, ali.
Ivan Minić: Sa mnogim ljudima sa kojima sam pričao, koji imaju biznis u kome je bitna komponenta i sama proizvodnja, ne samo dizajn i njegova primena, svi se žale da imaju jako veliki problem sa sirovinama u smislu konstantnog kvaliteta. Recimo Braća burazeri uvek imaju problem da iako je dobar kvalitet, boja nije ista. Oni su ljudi dizajneri i njima ta nijansa predstavlja problem. Kako si se ti borila sa tim jer krećeš od nečega što su male količine, ali nekim relativno brzim tempom dolaziš do toga da su to neke malo veće količine, a da postoji neko očekivanje već i da prosto različiti materijali se ponašaju različito i nose sa sobom niz nekih problema?
Ana Babić: Sve sam učila uzput. Na faksu sam radila AutoCAD i 3dMAX sada sam upala u Illustrator i Photoshop. Znam neke osnove, ali sve sam usput skupljala informacije. Što se tiče materijala dešavalo nam se da smo promenili dobavljače i isti je materijal, ista šifra u isto vreme smo dobili tih 10 rolni i samo me zovu iz proizvodnje – Pa ovo nije ista nijansa. Vidi se tek kada prisloniš materijale jedan do drugog i to se vidi tek na kraju kada se radi završna obrada majica da se radi o različitoj nijansi. Za proizvodnju treba jako puno živaca, jako puno strpljenja i imam problem što ne mogu da utičem na sve, ali to nekako moraš da prihvatiš i gledaš da izvučeš najviše što možeš, šta je za tebe prihvatljivo jer je živa stvar. I kada nabaviš šta ti treba, mogu da se dese zastoji i problemi raznih vrsta, tako da jako puno živaca i strpljenja i živaca za sve to. Imala sam priliku da pričam sa ljudima koji se baš ozbiljno bave ovim poslom, koji su tekstilci i imaju iste probleme samo na mnogo većim razmerama. Ja sam očekivala, kada sam sela, imala sam prilike da baš imam komentar na programu i očekivala sam sada ću da dobijem konkretne savete. Onda sam shvatila da to samo raste i raste. Samo je druga skala.
Ivan Minić: Malo dete – mali problem. Veliko dete – veliki problem.
Ana Babić: Onda ti sam bojiš materijal, negde u Turskoj naručuješ, pa ti ne stigne. Ako je potpuno isto programirana mašina za farbanje materijala, to je neki veliki kotao u kome se to boji i ako su radili isti tehnolozi, iste boje, isti materijal, nema šanse. Postoje neke stvari koje definitivno nije moguće ponoviti. Sve mini nijanse mora malo da se zažmuri za neke stvari.
Ivan Minić: Zadržao bih se na ovom delu priče još malo. Ulaziš u priču sa nekom malom količinom, sa ograničenim resursima što automatski znači da, faktički, većinu stvari ti outsorsuješ osim dizajna koji je tvoja lična stvar. Kod nas ljudi, kada razmišljaju o tome da nešto žele da pokrenu, razmišljaju o tome da je neophodno da odmah kompletnu proizvodnju kontrolišu sami 100%. Zaposle ljude, kupe mašine, ulože beskonačnu količinu para i onda kada sve to urade shvate da proizvod nikome ne treba. Ti si krenula od outsorsa. Kako si birala saradnike, koje su ti se anegdote dešavale i kako je doći i pregovarati iz ugla nekoga ko je mali i koliko ljudi kapira uopšte kapira to da mi jesmo mali, ali ćemo porasti i vi ćete porasti sa nama? Iz današnje perspektive, kako se ta priča u tvom slučaju razvijala?
Ana Babić: Štampar nam je bio najveći problem, to što nismo mogli da nađemo nekoga ko će da nam uradi po 30 otisaka po jednom dizajnu još sam ja želela da to budu veliki printovi, da se to nešto uklapa, nešto što ni sada ne mogu da postignem na tom nivou na kome sam tada, pre pet godina želela. To je bio problem. Bilo je ljudi koji su nam otvoreno rekli – Nas bez par hiljada ne zanimate. Bilo je onih koji su prihvatali pa su nas odlagali pošto smo im bili nebitni. Poslednji štampar kod kog smo otišli, kod njega smo zapravo i sklopili taj prvi dil za štampanje. Promenili smo ga jer smo kasnije našli firmu koja je mogla i da nam šije i da nam štampa jer je to bilo isroj majice pa ih nosi na štampu, pa ih vrati. U tom procesu ili se nešto pomeša ili se isprlja, gomila sitnica koje troše vreme. Sa štamparom smo imali situaciju – da li smo kasnili za nešto, ne mogu tačno da se setim, ali bilo je da moramo hitno da nađemo štampara i zvali smo mnogo njih. Nosimo im prednje delove, zadnje delove, to su obelešene gomile gde ide etiketa, gde print, ima odštampano uputsvo na papiru, sve kompletno. Ja stojim sa majstorom kod tog novog štampara objašnjavam sve, pitam da li treba da budem tu. Vraćamo se da pokupimo i dobijemo brdo izmešanih prednjih i zadnjih delova, raznih veličina majica. Nervni slom otprilike. Odlazimo kod krojačice i jedno 6 sati smo pokušavali da uparimo koji je prednji koji je zadnji deo majice, koji sa kojim ide. To je bila jedna od situacija za ne poželeti. Zato, ne zaletati se sa menjanjem saradnika. Imali smo situaciju i za krojeve za dečije dukseve kada me je zvala krojačica i pitala kakvi su ti ovo bolero duksevi? Rekoh ne pravimo bolero dukseve. Kaže ovo je baš kratko. I dolazimo i vidimo dukseve koji su već iskrojeni i sašiveni, a nemaju veze sa proporcijom. Žena dobila svoje krojeve na osnovu kojih radi, ona verovatno mislila luda Ana umetnica istripovala neki novi dizajn. Sve već gotovo, potrošen materijal, treba da se plati žena i šta da radimo. Na kraju, bukvalno improvizacija. Dodaje se novi deo, pravimo tu neku foru i ispalo je da je to tako baš trebalo. Ispalo je simpatičnije nego da smo ga radili iz celog dela. Napravili smo neki džep i ispalo je bolje nego što je planirano, ali je koštalo i vremena i živaca i para. Dešavalo se svašta, ovo mi prvo pada na pamet. S jedne strane, i naša greška, naša pogrešna odluka i za jedno i za drugo što nismo do kraja ispratili. Vremenom postaneš malo obazriviji, naučiš da se nikome ništa neće podrazumevati i niko neće samoinicijativno shvatiti nešto umesto tebe.
Ivan Minić: Možda je i bolje jer postoji realna šansa da shvati pogrešno.
Ana Babić: Dešava se da samoinicijativno misle da je tako nešto bolje, pa urade, ali dobro. Da kažem da su to neki procenti koji su zanemarljivi u odnosu na druge stvari. Ali definitivno jedno veliko balansiranje sa svim.
Ivan Minić: Da li vam je i sada proizvodnja dominantno outsors?
Ana Babić: I dalje nemamo želju da bude naša jer znam koji su troškovi, kako teče ceo proces. S jedne strane, volela bih da sam uključenija i da mogu da ispratim svaki korak i nervira me što nije tako i što ne znam da je sve urađeno tačno tako kako je trebalo i kako smo mi zamislili od A do Š i da mogu vremenski da planiram u odnosu na to kada su nam kolekcije. Da sve bude u našim rukama. Ali, veliki je trošak, barem za sada. Radimo sa većim količinama, ali je to i dalje na nivou da nam je isplativije da outsorsujemo. Pri tom, naši saradnici sa kojima radimo već 3 godine, oni imaju posebno naštelovane dve mašine kojima rade samo za nas. Kada se menja materijal menja se i konac. Imaju radnice koje su obučili da šiju za nas jer oni nam rade reklamni materijal, pa nije im sve jedno kakav će da bude šav, pa su morali i njima da objašnjavaju. Bukvalno su napravili mini proizvodnju samo za nas unutar njihove proizvodnje. Preskupo bi bilo. Nije isplativo, a opet da ulažemo u mašine i plate i vreme, da nije nešto što nas trenutno zanima u smislu da trenutno nadoknađujemo troškove ulaganja tako što ćemo mi da šijemo uslužno za nekoga, to nam nije primarno. Čekamo da još porastemo da bi krenuli da se bavimo time.
Kako je rastao Škrabac
Ivan Minić: Dotakli smo se na početku priče kako je krenulo sa 200 majica i nekim sitnim stvarima. Kako je raslo i šta si ti radila u tom periodu od nekih aktivnosti, promocija? Opet, nisi iz tog sveta, ali rezultat postoji. Kako neko ko takođe nije iz toga treba da krene da razmišlja?
Ana Babić: Neka univerzalna formula, to mi je uvek teško da kažem. I kada sam na radionicama i predavanjima, teško mi je da dam tu formulaciju. Iz dana u dan smo išli. Nismo imali biznis plan na papiru da piše kako će šta da se dešava. Nismo imali ni Excel, ali je on sada jako bitan član naše porodice. U početku godišnji rast nam je bio veoma dobar – 40-50% godišnje. Od aktivnosti, gde god da je bila neka šansa, što bazari, što društvene mreže, bukvalno sam gledala kako drugi ljudi rade i pokušavala da iskopiram za sebe u smislu tehnike rada, kako mi se dopada način nečije komunikacije sa publikom, kako izgledaju te fotografije… Hteli smo da nam ne budu manekenke manekenke kao u visokoj modi, nego da budu više obični ljudi stil. Pokušavali smo društvene mreže, bazari, radnje sa kojima smo mogli da radimo, generalno mislim da su nama i ljudi doprineli dosta da su nam oni bili pokretna reklama jer nekako im majice daju neki povod za priču. Rast nam je bio organski. Gledam to u odnosu na Instagram, Facebook, mi smo tek skoro počeli da plaćamo neku reklamu. Bukvalno se širila priča od čoveka do čoveka, imam utisak da je tako bilo. Tako da nemam neki univerzalni recept kako se šta dešavalo. Išli smo korak po korak. Postepenon smo dizali količine, postepeno širili asortiman, razmatrali svaku odluku 50.000 puta da li treba ovako ili onako. Uvek kada nešto novo ubacujemo, to je uvek sa dosta rezerve. Ispipavamo teren, ne zalećemo se, nismo odmah hteli da dignemo kredite i mislim da nema potrebe da se bilo koji korak preskače jer osetilo bi se u našem razvoju da smo preskočili taj neki korak i da odjednom, posle godinu dana, radimo 200.000 majica. U tom smislu mislim da je dobro da iz dana u dan pratiš šta se dešava, pratiš trendove… Naučila sam dosta i od kolega koji su iz branše. Baš nemam neki univerzalni recept.
Ivan Minić: Jedna od stvari koja ima smisla je to da, naravno manje više svi kupci su brend ambasadori, proizvodi su takvi da izazivaju reakcije, da svako može da se u njima pronađe jer nose poruku. Pričali smo da su to zabeleške iz tvoje sveske. Daj mi neki primer, neku priču neke od njih.
Ana Babić: Najradije spominjem “žena u pokušaju”. To sam ustvari ja, to jest mene je tako nazvao moj drugar Stevan kada smo bili u Milanu na sajmu gde smo izlagali nameštaj i bili kao tri musketara, on, ja i još jedan drugar dizajner. I onda je tu bilo nemoj da se ponašaš tu kao neka žena, ti si bre neka žena u pokušaju. Ja sam totalno treći musketar, muškarac, ortak i odatle je krenula žena u pokušaju, mada su dosta različito ljudi to percipirali. Pobeda mi je bila fotografija sa festivala, devojka koja je u majici “žena u pokušaju” drži plastičnu čašu piva i fotka – to je bilo to – savršeni opis žene u pokušaju, ali preslatka slika, jedna od omiljenih ikada. Moja mama, na primer, je bila oduševljena tom majicom i nosi je i dan danas. Kaže kako liči na crtež kada sam nju crtala sa 4 godine i mislim da to malo emotivno doživljava. Dosta njih se pronašlo u toj majici i to nam je i dalje aktuelan motiv. Jednom sam samo doživela da mi jedna devojka kaže da je lep crtež ali to žena u pokušaju je malo uvredljivo i da to obrišem. Imaju ljude raznorazne komentare. Zameraju nam što nemamo ništa na ćirilici iako ja mislim da to nekako nema veze, ako su naše narodne izreke da nužno moraju da budu na ćirilici ili da jednoga dana nećemo raditi i na ćirilici, ali ne volim kada se nešto previše naglašava.
Ivan Minić: Šta je još od motiva najkarakterističnije, najtiražnije?
Ana Babić: Najpopularnije majice su “Žena, majka, kraljica” i “Dečko za primer” iako to nerado priznajem. Dosta stvari koje se meni lično dopadaju, uvek najgore prođu i naučila sam da treba malo da osluškujem potrebe publike i da pravim kompromis između onoga što se meni sviđa i što se njima sviđa. Bože moj, opet radim za te ljude. Ne mogu baš sve svoje fiks ideje da izbacam napolje. To bi bile neko do baš najpopularnijih. Verovatno je najsimpatičnije za poklon i nekad ljudi imaju i zadršku malo da li će neko da se uvredi ako je to “Žena u pokušaju” ili je u “Cvetu mladosti” ili je neko “Đavo koji nosi bradu”. Imaju ljudi zadršku, super im je ali ovo mi je baš za moju tetku, ali da li će da se uvredi. I onda samo pitam da li žena ima smisla za humor pošto našu publiku karakterišem kao ljudi sa dobrim smislom za humor jer to je prešareno u smislu, od godišta koje nas nosi, do profila ličnosti i zanimanja i svega što sam uspela do sada da čujem i vidim gde su nam sve stigle majice.
Ivan Minić: Kada smo već kod toga. Pet godina kasnije, mnogo majica i svega je izašlo, nisi ti još toliko prepoznata da svi znaju da si ti ta čudna devojka koja crta te smešne stvari tako da možda možeš iz prikrajka da posmatraš i da nisi baš toliko u fokusu i da vidiš te neke ljude koji to nose. Koje su ti najomiljenije situacije u kojima si videla svoje proizvode na nekome da si se stvarno obradovala?
Ana Babić: U početku sam imala taj trenutak, valjda kada je tek sve krenulo, onda mi je bilo nestvarno da je to sve moj posao i da to uopšte radim. Tako da sam imala situacije da sam prepadala ljude mojim oduševljenjem i reakcijom. Jednom sam na nekoj žurci videla nekog dečka i bila u fazonu – Jao pa ti imaš moju majicu. Samo me pogledao, okrenuo se i otišao. Onda sam ukapirala da moraš ljudima da objasniš šta znači to “Pa ti imaš moju majicu” i da to jako čudno zvuči kada startuješ nekoga na sred žurke. Bilo mi je simpatično kada su ljudi krenuli da mi šalju da su videli moju majicu negde. Kao bili smo na konferenciji i devojka je nosila tvoju majicu ili videli smo na stanici nekoga sa tvojim cegerom. Drago mi je kada vidim bilo gde. Sada bez histeričnih reakcija, naravno 🙂 Ne prepadam ljude na ulici, samo se nasmejem.
Ivan Minić: Kako se cela priča razvija, sve se usložnjava. Pojavljuju se problemi za koje nisi mogla ni da pretpostaviš da će ih biti. Šta su bili naredni koraci? Ok, proizvodnja i interesovanje ljudi su rasli, postalo je negde prepoznatljivo. Šta se dešavalo u prethodnih nekoliko godina, kako su one izgledale iz ugla tebe kao autora celog brenda?
Ana Babić: Kada smo krenuli celu priču nije postojao kancelarijski, magacinski prostor koji prostoji sada već nekih 2 godine. Nije postojala Sara koja je naša zaposlena već godinu i po dana. S te strane dobila sam neko pojačanje. Nekih stvari sam se rasteretila u smislu da mogu da se bavim nekim drugim, mada se i dalje svi mešamo u sve sfere posla. Radila sam od kuće što mi je bio problem zbog usamljenosti jer sam društven lik, a i cela dnevna soba nam je bila magacina, pa otvoriš spavaću sobu, a ono padnu jastuci. U hodniku preskačeš kutije. To je moglo da funkcioniše do nekog trenutka. Čak su i ljudi dolazili kod nas kući da kupe majice. U jednom trenutku mi je bilo svega dosta, osećala sam se kao da je neki zatvor. Usamljenost mi je baš pravila problem, nisam mogla da funkcionišem normalno. Životne navike su mi se promenile i nije mi se dopadao takav posao. Onda smo našli kancelariju i magacin i sve je poprimilo drugačiji neki osećaj. Imala sam gde da primim klijente i da radim normalno jer nemoguće je živeti u magacinu. Kada sada pomislim da bih u dnevnoj sobi morala da ima 300 majica koje bih morala da motam, slažem, peglam, što sam radila u početku, malo bi mi bilo teško. Tada nisam razmišljala o tome, nemaš vremena. Samo ideš i radiš. Mene nervira što ja nemam taj trenutak – E Škrabac, strava, super, dosta ljudi zna. Ja to nemam u svojoj glavi i mnogo me, na trenutke nervira, što je tako, s druge strane sam srećna što je tako.
Razvoj novih proizvoda
Ivan Minić: A što se tiče asortimana i proizvoda koje ste krenuli da pravite? Pomenula si od čega ste počeli, kako se ta priča razvijala dalje? Svaki proizvod nosi sa sobom nekakav novi tehnološki proces i sve što uz to ide i komplikacije.
Ana Babić: U početku smo gledali da budu srodni proizvodi. Majica dugih rukava, duks, nešto što nam je donekle poznato. Sada radimo na tome da napravimo prvu seriju novčanika koji će biti ozbiljan novčanik sa svim detaljima i onim kako treba da izgleda kada ga kupiš bilo gde drugo u radnji, a opet da uklopimo da bude u toj nekoj ceni koju bi svako dao za novčanik. Sve to bude proces. Nekada se razvuče. Sada nije do nas što štamparu kod kog treba da radimo se pokvarila mašina i sada se čeka poseban serviser. Ako smo planirali da ih imamo pre 3 meseca, ne možemo da imamo jer ne utičemo. I kada dobijemo taj prvi uzorak nekada je kraće, nekada duže, zavisi od proizvoda do proizvoda, ali gledamo da nekako budu srodne stvari ili da bude nešto što je manjeg rizika, ta prva, pa onda iz nje da se razvijaju neke koje su slične njoj. Takođe, nešto što je zgodno za poklon. Tako nas doživljavaju. Imamo kutijicu, slatko pakovanje, zaokružena priča, a tu smo u cenovnom rangu koliko bi svako dao za neki poklončić tako da, vodeći se i tim stvarima, šta najčešće može da se radi po gift radnjama, koncept storovima, negde po uzoru i na to radimo.
Ivan Minić: Kada krećeš u razvoj nečeg novog oslanjaš se na asortiman koji ti mimaš i gledaš da je nešto komplementarno sa tim, ali opet pokušavaš da praviš nešto što nije generički proizvod tog novog tipa koji hoćeš, to nije identičan novčanik kao svi ostali. Kako ide proizvodnja? Koji je proces toga? Ti tražiš ljude koji se time bave i onda zajedno pokušavate da napravite proizvot onakav kakvim si ga ti osmislila?
Ana Babić: Za novčanike je ispalo u kontrasmeru. Imamo na našoj listi da želimo novčanike, nesesere, torbe, šaren asortiman koji vuče na taj aksesoar. Slučajno smo došli do ovih ljudi sa kojima krećemo saradnju, koji su opet, porodična zanatska firma iz Kruševca. Oni su nas kontaktirali sa idejom da oni mogu uslužno da nam ponude da prave za nas šta god da nam treba od te neke galanterije. Poslali su nam neke svoje uzorke da vidimo kakav je kvalitet i sve kreće. Unapred znamo neke korake kako šta ide, kako se pravi priprema, šta očekuju da im dostavimo, šta mi očekujemo od njih. Prvi taj uzorak, testiranje tog uzorka, a u međuvremenu se rade pripreme za sam dizajnt, kako će da izgleda, od metalnih pločica do samih kutija gde treba da bude pakovan proizvod, razmišljamo kako ćemo da ga reklamiramo, fotografišemo… Postoji ustaljena šema i koraci koje znamo. Da prvo mogu biti saradnici, ali mogu da budu i na kraju. Zavisi. Ova situacija se namestila. To je bilo nešto što smo želeli, oni su nam se javili i desilo se da nam se poklopilo sve. A nekada se desi da sedimo i guglamo i tražimo ako nas nešto određeno zanima, ili se raspitujem kod kolega koji već rade nešto slično. Generalno, delimo kontakte. Možda sam 2 puta naišla na situaciju da nisam mogla da dobijem broj od nečijeg štampara jer je to “tajna”, ali generalno se podržavamo međusobno i radimo.
Ivan Minić: Pominjala si saradnju sa brendovima, kompanijama, kada je to počelo da se dešava i šta ste nešto zanimljivo radili od toga?
Ana Babić: Prva saradnja je bila sa Red Bullom za Red Bull doodle art projekat. Mi smo možda tada radili svega možda pola godine, tako nešto. Jako brzo devojka koja je vodila taj projekat je videla negde majice, dopalo joj se i pravili su reviju crteža i trebale su im majice. To je prvi klijent koji je bio veliki i na samom početku. Radili smo sa dosta firmi, što direktno sa firmama, što preko agencija. Ne bih nikoga da izdvojim da se neko ne uvredi. Radimo im ili samo uslužno dizajn ili kompletnu produkciju nečega. Nekome je potreban crtež koji će kasnije koristiti na svojim marketing materijalima, a nekada kreiramo od početka do kraja gotov proizvod. Recimo svesku smo radili za Coca-colu za neke njihove direktore. Bilo je baš za manji broj ljudi. Dobila sam fotografije svih tih direktora, šta oni vole da rade pa smo onda uklapali crteže da bude nešto simpatično i dopadljivo, pa smo uklapali stikere da izgledaju drugačije. Zavisi sve. Nekada već uzmemo nešto naše tipsko pa samo dizajn prilagodimo tome, nekada od početka do kraja, ali uglavnom manje više bude to da naše gotove proizvode već se aplicira dizajn u dogovoru sa njima.
Ivan Minić: Prošlo je 5 godina od kada si krenula ovo da radiš i, ako sam dobro shvatio, da si bila svesna šta sve to podrazumeva pitanje je da li bi opet. Šta te očekuje u narednih 5 godina i šta bi ti volela da bude?
Ana Babić: Za početak da konačno otvorimo tu radnju o kojoj pričamo, planiramo i tako dalje, a onda bi smo se malo pozabavili i izvozom, to jest neki generalan naš plan je da u svakom, za početak ćemo u okolinu gde nam je najbliže – Hrvatska i Crna Gora, a kasnije ako sve bude po planu. Ideja je da u svakom glavnom gradu u svakoj državi imamo potpuno identičan asortiman, ali sa njihovim izrekama, lokalitetima, nečim što je isključivo za njih vezano. Ne bi bilo prevođenje sa srpskog na crnogorski ili hrvatski. Bilo bi baš prilagođeno nečem što je specifično za njih. Sad ako je to u bilo kojoj državi isti je asortiman, majica, rokovnik, šolja, potpuno identičan dizajn, ali crtež isključivo vezan za područje odakle dolazi. Čak smo imali i neku fiks ideju da neće biti mogućnosti ni online da se poruči već da može da se kupi isključivo kada odeš u određeni grad, da napravimo neku vrstu kolekcionarstva. Kada putuješ u neki grad da namenski ideš u našu radnju da kupiš tamo tu stvar jer ne možeš nigde drugde da je pronađeš.
Ivan Minić: Iako je ovo projekat koji definitivno zaokuplja posebno u tom nekom periodu rasta, 100% tvoje pažnje, energije, vremena, čime bi Ana Babić htela da se bavi osim tim?
Ana Babić: Nedavno sam saznala da bih radila nešto vezano sa kulinarstvom 🙂 Volim da mi je sve lepo aranžirano i da ima nekog smisla.
Ivan Minić: Da li si imala prilike da razmišljaš o tome koliko si se ti promenila za ovih 5 godina? Kako si od starta, jasno je da si umetnička duša, ali ovo zahteva neki malo pragmatizam koji nije karakterističan za to.
Ana Babić: Jedam za gomilu stvari. Počev od toga da, kako raste posao, raste konfuzija sa stvarima i sve više imam potrebu da napravim sistem i osećam tu ljubav prema Excelu 🙂Užasno mi je postalo bitno da je sve na svom mestu, da je sve uvek tačno tako kako treba. Ranije je bilo da uvek može malo da se improvizuje, a sada sam postala organizovanija i što se tiče vremena. Kada si sam gazda, što bi rekli, nemaš ni radno vreme. Teško je bilo da nateram sebe da nešto usvojim kao radno vreme, ali trebalo mi je vremena da shvatim šta je ono što meni tačno odgovara, od koliko do koliko sati sam u kancelariji ili koliko sati moram negde da budem. Neka vrsta discipline da najprostije kažem. Promenilo me u smislu što nemam više trenutak iluzije u umetnosti u trenutku gde se mi nalazimo. Nemam taj renesansni trenutak i pogled na umetnost i umetnika u društvu, što mislim da je dobro i da bi gomili ljudi bilo dobro da isto osveste kod sebe. Naučila sam i da se malo manje nerviram. U početku sam imala nenormalne stresove to je bilo do granice da ja iskidam živce što mi nije došao kurir da pokupi 3 pošiljke, a ja kao da je smak sveta ako sutra neko ne dobije majicu. Naučila sam da se ne nerviram oko gluposti, ali i dalje znaju da me izbace iz takta. Baš dosta stvari drugačije posmetram od kako sam u svemu ovome i nisam ni mislila da ću moći da se bavim svim tim.
Ivan Minić: Malo si odrasla ali si ostala smešna devojka sa smešnim majicama.
Ana Babić: Promeni se dosta toga, ali naravno na bolje i skroz dobiješ novu perspektivu u gomili stvari. Samo zavisi kako se postavljaš iz dana u dan prema svim tim stvarima koje se dešavaju.
Ivan Minić: I u fazonu si da je bilo vredno cimanja.
Ana Babić: Koji vam je glavni savet za mlade ljude koji počinju – počnite pre 10 godine. Da sam znala, počela bih mnogo ranije. Kada sam bila mala maštala sam i bila malo ljubomorna kada neko ima porodični posao pa to cela porodica nešto radi, pa prave, to mi je bila želja da i ja imam. Tako da počni odmah. Ja umem i da iskukam i da se žalim i gomila takvih situacija je bila, ali ne bih nikada odustala niti bih nešto menjala.
Ivan Minić: Hvala ti na tvojoj priči. Poštovani slušaoci i gledaoci hvala na pažnji. Kao i do sada, sve svoje komentare i ideje ostavite u predviđenim poljima na društvenim mrežama ili ako vam više odgovara pišite nam putem sajta. Dođite na neko od naših druženja, apsolutno ovo radimo da bi pokušali da vama ispričamo da, ako ste već ludi da pokušavate ovako nešto, barem niste sami u svemu tome.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Ana Babić
Ana je dizajner enterijera i svoj profesionalni put je upravo počela tako. A onda je njen hobi slučajno dospeo na Facebook, i crteži koje je crtala, vizuelizujući životne zgode i nezgode sebe i svojih prijatelja privukli su veliku pažnju.
Reakcije su bile sjajne, i ona je odlučila da pokuša da od toga napravi priozvod. Vremenom je interesovanje bilo preveliko, i prosto nije mogla da odoli i ne pokuša da razvije svoj brend garderobe.
Tako je nastao Škrabac, priča koja traje već 5 godina i brend koji vole hiljade i hiljade, pre svega devojaka, ali i momaka.