Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobrodošli u 14. epizodu. Moj današnji gost je Istok Radovanov. To je, prvo, dokaz da postoji više od jednog Istoka, a drugo, Istok je bio jedan od prvih intervjua koje smo radili za Moju firmu, odnosno brend koji su oni tada razvijali i koji je bio u nekoj nevinoj, početnoj fazi, je bio jedan od prvih intervjua koje smo radili i, duže vreme, jedan od najinteresantnijih. Krenuli smo od nekih malih, zanatskih priča. To nam je bio izlet van Beograda, posle smo imali dosta izleta, ali kada prvi put tako nešto radiš, bude svakako zanimljivo. Ali, meni je najzanimljiviji bio momenat da ljudi prave drvene naočare za sunce i nisam mogao da razumem zašto bi neko pravio i nosio drvene naočare, ali oni su to radili sjajno i sjajno su ih pravili i fantastično su ih prezentovali i imali adekvatne poslovne rezultate koji su to pratili. Šta je priča? Zašto pobogu?

Istok Radovanov: Zašto drvene naočare? Pre svega, hvala ti na pozivu i pozdrav tebi i svim ljudima koji prate Pojačalo. Priča je krenula još 2010. posle fakulteta kada sam se vratio u Zrenjanin. Inače sam diplomirani pravnik. Posle godinu i po dana tog posla sam skapirao da ne želim da provedem ostatak života u Zrenjaninu i idem od kancelarije do suda. Sve samo to ne. I ok, šta mogu da radim, šta mi je cool. I uvek je bilo nešto vezano za modu, za fotografije, video i taj neki fazon. I jednog dana sednem, skupim neke pare i reko hajde da pravim farmerice. Možda još luđe nego drvene naočare, ali hajde to su ručni materijali iz Japana, našao šivače, ludilo. Pošto je salvedge Denim iz Japana baš. To je stiglo, pa nema firmu, pa carine, pa morao da lažem za tapetu za kancelariju, ma cirkus je bio. Uglavnom posle 6-7 meseci sam napravio to i nešto kao prodao. Krenuo prodaju preko Instagrama, Fejs, drugari zovu, ovo ono i u tom nekom naletu sam bio u fazonu da sve može da se napravi. Ako sam napravio farmerice koje su iscepane i ovakve, onakve, sve može da se napravi. Onda smo, bilo je leto 2012. ili 2013. sedeli i pričali da kupimo neke cvike. I pogledamo po netu šta ima i izlete drvene od 600 dolara. Gde da dam 600 dolara ne pada mi na pamet, mada sam kasnije kupio da vidim kako izgledaju, kako su ih napravili. I reko, ma napravićemo ih, to je lagano. I pitam drugara koji se bavi proizvodnjom nameštaja i drvenih ikona, i on kaže: To, pa napravićemo za 3 dana. I ja kući, YouTube – How to make sunglasses. I kreće, malo po malo. Nismo bili nešto ozbilni, više smo hteli da napravimo za sebe. Međutim, krenuli smo sve više kinte da dajemo i da se raspitujemo i posvećujemo vremena tome. I tri meseca pred pravosudni ispit, dođem kući i kažem, e ja odustajem od ovoga, pravo me više ne zanima, idem da pravim naočare. I moja majka, koja je pravnik, kaže: Idi iskuliraj 2-3 meseca, vratićeš se ti. Međutim, nisam nikada otišao da polažem pravosudni. Više smo počeli da ulažemo para, iznajmili neki prostori itd. i bilo je korak napred, dva nazad u proizvodnji. Niko do tada nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa proizvodnjom naočara. U Srbiji i na Balkanu ne postoji proizvodnja i nemaš koga da pitaš za savet tako da je sve bilo YouTube i forumi gde, opet, nema previše informacija. Tako 2014. napravimo prvih 6-7 komada. Sedimo i gledamo kako su dobre. Kad prljavo staklo. Da ga obrišemo, ne može. Uzeli Mer, alkohol, neće, polomimo sve naočare. Šta ne valja – stakla. Traži nova, Italija, zovi, cimaj. Na kraju, posle 3 meseca uspemo da sve zapakujemo kako treba i okačimo fotku na Instagram. Krene jedno pitanje, drugo, treće i moja drugarica Ivana Španović vidi i kaže: Šta vi radite idioti jedni sa čime se zezate. Daj da vidim. I došla je kod nas, uradili smo neke fotke, njoj smo poklonili jedne i u tom momentu Karleuša iz neke priče dobije jedan par naočara.

Ivan Minić: Kao da pričam sa drugim Istokom.

Istok Radovanov: Svaka slučajnost nije slučajna 🙂 Uglavnom. U jednom danu se desi da Ivana i Karleuša okače slike na društvenim mrežama i stigne nam 800-900 poruka, a da se nismo pomerili s mesta. Krenuo sam da odgovaram i kada sam video šta se dešava, pozvao sam još 4 ljudi i svi smo odgovarali. Imali smo 5 fotografija ukupno, nikakav katalog niti cene. I sad ti tu nešto dogovaraš. Na kraju smo dogovorili 5 porudžbina. Tako je krenuo da se okreće taj točak. I ta 2015. sećam se kada si došao i pitao me koliko smo prodali, mislim da je te godine bilo preko 600 naočara da smo napravili u radionici. I sve je bilo cool, ne radimo to zbog para, mi se zezamo ovo ono, međutim, naredne godine smo krenuli korak dalje. A svaki taj korak dalje zahteva dodatne, mašine, edukaciju… Sve više vremena smo provodili u radionici praveći te naočare, a zanemarivali smo marketing. U jednom momentu, mislim 2016. smo 90% vremena provodili u radionici, da li je ova šarkica super ili nije, a jesmo li okačili sliku na mreže, au dve nedelje nismo. To je tako trajalo do 2017. kada smo seli i rekli hajde malo da stanemo jer smo se psihički umorili. Ceo dan pravi, šmirglaj, problemi, materijali, gomila stvari koja te načinje malo po malo i dođeš do toga – ok, dosta. Šta dalje? Hteo sam da ostanem u tom svetu naočara i onda sam zapalio za Kinu, ali to je neka druga priča.

Proizvodnja vs Marketing

Ivan Minić: Pričamo o nečemu što je od starta imalo jako lepu trakciju. Čak i da se nije desilo to što se desilo sa Ivanom i Jelenom, sve jedno reakcije ljudi su bile sjajne. Ti si na neki način i sam rekao da su ti vizuelne umetnosti bliske. Ceo storytelling brend mislim da je bio vizuelno fantastičan u datim okolnostima. Da li može bolje? Naravno, ali kada uzmeš u obzir da je sve to štap i kanap, to je zaista izgledalo ozbiljno i nikome sa strane to nije delovalo kao vas trojica umorni sedite i šmirglate nešto u lokalu koji ima 10 kvadrata. Pričamo o proizvodu koji nije jeftin. Nije ni preskup, daleko od toga, ali nije jeftin. Došlo je do prezasićenja, ali kako ste došli u tu poziciju da ne napravite sebi organizaciju posla takvu da možeš da kažeš – e, ok ja hoću da se sada bavim ovim sa drugog aspekta, a ne da sedim u radionici i radim?

Istok Radovanov: Previše smo bili u tome. Znaš ono kada ne vidiš sa strane šta se dešava. Non stop smo pričali samo o naočarima. Imaš ljude koji su nam govorili da stanemo sa proizvodnjom, gurajte malo marketing. Odgovarali smo, samo još ovo. I dok ne udariš glavom u zid i ne skapiraš stvari, džabe je sve šta ti drugi pričaju. Nije dopiralo do nas. Postoje stvari koje su bile možda veći problem. U tom zanosu svega što se dešava, i sad marketing i ljudi su čuli, problem je što je to ručni rad i što je potrebno 2-3 dana da se jedan par napravi. Mi smo hteli da uđemo u što više optika i da nemamo više taj problem da mi pojedinačno prodajemo ljudima, preko sajta, nego da odu u optike i da mi tu završimo naš deo. Međutim, što je jako nezahvalno i što je dosta za nas bilo strašno je to što, banalan primer, naočare koštaju 200 evra u prodavnici, prodavnica mora da ih kupi za 100, distributer mora da ih kupi za 50. Naše naočare jedne su koštale 200, sve ostalo je bilo manje. Znači, ja imam 30-40 evra da uklopim proizvodnju, materijale, 3 dana pravljenja tih jednih itd. Ipak hteli smo da probamo. Imali smo tu neku količinu već poručenu ali smo se tu zakopali. Tri meseca radiš, praviš, to ode u optike, a naplata nikad stići. Tek posle godinu dana smo nešto i dobili. I onda posle godinu i po imaš optike koje se jave i kažu nismo prodali ništa, vratićemo vam. Najveći problem. Ja sam sastavio 20 tačaka zašto pray nije tamo gde sam mislio da će biti. I prva tačka na tom spisku je proizvodnja u Srbiji. Koliko god to deluje ovako ili onako. Ozbiljne mašine trebaju da te naočare ozbiljno izgledaju i materijali su problem. Mi smo išli i za Nemačku, Austriju, tamo gledali, poručivali, to dok stigne, procesi, procedure, papiri, plaćanja. Onda se ti materijali lepe, pa se seku, pa stoji, nema kraja. Tako smo sve više ulazili u proizvodnju, a manje u marketing. Takođe, Srbija je malo tržište i umesto da smo guglali kako staviti reklamu na Fejsu i targetirati Ameriku, mi smo bili za CNC-om i pitali se da li je ovo dosta dobro ili ne. Bila je gomila tu stvari koje su na kraju dovele tu gde smo.

Ivan Minić: Pričamo o zanatskom proizvodu. Tehnološki, možda ne ektremno zahtevnom, ali svakako nepoznatom.

Istok Radovanov: Ne mogu da kažem ni da nije teško da se napravi zato što, kod takvih stvari, pola milimetra pravi ogromnu razliku.

Ivan Minić: Kako je izgledala proizvodnja? Koji su proizvodni procesi jer kažeš da je to proces koji traje i nekoliko dana? Za jedan komad traje toliko, za 10 komada traje isto toliko, znači nije to baš tako da možeš da napraviš 10 komada mesečno jer imaš 3 puta 10. Ali, šta su koraci kojima se ide i gde su bili izazovi i kako ste ih rešavali?

Istok Radovanov: Prvo je dizajn, naravno. Druga stvar je odabir materijala. Jedan od problema je škart sa kojim ne možeš da uradiš ništa dalje. Materijali su dosta nezahvalni, pogotovu ono što kod nas može da se nađe i zato smo išli u Nemačku. To su 0,5 mm furniri uglavnom. Uzima se materijal, odna smo nosili na presovanje gde se lepi 6-7 slojeva jedan na drugi. Onda smo imali posebne tkanine koje se ubacuju kako bi naočare bile čvršće. Posle toga se ti materijali pripremaju, seku, stavljaju na CNC, iseca se ram. Posle toga ime jedan proces koji ne bih hteo da otkrijem pošto su me svi zvali da pitaju kako da radiš to, to je neki proces grejanja i hlađenja. To onda treba da odstoji i do 12 sati, a nakon toga se lepe delovi za nos, naušnice i posle slede 3 ture šmirglanja i poliranja.

Ivan Minić: Rekao si da su sirovine bile izazov. Na koji način ste to rešavali? Sećam se, tada kada smo pričali, jedan od problema su bila stakla. Kako ste rešavali sve te stvari jer pričamo o nečemu što je jako mala proizvodnja, tek ulazite i eksperimentišete? Svako hoće da ti izađe u susret kada hoćeš da naručiš 10.000 komada.

Istok Radovanov: Srećom za materijale smo nailazili na ok ljude koji su nam izlazili u susret. Čak su nam davali neke furnire i za džabe da isprobamo. Ali, sa staklima je veći problem. U Sloveniji postoji jedna proizvodnja OKM se zove i imaju fenomenalna stakla. Ali cene su nerealne za jednu proizvodnju. Mi smo ta stakla plaćali poprilično i takve stvari ti nadograđuju cenu proizvoda. Međutim, i tamo su ljudi bili fenomenalni i izlazili nam u sustret. Šta god smo tražili moglo je. Jedino su cene niže u Kini i dobar je kvalitet, ali mora količina.

Ivan Minić: Imaš li prestavu koliko komada je izašlo iz vaše proizvodnje?

Istok Radovanov: Nekih 1200 – 1300 komada i 70% je završilo u Beogradu, nešto po Novom Sadu. Bilo je naočara koje smo slali u Dubai, Njujork. Nema gde nismo slali po bar jedan par. Takođe su uzimali naši ljudi koji su dolazili iz inostranstva. Skoro sam video u Novom Sadu devojku koja nosi naše naočare i pomislio ovo sam ja šmirglao.

Ivan Minić: Od starta, vizuelna komunikacija samog brenda je bila na jednom jako visokom nivou. To je diktiralo nekakav marketinški plan koji bi to pratio. Opet, vi ste mali, ali šta ste radili, kako ste radili, šta vam je davalo najbolje rezultate i stvarno značilo?

Istok Radovanov: Influenseri svakako. Ivana jeste influenser, realno. Gomila ljudi iz tog sveta je odigrala veliku ulogu u tom marketingu. S druge strane, meni je najinteresantnije bilo što smo radili kampanje koje su izgledale skupo, neke i jesu bile, su davale, na prvu loptu, zaključak da nema razultata. Ono, neka brutalna slika, a nema lajkova. A, onda neki selfi, nekih devojaka prođe ludilo. Ljudi onda i kažu da hoće te naočare. Posle sam skapirao da te skupe fotografije ustvari prave brend. I ok je to da ti imaš selfije i da slikaš naočare na stolu, ali te neke kampanje koje smo radili, zaista koje su izlgedale super, to je zaista nešto što je brend dovelo do neke lestvice.

Ivan Minić: Kroz tu priču pokazuješ da je to što radiš ozbiljno, a kroz ovo ostalo pokazuješ da se stalno nešto radi. Oba su nepohodna.

Istok Radovanov: Meni se nije dopadalo to što nije postojao nikakav plan. Onda te uhvati taj neki pritisak da nisi okačio ništa danima. I onda daj bilo šta. Skinuo sam naočare, uslikao, ne izgleda baš najbolje, ali nema veze okačiću. To mi se nije dopadalo i te neke 2017. pre nego što smo se rastali, smo i podelili uloge. Kao, ti si cool u proizvodni i voliš da isprobavaš nove stvari, ja sam više za marketing i hajde da se tako rasporedimo. I u tom momentu smo imali lep lager, pa hade da napravimo neku kampanju na Fejsu nismo godinu dana. I tap. 5 dana 30-40 naočara smo prodali. Ok, šta ćemo. Ja sam već odlučio da ovo “dete” ostavim i idem u Kinu.

Ivan Minić: Ako gledaš neku postfestum analizu, šta vam je od kanala komunikacije najviše značilo u samoj prodaji? Kuda su ljudi najviše kupovali?

Istok Radovanov: Prve godine Facebook. Koliko god imali sajt i Instagram, Fejs je bio najpraćeniji i mislim da je velika zasluga bila to što je gomila tih nekih portala, emisija imala veliki reach na Fejsu i to je odmah dovodilo ljude. Ako su bile neke emisije na televiziji, ljudi su nam uvek pisali na Fejsu nikada na Instagramu. Međutim, posle godinu dana je preuzeo Instagram. Najinteresantnije je što smo imali sajt, na kome je proizvod i dugme kupi. Klikneš, popuniš formular i piše plati pouzećem. Ljudi su kopirali linkove sa sajta i slali nam na Instagram sa porukom hoću da poručim naočare. Imaš da klikneš samo naruči sve je ok. Ne, ne, ne može samo preko Instagrama molim vas, evo vam adresa pošaljite. Mislim da i dalje u Srbiji taj momenat kupovine preko sajtova je onako malo čudnjikav. Barem iz mog iskustva.

Ivan Minić: Dosta ljudi priča o tome da, zapravo, korisnici vrlo često sajt doživljavaju kao interaktivni katalog gde mogu da vide sve, uporede sve, a da će onda se opredeliti da komunikaciju vrše kroz kanal koji im najviše odgovara. Možda da na sajtu postoji čet bot, možda bi to bio on, ali ako ne, odna je obično Instagram ili mesindžer, Viber…

Istok Radovanov: Pre par meseci sam naleteo na video na YouTube, devojka iz Amerike ima brend i proizvodi cipele. I ima multimilionski brend i kaže da su najavili da će najaviti prodaju na Instagramu u direct messengeru na 12 sati. Kaže da se toliko ljudi javilo, da su toliko prodali da su ostali bez svega. Ljudi to ne rade preko. Odu na sajt poruče, plate i stigne im kući. Otvorili su Instagram i masa je poludela.

Ivan Minić: Pre nekoliko dana je izašla vest o tome da Instagram na nekim tržištima testira direktno šoping kroz Instagram. Već neko vreme postoji tagovanje proizvoda po nekim marketima, a ovo je da sve završiš na licu mesta. Ide se ka tome da se svi ti procesi maksimalno uproste i da kupovina bude što impulsivnija. Kaži mi, pored toga što ste radili komadno stvari, vi ste imali neke saradnje sa nekim brendovima. Kako je to funkcionisalo i kako je došlo do toga?

Istok Radovanov: Imali smo saradnju sa Opelom. Njima smo za promociju nove Astre radili jedan kontigent naočara koji je služio za deljenje na promociji, pa je bio njihov logo, drugačija kutija. Mislim da nam je neka agencija prišla i stvarno je bilo top. Radili smo sa Nordeusom. To je bio prvi put da je neko poručio više naočara i to je bilo zeznuto. Kada imaš poručeno 100 naočara, a ti praviš par nedeljno to je problem. Zvao sam brata, drugare sve da dođu samo da šmirglaju. Radili smo sa brendom Ines. To je bila poslednja saradnja i recimo dosta interesantan proizvod smo napravili. Bile su drvene naočare, ali posle farbanja i lakiranja nije izgledalo kao da je drvo. Tu smo se zakopali sa proizvonjom jer, ofarbati naočare, ispolirati da to izgleda kako treba, to je… pre bih napravio spejs šatl nego ponovo radio to 🙂 Zamalo smo radili sa Dechko Tzar ali njihov i naš cenovni rang se nije podudarao, tako da, nažalost, to nismo dogovorili.

Ivan Minić: Bilo je interesovanja raznog i u tom krugu ljudi koji ima slična interesovanja, bilo je prilično lako sresti proizvod u tom periodu. Ok. Sečemo, kažemo Istok ide u Kinu.

Istok ide u Kinu

Istok Radovanov: Tih godina, dok je bila proizvodnja, svaki video koji sam pogledao na internetu je bio vezan za proizvodnju naočara i bio je iz Kine. Bilo mi je interesantno da odem i vidim šta se tamo dešava. Isto je bilo i sa farmericama koje sam pravio. Ja sam u nekom rock fazonu i rekao sam ok sada ovo ostavljam, hade da vidim šta se tamo dešava i da li tamo mogu nešto da napravim. Tri meseca pre nego što sam otišao, prijatelj me je zvao da idemo u Peking na sajam naočara, ali sam odbio misleći da nemam zašto da idem. Ali, sve se okrenulo. I sednem sa drugaricom sa kojom se dugo nisam video. Pili smo kafu i ona mi priča kako u Kini predaje engleski. Ja joj ispričam da ću videti šta ću, u Zrenjaninu sam, zima je, možda se i ubijem 🙂 I ona me pita što ne dođem u Kinu. Ušao mi je crv i gotovo – Kina i Kina. Nedelju dana kasnije sam kupio kartu i rekao mojima da idem. Pitali su me da li sam lud, gde ću, šta ću. Nisam imao neki plan sem jednog maila koji sam dobio od jedne firme iz Kine koja proizvodi naočare. Oni su bili u Šen Ženu za koji baš i nisam čuo pre toga. Odlučio sam da idem za Peking kod ove drugarice i nekoliko dana pre nego što ću krenuti, pojavi se drugar koji je odlučio da ide sa mnom. Mislio sam da ću naći neki posao jer nisam želeo da predajem engleski već da ostanem u oblasti koja me interesuje. I slećemo u Peking, ulazimo u grad i sve je čudno. Nekako nije to to. Prvo jurim da li neko priča engleski i pokušavam da se snađem. Posle dva dana u stomaku sam imao osećaj isti koji sam imao kada sam bio u Americi 2011. kada sam vozio rikše. U tom momentu pošaljem toj firmi iz Šen Žena mail i pitam da li imaju na lageru nešto od uzorka samo da vidim kako izgleda. I stižu mi naočare posle dan. Padam u nesvest, šta je ovo, ovo je brutalno. Zovem ih i kažem da dolazim. To je bio neki novembar, u Pekingu hladno, 0 stepeni, zagađeno toliko da se ne vidi nebo. Dolazim u Šen Žen, a tamo miris mora, 30 stepeni i rekoh to je to. Otišao sam u fabriku, dočekuje me limuzina, žena mi otvara vrata i ulazim u fabriku. Tu postoje dve strane. Oni koji hoće da prodaju i u fazonu su samo da sednemo i vidimo šta hoćeš, s druge strane ja koji hoću da vidim proizvodnju. Oni kažu mi smo mala proizvodnja nema šta tu da se vidi ali sam ih ubedio. Išao sam od mašine do mašine, gledao, pipao. I odlazimo gore, ono Meka i Medina. Milijardu materijala. Nisam verovao šta se dešava. Otvaram kutije, gledam šta rade. Na kraju mi je neka devojka rekla da su im bili razni, ali da većeg fanatika nisu videli. Sve se dogovorimo, ja prezadovoljan. Kažem dobijate crteže za par dana, sve dizajniramo, ja se pojavim tu još par puta, međutim, ono što nisam znao je da za kinesku novu godinu ne rade dva meseca. Od januara do marta. I oni kažu sve ok, ali tek 16-17. marta će biti uzorci. Šta ćemo da radimo? Imali smo različita iskustva. Našli smo bend u kome smo svirali. Kinezi se lože toliko da možeš da sviraš Riblju čorbu, a oni će se i dalje ložiti. Upoznali smo razne ljude, bio sam u nekim filmovima, glumio, čak i engleski predavao dva puta i video da to ne mogu da radim. U jednom momentu sve je splaslo i pare polako nestaju. Najjača fora je bila 22. februara, meni 30 rođendan, sedim u sobi i zvoni mi telefon, a nemam ni jedan juan, ne znam šta ću da radim, nemam pojma od čega ću da živim. Zove me majka i čestita rođendan i kaže napunio si 30 godina, vreme je da podvučeš crtu da kažeš gde si. Sedim i u fazonu sam – hvala ti. To je bio šut u glavu. Ok. Naočare se neće desiti sutra i pitanje je za koliko će se desiti. Hajde da vidim šta ja znam da radim. Trebalo mi je vremena da se smislim. Prva stvar, kreativan sam, fotografije, video, Fejs kampanje, brending tu sam ok. I naletim na oglas – Traži se model za fotografisanje slušalica, 150 evra plata. Ja nađem fotografiju, neku koju smo slikali za naočare, pustim im i oni kažu super, dođi do nas. U Kini je fazon, kada se obučeš u rock fazonu gledaju te kao da ovde šetaju Stounsi, ali ako obučeš odelo to znači da si jako ozbiljan. I obučem odelo koje sam prvo kupio kada sam došao, i otišao na sastanak. Oni me pitaju da stavim slušalice, naprave par test fotki. I pitam ih da li imaju Instagram. Kažu imamo ali ne znamo to da radimo. Reko znam jednog što bi mogao da vam pomogne. Stvarno? Reko stvarno. I krenem da im pokazujem šta sam radio, njima se to dopadne i na kraju nismo te fotke uradili nego sam postao njihov marketing konsultant u firmi koja ima 120 zaposlenih i ima 10 ljudi u marketingu. Možeš da zamisliš Kinezi rade marketing, ali hoće da budu kreativni. Ne možeš da veruješ šta je to. Krenuli smo saradnju i dogovorio sam neku mesečnu cifru koja je bila interesantna. I krenem ja njima nešto da kačim, radimo neke fotke i istrči oglas koji je meni bio wow. Marketinška agencija Francuz i Amerikanac su vlasnici, Fast line se zove, imaju kancelariju u Šen Ženu, traže gomilu nekih stvari. Tek otvorili firmu, uhvatili velikog klijenta ZT Nubia i trebalo im je mnogo ljudi. Nikada nisam bio u agenciji. Bio sam jednom u McCannu na nekoj prezentaciji i upozno kreativnog direktora i tim. I oni napišu oglas gde dobiješ zadatak – imaš zvučnike, a treba da osmisliš kampanju, brending, reklame, video, fotke, media bajing, plening sve živo. I ja krenem da radim i sine mi ideja. Krenem da pišem i završim to i reko šta ako su oglas pustili samo da bi prikupili ideje – u tom momentu sam bio jako paranoičan. Srbin u Kini. I reko neću da im pošaljem. Ali, nije loša ideja, zašto im ne bi poslao i prelomim i pošaljem mail. Stiže odgovor posle nedelju dana – kreativni deo, video, fotke sve brutalno, ali planiranje i ne znam šta još je malo slabije, nisam potrefio budžete. I ja kažem ok, ja sam više iz ovog sveta i više sam za to. Kažu ok ako bude nešto u budućnosti, cimaćemo te. To se ustvari desilo, neki početak februara. Posle 2 meseca kako sam već krenuo sa tom firmom Avan 3 se zove, stvarno imaju odlične slušalice, stiže mi mail od agencije da imaju projekat i da dođem na razgovor. I taj Amer i Francuz mi kažu da hoće da rade reklamu za novi telefon koji izlazi i da li sam za. Kažem može i daju mi gaming telefon Red Magic, hoće da urade unboxing. Da bude beo sto na kome bi bilo otvaranje. Reko jel mogu ja da nešto smislim da bude malo atraktivnije i zanimljivije u nekom gejming fazonu? Oni pristanu i dok sam izlazio znao sam šta ću da uradim. U metrou sam sve iskucao i taman da pošaljem, rekoh sebi, ček ček, bolje da sačekam par dana. I pristanu. Rekoh, u Kini da se to izvede puno košta. Ne znam toliko ljudi. Ali ovde u Srbiji imam ekipu sa kojom sam radio i odoh kući da to uradim. I napravili smo tu reklamu koja im je bila super i nastavljam da radim sa ovim Kinezima. Posle 2-3 meseca sam počeo da se budim sa bolom u stomaku zbog tih Kineza koji su zatezali i nisu znali šta hoće. I nisam više mogao da radim sa njima. Hteo sam da ponovo krenem sa naočarima, ali nisam bio siguran da li mi se vraća u Kinu. Tako sam rešio da ostanem ovde, tačnije u Novom Sadu. I tada odlučim da kupim fotoaparat čisto da se zezam, kada me je pozvao drug da snimamo neku reklamu za vojnu industriju, neku mašinu za deminiranje. Držao sam aparat samo kada sam pridržavao fotografu, ali sam počeo da učim. Napravio sam video koji je simpatično izgledao. A paralelno, sve vreme čekam na naočare. U martu, kada je trebalo da budu gotovi uzorci, pozvali su me iz fabrike u Kini da mi kažu da je sve otkazano i da mi vraćaju pare. To kada sam kretao za Srbiju, došao mi je drugar iz Zrenjanina, sa kojim sada radim naočare, nas trojica smo partneri, sa kojim sam tražio novu fabriku. Srećom, ona devojka koja me je ugostila kada sam dolazio u fabriku daje otkaz i odlučuje da nam pomogne. Nađemo proizvodnju, sve bude cool, uplatili 30% i krenula je proizvodnja. Septembar, zvoni mi telefon i drugar koji je ostao u Kini zove i kaže imamo problem. Ne mogu da naprave neki model, ali nije to strašno, fabrika je zatvorena. Gazda je dužan milione pobegao je, a naočare su polu isečene, ništa nije rađeno. Reko šta se dešava – videćemo. Oni u Kini nose 20 kesa poluisečenih naočara, jure fabriku i na kraju, pošto ta devojka je 20-tak godina u industriji, ode kod prijatelja koji ima drugu fabriku po kvalitetu u Šen Ženu i moli ga da završi. I oni prihvate posao i stvarno su naočare ispale sjajno. U međuvremenu sam dobio još 3 reklame da snimam i u jednom trenutku sedimo u Bratuncu gde je ta namenska proizvodnja i direktorica me pita da li hoću da dođem da radim za njih. Oni su sjajna ekipa mladih ljudi i ja pristanem. Tako da sam od 1. februara u Beogradu i radim u TRB – Tehnički remont Bratunac, vojna namenska industrija, a sada i naočare.

Ivan Minić: Koja je priča sa novim naočarima? Šta je priča?

Istok Radovanov: Prvi problem je bio da nađem proizvodnju van Srbije. Hteo sam da budu Italijani, ali ni oni više ništa ne rade u Italiji i tako sam otišao za Kinu. Interesantno je to što sam u tom nekom putu skapirao da je tamo sve jako dostupno. Ti danas hoćeš da napraviš ovo, ako ti ne znaš, on će znati i to nije problem. Ja sam bio u fazonu da hoću naočare, da budu najboljeg kvaliteta koji može da se napravi i da napravim fer cenu, da se prodaje samo online, da nema distributera i optika, nego može za duplo manje para i da za cool cenu ide brutalan kvalitet. Onda sam uzeo taj pamuk cetat materijal iz Italije, Mazukeli je proizvodnja koja postoji preko 150 godina, stakla sa svim mogućim zaštitama – UV, antirefleks, najlon koji ne može da se slomi, šarkice najbrutalnije, tako da sam se potrudio da zaista kvalitet bude bez premca i da, kada uzmeš naočare, budeš u fazonu ovo stvarno izgleda strava.

Ivan Minić: Ovde smo pričali o nekim drvenim naočarima za hipstere, a ne mora da bude za hipstere, ali za neke čudne ljude koji bi nosili drvene naočare.

Istok Radovanov: Svi su kako hipsteri kupuju. Ispostavilo se da nije baš tako. Možda je bilo ljudi koji su hipsteri, ali 35, 36 godina ljudi su kupovali koji su bankari. Hipsteri nemaju love.

Ivan Minić: A ka kome je ovo?

Istok Radovanov: Nekako na tom putu, u poslednjih godinu i po dana sam upoznao mnogo kreativnih ljudi. Ja sam takav po prirodi i volim da sam okružen kreativnim ljudima i bio sam u fazonu da napravimo brend koji, ok mi prodajemo naočare, ali da to ne bude u fokusu, nego da napravimo brend koji će da podržava mlade kreativne ljude i da im nekako pripomognemo kako god možemo. Naočare su tu samo kao sredstvo da ostvarimo taj cilj. Ideja nam je, i već smo krenuli da radimo neke kampanje, ništa još nije objavljeno, jeste da angažujemo kreativnce, fotografe, dizajnere, crtače stripove, 3D artiste… da im damo potpunu slobodu da naprave bilo šta. Može nešto da je vezano za brend, ali, što sam rekao devojci koja je fotkala, hoću da bude tvoja kreativnost totalno, nemoj ništa da me pitaš. Ako hoćeš da naočare budu male na slici, nikakav problem uradi kako hoćeš. Uradili smo jedan strip koji interesantno izgleda. Uradili smo to jedno fotkanje. Ideja mi je bila i da razvijemo podkast ili neku emisiju. Za sada će biti blog, neki video o tom koji je angažovan i ko je deo naše ekipe. Proizvod je tu samo kao sredstvo, to će cool izgledati, ali nam je vizija firme da se družimo sa kreativnim ljudima i zajedno radimo nešto što je strava.

Ivan Minić: Danas je ovde jedan model koji ste napravili. Vrlo je neobičan, ali predstavi nam pakovanje, brending i celu ideju, i na kraju finalni proizvod kako je ispao.

Istok Radovanov: Moja omiljena boja je crna. Ovo zlatno je bilo samo detalj i nisam neki fan zlata, ali to mi uvek zapada za oko. Sa firmom sa kojom smo radili dizajn je u Hong Kongu, a made in Šen Žen. Firma koja nam je radila ovo je jedna od najvećih u Šen Ženu i radila raznorazna pakovanja za sve lux stvari. Ovo je jedan od čudnijih modela – moj omiljeni. Izabrali smo 8 modela i u prvoj turi smo radili samo crne. Prvih 6 modela su oni koji se najčešće nose. Skapirao sam da ti čudni dizajni su tu da privuku pažnju, ali se ljudi neće lako odlučiti da ih kupe. Svaki model nosi ime neke metro stanice u Hong Kongu jer je to mesto gde bih sutra otišao. Najluđi grad gde sam bio. Proputovao sam i nema gde nisam bio, ali Hong Kong je stvarno sudar istoka i zapada i da su pokupili ono sve cool sa zapada i istoka i zapakovali u jedan grad.

Ivan Minić: Nedavno sam se vratio iz Japana koji nije ostavio na mene previše pozitivan utisak. Očekivao sam mnogo više, nisam dobio dovoljno, a stvar broj jedan koja me iritira je što niko ne govori engleski i vrlo je teško snaći se kao stranac. Bio sam u Osaki, Kobeu i Kjotu. Pretpostavljam da je u Tokiu malo drugačije. Pre neki dan pričam sa kolegom i on mi kaže da treba ići u Tokio u nekom trenutku. Ako te loži uopšte taj deo sveta idi prvo u Tokio pa onda u Hong Kong jer ako prvo odeš u Hong Kong smorićeš se gde god da odeš posle toga.

Istok Radovanov: Šen Žen i Hong Kong, granica je jedna zgrada. Oni su faktički dva spojena grada. I kada ti iz Kine gde stvarno niko ne priča engleski, gde ti ne možeš da se sporazumeš ništa, čak i kada ti hoćeš da izgovoriš nešto na kineskom ništa te ne razumeju, i onda odeš u Hong Kong koji je tu, gde ljudi pričaju engleski sa britanskim akcentom u prodavnici. Ali zato u Hong Kongu dvadesetak kvadrata košta 2.000 dolara mesečno da iznajmiš i moraš da budeš A1 igrač da bi radio tamo bilo šta. Ceo svet se sjatio tamo i nije veliko mesto.

Ivan Minić: Što se Japana tiče bilo je interesantno, ideš sa pretpostavkom, jer si čuo na 1.000 mesta da je izuzetno skup. Nije. Ovo gde sam ja bio nije bilo skupo. Gajba u Osaki u centru je 30 evra dnevno. Mi Srbi bi smo to teško nazvali stanom, ali za njihove pojmove je to nešto što je normalno. Savršeno nam je završilo posao za to što je trebalo. Postoji taj neki čudan vajb koji sve to prati. Osaka je ogroman grad od 15 miliona ljudi u široj regiji. Ovo ostalo je malo prijatnije, ali taj momenat da nemožeš da se sporazumeš mi je jako strašan.

Istok Radovanov: Pogotovu ako nemaš nekog domaćina tamo. Ja sam imao sreće. Uzeli smo stan u Šen Ženu preko AirBnB, prvi tip me je zvao i čujem da priča engleski dobro, Ričard se zove, u fazonu sam bio da je to neki stranac, ne znam šta da očekujem. Pojavljuje se Kinez koji razbija engleski. Zgotivili smo se i družili i ostali u kontaktu. Sreća što sam imao njega. Da njega nije bilo, baš bi bilo zeznuto, jer u Kini je jezik baš problem. A zato je odličan za Srbe koji su english čiteri. Sada je fazon da kada prelaziš granicu u Hong Kongu tamo gde ostavljaš prsta na automatu imaš na srpskom. Bilo je preko dve i nešto hiljade Srba u Šen Ženu kada sam ja bio, sada ih možda ima duplo više.

Ivan Minić: Znam da je dosta ljudi odavde radilo remote časove, a drugo dosta ljudi je otišlo tamo da predaje neko vreme jer imaš sve obezbeđeno, imaš nekakav novac koji ti ostaje pa možeš da napraviš ušteđevinu. Znam dosta slučajeva ljudi koji su odlazili tamo. Da li je to najlepši život na svetu, pa baš i nije, ali možeš da rešiš nekako sebi problem. Pričao si nam iskustva o poslovnoj saradnji i da je to bilo turbulentno, ali kako funkcioniše taj deo što se tiče komunikacije? Nisam radio nikada to što si ti radio, ja sam samo naručiovao stvari na srednje i na veliko i to je uvek bila jedna jako zastrašujuća komunikacija sa gomilom nekih prideva, sa mailovima u kojima ti neko želi dobro jutro sa 86 prideva pre toga i šalje ti stikere i kojekakve stvari, ali su, kada dođe do toga da se precizira šta i kako, krene proizvodnja i uradi se sve šta treba, pošalju ti sliku uzorka, prtaju da li treba da ti šalju uzorak, tako da na kraju dobiješ to što želiš. Ali to je nešto što je već gotov proizvod koji znam kako izgleda pa samo treba da se nešto odštampa na njemu i slično. U tvom slučaju pričamo o nečemu što je inženjering, kompleksna stvar.

Istok Radovanov: Bukvalno biznis dizajn, od proizvodnje pa sve što nas čeka. Znaš kako, fazon je, broj jedan preporučljivo je da imaš nekog lokalca. Po tim fabrikama oni uvek ima nekog prodavca koji zna engleski i kod njih je lova sve. Ne postoji ništa drugo. Za pare nije ništa problem. Jedini je problem što oni nemaju osećaj da li je nešto doboljno dobro. Da li ga stvarno nemaju ili se prave ludi, nisam još provalio, ali moraš da stojiš pored njih i da gledaš šta se dešava. Bukvalno kontrola kvaliteta. Velike firme, to znam provereno, pogotovo iz ovog sveta, imaju svoje ljude. Recimo firma koja pravi Ray Ban u Šen Ženu, ima svoje ljude koji su u fabrici i koji kontrolišu kvalitet. Upoznao sam i neke ljude koji se bave time da, ti ih nađeš, a oni imaju kineske agente koji su upoznati sa svime i oni proveravaju umesto tebe i garantuju da ćeš dobiti ono što si tražio. Međutim, iz mog ličnog iskustva, ja sam bio u 3-4 fabrike za naočare, ali i u nekim drugim fabrikama vezano za neke automate, svi su oni cool i sve je strava kada dođeš, međutim, iz priče si čuo da mogu da dođu i da ti otkažu. Taj momenat je baš zeznut. Jedna tajna, mala tajna, jeste WeChat. Ti kada kažeš da imaš WeChat to znači da si im već bliži. Ja sam za kutije bio u fazonu da pošaljem mail i ne pitam ih ništa samo tražim WeChat. I kada mi daju sve je već lako. Onda možeš i voice, da im šalješ poruke… Nisu toliko zvanični, mnogo se brže razvijaju kontakti, možeš da uđeš u konverzaciju, možeš da plaćaš preko te aplikacije… Mislim da mi je WeChat dosta pomogao u ovoj priči. Imam sreću i što je partner u poslu ostao u Kini i on je idalje u Šen Ženu i svremena na vreme ode i obiđe fabriku. Kada su bile gotove naočare otišao je pregledao sve, zapakovali su itd. I on će ostati tamo jer nam je plan da jednu malu količinu donesemo ovde, jer iz Srbije smo i normalno je da ćemo da prodajemo nešto ovde, a ostatak ostaje u Hong Kongu u stovarištu. Dogovorili smo se oko cene slanja i ostalo je da dogovorimo koliko će da košta ležarina. I marketing će biti global, krenućemo Hong Kong, Amerika gde ćemo usmeravati plaćene oglase. Sajt je polu gotov, fotke su spremne i čekamo da stigne za Srbiju ono što treba da stigne, nekih 150 komanda. Ponovo smo napravili nekih 650. Količina je bila tricky ali sam kompenzovao time što smo uzeli jednu boju crnu, a sledeći će biti candy pink sa plavim staklima ili belim. Kada je proizvod stigao i kada smo videli da je to to, sada je ostao lepši deo – fotografije, video, reklame…

Ivan Minić: I osim što se zove East na koji način ćemo moći da ga pronađemo kada krene?

Istok Radovanov: Biće na byeast.net jer smo imali plan da proširimo proizvode da ne budu samo naočare nego da to bude još gomila nekih stvari jer sam upoznao kreativne ljude i preduzetnike iz Atine koji sprave strava neke narukvice, pa ćemo raditi neke kolaboracije i hoću da se sve to nađe pod tim brendom. Da li su naočare, da li će biti maske za telefone ili dronovi, nebitno.

Ivan Minić: Pray je završio svoju priču?

Istok Radovanov: Pre nekoliko dana mi je zvonio telefon i neko je pitao “Prey? Mi želimo da uzmemo veću količinu da izvozimo iz Srbije”. Ja sam bio u fazonu – zašto. Kažu možemo da krenemo sa 300 ali išli bi na više jer imamo distributere. Ja u fazonu, čućemo se za par dana samo da popričam sa partnerom. I pričam sa Ilijom i sve ok, ali ja u ovu radionicu stvarno ne mogu da se vratim, otišao sam predaleko. Ne postoje trenutno te pare koje će me vratiti da ponovo šmirglam. I on se vodi tom logikom, sada je u gaming industriji, tako da mislim da ćemo staviti tačku na Pray koji će nam biti mala preduzetnička škola.

Ivan Minić: Treba da ima čovek u životu nešto zbog čega će se kajati 🙂

Istok Radovanov: Kada prođeš neku školu od proizvodnje, prodaje, slanja, distribucije, uvoza materijala, prodaje preko interneta, svega, pa te pitaju ljudi koji hoće da budu preduzetnici, budem u fazonu, daj ja ću da ti to čas popunim formulare ili pustim oglas na Fejsu. Toliko prođeš stvari kroz to da stvarno saznaš svašta, samo što u tom momentu sam ja bio loš menadžer jer nisam uspeo da nađem ljude i da iskoordinišem sve da bude kako treba. Ali, nadam se da ću biti ovog puta bolji.

Ivan Minić: Hvala što si sa nama podelio priču. Mislim da je veoma interesantna, turbulentna i neobična kao i tvoje ime. Dragi slušaoci i gledaoci hvala vam na pažnji. Kao i do sada, molim vas da svoje ideje i komentare ostavite na društvenim mrežama i, ako vam tako više odgovara, nam pišete preko sajta. A tebi Istok hvala na gostovanju i nadam se da će ta priča sa novim brendom ići onako kako si zamislio.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Istok Radovanov

Nesuđeni pravnik koji se bavi dizajnom i vizuelnim umetnostima, a pre nekoliko godina je pokrenuo brend drvenih naočara Pray Eyewear. Veoma brzo je postigao izuzetan uspeh. Nekoliko godina je brend rastao, a on razvijao dodatne modele i usavršavao proizvod. Za svo to vreme, reakcije publike su bile sjajne i prodaja je funkcionisala odlično. Problem je bio proizvesti dovoljnu količinu proizvoda i zadržati kvalitet.

Želeo je da izmesti proizvodnju u Kinu, tragao i istraživao, ali pošto nije naišao na zadovoljavajuće rešenje, odlučio je da odustane. Posvetio se drugim stvarima, među kojima je i novi brend naočara koji je napravio, a koji svoj put ka svetu kreće iz Hong Konga.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This