Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošli u Pojačalo podkast, 12. epizoda. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Miloš Mijić iz Domaćih kiflica. To naše upoznavanje je bilo dosta živopisno i čudno. Mi se sada već dugo znamo, a meni je posebno interesantno bilo na početku, kada smo se upoznali, ispostavilo se da imamo i nekakvu predistoriju, ali ono što mi je bio dominantan osećaj u tom trenutku, ogroman znak pitanja koji mi se vrti iznad glave je – kako inženjer krene da pravi domaće kiflice.

Miloš Mijić: Sticaj okolnosti. Ja obično umem da kažem, da sam bio dobar inženjer ja bih bio i dalje u toj nekoj branši. Pošto nisam bio dobar morao sam da nađem alternativni posao. Sasvim slučajno zaista. Bavio sam se nekim poslom dugo – foto-video opremom, trgovinom, servisom tog tipa, a ideja za kiflice je došla, pa svratio sa tadašnjom devojkom kod nje kući, njena majka napravila neke kiflice, ja to malo jeo, dopalo mi se. Trebalo je da idemo na neku slavu, rođendan, šta već i čujem ja priču tašta sadašnja ih pozove i pita šta da im donese i kažu joj – Umesite kifilice, ne treba nam ništa drugo. I to se desilo jednom, drugi put i ja počnem da kapiram da se ljudima, očigledno, to dopada. Već priča sa tom klasičnom trgovinom, tim tehničkim uređajima koji se kvare i prave glavobolju je već počela da me frustrira i krenem da razmišljam kako bih tu priču mogao da zamenim nekom drugom i da iskoristim znanja i iskustva. I supruga i ja krenemo da se igramo. Uzmemo oklagiju i krenemo da pravimo kifilice. I navežbamo. Kilo, dva napravimo i tako je to posle krenulo i krenulo.

Ivan Minić: U trenutku kada sam ja bio kod vas prvi put, a tome ima skoro tri godine, tada vas je bilo 35. Koliko vas ima sada?

Miloš Mijić: Negde između 70 i 80. Otprilike je to neka cifra gde smo u ovom trenutku. Povećao se broj, povećao se obim posla, povećava se potražnja za kiflicama, pa smo i mi rasli shodno tome. Ima nas dosta iz razloga što sve što radimo, radimo ručno. Naš posao je krajnje primitivan. Kad kažu ljudi pekara, imate toliki broj zaposlenih, to je kao industrija. Realno da smo klasična pekara, mi bi hranili pola Beograda, ali priča je takva da to što mi radimo je na jednom krajnje primitivnom nivou što se tiče pekarske industrije i pekarstva uopšte. Radimo kao što se radi kod kuće. Uzmete brašno, mleko, ulje, zamesite, napravite kiflicu, nafilujete, ispečete i prodate. Da biste postigli to, potreban vam je veliki broj ruku i odatle toliki broj zaposlenih. Dakle, kao da je kuhinja kod kuće, dolazi vam jako veliki broj gostiju i mi smo tu napakovali veliki broj ljudi koji to može da napravi, zato je toliki broj zaposlenih.

Kako su nastale Domaće kiflice

Ivan Minić: Svaki biznis koji ima tu količinu ljudi nosi sa sobom gomilu izazova, posebno u današnje vreme. Ali, prvi i osnovni izazov je kako doći do tog rasta, kako napraviti dovoljnu količinu posla i ispratiti to ljudima? Kako ste vi krenuli? Vi ste iz Pančeva i krenuli ste sa nekom lokalnom pričom.

Miloš Mijić: Da to je bila baš lokalna priča, pekarica u kraju. Supruga i ja, više supruga, ja sam bio neka tehnička podrška, i dve devojke koje su radile. To je tako inicijalno krenulo. I malo po malo, krenula je priča po Pančevu da se širi da ima tamo neki koji prave jako lepe kiflice i počeli su da dolaze ljudi iz drugog dela grada što nije praksa kada je pekara u pitanju. Ljudi obično kupuju u pekari koja je u krugu od 500 metara. E kod nas su počeli da dolaze ljudi iz drugih delova grada i to mi se dopalo i počelo da imponuje. Onda sam krenuo da razmišljam kako bi trebalo da proširimo tržište pa smo krenuli da radimo dostavu po celom Pančevu. Malo po malo ukazala se potreba da otvorimo još jednu pekaru u Pančevu jer u toj maloj nismo mogli da ispoštujemo. To je bilo više nego neuslovno. Cela priča je krenula – Hajde da probamo. Mi smo na licu mesta, pošto je jako mali prostor, mesili ispred mušterija. Pult gde se prodaje, vitrina i pozadi jedan sto gde su moja supruga i te dve devojke na licu mesta mesili. Vi dođete, hoćete da kupite kifle i vidite devojku koja sve vreme pravi kifle, baš te koje ćete vi za sat vremena dobiti. To se ljudima jako dopalo. Onda sam došao na ideju da mi što više istaknemo da je to zaista domaće, da to nije pecivo koje je zamrznuto, neki poluproizvod, nego da je zaista proizvod kao kada bi ste napravili kod kuće. I uspeli smo da osvojimo tržište Pančeva. Supruga nije bila za to da se ide van Pančeva jer se plašila većeg obima posla. Ja, pošto sam bio u poslu sa fotoaparatima i trgovinom, shvatio sam koliko je bitno izaći na šire tržište gde imamo veći broj ljudi, veći broj mušterija i tako smo došli na ideju da se oprobamo u Beogradu. Inicijalno, pekara koja je sada u Dimitrija Tucovića na Zvezdari je bila opremana za jedan sličan studio kao što vi ovde imate, opremljeno da bude foto-studio i prodavnica i samo sam prelomio u jednom trenutku i rekao ovo nećemo da radimo, napravićemo pekaru. I tako je to krenulo. Prvih 6 meseci je to išlo jako loše. Jednostavno, pojavite se preko puta jedne jako poznate pekare u Beogradu, ali izuzetna pekara, gde sam i ja redovno jeo dok smo pravili taj lokal i svaka pohvala za njih. I kao, hajde da probamo. Naravno, svi su nas zaobilazili u početku. Nije ljudima bilo to toliko interesantno i bili su skeptični. Ali, iz dana u dan je kretalo da to bude bolje i bolje. Dolazili su ljudi u neverici – Pa jeste vi to baš tu pravite? Onda mi otškrinemo vrata da vide da je tu proizvodnja ili im damo komad svežeg testa i ta priča je krenula da se tu širi u krugu po Zvezdari sve bolje i bolje. E, onda nailazi jedan zanimljiv deo, sad nemoj da shvatiš da je ovo podilaženje, ali upoznam tebe, ti dođeš i napraviš sa svojim kolegama priču koja se postavi na portalu koji si tada radio i tada zaista krene bum. Krene bum do te mere da ja to nisam mogao da predvidim. Kada si me, pre nekoliko dana zvao i pitao da li bih došao – gde da ne dođem kod tebe. Ne doći, pa to je čist marketinški promašaj. Zaista, priču koju si tada ti, bez da ja sada nešto moram da naglasim ili ti podilazim, ali priča koju si tada napravio bila je fantastična. Povukla je neke druge ljude iz neke druge sfere tipa, do tada su kupovali ljudi prolaznici, a onda su za nas čuli i ljudi u raznim firmama, programeri, arhitekte, ne znam sve moguće branše su čule za nas i počeli su da poručuju. Onda su drugi novinari videli tu priču i počeli da nas pozivaju na televizije, radio, da snime neku kratku emisiju ili prilog i tada je krenula lavina. I narednih godinu dana smo napravili toliki skok da je to bilo prosto neverovatno. Tipa 3-4 puta smo uvećali proizvodnju, pozicionirali se na tržištu. U tom trenutku zaista te kiflice niko nije pravio. Mi smo prvi počeli. Sada ih već ima, ljudi pokušavaju da iskopiraju ono što mi radimo, ali mislim da smo našli prostor na tržištu. Ono što smo mi radili bilo je samo da ispoštujemo svaku mušteriju. Mislim da je to bila dobitna kombinacija za naš posao. Svako ko je došao je bio ispoštovan, dobio je kiflice, dobio je sveže kiflice pošto smo sve to mesili na licu mesta, svi su se ti ljudi vratili i jednostavno priča je počela da se širi. Posle toga je sve išlo mnogo lakše.

Ivan Minić: Ti ne znaš šta prethodi tome sa moje strane. Prethodi poznanstvo u kome se ispostavlja da ste vi prijatelji, da postoji nekakav direktan kontakt, a mi smo, iako na vrlo uspešnom početku i dalje na početku sa Mojom firmom i želimo da je razvijemo dalje. Ali, šta prethodi tome sa moje strane osim tog razgovora u kome ja dobijam kontakt. Pre toga vi meni iskačete po internetu konstantno mi iskačete kako je neko od kolega naručio za nešto i bio prezadovoljan, dao neku lepu ocenu, nekada je to komentar ili sličica, nekada i nema sličica pošto ljudi, verovatno pojedu. Ali ja primećujem dobre ocene i u trenutku kada mi pominju da to može da bude interesantno ja odlazim kod vas i vidim da postoji, sada ne neki ogroman broj fanova, ali ogroman broj potpuno autentičnih ocena koje kažu 5.0, što se ne dešava nikad. Ljudima kod nas je gotovo nemoguće da se nešto svidi uopšte, a kamo li na tom nivou. Ja onda počnem da razmišljam o tome kako to možda jeste stvarno jedna lepa priča, ali ja nemam predstavu da vi u tom trenutku, mislim mi sedimo kod vas iznad proizvodnje, vi ste doneli da to probamo, kolega i ja se gušimo u kifilicama koje su još uvek vruće jer su tek skinute iz proizvodnje i ti meni kažeš – Nas ima 35 trenutno. Ja sam frapiran. Ok, objašnjavaš mi celu proceduru i potpuno mi posle bude jasno zašto je sve to tako, ali već tada primećujem jedan momenat koji me oduševio, a to je zašto je važno da je neko inženjer kada ulazi u takav posao. Ti si već tada imao razrađenu proceduru kako se šta radi, kada se primi porudžbina, kako se šta ljudima pakuje da bi to njima bilo što preglednije jer, tu greška, u principu, uvek sme greška da se desi, ali ne treba da se desi, ljudima je to važno. Taj proizvod nije možda skup i sve to, ali je važno. Ako ga naručuješ za rođendan ili za slavu ili nešto, to jeste važan deo svega toga i tu jeste bitno da one budu sveže, tople, da budu u neko vreme koje treba. Ja se sećam da ti mene vodiš i pokazuješ mi korak po korak u proizvodnji. Mislim, ja sam muško, ne znam kako se prave kiflice, znam kako se jedu, a kada si mi ti objasnio, sada znam proceduru kako ide algoritam za kiflice. Bilo mi je genijalno da si ti tada uspeo da kockaš procedure. Šta je prethodilo tome? Da bi to moglo da raste, vi ste morali da nekako standardizujete celu priču što je, kada radiš sa živom stvarima, jako problematično. Mislim, i sa ljudima i sa sirovinama koje variraju svaki put, koje čak i ako je isti proizvođač, ne mora da znači da će se dve ture ponašati isto. Potrebno je sve na neki način standardizovati. Kako to uopšte ide jer ti nisi iz te priče?

Miloš Mijić: Ono što je bila moja prednost je što ja, apsolutno, nisam pekar, ne poznajem ni jednog pekara. Posle 5 godina bavljenja ovom poslom sam upoznao dvojicu pekara onako usput. Jedan koji mi je pomogao da mi da neke smernice jer ja nisam znao zaista ni kakvu peć treba da kupim. Čovek mi je zaista puno pomogao onako krajnje nesebično. To je bio jedini pekar koji je meni rekao to trebaš tako, svi ostali su jako sujetni, ne žele da podele nikakvo znanje. I onda sam ja ukapirao da ja i ne treba da budem pekar. I sve što sam ubuduće posle toga radio je bilo sve mimo onog klasičnog šablona pekare. Imao sam veliko iskustvo iz posla kojim sam se prethodno bavio, jer ja se realno privatnim poslom bavim od negde 2000. godine kada sam kao student krenuo da radim neke usputne poslove oko računara i tada sam napravio prvi šop gde sam prodavao takve stvari. Sad kad kažete šop 2000. kada je internet išao na dial up, ja kad pričam nekim klincima oni me gledaju, ne znaju o čemu ja to njima pričam. Imate 15 minuta da se nakačite i da odradite šta imate jer je preskupo bilo biti 1h na internetu. Te neke stvari sam pokušao da implementiram u pekaru i to je ono što je nama dalo ogroman vetar u leđa. Ceo koncept je osmišljen drugačije od onoga što sam ja imao prilike da u nekim fast foodovima ili pekarama se sretnem. Hoću nešto da poručim u pekari, ja zovem, javi mi se tamo neko, taj neko je da li nervozan, neraspoložen, masne su mu ruke, upisuje na nekom papiru, nije dobro upisao… Ukapirao sam da to nije dobra priča. Onda sam, pošto sam programer inače, ali ne dovoljno dobar programer da bi se bavio programiranjem, na svu sreću, ja sam to iskoristio, to moje znanje kako da osmislim celu priču. Moram da napomenem da sam se odlično oženio pošto je taj programski deo šurak, ženin burazer, odradio fenomenalno. On je čovek koji radi u Austriji i nesebično mi je, šta god sam izvoljevao, pravio jer sam znao da on to može da napravi i njemu je to bio izazov s jedne strane, a ja sam terao mak na konac da napravim savršen sistem za naše potrebe. Da skratim priču kako je to sve išlo iz koraka u korak, ali mi smo došli na taj nivo da imamo pet osoba koje rade u call centru, koje primaju porudžbine. Naše se porudžbine primaju na jednom broju telefona koji se preusmerava na druge, tako da više ljudi može da se javi, mada i to nekada ume da bude, žale nam se da je prezauzeta linija, ali dešavaju se trenuci kada imamo veliki broj poziva. Mušterija poziva, priča sa operaterom koji ispred sebe ima mapu grada, prima porudžbinu, čovek kaže želim danas popodne u 18h u igraonici toj i toj, tu i tu količinu kifli, da one budu ovakve ili šta već. Koleginice, pošto je 5 devojaka koje rade u call centru, unose u sistem porudžbinu kompletno sa imenom, prezimenom, adresom, vremenom kada će čovek biti od do, napomena adrese ako postoji, tipa ako je kod kuće beba spava, ne radi interfon, lupajte na prozor, apsolutno sve te detalje i šta mušterija želi, koje kifle, da li da neke budu reš pečene ili bez susama ili su neke specijalne želje. Svaka pekara je kod nas uvezana i u svakoj imate veliki ekran na kojoj sve te porudžbine izlaze. Ljudi u pekari apsolutno ne razmišljaju šta treba da prave, koliko čega treba da prave sve im piše na ekranu. Ne bakću se sa mušterijama da ih zovu, da ih opterećuju. Oni na ekranu vide. Između 10 i 11 sati treba da napravimo 7 kg sa sirom, 12 kg sa kulenom, 5 kg sa junećim mesom, i njihov posao je da to naprave i da to bude spremno u npr 10:15. Druge kolege pakuju to u kutije, na svakoj kutiji se nalazi odštampana nalepnica sa imenom, prezimenom, adresom i svim onim ostalim pojedinostima, svaka je označena da je to porudžbina npr 96 i da je vozi vozač koji ima oznaku A2. Vozač ulazi u pekaru, pogleda na tabli šta ima, vidi složene u rafu koje su njegove porudžbine, pakuje u kese i odnosi. Svaki vozač ima aplikaciju na telefonu preko koje ga mi pratimo putem GPS-a i znamo u svakom trenutku gde se zaglavio. Google maps ima fantastične mogućnosti i to besplatno, gde možete da vidite da li je zapušen neki deo grada, da možemo da preusmerimo vozača, da mu organizujemo dostavu, to sve rade koleginice iz call centra. Vozač ima svoj telefon, aplikaciju, zna pokupio je 3 dostave, obilazi ih u određenom delu grada jer kolegincie iz call centra mu to tako dodeljuju i grupišu da bi on što manje lutao, da bi što brže dolazio na željenu adresu i on čovek putem svog telefona dođe na adresu, tu mu piše sve i koga treba da pozove i sve ostale pojedinosti, da li je pas pušten ili nije. I to je način kako mi funkcionišemo. Bez tog sistema koji je šurak meni odradio, ja mislim da bi to bilo nemoguće da mi radimo ovaj posao na ovom nivou. Mi sada pokrivamo praktično ceo Beograd i po potrebi i van Beograda. Pozovu ljudi iz Surčina, Batajnice, Obrenovca, Mladenovca, čak nekada radimo dostavu i za te delove grada, ali postoji ograničenje u kilaži i ne možemo baš uvek da izađemo u susret ako je prevelika gužva, ali u 80% slučajeva možemo i to da pokrijemo, a sve zahvaljujući sistemu gde u svakom trenutku možete da vidite da li ste u gužvi, da li u tom trenutku imate koliko kilograma, ako je prevelika gužva vi preusmeravate određena porudžbine iz jedne pekare u drugu. Često se dešava da pekara ostane bez struje na 2h. Nama bi to bila hvarija, međutim, mi automatski prebacujemo porudžbine na ostale pekare i tako generalno ispeglamo sve one nemile neke situacije koje bi mogle da dovedu do toga da nedođete na vreme. Naravno, ovo kada ispričam deluje da sve savršeno funkcioniše. Daleko je to od savršenog. Uvek tu postoje problemi. Postoje problemi, gužva u gradu koju ne možete da predvidite, pokvari se auto, vozač ima udes, neko ga udari, pukne guma, šta god. To su situacije gde može da dođe. E sad, mi smo se i tu potrudili da napravimo da mušterija uvek bude ispuštovana. Ako se pokvario auto, ima bilo kakav defekt, mi zovemo taksi, završimo isporuku ili šaljemo drugog vozača koji je slobodan da završi isporuku, pa onda posle rešavamo sve dalje. To je ono što mislim da nam je dalo vetar u leđa i taj veliki broj zadovoljnih mušterija koji dobijaju skoro uvek u vremenu kada bi tražili. Mi ne možemo da isporučimo nekome tačno u 17h, ali mi to ni ne obećamo. Uvek kažemo dobićete između 16:45 i 17:15. U tih pola sata mi ćemo uraditi sve, po svaku cenu da te kiflice stignu. Ne možemo kao neki klasični fast foodovi, jer to nismo, da to ispoštujemo tačno, ali svima dajemo interval i onda znaju tačno. Ok, ako će doći u 17h s posla, onda mi nećemo doći pre toga, doćićemo između 17 i 17:30. Na taj način dajemo našim vozačima prednosti da mogu u određenom delu grada da isporuče 2-3 dostave.

Kako pronaći zaposlene

Ivan Minić: Posebno problematično u celoj ovoj priči je pronaći ljude koji to mogu da rade. Često kada pričamo, ja sam iz IT, ti si isto iz IT na neki način, vrlo često imamo situaciju da tražimo nekog bez iskustva i bez previše znanja. Zašto, zato što ne želimo da ispravljamo nešto što je naučio nego ako može da nauči od nule kako treba. Ti imaš istu situaciju. Zapravo, svi ljudi koji kod tebe kreću da rade, ako pričamo o proizvodnji prevashodno jer to je najveća grupacija, poželjno je da nemaju prethodno iskustvo jer onda imaju neka predubeđenja koja u vašem sistemu, kako si i objasnio, u vašoj proizvodnji, ne fukncionišu na taj način. Kako ste dolazili do ljudi? Kako ste došli do ljudi koji su vam danas ključni resurs?

Miloš Mijić: Samo malo pre, pomenuo si me, što se tiče nabavke repromaterijala i takvih stvari, pa ćemo se dotaći toga. To je zanimljiva priča koja mislim da mnogi ljudi koji u Srbiji rade imaju ogromnih problema, ali to ćemo posle reći. Što se tiče ljudi, praksa je da mi zapošljavamo ljude koji apsolutno nemaju dodirnih tačaka sa pekarstvom. I kojih razloga? Ono što ja često napominjem, mi nismo klasična pekara. Mi ne pravimo burek, hleb, perece. Pravimo ono što bi svaka domaćica koja se iole potrudi, pravila kod kuće. Nama trebaju ljudi koji hoće da se potrude kao i ta neka domaćica koja želi da se potrudi na napravi kiflice da budu dobre. Napraviće ih jednom, drugi, peti put i to neće da uspe, šesti put će to biti bolje, posle 10. puta praviće sasvim korektne posle 20. puta biće savršene. Poenta je da samo za zaposleni koji kod nas dolaze da imaju volje. Pekari uglavnom imaju neko predznanje i žele toga da se drže. Imaju ideju kako bi to trebalo u njihovoj glavi da bude i to često povezuju sa proizvodom koji su ceo život pravili i to je apsolutno normalno, ali mi ne želimo da pravimo klasičan pekarski proizvod jer mi smo Domaće kiflice, a nismo burek ili nešto slično. I tu imamo problem da ih odviknemo. Ako krenu da razvijaju testo, pekari vole da bace brašno na sto mi kažemo nemojte to da radite. Ali to je bolje manje se lepi. Da ali vi ubaite još 3% dodatnog brašna koje pravi dodatno tvrđu kiflu i ta kifla ima kraću svežinu zato što je suvlja. Pa da ali to je tako meni lakše. Pa da ali nije poenta da mi radimo ono što je nama lakše, poenta je da napravimo ono što smo zacrtali da to bude kvalitetno. Mi možemo sebi da olakšamo tako što ćemo da imamo kvalitetniju oklagiju, veći broj zaposlenih, češće pauze ili kafe aparat pored da pijemo kafu na pauzi, ali ne možemo da idemo na osnovu kvaliteta da sebi olakšavamo. To je jedan od razloga zašto mi najviše volimo ljude koji imaju želju, a nemaju znanje. Sa takvim ljudima možete mnogo da postignete. To važi ne samo u ovoj branši u kojoj se mi bavimo, nego i u mnogim drugim branšama. Znam kada sam, kao programer, počinjao. Najbolji sam bio kad ništa nisam znao, a želeo sam da postignem nešto. Gurao sam 100 puta i mašio i grešio dok na kraju nisam došao do cilja, ali taj moj put je mene naučio još mnogo drugih stvari. U tom trenutku nebitnih. Jer to je ono što mi hoćemo od zaposlenih koji dođu kod nas. Da nauče onako kako mi želimo da dođu do kvalitetnog proizvoda, a ne da naprave proizvod da to bude što brže i što jednostavnije. Javljaju se ljudi zaista raznih profila. Apsloutno ne postoji skoro profil, od auto mehaničara, električara, koleginica koja je završila poljoprivredni fakultet, kolega koji je završio defektologiju, imali smo do skoro jednog odličnog novinara koji je otišao sada u Nemačku jer mu se tamo ukazala bolja prilika, zaista ne bih znao više kakvih sve tu ljudi nema. Ali širok spektar zanimanja. To su ljudi koji vole da rade, žele da rade, žele da nauče i žele da se uklope u kolektiv. Jer, nije isto, ja sam dugo godina kao programer razmišljao, voleo sam da radim individualno, bilo mi je naporno da radim sa dva, tri čoveka, pet ljudi to već postaje glavobolja. To je jedan od problema sa kojima se susrećemo. Treba raditi zato u kolektivu gde vi imate u smeni 15 ljudi. To može da bude prilično frustrirajuće, pogotovu za šefa pekare koji treba sve njih da organizuje, mora da poznaje psihologiju svakog. Ovaj ne voli da radi kada mu je vruće, onaj ne voli da radi kada mu je hladno, onom smeta buka, onog nervira kolega, onog koleginica. To su izazovi sa kojima se susrećemo i koji nam u velikoj meri otežavaju. Ali, bože moj, to je deo posla tako da nekako to prevazilazimo. Dokle ćemo, videćemo.

Ivan Minić: Ono što si rekao i na šta mogu da se nadovežem sa time da to nije samo tvoje već iskustvo mnogih ljudi koji rade neku vrstu prehrambene proizvodnje, jeste upravo nestalnost sirovina, vrlo često nedostupnost. Prosto situacija u kojoj često ne možeš da se osloniš na to, a to ti je osnova za nekakav rad. Vi pravite mnogo različitih proizvoda. Samim tim postoji mnogo različitih sirovina.

Miloš Mijić: I mnogo različitih glavobolja. U Srbiji je ogroman problem, ja uopšte ne mogu da razumem proizvođače, zašto to rade. Pretpostavljam da je jedan razlog što žele da naprave što jeftiniju sirovinu i utrkujući se u toj jeftinoći ono često menjaju kvalitet da bi pojeftinili proizvod. To je ono što nas izuzetno frustrira. Vi uzimate jedan sir mesec dana i proizvođač promeni nešto. To nije to više, i automatski ni naš proizvod nije više isti. Da bi to izbegli, konkretno sa sirom, mešamo 2-3 vrste sira. Jedan ima kiselkast ukus, drugi je slankast pa ga vi mešate, e sad kad dođe onaj kiselkast pa je još kiseliji, vi ga malo smanjite, a povećate procenat onog drugog ili ubacite nekog trećeg sira ne bi li dobili konstantan ukusu koliko toliko, ali jednostavno je nemoguće. Najveći problem je kod sira. Nije tu nešto bolje ni kod drugih varijanti. Dobavljači često obećavaju da imaju količine, a posle ne mogu da vas ispoštuju. Nas dožive kao pekaricu, kupujemo male količine, onda kada krenemo da povlačimo veće količine oni su u problemu jer ne mogu da nas ispoštuju. To je slučaj i sa šunkom koju koristimo. Mi se trudimo da uvek držimo iste dobavljače po cenu da cena tog proizvoda varira. Često to ide i na gore, mi ne odustajemo od toga. Kremove koje koristimo koristimo zaista ubedljivo najskuplje kremove. Kad kažem najskuplje, nije bitno što su najskuplji, nego što su zaista kvalitetni i ne želimo da od toga odustanemo. Našli smo dobavljače koji rade za izvoz, rade za neke velike sisteme gde morate da imate perfektnu kontrolu i takvih se dobavljača držimo. To je problem jer iziskuje dodatna sredstva jer ste daleko skuplji u tom slučaju. Jer ne stavljate krem od vanile koji realno možete da kupite za 120 dinara nego stavljate onaj koji košta 340 dinara i to kada ga kupite na paletu. To su drastične razlike u ceni, ali i u ukusu. To su neki načini gde mi uspevamo da održimo taj kvalitet, ali dodatni problem je nedostatak sirovina. Jedan od poslednjih proizvoda koji smo ubacili su kiflice sa goveđom pršutom. Ja sam insistirao da to bude goveđa pršuta. Ja je lično više volim, ukusnija mi je od svinjske i moja je želja bila da to baš bude goveđa pršuta. Ispostavilo se da je to jeziva glavobolja. Dobijete ponudu od jednog, drugog dobavljača, sve je super, sve je savršeno, sve može i onda kreću problemi. Mi smo ubacili proizvod, posle mesec dana testiranja, sve je to super prošlo, da bi vam dobavljač rekao – Mi nemamo više te pršute. Zovete drugog dobavljača, pošto uglavnom idemo da nabavimo bar dvojicu jer već znamo da će jedan da nam napravi problem, drugi kaže nemamo ni mi više, biće možda za mesec dana. I onda kreće krajnje frustrirajući period gde vi morate da nađete određeni kvalitet koji ste sebi zacrtali u određenoj količini. Onda ne preostaje ništa drugo, to smo koleginica i ja seli u dva automobila da bi bolje pokrili Srbiju i krenuli u obilazak polako na jug prema Zlatiboru i granici sa Crnom Gorom i bukvalno obilazili od mesare do mesare dok nismo na kraju, posle 7 dana, pronašli dobavljača koji može da nas ispoštuje. Imali smo sreću, to jest na našu sreću, a njegovu nesreću, imao je jako loše iskustvo sa firmama iz Beograda. Kaže uglavnom uzmu, a niko neće da plati i neće da prodaje njima. Ja sam nekako, preko veze i preporuka prijatelja koji ih poznaju došao do toga da smo ipak napravili saradnju. Imaju odličnu pršutu, dobar kvalitet, uvek imaju koliko nam treba i na kraju smo došli do tog proizvoda. Mislim da je besmisleno da se bavimo takvim stvarima gde vi izgubite mesec dana, obilazite Srbiju i pređete 2000 km da bi ste našli sirovinu. Pri tom, ne pitate koliko ona košta. Nije to više ni pitanje novca jer smo mi upali u problem jer smo krenuli i tu više nema da li ćemo naći jeftiniju ili skuplju. Moramo da je nađemo i mora da bude taj kvalitet koji smo zacrtali. E, to je prilično frustrirajuće. To je jedan od događaja koje smo skoro preživeli. Slična je priča i sa drugima. Sa ambalažom koju mi koristimo. Jednostavno dobavljač vam kaže imamo problem pokvarila nam se mašina. Dobro znam, ali i nama kada se pokvari peć mi popravljamo celu noć, ne stajemo. Kupimo drugu, snađemo se, pozajmimo novac ako nemamo. Moramo da rešimo. Nama kad crkne automobil on se popravlja noću jer mora da krene ujutro u 8h, tu nema govora. Kolega legne u 2 ujutro ispod automobila i do 3 noću ga popravlja. To mi je neshvatljivo kako masa firmi ovde u Srbiji funkcioniše i to je ono što užasno otežava. Mi smo sada uspeli da se podignemo na viši nivo gde je nama lakše. Možemo da kupimo veće količine, nabavili smo magacin, nalagerujemo robu. Ali ne znam kako opstaju firme koje rade sa manjim obimom posla.

Ivan Minić: Kad smo kod obima posla. Trenutak kada sam shvatio zapravo, onomad kada sam bio, koliko ste vi veliki, je bila diskusija na temu, u tom trenutku ima 10 slatkih i 10 salnih ukusa, i pričamo kolike su količine. Pa proizvodi se ovoliko toga, ovoliko onoga. Evo sad smo imali problem sa Eurokremom, ne možemo da nađemo količinu koja nam treba, ali smo konačno uspeli da nađemo i onda smo uzeli da imamo za narednih mesec dana. Pa koliko ste uzeli? 800 kilograma. Dobro. A to je samo jedan od popularnijih ukusa. 

Miloš Mijić: Tek da vidite koliko sira ide 🙂

Ivan Minić: Prosto da probamo da objasnimo skalu na kojoj se sve ovo dešava. To su hiljade i hiljade i hiljade kifilca.

Miloš Mijić: Za Novu godinu smo napravili, ugrubo je bila procena ranga negde 40.000 kifilica. Ok, one jesu male, nisu bog zna kako velike, one su ranga 34,40,45 grama, ali bez obzira 40-50 hiljada umotati nešto, pa samo 50.000 puta premestiti sa stola na pleh pa je puno. Ali dobro, to je vanredni dan kada mi krećemo u 2h ujutro da radimo i padnemo u nesvest u 19h. Smena svim zaposlenima traje 12 – 13 sati, ali to je jedan jedini vanredan dan. Drugim danima je to manje, ali i dalje je ta cifra relativno velika. Zbog čega možda deluje da su te količine velike? Meni se čude mnogi drugi pekari – Koliko vi to pravite? Ja kažem količinu testa u kilogramima, pa kao, nije to toliko mnogo, gde vi potrošite taj fil? Ono što je naša prednost u odnosu na konkurenciju, a mana što se tiče finansijskog dela, da kod nas kiflica sadrži 1/3 fila i 2/3 testa. Sve su kiflice prepune fila i to je jednostavno standard koji smo mi od početka postavili. Ako jedem kiflicu sa Eurokremom, ja volim slatko i volim da pojedem 3 kiflice i da sam se zasladio. Ne volim da 3 puta zagrizem kiflicu da bih na sredini došao do malo nekog krema. Zbog toga je ta priča tako i krenula da mora da se stavi mnogo fila. Iz tog razloga mi i trošimo. Sve što kupujemo od nadeva se kupuje na palete, a paleta se kreće od 300 do 600 kilograma, zavisno od pakovanja. To su te količine.

Izazovi uvođenja novih proizvoda

Ivan Minić: Ono što je isto karakteristično to je da postoje razni neki ukusi koji su malo neobični, a koje vi povremeno uvodite. Neki od njih pokaže se interesovanje pa opstanu, ali s vremena na vreme, pošto mi relativno često naručujemo i pratimo šta se dešava, provalimo neke nove ukuse koji su stvarno sjajni. Oni se zadrže i postanu nekako standard u celoj priči, a pretpostavljam da, pošto pričamo o ukusima koji nisu kupiš kanticu nečega i stavljaš iz kantice, nego je to opet proizvodnja za sebe, kako taj deo priče funkcioniše jer verujem da je veliki izazov. Sećam se da je najproblematičniji bio fil sa mesom koji sam najviše voleo i ti to znaš i svaki put doneseš, a sećam se da si mi objašnjavao da su to sati i sati pripreme neke količine koja, ok nije za jednu turu, ali je izazovna, a opet pričamo o novoj liniji proizvoda koja nema nikakve veze sa pekarskom proizvodnjom.

Miloš Mijić: U početku smo mi radili klasično – stavite malo sira ili džem od kajsije i to je ono što svi rade. Onda sam došao na ideju – zašto ne bih sebi okačio kamen oko vrata i probao nešto. I jedan od prvih eksperimenata koji je i dan danas najveća glavobolja su baš te kiflice sa mlevenim junećim butom, kako se zvanično vode. Ljudi kažu to su sa junećim mesom. Ne nije to je juneći but jer je bitna razlika zato što juneće meso koje kupujete u mesarama su otpaci od obrade junećeg mesa, pa se tu samelje. Ne, mi smo rešili da napravimo nešto perfektno. Kupili smo juneći but, samleli smo ga 2 puta, to je moja supruga zaslužna jer ne voli da se hrskavica ili neka žilica provuče. Sameljemo ga sa raznim začinima, beli luk, biber, začin C, šta već tu sve ide, dinsta se sa crnim lukom i to je u početku bilo onako baš pionirski. Šerpica, supruga i ja dinstamo u stanu, komšije hoće da pošize od nas, gde do mora da se dinsta 2-2.5 sata da bude kvalitetan nadev. Mi smo to tako pustili i onda su likovi slični tebi krenuli da to kupuju. Nije to bila neka ideja da se to previše pravi, ali hajde da napravimo još malo neku razliku. I to se ljudima dopadne. Prvo smo ga delili džabe, kao i svaki novi proizvod. I onda, ma daj sada ćemo da odgovorimo ljude, stavićemo malo jaču cenu. Jeste skup materijal. Juneći but je 800 dinara i treba ga obraditi, pripremiti, taj fil je jezivo skup, ali ne toliko što je skup, nego zahteva veliki rad, nekoliko ljudi to mora da sprema. I reko odgovorićemo ljude. Ma kakvi. Ljudima se to dopalo i to je krenulo. Na kraju smo napravili bukvalno mini proizvodnju gde rade tri osobe koje to pripremaju s vremena na vreme, ne svaki dan. Kupili smo jedan veliki duplikator, ogroman jedan kazan od 200 litara gde mi to dinstamo. I to se krene da se polako čisti. Kupite 100-150 kg luka, isto toliko mesa i krenete polako da čistite luk, pa onda to više nije moglo ručno pa smo kupili mašinu koja će da čisti luk, pa mašina koja će da secka luk, pa taj duplikator u kome će da se dinsta jer je prvenstveno bio Smederevac, pa to treba ohladiti što je veliki problem. Onda smo naručili da nam majstor od prohroma napravi specijalnu posudu koju sam dizajnirao koja na sebi ima posebne neke dodatne hladnjake koji odvlače višak toplote. To je sve sience fiction, deluje malo čudno, ali daje rezultat. Sve kad se to završi, treba ga spakovati u zamrzivač. To je sve super kada imate 20-30 kg, ali kada imate 100 kg onda to zamrzivač ne može da ohladi jako brzo. Onda napravite veliku minusnu komoru i ukapirate da ste sebi napravili toliku glavobolju da vam dođe da celu priču izbacite i odustanete, ali ne vredi. Šta bi mi rekli ljudi kao što si ti. E onda malo vam je ta jedna omča. Mislite sada ćete se rasteretiti, pa kao sada ćemo da ubacimo sa pilećim mesom dinstanu piletinu u mleku, senfu, ludilo opet neko. I to sve super. Prodavaće se manje juneće meso pa će više da ljudi kupuju piletinu. Ne prodaje se junetina isto, a prodaje se i piletina pa moramo i to da spremamo. Ipak, jednostavnija je obrada, pileće meso se kraće dinsta, 45 minuta do sat vremena, ali opet, sada smo to napravili, imamo i tu komoru u koju možemo da skladištimo zalihe za mesec dana jer nailaze periodi kada cena mesa osciluje, kada nemate dovoljno i to je jedan od problema. Vi možete da odete u mesearu i kupite kilo-dva junećeg buta, ali kada tražite 300 kg gledaju vas kao da ste pali s Marsa. Sada smo sebi opasan problem napravili do te mere da ćemo verovatno morati da uvedemo i neki treći, četvrti, peti ukus da bi sada ti ljudi koji prave samo to, mogli da zarade sebi za platu, moraju da imaju dodatni posao, a mi dodatnu glavobolju. Tako da biće verovatno i nekih drugih ukusa i mislim da je u tome prednost naša, što ne radimo samo ono klasično što možete da kupite i nafilujete. Pokušavamo da napravimo takve neke ukuse gde drugi ljudi, to jest druge pekare, konkurencija, neće moći da nas isprate, a s druge strane mušterijama pružamo vrhunski kvalitet. Kada kažem piletina, to je čist pileći file, belo meso. Skoro nam je iz jedne velike mesne industrije, to je meni baš puno imponovalo, dolazi nam čovek, on ima nama da ponudi nadev od pilećeg mesa to je fantastično. Kažem imamo ali već imamo to. On kaže videćete morate da probate i kreće klasičnu priču kao svaki komercijalista. Kažem ok, ali molim vas pre toga, i dajem mu kiflicu, probajte našu kiflicu sa pilećim mesom. I on čovek zagrize i kaže – A šta je ovo unutra? Reko pileći file dinstan u mleku, senfu… I on kaže – Onda ništa. I uzima i pakuje se. Nema svrhe da vam nudim potpuno je besmisleno da pričamo o nivou na kome mi radite i ovo što mi nudimo.

Formiranje cene

Ivan Minić: S jedne strane imaš veliku proizvodnju, s druge praviš proizvod koji je prilično jeftin. Ok, ima raznih dubina džepova u Beogradu, ali nije to nešto što ljudi sebi ne mogu da priušte. Ako je to neka idealna varijanta, dečiji rođendan, proslava, ljudi se skupe da gledaju film pa niko neće da sprema jer ih mrzi, za par hiljada dinara tu može da se nahrani jedna mala vojska. Prilično je veliki izazov pokušavati da se boriš u industriji u kojoj je marža ne preterano velika, proizvodnja komplikovana, krajnji proizvod relativno jeftin. Čime ste se vodili kada ste formirali inicijalnu cenu? Čime se vodite sada kada imate više iskustva? Šta ste shvatili o tržištu kome se obraćate?

Miloš Mijić: Ja sam tu možda napravio jednu grešku jer sam bio malo neiskusan. Ja sam čovek koji voli da, kada kreće u neki posao, razrađujem ja to u glavi noćima, ne spavam. Plašio sam se odlaska u Beograd, načina pravljenja. U Pančevu je to funkcionisalo, ali mala je sredina. Sve je drugačije. Vi u Pančevu ako čoveku zakasnite pola sata, pa dobro nije strašno. Drugačiji je mentalitet ljudi. U Beogradu to ne sme da se desi, sve mora da bude precizno i savršeno. Iskreno sam se plašio da li će ta naša priča da zaživi. I onda je bilo, ja uzmem da računam – samo da budemo na nuli, samo da ne budemo u minusu. Cela priča je tako krenula. Cene su formirane da to bude prihvatljivo zaista svakome. Nije nam bila ideja da napravimo neku ekskluzivu gde će samo 5% ljudi moći da kupi. Jednostavno, hteli smo da budemo pristupačni svima. Mislim da smo tu možda malo pogrešili. U prvi mah je to bilo ok, međutim, vremenom, troškovi su rasli, a mi cenu nismo dizali. Uporno smo pokušavali da to kompenzujemo povećanjem obima posla. Pa ako smo ranije po kifilici zarađivali 1 dinar, vremenom je to palo na 60 para, ali smo se trudili da umesto jedne, napravimo 2 kifilice i da ih prodamo i da na taj način amortizujemo. Ali smo sebe dodatno zakomplikovali sa većim brojem zaposlenih, sa čitavom organizacijom koja postaje sve veća i veća glavobolja i mislim da smo tu možda napravili malu grešku jer verujem da je proizvod mogao, i verujem da i sada, vidim po ljudima koji kupuju, jednostavno ne pitaju za cenu. 95% naših mušterija ne pita za cenu. Jedan Eurokrem smo morali da podignemo cenu jer je skočio u nabavci drastično i postalo je besmisleno da se više pravi. Onda smo podigli cenu i plašili se reakcije, ali apslolutno niko nije komentarisao cenu. Bez obzira na to moj je stav da probamo da istrajemo ovako. Nikada nije postojala želja s moje strane da ja sad zaradim veliki novac. Ja sam malo čudan lik. Volim da napravim da posao dobro funkcioniše i meni je ambicija, to je bio moj glavni cilj, da napravim da posao dobro funkcioniše. Novac nije bio primaran. I to je ono čime sam se vodio, samo da ne idemo u minus, da bar radimo na nuli bez ikakvih ambicija da napravim neki ogroman profit. To je bilo jako dobro u početnom trenutku. Sada nas malo to muči, otežava, ali uporni smo mi, nećemo da odustajemo. Tako da mislim da se cene neće menjati još neko vreme. Mada zaista mislim da ne bi uticalo na prodaju da podignemo cene. Jedini razlog kada bude, ako bude došlo do promena cene, je da bi mogli da iskompenzujemo povećanje zarada. Od 2014. od kada smo u Beogradu, jednostavno trend je takav, plate skaču, ljudi više neće da rade za manju platu i to je super s jedne strane, ali mi tu sad upadamo u problem. Ako bude došlo do povećanja cena to će biti samo da se pokrije to povećanje zarade. Takav je trend. Ljudi odlaze u inostranstvo, sve je teže naći radnu snagu i to može da bude razlog povećanja cena. Do tad, probaćemo.

Ivan Minić: Vi ste i do sad u tim nekim situacijama kroz koje ste prolazili sa povećanjem obima posla uvek pravili nekakvu stimulaciju za zaposlene i plate su rasle kako je firma rasla. Ali sada postoji malo veća disproporcija nego inače zbog svih ovih odlazaka u Nemačku i ostale zemlje.

Miloš Mijić: Jako je teško ispratiti. Sve skaće i cene repromaterijala su skočile u poslednje 4 godine i cena zakupa poslovnog prostora i gorivo. Ali pokušavamo, koliko možemo, jer nam je prvenstveno cilj da održimo sistem da funkcioniše dobro. Ako bude moralo, dizaćemo nešto, možda nećemo sve, možda ćemo napraviti neke artikle jer na primer to juneće meso kada je cena formirana, juneći but smo plaćali 470 dinara, sada on košta 800 dinara. Tu imate praktično dupliranu cenu tog fila.

Ivan Minić: Ja duboko verujem, kada pričamo o proizvodu kakav je vaš, razlika u cenu koja vama znači mnogo lagodnije posovanje, nije razlika da se poveća cena proizvoda duplo, već 10,15,20 posto. To suštinski, verujem, velikoj većini ljudi ne menja ništa.

Miloš Mijić: Znam, ali ja to doživljavam da će reći – Evo ovi sad gledaju da zarade pare, da uzmu više. Evo sad im je krenulo. Zbog toga ja taj deo izbegavam, ali verujem da će se to pre ili kasnije desiti jer, jednostavno sve košta. Ne postoji stvar koja se kod nas u proizvodnji, od pre 4 godine, nije pormenila, što se cene tiče, na više. I sve to košta. I ono kada ne možemo negde da stignemo nego moramo da platimo taksi jer je auto u kvaru, sve to košta. Mi to za sada amortizujemo da bi mušterija bila zadovoljna, kroz te naše prihode. Videćemo. Nismo uplašeni. Posao će da funkcioniše. Možda ćemo manje zarađivati, ali nama je bitno da posao funkcioniše. Sada je to već velika odgovornost, veliki broj ljudi tu postoji. Ja bih nekada najradije pobegao od svega toga. Ima dana kada sve to jako frustrira, ali postoji ta odgovornost prema tim ljudima gde vi jednostavno ne možete baš tako. I kada ste bolesni ne možete da ležite 5 dana, ali sve su to neki izazovi pa guraćemo.

Ivan Minić: Ima tu mnogo teških, ali i mnogo lepih momenata. Volim da kažem kada pričamo na ove naše čundne teme sa čudnim ljudima, ako si već ušao u ovako nešto, mora da si malo lud na neki način. Naš zadatak nije da ti pomognemo oko toga, tu ne možemo da ti pomognemo, naš zadatak je da ti pokažemo da nisi sam. Jer kada si lud i sam to je problem, ali kada si lud i ima još neko, bar je dobro zezanje.

Miloš Mijić: To jeste.

Ivan Minić: Hajde da se samo dotaknemo još nekih stvari koje mislim da su bitne. Prva stvar, pričali smo o nekim egzotičnijim ukusima, kompleksnijim proizvodima. Da li to onda znači lagano ulazak u neke proizvode višeg cenovnog ranga?

Miloš Mijić: Verovatno da zato što nam se pojavljuje sve veći broj kupaca koji bi nešto specijalno. E sad tu postoji kod nas jedan problem. Taj sam naš način proizvodnje. Dođu ljudi pa mi kažu mogli bi ste da napravite kiflice sa tunjevinom. Da mogli bi smo, ali tu se javlja problem. Način na koji radimo, mi kiflice sve pravimo sveže i one realno, po našim standardima treba da se pojedu u roku od 3 sata. One su dobre i sutradan, ali standard koji smo mi sebi postavili je da se to pojede sveže u roku od 3 sata jer tada dobijate onu pravu punoću ukusa. To je ono što mi hoćemo. To je ono što kada ja odem kod tašte i pojedem, e to je to, mislim uprkos tome što je tašta. 🙂 To je ono što hoćemo. Ako pravite kiflice sa tunjevinom vi danas morate, da bi ste ih uvek imali sveže, morate da ih napravite 30 kg i da nađete 100 ljudi koji će to da zaista kupe. Jer ako danas dođe čovek pa kupi jedan u 8h a jedan u 11h, te kifle koje moramo da ih imamo, dugo stoje i to nije to. I onda je tu problem kod uvođenja novih ukusa, da se održi taj neki kvalitet gde bi smo mi mogli da pružimo ono što mi želimo, a da mušterija dobije ono na šta je navikla i da cela ta priča funkcioniše. To je jedan od razloga zašto ta tunjevina će jako teško da funkcioniše ili možda može, ali samo po porudžbini. Svakakve smo zahteve dobijali. Kaže čovek hoće kiflice sa kiselim kupusom. Ok hoćete vaš kiseli kupus ili da idemo da kupimo. Možete da kupite ali imam ja lep domaći. I onda donese, a mi napravimo. Ili hoće sa džemom od šipka određenog proizvođača, i onda mi ok idemo kupimo tu teglicu, napravimo im, to nije sporno. Ali za klasičnu maloprodaju je jako teško održati po našim standardima. Druge pekare rade drugačije. One ispeku između 6 i 8 ujutro proizvode i prodaje ih ceo dan. To je drugačije testo, prepuno nekih aditiva za održavanje svežine, lisnata testa, naše je kvasno domaće testo i to nije to. Tu se javlja problem da mi održimo kvalitet koji želimo, a opet da ispoštujemo gurmane kao što si ti koji jednostavno voleli bi da probaju sa ajvarom. Testirali smo kiflice sa ajvarom. Imaju jednu manu. Imaju problem kad su sveže. Ja ne volim vruć ajvar i masa ljudi kada jede ajvar treba da bude hladan, a vi kada ga ispečete u kifilici to je vruće i nije to to.

Ivan Minić: U tom slučaju treba uzeti kiflice sa ajvarom, uzeti kiflice i uzeti ajvar.

Miloš Mijić: To su kolege u proizvodnji radile. Uf vruća kiflica i hladan ajvar je super. Ali već ukuvani ajvar, ako vam zapadne, a često našim mušerijama zapadnu ili tople ili mlake, to ne ide. Tu postoje razne varijante, sa pečurkama, ali opet se javlja taj problem napraviti dovoljnu količinu, prodati da bi ste stalno mogli da pravite. Kada sam dolazio ovde pozvao sam šefa pekare na Zvezdari i rekao sam, u haosu sam, zaboravio sam da u sistem ubacim porudžbinu idem kod čoveka koji voli kiflice sa junećim mesom jel imaš nešto što si sada pravio? Kaže sad ću da proverim upravo izlaze. I to je to. One su spakovane i one su ovde stigle, ja sam malo duže tražio parking, ali to su kiflice ne starije od 25 minuta. To je ono što hoćemo da održimo u poslu.

Sezonalnost u poslu

Ivan Minić: Poslednja tema koje bih voleo da se dotaknemo pre nekog zaključka jer mislim da pogađa dosta raznih poslova je sezonalnost. Kod vas je sezonalnsost prilično izražena. Mi imamo tu sezonu kada kreću slave i onda je verovatno strašno. I te slave se nadovezuju lagano na nove godine i novogodišnje proslave i kapiram da je taj kraj godine u vek raspadanje od posla, ali isto tako kapiram da postoji deo godine u kome ima mnogo manje posla. Ti imaš iste obaveze i imaš isti sistem koji moraš da održavaš i finansijski i sve ostalo. Kako uspevate da se izborite sa time? Kako peglate to?

Miloš Mijić: Kako pričaš, baš razmišljam kako da ti plastično objasnim. To ti je nešto po principu Grecovog spoja. Znači imaš ulaznu sinusoidu gde imaš onaj uzlazni deo i to je fantastično, ali imaš onaj silazni deo koji praktično treba da okreneš da i on bude. Ono što mi radimo da od naizmeničnog pravimo taj kontinuitet jer zaista imamo ogromne razlike u julu i avgustu je mrtvo skroz, dok je na primer novembar i decembar padanje u nesvest. Januar i februar su mrtvi jer su svi na dijetama i svima je već muka od svega. Ono što mi radimo je da, onu sinusoidu kada napravimo pozitivni deo, preklopimo na onu donju stranu tako da te minuse koje realno pravimo u tom periodu, amortizujemo. Odavno sam prestao da gledam profit i isplativost firme na mesečnom nivou jer je postalo krajnje frustrirajuće. Dok je bilo nas malo to je bilo ok, ali kad nas je više i veliki su troškovi, ne možete da gledate profit u januaru zato što ćete da se obesite, da krenete da se drogirate ili i jedno i drugo. Prvo se čovek nadrogira pa se ubije. Jako je frustrirajuće, ali onda teši onaj period, oktobar, novembar, decembar koji te stvari može da pokrije i to je način na koji funkcioniše. Stroga jedna politika vođenja računa o novcu. Kako osciluje godine, tako i nama novac na računu u jednom trenutku raste, onda posle pada, ali to je način da se napravi proračun na nivou godine i morate biti strogo disciplinovani da se ne upadne u problem kada naiđu ti loši periodi.

Ivan Minić: Tu sad pričamo o nečemu što je za svaki biznis jako važno, to je keš flou i kontrola finansija i svega toga, ali ti imaš i ljude, a postoji deo godine u kome ti ljudi padnu s nogu i postoji deo godine kada tu postoji nekakav prostor. Kako organizujete sve to da ljudi budu maksimalno ili optimalno zadovoljni, a da se to nekako potrefi i da isprati celu priču? Vi ste sada već velika firma po broju ljudi, ali sam vas uvek doživljavao kao kolektiv koji je prilično dobro uigran i prilično povezan međusobno na nekom i emotivnom nivou, da tu postoji mnogo veća povezanost nego što je kad negde radi u nekakvoj fabrici 70 ljudi i sutra nešto da se desi, tih 70 ljudi neće imat neku emociju prema svemu tome. Ovde opet neko mora da bude malo čudan i mora malo da voli. Zbog toga pretpostavljam nije toliko teško, ali opet, kako nivelisati?

Miloš Mijić: Mi imamo periode u godine, to je taj januar i februar, početak marta kada je miran period. Juni, juli i avgust to su nam periodi za godišnji odmor. Tako smo to izdefinisali. Ti godišnji odmori su uvek posle onih perioda od 3-4 meseca kada ima gužve. Od septembra, kada krene gužva trudimo se da uvek zaposlimo veći broj ljudi da bi do decembra bili u punom sastavu. I mnogo se radi. Tada se dobijaju i dodatni bonusi na raznorazne načine gledamo da izađemo zaposlenima u susret i tada je zaista jako naporno. Onda nailazi period od janura gde se ljudi opuste. Mnogo je manje posla, tada kreću godišnji odmori i mi na taj način, da kažem, smo preraspodelili. Oni koji dugo rade kod nas znaju da je to tako. Imamo 3 meseca udarno. Pokušamo uvek sa većim brojem ljudi da zaposlimo. Tako smo i rasli u suštini. Tako što smo u septembru, biće puno posla, hajde da zaposlimo više ljudi, odna dođe kraj decembra i da li sad deo ljudi optustiti, s jedne strane nije u redu, realno nam ne trebaju 3 meseca, ali nije uredu i s neke ljudske strane, ali i sa poslovne posle treba opet da tražite ljude. I ok, ićićemo na godišnje odmore, neće biti tih bonusa koji postoje u decembru, pa se to na taj neki način iskompenzuje koliko toliko. I ljudi su kod nas postali svesni, znaju da su dani kao što su kraj decembra takvi kakvi su i to je naporno za sve, ali opet tako znaju da kad krene januar, pijemo kafe, dremamo, jednostavno, znate kada vam u pekari 8 ljudi sedi a 2 pravi jer ovi ostali zaista nemaju šta da rade, ali to je tako. I oni tada pune energiju, pričaju, odmaraju, nekada i malo ranije odu kući. Opuštena je neka varijanta i to je negde način da mi iskompenzujemo onaj period kada je teško. Ja znam da to nije baš savršeno jer bi ljudi mnogo više voleli da u sred decembra možemo da napravimo pauzu, ali mi jednostavno ne možemo. Imamo dane kada pekara ne radi, to su 1. i 2. januar. 2. januar je rezervisan za proslavu firme, svi se okupimo u jednoj kafani i to je lumperajka. Kako smo rasli tako smo menjali kafane. Poslednja proslava je bila u Pančevu, ljude iz Beograda potrpamo u autobus, tu je harmonikaš i tu kreće zagrevanje i onda se otvore vrata. Prošle godine je jedan kolega bukvalno ispao jer se već napio. Ali to su neki dani kada nema posla kada se oslobađamo frustracije i na taj način. U pekari je dozvoljeno da se malo pojača muzika, pa se i peva i ljudi su relaksirani. Tako kompenzujemo te neke jako teške periode koje imamo.

Konkurencija, za i protiv

Ivan Minić: Kada smo radili priču, bili ste jedini koji to rade. Kada se priča raširila prestali ste da budete jedini, pojavili su se razni neki ljudi koji su pokušavali da oponoašaju celu priču i, koliko pratim, većina njih je relativno brzo odustajala od svega toga.

Miloš Mijić: Da. Ljudi su rešili da nas kopiraju. To je valjda normalno na našim prostorima. Pomenuo sam pekara, da ga ne reklemiram, nalazi mu se pekara na uglu Cvijićeve i Starine Novaka, čovek koji je mene oduševio i bez trunke sujete mi objasnio mnogo toga. Ja sam rešio da se ne opterećujem svim tim. Pojavljivaće se ljudi koji će nas kopirati, neka nas kopiraju. Ako mogu bolje da nas iskopiraju to je super jer to znači da mi ne radimo dobro posao. A, ako budemo radili posao dobro i kvalitetno, to što nas kopiraju, jednostavno, neće imati uticaj. U nekom trenutku da, pokupiće nam deo mušterija, napraviće malo konfuziju na tržištu, ali to je normalno, s tim ne možete da se izborite, jer jednostavno, kažem, tu smo gde smo. Uglavnom oni pokušavaju da nas iskopiraju na jeftin način. Ne isplati im se da rade na način na koji mi radimo i onda rade ili neko smrznuto testo sa nekim aditivima gde to nema veze sa domaćim kifilicama. Probaju neke varijante gde će biti za nešto jeftiniji, ali u svakom slučaju, najčešće je to nauštrb kvaliteta što je nama u ovom slučaju za sad, dalo dobre rezultate. Nismo imali neko veće ugrožavanje na tržištu. U krajnjem slučaju i dobro je da postoji konkurencija. Svaki put kada se pojavi neka pekara koja pravi kiflice, to nas promrda. Meni je jako drago, kada smo počeli ovu priču, u kojoj god pekari da sam bio nigde niste mogli da vidite domaće kiflice ili su postojale jako retke pekare koje bi stavile naziv domaće kiflice. Bile su klasične kifle ili neke manje prazne ili samo sa sirom. E sad već posle nekoliko godina na tržištu Beograda, imam utisak da u svaku drugu pekaru u koju uđem vidim domaće kiflice. S jedne strane da to je konkurencija, oni nam verovatno uzimaju deo profita, ali s druge strane postoji lična satistfakcija – postavio sam standard gde su mnogo jače pekare počele da nas kopiraju. To je ono što nama daje znak da je ono što radimo dobro. Ja se ne plašim da ćemo mi propasti zbog te konkurencije. Možemo da propadnemo ako krenemo loše da radimo. Da nas konkurencija iskopira baš 100% da prave na isti način na koji mi radimo, treba im vremena i ja podržavam svakog ko pravi na način koji mi pravimo, to je meni skroz ok. Jeftine kopije mislim da su loša i promašena priča. Sa poslovne strane, mislim da je loše bilo koga kopirati. Hajde da poredimo neki brend kao što je Coca Cola, vi možete da probate da pravite kopiju nje ali je besmisleno utrkivati se sa njima jer će uvek moći da daju više novca za reklamu i uvek će moći da vas zgaze. Po meni je mnogo bolje napraviti, ne moraju da budu domaće kiflice, neka budu domaće perece, pa punjene domaće perece, nafilujte ih nekako. To je ono što nedostaje kod ljudi ovde koji ulaze u preduzetništvo, nedostaje ta kreativnost i uporno kopiraju. Jutros sam prošao pored pekare koja funkcioniše, sličan naziv kao naš, kutiju su iskopirali da bude skroz identična sa spoljne strane i čak neka udubljenja koja smo pravili kao foru kao šarice, i to su iskopirali. Besmisleno je. S jedne strane oni nama u neku ruku prave i reklamu. Ljudi kada vide te kutije kucaju na internetu i uvek će prvo naći nas i onda pogledam tu kutiju i otvorim i vidim da ona unutra nije obložena aluminijusmkom folijom nego je napravljena jeftina varijanta koja ne održava toplotu, nema nikakvu zaštitu nego se masti i to onda malo razočara. Razočarate se i u tu konkurenciju. Ne znam kako bih to objasnio. Volim kada imam konkurenciju da je zdrava, da se snjima rvemo jer će i u nama probuditi nešto dobro. Ali kažem, tako je kako je, tržište tako funkcioniše.

Ivan Minić: Mislim da je poenta koju si dao, a koja kaže, zašto ne bi pravili domaće perece ili bilo šta drugo domaće što može da se pravi po sličnom modelu, ali da to ne bude baš potpuno identičan proizvod, mislim da je to put u kome ima sasvim dovoljno prostora. Da možda ćete se mačevati za isti ili sličan deo tržišta, ali nije važno, biće još jedan novi proizvod, još neko će da stavlja omču sebi. Proćiće neko celu priču, napraviće nešto svoje, usavršavaće to, radiće na tome. Da li su to kifle, knedle, krofne ili nešto deseto, nije bitno. Tu postoji prostor, ljudi to vole. Postoji razlog zašto ljudi to vole. Ove nove generacije klinaca nisu odrasle na domaćim kiflicama, vrlo malo majki je to pravilo, eventualno baka, ali su i oni to zavoleli jer ne možeš da ne zavoliš taj ukus. Prvo slatke su i simpatične, drugo ne možeš da ne zavoliš taj ukus kada je to stvarno iskren i sjajan proizvod. Možeš da kažeš ovaj ukus mi se više sviđa od onog, ali to je jedan iskren i pravi proizvod, jedan pošten proizvod.

Miloš Mijić: Uh ala si na nas nahvalio sada.

Ivan Minić: Nije kao da niste zaslužili. Dobro Miloše, mislim da je ovo bila jedna lepa priča dva IT-jevca o nečemu potpuno drugom. Hvala ti puno što si bio, hvala što si podelio priču sa nama. Nastavi da radiš sjajne stvari. Ja se nadam da će biti prilike da ponovo podelimo ovako neki razgovor, bilo pred kamerama ili van njih. Znaš koliko volim da pričam sa tobom, koliko volim da se bavim tim nekim – aha, imamo problem koji je sulud i niko ne može da ga reši, hajde da sednemo da se bavimo time. Zašto mi ne bismo izugili par sati da probamo da rešimo nešto što je nemoguće, jer nemoguće je samo do trenutka dok ga ne rešiš. Dragi slušaoci i gledaoci, hvala vam na pažnji i hvala što gledate i delite epizode sa drugima. Kao i do sada, molim vas da u komentarima na društvenim mrežama, putem poruka, mailova sa sajta pošaljete nekakav feedback, pošaljete nekakve ideje, predloge koga bi smo još mogli da zovemo u goste, na koje teme bi ste još voleli da pričamo. Ja vam se zahvaljujem, vidimo se i čujemo sledeće srede, a tebi Miloše još jednom hvala što si bio.

 Miloš Mijić: Hvala tebi što si me pozvao.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Miloš Mijić

Inženjer i programer, koji se 20ak godina bavio trgovinom foto i video opremom, pre 5 godina odlučuje da sa suprugom pokuša da stvori jedan potpuno drugačiji pekarski biznis. Drugačiji jer Domaće kiflice su upravo to – domaći, zanatski proizvod koji se od početka do kraja pravi na isti način kako bi ga mame ili bake pravile svojim najmilijima.

Nekoliko godina kasnije, Domaće kiflice imaju 5.0 prosek ocena korisnika na Facebook-u, svi za njih znaju i zapošljavaju više od 80 ljudi. I dalje su verni principima sa početka priče – da proizvod mora da bude beskompromisno dobar, da sistem mora funkcionisati, odnosno da kupac mora dobiti na vreme, tačno ono što je poručio, dok je još toplo. Iako, istini za volju, i hladne su sjajne.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Apple i Google podcast.

Share This